Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, kao što je već rečeno, podneo sam amandman na član 24. Predloga zakona koji glasi da se u članu 24, odnosno u starom članu 51. stav 1. broj 500 zamenjuje brojem 15.000, a broj 5.000 zamenjuje brojem 60.000. Moj amandman glasi da se u članu 24, odnosno stari član 51, stav 1. broj 15.000 zameni brojem 5.000, a u stavu 2. istog člana broj  60.000 zameni brojem 50.000. To sam učinio radi usaglašavanja istog principa kada je u pitanju valorizacija ovih kaznenih odredbi, da imaju isti odnos, istu relaciju kao najniža i najviša predviđena sankcija za prekršaj u ovom delu.
Samo da vas podsetim, u članu 51. starog zakona novčanom kaznom od 500 do 5.000 novih dinara predviđeno je da se kažnjava za prekršaj preduzeće i drugo pravno lice ako, između ostalog, vozilo kojim obavlja prevoz nema na propisan način na bočnim stranama ispisanu firmu, odnosno naziv vlasnika vozila ili ako je stavljen drugi natpis. Mislim da ovako jedno sankcionisanje, između ostalog i ovakvih prekršaja, nije primereno i mislim da je prestrogo.
Sasvim je tačno da onaj ko ne čini prekršaj neće doći pod udar zakona, odnosno sankcija, ali je činjenica da i ta kaznena mera treba da bude primerena situaciji kada je u pitanju drumski prevoz, kada je u pitanju stanje vozila. A podsećam i na ono o čemu sam govorio u načelu, da moramo da odamo dužno priznanje i poštovanje svim onim ljudima koji su se trudili da obavljaju na korektan način svoje poslove u prethodnom vremenu, pogotovo u vremenu rata, u vremenu sankcija. Ne zaboravite da je veliki broj prevoznika angažovan u ratnim opasnostima koje smo imali u 1999. godini, da su njihova vozila bila mobilisana, da nisu adekvatno isplaćene nadoknade za korišćenje tih vozila, da su usput dosta ruinirana i da su korišćena upravo za odbranu zemlje.
Mislim da i to treba da imamo u vidu kada ovakve sankcije predviđamo. Sva su ona i dan-danas u prometu i predlažem Skupštini da se prihvate ove korekcije, koje su beznačajno manje u odnosu na ovo što je predloženo, da se bar ubarabari, da bude i ova minimalna i ova maksimalna kazna deset puta valorizovana. Hvala vam lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministre, predloženim izmenama i dopunama Zakona o saobraćaju učinjene su samo kozmetičke prepravke postojećeg zakona, i to uglavnom restriktivno, uvođenjem novih ovlašćenja inspekcijama, uvođenjem novih kazni i nedoslednim prihvatanjem predloženih amandmana na ovaj utvrđeni predlog.
Ne bih mogao nešto novo da kažem posle izlaganja mog uvaženog kolege Slobodana Pavlovića, koji je ovu materiju iscrpno i kompetentno obrazložio, ali ću ukazati na nekoliko aspekata.
Pre svega, mislim na deo uvođenja prava inspekcijskih organa u opštinama da vrše kontrolu primenjivanja ovog zakona od strane pravnih subjekata u saobraćaju. Ovakvim ovlašćenjima koja su data inspekcijskim organima, po ovim izmenama i dopunama zakona neće moći sve opštinske inspekcije da odgovore, koje rade na terenu, a prihvatile su ovlašćenja, jer za ova ovlašćenja njima fali malo više kompetentnosti. U stvari, po ovlašćenjima koja im daju ove izmene i dopune Zakona, oni bi morali, u najmanju ruku, da budu saobraćajni inženjeri, kombinovani sa ovlašćenjima koja ima MUP.
Tu pre svega mislim na član 44. tačku 6), gde se daju ovlašćenja da se vrši i pregled ličnih isprava, pored ostalih isprava učesnika u saobraćaju. To ovlašćenje jedino ima MUP Srbije - da vrši identifikaciju građana i proveru njihovog identiteta, a ta ovlašćenja ne može da ima saobraćajni inspektor.
Amandmanom koji je predložen, i prihvaćen od strane Vlade, ovo se nedosledno menja. Menja se utoliko što se dopunjava da će vršiti, pored ovoga, i pregled ostalih isprava u putovanju, verovatno se misli na putne isprave, putne karte itd, ali se zaboravlja da je bilo kvalitetnijih amandmana koji su predviđali brisanje ili izmenu ovog člana, koji su daleko dosledniji i precizniji u rešavanju ove materije.
Što se tiče kazni, ovde je dosta toga rečeno.
(Predsednik: Vučurović, Lazić, molim vas, nemojte se dovikivati s kraja na kraj sale. Zaista ću morati ili da dam pauzu i posle te pauze da izričem opomene za ometanje govornika, ali zaista ovako ne može da se radi. Petnaest puta vas molim da se saslušamo. Stvarno nema smisla. Ili se umirite ili dajem pauzu, a posle toga ću svakome ko ometa govornika izricati opomene po Poslovniku. Stvarno ne može ovako da se radi. Izvinite, gospodine poslaniče, nastavite.)
Što se tiče kazni, pokušano je da se obrazloži da kazne nisu tako velike, međutim jedan od mojih prethodnika je pomenuo da su te kazne i pedesetostruko veće, a može se videti iz predloženog rešenja da su one ne samo 400.000, već i 200 i 120, zavisi od nepoštovanja članova zakona za koje se ove mere izriču. Potpuno se slažem da treba biti restriktivan kada se tiče neispravnosti vozila, vršenja obaveznih pregleda drumskih vozila učesnika u saobraćaju, koja ugrožavaju bezbednost putnika i bezbednost drugih učesnika u saobraćaju. Ali, mislim da je preterano sa ovom lepezom kazni koje se predviđaju, kako to slikovito reče jedan od mojih prethodnika, da se i za neadekvatne natpise firme na prevoznom sredstvu može vršiti kažnjavanje i isključenje iz saobraćaja.
Kada smo kod isključenja iz saobraćaja, ovde se predviđa mogućnost da se vozilo isključi 48 sati, a pri tome se oduzimaju dokumenta i tablice, a potom da može biti isključeno i na više dana, odnosno do pet dana. Ne znam kako. Ako su oduzeta dokumenta i skinute tablice, kako će taj biti i dalje učesnik u saobraćaju, a usput na teret poslodavca vršiti obezbeđenje tog vozila. Mislim da su takva rešenja neprihvatljiva.
Na kraju, mislim da ovim restriktivnim merama neadekvatno vraćamo ono što su naša prevozna preduzeća, bar kada je u pitanju putnički saobraćaj i prevoz putnika, u periodu iza nas uspešno obavila uz izuzetne napore u obezbeđivanju rezervnih delova (zbog sankcija), u obezbeđivanju goriva, nemogućnosti privređivanja zbog uslova u kojima se privređivalo. Ona ne zaslužuju ovakve restriktivne mere i ovakve izmene i dopune, ovog zakona u ovom pravcu.

Dame i gospodo, gospodine ministre, pošto je vreme kratko, iskoristio bih ga onda da postavim nekoliko pitanja koja mi nisu jasna iz obrazloženja, iako se za obrazloženje ovog zakona može reći da liči na onu narodnu - ima u izlogu, ali nema u prodavnici, odnosno nema u zakonu. Ne sumnjam u dobre namere, ali postavlja se pitanje, ukoliko predlagač ovog zakona sledi logiku da nije neophodno donositi zakon o podršci i razvoju malih i srednjih preduzeća, već da je to dovoljno učiniti samo putem osnivanja ove agencije, da li ćemo onda biti u siguaciji da osnivamo, recimo, agencije za podršku razvoja velikih preduzeća.
Kao što je poznato, nema malih bez velikih, to je suština funkcionisanja malih i srednjih preduzeća. Uopšte, podrška koja se daje tim preduzećima, po meni upravo bi trebalo da prihvati veliki broj radnika, koji će neizostavno ostati bez posla iz bilo kojih razloga; tehnoloških, ekonomskih, organizacionih, restruktuiranja ili privatizacije velikih sistema. To je jedno.
Drugo, nije sporno da je potrebno doneti i jedan zakon koji podržava mala i srednja preduzeća, pa makar i putem agancije, ali osnovno pitanje koje se nameće, i to smo i danas mogli da čujemo: iz kojih sredstava će se finansirati podsticaj i razvoj malih i srednjih preduzeća? Potpuno su u pravu sve one kolege koje misle da donacije i pomoć ne mogu biti dugoročni vid podrške razvoju malih i srednjih preduzeća, bez obzira što imamo takva iskustva, možda i u okruženju, a mislim da i nije dobro upoređivanje sa zemljama kao što su Irska ili Škotska. One pripadaju visokorazvijenim zemljama i sasvim je to druga priča.
Treće pitanje koje bih hteo da postavim ministru: nisam dovoljno razumeo zašto se iz podrške razvoju malim i srednjim preduzećima izuzimaju povezana preduzeća, koja jesu po svojoj veličini i po kriterijumima iz Zakona o računovodstvu mala ili srednja preduzeća. Koliko razumem suštinu tih povezanih preduzeća, ona mogu da budu u holdingu, ali su samostalni pravni, privredni subjekti na tržištu i upisuju se u sudski registar. Pitam: da li će, recimo, jedno takvo malo ili srednje preduzeće kada se obrati Agenciji za pomoć biti odbijeno, i to u smislu da ne mogu njemu dati stručnu pomoć ili sve ove konsaltinge i menadžerske poslove koji su predviđeni ovim zakonom o agenciji. Da bih omogućio kolegi Slobodanu Pavloviću, ovde bih završio svoje izlaganje. Da li ima još dva minuta ili nema više?

Poštovane kolege poslanici, predloženim setom zakona koji, na našu veliku žalost, nije učinila Vlada, nego DSS, pokušava se da se reši ovaj vrlo važan segment zakonskih propisa i zakona koji će da regulišu ovu materiju.
Sve bi bilo dobro da nema nekih preteranih ovlašćenja koja su data ovim zakonom i mislim, ako bi se ona izmenila amandmanski, kako je to predložila SPS, i ti amandmani bili usvojeni, mogao bi da se prihvati veliki deo ovih predloženih zakona.
Kada ovo kažem, mislim pre svega na zamenike javnih tužilaca, gde je predviđeno da se biraju na osam godina, odnosno imenuju na osam godina. Naš predlog bi bio da se oni biraju kao i sami tužioci, jer su potpuno jednaki i u obavezama i u pravima koja imaju, znači da ih bira Skupština po istoj proceduri kako se biraju i sami tužioci, a da to ne važi za pomoćnike tužilaca.
Takođe, da se biraju na neodređeno vreme, odnosno da imaju trajnost obavljanja te funkcije, znači kao i tužioci, do penzionisanja.
Druga stvar, ovde su data prevelika ovlašćenja ministru pravde. Mislim da je jedno od velikih ovlašćenja, na koje ću da ukažem, to da ministar pravde, pored svih svojih ovlašćenja, ima i pravo da imenuje vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca. Mislim da to ovlašćenje treba prebaciti na drugi organ, na Vrhovni sud, odnosno Visoki savet pravosuđa, ili na samu Skupštinu, da se premosti ovaj vakum koji i sada imamo u vršenju dužnosti javnog tužioca.
Dalje, ovde je dat i predlog odnosa plata. Plate se vezuju za predsednika Vlade, znači, predsednik Vrhovnog suda treba da ima istu platu kao i predsednik Vlade. Hteo bih da vas podsetim da smo mi usvojili ovde Zakon o platama izabranih i javnih funkcionera u ovoj skupštini, da smo i tada vodili polemiku i predlagali neka slična rešenja, koja su u ovoj skupštini tada odbijena.
Ako se uzme i ovo što je moj kolega, poslanik Zoran Nikolić napomenuo, a to je da je plata predsednika Vlade, bar kako su to "Novosti" objavile, a u pres-klipingu naše skupštine se vidi da predsednik Vlade ima platu od 10.810 dinara, bez minulog rada, mislim da ta demagogija, ako se primeni i na predsednika Vrhovnog suda i materijalni položaj samih sudija, gledano da je najviši u hijerarhiji na lestvici predsednik Vrhovnog suda, stvarno ni na koji način neće popraviti materijalni položaj, ako se to prenese do poslednjeg izvršioca, u pravosudnim organima.
Taj način utvrđivanja plata mislim da neće biti dobar i neće regulisati ono što treba da obezbedi - materijalnu nezavisnost, samim tim i suštinsku nezavisnost sudija. Ako oni budu zavisili od toga što ova plata bude njima obezbeđivala, mislim da onda, pored svega ovoga što se dešava u poslednje vreme sa problemima oko izvršne vlasti i uticaja na pravosudne organe, pravosuđe neće biti nezavisno, odnosno od njega takoreći neće ništa zavisiti.
I kada govorimo o pravosudnim organima, ovde se izriču često paušalne kvalifikacije da čitavo pravosuđe i svi pravosudni organi nisu dobri, da ne vrše funkcije, da rade pod pritiskom, da rade onako kako to politika želi. To se dešava u poslednje vreme, ali kod jednog dela pravosudnih organa. Da ne nabrajam to ovde i već nekoliko puta je rečeno, mislim da u pravosuđu radi ogroman broj poštenih i časnih ljudi, i ne smemo na ovakav način generalno da dajemo ocene o ukupnom pravosuđu, kako je ovde stvorena navika da se izriču takve paušalne kvalifikacije.
Znamo da pored toga što se radi o krivicama o kojima se sudi i za koje su pojedini, koji su učinili krivična dela i protiv kojih se vode postupci, postoje u sudu mnogo drugih poslova kao što su parnice, kao što su ostavine, kao što je istraga, kao što su drugi poslovi koji se obavljaju na različitim nivoima pravosuđa. Prema tome, ta ocena ne može da stoji i mislim da nema niko pravo da takve paušalne ocene izriče.

Poštovane kolege poslanici, predloženim izmenama i dopunama Poslovnika mnogo je toga rečeno, a samo ću da podsetim da smo izmene Poslovnika imali pre par meseci i da je tada zaključeno da se formira zajedničko telo, koje će raditi na inovaciji i osavremenjavanju ovog poslovnika. Međutim, ponuđena rešenja koja su data od strane DSS, kao predlagača ovih izmena i dopuna Poslovnika, ne daju te inovacije, već daju restriktivnija rešenja, nego što su ona predviđena ranijim poslovnikom i ranijim poslovnicima.
Ja ću samo da pokušam da vas podsetim šta su 1994. godine neki od narodnih poslanika, koji su ovde, ili su u aktuelnoj vlasti, rekli o poslovniku iz 1994. godine. Novi poslovnik neće doprineti efikasnijem radu parlamenta, već oni koji vode ovu zemlju bez ičijeg znanja, ili, reč neće moći da bude zaustavljena.
"Prema novom poslovniku poslanici će moći uglavnom da ćute, a samo izuzetno da govore. Biće tretirani kao zatvorenici, a predsednik parlamenta kao upravnik zatvora" (dr Vladan Batić).
"Novi tekst je proizvod vladajuće koalicije, rađen je u ilegali, jer se trudilo da se elminiše većina poslanika iz redova parlamenta, sve govori da se Srbija vraća u jednostranačje, a ovaj parlament služi kao smokvin list za demokratiju" (dr Vojislav Koštunica).
"Diskusije ne treba ograničavati, a meni je neshvatljiv strah skupštinske većine od diskusija" (Pal Šandor).
To je govoreno 1994. godine, novembra meseca, 17. novembra, ako se ne varam. Tada je raspravljano o izuzetno restriktivnom poslovniku, koji je davao pravo da poslanik govori dva puta po deset minuta, koji je davao pravo da se, kada se iscrpi diskusija, ponovo javi poslanik koji ima pravo da govori još jedanput. Davao je pravo svakom poslaniku da podnese amandman na svaki predloženi akt, ili član zakona, davao je pravo poslaničkim grupama, odnosno predsednicima poslaničkih grupa, da se javljaju u nekoliko navrata.
Ovde su dati matematički proračuni koliko je to pravo bilo nekada, a na koliko se to pravo svodi sada, na pet sati, i ove dopune vremena samo za predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Mislim da sama ova ilustracija govori dovoljno o tome da je ovaj poslovnik daleko restriktivniji nego svi dosadašnji poslovnici, a mi se dičimo demokratskim promenama, dičimo se time da omogućavamo više demokratije u parlamentu, više demokratije uopšte u životu, što iz ovog predloga odluke ne može da stoji.
Ima ovde i deo koji govori o interpelaciji, jednom pozitivnom činu u ovoj novoj odluci, ali se i on izvrgava u svoju suprotnost. Predlog je poslaničke grupe DSS da interpelaciju može da podnese 50 poslanika. Iz amandmana koji su pristigli i koje sam uspeo da pročitam vidi se da se predlaže da se taj član izmeni i da se uvede 84 poslanika, odnosno 1/3 od ukupnog broja poslanika, što potpuno izvrgava ruglu ovu instituciju.
Ako je potrebno da podnese 1/3, a znamo da ukupno opozicionih poslanika u ovom parlamentu ima 76, onda ni svi opozicioni poslanici ne mogu da podnesu predlog u interpelaciji. Mislim da je to sasvim nelogično, kao što je nelogično i to, ovde je već rečeno, da 20 poslanika imaju pravo da postave pitanje poverenja Vladi, a da nemaju pravo na interpelaciju. Mislim da je ovaj predlog ovim amandmanom izvrgnut u svoju suprotnost i da praktično samo većina može da postavi pitanje interpelacije. Pitanje interpelacije je pre svega pitanje opozicije, a ne većine koja drži Vladu, koja treba da kontroliše Vladu, i koja odlučuje o Vladi. Prema tome, mislim da ovo predloženo rešenje nije do kraja dobro, iako je sama ideja o interpelaciji sasvim korektna.
(Predsednik: Vreme.)
Ovde se govori o tome, završavam predsedniče, mislim da smo vreme odredili na pet minuta, to jeste tačno, ali su svi uglavnom prekoračili pet minuta, pa i vi.
Ono što je u ovom predlogu, a što treba da doživi svoju primenu jeste da se poslanici upućuju na rad odbora, da tamo ostvaruju ono što ne mogu u Skupštini da ostvare. Mislim da ideja kao ideja nije loša, ali je to nemoguće ostvariti.
Mi nemamo obaveštenja kada koji odbor, u kom vremenu i kada razmatra materijale koji stižu za sednicu tog odbora. Onda bi trebalo predvideti Poslovnikom da se svi poslanici obaveštavaju o svim sednicama odbora, kako bi onda mogli da uzmu aktivno učešće u radu tih odbora. Hvala.

Gospodine predsedniče, molim da se primeni član 111. Poslovnika i glasa prozivkom.

Poštovane kolege poslanici, poštovana gospođo, iako ste četvrtina predsedništva delujete imponzantno, mogu vam reći.
Predlogom ovog zakona dobili smo samo jedan deo koji je imao za cilj, čini mi se, u početku da uskladi kaznene odredbe predviđene ranijim zakonima, kako je to navedeno ovde, donetim 1995, 1996. i 1997. godine i to ne bi bilo sporno da se radi samo o usklađivanju, jer je dosta od ovih iznosa koji su predviđeni ondašnjim zakonima devalviralo, treba ga uskladiti i primeriti određenoj restriktivnoj kaznenoj politici. Međutim, ovim zakonom mi suspendujemo i neke već postojeće zakone uvođenjem kaznenih odredbi, uz obrazloženja koja su nemušta i potpuno neadekvatna, koja su se čula ovde, bar kada se tiče člana 1. novog člana 43a. Objekat koji se gradi, odnosno čija je gradnja završena bez građevinske dozvole ne može biti priključen na elektroenergetsku i telekomunikacionu mrežu, vodovod i kanalizaciju. Mislim da veći nonsens nismo mogli da napravimo. Ono što je jedino bilo dostupno i plaćeno kod besprvno izgrađenih objekata, ako se radi o stambenim objektima i objektima druge vrste, uklapanjem u objekte komunalne infrastrukture, mi smo jedino mogli da naplatimo taksu za priključak na vodu kod objekta koji se gradio bez dozvole ili se završio bez dozvole.
Jedino smo mogli da naplatimo taksu za priključak na elektroenergetski sistem i jedino smo mogli da naplatimo priključak za telefon koji su u većini, u 99% u ovoj Srbiji građani izgradili svojim ličnim učešćem. Ovim zakonom se stavlja onaj ko je kupio broj i koji može da stavi gde god hoće u svom dvorištu i da instalira taj telefonski aparat, da se danas kažnjava ne samo on, nego i onaj sa kojim je ugovor pravio, a to su često radile mesne zajednice, fondovi uz saglasnost sa PTT-om. Ti ugovori su zajednički rađeni i zajedničkim učešćem je izgrađena mreža i omogućen telefonski priključak. Ovim zakonom se to stavlja pod sumnju i kažnjava i onaj ko je takav priključak odobrio. Mislim da je to van pameti i za one koji su normalno objekat gradili bez dozvole.
Onaj ko je radio Predlog ovog zakona, pridružujem se prethodniku, trebalo je da proceduru, koja u nekim stvarima jeste komplikovana, jeste problematična, pojednostavi. Jeste problematičan onaj drugi deo kod postupka, pošto građevinski inspektor donese rešenje, upozori da se pripremi dokumentacija, ta procedura malo duže traje kada se krene sa žalbama, prigovorima i ta procedura omogućuje onome ko je u stanju da brže izgradi objekat, da ga već izgradi dok se procedura ne završi. Ti rokovi su normalno mesec, dva meseca i duže. Da je ta procedura skraćena, ovaj zakon, za koji se kaže da nije loš i da ima neke manjkavosti, razumeo bih kao popravljanje starog zakona i legalizacija, omogućavanje ljudima da lakše stignu do dozvole, a da ne pričam o drugim komplikacijama.
Ako imate uređenu građevinsku parcelu ili se gradi na građevinskoj parceli sa nekoliko vlasnika, dok regulišete imovinska pitanja, dok regulišete sve potrebno od uređene osnove, od građevinske dozvole, od urbanističke dozvole, prođe vreme, a imate problema da sve te papire pribavite.
Umesto da ta procedura bude pojednostavljena i skraćena, da ne govorimo o različitosti između katastarskih operata, između zemljišnih knjiga, između nasleđivanja, naslednog reda, prvog, drugog, trećeg, neažurnosti stanja u katastrima, neažurnosti stanja u zemljišnim knjigama, što pravi dodatnu komplikaciju u proceduri, jer je za svaku dozvolu prva i osnovna stvar vlasništvo na parceli na kojoj se gradi. Umesto da se ta procedura skrati, radi se ovo gde se kažnjavaju oni koji su sve to platili.
Druga stvar, u Zakonu o elektroprivredi piše jasno da svako ko podnese zahtev za priključenje objekta, a objekat može biti priključen, postoji privremena dozvola, dužan je da takvu dozvolu da. Kada smo mi radili u lokalnim samoupravama, pokušali smo da se onemogući davanje tih dozvola, mislim na elektroprivredu, na priključenje, na objekte, ali došli smo u sukob sa zakonom. Vi ovde donosite jedan zakon, a niste promenili ono što piše u drugom zakonu. Imaćete sukob dva zakona koji su donele dve skupštine, jednog Savezna, a jednog Republička.
Druga stvar, izvinjavam se gospođo, manje problema bi imali da smo ovo što je stvarno važno pitanje, da ste dozvolili da se vodi rasprava po 10 minuta. Ne bi gubili vreme na opomene, ne bi gubili vreme na Poslovnik, ali šta je, tu je. Molim gospođu da gospodu opomene da ne dobacuju, ja ću završiti... Ja ću završiti na mitingu u petak, u 18,00 časova.

Poštovane kolege poslanici, pred nama je Predlog zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, kako je to ovde više puta ponovljeno. Ne vidim u ovom predlogu zakona mnogo toga novog, sem uvođenja Sretenja Gospodnjeg ili kako god hoćete, dana ustavnosti ili dana državnosti Srbije, kako se ovde predlaže, u ovom novom zakonu, a sve ostalo što je predloženo ovim zakonskim projektom se praznovalo i do sada. Regulisano je samo drugim zakonskim propisima,  Zakonom o radnim odnosima.
Da li se slavila krsna slava, imalo pravo na dan odsustva? Jeste. Da li se slavio Božić kao praznik? Jeste. Da li se slavio Uskrs? Jeste. Nije se slavio Veliki petak i Veliki petak ne može da bude predmet slave. Dan kada je Isus razapet ne može da bude predmet slavlja. Predmet slavlja može da bude dan kada je on vaskrsao, a to je Uskrs i to je uvek nedelja, a dan se ne menja. To je jedan od pokretnih praznika u pravoslavnom kalendaru i prema tome, menja se datum, a ne menja se dan i uvek je u nedelju, za razliku od Božića, koji je fiksni i koji može biti i u nedelju. Prema tome, to je dan kada treba obeležavati , a inače nedelja je, kao što znamo i do sada, bila neradni dan po važećem Zakonu o radnim odnosima.
Polemika oko toga da li Sretenje Gospodnje uzeti kao dan ustavnosti ili dan državnosti, samo bih da podsetim da je 15.februara 1804. podignut ustanak, a ne kako ovde to piše proglašen . U obrazloženju ovog zakona piše da je tog dana proglašen ustanak u Srbiji. Tada je, kako je neko ovde pomenuo, počela srpska revolucija ili po Rankeu ili po Gedenu, Maretiću, uzmite kako god hoćete ili po drugim istoričarima koji su se bavili tom tematikom, to je početak srpske buržuoaske revolucije i to je dan kada se počelo sa borbom za oslobođenje srpskih zemalja od Turaka posle višedecenijskog ropstva. To možemo smatrati tim danom , a ne kao danom koji se ovde tretira kao verski praznik.
Jedno je verski praznik koji je utvrđen kalendarom pravoslavnih praznika, a drugo je državni praznik. Ako hoćemo da raspravljamo o tome da li smo sekularna država ili smo teistička ili nam vera nije odvojena od države, onda moramo da promenimo Ustav, doduše Ustav se nešto naročito ne poštuje u poslednje vreme, pa nije ni čudo što se i ove stvari ne poštuju.
Ono što sam hteo da kažem, pošto se ovde često pominje nekih 40, 10, 30, 20 godina unazad, samo da vas podsetim da u Velikoj Plani, u opštini iz koje dolazim već 10 godina postoji naučni skup na temu Prvog srpskog ustanka, gde se obrađuju upravo počeci državnosti Srbije. Koga interesuje, može da pribavi dokumentaciju o zbornicima koji su tamo izneti ili u Narodnoj biblioteci ili u Srpskoj akademiji nauka, a da podsetim da je Srpska akademija nauka obeležila 185 godina od početka Srpskog ustanka jednim velikim naučnim skupom, takođe pre toga prvi put Srpska pravoslavna crkva 150 godina od Prvog srpskog ustanka i da o tome postoje dokumenta i zbornici.
Prema tome, priča da o tim stvarima niko nije smeo da govori i da se ovi praznici nisu praznovali kao verski ili kao opšti dani praznika nije tačna. Zaboravili ste da kažete da Smederevo ima dan osnivanja malog grada, početka izgradnje tvrđave Despota Đurađa Brankovića. I drugi gradovi su takođe prihvatili razne praznike ili po svom osnivanju ili po danu. Oni koji su imali problem sa utvrđivanjem dana osnivanja to nisu mogli da prihvate.
Još bih jednu stvar ovde izneo kao jednu paralelu, da li je slučajna ili namerna. Vi znate da je onoga ko je podigao Prvi ustanak i krenuo sa srpskom revolucijom 1817, jedan takođe verski praznik 26.juli, likvidirao po nalogu onaj koji je kasnije donosio Sretenjski ustav. Ima li nekih paralela da se nama neki datumi ponavljaju latentno, da se desi da imamo neke događaje koje želimo da zaboravimo, da iskoristimo drugi veliki narodni i verski praznik da se stvari iz istorije ponavljaju.
Mislim da nije slučajno i mislim da u nama leži jedan deo poništavanja onoga što je pre nas, što se vidi iz dela ovde da želimo da poništimo sve ono što je bilo pre nas. Toga ima i u nemanjićkoj istoriji, a vi ne znate ko je bio pre Nemanjića. Ne znate ko je bio pre Obrenovića, to su dve Vukove istorije i, prema tome, ponavlja se 1945, a hoćete da kažete da se ponavlja i 2000. Ponavlja se stalno taj deo istorije koji treba da se zaboravi, da se ide ka sabornosti. Sabornost za državni praznik je bila najveća da to bude 28. juni, mislim da smo i sa ovim poslednjim 28. junom, koji je opšteprihvaćen od naroda, udarili tačku i na svetinju tog praznika.

Poštovane kolege poslanici, prvo je došlo do prekršaja Poslovnika zbog pogrešnog tumačenja člana 137. Poslovnika. U članu 137, više puta ponovljenom, jasno piše: predlagač zakona ima pravo da povuče predlog zakona sve do završetka pretresa predloga zakona na sednici Skupštine. Govori se o zakonu. Ministar je ovde jasno rekao da povlači član 9. Zakona. Član 9. Zakona nije zakon.

Dalje, ja vas molim da ne kršite Poslovnik tako što me prekidate u izlaganju.
Ovo je vezano za član 149, poslednji stav. Zašto bi stajalo u članu 142: Narodna skupština posebno odlučuje o svakom amandmanu, koji predlagač zakona, nadležni odbor ili Vlada nisu prihvatili. Iz izveštaja Vlade i izveštaja odbora vidimo da ovaj član 9. nije prihvaćen od strane odbora. Nije se ministar Đelić izjasnio po ovom članu 142. koji od amandmana prihvata. A može da se izjasni kada sasluša sve amandmane, podnete na član 9. ovog zakona.
Prema tome, kada se bude ministar izjasnio koji amandman prihvata u ime Vlade, onda o tome Skupština ne mora da odlučuje i glasa. Prema tome, to je proceduralna greška koju vi, ili namerno ili iz neznanja, nećete da prihvatite i usvojite kao takvu. Uopšte nije sporno, ali neka se ministar izjasni koji amandman narodnih poslanika prihvata. Jer, ako se prihvate neodgovarajući amandmani, doći ćete u situaciju kao i kod Zakona o platama, da moramo da primenimo član 135. zbog nesaglasnosti, koju je obrazložio poslanik gospodin Toma Nikolić.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, ovim ste već nekoliko puta prekršili član 134. Poslovnika Narodne skupštine na taj način što ministar dobija reč da komentariše svaki amandman, odnosno ovlašćeni predlagač, odnosno predstavnik Vlade.
On nije u ovom slučaju izjednačen sa poslanicima i po članu 136. reč dobija kada se završi rasprava o svim amandmanima, da da završnu reč, odnosno ministar ili predlagač Vlade. Ne sporim pravo, ali molim vas da poštujemo Poslovnik. Nekoliko puta ga kršimo, a ovde izlazimo da reklamiramo kada se govori o Poslovniku na drugi način.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ako ste završili, ja bih kratko, dobro - ima vremena.
Ono što bih rekao o Predlogu ovog zakona je sledeće. Prvo, ovaj zakon se odnosi na ostvarivanje ekstra dohotka i ekstra dobiti, fina terminologija, i na one subjekte privređivanja iz poljoprivrede koji su koristili, prvo, sredstva Fonda za razvoj, drugo, sredstva primarne emisije, i treće, deo njih je koristio i deo deviza NBJ po kursu koji je tada bio važeći, i oni samim tim postaju subjekt plaćanja poreza na ekstra dohodak.
Taj deo je direktno nepravedan prema ovim subjektima privređivanja iz razloga što je to grana koja je jedan duži period koristila sredstva primarne emisije. Na žalost, u poslednje vreme, ta sredstva su plasirana preko poslovnih banaka, od kojih su korist imale poslovne banke, a ovi subjekti privređivanja su samo iskoristili deo tih pogodnosti.
Ako se uzme u obzir da su važili dispariteti cena, da su cene poljoprivrednih proizvoda i finalnih proizvoda iz oblasti poljoprivrede, a tu mislim prvenstveno na proizvode klanične industrije, bili pod direktnom kontrolom Vlade, da li savezne ili republičke, onda je sigurno taj deo privrede bio u nemogućnosti da ostvari ekstra dohodak i ekstra profit.
Oni će se nepravedno naći u ovim makazama i biti opterećeni još jednom plaćanjem poreza na ova davanja, kako je to predviđeno ovim zakonom. Druga stvar koja nije obuhvaćena ovim zakonom je deo o kome se ovde dosta govorilo, a to je siva ekonomija.
Ako, recimo, uzmemo jedan primer, da neko u jednoj tašni ili torbi može da donese dosta štampanih kola, dosta tiristora, dosta tranzistora, i to plasira vrlo lepo na tržište, da nije ni u kom slučaju pod kontrolom države, da se to fino proda i od toga ostvari fina dobit, da mogu da se recimo naprave dve kuće u Beogradu, da se školuje dete u inostranstvu, da se naprave druge pogodnosti, a da za to neće biti nikako ni mogućnosti ni načina da se utvrdi na koji način su se ta dobra stekla, onda je sigurno da je to manjkavost ovog zakona, bar u tom delu.
A, da je išlo po sistemu poreske prijave, kontrole poreske prijave, kontrole imovine koju poseduje svaki subjekt u ovoj zemlji, a da uz to pokaže poresku prijavu, i utvrdi se način iz poreske prijave da li je neko stekao tu imovinu, a uz put prijavio kompletne obaveze prema državi, pa iz onoga što mu je ostalo je stekao sve te pogodnosti koje ima ili ta materijalna dobra, onda je to sasvim u redu.
Ali, ako se iz poreske prijave vidi jedna potpuna različitost između onoga što je prijavljeno i na šta su plaćene obaveze, i ono sa kakvim se materijalnim dobrima raspolaže, onda je sigurno da u tom delu ovaj zakon ne može da bude nepravedan.
A, sada da ponovim ono što je ovde već rečeno i oko člana 9. i oko člana 13. Ovaj 13. je izgleda baksuzni. Oko njega se svi sapliću. Ne daje za pravo da se govori o moralnosti i pravičnosti Predloga ovog zakona. Ukoliko se sve ovo ispravi, sasvim je u redu i onda možemo govoriti i o delimičnoj pravičnosti, delimičnoj moralnosti ovog zakona, jer onda nema različitosti kod onoga ko uživa posebne pogodnosti, kad se prijavi nadležnoj republičkoj instituciji za prihode, ili se sa njim napravi čuveni sporazum, ako sve pošteno i koretkno prijavi, da ima umanjenje od 35%.
Takav način delovanja ovog zakona, sa ova dva člana, ne može biti ni pravičan, ni korektan do kraja, niti se može na taj način govoriti o moralnosti u okviru ovog zakona.
Pomenuo bih još jednu oblast koja nije ovde pomenuta. Mi smo svi svedoci da je došlo do velikog otkupa stanova. Ti su stanovi kupljeni na zakonit način, došlo je do poremećaja na tržištu, da to ne obrazlažem, dosta je o tome govoreno, o svim uslovima, o sankcijama i svemu ostalom, i da su oni kupljeni po cenama koje su dosta ispod tržišnih. Nije sporno da onaj ko je ulagao 20 i 30 godina dođe do stana i ima ga kao svoju imovinu.
To uopšte nije sporno. Sporan je onaj deo - što je jedan značajan broj vlasnika tako stečene imovine, tako stečenih stanova, izvršio prodaju tih stanova po tržišnim cenama, a da uz put nije platio onu razliku na kapitalnu dobit. To bi trebalo da se nađe kao predmet oporezivanja i stvaranja ekstra prihoda, ekstra dobiti u okviru ovog zakona, a ne samo onaj deo o kome se ovde dosta govorilo, a to je o stečenom pravu van onoga što je pravilnicima ili rešenjima nadležnih organa u preduzećima dodeljivano, viška stambenog prostora nego što je sledovalo korisniku tog stambenog prostora.
Prema tome, ovu nepravdu treba ispravljati i na ovaj način i govoriti o tome da ako se na ovakav način ovaj zakon primeni, ili ovako ispravi, onda može da se govori o tome da je pravedan, pravičan i moralan. Lično nemam ništa protiv donošenja ovog zakona. Učestvovao sam u toj vlasti o kojoj vi pričate, u tom režimu, imam jedan polovni bicikl i porodičnu kuću, koju sam nasledio, i jednu koju sam izgradio. Ta porodična je stara 80 godina.
Prema tome, ne tangira me ništa iz ovog zakona. Niti sam šta ekstra stekao, niti mi uopšte smeta. Ali, govorim o ovom drugom delu da ovo što donosimo mora da bude pravedno i pravično i da se na pravičan način odnosi na sve. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ovaj amandman je imao za cilj da pokaže upravo da treba da postoji razlika i da su odnosi koji su ovim predlogom člana 7. ovog zakona totalno poremetili odnose vrednovanja počev od predsednika Republike do najnižeg u predlogu, kako je to članom 7. predviđeno, a to je za sudiju opštinskog suda.
Ako govorimo o razlikama koje treba da postoje u vrednovanju po ovim koeficijentima, onda te razlike moraju da budu primerene i onome ko se vrednuje. Sigurno je da se ovim amandmanom htelo da pokaže da predsednik Skupštine treba da bude više vrednovan nego predsednik Vlade. Da li linearno svima smanjivati - bilo je i takvih amandmana? Upravo je cilj ovoga da se pokaže da mora da postoji razlika između predsednika Skupštine i predsednika Vlade. Neću da komentarišem kolika je razlika od predsednika Skupštine do poslanika. Sigurno je da je poslanik ovde u rangu predsednika opštine sa preko 60.000 stanovnika, što je takođe neprimereno u rangiranju odnosno vrednovanju ovih odnosa.
Iz tih razloga smo gospodin Baralić i ja sačinili ovaj amandman da bismo pokazali apsurdnost ovakvog načina vrednovanja u kome se izjednačava predsednik zakonodavne i predsednik izvršne vlasti.
Druga stvar. Mi nismo imali namere nikome da se udvaramo ovim amandmanom. Bilo bi naopako da poslanici govore o tome da su njihove plate male, mislim da bi to bilo nekorektno, da bi to demagoški delovalo. Upravo smo hteli, kao što sam rekao, da ukažemo na apsurdnost postojanja ovakvih odnosa i relacija u vrednovanju svega ovoga što je ponuđeno ovim članom 7.
Prema tome, to nije nikakvo naše zalaganje za povećanje plata predsedniku Skupštine, sem ako nemamo nameru da menjamo zakon kad se promeni vlast. Zakon treba da bude donet za duži vremenski period, a da li će ti izbori biti za dve godine, za dva meseca, ili za 220 dana, to je sasvim relativno. Bitno je da se jednim kvalitetnim predlogom zakona urede kvalitetni odnosi u toj oblasti i da to traje duže nego što traje mandat jedne vlasti.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je već dosta toga rečeno i ja ne bih da ponavljam ono što je već izrečeno i o tome kako se u 17 opština uvela lokalna samouprava, uz argumentaciju da je to izmenjena volja građana u izborima koji su nastali posle septembarskih izbora, kada su se po većinskom principu birali odbornici za lokalnu samoupravu, proporcionalnih, gde se birao čovek, a ne partija, da je ta volja jasno izražena prema pojedincu, znači prema odborniku i ne može da bude nikakvog prekrajanja volje posle toga po nekom partijskom principu u proporcionalnim izborima koji su nastali posle toga.

Ako bismo to primenili kao princip onda bismo posle izražene volje, recimo u Šapcu ili u Vranju, gde su na izborima dobili odbornici Socijalističke partije, možda trebali da napravimo blokadu, da zatražimo da se tamo uvedu privremene mere i izmeni volja birača u prethodnom periodu ili, recimo, u drugim mestima kao što je Pazova ili u drugim sredinama. Prema tome, da ne zaboravimo i tamo gde je to izmenjeno u korist ovih drugih.

Ono što bih ja hteo da kažem ovde, za šta sigurno snosi odgovornost aktuelni ministar pravosuđa, to je da se kod izbora pravosudnih organa, odnosno nosilaca funkcija pravosudnih organa u Beogradu grubo prekršio Zakon o izborima nosilaca funkcija pravosudnih organa, da je ovde u Skupštini pod patronatom Ministarstva pravde i viših pravosudnih organa vršeno imenovanje nosilaca pravosudnih funkcija, a da prethodno nije raspisan konkurs, da nosioci pravosudnih funkcija nisu birani iz redova sudija tih sudova ili tužilaštva, da se nisu javili na opšti konkurs i tu iskoristili svoje demokratsko pravo da od više kandidata bude izabran onaj koji je najbolji i koji je najkvalitetniji. U prilog tome mogu da kažem da je Ministarstvo dalo jedan opšti konkurs i raspisalo izbore za nosioce pravosudnih funkcija u opštinskim i okružnim sudovima. Ta praksa sada važi za sve ostale, ta praksa nije važila za nosioce pravosudnih funkcija u Beogradu.

Druga stvar koja se desila paralelno sa tom - na istoj sednici Skupštine menja se Zakon o informisanju i predlaže se novi koji ima dva člana, sa tri amandmana se interveniše na ta dva člana i donosi se Zakon o prestanku važenja Zakona o informisanju. Prva stvar o kojoj sam govorio i ova druga jasno su kompatibilne. Potrebno je vršiti progon i suđenje u Beogradu. Potrebno je stvoriti klimu da nema odgovornosti kod sredstava javnog informisanja i na taj način pripremati ono što će se desiti, a što se već dešava, što više nije istorija, sada je to već stvarnost. Da ja ne nabrajam o kojim se sve stvarima ovde radi.

Druga stvar, odnosno treća, zakon o lokalnoj samoupravi je najavljivan, da će biti donet, a izvršene su samo kozmetičke izmene u tom zakonu, ono što se tiče usklađivanja sa zakonima o budžetu i finansijskim zakonima, odnosno zakonima iz finansijske sfere. Takođe je najavljeno da će pod hitno biti i donet novi zakon o informisanju koji će regulisati ovu materiju pošto je raniji proskribovan i rečeno je da je nedemokratski, da je totalitaran, a sada ovo što se dešava je potpuna anarhija u javnom informisanju. Znači, to je sve smišljena aktivnost u progonu, pre svega, socijalista i nosilaca funkcija u SPS-u da se omogući da se pokreću postupci, da se hapsi, da se pre toga presuđuje u novinama, da se pre toga presuđuje i od strane pojedinaca, ministara ili članova Vlade.

Dalje, ono što je indikativno, a to je da sadašnji aktuelni ministar ni o čemu ne zna, nije informisan, nije bio prisutan, ne zna kada će biti hapšen Milošević, ne zna za ovu optužnicu, ne zna za ovoga ili onoga, da li je u pitanju isporučivanje, da li su u pitanju propisi koji treba da se donesu na saveznom nivou kada se tiče regulisanja materije oko Haškog tribunala. Inače, koliko je meni poznato, on je i savezni poslanik i učestvuje ne samo u izvršnoj, veći u zakonodavnoj vlasti, ali ne na republičkom nivou, već na saveznom nivou.

Pokušano je 30. marta hapšenje predsednika Slobodana Miloševića, svi smo svedoci da su socijalisti, saznavši da se okuplja grupa ispred Konavljanske ulice, ispred rezidencije predsednika Savezne Republike Jugoslavije, izašli odavde i tamo su prisustvovali toj lakrdiji od pokušaja hapšenja na jedan totalno amaterski, nezakonit i nekritički način. Ovo je prava bruka i sramota, a da ovde ne zna šta je to niko od onih koji su odgovorni u ovoj zemlji i za to što treba da se dešava. Nije bilo nikakvog hapšenja te noći, iako je to pokušano sa čarapama na glavi, sa maskirnim uniformama, sa patikama i džemperima, od strane neke nepoznate, do sada nikome objašnjene grupe ljudi.

Ono što je najbitnije i najvažnije u toj stvari, to je da je učinjen težak prekršaj od strane pravosudnih organa. Predsedniku SRJ, bivšem, Slobodanu Miloševiću, predsedniku SPS-a, nije uručen ni poziv, nije obavešten, nije podignuta optužnica. Javni tužilac to radi tek sutradan po samostalnom, dobrovoljnom odlasku predsednika Miloševića, znači, tek pošto je predsednik otišao uručena mu je optužnica, odnosno javni tužilac je pokrenuo postupak istrage. Prema tome, to je jedan od ozbiljnijih prekršaja u radu pravosudnih organa, za šta niko do sada nije obelio zube, niti je prozborio koju reč, za šta sigurno nosi najveću odgovornost onaj ko je najodgovorniji za funkcionisanje pravosuđa, a to je gospodin aktuelni ministar.

Dalje, ono što mogu da zamerim aktuelnom ministru, to je jedan nedogovoran odnos prema ovoj skupštini. Kada god su bili zakoni sa potpisom aktuelnog ministra, on nije bio ovde da ih zastupa i brani, ali je zato dolazio pri kraju sednice da da završnu reč, mahao je mnogo puta, da ispriča to pre završetka sednice, da samim tim zaključi sednicu i da nonšalantno, posle tog svog govora, bez prava drugog da nešto drugo kaže, napusti ovu salu, normalno zato što je kraj rada i kraj sednice.

I na kraju, da zaključim, na osnovu svega ovoga što je izneto mislim da bi bilo korektno da ministar sam podnese ostavku, da se ne mučimo više i da ovu raspravu zaključimo. Hvala.

Pre nego što stavite na glasanje predlog poslanika Kovačevića, molim vas da se uzme u obzir član 84. Poslovnika u kome se utvrđuje dnevni red i izmene dnevnog reda ove sednice Skupštine. Prema tome, iluzorno je da glasamo o tome da damo pauzu za nešto što ne može da bude sastavni deo dnevnog reda ove skupštine. Pogotovo ne može da bude iz  razloga da za 15 minuta neko treba da se upozna sa nekim izveštajem, koji je rađen dva meseca od strane budžetske inspekcije, da svi poslanici to prežvakaju za 15 minuta, da steknu utisak o tome, pogotovo što je ovde izneta tvrdnja da svi oni koji su bili odgovorna lica u ovom postupku budžetske kontrole nisu dobili blagovremeno zapisnike nisu mogli da stave primedbe na taj izveštaj i taj izveštaj može da se stavi pod sumnju. Prema tome, mislim predsedniče da ste potpuno u pravu kada ne želite da se ovaj deo materijala uključi u dnevni red ove sednice.