Hvala, gospodine predsedavajući. U ime mojih kolega iz Odbora za ravnopravnost polova (kako vidite, potpisala je većina nas članova Odbora za ravnopravnost polova, pa ga mi smatramo amandmanom Odbora) podnela sam amandman na član koji govori o uslovnoj osudi, a koji glasi: "Uslovnom osudom sud učiniocu krivičnog dela utvrđuje kaznu i istovremeno određuje da se ona neće izvršiti, ako osuđeni za vreme koje odredi sud, a koje ne može biti kraće od jedne niti duže od pet godina ne učini novo krivično delo."
Stav 2. tog člana na koji sam podnela amandman glasi: "Sud može u uslovnoj osudi odrediti da će se kazna izvršiti i ako osuđeni u određenom roku", a ja sam predložila da se posle reči "u određenom roku" ubace reči – kontaktira sa oštećenim, boravi u prostorijama u kojima boravi oštećeni i ako se ne podvrgne odgovarajućem tretmanu za nasilnike, "ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, ne naknadi štetu koju je prouzrokovao krivičnim delom ili ne ispuni druge obaveze predviđene u krivičnopravnim odredbama."
Naš odbor je smatrao da je za kontaktiranje sa oštećenim, boravak u prostorijama u kojima borave oštećeni i ako se ne podvrgne odgovarajućem tretmanu za nasilnika, kada su krivična dela koja se odnose na nasilje u porodici, neophodan i ovakav tretman uslovne osude. Mi se u stvari iznenađujemo da gospodin ministar nije našao da je ovakav amandman neophodan, da se uslovna osuda njime proširi da bi se nasilje u porodici prekidalo na način da ga bude što manje ili da pokušamo da ga iskorenimo. Hvala.

Moram samo da stavim neku primedbu na ovo - laičko pisanje amandmana, o kome je kolega Mamula govorio. Kolega, kada se radi o nasilju u porodici, ne radi se ni o kafani...
(Đorđe Mamula, sa mesta: Da li je ovo replika?)
... ne radi se ni o kafani, ni o slučajnom susretu, ni o prostoriji o kojoj se ne zna o čemu se radi. Prema tome, molila bih vas da se uzdržite od takvih komentara.
Na član 79. ispod naslova - Vrste mera bezbednosti, osam članova Odbora za ravnopravnost polova od kojih su dva člana muškarci, tako da ne bih volela da se stekne utisak da su ženski amandmani, oni su zajednički amandmani nas i naših kolega, podneli smo amandman kojim smo, kao meru bezbednosti, tražili da se uvrsti i zabrana kontaktiranja sa oštećenim i obavezno psihološko savetovanje i tretman nasilnika.
Član 79. odnosi se na učinioca krivičnog dela za koga se izriču mere bezbednosti, i to u krivičnom delu nasilje u porodici. U važećem Krivičnom zakoniku i u sadašnjem Predlogu krivičnog zakonika, u članu 194. predviđeno je krivično delo nasilje u porodici. Mnoga istraživanja su pokazala da najveći broj učinilaca ovog krivičnog dela ponovo vrši nasilje prema članovima porodice, bez obzira da li je vođen krivični postupak i da li postoje osude za krivično delo.
Da bi se ostvarila preventivna zaštita i predupredilo ponavljanje nasilnog ponašanja prema članovima porodice, neophodno je predvideti mogućnost izricanja adekvatnih mera bezbednosti, odnosno onih mera bezbednosti koje bi onemogućile kontakt nasilnika sa žrtvom i omogućile da nasilnik bude podvrgnut psihološkom savetovanju i tretmanu.
Mera bezbednosti - zabrana kontaktiranja sa oštećenim, treba da dovede do sprečavanja daljeg nasilničkog ponašanja učinioca onda kada utvrđene okolnosti ukazuju na opasnost od ponovnog vršenja krivičnog dela. Mera bezbednosti - podvrgavanje nasilnika psihološkom savetovanju i tretmanu, takođe je veoma bitna, posebno ako se ima u vidu činjenica da nam iskustvo pokazuje da nasilnici nisu skloni, niti su motivisani da se dobrovoljno podvrgnu psihološkom tretmanu.
Ove mere imaju za cilj da dovedu do promene u ponašanju nasilnika, da kod nasilnika razviju veštine komunikacije, umeće prepoznavanja stresnih situacija i adekvatno reagovanje na njih, kao i učenje novih strategija za rešavanje problema.
Uvođenje predloženih mera posebno je značajno, s obzirom na Porodični zakon koji ne predviđa mogućnost da sud u parničnom postupku, uz mere porodično-pravne zaštite, koje je predvideo, izrekne i meru bezbednosti.
Smatramo da bi ove mere doprinele boljoj i potpunijoj zaštiti žrtava i da bi se na taj način bolje ostvarili ciljevi prevencije kod oblika nasilja u porodici.

Mislim da sama činjenica da je Odbor prihvatio amandman puno govori o tome koliko je potrebno da taj amandman uđe u krivični zakonik. Ja sam podnela amandman na član 178. i predložila da se u stavu 3. dodaju reči "odnosno tešku zaraznu bolest".
Naime, stav 3. sada glasi: "Ako je usled dela iz stava 1. i 2", radi se o silovanju i posledicama silovanja, "ovog člana nastupila teška povreda lica prema kojem je delo izvršeno ili ako je delo izvršeno od strane više lica ili naročito ponižavajući način ili prema maloletniku ili je delo imalo za posledicu trudnoću..." Ja sam predložila da se posle ovoga "za posledicu imalo trudnoću" dodaju reči "odnosno tešku zaraznu bolest".
Naime, kod određenja radnje izvršenja ovog krivičnog dela mislim da je neophodno za posledicu, osim trudnoće, da predvidimo kao tešku povredu, odnosno rezultat izvršenja krivičnog dela, i prenos neke teške zarazne bolesti.
Znamo da se tako prenose sifilis, hepatitis i ono što je od svega najgore - sida, koja mislim da je neophodno da bude na svaki mogući način tretirana kroz krivični zakonik, kako bi se njeno prenošenje svelo na minimum, ako je to moguće da se zaštiti krivičnim zakonikom.
Pošto krivična dela iz članova 178, 179, 180. i 181. takođe imaju predviđenu ovu posledicu trudnoće, tu sam svugde predložila da se predvidi i prenos teške zarazne bolesti, pa se povodom tih amandmana neću javljati.

Na član 182. podnela sam amandman, a član se odnosi na nedozvoljene polne radnje. Podnela sam amandman na stavove 1. i 2. i predložila da se iz predviđene kazne briše da je moguće izreći novčanu kaznu.
Naime, član 182. predviđa, kada se pod određenim uslovima prethodnih članova izvrši krivično delo, a predstavlja polnu radnju, da će se učinilac kazniti novčanom kaznom ili zatvorom od tri godine. Predložila sam da se brišu reči "novčanom kaznom ili" i da ostane samo "zatvorom do tri godine" u stavu 1, a "zatvorom do šest meseci" u stavu 2.
Smatram da je kod krivičnih dela: nedozvoljene polne radnje, zatim kod sledećeg člana - podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa i kod člana - posredovanje u vršenju prostitucije, kao i kod prikazivanja pornografskog materijala i iskorišćavanja dece za pornografiju, potpuno nedozvoljeno da se alternativno predvidi novčana kazna. Najmanje što možemo uraditi da bismo poboljšali kaznenu politiku, to je da budu predviđene samo zatvorske kazne.

Javljam se da obrazložim amandman na član 191. koleginice Živodarke Dacin iz razloga što smo na Odboru za ravnopravnost polova podržali ovaj amandman, ali znam da iz nekih tehničkih razloga to nije stiglo, a smatrali smo da je usvajanje ovakvog amandmana neophodno iz razloga što smo obe u anketnom odboru o dokazivanju istine o bebama za koje neki roditelji smatraju da su im oduzete, pa smo ulazeći u tu materiju smatrale i složile se oko toga da je ovakav amandman neophodan.
Dakle, koleginica Dacin je predložila da se naslov - Oduzimanje maloletnog lica, promeni u naslov - Oduzimanje novorođenog deteta i maloletnog lica. Upravo naša iskustva iz Anketnog odbora su obrazloženje za potrebu za ovakvim naslovom.
Koleginica Dacin je predložila da se u članu 191. unesu novi stavovi, i to 1-3, koji glase: "Ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi nedozvoljen način oduzme od majke novorođeno dete kazniće se zatvorom od jedne do pet godina.
Stav 2: "Ukoliko je organizator ili neposredni izvršilac krivičnog dela iz stava 1. zdravstveni radnik (lekar, medicinska sestra ili drugo osoblje zdravstvene ustanove) kazniće se zatvorom od pet do osam godina."
Stav 3: "Ukoliko je podstrekač, organizator ili neposredni izvršilac krivičnog dela iz stava 1. lice van zdravstvene ustanove, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina."
Koleginica je predvidela da postojeći stavovi 1-5. postanu stavovi 4-8.
Članice smo Anketnog odbora i imamo mnogo zapažanja, po raznim pojavama, da je svrsishodnost uvođenja ovakve promene u ovom amandmanu neophodna.

Iskreno moram da kažem da nam ministar ovim ništa nije objasnio, ali ovo mi je usput. Član 191. na koji je podnela amandman gospođa Živodarka Dacin, a koji je prihvatio Odbor za ravnopravnost polova se odnosi na oduzimanje maloletnih lica i novorođenčadi. Znamo mi da su to maloletna lica, ali smatramo da se mogu desiti krivična dela upravo koja se odnose samo na novorođenčad i zato je njen amandman takav kakav je.
Ne slažem se sa kolegom Krasićem da je došlo do zabune, iako je u članu 389. to na neki način tretirano. Nije. Član 389. se odnosi na trgovinu decom radi usvajanja. Ovde se ne radi samo radi usvajanja. Ovde se radi da se zamene bebe u porodilištu, pa ja idem sa zdravom, a nekome je saopšteno da mu je umrlo dete. Dakle, radi se i o tome. Prema tome, naravno da sam vrlo za član koji predviđa trgovinu decom radi usvajanja, jer smatram to najgorim krivičnim delom. Smatram da je neophodno da se usvoji i amandman gospođe Dacin.

U stvari, imam potrebu da komentarišem ovo što je kolega Boško Ristić tražio svojim amandmanom. Boško Ristić je amandmanom na član 194, koji se odnosi na nasilje u porodici, predložio izmene kazni koje su predviđene za dela koja se vrše u vezi sa nasiljem u porodici, da se u stavu 1. reči: "novčanom kaznom ili" brišu, a da se u stavu 2. reči "tri meseca" zamene rečima "jednom godinom". Taj član bi izgledao ovako: "Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se", predviđeno je "novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine", a kolega Ristić predlaže da stoji: "kazniće se zatvorom do jedne godine".
U stavu 2. koji glasi: "Ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine", a kolega Ristić predlaže da kazna bude od jedne do tri godine.
Svi smo upoznati sa činjenicom da istraživanja pokazuju da je poslednjih godina povećan obim nasilja u porodici, posebno njegovih najtežih oblika i da je kratko vreme u primeni postojeći zakon da bismo mogli sa sigurnošću utvrditi stepen efikasnosti već predviđenih kazni za krivično delo nasilje u porodici.
Istraživanja dvogodišnje prakse, koliko imamo primenu važećeg člana 118a u KZ-u, pokazuju da sudovi, kada se opredeljuju između zakonskog maksimuma i zakonskog minimuma, uglavnom izriču minimalne kazne. Smanjenje kazne za ovo delo dovelo bi do znatno blažeg kažnjavanja izvršilaca nasilja u porodici, koji su, kako su nam istraživanja pokazala, u većini slučajeva već recidivisti u kriminološkom smislu.
Zato smatramo da je smanjenje kazni za ovo delo neprimereno i da bi, naprotiv, kod krivičnog dela - nasilje u porodici trebalo pooštriti kazne.

Na član 194. Odbor za ravnopravnost polova je podneo amandman, ali pošto nemamo pravo da podnosimo amandman, većina članova Odbora, koje je predsednik Skupštine pročitao, potpisala je. Znači, ja ga doživljavam kao amandman Odbora za ravnopravnost polova.
On je predvideo da se u članu 194. doda novi stav. Član 194. ima iznad sebe naslov - nasilje u porodici. Molim vas da o tome sve vreme vodite računa. Taj član ima četiri stava, a mi predlažemo da se uvede i stav 5. koji glasi: "Ako je usled dela iz st. 1, 2. i 3. ovog člana nastupila smrt više lice članova iste porodice, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje 10 ili zatvorom od 40 godina".
Predlogom ovog zakona dobili smo jedan novi oblik kvalifikovanog ubistva, lišavanje života prethodno zlostavljanog člana porodice. Naravno, sve to uvođenjem novog člana - nasilje u porodici. S obzirom da postoji posebno delo nasilja u porodici, predviđeno članom 194, smatrali smo da se mora uvesti ovaj član, iako je već predviđen, na neki način, u članu 114. Smatrali smo da je neophodno da se on nalazi upravo u članu 194, u stvari, u sastavu krivičnog dela - nasilje u porodici, kao njegov kvalifikativni oblik, a ne teškog ubistva, gde se on nalazi u predlogu koji je pred nama.
Mislimo da bi se time olakšala primena zakona i potencirala zaštita članova porodice od nasilja. Zato predlažemo da se ovaj amandman usvoji.

Znam da se moje kolege brinu, jer se ovo tiče svih nas i vrlo je važno da se izborimo da ovi amandmani uđu u zakon.
Podnela sam amandman na član 195, koji se odnosi na nedavanje izdržavanja.
Naime, predložila sam da se za onoga ko ne daje izdržavanje, gde su predviđene kazne od novčane kazne do zatvora od jedne godine, novčana kazna briše.
Takođe, u stavu 4, gde je predviđeno da ako se izrekne uslovna osuda, sud može odrediti obavezu učiniocu da izmiri dospele obaveze i da uredno daje izdržavanje, predložila sam da se u tom stavu doda: "pod pretnjom ukidanja uslova". Naime, smatram da je potpuno nedopustivo, kada je u pitanju određivanje izmirenja dospelih obaveza, davanje izdržavanja, da to može da se uslovljava tj. trebalo bi usloviti pretnjom ukidanja uslova. Onaj koji se bavi advokaturom i porodičnim odnosima kroz advokaturu, njemu je jasno šta znači uspeti naplatiti izdržavanje, tj. obezbediti za svoje dete izdržavanje od onoga ko je zadužen za to. Zato smatram da je neophodno da ovaj amandman uđe u naš krivični zakonik.

Moram da branim bar jedan od ovih amandmana, jer član 276. se odnosi na nezakonit lov. Predložila sam povećanje kazni koje su predviđene za nezakoniti lov, upravo radi toga da bi se životinje zaštitile. Smatram da je neophodno da se amandman na član 276. usvoji da bi uopšte to krivično kažnjavanje imalo svoju svrhu.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, u ime poslaničke grupe DS podnela sam amandman na član 11, odnosno na naslov iznad člana 11. i na njegov stav 2. Predložila sam da naslov iznad člana 11. bude - "Javnost rada i slobodan pristup informacijama", jer ponuđeni naslov je samo: "Javnost rada". Predložila sam promenu drugog stava, koji glasi: "Organi državne uprave dužni su da javnosti omoguće uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja".
Predložila sam da taj stav glasi ovako: "Organi državne uprave dužni su da, u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, svakome, posebno građanima, pravnim licima i sredstvima javnog informisanja, omoguće i obezbede pravo na slobodan pristup informacijama koje se nalaze u njihovom posedu".
Obrazloženje za ovakav stav leži u tome što je javnost rada organa i drugih nosilaca vlasti danas suštinsko obeležje moderne pravne države. Javnost rada je jedan od principa u radu državne uprave, a slobodan pristup informacijama ulazi u red osnovnih ljudskih prava i sloboda, između ostalog, on je definisan i u članu 29. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, što zahteva da rubrum iznad člana 11. koji danas glasi samo – "Javnost rada", u stvari nosi naziv – "Javnost rada i slobodan pristup informacijama".
Ovako kako je sada definisan član 11. u svom stavu 2, mislim da je nepotpun i nedovoljan, upravo zato što Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne uređuje uvid u rad organa državne uprave, već ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama koje obuhvataju: pravo tražioca da mu bude saopšteno da li organ javne vlasti poseduje određenu informaciju, odnosno da li mu je ona dostupna; pravo tražioca da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži traženu informaciju; pravo tražioca da, uz plaćanje naknade, dobije kopiju dokumenta koji sadrži traženu informaciju; najzad, pravo tražioca da mu se kopija dokumenta, uz plaćanje naknade, pošalje na adresu poštom, faksom, elektronskim putem ili na neki drugi način.
Prema tome, u stavu 2. člana 11. pogrešno je upotrebljen termin "uvid u svoj rad", jer uvid u rad organa uprave podrazumeva neposredno upoznavanje građana sa radom određenog organa državne uprave, a ne pristup informacijama koje se nalaze u njenom posedu. Upravo je to razlog što sam smatrala da bi stav 2. člana 11. trebalo zameniti predloženim amandmanom.

Čim sam čula – poslanik, znala sam da se predsedavajući zamenio, pa pozdravljam predsednika.
U ime poslaničke grupe Demokratske stranke podnela sam amandman posle člana 11. za promenu naslova iznad člana 12, odnosno čitave glave, uvođenje novog člana 11a.
Naslov je: "Poslovi državne uprave – Učestvovanje u oblikovanju politike Vlade". Predložila sam da se uvede član 11a pre ovog podnaslova, možda je to i naslov, i da se poslovi državne uprave taksativno navedu.
Čini mi se da u poglavlju III – Poslovi državne uprave, nedostaje opšti član koji bi u vidu načela, koje se kasnije razrađuje kroz predlog, utvrđuje koji su to poslovi državne uprave. Upravo ova odredba jasno ukazuje na prelazak sa dosadašnjeg sistema državne uprave, kao vlasti, u upravu, kao javnu službu. To zahteva postojanje posebnog člana koji se odnosi na poslove državne uprave.
Zato sam predložila amandman kojim bi ovo poglavlje počelo – novim članom, a koji glasi: "Poslovi države su: 1) učestvovanje u oblikovanju politike Vlade; 2) praćenje stanja u oblastima iz njihovog delokruga; 3) izvršenje zakona, drugih propisa i opštih akata; 4) pripremanje nacrta zakona i drugih propisa i opštih akata koje predlaže i donosi Vlada; 5) staranje o sprovođenju i izvršenje zakona, drugih propisa i opštih akata; 6) odlučivanje o upravnim stvarima, vođenje službene evidencije, vršenje inspekcijskog nadzora; 7) staranje o javnim službama; 8) razvojni poslovi; 9) obavljanje stručnih i drugih poslova utvrđenih zakonom."
Mislim da ovako nabrojani poslovi, opredeljeni poslovi državne uprave, kao poseban član, bi bilo neophodno da su sadržaj ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane koleginice i kolege, poštovani gospodine ministre, čekali smo dosta dugo zakon o ombudsmanu. Kada je došao u skupštinsku proceduru, moram priznati, imala sam zadovoljstvo što ćemo raditi na tom zakonu i što ćemo ga usvajati.
Međutim, kada sam videla predlog, shvatila sam da to nije ono što mislimo da bi trebalo da se usvoji u ovoj skupštini, a smatramo da ga je neophodno usvojiti, iz razloga što ga imaju sve zemlje u okruženju, sve naše bivše države, ima Albanija, Uzbekistan i neke države koje ne bi trebalo da ove civilizacijske tekovine imaju pre nas.
Mislim da rešenja koja se nalaze u zakonu, odnosno predlogu koji nam je ponuđen, nisu rešenja kakva može da prihvati DS. Mislim da nam ona neka dostignuća koja imamo u razvoju demokratije uskraćuju i to je razlog što smo ponuđenim rešenjem, kao stranka, nezadovoljni. Zadržaću se na jednoj primedbi koja je za mene sve vreme, u stvari, diskutabilna.
Zašto nisu zamenici ombudsmana ili pomoćnici, kako ih predlog naziva, resorno podeljeni? Mi već imamo to rešenje u vojvođanskoj odluci koja je ustanovila ombudsman, gde imamo pomoćnike za opšte poslove i pomoćnike za određene resore, gde je stvarno zaštita ljudskih prava neophodna, jer se ona najčešće u tim resorima krše.
U glavi imam i neke predloge za koje sam smatrala da bi trebalo da uđu u ovaj predlog zakona, tako da namerno izbegavam naziv zaštitnik građana, jer ne samo da je neadekvatan, nego ga ne prihvatam i zato ga zovem ombudsman sve vreme, jer tako ispada da je to jedan uobičajeni; jesmo u Srbiji, u Srbiji je Vojvodina, a u Vojvodini smo takođe, mnogi od nas ovde ili naše stranke glasale za odluku koja ima ombdusmana. Prema tome, meni ta činjenica koju je uvaženi kolega naveo kao razlog da ne bude ombudsman ne znači puno.
Naša primedba se odnosi i na sam početak zakona, tako da je DS uložila amandman na naziv samog zakona, jer naziv zaštitnik građana, pored toga što se uvodi potpuno nov pojam u naš pravni sistem, taj naziv je neadekvatan i ne ukazuje u dovoljnoj meri na prirodu institucije koju treba da predstavlja ombudsman, a koja je, dozvolićete, sem Vojvodine, u našem pravnom životu nepoznata.
Naprotiv, mi već poznajemo institut pod nazivom građanski branilac, jer Zakon o lokalnoj samoupravi, koji smo mi usvojili, ima naziv građanski branilac, a ne zaštitnik građana, i to je razlog zašto smo podneli amandman tražeći da se taj član izmeni u smislu promene naziva zakona i naziva samog instituta, odnosno same institucije ombdusmana.
Po mom mišljenju, problem može da predstavlja ko su predlagači kandidata za ombdusmana. Čuli smo da rešenje u Predlogu zakona da predlagači mogu biti svaka poslanička grupa u Skupštini ili više poslaničkih grupa ako se opredele oko jednog zajedničkog kandidata, mislim da je to potpuno nedozvoljeno. Zar vam se ne čini da ovako predložena kandidaciona procedura ima suviše stranačko određenje?
Zar ne bi institucija ombdusmana trebalo da bude nestranačka i neovisna od nagodbi među strankama? To po, nekom mom osećanju, bi bio zaštitnik građana koga je predložila, usvojila ili prihvatila Vlada, bez obzira što bi se on glasao u Skupštini. Znamo kako prolaze i koji su predlozi, oni koji se izglasaju u Skupštini.
Kada bi kandidata za ombdusmana predlagale nevladine organizacije, koje se inače bave zaštitom ljudskih prava i sloboda, naravno ne negiram predlaganje i od ovih već predloženih predlagača, ali mislim da predlagači treba da se prošire na nevladine organizacije, na narodnu inicijativu, odnosno 20.000 građana predložilo ombdusmana jer smatra da neka ličnost zavređuje da se bavi tim poslom.
Ne mogu a da ne stavim primedbu na taj član koji se odnosi na izbor ombdusmana. Zašto je predviđeno da za obavljanje poslova koji se predviđaju članom 1, a to su nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad državne uprave, a koji se ujedno stara o zaštiti ljudskih prava i sloboda, zašto mora da bude samo diplomirani pravnik? Zar ovom materijom se neadekvatno ili nedovoljno bave ljudi koji završe filozofski fakultet, znači sociolozi, politikolozi.
Ne vidim uopšte na koji način ćemo mi u državi naći desetogodišnje iskustvo na zaštiti ljudskih prava u Srbiji pravnika koji poseduje sve osobine koje su u predlogu navedene. Zar mi živimo 10 godina u demokratskom društvu koje se bavi zaštitom ljudskih prava i koje rešava ovakve probleme, pa ćemo naći i pravnike koji se time već dobar deo svog radnog veka zauzimaju.
Mislim da je taj period bavljenja poslom za predlog za kandidata trebalo smanjiti iz prostog razloga što mislim da ovako nećemo uspeti da nađemo pogodnu ličnost za ovu funkciju.
Još bih prokomentarisala rešenje iz predloga po kojem postoje četiri zamenika, a koji nisu određeni po pojedinim oblastima. Naravno, shvatićete da je to u stvari deo koji me najviše interesuje i prosto moram ponovo da podvučem da bi po meni rešenje sa specijalizovanim zamenicima bilo mnogo povoljnije.
Ako ostane predviđen predlog, a ne sumnjam da ćete vi izglasati zakon koji je Vlada predložila, onda je nedopustivo da u članu 6, gde se predviđa specijalizacija za obavljanje poslova u pogledu zaštite prava, nisu predviđena i prava žena, kada smo svesni činjenice da se na svakom koraku jošte kako krše ljudska prava i slobode upravo žena. Mi u zemlji, gde je ta diskriminacija na zavidnom nivou, a kada kažem zavidnom nivou mislim na čitavo okruženje, pa i na Evropu, mi nismo našli za potrebno da jedno od prava predviđena da se štite posebno ili naročito uz prava deteta, uz prava manjina, budu i prava žena.

Preti mi da će me izbaciti ako ga opomenem što nije rekao "poslanica". Gospodine predsedniče, ja sam poslanica.

Vi kada ste sami, kažete: ja sam. Ali, i za sebe kažete: ja sam sam, a ja sam kažete i kad govorite o sebi. Znači, jedna reč ima dva značenja. Poslanica može da bude i poslanica patrijarha Pavla, i ženska imenica za ženu koja obavlja dužnost poslanika. To što mi još nismo uspeli da senzibilišemo naš jezik, to je jedna stvar, ali u najskorije vreme to će da bude završeno. Prema tome, bolje da se navikavamo na vreme.