Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, govorio sam o faktima. Dakle, gospodin Smiljanić je izneo da je u Temišvaru bilo dve eparhije, što nikad nije bio slučaj, postoji samo jedna Temišvarska eparihija. Izneo je čitav niz prosto istorijskih falsifikata i ako je tačno, a tačno je, da se dramatično smanjio broj srpskog življa u Mađarskoj, dramatično se boj srpskog življa smanjio u Rumuniji, to ne može biti argument da uskraćujemo pravo nacionalnih zajednica u ovoj zemlji.
To ne može biti argument protiv nacionalnih manjina. To ne može biti predmet poređenja sa ovim što ovaj zakon nudi predstavnicima nacionalnih manjina, a to je pozitivna diskriminacija i to je nešto što nas čini većim. Ne čini nas većim to što ćemo ugroziti nekog ko je malobrojan i ko je nacionalna manjina u našoj zemlji, nego nas kao Srbe čini većim to što ćemo im omogućiti da imaju veća prava nego Srbi u drugim zemljama.

(Priča na mađarskom jeziku: Dragi gospodine Smiljaniću, ja sam iz Sente, tako da govorim mađarski tačno i ispravno.Učio sam mađarski jezik u osnovnoj i srednjoj školi.)
Vaš je problem sledeći, što je razlika između eparhije i parohije ogromna. Dakle, tačno je da su postojale dve parohije Srpske pravoslavne crkve u Temišvaru, a nikada dve eparhije. Knjiga Mihajla Pupina zove se "Od pašnjaka do naučenjaka".

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, tužna je slika ovog parlamenta i loša je vest da je samo 10% narodnih poslanika lepšeg pola, ne u estetskom smislu, ali i u estetskom smislu bi bilo mnogo bolje da je proporcija znatno drugačija u korist žena.
U političkom smislu nalazimo se u društvu gde muškarci imaju monopol na političko delovanje i to je očigledno po zastupljenosti u parlamentu, po zastupljenosti u izvršnim organima vlasti, a upravo obrnuto srazmerno činjenici da su 2/3 diplomiranih, odnosno svršenih studenata žene, da su 2/3 magistara i doktora nauka žene i da žene daju nesrazmerno veći doprinos u svim oblastima društvenog života, u kulturi, nauci, privredi, a da u politici ne mogu da dođu do izražaja.
Nije tome razlog nezainteresovanost žena, razlog jeste jedan suštinski monopol koji postoji. Činjenica je da muškarci postoje u politici konstantno, a žene nemaju mnogo prilike, nisu imale posebno u prošlosti da se bave političkim životom i zbog toga mora da dođe do principa pozitivne diskriminacije. Da bismo dostigli taj princip moramo da pođemo zaista od prvog koraka, odnosno moramo da pođemo od izmene zakona i od proporcije na listama, odnosno od proporcije koje će omogućiti da 30% žena bude zastupljeno na listama.
Apsolutno ne sumnjam da svaka politička stranka može da nađe više nego dovoljno kvalitetnih kandidata među svojim pripadnicima, apsolutno ne sumnjam; uz malo prakse, uz bavljenje politikom, žene mogu imati ne samo 30%, nego mnogo više i približiti se činjenici da žene čine 52% birača, a samo 10% narodnih poslanika u ovoj skupštini pripada ženskom polu.
U tom smislu, poslanici DS glasaće za ovaj amandman.

Poštovani predsedavajući, želeo sam da reklamiram povredu istog tog člana 145, sa još jednom opaskom. Nije potrebno da ga prihvati samo nadležni odbor, a u ovom slučaju ga nije prihvatio nadležni odbor i ne može da postane sastavni deo Predloga zakona, nego ga nije prihvatila ni Vlada.
Po Ustavu i kako god gledamo, po zakonu, Vlada još uvek postoji i treba da se opredeli prema amandmanima. Ni jedan amandman koji je podnet, a nije ga prihvatila Vlada, prihvatio ga je samo nadležni odbor i predlagač, ne može da postane sastavni deo Predloga zakona. Molim vas da se ta greška ispravi i da ponovimo raspravu o onim amandmanima za koje smo konstatovali da su postali sastavni deo Predloga zakona, a Vlada ih uopšte nije razmatrala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu još jednog stava u članu 145. Dakle, i po stavu 3. u članu 145. amandmani koje su prihvatili predlagač zakona, nadležni odbor i Vlada postaju sastavni deo predloga zakona i o njima Narodna skupština posebno ne odlučuje.
Dakle, to što Vlada ima obavezu po članu 143. da pre sednice Skupštine razmotri amandmane, a ta obaveza nije izvršena, ta obaveza ne podrazumeva nikakvu sankciju u suprotnom slučaju, dakle ukoliko Vlada to ne učini. I mi kršimo sopstveni Poslovnik, nezavisno od odnosa prema Vladi, ukoliko ne uđemo u raspravu o amandmanima koje Vlada nije prihvatila.
Dakle, u tom smislu mi smo sebe obavezali u članu 145. stav 3. i 4. da raspravljamo o onim amandmanima o kojima se Vlada nije opredelila. Vlada u tom smislu ne može da snosi nikakve sankcije, ali mi kao Skupština imamo obavezu i u tom smislu ne možemo ni da se izjasnimo da takvu obavezu prenebregnemo.
Možemo da izmenimo Poslovnik, pa da kažemo da nam nije neophodno mišljenje Vlade, koja postoji i po Ustavu i po zakonu, nezavisno od personalnog sastava i nezavisno da li postoji još pet minuta ili će postojati još pet godina. Ona postoji. Ukoliko nije izvršila svoju obavezu sankcija za to ne postoji, ali postoji vrlo jasan postupak koji je definisan Poslovnikom Skupštine, koji podrazumeva da se posebno izjasnimo o svakom amandmanu i podrazumeva posebnu raspravu o svakom amandmanu ukoliko nemamo pozitivno mišljenje i Vlade, i nadležnog odbora i predlagača zakona.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, DS i njeni poslanici podržaće Predlog zakona koji je DSS predložila. Neće, to smo ponovili već u nekoliko navrata za ovom govornicom, podržati predlog SRS. Kao Skupština moramo da vodimo računa o odgovornosti koju kao kolektivitet imamo u odnosu na instituciju predsednika Republike i ova dva predloga zakona su, po našem mišljenju, u koliziji. Dakle, jedan predlog zakona predviđa situacije – šta se dešava ukoliko su predsednički izbori bili neuspešni i kada se ponovo izbori raspisuju, a drugi predlog zakona predviđa ukidanje cenzusa, i u tom smislu su oni kontradiktorni.
Jer, ukoliko budu usvojena oba predloga zakona, doći ćemo u situaciju da imamo zakon koji predviđa šta ako predsednički izbori ne uspeju, a oni ne mogu da ne uspeju ukoliko se usvoji ovaj drugi predlog zakona, a izgleda da ćemo usvojiti oba predloga zakona, bar na osnovu najava koje čujemo iz poslaničkih klubova.
Naše stanovište je da u širem kontekstu moramo da posmatramo ovaj problem. Moramo posmatrati problem i u kontekstu načina izbora, ali i u načinu opoziva predsednika Republike. Potpuno je nelogično da predsednik Republike može da bude izabran na osnovu 10% glasova birača, ili možda i manje, hipotetički posmatrano, birača koji izađu na izbore, a da je za opoziv predviđen jedan užasno krut način koji opet nije konsekventan, ali tako je Ustavom definisan, da je potrebno da se izjasne dve trećine poslanika Narodne skupštine o pokretanju postupka opoziva, pa da onda većina od ukupnog broja birača izglasa opoziv predsednika Republike.
Šta to znači? Znači da možemo da izaberemo predsednika Republike, opet hipotetički, sa 100 ili 200 hiljada glasova, a da je potrebno tri i po miliona birača da bi ga opozvali. To pitanje mora sistemski da se ustroji i mi ćemo zbog toga u odnosu na ovaj predlog zakona biti uzdržani. Dakle, smatramo da je potrebno Ustavom drugačije definisati poziciju predsednika Republike, kao i nadležnosti koje predsednik Republike ima.
S obzirom na to da je ovaj ustav tako dimenzionirao te nadležnosti da su one izrazite potrebno je da ukoliko ne postoji cenzus kod izbora predsednika Republike, dakle ukoliko može biti izabran sa 100 ili 200 hiljada glasova, da to bude dominantno protokolarna funkcija, ako se oko toga opredelimo, ili ukoliko ima jače nadležnosti one moraju biti kompatibilne i sa načinom izbora i sa legitimitetom koji predsednik Republike ima.
Ne bih se bavio komentarima koji su bili izrazito stranačke prirode. Ovo pitanje je od značaja i prevazilazi unutarstranačka ili međustranačka prepucavanja.
Bilo je mnogo komentara o bivšem predsedniku Skupštine. Bez namere da budem advokat ili zastupnik bivšeg predsednika Skupštine, dakle, nije postojao nijedan razlog da i novi predsednik Skupštine odmah ne raspiše predsedničke izbore, ukoliko na takav način posmatramo stvari, dakle da postoji ustavno ovlašćenje da izbori budu raspisani.
Tačno je da postoji pravna praznina u ovom problemu. Tačno je da je tu pravnu prazninu potrebno popuniti. Smatramo da ona može da se popuni prihvatanjem predloga DSS-a. Ne smatramo da ćemo iznaći rešenje, odnosno da ćemo imati do kraja formalno-pravno zaokružen sistem ukoliko prihvatimo oba predloga i smatramo da moramo svi zajedno da poradimo na projektu novog ustava, koji će definisati i drugačije nadležnosti predsednika Republike i drugačiji način izbora i opoziva predsednika Republike.
Postoji više načina da se predsednik Republike izabere. To može biti i izbor u parlamentu. Mi smo to predlagali kao jedno rešenje, ukoliko je predsednik Republike dominantno protokolarna funkcija. Može da se razgovara o različitim načinima izbora, ali način izbora i način razrešenja, u formalnom smislu, mora biti kompatibilan, dakle nije logično da možemo da izaberemo predsednika sa 5% glasova birača u Republici Srbiji, a da je potrebno više od 50% birača da bi ga opozvali.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Demokratske stranke podržaće ovaj predlog zakona, pre svega zbog toga što ovaj predlog zakona sadrži pozitivnu diskriminaciju predstavnika nacionalnih manjina, odnosno omogućava da predstavnici nacionalnih manjina, mimo lista političkih stranaka većinskog naroda, uđu  u parlament i budu eks lege zastupljeni u parlamentu.
Imamo, međutim, mnogo primedaba na onaj deo zakona koji opredeljuje na koji način se određuje ko su predstavnici nacionalnih zajednica, imamo primedaba na to šta su nadležnosti RIK-a, na koji način se organizuje glasanje dijaspore. Ono što je problematično jeste opredeljivanje prirodnog praga za predstavnike nacionalnih zajednica, dakle, one vrednosti, odnosno onog broja birača koji je potreban da bi se osvojio jedan poslanički mandat u parlamentu, koji je dovoljan ukoliko stranka nacionalne manjine dobije taj broj glasova da poslanik sa te liste uđe u parlament.
Tu imamo nekoliko problema. Jedan problem jeste u tome što u Srbiji u ovom trenutku živi nešto preko 12% predstavnika nacionalnih manjina, ne računajući Kosovo. Dakle, preko 900.000 stanovnika Srbije jesu predstavnici nacionalnih manjina. Po ovom zakonu, praktično bi u parlament mogli da uđu predstavnici mađarske, bošnjačke, romske nacionalne manjine. Mađara ima 293.000, Bošnjaka 136.000, Roma 108.000, svih ostalih nacionalnih zajednica ima manje. Jedino bi bilo moguće da druge nacionalne zajednice, neke od tih nacionalnih zajednica, ima ih preko 20 koje su značajno zastupljene na teritoriji Republike Srbije, koncentrisano glasaju sve za listu nacionalne manjine, ali i tada je vrlo teško zamisliti da uđu u parlament, odnosno da pređu taj prirodni prag.
Vršimo stratifikaciju nacionalnih manjina, što ne bi bilo sporno u odnosu na to da je prirodno da neko ko ima više članova bude zastupljen u parlamentu, neko ko ima manje eventualno ne bude, ali je sporno to što većina pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji neće moći da ostvari pravo na svog reprezenta u parlamentu; ali i za one nacionalne manjine koje ostvaruju pravo, primera radi mađarska nacionalna manjina, ukoliko dođe do velike disperzije glasova unutar političkih stranaka, odnosno političkog korupsa tih nacionalnih manjina, znamo da Mađari imaju šest ili sedam političkih stranaka, može lako da se dogodi da nijedna lista, odnosno nijedna politička stranka ne postigne onaj broj glasova koji je potreban da bi se osvojio jedan poslanički mandat.
Neka uporedna pravna iskustva mnogo su konstruktivnija, u tom smislu, ona definišu broj poslanika koji ulaze kao predstavnici nacionalnih manjina u parlament i unutar tog korpusa koji je zakonom predviđen. Takav je slučaj u Hrvatskoj, gde recimo imamo tri predstavnika srpske nacionalne manjine. Dakle, oni ulaze po prirodi stvari u parlament. Nije uvek isti broj poslanika iza tih mandata, iza srpskih mandata. U Hrvatskoj je preko 20.000 glasača po mandatu. Dakle, skuplji je po broju glasača, u političkom smislu skuplji, srpski mandat nego recimo češki, iza koga stoji 100 poslanika, ali i to je neki kriterijum koji obezbeđuje da mnogo širi korpus pripadnika nacionalnih zajednica bude zastupljen u parlamentu i mislim da bi taj pristup bio mnogo konstruktivniji.
Imamo primedbu na to na koji način je definisana nadležnost RIK-a kod opredeljivanja koje stranke su stranke nacionalnih manjina. U članu 12. stav 3. kaže: "O tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina, odlučuje RIK pri proglašenju izborne liste, a na predlog podnosioca izborne liste koji mora biti stavljen pri podnošenju izborne liste."
Postoji velika opasnost od arbitrarnosti političke većine unutar RIK-a oko opredeljivanja toga ko su autentični predstavnici određene nacionalne manjine ili koje su stranke reprezenti političkog interesa tih nacionalnih manjina. RIK je telo koje je politički definisano, telo koje sadrži predstavnike političkih stranaka i ta arbitrarnost može biti opasna i u unutrašnjem političkom, a i u spoljnopolitičkom smislu.
Mnogo je preciznije trebalo urediti kako RIK može definisati ko su stranke nacionalnih manjina. Mi ćemo u tom smislu podržati amandman poslanika Bajrama Omeragića, koji nešto šire definiše na koji način RIK, na osnovu statuta, na osnovu programa političke stranke itd, definiše mogućnost da arbitrarnost bude maksimalno smanjena pri opredeljivanju o kojim se listama radi.
Postoji još jedan principijelan problem. On se sastoji u tome da mi izjednačavamo ovim predlogom zakona politički i nacionalni identitet pripadnika nacionalnih manjina, odnosno praktično ih uterujemo u to da osnuju stranke nacionalnih manjina. Vrlo je dobro poznato da većina nacionalnih manjina u Srbiji nema političke stranke, nije organizovana kroz političke stranke. Dakle, organizovani su Mađari, Bošnjaci, Hrvati, ali nisu organizovane neke druge zajednice koje imaju respektabilan broj od 40.000 ili 50.000 pripadnika.
Tu je prosto bilo potrebno da se definiše mogućnost da se kroz listu, odnosno kroz određeni broj, recimo 100 građana ili ne bih sada kvantifikovao, ne kroz političku stranku, nego kroz predlaganje, kroz određeni broj potpisa vrši kandidovanje pojedinačnih predstavnika ili lista koje bi zastupale interese nacionalnih zajednica. Nisu to isključivo politički interesi. To je važno da se kaže.
Dakle, ne možemo sigurno da se vodimo time da ulazak u parlament podrazumeva obavezu da se radi o političkoj stranci, tim pre što ti predstavnici nacionalnih zajednica pre svega intervenišu i intervenisali su u parlamentu dominantno u oblasti kulture, obrazovanja, informisanja, dakle, u oblastima koje se odnose na očuvanje nacionalnog identiteta a ne neminovno na politički aspekt segmenta funkcionisanja te nacionalne zajednice ili države uopšte.
Kod glasanja dijaspore postoji nekoliko problema. Problem je jedna činjenica da mi kao Republika Srbija donošenjem određenog zakona ne možemo naterati i druge države da sprovedu ili da omoguće proces glasanja u tim državama na određenim biračkim mestima. U našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima to možemo da učinimo.
Tu se postavlja pitanje, kada govorimo o Čikagu gde ima 250 hiljada Srba, imamo jedan konzulat, propulzivnost po biračkom mestu je otprilike hiljadu birača na jedan dan, odnosno u jednom izbornom danu. Ako imamo 100 hiljada birača, a 50 posto izlaznost, odnosno da ima 50 hiljada birača koji izađu na izbore u idealnim okolnostima, dakle, potrebno je 50 biračkih mesta. To je vrlo veliki tehnički problem i ovaj zakon ga apsolutno ne rešava.
Druga stvar gde takođe imamo veliki problem jeste problem kontrole. Ako država, odnosno Ministarstvo inostranih poslova, odnosno državni aparat organizuje izbor, postavlja se pitanje mogućnosti, odnosno prava političke opozicije da kontroliše proces izbora. Ukoliko nema kontrole procesa izbora, onda se postavlja pitanje validnosti samog takvog glasanja.
Dakle, da li će tako nama strana država omogućiti da otvaramo biračka mesta na njenoj teritoriji, to je veliko pitanje. Da li bi Republika Srbija omogućila možda državi Albaniji, bilo kojoj drugoj državi, a desilo se sa Hrvatskom, zbog velikog broja izbeglica koji su iz Hrvatske došli da žive ovde; ali da li principijelno možemo da verujemo u to da će vam Amerika, Kanada i druge države otvarati biračka mesta ili dati dozvolu da se organizuju parlamentarni izbori za srpsku skupštinu u njima, u to ne možemo biti sigurni.
Dakle, problem glasanja kod dijaspore jeste višestruk i principijelan, a to pitanje treba da se reši, ali naše je ubeđenje da smo požurili sa ovim zakonom, da nismo domislili do kraja sve one probleme koji se javljaju prilikom glasanja nacionalnih manjina i prilikom glasanja naše dijaspore, a podržaćemo zakon samo zbog toga što je percepcija javnosti, percepcija predstavnika nacionalnih manjina u ovom trenutku u odnosu na ovaj zakon takva da taj zakon donosi mogućnost da nacionalne manjine uđu u parlament.
Lista DS je omogućila da predstavnici jedne nacionalne manjine uđu u parlament, ali to nije principijelno i nije konsekventno zastupanje interesa nacionalnih manjina, ali uz podršku i uz amandmane koji su išli uz ovaj zakon, a podneli su ih naši poslanici (tu je naša poslanica Leila Ruždić, poslanik Bajram Omeragić i još neki amandmani su tu i podneti su u međuvremenu), verujem da će ta korekcija omogućiti da ovaj zakon u izvesnom smislu profunkcioniše, ali mislim da će kod glasanja dijaspore, s obzirom na ustavne kategorije koje garantuju da glasanje na izborima mora biti javno, mora biti omogućena kontrola glasanja, do kraja biti delimično nesprovodiv.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nije sporna intencija da se omogući dijaspori, glasaćemo za taj predlog zakona. Problem je sledeći: potpuno smo etatizovali kategoriju glasanja dijaspore. Čikago je možda loš primer. U Beču živi 150.000 Srba i uglavnom je to ekonomska emigracija iz 70-tih i 80-tih godina, dakle ljudi koji bi po ovom zakonu dominantno mogli da ostvare biračko pravo. Ako ima 120.000 birača među njima, ako je izlaznost 50%, to je 60.000 ljudi. Postavlja se pitanje raspoloženja zemlje domaćina, da li želi da prihvati ili ne prihvata glasanje. To mi ne možemo znati i to mora biti regulisano bilateralnim sporazumom.
Drugo pitanje, ako je taj mehanizam u rukama države, mi imamo države (recimo, Kanada, SAD ili Australija) gde je dominantna emigracija posle Drugog svetskog rata, politički profilisana. Imamo države gde je dominantna emigracija iz 90-tih godina prošlog veka, takođe politički drugačije profilisana. Imamo mogućnost da arbitrerno država zaključuje bilateralne sporazume sa ovom ili onom državom i praktično da se time manipuliše. Ne tvrdim da je to apriorno namera, ali ne smemo dozvoliti zakonom mogućnost da do toga dođe, tako da se arbitrarno opredeljuje sa kim će se zaključiti taj bilateralni sporazum, koja emigracija će glasati na izborima, koja emigracija neće glasati i da pri tome sve to zavisi od zemlje domaćina.
Mislim da smo jako brzo utrčali u regulativu ovoga. Ogroman je korpus našeg naroda koji živi u inostranstvu i ogromna mogućnost manipulacije, a pri tome kontrola političke opozicije apsolutno nije omogućena na tim izborima, odnosno definitivno je otežana. Teško je omogućiti kontrolore u Australiji, Kanadi ili u Južnoafričkoj Republici. To su problemi koji su previše ozbiljni, a to može da bude pitanje nekoliko stotina hiljada glasova. To može da bude težina jedne parlamentarne stranke, možda i mnogo više od toga.
Dakle, previše je opasno i previše je otvorenog prostora u ovom zakonu kod glasanja dijaspore da bi to moglo biti principijelno prihvatljivo. Mislim da bi bilo najbolje da se taj zakon povuče, pa da se doradi. Glasaćemo i ovako zbog prava nacionalnih manjina da uđu u parlament bez cenzusa. Mislim da poruka ne bi bila shvaćena dobronamerno ukoliko bismo glasali protiv zakona, pa ćemo glasati za njega, ali mislim da je prostor za manipulaciju ogroman, nezavisno od toga ko je na vlasti.
Ne govorim uopšte o trenutnom stanju stvari ili o bilo čijoj zloj nameri, ali kada imate ovakav mehanizam postoji ogromna opasnost. Znamo šta nam se dešavalo 90-tih godina, da takav mehanizam apsolutno bude zloupotrebljen, da se napravi takva politička matematika da stotine hiljada glasova budu predmet manipulacije na izborima. To je užasno opasna stvar, bez kontrole, bez mogućnosti da stranke opozicije utiču na to u kojim zemljama će biti organizovano glasanje, a u kojim neće. To je ono što nas jako plaši i zbog čega mislim da ovaj zakon treba da bude dorađen.
Molim da se na osnovu Poslovnika utvrdi kvorum za dalji rad sednice.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 81. stav 1. i 4, koji se odnosi na održavanje sednica Narodne skupštine. U stavu 1. piše da se sednice održavaju utorkom, sredom i četvrtkom u vremenu od 10,00 do 18,00 časova, sa prekidom od jednog sata, a u stavu 4. kaže – izuzetno sednica Narodne skupštine (dakle, radi se o izuzetku, ne radi se o pravilu) može se održati i drugim danom ukoliko za to postoje opravdani razlozi koje predsednik Narodne skupštine saopštava poslanicima kada odluči da se sednica održi drugim danima.
Dakle, radi se o tehničkoj i poslovničkoj stvari. Postojala je praksa u prethodnom sazivu da se Skupština izjasni o tome da li će se raditi nekim drugim danima. Nije sporno i zaista nam nije teško da radimo i ponedeljkom i petkom i svakim drugim danima, ali molim vas da se ne krši Poslovnik kod ovako trivijalnih pitanja, a očigledno se radi o kršenju. Predsednik je samo zakazao za danas sednicu, bez ikakvog obrazloženja.
Skupština se nije izjašnjavala, nije ni obavezna po Poslovniku da se izjasni, ali mislim da je neobično važno, ako se zalažemo za legalistički pristup, da poštujemo Poslovnik, da ga ne kršimo od prvog dana.
Drugi predlog - obzirom na činjenicu da je sednica Administrativnog odbora konstatovala da je nemoguće da nastavimo sednicu zbog toga što je povređen Poslovnik, odnosno što je praktično ova tačka dnevnog reda definisana od Administrativnog odbora kao nešto o čemu Skupština ne može odlučivati - jeste da se Skupština izjasni o prekidu ove sednice. Imamo više od 126 poslanika i ja vas molim da se moj predlog stavi na glasanje.

Dakle, ja vas molim, definisano je. Sada ste i vi povredili Poslovnik. Definisano je da Administrativni odbor odlučuje o povredi Poslovnika. Ponoviću i prethodnu povredu i ovu povredu koju ste vi sada učinili. Znači, u stavu 4. - sednica Narodne skupštine može se održati drugim danom, ukoliko za to postoje opravdani razlozi koje predsednik Narodne skupštine saopštava poslanicima kada odluči da se sednica održi drugim danima. Apsolutno ništa nije saopšteno, samo je zakazana sednica za danas. Dakle, povređen je Poslovnik, tražim da se Administrativni odbor izjasni o tome. Imam pravo kao poslanik na to. Nemojte mi uskraćivati to pravo i vi kao predsedavajući nemate pravo da opredeljujete po ovom poslovniku da li je povreda učinjena ili nije. Moje drugo pravo kao poslanika jeste da tražim da se na osnovu odluke Administrativnog odbora Skupština izjasni o prekidu ove sednice i molim vas da to stavite na glasanje.

Poštovani predsedavajući, ovakvi manevri ne vode nas nigde. Dakle, ukoliko smo tražili da se na Administrativnom odboru utvrdi povreda Poslovnika, tražim da se utvrdi povreda Poslovnika i ukoliko je bilo kršenja u bilo kom periodu u srpskoj istoriji parlamentarizma ili prethodnom mandatu Skupštine, to vas ne može opravdavati da prekršite Poslovnik sada.

Poštovani predsedavajući, mislim da je vaša obaveza bila, kao predsedavajućeg, da obavestite gospodina Karaičića da u ovoj sali radi ozvučenje. Molim kao Boga gospodina Karaičića da se javlja povodom svake tačke dnevnog reda i da napada Demokratsku stranku. Nema bolje reklame za Demokratsku stranku nego kada je napada gospodin Karaičić.
I slažem se, gospodine Karaičiću, Demokratska stranka jeste prepreka za promenu. Promena se u ovom trenutku ogleda u tome što vaša stranka uvodi listu Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević, na velika vrata, u politički život u Srbiji. Koje će posledice doneti ta promena i šta je ta stranka uradila u periodu od deset godina za ovu zemlju – uništila je u biološkom, ekonomskom, finansijskom i svakom drugom smislu. I verujte, Demokratska stranka će vrlo žustro biti protivnik takve promene.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Maršićanin je protivno Poslovniku opredelio ovaj dan za radni dan, ali kada je već tako, onda je potrebno da i predstavnici nove većine u ovom parlamentu budu prisutni, bar u onom broju koji je elementarno pristojan i u skladu sa Poslovnikom. Zato, na osnovu člana 82. stav 6, tražim da se utvrdi kvorum za dalji rad.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, skrenuli smo pažnju....

Član 82. stav 6. Izražavam sumnju u postojeći kvorum utvrđen elektronskim sistemom.
Protivposlovnički je sednica zakazana za danas i niste u stanju sat vremena da držite kvorum i u toku prepodneva i u toku popodneva. Toliko o novoj skupštinskoj većini. Molim vas da utvrdite kvorum.