Ne, povreda Poslovnika, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine i imam pravo tri minuta da obrazložim zašto je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine. Povređeno je po članu 29. Zakona o izboru sudija, koji kaže da se predsednik suda bira na četiri godine iz reda sudija i članu 43, koji kaže da je izabrani sudija dužan stupiti na dužnost u roku koji ne može biti duži od dva meseca. Aktom ove skupštine u februaru mesecu gospođa Vasilić je ponovo postala sudija Višeg privrednog suda. Ona se 60 dana, dakle dva meseca, nije pojavila u Privrednom sudu i automatski se, prema članu 43, da ne bude laži, da ne bude prevare, ne smatra više da je sudija, odnosno smatra se kao da nije izabrana: član 43. stav 2. Zakona o izboru sudija.
Gospođa Vasilić nije konkurisala za mesto sudije Višeg privrednog suda, gospodo draga, a prema članu 29, predsednik suda se bira na četiri godine iz reda sudija. Ovde se neko zalaže za povredu zakona. Mi moramo poštovati dostojanstvo Narodne skupštine. Govorilo se o tome da sam na bled način govorio o načinu na koji se predlaže. Ovo nije bilo, nadam se, bledo, pošto su prethodnih nekoliko diskusija bile krajnje nekorektne i suprotne zakonskim odredbama. Hvala lepo.

Povređeno je dostojanstvo Skupštine zato što su pogrešno,  zlonamerno i lažno citirane odredbe zakona, a ova skupština je vrhovno i zakonodavno telo Republike Srbije, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, izlaganje gospodina Mihajlova nije bilo baš najjasnije, ali sam shvatio da se odnosi na mene, pa se zbog toga pozivam na pravo na repliku. Nisam svoj stav ni iznosio kao član ili kao poslanik Demokratske stranke. Iznosio sam ga kao pravnik i kao predsednik Zakonodavnog odbora. Meni moja profesionalna i lična savest ne dozvoljava da se krši, na tako grub način, Zakon o izboru sudija, na koji se to predlaže i za tako važnu, podsećam vas, to je najviša pravosudna funkcija u privredi. Iznad Višeg privrednog suda ne postoji viša instanca na nivou privrede. Još jednom moram da ponovim, desetak članova DSS predlaže, odnosno oni su i diskutovali u tom pravcu, da se grubo prekrše članovi 43. i 29. Zakona o izboru sudija. Meni to profesionalna, lična savest ne dozvoljava da to prihvatim. Hvala.

 Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, od poslanika opozicije smo čuli čitav niz napada koji su se najpre odnosili na proceduru predlaganja kadrovskih rešenja u pravosuđu, koja je apsolutno bila uslovljena jedino zakonodavstvom koje je bilo doneto i koje je predložila vlada Slobodana Miloševića u prethodnom periodu. Mi smo se našli pred mogućnošću, odnosno bili prisiljeni da prema takvom zakonu u ovom trenutku tako postupamo, a Skupština je korektivni faktor koji se opredeljuje prema tome da li su pojedinačna rešenja, koja su predložena, korektna ili nisu korektna. U tom smislu, mi aposlutno možemo demokratskom raspravom da doprinesemo kvalitetnijim rešenjima. Zbog toga neargumentovani napadi principijelnog tipa apsolutno ne dolaze u obzir, jer se oni ovoj vladi i ovoj skupštini ne mogu prebaciti.
Što se tiče kritika Vlade, bile su upućene u dva pravca. Prvo, besmisleno je optuživati Vladu po ovoj tački dnevnog reda za bilo šta, jer Vlada nije nadležna i nema nikakve zakonske mogućnosti da utiče na ove predloge. Za to je nadležna isključivo Narodna skupština. Napadi na Vladu su se kretali u dva pravca: najpre, kritika Vlade da nije efikasna, da je spora, da ne sprovodi brzo reforme. Druga stvar, da Vlada vlada uredbama. Govorilo se o tome da je Vlada donela nekih 60-tak uredaba i nekoliko desetinatina akata. Da li znate koliko je akata donela Narodna skupština u prethodnih nekoliko meseci, po predlogu Vlade? Sedamnaest novih zakona, 17 izmena i dopuna zakona i 31 odluku. Dakle, 65 pravnih akata koje je donela Skupština i preko 60, koliko sam čuo od poslanika opozicije, a nema razloga da sumnjam u tačnost njihovih tvrdnji. Znači, to je Vlada koja dnevno predloži zakon, dnevno predloži izmenu ili dopunu zakona ili dnevno donese uredbu.
Dalje, priča se o tome kako Vlada vlada uredbama. Na osnovu predloga te vlade doneto je 65 akata u Narodnoj skupštini. Komparacije radi, u nekim drugim parlamentima, u većini parlamenata u Evropi, prosek akata koji se donesu za vreme četiri godine mandata je 10 do 15. Mi smo za samo prvih nekoliko meseci doneli 65 akata. Sve optužbe prema Vladi su u potpunosti neistinite i, rekao bih, zlonamerne, ukoliko se insistira na njima i pored podataka koji su svima dostupni.
Ne čudi me panika u redovima SPS-a, izazvana predlogom Odbora za pravosuđe i upravu. Ta panika upravo govori u prilog toga da smo ovakav predlog trebali izneti na prvoj sednici Skupštine Republike Srbije, na konstitutivnoj sednici, jer upravo ta panika govori da činimo pravi potez u demontaži represivnog sistema Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.
Stanje u pravosuđu, tu se svi slažemo, veoma je loše, upravo zbog loših kadrovskih rešenja, upravo zbog situacije koju smo imali u prethodnih 10 godina. Svako ko je imao bilo kakvu alternativu da obezbedi bilo kakvu egzistenciju van pravosuđa, bežao je kao đavo od krsta iz sudova i iz tužilaštava. Bežali su i zbog toga što je postojao politički pritisak i takva politizacija da, ukoliko ste bili sudski pripravnik (a ja to znam, jer pre nego što sam prešao na univerzitet bio sam sudijski pripravnik) niste imali priliku da postanete sudija ili da postanete zamenik javnog tužioca, ukoliko niste pripadali SPS-u ili JUL-u. To je notorna istina i to je apsolutno tačno. Ukoliko to nekom nije jasno, možete se raspitati po svim sudovima širom Republike Srbije.
Pozdravljam ovaj predlog iako kažem - manjkav je, utoliko što je okljašten činjenicom da je učinjen na osnovu zakonodavstva koje je loše i koje treba menjati. Ali, to nije razlog da se reforme i da se promene u pravosudnom sistemu zaustave. Naprotiv, osnovni trend i osnovni princip kojeg se Odbor za upravu i pravosuđe držao bio je depolitizacija i to možete videti širom Srbije i na osnovu prethodnih predloga. Primera radi, u Novom Sadu je izabrana gospođa Budimčević za predsednika Opštinskog suda i gospođa Brkić za predsednika Okružnog suda. To su dva izuzetna profesionalca, dve osobe od integriteta, dve osobe koje su apsolutno apolitične. Dakle, ne pripadaju ni jednoj političkoj stranci.
Kada imate 18 političkih stranaka, prebacuje nam se da kadrujemo stranački, a imate jedan predlog, priznaćete da je jako teško uskladiti interese 18 političkih stranaka.Upravo zato rezultat je ovo što smo dobili od Odbora za pravosuđe - ogromna većina predloga za predsednike i za okružne tužioce su ljudi koji nisu pripadnici političkih stranaka, jer je nemoguće da 18 političkih stranaka predlože nekog iz jedne od tih stranaka, jer je nemoguće da to učine stručne asocijacije. U krajnjoj liniji, zato su poslanici Republičke skupštine tu da iznesu konkretne predloge i da iznesu konkretne zamerke. Ja ću, kao poslanik DOS-a, na kraju diskusije izneti jedan konkretan predlog i neću se zadržati samo na načelnoj diskusiji po ovom pitanju.
Nema odmazde i to je savršeno jasno. Ako je neko pravio odmazdu, a to je takođe deo tačke dnevnog reda, to je činio režim Slobodana Miloševića, to je činio SPS. To je gospodin Slobodan Vučetić, samo zahvaljujući tome što je bio član Upravnog odbora G-17 plus, veoma jasno osetio na svojoj koži. Smenjivanje, razrešivanje, i to ne zbog pripadnosti političkoj stranci, nego zbog pripadnosti jednoj nevladinoj organizaciji, koja se u tom trenutku pokazala kao opasna po režim.
Da nema odmazde, imate primere širom cele Srbije. Šta se desilo sa sudijom Četvrtog opštinskog suda, Mladenom Nikolićem, koji je počinio nepravilnosti u postupku vile na Senjaku (koja je bila vlasništvo grada Novog Sada) od 350 kvadratnih metara i 17 ari? Advokat Slobodana Miloševića, gospodin Krgović, zahvaljujući nepravilnostima koje je gospodin Mladen Nikolić kao sudija počinio, do takve vile i do takvog placa došao je sa 128 hiljada maraka. Naša je procena da je grad Novi Sad time izgubio preko dva miliona nemačkih maraka, najmanje, dakle, bez veštačenja, samo grubo rečeno.
Šta se dogodilo sa gospođom Zlatom Rodić - Knežević, koja je u slučaju postupka zbog ubistva gospodina Peroševića proglasila, odnosno prihvatila da se radi o terorističkom aktu. Tu kvalifikaciju je i definisao javni tužilac. Ona zakonski nema obavezu da prihvati takvu kvalifikaciju, niti je bilo korektno prihvatiti, a potom je odbila psihijatrijsko veštačenje nad gospodinom Gutovićem koji je bio atentator na Boška Peroševića.
Time su otvorena vrata za hajku na preko dve hiljade pripadnika narodnog pokreta Otpor, u samo četiri meseca prošle godine, koji su bili uhapšeni, na preko 400 pripadnika opozicionih stranaka, koji su takođe bili uhapšeni u tom periodu, i na preko 100 pripadnika nevladinih organizacija, takođe uhapšenih u tom periodu.
Od toga je bilo 200 maloletnika koji su bili uhapšeni, i to bi bilo 30 majki pripadnika narodnog pokreta Otpor, koje su takođe bile na talasu takvog razmišljanja i takvog progona uhapšenih. I to je zloupotrebljeno, ono što je najnečasnije - zloupotrebljena je smrt jedinog socijaliste koji je imao izuzetno pozitivan rejting među građanima Vojvodine, čoveka koji je bio častan, koji je dobro vodio svoj posao i za koga se može reći da je uživao poverenje građana Vojvodine. Posle toga je nastao mrak, posle toga su došli neki Šokolovački, posle toga su došli neki Gorani Matići i neki drugi mračni tipovi.
Niko od tih ljudi nije razrešen. Oni i dalje rade svoje poslove, a mi razgovaramo o odmazdi. Šta je sa gospodinom Vladićem, koji je bio u izbornoj komisiji na prošlim izborima, u izbornoj jedinici u Podrinju, gde su na 25 mesta došli i prisustvovali izborima uniformisana lica, policajci, a ti izbori su proglašeni validnim, upravo zahvaljujući njegovom zalaganju.
Šta je sa desetinama sudija koji su odgovorni za izbornu krađu 1996. godine? Niko, draga gospodo, nije razrešen iz političkih razloga. Svi i dalje obavljaju svoj posao. Dramatizovanje ovoga ostavlja utisak u narodu da mi nekoga ostavljamo bez egzistencije, da neko treba doživotno da bude predsednik suda, da neko treba da bude doživotno javni tužilac. Svi ti ljudi ostaju sudije, ostaju zamenici javnih tužilaca, njima egzistencija nije ugrožena. Priča i lamentiranje nad tim što oni više neće biti funkcioneri - tako mogu da lamentiraju samo oni koji misle da će doživotno biti poslanici i koji su mislili da će doživotno vladati.
Mi, u svakom slučaju, to ne nameravamo da mislimo i ne pada nam na kraj pameti. Narod u svakom slučaju neće osuditi ovakav postupak. Naprotiv, jedina zamerka koje se ja plašim u ovom trenutku je da će narod protumačiti ovo kao kratku listu, kao zakasnelu reakciju, kao kolebljivost vladajućih stranaka u ovom trenutku.
Na kraju bih imao jedan predlog, koji ide u pravcu diskusije: imamo zajedničkog kandidata. Odbor za pravosuđe i upravu je predložio gospođu Jelisavetu Vasilić za sudiju, odnosno za predsednika Višeg privrednog suda u Beogradu. To je izvanredno dobar kandidat, u kvalitativnom smislu, zaista mislim da smo opredelili najboljeg mogućeg kandidata. U formalnom smislu predlažem, pošto se radi o najvišoj pravosudnoj instanci u privredi, dakle, Viši privredni sud je najviši, da na ovoj sednici Skupštine donesemo odluku da ona bude izabrana za sudiju, a na sledećoj sednici onda možemo da donesemo odluku da bude predsednik suda, dakle, da pokažemo da ćemo ozbiljno i odgovorno da izađemo sa ovim predlozima i da pokažemo da je ovakva diskusija, kakva je bila, u potpunosti neargumentovana. Hvala lepo.

Čisto sam se zalagao za legalistički pristup, pošto je postojao spor, jer je gospođa Vasilić već bila birana u ovom sazivu Skupštine za sudiju, pa onda nije pristala da bude sudija, a posle 60 dana, po zakonu, ona se ne smatra više sudijom, pa sam iz pragmatičnih razloga to predlagao. Čini mi se da bi promene i bile brže kada bi se takve stvari raspravljale u nadležnim telima, a ne uvek iznosile u javnost. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je verovatno jedan od anahronijih i najrepresivnijih zakona u ovom sazivu Skupštine Republike Srbije, zakon koji ne pruža podršku našim najmlađim sugrađanima. Ne pruža im ono što im je najvažnije, nego se uglavnom bavi zabranama i kaznama. Ovaj zakon je u suprotnosti sa više odredaba članova Ustava Republike Srbije i u tom smislu ga treba odbiti, odnosno ne smemo kao Narodna skupština Republike Srbije da prihvatimo zakon koji ne poštuje najviši pravni akt ove  zemlje.
U članu 16. Predloga zakona predlagač se zalaže za zabranu delovanja pseudoverskih, pseudoisceliteljskih i pseudofilozofskih sekti. Iz ovoga možemo zaključiti nekoliko stvari. Prvo, da predlagač ne razlikuje sektu, denominaciju i kult. Drugo, da se ova odredba protivi, odnosno nije u saglasnosti sa odredbama Ustava Republike Srbije, koje predviđaju slobodu veroispovesti, odnosno ukoliko želimo zaista da zaštitimo državu od delovanja sekti moramo da predvidimo tačno mehanizme, kriterijume i sankcije za postojanje takvih organizacija, a ne možemo paušalno samo da kažemo nešto se zabranjuje i da onda kao u slučaju Narodnog pokreta Otpor, zabranimo sve ono što nam smeta ili ono što se ne slaže sa našim opredeljenjima.
Dobar signal jeste činjenica da se Socijalistička partija Srbije ograđuje od pseudoisceliteljskih i pseudofilozofskih delovanja, tako da okreće leđa svojim višegodišnjim promoterima, raznim proročicama, raznim vračarama, raznim pseudofilozofima, od kojih je najpoznatiji bio onaj gospodin Salvatore Fišer ili Šifer, koji je pre nekoliko meseci od strane policije uhvaćen kako bez naknade otuđuje donji veš i ženske haljine po novosadskim buticima. To su bili vaši promoteri gospodo.
Ovaj predlog zakona ne slaže se ni sa članom 17. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji tačno predviđa u kojim slučajevima može doći do ograničavanja jedne od osnovnih sloboda građana Srbije, a to je sloboda kretanja. Možemo biti saglasni, možemo se složiti sa intencijom predlagača zakona da se ograniči kretanje zbog bezbednosti maloletnika, lica mlađih od 16 godina, nakon ponoći, dakle, nakon 12 sati, ali to se zbog ove kongentne imperativne odredbe zakona ne može učiniti na ovaj način u jednoj pravnoj državi, u jednoj demokratskoj državi, ne može se derogirati precizna odredba Ustava koja reguliše određenu oblast.
Ovaj zakon nije ni u skladu sa članom 129. Poslovnika i u tom smislu je možda omaška što uopšte raspravljamo o ovom zakonu, pošto on nije u saglasnosti ni sa najvišim pravnim aktom, a nije ni u saglasnosti sa aktom na osnovu koga ova skupština radi. Naime, u članu 129. Poslovnika se definiše obaveza predlagača zakona da predvidi, odnosno da precizira sredstva koja treba da budu utrošena za sprovođenje ovog zakona. Predlagač zakona doduše kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna posebna sredstva, odnosno da se čak na osnovu ovog zakona može ostvariti određeni prihod za budžet Republike Srbije.
Međutim, ne može se konstituisati jedna institucija, kao što je predloženi nacionalni savet za zaštitu omladine, a da ona bude koncipirana budžetski i materijalno na osnovu nekih virtuelnih sredstava, na osnovu nekih sredstava koja će doći ne zna se ni u kom iznosu, ne zna se ni kojom dinamikom, ne zna se na koji način će ta sredstva biti ubrana.
Ono što mene lično najviše zaprepašćuje jeste gotovo dijabolička ravnodušnost poslanika Socijalističke partije Srbije kada poslanici DOS-a govore o sudbini srpske omladine za vreme Miloševićeve vladavine. Samo u periodu od maja do septembra 2000. godine preko 200 maloletnika je bilo uhapšeno i privedeno u zemlji Srbiji pod optužbom da pripadaju Narodnom pokretu Otpor i tom prilikom su tučeni, sakaćeni, lomljene su im ruke, noge, lomljene su im i vilice, izbijani su i zubi.
Velika je tragedija što to očigledno poslanici Socijalističke partije nisu znali. Uprkos tome što u Krivičnom zakonu Republike Srbije ite kako postoje zaštitne odredbe koje se odnose na položaj maloletnika, ite kako se maloletnici ne mogu ni hapsiti, ni privoditi, ni saslušavati bez prisustva roditelja i staratelja, niti se mogu pretresati stambene prostorije u kojima se nalaze maloletnici, a da pri tom tu nije prisutan svedok ili staratelj. Iako nijedno od tih lica nije pružalo otpor prilikom hapšenja, oni su bili izloženi najstrašnijoj torturi.
Da je ono što govorim istina, a činjenica je da očigledno poslanici koji su pripadali režimu Slobodana Miloševića nisu najbolje upoznati sa onim što se dešavalo u toku proteklih desetak godina, preporučujem ovu publikaciju koja se zove "Otpor u nadležnosti policije". Na osnovu nekoliko stotina dokumenata i svedočenja koja možete naći u ovoj publikaciji koju ću vam kasnije dati na uvid, možete videti da u Miloševićevoj Srbiji omladina ne samo da nije bila zaštićena, nego je predstavljala divljač za odstrel.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo prvi put da su poslanici ove skupštine dovedeni u poziciju da se stide zbog reči koje se izgovaraju za ovom govornicom, zbog ponašanja na ovoj skupštini, iako tome ne doprinose i nastoje da ne doprinesu.
Prema onome što smo čuli od predstavnika SPS i SRS, proizilazi da ne samo da prethodna vlast nije proneverila i nije u nenamenske svrhe potrošila ni jedan dinar, nego će ispasti da je država dužna bivšim članovima ministarstava, bivšim članovima Vlade, predsedniku Republike, predsedniku Republičke skupštine, iako su oni preko 20 milijardi dinara budžeta nenamenski, mimo pozicije, koristili, a čuli smo koliko je iskorišćeno za različite nenamenske svrhe.
Mene je sramota i da slušam licitiranja predsednika poslaničke grupe SPS, sramota me i kao poslanika DOS-a, i kao pravnika, i kao poslanika u ovoj Narodnoj skupštini, licitiranja o tome da li je bez namene, bez zakonski opravdane namene, zloupotrebljeno nekoliko stotina miliona dinara ili nekoliko milijardi dinara, kao da postoji razlika i kao da je to eskulpirajući momenat, ako je potrošeno 100 miliona dinara bez osnova, a ne milijarda dinara.
I, kao da postoji neki limit, koji javni funkcioneri mogu da potroše, a da pri tom za to ne odgovaraju. Mene je, i kao poslanika DOS-a, i kao pravnika sramota i da slušam ponude poslanika bivšeg režima, ministrima u našoj vladi, da zažmure malo, da se ne bave previše sada tim pitanjima, iz kojih implicitno proizilazi da će oni, kada dođu u situaciju opozicije, moći da prođu, iako su izvršili neku zloupotrebu, iako su nenamenski plasirali neka sredstva, dakle, da ovog trenutka zažmure, jer neće do kraja biti, do kraja života biti pozicija, jednom će biti opozicija.
Iz takve retorike vidi se kolika je civilizacijska razlika između poslaničke grupe DOS-a i poslaničke grupe SPS i SRS. Zato se vidi da nije šest milijardi dolara bio momenat, zbog koga su se građani Srbije opredelili za koga će glasati na izborima. Vi ste, gospodo, bili momenat zbog koga su građani Srbije dali glas DOS-u, a ne šest milijardi dolara (aplauz).
Kroz izveštaj vidimo da je praktično u svim ministarstvima vršena zloupotreba, da su nenamenski korišćena sredstva, vidimo da je Ministarstvo informisanja, na osnovu zahteva TV "Palma", koji je faksom bio upućen na ime finansijske pomoći, uputilo 1.500.000.000 dinara, a da pri tom ne postoji ni jedan dokument iz koga bi se sagledao osnov za ovakvo trošenje sredstava. (Glas iz sale: Tema.) Ovo je apsolutno tema, ovo je deo završnog računa za prošlu godinu.
Posebno, kada uzmemo u obzir da se ne radi o državnoj televiziji, nego da se radi o televiziji koja nekome pripada, a taj neko pri tom nije budžetski korisnik. MUP je članovima klubova Sportskog društva "Milicionar" isplatio na ime dnevnica i putnih troškova 56.548 američkih dolara, pri tom tvrdeći da smo mi strani plaćenici, 123.223 nemačkih maraka i 8.338 švajcarskih franaka, iako finansijskim planom rashodi za ove namene nisu bili predviđeni, niti su u funkciji delatnosti Ministarstva.
Jednostavnije rečeno, MUP je nekom fizičkom licu uplaćivao neka devizna sredstva, a da pri tom nije imalo pravnog osnova, gde je pri tome neko raspolagao budžetom Republike Srbije, kao da je to alaj begova slama. Da vas podsetim da prema članu 34. Zakona o javnim preduzećima, ni javna preduzeća više nemaju pravo ni da finansiraju reklame, ni da daju donatorstva, ni da daju sponzorstva, a kamoli da to radi ministarstvo. Pored toga, Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja i njegovo ponašanje prema sredstvima solidarnosti pokazuje da je odnos prema Kosovu i Metohiji bio čista demagogija i pokazuje da je problem Kosova i Metohije u retorici bivše vlasti Miloševićevog režima služio samo zbog toga da bi se izbornim mahinacijama dobilo što više poslanika i da se namerno taj problem držao ad akta i sklanjao pod tepih.
Iz sredstava solidarnosti, suprotno Zakonu o sredstvima solidarnosti za zaposlene koji su privremeno ostali bez posla, nenamenski je utrošeno ukupno 215.601.765 dinara i to po nalogu ministarstva je odobreno da se sredstva solidarnosti u iznosu od sedam miliona dinara uplate Fondu za pružanje humanitarne pomoći građanima Kosova i Metohije. Istovremeno, u nalogu je navedeno da se uplata izvrši na žiro račun SPS-a, kome je isti iznos i uplaćen. Pored toga, Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, apsurdno zvuči da je ministarstvo koje je zaduženo za razvoj finansiralo političke stranke.
Znači, Vlada Republike Srbije je koristila budžet Republike Srbije da bi plaćala SPS i SRS. Iz tih sredstava za finansiranje rada i plaćanje usluga za račun SPS-a, u iznosu od 680.193 dinara, i SRS-a, u iznosu od 183.880 dinara, kao i Fondacije za borbu protiv narkomanije, alkoholizma i verskih sekti - FONAS - Beograd, čiji je osnivač Opštinski odbor SPS Vračara, neposrednim uplatama 570.000 dinara i posredstvom žiro računa drugih pravnih lica, čiji rad finansira ministarstvo, još 1.675.000 dinara itd. Apsurdno je da je ministarstvo, koje po svojoj funkciji treba da finansira razvoj, finansiralo one političke organizacije koje su unazadile ovu zemlju više nego iko u zadnjih 100 godina. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 99, u kome se kaže da su narodni poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem, odnosno da nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica. Mislim da je neukusno da meni, koji sam magistar pravnih nauka, predavanje o kompetentnosti drži neko ko ima srednju školu i neukusno je da me komunikaciji uči ko se komunikaciji učio na gradskom groblju.

Pravno je moguć.

Pozivam se na član 191. Poslovnika. Smatram da je naša odluka bila protivna Poslovniku, pošto se u članu 191. predviđa da se poslanička pitanja postavljaju po pravilu, pošto Narodna skupština okonča rad po svim tačkama dnevnog reda. I, stoga mislim da bi bilo u skladu sa Poslovnikom da završimo današnju sednicu sa 9. tačkom dnevnog reda.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, istaći ću nekoliko kvaliteta o kojima se malo govorilo danas na sednici Skupštine, a koje nudi paket budžetskih zakona koje predlaže republička Vlada.
Prvi od tih kvaliteta je izmeštanje socijalnih funkcija iz privrede u budžet, što znači da građani Srbije neće ispaštati i neće teret tranzicije srpske privrede biti pre svega na plećima građana Srbije, nego ovaj budžet planira oko 10 milijardi dinara za društvenu brigu od deci, predviđa i brigu o preko 300.000 socijalno najugroženijih porodica u Srbiji.
Ovakav budžet omogućuje premeštanje socijalne funkcije u njega, da se konstituiše liberalna ekonomija, slobodno tržište, da se preko tržišta ne saniraju eventualne socijalne tenzije do kojih može doći. Ovakav budžet takođe garantuje i isplatu 12 plata, 12 penzija, 12 dečijih dodataka. Prethodni budžeti u vreme Miloševićevog režima su bili koncipirani tako da oduzmu tu mogućnost građanima da svakog meseca dobijaju plate. Bile su koncipirane kroz 11 penzija, 11 plata, 10 dečijih dodataka.
Ono što ova vlada garantuje je takođe da se budžetski deficiti neće pokrivati iz trgovine drogom, koja se prodavala srpskoj deci, da se državne službe neće finansirati iz preprodaje droge. Pored toga, ovakav budžet za AP Vojvodinu, u okviru onih ustavnih mogućnosti koje su u ovom trenutku moguće, predviđa izvorne prihode i mi pozdravljamo takvu intenciju Republičke vlade i nadamo se da će i dalje ona raditi na povećanju izvornih nadležnosti AP Vojvodine, a i povećanju izvornih prihoda AP Vojvodine.
Kako to izgleda u ovom trenutku - izvorni prihodi na 5% poreza na lična primanja, 10% poreza na dohodak preduzeća, ustanovljeni su u korist organa AP Vojvodine. Za vreme Miloševićevog režima budžet AP Vojvodine predstavljao je samo poziciju u republičkom budžetu. Oko 395 miliona je planirano da će se na ovaj način ostvariti iz budžeta za AP, što predstavlja, kada se uzme u obzir inflatorna stopa do koje je došlo u toku prošle godine, povećanje od dvadesetak posto u odnosu na parabudžet kroz koji je bila finansirana AP Vojvodina, koji je iznosio 156 miliona prošle godine.
Pored toga, Republička vlada usvaja još neke lokalne prihode koji idu u korist finansiranja AP, pokrajinske administrativne takse, prihode od zakupa na nepokretnosti, prihode od prodaje nepokretnosti, od donacija, rada pokrajinskih organa itd.
Može se iz ovih lokalnih prihoda projektovati negde oko 100 miliona dinara potencijalne dobiti za AP, što bi zajedno sa ovim izdvajanjem iz poreza na primanja građana i iz poreza na dohodak preduzeća, iznosilo oko pola milijarde dinara.
Kada se uzme u obzir da je republički budžet tako koncipiran da praktično nije povećavan nego upodobljen stopi inflacije koja je postojala prošle godine, dolazimo do zaključka da republički budžet praktično nije povećavan jer 107 milijardi dinara, koliko su planirani prihodi u budžetu ove godine, otprilike su upodobljeni stopi inflacije, a budžet za AP Vojvodinu, iako nedovoljno, povećan je za preko 70%, što pokazuje da Republička vlada ima razumevanje za Vojvodinu kao zamajac srpske privrede i kao lokomotivu srpske privrede.
Ono što još uvek ide u korist Vojvodini, poljoprivrednicima u Vojvodini, ali i u celoj Srbiji jeste činjenica da je Agrarnim budžetom predviđeno 5,1 milijarda za stimulisanje poljoprivrede koja je praktično bila devastirana politikom prethodnog režima. Pored toga, uvedena su određena poreska oslobođenja koja se odnose na đubriva, na određene preparate za zaštitu bilja, na poljoprivrednu mehanizaciju i na poljoprivredne porizvode koje prodaju individualni poljoprivredni proizvođači.
Dakle, intencija Vlade u ovoj oblasti jeste da se poljoprivreda stimuliše, što će i vojvođanskom i srbijanskom seljaku mnogo značiti, i da više poljoprivreda ne bude izvor kroz koji se smanjivala socijalna napetost i kupovao socijalni mir, a da je pritom poljoprivreda, za vreme režima Slobodana Miloševića, u potpunosti uništena.

Poštovani predsedniče, drage dame i gospodo poslanici, za razliku od svojih prethodnika, ja ću govoriti o Predlogu odluke o izmenama i dopunama Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovaj akt ima tri grupe odredaba.
Prva grupa odredaba odnosi se na normativno usaglašavanje Poslovnika, odnosno odredaba Poslovnika sa zakonima koji su doneti nakon Poslovnika. To je obaveza Skupštine da usaglasi Poslovnik sa odredbama zakona koje se odnose na određenu materiju. To se, pre svega, odnosi na Zakon o izboru narodnih poslanika pri utvrđivanju mandata, to se odnosi na Zakon o izboru saveznih poslanika u Veće republika, pošto se taj izbor vrši neposrednim izborima i to se odnosi na Zakon o unutrašnjim poslovima. Čuli smo mnogo lamentiranja nad nadležnostima Odbora za odbranu i bezbednost. Naime, Odbor za odbranu i bezbednost je imao na osnovu prethodnog Poslovnika - pravo da kontroliše rad službe bezbednosti, što je golo pravo, jer ne postoji nikakav mehanizam koji je predviđen Poslovnikom u ostvarivanju takve kontrole, niti je ikada iko u Srbiji pod Miloševićevim režimom koristio skupštinski odbor da bi kontrolisao službu bezbednosti.
Ono što mi ne želimo, to je donošenje ispraznih normi koje niko neće primenjivati. Osim toga, ta odredba Poslovnika je bila u potpunosti neusaglašena sa Ustavom i zakonom. U članu 73. tačka 11. Ustava piše da Skupština vrši kontrolu nad radom Vlade, a Vlada po članu 90. tačka 7. Ustava i članu 21. Zakona o Vladi Republike Srbije vrši nadzor nad radom ministarstava. To se posebno odnosi na službe sekretarijata i uprave koje su u okviru ministarstava, što su još niži organi od samog ministarstva.
Ovaj predlog preuzima i određene odredbe Ustava i Zakona o Vladi, zatim odredbu Ustava koja se odnosi na predlagače zakona, odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima, itd.
Nije neuobičajeno da se u potpunosti preuzimaju celovite odredbe zakona i Ustava. I ovo je primenjeno kao tehničko rešenje upravo zbog celovitosti uređenja skupštinske procedure. Naravno, Ustav je najviši pravni akt. Ali, protivljenje pravnom sistemu i Ustavu bilo bi samo kada bi Poslovnik na drugačiji način regulisao tu oblast. U ovom slučaju, potpuno doslovno preuzimanje tih odredaba ne potpada pod ovu kritiku.
Druga grupa odredaba odnosi se na efikasnost, odnosno na poboljšanje. Mi vidimo na šta liče sednice Skupštine. Nadamo se da će ove izmene Poslovnika uroditi plodom. I dosledna primena Poslovnika bi već do sada urodila plodom.
Naime, pravo na repliku imaju samo oni poslanici o kojima se drugi poslanik uvredljivo izrazio i oni poslanici koji su pogrešno protumačeni. Na žalost, ovde je bila praksa da se, čini mi se, reč daje svakom poslaniku koji je pomenut u kontekstu u kojem je pomenut, nezavisno od toga da li je pogrešno protumačen. Možda bismo i o tome trebalo da razmislimo - da se replika daje u određenim poslovničkim situacijama, eksplicitnim, a isto tako besmisleno je bilo nagrađivati poslanika koji je svojim uvredljivim izražavanjem o drugom poslaniku dovodio do toga da stekne pravo na repliku, nagrađivati ga, opet, pravom odgovora na repliku, budući da se ovim poslovnikom replika tretira u onim odredbama koje se odnose na disciplinsku odgovornost koju primenjuje predsednik Skupštine Republike Srbije.
Inače, predsednik Skupštine Republike Srbije nije spiker Skupštine, kao što je to u Velikoj Britaniji. Praktično, predsednik Skupštine ima mnogo više ovlašćenja, posebno nakon opoziva ili ostavke predsednika Republike. Predsednik Skupštine Republike Srbije je drugi čovek u Srbiji, odmah nakon predsednika Republike Srbije. Nije spiker, nipošto nije prvi među jednakima. On je biran neposredno od poslanika, ali su njegova ovlašćenja neuporedivo veća nego ovlašćenja spikera u britanskom parlamentu.
Odredbe koje se odnose na repliku sankcionišu se onim odredbama Poslovnika u kojima se predviđa disciplinska odgovornost - znači opomena, oduzimanje reči, čak i udaljavanja sa sednice Skupštine, kao konsekvenca višestrukog ponavljanja istog prekršaja.
Dosadašnji Poslovnik je praktično nagrađivao onoga ko je dovodio do prava na repliku. Dobro je što smo predložili ukidanje ovakve odredbe ...

To u normalnim zemljama sa demokratskom tradicijom, to je incident, a nije pravilo.
Što se tiče amandmana, bilo bi apsurdno dalje dozvoliti svim poslanicima da govore o određenom članu zakona. Jedan poslanik podnese amandman na određeni član zakona, a svi poslanici hipotetički koriste svoje pravo, a da pritom ostane definisano vreme za diskusiju kao što je bilo do sada u Poslovniku, praktično bi rasprava o jednom amandmanu na jedan član jednog poslanika mogla trajati dve i po hiljade minuta, znači 40 radnih sati, tj. 5 radnih dana. Ako prosečni zakon ima 50-ak članova, hipotetički, mogla bi rasprava trajati 250 radnih dana, što znači celu godinu. To je i hipotetički i praktično lako zamisliti.
Treća grupa odredaba se odnosi na kontrolu Skupštine nad Vladom. To je ono što je obećala Demokratska opozicija Srbije u svojoj kampanji, dakle skupštinska kontrola, skupštinskih odbora nad vođenjem politike u određenim oblastima, transparentnost i skupštinska kontrola nad izvršavanjem zakona.