Hvala gospođo potpredsednik, gospodine Đurđeviću, čini mi se da su se svi poslanici koji su govorili pre mene, bilo da su iz vladajuće većine ili opozicije, složili da je apsolutno neophodno doneti novi zakon koji će regulisati ovu oblast, jer je, kako ste i vi rekli na početku, star preko 23 godine, tako da ga je zaista neophodno osavremeniti ili modernizovati ili ga prosto upodobiti trenutku. U tih 20 i nešto godina se mnogo toga promenilo, pre svega u načinu komunikacije i razvoju različitih informacionih tehnologija, a i silni neki drugi propisi koji su propisali za razne organizacije, institucije itd. neke obaveze koje se moraju objavljivati u zvaničnom službenom glasilu Republike Srbije.
Dosta je toga rečeno o novinama koje sadrži ovaj predlog zakona, tako da ću nastojati da ne ponavljam, ali ću istaći neke zamerke upravo na te nove članove, novine u zakonu. Iako mi već u praksi imamo primenu, "Službeni glasnik" ima elektronsku bazu podataka, to građani znaju ali ne mogu da pristupe, moraju da imaju šifru, da budu registrovani, što će reći da moraju da budu pretplaćeni na tu bazu. Ovo nije nešto što će se tek dešavati ili se ta izmena i novina uneti. Ona već postoji, ali sada, koliko ja vidim, to će biti i zakonom regulisano.
Kada je konkretno član 26. u pitanju, koji govori o elektronskom i štampanom obliku "Službenog glasnika", oba ta formata su po važnosti i značaju, odnosno ta izdanja, ravnopravna. Vi ćete to da vidite i kroz amandmane koje smo mi podneli. Ono što vam se tu zamera jeste da ste vi, kada govorite o uspostavljanju elektronskog izdanja, tu izostavili da kažete da to elektronsko izdanje mora biti potpisano elektronskim potpisom.
Sve nas podsećam da mi od 2004. godine imamo Zakon o elektronskom potpisu. Zakon jeste stupio na snagu, ali dugo vremena je trebalo da počne da se primenjuje, prosto zato što je to i tehnički bilo prilično komplikovano, ali ja već znam da npr. PTT Srbije su registrovali to sertifikaciono telo i da su obezbedili sve uslove da se ima elektronski potpis.
Ako već govorimo o tome da su oba ova izdanja formata "Službenog glasnika" i u štampanom izdanju i elektronskog formata ravnopravni, onda ne vidim kako ste propustili da autentičnost tog elektronskog izdanja bude garantovana i postojanjem elektronskog potpisa. Dakle, ako Vlada i ako mi ovako značajnim zakonima ne predvidimo upotrebu elektronskog potpisa, onda zaista ne vidim kako ćemo uopšte popularizovati i postići da se u toj vrsti komunikacije upotrebljava elektronski potpis koji je zaista jedna zaštita i sigurnost da je to elektronsko izdanje autentično.
Već je bilo reči o tome, a i po meni je nedopustivo da se traži od korisnika, ko god da je, da li je to svako fizičko i pravno lice, a fizičko pre svega, da se za to mora plaćati nekakva nadoknada ili pretplata. Videćete kada budete gledali amandmane, amandman na član 26. upravo predlaže ove izmene.
Kada je reč o pravno-informacionom sistemu Republike Srbije, neko je rekao da su nas neki drugi sajtovi ili internet stranice, udruženja pravnika, nevladine organizacije itd. već pretekle u ovome. Međutim, dobro je što će to biti i zvanična pravno-informaciona baza ili sistem Republike Srbije. Takođe, za njenu autentičnost će garantovati javno preduzeće "Službeni glasnik".
Ono što opet nije dobro, to je član 29. gde govorite o pristupu pravno-informacionom sistemu. U stavu 1. na jednom mestu kažete da će korisnicima interneta biti dostupna, bez naknade, određena akta. Mislim da ovde čak nisu ni nabrojana koja ili delimično jesu - prečišćeni tekstovi propisa, originalna službena glasila u PDF formatu itd. Onda, u stavu 2. opet kažete – za pristup ostalim podacima, koje sadrži pravno-informacioni sistem, gde niste naveli kao predlagač koja su to akta, plaća se naknada čija se visina određuje aktom javnog preduzeća. Dakle, na njihov predlog, a saglasnost za tu naknadu će opet dati Vlada. I tu imate amandman gde predlažemo brisanje ovog stava 2, da i pristup tom pravno-informacionom sistemu bude besplatan, odnosno da se ne plaća naknada.
Zatim, amandmanom sam predložila novi stav 2. na početku posle onih uvodnih odredaba. U stvari, uvodna odredba jeste jedan član, koji uopšte govori nešto, a onda sam predložila posle toga novi član koji govori o jeziku. Kada već govorimo o tome da treba da bude kvalitetna ili kvalitetnija informacija, informisanost i dostupnost "Službenom glasniku", onda mislim da niste smeli da propustite član koji će govoriti o jeziku, pa ću ga i pročitati. Stav 1. – zakoni i drugi propisi, kao i drugi akti objavljuju se na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom. Stav 2. – međunarodni ugovori i drugi međunarodni akti, kao i presude Evropskog suda za ljudska prava objavljuju se i na jednom od svetskih jezika na kome su zaključeni, odnosno doneti. Pošto postoji posebno izdanje gde su međunarodni ugovori, mislim da ovo ne bi trebalo da komplikuje izdavanje tog posebnog izdanja. Verujte, veoma je važno da svakom ko je zainteresovan bude dostupan i izvorni tekst, odnosno tekst na nekom od svetskih jezika na kojima je taj ugovor donet.
Podsetiću vas da se u poslednjih nekoliko godina vrlo često pojavljivao problem u različitom tumačenju nekih termina, a uglavnom je tu bilo reči o engleskim rečima ili terminima, da bi se na kraju to nerazumevanje podvelo pod to da smo imali loš prevod. Dakle, čim nešto nije bilo dobro urađeno, onda se kaže – taj i taj prevodilac nešto nije dobro preveo, mi smo u pravu, a onda drugi kažu – mi smo u pravu. Recimo, meni je u sećanju ostao prevod jedne vrlo važne stvari kada je potpisan Sporazuma sa Euleksom, gde ste imali da su jedni tu englesku reč tumačili da je to samo nekakva administrativna granica, a da je drugima ta reč zaista i značila granica, i to prava granica. Zato je po meni potrebno da ovi međunarodni ugovori budu i na tom jeziku. Ko sumnja u prevod, imaće i original, pa će se time pozabaviti.
Stav 3, a takođe je reč o jeziku - propisi i drugi akti koje donosi organ lokalne samouprave, pored srpskog jezika, objavljuju se i na jeziku nacionalne manjine, u skladu sa zakonom koji govori o upotrebi jezika nacionalne manjine. Znam da je to novina i da sada u "Službenom glasniku" toga nema. Potražila sam neke službene glasnike i znam da po statutima neke lokalne samouprave imaju obavezu da objavljuju u "Službenom glasniku" svoje neke odluke, tako da smatram da bi bilo potpunije informisanje i za građane u onim lokalnim samoupravama gde se slabije govori srpski jezik, a gde i po zakonu postoji upotreba i obaveza upotrebe jezika nacionalne manjine.
Što se tiče javnog preduzeća, inače, mi u žargonu ovaj zakon zovemo zakon o javnom preduzeću "Službeni glasnik", iako je on širi, videćete kroz amandmane, vi ovde nigde niste naveli delatnost javnog preduzeća, niste nabrojali, iako u nekim zakonima u regionu imate detaljno navedeno šta je sve delatnost javnog preduzeća. Videćete to u amandmanu, a o tome ćemo govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Način na koji vi predlažete imenovanje i sastav tog nadzor odbora javnog preduzeća, jer nemamo više upravnih odbora, ali imamo nadzorni odbor, tu je jedan član, odnosno jedan stav koji je veoma čudan. Pročitaću ga. On kaže – članovi nadzornog odbora javnog preduzeća, koji su imenovani iz reda funkcionera ili državnih službenika na položaju, dužni su da, pored svoje funkcije, vrše i funkciju člana nadzor odbora javnog preduzeća. Ovo je nešto što se podrazumeva. Ako je službenik Vlade određen da pored nekog posla, recimo pomoćnika u nekom ministarstvu, bude član i nadzornog odbora, pa nije valjda da ga mi moramo kroz ovaj zakon podsećati da mora da obavlja tu funkciju. Dakle, ovo je u najmanju ruku čudno, da ne upotrebim neku drugu reč.
Vi ste govorili ovde i o samom javnom preduzeću. Rekli ste kako se mi ne pitamo kako to javno preduzeće uopšte funkcioniše, ako svi oni koji imaju obavezu da objavljuju u Republičkom službenom glasilu nemaju obavezu da plaćaju neku nadoknadu. Nije mi zaista poznato da li je i ranije iz budžeta izdvajana neka suma za to javno preduzeće, za te zadatke i posao koji mora da obavi. Vi vrtite glavom što znači da nije, ali je to sada predviđeno.
To javno preduzeće u najmanju ruku je nešto što traži preispitivanje poslovanja. U poslednjih nekoliko meseci je bilo kroz medije rasprava o stanju u javnom preduzeću "Službeni glasnik". Nemam razloga da verujem ni jednom od aktera te priče ili iznošenje prljavog veša iz kuće ili ono što mora da bude, jer u javnom preduzeću po meni ne bi ni smelo da bude prljavog veša, zato se zove javno, a prljavi veš je nešto što sakrijete. Dakle, nemam razloga da verujem ili ne verujem bivšem direktoru ili sadašnjem vršiocu dužnosti. Međutim, to što se čulo na tim konferencijama za štampu, gde su oni jedan drugoga napadali, u najmanju ruku zabrinjava. Naime, sadašnji vršilac dužnosti kaže da se veoma loše i nedomaćinski poslovalo u tom javnom preduzeću, da je institucija u 2013. godinu ušla sa gubitkom od 325 miliona dinara i da je, citiram – "Službeni glasnik" postao fabrika za proizvodnju knjiga koje se ne prodaju.
Dalje optužbe - neadekvatna sistematizacija radnih mesta sa izmišljenim direktorskim i savetničkim mestima. Kada je javno preduzeće "Službeni glasnik" počelo sa radom to je davne 1992. godine bilo 50 zaposlenih, a da danas u tom javnom preduzeću radi 412 stalno zaposlenih i 67 po osnovu raznih ugovora. U okviru izdavačke delatnosti koja bi trebala da bude sekundarna delatnost da tu ima čak 27 urednika i izvršnih direktora.
Jednom rečju, izvinjavam se samo da završim, očigledno je da tu nešto nije u redu i da tu ima nekog nedomaćinskog i lošeg poslovanja, pa je onda valjda vaš zadatak da vi to preispitate i da vidite da mi ne bi brinuli o tome kako će to javno preduzeće da objavljuje akta koja je dužna da objavi. Hvala.