Ako sam narodni poslanik, onda nisam podnela, nego sam podneo. Rekao je - poslanik. Mora da nauči.
Podnela sam amandman na član 3. i tražila sam da se iz zakona briše reč "sklapa" i zameni rečju "zaključuje", odnosno u Predlogu zakona piše: "Brak se može sklopiti samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika". Smatram da je mnogo primerenije da u zakonu piše da se brak može zaključiti samo na osnovu slobodnih izjava supružnika, jer mislim da stupanje u brak saglasnošću volja budućih supružnika predstavlja svojevrstan ugovor. To je ugovorni odnos koji ljudi zaključuju.
Da bih potkrepila zašto mislim da je primerenije reći da se brak zaključuje, nego da se sklapa, navešću i član 40. istog predloga, gde se govori da supružnici imaju pravo na razvod braka ako zaključe pismeni sporazum o razvodu. Ako se zaključuje pismeni sporazum o razvodu, onda je logično da se i brak zaključuje.
Imala bih još jednu primedbu koja bi mogla ići u korist ovakvom mom stavu. To je svečana izjava koja se daje prilikom zaključenja braka. Ona se daje prilikom zaključenja a ne sklapanja braka i ne znam hoćemo li morati menjati tu svečanu izjavu.
Treće ili četvrto, što je takođe moja primedba, to je što nam zakon predlaže ministarstvo na čijem čelu je poslanik liste koja predlaže da se razdvoje Srbija i Crna Gora, i ne priznaje Ustavnu povelju, a poziva se na Ustavnu povelju u obrazloženju u kome je odbio moj amandman.

Prvo bih odgovorila na ovo – "supružnici", zašto ne mogu supružnici. Zamislite, podnese muž privremenu meru i traži zabranu abortusa jer je žena rešila da abortira. Da li on o tome odlučuje ili odlučuje ona? Ovo je bila digresija, povukli ste me u stvari da stavim primedbu da je ovo "žena" ipak primerenije, jer je to jedino, isključivo pravo žene.
Pošto se slažem sa svim što je do sada rečeno, naravno, podržavam apsolutno sve što je rekla gospođa Beretić, malo bih komentarisala odgovor koji smo dobili od Ministarstva zašto to ne može. Poziva se, takođe, na Povelju o ljudskim pravima i kaže da u njoj piše, izričito, da svako ima pravo na slobodan razvoj svoje ličnosti.
Naravno, o svojoj ličnosti mogu samo ja da odlučujem i logično je da tako piše u Povelji. Kažu: "Svako ima pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta", a smatra se – svog fizičkog integriteta. Kažu: "Svako ima pravo na ličnu slobodu..."
Mi ovde govorimo da svako ima pravo da slobodno odlučuje. To podrazumeva i Akademiju nauka, i svekra i svekrvu, i SPC, pa da kažem i Islamsku versku zajednicu, zbog diskriminacije.
Prema tome, reč "svako" apsolutno ne može, ali sve ove ostale su bolje i primerenije. Čak i Ustav, za koji smatramo da treba iz temelja da se promeni, ima bolju formulaciju od ovog naprednog zakona; tamo piše: "Pravo je čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece." Znači, to bi bilo bolje neko "svako".
Što se tiče Ustavne povelje, ona rađanje ni na koji način ne tretira, sem kroz član 39. gde kaže u drugom stavu: "Zajemčeno je pravo majke na podršku i zaštitu država članica u zakonom propisanom periodu, pre i posle porođaja." On prosto na neki opisni i zaobilazan način podržava rađanje i odluku majke o tome. Inače, Povelja ne tretira rađanje ni na jednom drugom mestu u svom tekstu. Hvala.

Moram da se javim i da repliciram gospodinu ministru, ali do ovoga je došlo zato što nije čuo sva naša izlaganja u odnosu na amandman gospođe Beretić. Mi smo navodili sve te razloge iz Povelje koje su vaše objašnjenje zašto je reč "svako" upotrebljena. Kada pomislite da se "svako" odnosi na svoju ličnost, to nije svako nego svoja ličnost i da svako ima pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, a to je mog, a ne tvog. Kod rađanja se odnosi na odlučivanje o rađanju. Odlučivanje može da bude svakog, i kada je svakoga to onda znači svako, a ne žena.
Što se tiče Ustava, nije protivustavno. Član Ustava glasi: "Pravo je čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece". Žena je čovek. Šta će muškarcu to pravo ako ne može da ga koristi? Ovo je samo uže. Vi niste za ograničavanje prava žena – a ne radi se o ograničavanju prava žena, radi se o davanju prava svakome. Ne može svako o tome da odlučuje. Mi zahtevamo da pravo koje možemo da sprovodimo i da u njemu uživamo, samo mi možemo, samo žene mogu da ga koriste, a da svako ne može da dobija proširenja prava koja ni na koji način ne može da koristi.

Rešila sam da se ne javljam više povodom ovih amandmana, a ima ih desetak, gde tražim zamenu reči "sklopiti" za "zaključiti", jer sam to podrobno obrazložila i mislim da je svima jasno šta sam htela tim amandmanom.
Međutim, ovaj amandman na član 19. ima još jedan deo, gde smatram da prosto nije primereno da rečca "te" stoji u zakonu, pa sam predložila da bude "kao i". Prosto nije gramatički, vrlo ružno zvuči. Pošto ne može da se prihvati pola amandmana, moj predlog je da se izvrši tehnička redakcija. Ubuduće se neću javljati povodom svih mojih predloga koji se odnose na menjanje reči "sklopiti" sa "zaključiti".

Hvala. Predložila sam da se briše naslov u delu o ništavosti braka, koji glasi: "Različitost polova, izjava volje i nadležnost". Ispod toga je član 31, čiji je tekst: "Brak je ništav ako su ga sklopila dva lica istog pola, ako izjave volje supružnika nisu bile potvrdne ili ako brak nije sklopljen pred matičarem."
Smatrala sam da je suvišno da to uopšte piše i da piše na tom mestu, jer je to isto sadržina člana 15, koji kaže: "Brak sklapaju dva lica različitog pola davanjem izjava volje pred matičarem". Znači, mislim da naš narod i građani ove zemlje nisu retardirani da im se mora dva puta ponoviti ista rečenica da bi bolje zapamtili. Hvala.

Podnela sam amandman na član 40. Član 40. Predloga zakona na koji sam podnela amandman, odnosno stav 2. glasi: "Sporazum o razvodu obavezno sadrži i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine." Smatrala sam da bi na ova dva sporazuma trebalo da se doda i - pismeni sporazum o izdržavanju.
Onome ko se bavi ovom materijom jasno je šta znači da se na vreme reši problem izdržavanja da bi se kasnije izbegle sve moguće parnice koje iz problema izdržavanja nastaju. Pitanje izdržavanja je vrlo značajan deo odnosa između supružnika, a jako je dobro razrešiti ga još u okviru sporazumnog razvoda braka. To je razlog što sam smatrala da je neophodno da i ovo, kao treći sporazum, uđe u ovaj član. Hvala.

Takođe imam amandman i na član 41. koji glasi: "Svaki supružnik ima pravo na razvod braka ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika." Smatrala sam da je zbog zaštite žene i deteta neophodno da se doda stav koji je modifikovan i na drugi način rešen bio i u starom zakonu, a koji bi glasio: "Muž nema pravo na razvod braka za vreme trudnoće žene, odnosno dok njihovo dete ne navrši godinu dana života, osim na osnovu sporazuma o razvodu."
Primedba Ministarstva koju smo dobili u odgovoru zbog čega je odbijen ovaj amandman, a radi se o mogućnosti da žena ne želi da se razvede, jeste da bi žena bila izložena većem nasilju.
Ovde je ključno to da se predviđa da bez ženine saglasnosti nema razvoda.
Žena koja trpi nasilje ili tek počinje nasilje nad njom, ako želi, može dati pristanak na razvod. Ovim hoću da kažem da žena ne mora trpeti nasilje, kako nam je Ministarstvo odgovorilo, jer ako da saglasnost na razvod, ona može da se razvede.
Mislim da je ovo rešenje mnogo bolje nego u prošlom zakonu, koji je isključivao bilo kakvu mogućnost razvoda, odnosno razvoda sem sporazumnog, ali razvoda ako žena ne da saglasnost. Ovim bismo ženi dali mogućnost da se zaštiti, ako je u potrebi za zaštitom. Ako samo muž želi da se razvede, a ne postoji nasilje, ona bi mogla da ne dozvoli, naravno iz raznih razloga, a prvenstveno materijalnih, jer ni ovim zakonom to nije uređeno onako kako bi to trebalo da se uredi.

Hvala. Zadovoljstvo mi je kada gospodin Anđelković vodi Skupštinu, onda se osećam kao žena. Inače sam, bogami, stalno u sumnji.

Član 77. predviđa samostalno vršenje roditeljskog prava. On ima pet stavova. Svaki stav predviđa situaciju u kojoj može jedan roditelj samostalno da vrši roditeljsko pravo.
Smatrala sam da moramo da dodamo još jedan stav i stavila sam ga kao stav 2, a ostale stavove pomerala za jedno mesto. Taj moj stav bi glasio: "Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke organa starateljstva kada drugi roditelj zbog bolesti, trajnije odsutnosti ili iz nekog drugog razloga privremeno nije u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo."
Smatrala sam da je neophodno da i situacija u kojoj privremeno jedan roditelj ne može da vrši roditeljsko pravo uđe u ovaj član, a pošto je stvar privremena, odnosno rešenje privremeno, njega može da odredi organ starateljstva. Hvala.

Prvo moram da malo prokomentarišem amandman gospodina Šarovića. Mislim da je on diskriminacija.
Mi ovim zakonom uvodimo izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice, ali kroz čitav zakon. Ovo što vi predlažete je diskriminacija, tako da ne bih mogla sa tim da se složim i zbog toga ne mogu za njega da glasam, ali očekujem od vas da glasate za moj amandman na taj isti član.
Već ste čuli da se ovaj član odnosi na bračni status usvojitelja. Moj amandman odnosi se na stav 3. koji glasi: "Izuzetno, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje i licu koje samo živi ako za to postoje naročito opravdani razlozi".
Smatram da je ovo "izuzetno" u stvari diskriminacija u odnosu na lica koja sama žive, kad je u pitanju usvojenje.
Mislim da je neophodno dati mogućnost za usvojenje pojedincima, ako za to ispunjavaju uslove koji su zakonom propisani, pa sam iz tog razloga predložila da se stav 3. menja i da glasi: "Usvojenje se može dozvoliti i licu koje samo živi ako ispunjava uslove propisane ovim zakonom. Odluku donosi organ starateljstva".
Naravno da odluku o usvojenju uvek donosi organ starateljstva, ali ja ga ovde podvlačim iz prostog razloga što time kažem da će uslove određivati organ starateljstva, a da to bude izuzetno i iz naročito opravdanih razloga, smatram da se time vrši diskriminacija spram lica koje samo živi i da je neophodno dozvoliti usvojenje ovako kako sam predložila u amandmanu.

Moram da repliciram gospodinu ministru. Smatram da "izuzetno" ne može da se prihvati, upravo iz ugla deteta. Vi imate tri stava. Prvi stav je najjači, drugi stav je malo manje jači, a treći stav je onaj koji, ako se to desi, onda organ starateljstva o tome raspravlja. U svakom slučaju, organ starateljstva vodi postupak i on procenjuje. Ne vidim zašto je ministar nadležan da to uradi, ako je to izuzetna situacija. Pravo da vam kažem, ne mislim da je toliko pametniji ministar od čitavog tima u organu starateljstva, gde rade i psiholozi, i sociolozi, i pravnici i pedagozi. Prema tome, smatram da je mnogo bolje da odlučuje  jedan stručni organ, kao što je organ starateljstva, koji će ubuduće da se obuči za ovu priču, nego da to radi sam ministar. Znači, imam dve primedbe. Jedna primedba se odnosi na to što se diskriminišu sami roditelji, odnosno pojedinci. Drugo je što ne vidim da se u ovu priču treba mešati ministar. Mislim da je organ starateljstva dovoljan; ako vodi postupak usvojenja i u ovoj situaciji može da vodi postupak.

Član 153. nalazi se u poglavlju Izdržavanje majke i deteta i govori o tome ko ima pravo na izdržavanje. Član 153. stav 1. kaže: "Majka deteta koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja". Predložila sam da se umesto tačke na kraju stava stavi zapeta i da se toj rečenici doda deo rečenice: "a u slučaju ako je dete mrtvo rođeno ili je umrlo posle porođaja, za vreme nesposobnosti za rad izazvane porođajem, ali najduže do godinu dana od dana rođenja deteta".
Predložila sam da se stav 2. briše, a on glasi: "Nema pravo na izdržavanje majka ako bi prihvatanje njenog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za oca". Smatram da stav 2. treba brisati iz prostog razloga što u članu 160. istog predloga, u stavu 3. već postoje određeni kriterijumi za određivanje izdržavanja.
Dodatak koji sam predložila za stav 1. pojašnjava ovaj stav, bez obzira što predlagač zakona misli da je to suvišno rečeno, s obzirom da se ovo odnosi i na mrtvo rođeno i na živo rođeno dete. Mislim da je mnogo bolje rešenje ovako kako ja predlažem, nego ovo što nam je predložio predlagač zakona.

Amandman koji sam podnela na član 160. odnosi se, u stvari, na brisanje minimalne sume izdržavanja.
To je novi pojam, odnosno, kako su ga predlagači zakona nazvali, pravni standard, za koji mislim da je suvišan u ovom zakonu, ne samo suvišan, nego potpuno neprimeren.
Prvi stav člana 160. kaže: "Izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja". Moj predlog je da se ovaj dodatak iza zapete "pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja", briše. Predlažem njegovo brisanje iz razloga što je u članu 162, gde se govori o visini izdržavanja, jasno koja je to suma koja se može dosuditi.
U članu 167, gde se govori o prestanku izdržavanja, u tački 2. se kaže – kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično.
Drugim rečima, hoću da kažem da ništa ne vredi da se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja ako nastupe okolnosti iz člana 167, a to je već predviđeno tim članom, a visina sume određena je članom 162.
Predložila sam da se dodatak u prvom stavu briše i, takođe, da se briše stav 4, koji pokušava da se prosto kaže šta znači ta minimalna suma, a ovo je predlog: "Minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom". Kada znamo da su određeni procenti za izdržavanje, kada znamo šta se dešava, ako nema više mogućnosti za davanje izdržavanja ovaj novi standard, koji pokušavaju da uvedu, potpuno je suvišan.

Već sam i sebi dosadna.
(Predsedavajući: Izvolite, niste dosadni.)
Član 188. govori o bračnom ugovoru, o kome sam u načelnoj raspravi govorila i imala neke zamerke, ali u osnovi mislim da je to dobro rešenje. Njegov prvi stav govori o mogućnosti da se zaključi bračni ugovor; drugi stav govori o tome kakva je forma za njegovo zaključenje; treći stav predviđa javnost i kaže: "Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima". Predlažem da se tu doda: "ako postoje zakonski uslovi". Mislim da je ovaj dodatak potpuno neophodan.
Predlagač zakona mi je odgovorio da se upis u javni registar prava na nepokretnostima vrši uvek na osnovu propisa. Ne govorim o propisu, govorim o zakonskim uslovima. Naravno da se upis vrši na osnovu propisa, ali ne postoje uvek zakonski uslovi da se to uradi; u zemlji gde su zemljišne knjige ovakve kakve su kod nas postoji većina zgrada i u Beogradu, a da ne govorim o Srbiji, o južnoj Srbiji, gde zemljišne knjige uopšte nisu uređene. Za mene, zakonski uslov je da se tek onda kada se zemljište, zgrade upišu u javne knjige može izvršiti upis imovine koja je predmet bračnog ugovora u javnu knjigu.

Član 197. Predloga zakona odnosi se na nasilje u porodici i daje definiciju šta je to nasilje u porodici. Govorila sam o tome da mislim da nije trebalo davati ovako raščlanjenu definiciju i navoditi tačke, nego dati opštu definiciju da bi bilo lakše kod vođenja postupaka. Šta je tu je, u stavu 2. taksativno su navedene tačke koje predstavljaju, naročito, nasilje u porodici, znači, neke koje su izdvojene i naglašene.
Ima šest tačaka i protiv njih nemam ništa, ali nedostaje jedna koju sam predložila amandmanom, a to je tačka 7 – drugi oblici fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog maltretiranja i ugrožavanja. Predlagač zakona je rekao da se ovaj moj amandman koji je izražen u tački 7. sadrži u članu 197. stav 2., a ja kažem da u šest prethodnih tačaka ne postoji ništa što predstavlja ekonomsko maltretiranje i ugrožavanje, a ovi ostali oblici fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja su dati u drugačijem kontekstu.
Da bi bila sprovedena zaštita od nasilja u porodici na osnovu zakona, kako je dato i šest prethodnih tačaka, smatram da je neophodno da se doda i ova sedma tačka i da bi tada taj član bio upotpunjen.