Član 198. se odnosi na mere zaštite od nasilja u porodici, pa u stavu 1. govori da se mogu odrediti jedna ili više mera zaštite od nasilja u porodici, a u stavu 2. navodi šta su to mere zaštite od nasilja u porodici.
Predlagač zakona daje nam pet mera zaštite od nasilja u porodici, i takođe nemam na njih nikakve primedbe. Međutim, smatram da je potpuno nedozvoljeno da se kao mera zaštite izostavi obavezno lečenje od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti, kao i obavezno psihološko savetovanje ili tretman.
Znamo šta znači alkoholizam i bolesti zavisnosti u porodici, kako menjaju svest ljudi, koje su posledice tako promenjene svesti. Ako bi se u parničnom postupku određivale mere zaštite, mislim da bismo ovu situaciju daleko više poboljšali nego samo ovim merama koje su ovde predviđene. Iskustvo nam pokazuje da nasilnici nisu duševno obolele osobe, nego osobe sa psihopatskim poremećajima, i ovakvim ličnostima se može pružiti jako dobra zaštita ako ih uputite na psihološko savetovanje ili tretman.
Ne radi se samo o tome da ćete zaštititi žrtvu od nasilnika, što je prioritetno kada je u pitanju tretiranje ovog člana, nego se radi o javnom interesu da se taj čovek jednog dana osposobi, bez obzira što je udaljen od žrtve, što je žrtva spasena od njegovog nasilničkog ponašanja, da jednog dana ipak može da se vrati u normalan život i da se resocijalizuje.

 Drugi deo moje replike je bio ovo što je gospodin Marković  rekao. Prethodno sam htela da vam kažem da ovo nije materija samo prekršajnog i krivičnog postupka. Kada se pogleda uporedno pravo, ova rešenja postoje u svakom zakonu u našem okruženju i u Evropi. Nema nijednog zakona bez prinudnog lečenja od alkoholizma i droge i zakona koji ne predviđa tretman kod psihologa.

Ovo bi bilo – zar i ti, sine Brute, ali nije bilo. Ne, ne, dobro se izvukao.
Napisala sam amandman na član 229. čija je sadržina postupak posredovanja. Zakon kaže: "Postupak posredovanja (u daljem tekstu: posredovanje) obuhvata postupak za pokušaj mirenja (u daljem tekstu: mirenje) i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora (u daljem tekstu: nagodba)."
Videćete i po sledećim amandmanima, smatram da postupak mirenja treba iz zakona potpuno da se izbaci i zbog toga mojim amandmanom predlažem da član 229. glasi: "Postupak posredovanja obuhvata postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora". Kada budem govorila o mirenju onda ću kazati zašto ovo smatram. Hvala.

Kako sam kazala, u članu 229. ostavila bih nagodbu i mislim da je taj institut vrlo dobar. To je novina u ovom zakonu, a ostavila bih je jer je dobro rešenje. A član 230. predviđa kada se ne sprovodi posredovanje: 1. ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje; 2. ako je jedan od supružnika nesposoban za rasuđivanje; 3. ako je boravište jednog od supružnika nepoznato; 4. ako jedan ili oba supružnika žive u inostranstvu.
Moj amandman predlaže da se posle tačke 4. doda tačka 5. koja glasi da se postupak posredovanja ne sprovodi "ako je podneta tužba za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u porodici protiv supružnika ili njegovog srodnika". Mislim da je ovaj zahtev potpuno logičan iz razloga što je u postupcima gde je predložena mera zaštite potpuno van pameti ikakvo posredovanje sprovoditi. Mislim da bi ta tačka trebalo da bude prva a ne peta, ali stavila sam je na ovo mesto. Hvala.

Moj amandman na celo poglavlje "Mirenje" odnosi se na sve članove koji su u tom poglavlju, znači tražim da se briše sedam članova. Smatram da je mirenje postupak koji je suvišan po ovom zakonu, jer mnogo predviđenih radnji završava posao koji predviđa mirenje. Mislim da mirenje postupak jako odugovlači postupke.
Ovde imamo predviđena dva meseca, pa ako ne bude posle dva, onda još jedan mesec, pa se tek onda vraća u sud.
Ako smo napravili specijalizovane sudove, ako imamo predviđen sporazumni razvod braka, ako imamo pogodbu odnosno posredovanje posle donošenja brakorazvodne presude, koja rešava te međusobne odnose, mislim da je potpuno nepotrebno da se ostane kod instituta mirenja, jer se on, inače, pokazao u praksi tokom ovih 25 godina kao neefikasan postupak koji usporava proces brakorazvodne parnice.

Zahvaljujem predlagaču zakona što je prihvatio amandman na član 279, jer mislim da je on bio vrlo važan za provođenje brakorazvodnog postupka i veliko mi je zadovoljstvo što je prihvaćen. Ali, šta mogu, imam amandman na pokretanje postupka, na član 284.
Amandmanom na član 284. stav 2. predlažem da se iza reči "zakonski zastupnik" dodaju reči "drugi član porodice". Pročitaću vam stav 2. člana 284, da bi bilo jasno šta sam predložila. Stav 2. člana 284. kaže: "Tužbu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u porodici, mogu podneti: član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva".
Smatrala sam da posle toga "njegov zakonski zastupnik" treba da se doda "i drugi članovi porodice", iz razloga što zamišljam situaciju gde je neophodno da brat ili sestra, ako je neko od članova porodice ugrožen, može da podnese tužbu. Razlog je što su to životne situacije, što se to često u praksi dešava i što svaki od ovih članova, ako su u krugu članova porodice, može biti, takođe, nasilnik.

Morala sam posebno da se potpredsedniku zahvalim, vi znate zašto. Poštovane koleginice i kolege, već nekoliko govornika mi je prvu rečenicu uzelo iz usta, ali ne mogu da nju ne ponovim, da je prošlo četvrt veka, da smo ovo čekali i konačno dočekali i da ne izrazim svoje posebno zadovoljstvo zbog toga.
Čuli smo gospodina ministra kad nam je izložio analizu od kojih instituta se sastoji zakon, od instituta koji su novi i koji su dosadašnji, ali uređeni na bolji način. Zbog toga ne bih govorila ništa o tome.
Demokratska stranka smatra da je ponuđeni zakon napor da se ode korak dalje u regulisanju materije porodičnih odnosa u našoj zemlji. U tom smislu ona podvlači, izdvaja, pohvaljuje novine koje su se desile, naročito u onom delu zaštite od nasilja u porodici koje predstavljaju korak napred u regulisanju porodičnih odnosa.
Novi institut zaštite od nasilja u porodici trebalo bi da doprinese kasnijoj zaštiti žrtava nasilja i upotpuni već postojeći koncept krivičnopravne zaštite.
Demokratska stranka takođe smatra da su novi pravni instituti koji se nalaze u Predlogu zakona, kao i oni koji su izmenjeni, a do sad su postojali u zakonu, boljitak za naš pravni sistem.
Ovakav stav DS je potpuno normalan kad se zna da je Predlog napisala prošla vlada, ministarstvo gospođe Matković, da je Predlog bio na javnoj raspravi preko godinu dana, da su u njemu učestvovale mnoge organizacije, ekspertkinje i eksperti, da su mnoga mišljenja uvažena.
Moram da vas podsetim da je bilo dogovora da se on još dorađuje, što nije urađeno. Predlog je dat u onom obliku kako je napravljen i u prošloj vladi. To je razlog zbog čega DS ima neke primedbe na zakon, o kojima bih danas, posle svih ovih pohvala, nešto želela da kažem. Unapred želim da kažem da će DS glasati za ovaj predlog iz napred izloženog, ali primedbe ostaju i nadam se da će u nekim sledećim izmenama one biti uvažene.
Prva primedba koju bih istakla odnosi se na naziv zakona. Zakon se zove - porodični zakon. Mislim da je to potpuno neprimereno, odnosno da je primereniji naziv – zakon o porodici, zbog semantičke distinkcije, iz razloga što je velika razlika između "porodični" i "o porodici". Dobila sam neka tumačenja zašto je bolje da je "porodični", odnosi se na porodične odnose i prava, ali pošto je to i amandman koji smo uložili, o tome ću diskutovati povodom amandmana, naravno da se sa tim objašnjenjima nismo složili.
Iako sam izdvojila deveti deo Predloga zakona koji nosi naziv - Zaštita od nasilja u porodici, ja i na taj deo imam primedbe koje bi, kada bi bile usvojene, značajno poboljšale zakon. U Predlogu je određeno da se "nasiljem u porodici naročito smatra", pa su nabrojane te vrste nasilja. Smatram da se nabrajanjem nekih oblika nasilja u porodici samo ograničava mogućnost potpune zaštite, jer praksa pokazuje da nasilje u porodici ima bezbroj različitih oblika. Stoga smatram da je bilo mnogo primerenije i bolje da je data neka uopštena formulacija različitih ponašanja koja mogu predstavljati nasilje.
Ukoliko se ipak nabrajaju oblici nasilja, smatram da se nije moglo izostaviti protivpravno ponašanje nasilnika koje bi se ogledalo u formulaciji – drugi oblici fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog ugnjetavanja i maltretiranja. Smatram da bi ovim rešenjem bila otklonjena ograničenja za potpunu zaštitu žrtve od nasilnika.
Takođe imam primedbu kada su u pitanju mere zaštite, ali opet hoću da podvučem da su ovo dva dela zakona koja posebno ističem kao dobra. Sada dajem samo one primedbe za koje mislim da stoje i da bi ih u nekom sledećem popravljanju zakona trebalo uneti.
Nedopustivo je izostavljanje obaveznog lečenja od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti, kao i obavezno psihološko savetovanje ili tretman.
U praksi je čest slučaj da alkoholičar, kad se otrezni, žali zbog izvršenog nasilja, zaklinje se da se to neće više nikad ponoviti, da neće više da pije, pokušava da ne pije, možda se kaje. U takvoj situaciji mera zaštite obaveznog lečenja imala bi pravi efekat, jer ne smemo da zaboravimo da bi i za društvo bilo mnogo bolje njegovo izlečenje, nego da se prepusti da se i dalje sam bori sa nemani koja ga ophrvava.
Takođe, ne mogu a da ne komentarišem postupak za zaštitu od nasilja u porodici, kao poseban parnični postupak, a ne vanparnični, ne upuštajući se u detaljniju elaboraciju karakteristika parnice i vanparničnog postupka, kao metoda pružanja pravne zaštite u građanskopravnim stvarima. DS ističe da parnica nije adekvatan metod postupanja u pravnim stvarima u zaštiti od nasilja u porodici, jer ne odgovara prirodi ove pravne stvari.
Smatramo da je, s obzirom na prirodu i cilj koji se ostvaruje izricanjem mera zaštite u porodici najprimerenija vanparnična procedura; elastičniji je, jednostavniji postupak u odnosu na parnični, na kruta procesna pravila, omogućio bi da se na brz i efikasan način pruži pravna zaštita i spreči nasilje. Takođe smatramo da je opredeljenje za vanparnični postupak opravdano i okolnošću da se izricanjem mera zaštite od porodičnog nasilja štite ne samo privatni interesi, već i javni interesi, čemu je upravo vanparnični postupak prilagođen.
Moram da se osvrnem i na nekoliko članova u zakonu, a to su članovi 226. stav 3, 260. stav 3. i 273. stav 3. Predloga gde se kaže - sud može presudom u bračnoj, maternitetskoj, paternitetskoj parnici, parnici za zaštitu prava deteta, kao i u parnici za vršenje i lišavanje roditeljskog prava, odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.
Ovako formulisana odredba nije dovoljno jasna i može se različito tumačiti. U stvari, nejasno je da li mera zaštite od nasilja u porodici može biti izrečena po službenoj dužnosti, što mislim da bi morala da bude, s obzirom da se kaže - sud može, ili na zahtev ovlašćenog subjekta.
Takođe, presuda kojom se određuje mera zaštite od nasilja u porodici je samostalna odluka, tako da ona ne može biti sastavni deo bilo koje druge presude. Ako bi se prihvatio stav izražen u Predlogu, moglo bi se dogoditi da pravni lek izjavljen protiv jedne odluke spreči stupanje na snagu druge odluke.
Još bih se zadržala i na postupku pred sudom, da bih govorila o institutu mirenja. Videli ste u amandmanima da sam predložila brisanje tog instituta.
U praksi se često mirenje pokazuje kao kontraproduktivno, naročito zbog toga što smatram da dodatno usporava postupak, a stranke u postupku koje se nisu mogle sporazumno dogovoriti o razvodu, s obzirom da postoji institut sporazumnog razvoda, stavlja u ulogu potpuno nesposobnih za rasuđivanje.
U Predlogu zakona stoji da je svrha mirenja da se poremećeni odnos supružnika razreši bez konflikta i bez razvoda braka. Pošto je mirenje predviđeno u situacijama kada je postupak već pokrenut tužbom, to već ukazuje na postojanje konflikta ili nemogućnost dogovora oko relevantnih činjenica za razvod. Da nije tako, postupak bi bio pokrenut predlogom za sporazumni razvod braka. Dovoljno bi bilo da se postupak posredovanja redukuje na pokušaj sporazumnog okončanja spora, odnosno nagodbom, što je novi institut i ja ga pozdravljam.
Imajući u vidu rad naših sudova, njihovu neefikasnost, posebno kada su u pitanju brakorazvodne parnice, a znam da ovde ima dosta advokata koji znaju o čemu govorim, mirenje znači nepotrebno odugovlačenje. Ne mogu da se otrgnem utisku da je u pitanju tradicionalni koncept i veća želja da se očuva brak, nego da se poštuje volja i pravo pojedinca.
Čini mi se da odredbe ponuđenog predloga koje govore o bračnom ugovoru takođe nisu dovoljne i potpune, te da ih je trebalo nekim budućim zakonom detaljnije regulisati, odnosno regulisati ugovorno bračni imovinski režim. Već time što tražim od nekog budućeg zakona regulisanje, jasno je da nisam intervenisala amandmanom, jer sam zaključila da bih promenila koncepciju i da ne mogu baš pisati novi odeljak.
Kao prvo, potrebno je zakonom definisati sadržinu, odnosno elemente bračnog ugovora, što nije učinjeno, kako bi se jasno videlo šta može biti njegov predmet. Takođe, neophodno je predvideti uslove i načine sklapanja bračnog ugovora, kao i uslove i način za njegovo raskidanje.
Nesumnjivo je da bračni ugovor može biti predmet raznovrsnih zloupotreba. Ova opasnost je izražena naročito u patrijarhalnim sredinama, poput naše, a za nju se i donosi, u kojoj je duboko ukorenjena i još uvek se prećutno odobrava diskriminacija žena, nama svima poznata, u domenu porodičnih i imovinskih odnosa.
Mnogi od nas mogu zamisliti situaciju neudate trudnice, koja zbog pritiska porodice i okoline pristaje na za nju izuzetno nepovoljan bračni ugovor čijim je sklapanjem ucenjuje budući supružnik. U ovakvim i sličnim situacijama opšte granice slobode ugovaranja prema pravilima obligacionog prava nisu dovoljne da obezbede adekvatnu zaštitu, što je bila intencija ugovora.
Budući da bračni ugovor nije običan građansko-pravni ugovor, i imajući u vidu stanje kod nas, neophodno će biti da se u neki budući zakon o porodici ugradi izvestan broj zaštitnih odredbi kojima bi se jasno odredile granice ugovaranja. Želim da podvučem da uporedno pravo obiluje raznovrsnim i u praksi verifikovanim rešenjima koja nam mogu poslužiti kao dobar uzor.
Zbog svega ovoga što sam rekla smatram da je neophodno urediti neki budući zakon, s tim što želim da naglasim da smo mi imali ovo uređenje, ali Vlada je prestala sa svojim radom i to nismo učinili.
Zakon izričito predviđa trenutak u kome bračni ugovor proizvodi dejstvo, jer inače nam se može desiti da u praksi imamo raznovrsne sporove oko prava supružnika, odnosno lica koja su odustala od sklapanja braka, uprkos tome što su već sklopila taj ponuđeni ugovor koji je postao i punovažan.
Sada bih prestala sa iznošenjem primedaba na rešenja u pojedinim institutima. Namerno nisam pomenula nonsens iz člana 5. da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju, o čemu će poslanici Demokratske stranke opširno govoriti, da bih se na kraju ponovo vratila na postupke i kazala da Demokratska stranka smatra da je nesumnjiva potreba da se zakonom predvidi mogućnost spajanja postupaka.
Smatramo da treba predvideti mogućnost spajanja postupaka za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici sa drugim postupcima u bračnim parnicama i parnicama iz roditeljsko – dečijeg odnosa. Mogućnost da se postupak za donošenje mera zaštite od porodičnog nasilja vodi kao pridruženi postupak, kakvo je rešenje ponuđeno u našim amandmanima, pre svega opravdavaju razlozi celishodnosti, ekonomičnosti, brzine postupka i svega onoga što je neophodno da se ova parnica odvija lakše, efikasnije i brže.
Pored toga, iskustvo nam kazuje da je nasilje izraženije posle pokretanja sudskog postupka u kome žrtva nastoji da ostvari neka od svojih prava prema nasilniku, kao na primer pravo na razvod braka, ili kada je zakonski zastupnik deteta pokrenuo neki od postupaka za ostvarivanje prava tog deteta.
Smatram da bi zakonom trebalo izričito predvideti da je reč o spajanju postupaka, kako bi se omogućilo da se o zahtevu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici odlučuje po istovetnim pravilima, nezavisno od toga da li postupak ima karakter osnovnog ili pridruženog postupka, odnosno nezavisno od toga kroz koji se postupak pridružuje.
Svoje izlaganje završavam akcentom na zaštiti od nasilja u porodici, u nadi da sam za svoje stavove danas pridobila nove pristalice. Demokratska stranka je predložila amandmane čije usvajanje bi poboljšalo Predlog zakona, i iskreno, drage koleginice i kolege, očekujem podršku poslanica i poslanika. Hvala vam.

Imam samo jednu malu repliku. Moram da priznam da je ministar Lalović jedini ministar koji ne beži od toga da je kontinuitet sa prošlom vlašću kada se donose zakoni koje je prošla vlada pisala. Međutim, mi sa ove govornice i u izjavama slušamo da je Skupština donela 87 zakona, a nikada nismo čuli da je većina tih zakona već bila napisana, pa da ih je ova skupština donosila. Znači, to je rad Skupštine, a ne rad Vlade. Prosto sam imala potrebu da repliciram kada nam se prebacuje što pominjemo da su zakoni napisani za vreme prošle vlade.

Moram priznati da sam izašla da reklamiram član 99. Poslovnika, da prigovorim da nam nije na dnevnom redu populaciona politika, nego porodični zakon.
I, htela sam da kažem da je u smislu populacione politike Demokratska stranka dala danas svoj doprinos, preko jednog oca, četvrto dete, i da mu u svoje ime i u ime naše poslaničke grupe, a nadam se i svih prisutnih, i majci koja je malopre rodila, čestitam.

U našoj poslaničkoj grupi se samo demokrate rađaju.

Na član 27. amandman je podnela poslanička grupa DS-a i predložila, dakle, član 27. se odnosi na zaštitu i korišćenje flore i faune, da se stav 3. ovog člana briše.
Stav 4. menja se i glasi: "Čuvanje i zaštita životinja, kućnih ljubimaca, reguliše se posebnim zakonom".
Mi smo ovo predložili iz razloga što građani svih naših gradova znaju koji je problem sa psima lutalicama. Potrebno je se uredi odnos prema kućnim ljubimcima zakonom koji će posebno verovatno u ovoj skupštini biti predložen, a predložiće ga poslanička grupa DS-a, ako to ne učini Vlada, jer mislimo da je neophodno da se ti odnosi urede, jer sve do sada što se u velikim gradovima preduzimalo po pitanju lutalica pokazalo se prilično neefikasnim. Smatramo da treba da se promeni pristup i kao polazna tačka neophodan je zakon za držanje kućnih ljubimaca da bi se postepeno postiglo to da se smanji broj lutalica, jer mislimo da je to u neposrednoj vezi.
Zakonom za čiji pravni osnov predlažemo ovaj amandman biće posle lako uređivati te odnose.
Mi smo predložili amandman na član 119. kojim ovo što tražimo da se briše predviđamo u tom amandmanu, tako da su nam ta dva amandmana potpuno vezana i pretpostavljamo da će ih Vlada, ako bude ovako posmatrala, usvojiti. Mislim da usvajanjem ovih amandmana, to će biti u korist boljeg života građana Srbije. Hvala.

Podnela sam amandman na član 7. stav 6. Predloga zakona koji glasi: "Osnivači i lica koja u skladu sa ovim zakonom posle osnivanja pristupe ortačkom društvu su: ortaci koji pristupe komanditnom društvu, komplementari i komanditori; društvu sa ograničenom odgovornošću članovi društva i akcionarskom društvu akcionari."
Amandmanom sam tražila da se rečca "i" između "komplementari i komanditori", koja ih povezuje u zajedništvo, menja rečju "ili", jer ne mogu da budu i komplementari i komanditori u isto vreme. Znači, tražila sam da se stav ispravi na način što se "i" zamenjuje sa "ili".
Videla sam da je ranije podneseni amandman na član 7. stav 6. usvojen od strane gospodina ministra i istu ovu stvar su ponovili u tom amandmanu, pa mislim da bi ovaj moj amandman, ako bi se usvojio, bio potpuno kompatibilan sa već usvojenim amandmanom, a ne samo sa zakonom.

Moram da primetim da mi je zadovoljstvo što ponovo čujem naziv koji mi odgovara. Nisam imala više snage da opominjem predsedavajućeg, odnosno gospodina predsednika. Pustila sam ga da me zove i dalje poslanik, ali sam zadovoljna što sada vi vodite sednicu, pošto poštujete i moj zahtev i pravila jezika.
(Predsedavajući: Zahvaljujem se.)
Demokratska stranka, čiji je predstavnik kod ovog amandmana bio gospodin Boško Ristić, podnela je amandman na član 13. stav 11. i tražila njegovu izmenu.
Gospodine ministre, molila bih vas da saslušate moj amandman, iz razloga što smo se dogovorili da ćete ga prihvatiti, pa se čudim da ga niste prihvatili. Na konsultacijama smo se dogovorili da je ovo kako ćemo mi da predložimo amandman preciznije; mi smo se stvarno nadali da će biti prihvaćen, ali pošto nije, dužna sam da ga ovde obrazložim.
Stav 11. člana 13. glasi: "Imovina društva u smislu ovog zakona jeste ukupna vrednost stvarnih i drugih prava koje je društvo steklo ulozima i poslovanjem. Neto imovinu društva čini razlika između vrednosti njegove imovine i obaveza."
Mi smo predložili da se ova formulacija koja je za nas nedovoljno jasna, a vidim i za poslanike SRS, zameni formulacijom: "Imovina društva u smislu ovog zakona je ukupan novčani izraz prava društva koje je društvo steklo ulozima i poslovanjem, umanjena za novčani izraz prava trećih lica prema društvu."
Mislimo da imovina društva, potraživanja, koja u suštini predstavlja prava društva izražena u novčanoj vrednosti, odnosno pasivu, a dugovanja nastala na osnovu prava trećih lica prema društvu bi predstavljala aktivu i mislimo da je ovako formulisan stav 11. precizniji nego kako je dato u zakonu.
Nadam se stvarno da će to biti usvojeno, jer smo o tome dosta razgovarali. Hvala.

Ja sam, u stvari, izašla da podržim ovaj amandman iz jednog vrlo jednostavnog razloga. Iznad člana 32. postoji naslov – Dužnost pažnje i pravilo poslovne procene. Stav 1. tog člana kaže da su lica iz člana 31. stav 1. ovog zakona dužna da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva.
Ovo "razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva" već je dovoljno puštanja da čovek sam razmišlja o tome šta će, i sledeća dva stava su apsolutno nepotrebna. Nepotrebna su iz prostog razloga što vi terate lica da sama formiraju svoja mišljenja.
Posle razrađujete potpuno nepotrebno, da ne upotrebim neki izraz koji bi bio adekvatniji. Naročito stav 3, koji onda anulira sve ovo što ste pokušali da im dozvolite – "nije odgovorno za štetu koja iz takve procene nastane za privredno društvo". Zašto je onda bio potreban stav 2. ako ga posle anulirate? Kada bi se ova dva stava izbrisala, prvi stav je sasvim dovoljan da objasni ono što se nalazi u članu 32.

U obrazloženju Predloga zakona je rečeno da je zakon sve učinio da zaštiti male akcionare. Tačno je, ali ako je to do kraja učinjeno onda je ovakav član sa sadržinom člana 447. nepotreban u ovom zakonu i zato predlažem da se član 447. briše. Član 447. predviđa da veliki akcionar koji ima 95% vlasništva može da natera malog akcionara koji ima samo 5% vlasništva da mu proda svoje akcije. Nalazim opravdanje za to što tražim da se briše taj član.
U članu 13. u stavu 10. se govori da prava privrednih društava po osnovu odgovornosti, pa se nabraja onih devet čuvenih tačaka, ostvaruje društvo ili ortak, odnosno član i akcionar koji ima ili zastupa najmanje 5% osnovnog kapitala u preduzeću. Pitam se zašto onda dajemo bilo kakva prava malom akcionaru koji ima samo 5% akcija, ako mu ih oduzimamo na taj način što ga teramo na prinudnu prodaju.
Sledeći član 448. štiti malog akcionara i daje mu pravo da bude prvi ponuđač, odnosno da se prvo od njega otkupe akcije ako ima 5%. Ali je pitanje zašto dajemo velikom akcionaru, koji ima 95% vlasništva, da može da otkupi, odnosno da ovaj mora da mu proda akcije. Tu po našem osećanju nema zaštite malih akcionara od većinskog vlasnika i mislim da je neophodno da se ovaj amandman usvoji i da se mali akcionari na taj način zaštite. Hvala.