Hvala, gospodine predsedniče.
I ovaj predlog zakona spada u one zakone koji utiču na, posredno ili neposredno, veliki broj građana Srbije, kao što je i prethodni zakon o kom smo govorili na prethodnoj sednici. U Srbiji živi više od 700 hiljada osoba sa invaliditetom.
Procene govore da 70% njih živi u siromaštvu, pa su osobe sa invaliditetom najbrojnija ugrožena grupa danas u Srbiji. To siromaštvo je posledica svakako nezaposlenosti tih osoba, ali i dodatne materijalne opterećenosti porodica koje imaju člana, osobu sa invaliditetom, zbog svih ostalih vrsta podrške, da ne kažem nege, rehabilitacije, obezbeđivanje pristupačnosti za člana sa invaliditetom.
Od, kako mislim da je to bila 2007. godina, kada je Srbija potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i opcioni protokol koji ide uz tu konvenciju, može se slobodno reći da je u Srbiji napravljen veliki napredak u pravnoj regulativi, odnosno da smo usvojili, i ova Skupština na predlog različitih ministarstava i ministara je usvojila, jedan niz jako važnih zakona, kada je on u pitanju ova oblast. Tu je, pre svega, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kao i ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, o čijim izmenama i dopunama danas govorimo.
Međutim, postoji čitav niz nekih drugih zakona, na primer, Zakon o socijalnoj zaštiti, Zakon o porodici ili kako ga mi zovemo kolokvijalno-porodični zakonik, gde čitav niz odredaba se odnosi na ovu kategoriju stanovništva. Doneti su, dakle, zakoni koji bi trebalo da omoguće nesmetano uključivanje osoba sa invaliditetom u srpsko društvo.
Nažalost, u stvarnom životu, pripadnici ove brojne i po potrebama raznovrsne grupe suočavaju se sa preprekama koje ukazuju na to da primena načela jednakih mogućnosti ne zavisi samo od dobrih zakona, dakle, kao što sam i nabrojala, mi smo doneli dosta dobrih zakona, ali njihova primena i realni život su nešto, nažalost, sasvim, sasvim drugo.
Sve nas ću zajedno da podsetim, mislim da je to bilo jula prošle godine, kada su radnici sa invaliditetom, odnosno osobe sa invaliditetom, koji su zaposleni u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom "Šumadija", tako se zove preduzeće iz Kragujevca, da su oni danima štrajkovali glađu i taj štrajk glađu je bio protest što im nije isplaćeno osam ličnih dohodaka, odnosno ti radnici nisu ostvarivali ni svoja neka druga prava po osnovu rada.
To je bio događaj koji je sve nas trebalo da podseti, nadam se da nas podseća da je u ovoj oblasti mnogo toga još neuređeno i da imamo zakone, ali se oni baš ne primenjuju u potpunosti. Kako se taj štrajk okončao, moram da kažem da je danima trajao, da se ministarstvo nije odazivalo nešto naročito i da je morao da se umeša Zaštitnik građana i to stoji u njegovom izveštaju, dakle, ja govorim istinu, i da je, tek kada se Zaštitnik građana uključio u taj problem, problem rešen.
U maju 2010. godine je stupio na snagu ovaj Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, po kojem su svi poslodavci koji imaju više od 20 zaposlenih dužni da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom, to se i kolokvijalno kaže – moraju da poštuju taj kvotni sistem, pa od veličine preduzeća zavisi koliko će osoba sa invaliditetom biti zaposleno.
Ovde je više mojih kolega pohvalilo i ovaj zakon i izmene i dopune ovog zakona. Ja neću ni da ga hvalim, ni da kudim, ali imam i ja, kao i ostale kolege, podatke da Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom, a i statistički podaci govore o tome da je napravljen određeni pomak kada je u pitanju zapošljavanje osoba sa invaliditetom i da je u vreme ekonomske krize došlo do povećanja zaposlenosti ovih osoba. Prema tome, napravljen je pomak i ima dosta pozitivnih stvari zahvaljujući tom važećem zakonu.
Što se tiče ovih izmena i dopuna, čini mi se da ima desetak izmena i dopuna. Neki članovi se odnose na usaglašavanje sa nekim drugim zakonima i to je, pre svega, Zakon o statistici i Zakon o državnoj pomoći. Međutim, tu ima i nekih suštinskih izmena, kao što je član 4. kojim se, praktično, briše član 29. postojećeg zakona, odnosno da se ukida obaveza da poslodavac uplaćuje tzv. kaznene pedale, ukoliko na vreme ne ispuni svoju obavezu, bilo da je to zapošljavanjem osobe sa invaliditetom ili da je to uplata u budžetski fond. Smatramo da je možda, a vidim da i organizacije osoba sa invaliditetom smatraju da je to dobro, tim pre što statistika govori da je svega 1% novca koji se nalazi u budžetskom fondu na ovaj način uplaćeno, tako da se nadam da ste vi u pravu i držimo ministarstvo za reč, a to trebaju i organizacije osoba sa invaliditetom, jer vi ste praktično garant da taj budžetski fond neće osetiti ovu promenu, ako je tačno ovo što kažete.
O ostalim izmenama ćemo govoriti kada bude rasprava u pojedinostima. Primetila sam da su skoro sve poslaničke grupe podnele praktično istovetne amandmane, zahvaljujući tome što se Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom obratila svim poslaničkim grupama sa svojim predlozima amandmana, i onda smo svi mi podneli iste amandmane, tako da se nadam da će te ih prihvatiti, jer imate slaganje po određenim stvarima svih poslaničkih grupa, a to je velika retkost u ovoj sali.
Takođe treba reći da, kada ste već ušli u izmene i dopune ovog zakona, možda je trebalo da napravite izmene još nekih članova. To niste sad uradili. Nadam se da ćete se vratiti sa ovim zakonom, pa da ćete to uraditi.
Danas je jedna koleginica govorila o tome, to su komentari poslodavaca uglavnom iz privatnog sektora. Oni negoduju i kažu da je "teret zapošljavanja osoba sa invaliditetom uglavnom na plećima privatnog sektora", što će reći da državna preduzeća i javna preduzeća ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom.
Šta je možda još trebalo menjati? U članu 3. postojećeg zakona ne vidi se jasno da i javna preduzeća imaju ovu obavezu. U članu 3. stav 3, gde je navedeno ko je sve poslodavac po ovom zakonu, tu su navedeni Republika Srbija za zaposlene u državnim organima, autonomna pokrajina za zaposlene u pokrajinskim organima i jedinica lokalne samouprave za zaposlene u organima jedinice lokalne samouprave. One lokalne samouprave, verujte mi da je takvih danas u Srbiji mnogo, koji bi nekako da izbegnu primenu ovog zakona, oni to objašnjavaju i pozivaju se na ovaj član, gde ne stoji jasno da je, možda ja sad uđem i u neki pravnički problem, da javno preduzeće nije direktan organ lokalne samouprave, s tim što ja znam da postoje direktni korisnici budžeta i indirektni, ali je ovo evidentan problem. To je što se tiče samog zakona.
Dakle, tu bi moglo da stoji jedno pojašnjenje, upravo zbog one neodgovorne lokalne samouprave. Jer, ako lokalna samouprava i ako ljudi koji su vlast u određenoj lokalnoj samoupravi imaju dobru nameru i žele da se uključe u čitav ovaj proces, onda njima ne bi ni bilo bitno da li uopšte to stoji u zakonu, ali zbog onih neodgovornih bi valjalo da je to preciznije.
Ne bih baš da ističem tu lokalnu samoupravu kao posebno lošu, zato što znam da ima neke druge uspehe, međutim, moglo se pročitati krajem oktobra meseca prošle godine da je grad Subotica uplatio više od sedam miliona dinara u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podršku zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Sada se, naravno, čovek pita kako je grad Subotica stigao do tako velikog duga? Šta je to u stvari? To je uplata, zato što ustanove kulture u tom gradu i predškolske ustanove nisu iskoristili nijednu od mogućnosti na vreme. Dakle, niti su zaposlili osobu sa invaliditetom, a ima tu ustanova koje imaju više od 20 zaposlenih, niti su na vreme izvršili uplatu u ovaj budžetski fond, pa se tu nakupilo verovatno i kazna i penala. Onda je tu jedna prilično loša priča, da se budžetski korisnici u jednom gradu oslanjaju na svoj gradski budžet, a oni su tako ležerni i ne izvršavaju svoje obaveze, koji će umesto njih uplatiti tu kaznu. Onda, u principu, niste kaznili taj organ, nego ceo grad.
Ono što je najveći problem, a to svakako osobe sa invaliditetom ističu, to je nedostatak kvalitetnih mera podrške, tj. servisa za otklanjanje prepreka na lokalnom nivou. Lokalni nivo je taj koji otklanja prave prepreke. Dakle, ono što se ističe, to je da je i dalje nedovoljno pristupačno okruženje. Imate čak i u Beogradu kada se vrši rekonstrukcija, kažem čak i u Beogradu zato što je to glavni grad i tu bi trebalo da bude malo drugačija situacija, zato što pre svega ima mnogo više novca nego neke druge lokalne samouprave u Srbiji, ali i dalje imate kada se rekonstruiše ulica da se ne predvide rampe ili pristupačnost za osobe sa invaliditetom, tj. kolicima. Takođe, i dalje je neprilagođen javni prevoz maltene u svim gradovima, loše je informisanje i komunikacija osoba sa invaliditetom o njihovim pravima, i dalje su nepristupačna i slabo prilagođena radna mesta i, ono što je najteže, ostao je potpuno nerazvijen sistem radnih i personalnih asistenata. To predviđa i Zakon o socijalnoj zaštiti.
Kada se taj zakon donosio mnogo se govorilo o tome kako sada zakon reguliše i predviđa personalne i radne asistente. Međutim, to je veoma slabo zaživelo. Tu se opet kao razlog navodi ekonomska kriza, ali kada su ove stvari u pitanju, zaista treba sve da nas bude stid što za ove stvari u budžetu nema novca. Videćete, kada pogledate sve naše amandmane, da se veliki broj amandmana upravo i odnosi na to da se iz budžetskog fonda više novca usmeri ka poslodavcima, odnosno da se upute i subvencije za prilagođavanje radnih mesta i za otklanjanje prepreka, kao i za angažovanje personalnih asistenata.
Ono o čemu bih takođe iskoristila priliku da popričamo, to je da je veliki problem u zapošljavanju osoba sa invaliditetom u stvari njihova trenutna obrazovna struktura koja ne odgovara potrebama tržišta, odnosno - jedno je potražnja, a drugo je ponuda. Oko polovine registrovanih nezaposlenih osoba sa invaliditetom u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ima samo osnovnu školu ili nesvršenu osnovnu školu, a više hiljada imaju srednje stručno i specijalno srednjoškolsko obrazovanje, po zastarelim nastavnim planovima i programima. Kao primer ću navesti, to sam proveravala, tako je i dan danas, da jedan od obrazovnih profila za slepu i slabovidu decu u školi za učenike oštećenog vida jeste obrazovni profil PTT saobraćaj, obrazovni profil TTP manipulant na III stepenu. Dakle, u doba interneta, informativne i komunikativne tehnologije, mi još uvek školujemo učenike da budu TTP manipulanti. Da biste znali šta je to, TTP manipulant je telefonista, teleprinterista i radio-operater. Pitam vas – gde će ova deca da se zaposle kada završe ovu srednju školu?
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je relativno nov, je po prvi put uveo bezuslovnu obrazovnu inkluziju i garantuje jednaka prava na obrazovanje svoj deci, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju. Čini mi se da je ovo najslikovitiji primer toga da imate jedan fantastičan zakon, a da se kao država i kao ministarstvo niste potrudili da obezbedite mere podrške.
Dakle, Zakon predviđa pravo na dodatnu obrazovnu podršku na svim nivoima obrazovanja. Govorim o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Međutim, u problemu su i škole, i roditelji, i nastavnici i, naravno, deca, zbog odsustva kontinuiranih i stalnih mera podrške. Nemate pedagoških asistenata za rad sa učenicima po individualnim obrazovnim programima. Verujte mi da lokalne samouprave vrlo često hoće da reše taj problem, ali se onda postavi pitanje - ko finansira pedagoškog asistenta?
Nema personalnih asistenata. Ne postoji stalna edukacija nastavnika, međuresornih komisija, pa uostalom i roditelja. Dakle, edukacija je izostala. U svim školama je nedostatak nastavnih sredstava i problemi vezani za inkluziju su, opet ponavljam, tako jedan ilustrativni primer kada donesete jedan zakon koji bi trebalo puno toga da promeni, a posle toga ništa, nego ste samo pokušali da rešavate neki problem kvalitetno, a to je pre svega obrazovna struktura osoba sa invaliditetom i ljudi koji sutra treba da se uključe u tržište rada, a onda se to svede na dobru volju i na mnogo više problema nego što je pre tog zakona bilo. Hvala.