Kolege iz DSS i ja smo predložili da se doda novi član u ovaj predlog zakona, kao što ste pročitali, naslov iznad ovog novog člana 2, dakle, to bi bilo u ovom delu gde su opšte odredbe, naslov je "Jezik". Tu predlažemo dodavanje tri nova stava. Govorila sam o ovome i kada sam govorila u načelu, ali ću ponoviti.
U prvom stavu predlažemo sledeće – zakoni i drugi propisi, kao i drugi akti, objavljuju se na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Drugi novi stav koji predlažemo je – međunarodni ugovori i drugi međunarodni akti, kao i presude Evropskog suda za ljudska prava, objavljuju se i na jednom od svetskih jezika na kome su zaključeni, odnosno doneti. Treći stav – da propisi i drugi akti koje donosi organ lokalne samouprave pored srpskog jezika objavljuju se i na jeziku nacionalne manjine u skladu sa zakonom.
Predlagač zakona, ovde je to gospodin Đurđević, on predstavlja predlagača zakona. Razgovarali smo i u raspravi u načelu. To smo dobili i u obrazloženju kao razlog zbog čega se ne prihvata. Vi kažete da je pitanje službene upotrebe jezika predmet uređivanja Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma i to je nešto što svi znamo i to se podrazumeva. Međutim, smatrala sam da treba da stoji i ova odredba u jednom ovakvom zakonu i da to što to piše, regulisano je i nekim drugim zakonom, nije baš neki osnovni argument zbog čega to treba odbiti.
Kada je reč o ovom drugom stavu, da se međunarodni ugovori i drugi međunarodni akti, kao i presude Evropskog suda za ljudska prava objavljuju, obično je to originalni jezik. Dakle, uglavnom je to, mada su i neki drugi svetski jezici u opticaju, uglavnom je to engleski jezik, pa se onda u "Službenom glasniku" objavljuje samo prevod.
Zašto sam insistirala i ostala pri tome, a volela bih da ovaj amandman prihvatite, pa zbog toga što se često kod nas dešava u svakodnevnoj praksi da se određeni termini različito tumači. Uglavnom su tu u pitanju različite političke opcije koji se tumače različito, kako im to odgovara i kako oni smatraju da im to odgovara, što se tiče dnevne politike.
Podsetiću vas na, mislim da je to bilo prošle godine, kada je potpisan, kada je tim koji je učestvovao u tzv. pregovorima sa kosovskim Albancima, kada je potpisan protokol, nije to bio sporazum nego je tada već bio protokol sa kosovskim Albancima o integrisanom upravljanju granicom. Na engleskom je to "integrejted border kontrol", a inače sam i profesor engleskom, tako da mislim da sam ovde barem dovoljno stručno, da se ta reč "border" koja zaista i samo znači granica, kada su u pitanju države, da smo mi poslanici a i građani doživljavali i čuli da su prevodili reč "border" onako kako im je odgovaralo.
Demokratska stranka Srbije je tražila odgovore – kako je moguće da se potpisuje takav protokol koji govori o integrisanom upravljanju granicom? Onda smo dobijali odgovore da to nije protokol o integrisanom upravljanju granicom, nego da je to u stvari protokol o upravljanju prelazima. Dakle, ta reč se tumačila kao prelaz, ili da je to dogovor, odnosno protokol o administrativnim prelazima.
To apsolutno nije bilo tačno. Zaista je to bio, kao što vidimo i danas jer se iz greške u grešku nastavlja taj put, da je to u stvari bio protokol o integrisanom upravljanjem granicom.
Smatram da je u ovom zakonu mestu da se svaki takav sporazum objavi i na jeziku na kojem je potpisan, pogotovo kada mi u Skupštini kao poslanici dobijamo na ratifikaciju ugovore i sporazume, dobijamo i originalnu varijantu, uglavnom je to na engleskom jeziku, a dobijamo i prevod. Tu se praktično "Službeni glasnik" ne bi pojavljivao kao neko sada treba da obezbedi prevođenje, nego bi ti sporazumi, a nadam se i one koje Vlada uputi koji nisu predmet ratifikacije, da se i oni mogu objaviti na originalnom jeziku, da bi prestala ova igra različitog prevođenja i da bi se na kraju optužili prevodioci da je bio loš prevod.
Treći stav govori o nekim aktima koje lokalna samouprava odluči da objavi u "Službenom glasniku". Povukla sam one amandmane i sasvim ste u pravu, jer sam u pogrešnom članu predvidela da lokalna samouprava objavljuje neke akte. Tačno, to nije obaveza lokalne samouprave, ali se vrlo često lokalne samouprave odlučuju da objave neki svoj akt u "Službenom glasniku", iako nemaju tu obavezu. U većini službenih glasnika imate jedno poglavlje gde piše – lokalna samouprava, ali jeste, to nije obaveza i povukla sam ove amandmane.
Međutim, ostajem pri ovome da smatram da, kada stigne neki akt koji nije takav da se obavezno u "Službenom glasniku", ali ako je odluka lokalne samouprave da to uradi, ukoliko je to lokalna samouprava u kojoj je u upotrebi jezik i pismo neke nacionalne manjine, a to je opet regulisano Zakonom o službenoj upotrebi jezika, da je ta lokalna samouprava dužna da pošalje i na jeziku nacionalne manjine koji se govori u toj lokalnoj samoupravi. Jednom rečju, smatram da jedan ovakav član ne bi bio višak, nego da bi zaista bio koristan da stoji i u ovom zakonu koji govori o objavljivanju akata i drugih propisa.