Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8034">Donka Banović</a>

Govori

Ovaj amandman je veoma sličan prethodnom amandmanu koji je obrazlagala moja koleginica Milica Vojić Marković. Mi predlažemo da bi bio bolji drugačiji red reči u toj rečenici. Ako budete razmatrali prethodni amandman, ovo ide u paketu sa tim prethodnim. Nadam se da ćete ga prihvatiti.
Međutim, ono što bih iskoristila da spomenem jeste član 14. u kome piše da prema osnivaču škola može da bude javna ili privatna. Republika Srbije, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave je osnivač javne škole. Pogledala sam i sledeći amandman koji dolazi iz jedne druge poslaničke grupe, u drugom stavu, gde se nabraja ko sve može da bude osnivač javne škole, gde se traži od ministra da se u Predlog zakona i na ovom mestu uvrsti da osnivačka prava odnosno osnivač ili osnivačka prava na određenom obrazovnom ustanovom, odnosno javnom školom imaju i nacionalni saveti nacionalnih manjina.
Juče sam na odboru razumela da ste vi takav amandman, odnosno duplu nekog člana prihvatili, ali da se ta dopuna nalazi u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, dakle u ovom krovnom, pa se onda on podrazumeva i vi navodite to kao razlog za odbijanje, da se doda da osnivač može da bude i neki od nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Imam moralno pravo da ovo osporavam zato što sam bila poslanik u prošlom sazivu kada je pred poslanicima bio i Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Tada smo kao poslanička grupa mnogo osporavali određena rešenja iz tog zakona, koji je tada bio predlog. Tvrdili smo da se daju, da ne budem gruba, ali zaista prevelika ovlašćenja nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Imali smo bezbroj amandmana, do toga da se išlo u te detalje da smo tadašnjeg ministra za ljudska i manjinska prava ubeđivali da između ostalog npr. zaista nacionalni savet nacionalne manjine, bilo koje da je, pa ne mora da daje još i mišljenje na primer o tome da li će se izvoziti nastava za obrazovanje ostalih, odnosno prekvalifikacije, dokvalifikacije itd. Dakle u tom zakonu se ide i do tih detalja.
Vi sada kao ministar kažete da morate da usklađujete i ove zakone u skladu sa važećim Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Mi kao poslanici koji su osporavali taj zakon smatramo da je trebalo da pokrenete neku inicijativu za izmenu nekih članova u tom sada važećem zakonu, a ne da se sada ide u neke greške.
Prema Zakonu o nacionalnom savetu nacionalnih manjina, nacionalni savet određene nacionalne manjine može sa 50% da preuzme osnivačka prava nad određenom obrazovnom ustanovom ako se u toj obrazovnoj ustanovi odvija nastava na jeziku manjine, odnosno ako je škola od strane određenog nacionalnog saveta proglašena za školu od posebnog nacionalnog interesa za tu nacionalnu manjinu. To stoji u tom zakonu.
Tako je poznato mnoge škole su u nacionalnom mešovitim sredinama proglašene za škole od posebnog nacionalnog interesa za Mađarsku nacionalnu manjinu bez obzira što se u nekim školama nastava u većini ne odvija na Mađarskom jeziku nego na srpskom nastavnom jeziku. Na četiri ovakve škole u Subotici, na svim osnovnim školama u Kanjiži, Senti, Horgošu, Adi, Molu, nekima u Bečeju itd. su zatražena od ministarstva i dobijena osnivačka prava od strane Nacionalnog saveta Mađara u iznosu od 50%.
Znamo da Republika Srbija sa svojih 50% osnivačkih prava finansira sve troškove funkcionisanja škole. Dakle imamo podeljena osnivačka prava, ali kada je u pitanju finansiranje to nije regulisano, ili barem nemam takva saznanja. Dakle, Republika Srbija finansira sa 100%, ali ima samo 50% osnivačkih prava.
Dalje, u Strategiji obrazovanja Nacionalnog saveta Mađara stoji da je cilj da se u školama od posebnog nacionalnog interesa za Mađarsku nacionalnu manjinu, ne samo odvija nastava na Mađarskom jeziku, nego se i vrši vaspitanje i obrazovanje u duhu Mađarske kulture. Ovo sve nije sporno i uopšte ne želim sa svojim kolegama da polemišem o tome. Sinoć je koleginica upravo na ovu temu razgovarala i smatrala sam da ne bih sa njome o tome nego bi sa vama.
Njihovo pravo je da traže čak i proširivanje tih nekih prava, ali je uloga Vlade i ministra da o tome dobro razmisle, pogotovo što nije regulisano finansiranje. Ako u ovom članu govorimo o tome kako postoji javna škola i postoje privatne škole, ne vidim šta je onda to. Pretpostavljam da je javno, zato što su nacionalni saveti organi koji funkcionišu. Ako neko ima potrebu da se ostvaruje određeni program, onda to može da bude i privatna škola, jel tako? S tim što je onda dužan da podnese ministarstvu koje će da odobri ili će dostaviti neki sertifikat o tome. Ove podatke sam dobila od ljudi koji žive u Vojvodini i koji su prilično zabrinuti zbog ovakvog stanja, pa onda čujem od vas juče da će u krovnom zakonu stajati da i nacionalni saveti imaju osnivačka prava u javnim školama.
U članu 22. se govori o ishodima obrazovanja i vaspitanja. Ovaj predloženi amandman ima nekoliko delova, ali ja ću se zadržati na tački 9, gde vi predlažete da je jedan od ishoda da će učenici biti spremni da prihvate izazove i promene uz odgovoran odnos prema sebi i svojim aktivnostima. Mi predlažemo da ta tačka glasi – da će biti spremni da odgovore na izazove u skladu sa svojim znanjima i stavovima.
Verovatno zvuči slično, ali nije. Jedno je da ishod bude da budete spremni da prihvatite izazov, a druga je da budete spremni da odgovorite na izazove i probleme. Kada sam ovo pročitala malo mi je zvučalo defetistički. Ne možemo samo da prihvatimo izazov, već moramo da obrazujemo i vaspitavamo učenike budu spremni da se uhvate u koštac sa problemima, odnosno izazovima i da ih što uspešnije rešavaju u skladu sa svojim mogućnostima i stavovima. Hvala.
Volela bih da izvučemo pouke iz ove diskusije koja se vodila u replikama.
Moj kolega reče da on procenjuje da ministar Obradović nije nervozan. Mislim da ne bi bilo normalno da se ne oseća loše, posle ovoga što se sve dešava. Ne znam da li je reč "nervozan" prava reč, ali da se sigurno oseća loše i svi ljudi u Ministarstvu koji su uključeni u ovaj proces bi trebalo da se osećaju loše.
Ministar takođe reče da Ministarstvo nije odgovorno zbog toga što su testovi iz matematike stigli na ulicu i što su u prodaji. Tačno je on nije odgovoran, on lično reče – nisam nosio testove u torbi, ali vi ministri imate ono što se zove komandna odgovornost, odnosno Ministarstvo prosvete je to koje treba da postavi ceo sistem i sve korake i ti delovi sistema u čitavom ovom završnom ispitu bi morali da budu kontrolisani i da budu kako treba, a za to je ipak odgovorno Ministarstvo, a vi ste na čelu tog Ministarstva.
Dakle, ono što bih volela da zaključim, to je da je pred vama jedan veliki posao, ako ne želite da se ovo ponovi sledeće godine. Od prvog koraka, ko su uopšte ti ljudi koji izrađuju ove testove, ko su oni, da se preispita njihova odgovornost u celoj priči, može da bude i najbanalniji način da je to izašlo, da neko ima dete koje polaže završni ispit, da ga je dalo svom detetu, a to dete ga je dalje prosledilo na fejsbuku, a onda su se uključili svi oni koji su videli način da se zaradi.
Znači, može da bude onako, da kažem najbanalniji razlog zašto su ti testovi izašli na ulicu. Dakle, vaša odgovornost da vi od tog prvog koraka do zadnjeg, kada stignu do direktora i do škola, e to jeste vaša odgovornost i cela odgovornost Ministarstva.
U članu 25. govori se o tome da svaka škola donosi razvojni plan u skladu sa zakonom, krovnim zakonom i onda je nabrojano u nekih 13 tačaka šta sve mora da sadrži razvojni plan škole, pa između ostalog tačka 4) glasi u Predlogu zakona – mere prevencija, osipanja učenika. Intervencija koju sam ja amandmanom dala jeste da ta tačka glasi – mere prevencije prevremenog napuštanja škole, prosto zato što ovo osipanje učenika nekada može da zazvuči i smešno. Vi ste odlučili da ne prihvatite amandman, a ja čak prihvatam i ovo obrazloženje, možda ste vi u pravu.
Ono što je dobro i u ovom zakonu i u Zakonu o srednjem, u krovnom zakonu, to je da se na mnogo mesta i u školskom programu i u razvojnom planu predviđa da svaka škola, da li će to biti tim ili neki drugi akti, da će se baviti problemom prevremenog napuštanja učenika škole. To je dobar vid, a videćemo kakvi će biti rezultati, jer to je do sada, naročito kada su u pitanju ove najosetljivije društvene grupe, to je bilo veoma izraženo.
Mi smo danas saznali koliko je učenika radilo ovaj završni test, što iz srpskog, što iz matematike, pa imamo podatak da je 98% učenika osmog razreda izašlo na završni ispit, što je prilično veliki broj. Međutim, takođe ostaje činjenica da 2% učenika, koji su završili osmi razred nisu izašli na taj test, a znamo tek kada se završi testiranje, da se onda smatra da je završena osnovna škola, pa i to može da bude problem koji je prevremeno napuštanje.
Znam da neke škole u avgustu organizuju, za one učenike koji ne izađu, ali možda nekom prilikom bi valjalo da nam ministar ispriča kakva su prethodna iskustva. Naš cilj mora da bude da 100% učenika završi osnovnu školu kako bismo smanjili broj nepismenih i funkcionalno nepismenih u Srbiji.
Hvala. Želim da napomenem da su i poslanici iz DSS takođe podneli amandman gde predlažemo da se broj 30 menja brojem 25, odnosno da se smanji broj učenika. Neću sada ponavljati ono o čemu su kolege već govorile. Jedan kolega je izgovorio možda ključnu rečenicu, da se već dugi niz godina ni jedna vlada i ni jedan ministar prosvete nije upustio u ozbiljnu reorganizaciju, odnosno racionalizaciju, odnosno promenu, odnosno iniciranje promene mreže osnovnih škola u Republici. Mislim da je tu.
Sada ministar kaže da se očekuje da će lokalne samouprave biti razumne, racionalne u sledećem novom predlaganju akta o mreži osnovnih škola na svojoj teritoriji. Ne nadam se tu mnogo zato što znam, kada to rade lokalne samouprave, da oni upravo baš i ne razmišljaju racionalno, nego nastoje da svaka škola koja postoji u nekom selu, koliko god da malo ima učenika, da oni nastoje da se ta škola zadrži i zbog dece i zbog roditelja. Znate kako se kaže, kada se i škola ugasi, onda to mesto više ne postoji. Dakle, nije ovo problem koji je jednostavno posmatrati.
Neko reče da su sindikati predložili ovo samo zbog toga što se plaše za gubitak radnih mesta. Ne mogu to tako da shvatim i ne shvatam tako jednostavno zato što smatram da su i sindikalne organizacije takođe zabrinute isto kao što je Savez učitelja Republike Srbije o kvalitetu nastave. Mislim da su i njihovi motivi, između ostalog, bili i pedagoške prirode.
Ono što bi takođe moglo da olakša onim ljudima koji rade u gradskim školama gde ima više od 30 učenika, čujem i od gospodina Atlagića da ima odeljenja osnovnih škola sa 40 učenika u Beogradu, za to stvarno nisam još čula, moguće je da bude poneki učenik preko 30, ali da ima 40, mislim da uopšte nije moguće održati takav čas i da tu nema nikakvog kvaliteta, ali ono što bi moglo da pomogne jeste da usled primene inkluzivnog obrazovanja u odeljenju sa 30 učenika su dozvoljena dva učenika sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom, iako se taj broj smanjuje. Dakle, u okviru 32 učenika, ono što bi pomoglo nastavnicima jeste da se zaista pozabavimo i da obezbedimo pedagoške asistente, personalne asistente i da taj tim koji u jednoj školi radi oko kvalitetne primene inkluzivnog obrazovanja, da on zaista bude podrška nastavnicima.
Ja vrlo rado slušam gospodina Milanića, prosto se vidi da je on po obrazovanju filozof, tako da nekada vrlo često uživam u njegovim govorima, međutim, sada protestujem zato što je on malo pre izgovorio da prestanemo mi da lažemo koji se bavimo politikom. To sam zapisala. I danas već drugi put kažete – industrija obrazovanja, onda govorite: red klupa, red mesa. Dakle, red klupa su klupe, a red mesa bi bili učenici. Meni je to zaparalo uho i prosto nemam razumevanja za tu i toliku slobodu. Ako nas građani slušaju, a vi kažete da mi političari treba da prestanemo da lažemo, nije u redu.
Moguće je da svi političari lažu i svi političari ne lažu, ali, neki od nas se pomalo trudimo i da ne lažemo mnogo. Možda nekad samo pogrešimo. Uglavnom se trudimo da govorimo istinu i da budemo korektni.
Nekako se daju olako kvalifikacije za različite periode razvoja ove zemlje i prethodnih zemalja koje su na ovom tlu postojale i različite periode i reforme, neke uspešne, neke neuspešne. Vi ste spomenuli ovde tu "crnu šuvaricu", tako se zove, ali možda kada bi se neko bavio i nekom boljom analizom tog perioda, možda je tu bilo i nekih pozitivnih stvari. Ja sad branim sebe. Ja sam to godište i ja sam bila učenik srednjeg usmerenog obrazovanja. Ja se zaista sećam nekih dobrih stvari. Ako ništa drugo, bar to srednje stručno, pa neka usmerenja koja su kretala ranije, itd. Ali, to se napustilo i ne zagovaram sada to, samo mislim da treba da budemo oprezni kada sve to tako olako diskvalifikujemo.
Lepo je kada to pojasnite i nama i gledaocima.
Nastaviću osvrt na vaše prethodno izlaganje. Takođe ste rekli da je prva ministarka prosvete smenjena zbog toga što je pokušala da zaustavi reforme. Ona je bila ministar šest meseci, bile su izmene i dopune ovog krovnog zakona i, između ostalog, sadašnji ministar je bio poslanik u tadašnjoj Skupštini RS i zajedno sa svim poslanicima koji su tada činili većinu, su učestvovali na izmenama i dopunama tog zakona. Ja smatram da taj zakon nije ni u kom slučaju zaustavio sve one dobre stvari koje su i prethodnim zakonima bile započete. Dakle, reforma nije zaustavljena. Možda bi bolje bilo da jeste, ali nije.
Onda ste spomenuli ministra Vuksanovića, i da se on hvalio kako je za Bolonjski proces Srbija dobila dvojku. Ja se zaista toga ne sećam, ako je on to u nekom trenutku izgovorio, ja ga, evo sad ga osuđujem, ako se pohvalio ocenom dva. Takođe znam kako se to boduje. Verovatno je to bio trenutak nakon što je tek usvojen Zakon o visokom obrazovanju ili čak i nije, pa su osnovni kriterijumi u tom periodu bili da li jedan zemlja ima usvojen novi zakon o visokom obrazovanju koji uvažava Bolonjske principe. Moguće da u tom trenutku nisu bili i zato smo dobili lošu ocenu.
Onog trenutka kada je usvojen zakon, tog trenutka su se i ocene povećavale. Tako da je meni drago, da je Srbija, mislim na prošloj konferenciji ocenjena čak sa 3,8 negde oko četvorke. Nama se možda nekad čini da su stvari u obrazovanju i vaspitanju jako loše, ali zaista nekad treba da budemo i realni, da sagledamo da nismo mi baš toliko loši.
Ovo je amandman na isti član 31, ali je ovo na stav 8, gde predlagač predlaže – škola je dužna da organizuje pripremu učenika za polaganje završnog ispita tokom drugog polugodišta osmog razreda, a 10 dana pre polaganja ispita najmanje dva časa dnevno.
Amandmanom sam predložila da umesto dva časa dnevno to bude četiri časa dnevno. Dakle, 10 dana pre polaganja završnog ispita, da se u školi obavezno, škola je dužna da organizuje najmanje četiri časa dnevno.
Odgovorili ste mi da vi ovim članom propisujete minimum, odnosno da je škola u obavezi da organizuje najmanje dva časa, a da mogu organizovati i više, ali da se to ostavlja školi da može organizovati više od dva časa. Upravo sam ovim amandmanom to htela, da minimum bude četiri časa dnevno, a da može i više ako se škola opredeli.
Sada ću biti zajedljiva, pošto je ovo tema o kojoj smo juče i danas pričali. Da, treba organizovati pripremnu nastavu, ukoliko se ne dogodi da se testovi pojave u vreme polaganja na pijacama.
Ovaj amandman se sastoji iz nekoliko elemenata, ali uglavnom je nastojanje da se iz ovog člana izostave svi oni stavovi, a i iz naslova koji govore o tome da se može roditelj ili staratelj opredeliti da organizuje za svoje dete nastavu kod kuće. Dakle, mi predlažemo brisanje svih tih stavova.
Sada ću se vezati prirodno i na ovu prethodnu diskusiju, gde su kolege istakle koliko je značajno da postoji organizovana nastava fizičkog vaspitanja od prvog razreda, a onda odmah posle toga ide član gde se govori o tome da roditelj može da organizuje svom detetu nastavu kod kuće. Dakle, to je samo jedna od, po nama, šteta.
Šta roditelj radi? On obavesti školu o tome, škola organizuje polaganje razrednih ispita iz svih predmeta u skladu sa nastavnim planom i programom. Dakle, to je ovim članovima propisano. Međutim, ono što svi valjda znamo, to je da škola nije samo savladavanje lekcija, ona je mnogo više od toga. Ona učenika uči i odnosu prema vremenu, prema obavezama, socijalnim ulogama, razvoju takmičarskog duha. Onda ko će biti ti ljudi koji će držati takvo učeniku nastavu? Ne može svako da bude nastavnik, da može, svi bi bili nastavnici. Dakle, nije dovoljno da je roditelj završio fakultet, pa da on može da preuzme tu ulogu. Kako će se pratiti taj rad kod kuće u toku godine, kako će se voditi evidencija, šta će se dogoditi i ko će biti kriv ukoliko se pokaže da je te školske godine ta nastava kod kuće bila neuspešna, dakle, ne polože se testovi? Čini mi se da je predlog da se onda dete vraća u redovnu nastavu, ali onda je već nastala višestruka šteta. To što se izgubi samo jedna godina, to nije, ali nastaju druge vrste komplikacija.
Šta činiti kada se roditelji opredele da jedno dete ima nastavu kod kuće ili se obrazuje kod kuće, pa se to pokaže neuspešnim? On može da ima i troje dece, može poželeti i to drugo dete da se školuje kod kuće. Da li ćete onda voditi evidenciju o roditelju kao neuspešnom organizatoru nastave kod kuće itd?
Samo sam spomenula neke od problema. Smatramo da je ovo štetan predlog i da ima suviše problema u celom našem obrazovnom sistemu, da bismo sada uvodili ovu novinu. Bojim se da nije vreme i da može da dođe do različitih zloupotreba. Hvala.
Ovaj član inače reguliše, odnosno govori o programu saradnje sa lokalnom samoupravom, pa 1. stavi glasi da saradnja sa lokalnom samoupravom se realizuje na osnovu programa saradnje sa lokalnom samoupravom, koji čini deo školskog programa, a onda u sledećem stavu stoji da škola prati i uključuje se u dešavanja na teritoriji jedinice lokalne samouprave i zajedno sa njenim predsednicima planira sadržaj i način saradnje.
U čemu se sastoji amandman? U tome da smo mi pre reči "da škola prati i uključuje se u dešavanja" predložili da se tu doda reč "da škola inicira saradnju sa jedinicom lokalne samouprave i da predlaže sadržaj", itd.
Svima nama je poznato da je škola u nekom mestu veoma često pokretač različitih aktivnosti i da onda oni u stvari animiraju druge ljude iz svog grada da se uključe, itd. No dobro, vi to niste tako prepoznali.
Ono što je meni zanimljivo kod ovog amandmana jeste obrazloženje. Izgleda da su se ovi ljudi koji su pisali obrazloženje već umorili od pisanja, pa su u jednom trenutku odlučili da budu vickasti. Dobila sam objašnjenje zašto se ne prihvata dodavanje reči "inicira" - zbog toga što je reč "inicira" strana reč i da zato ministar, odnosno Ministarstvo ne može da prihvati to. Ako je to bio razlog, mogli ste da kažete da biste prihvatili ako predložim neku drugu reč, pa sam mogla, recimo, da predložim da bude "pokretač", a ne da inicira.
Razumem da je i predlagač imao potrebu da bude vickast, da ne upotrebim neku drugu reč, s tim što sami sebi sad pravite problem zato što u ovom prvom stavu isto tako vi ste upotrebili reč "realizuje". I to je reč stranog porekla i tu je trebalo da stoji "da ostvaruje" itd. Hvala.
Hvala, gospodine Stefanoviću.
Ovaj naš amandman se praktično odnosi na ovaj stav drugi i razlaže ga u dva dela. Ono što zameramo u stavu 2. gde piše sledeće – učenik javne škole može besplatno da koristi knjige, školski materijal, prevoz, ishranu, kao i smeštaj kada je to potrebno, u skladu sa zakonom.
Ono što je nama zasmetalo to je reč "može" besplatno da koristi, pa ste ovde nabrojali sve te stvari koje može besplatno. Ali, čim upotrebite reč "može" – dakle, može ali i ne mora. Mi predlažemo da ovaj drugi stav bude razložen u dva dela i to da glasi ovako – da učenik javne škole besplatno koristi knjige, školski materijal i prevoz, u skladu sa zakonom. Dakle, tu nema može, nego koristi besplatno. Zatim, treći stav da glasi – učeniku javne škole može da bude obezbeđena besplatna ishrana, kao i smeštaj kada je to potrebno, u skladu sa zakonom.
Zaista ne vidim razlog da ne prihvatite ovaj amandman. Mi smo tu raščlanili ono što po zakonu učeniku javne škole sleduje da bude besplatno i ono što može da bude besplatno. U svakoj školi se, ili bi barem trebalo da se znaju potrebe učenika koje dolaze iz socijalnih grupa, koje spadaju u te takozvane ugrožene, kako ih ružno zovemo, ali prosto se zna socijalna karta svake porodice i učenika, pa može bilo škola ili lokalna samouprava da obezbedi besplatnu ishranu i smeštaj kada je to potrebno. Dakle, ovaj naš amandman zaista popravlja ovaj predlog člana.
Još nešto. Kao što reče kolega, da ova današnja rasprava o amandmanima u pojedinostima, se zaista dešava u danu kada se dogodila veoma neprijatna stvar po sve građane Srbije. Pretpostavljam da i predstavnicima Ministarstva nije lako. Međutim, oni su zaista oti koji su odgovorni za ovo što danas imamo.
Sedamdeset učenika koji su završili osmi razred danas su otišli u škole, u 10,00 časova, da polažu test iz matematike. Mi smo svi roditelji, pretpostavljam da znate koliko treme i strepnje imaju deca, ali i roditelji i čitava je porodica zaokupljena tim testovima.
Ono što bih zamolila ministra prosvete, da iskoristimo njegovo prisustvo danas ovde, da on, ako može, objasni građanima Srbije i nama zbog čega se ovo danas dogodilo? Ne kažem da je to i prošle godine bilo, ali je bilo nekih indicija da se to dogodilo. Nije se išlo dalje u ispitivanje, ali verovatno nisu postojali ni dokazi. Za ovo danas očigledno postoje dokazi, čim ste odlučili da se taj test odloži, odnosno obavi sutra u podne.
Takođe, još jedno pitanje za predstavnike ministarstva je – koliko sve ovo košta? Imam amandman gde kažem da može da bude besplatna ishrana ili smeštaj nekom detetu kojem je potrebno, a pritom, koliko će ovo koštati novca sve građane Srbije i živaca? Znamo da sve košta, ali koliko će to sve stajati? Ovo što se danas dogodilo, štampanje novih testova za sutra? Da li se štampaju novi ili kako? Kako ćete vi obezbediti da se ovo za sutra opet ne dogodi? Hvala.
Naš ministar obrazovanja je ipak iskusan političar. On je negativnu priču oko toga što se danas dogodilo sa prijemnim iz matematike, odnosno testom iz matematike, pokrio pozitivnom vešću, kako je ministarstvo prihvatilo 51 amandman. Podsećam, to je na pet veoma ozbiljnih sistemskih zakona. Doduše, dva zakona su izmene i dopune.
Kada sam govorila, mislim da nisam rekla da zameram što je komisija odložila ili odlučila da se danas ne održi taj test u 10.00 časova, nego da se test odloži za sutra u 12.00 časova. Ako ste to tako razumeli, izvinjavam se. Nisam ni znala da je gospodin Kostić na čelu te komisije. On je, danas, zajedno sa članovima Odbora proveo skoro ceo dan u skupštinskoj sali, gde smo razgovarali o amandmanima.
Takođe, pomenuli ste da su prošle godine, kada su se održavala testiranja, pojavljivali testovi, to sam saznala iz novina, ali vi kažete da su se vama javljali direktori škola i da su vam rekli da je deo falsifikovanog testa, ne u školi, nego izvan škole, bilo je reči da se prodavalo u parkovima oko škole itd. Da ste tada pokrenuli istragu, odnosno da ste tražili od MUP da se ispita to i da se vidi kako je moguće da se na ulici ili na pijaci nalazi deo nekog testa ili kompletan test, možda se ovo danas ne bi dogodilo.
Dakle, oni koji su se time bavili prošle godine, pa im je to prošlo bez kazne, gde nisu ni identifikovani krivci, nije suđeno, nije ništa, to je prošlo kao da se nije dogodilo, oni su ohrabreni, tako da se danas dogodilo to što jeste. Smatram da je trebalo odložiti sednicu za sutra, kako ne bi bilo daljih problema.
Hvala. Ja imam pravo na repliku, ministar me je imenom i prezimenom prozvao.
Tačno je, kada je bila rasprava u načelu bila sam ovlašćeni predstavnik DSS o ovom setu od osam zakona. Kao ovlašćeni predstavnik sam imala 20 minuta za osam zakona. To je tako izgledalo da ja nisam stigla pola stvari, iako sam jako dugo razmišljala kako da uopšte analiziram osam zakona, pa sam onda pričala, ako se sećate, o ciljevima strategije, pa kako se to kroz zakone razrađuje. Vas i vaše vreme sam spomenula samo kao ilustraciju da je vama trebalo, gledala sam na sat, oko 80 minuta za to vaše uvodno izlaganje, neka je i 60, a ja sam imala samo 20. To je samo bilo to poređenje, a nisam vam zamerila.
Dakle, po meni je vaše izlaganje možda trebalo da traje i dva sata, jer je u pitanju osam zakona. Što se tiče vremena koje ste vi utrošili i spominjanja uopšte, to vam nisam zamerila, ali sam samo pokazala da ja imam 20 minuta za sve te zakone, a vi ste imali neograničeno vreme i iskoristili ste sat. Po meni to nije bilo dugo za ovoliko zakona koji su veoma ozbiljni i veliki zakoni.
Mislim da je trebalo da prihvate ovaj amandman.
Amandman se odnosi na stav 2. ovog člana. Naslov iznad člana 9. je zadatak škole, pa predlagač kaže u stavu 2. da lica koja obavljaju obrazovno-vaspitni rad i druga lica zaposlena u školi naročito će promovisati jednakost među svim učenicima i aktivno se suprotstavljati svim vrstama diskriminacije i nasilja.
Sa sadržajem ovog stava nemam ništa protiv, ali sam predložila da se to preformuliše i da glasi: "Lica koja obavljaju vaspitno-obrazovni rad i druga lica zaposlena u školi promovisaće jednakost među učenicima u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije."
Smatram da reči "aktivno suprotstavljanje diskriminaciji i nasilju" može da ima različito značenje različitim osobama. Ja bih, recimo, pitala ministra šta za ministra znači da se neko aktivno suprotstavlja nasilju ili da se neko pasivno suprotstavlja nasilju? To je nešto što ne možete da odredite, da li se neko suprotstavio ili se neko pasivno suprotstavio. Mislim da to ne treba tako da stoji u zakonu, pogotovu što imamo direktora koji verovatno to mogu da odrede i da kaže da se zaposleni u školi nije aktivno suprotstavio diskriminaciji i nasilju i da to može da ima neke druge posledice, bilo da to može da bude tretirano i kao lakša ili teža povreda radnih obaveza.
Dakle, prosto nije dobro da ovako stoji nešto u zakonu što ne možete da definišete. Jednoj osobi je nešto aktivno suprotstavljanje, a nekome bi to bilo pasivno suprotstavljanje. Hvala.
Hvala vam gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, kolege narodni poslanici, dakle, u okviru ove jedne tačke imamo objedinjeno osam predloga zakona. Šest je zakona iz oblasti prosvete, dva su zakona iz oblasti nauke. Veoma zabrinjava činjenica da je rukovodstvo Skupštine i svi oni poslanici koji su glasali da se objedini osam zakona u jednu tačku, da su to učinili tako, i da prosto, mi poslanici ne shvatamo značaj ovih zakona, jer je trebalo da jedan zakon bude jedna tačka.
Tako da je poruka koju mi danas šaljemo, da mi ipak nismo svesni značaja koje kvalitetno obrazovanje, ali na svim nivoima, ima za sveukupni napredak društva. Naravno, gospodine ministre vi niste odgovorni za to kako Narodna skupština organizuje svoje sednice, ali i vi ste u svom obraćanju potrošili sat vremena da biste nam, prosto, prepričali šta ovih osam zakona donosi novo.
Dakle, moraću u dvadeset minuta da govorim o svakom od ovih predloga zakona, a to neću moći, pa ću pokušati iz ugla najvažnijih ciljeva i zadataka koje pred nas postavlja Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, jer bi u stvari svi ovi predlozi zakona, barem ovi iz oblasti prosvete, trebalo da budu valjana razrada upravo tih postavljenih ciljeva.
Naime, u novembru prošle godine je Vlada Srbije usvojila taj veoma značajan dokument koji se zove Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, a na čijoj je izradi radila grupa eminentnih stručnjaka.
Neka rešenja iz Strategije ste u potpunosti ugradili u predloge zakona, ali za ostvarivanje nekih ciljeva smatram da imate polovična rešenja, i da će se teško dostići ciljevi iz Strategije sa ovako predloženim rešenjima. Na primer, smatram da nije dobro što ste u potpunosti prihvatili rešenje iz Strategije o osnivanju Agencije za obrazovanje i vaspitanje, to je novi član 10. u takozvanom krovnom zakonu, odnosno u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde vi propisujete osnivanje još jedne nove agencije, koja treba da počne sa radom 1. januara 2016. godine.
Između ostalog u tom članu propisano je i šta ta agencija treba da radi, da prati ispunjavanje opštih principa i ciljeva, ostvarivanje strateških pravaca razvoja i unapređenja celokupnog sistema obrazovanja i vaspitanja. Onda u obrazloženju tog zakona je takođe navedeno, da bi ta agencija mogla da sprovodi istraživanja, da učestvuje u međunarodnim istraživanjima, itd.
Ovo su sve nadležnosti koje već ima Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, pa je po meni trebalo, da vi prosto, preimenujete taj zavod u agenciju, jer vidim da se pozivate na Strategiju, jer je Strategijom zaista predviđeno formiranje te agencije.
Recimo, to je ideja da se ne formira još jedno telo koje će se baviti obrazovanjem i vaspitanjem, nego je trebalo Zavod da preimenujete, pa biste na taj način ispoštovali i to što su ljudi napisali u Strategiji, a možda ste mogli da utičete da to i takvo rešenje uopšte ne postoji u Strategiji, pa onda ne bismo imali ni ovaj problem. Doduše vi ste rekli da se tu neće zapošljavati novi ljudi, da ćete da napravite reorganizaciju u okviru zavoda, ali do 2016. godine ima dosta vremena. Mi iz ovog Predloga zakona ne vidimo da će se tako i organizovati rad te agencije, odnosno da će oni tu biti zaposleni.
Najambiciozniji cilj koji Strategija definiše je u stvari podizanje stope visokoobrazovanih i to do 2020. godine sa sadašnjih 6,5% u opštoj populaciji. Inače, ima sporenja oko ovog procenta zato što neki ljudi koji na drugačiji način to računaju, kažu da u Srbiji ipak ima oko 9% ili 10% visokoobrazovanih, a neke druge statistike kažu 6,5%. Tako da ovde sa oprezom izgovaram ovaj procenat.
Uostalom, Strategijom se kaže da nivo visokoobrazovanih u opštoj populaciji treba da se podigne na 38,5% kod ljudi od 30 do 34 godine starosti i to sve do 2020. godine. Dakle, za nekih 7,5 godina od danas. Ovaj cilj je u stvari zadatak za ceo sistem i to od predškolskog do visokoškolskog obrazovanja.
Vi ste kroz ove predloge zakona, posmatram ih kao celinu u odnosu na ostvarivanje ovog cilja, razradili neke mere, o njima ste govorili, recimo da se poveća obuhvat, da se obezbede odgovarajuće podrške itd. itd. Smatram da je ovaj zakon o obrazovanju odraslih i sve one mere za sprečavanje osipanja učenika iz sistema obrazovanja, da su i to mere koje treba da dovedu i do ovog cilja.
Sledeće što ste kroz zakon predložili, a treba uraditi, to je drugačiju raspodelu srednjoškolaca, grubo rečeno, odnosno da treba da obezbedimo da što više učenika koji završe osnovnu školu se opredele za gimnaziju odnosno za opšte obrazovanje i da se taj odnos koji danas postoji, gde 75% svršenih osnovaca se odluči za srednju stručnu školu a svega 25% za gimnaziju odnosno opšte obrazovanje, da taj odnos treba promeniti i da on treba da bude 50 – 50, odnosno da polovina učenika se opredeli za srednje stručno a polovina za gimnazije i naravno, da se što veći broj srednjoškolaca upiše na fakultet.
Kako postići ovako ambiciozan cilj, ako mi danas znamo da reforma gimnazija, odnosno opšteg obrazovanja nije ni započeta? Nastavni planovi i programi su zastareli, a čak ne znam iz koje su godine. Čak 2010. godine je bilo reči o tome da će se potpuno promeniti sistem matura, ali ako nismo reformisali gimnazije onda i ovo kao kraj tog srednjoškolskog obrazovanja naravno ne može da se realizuje. U Zakonu o srednjem obrazovanju imate članove koji govore o opštoj maturi, o stručnoj i o umetničkoj. Međutim kada će se to zaista i sprovesti i kada će sve te radnje biti završene a da dođemo do tog načina polaganja mature i što većeg upisa srednjoškolaca u fakultete, to nije jasno. U prelaznim odredbama kažete da će se po starome polagati matura sve do daljnjeg.
Takođe, kada je reč o gimnazijama, znate da nisu čak ni napravljeni novi standardi. Barem je to utisak nas koji godinama pratimo šta se dešava u obrazovanju. Utisak je da je to jedan strateški zaokret zato što je u prošlim vremenima mnogo truda i novca uloženo u reformisanje srednjeg stručnog obrazovanja. Imam podatke koliko je utrošeno u Projekat koji se zove "Modernizacija sistema srednjeg stručnog obrazovanja" koji je realizovan od 2009. godine pa još u ovoj godini traje. Utrošeno je mnogo na pisanje dokumenata, na konsultante, a čini mi se malo na opremanje kabineta i nedovoljno na obuku nastavnika.
Sada bih nešto rekla o izradi akta o mreži srednjih škola. Još jedan od preduslova za reformu srednjeg obrazovanja uopšte je to i tu ste predložili rešenja koja će trajati dve godine da bi se došlo do novog akta o mreži srednjih škola. Jedna godina je predviđena da se urade kriterijumi, a jedna je predviđena da se uradi na osnovu tih kriterijuma i sama mreža. Kritikovaću, to ćete videti i kod amandmana, da ste potpuno izbrisali kriterijume kakvi su bili do sada u Predlogu zakona. Pretpostavljam da ćete tim podzakonskim aktima definisati neke druge kriterijume, ali smatram da ako niste bili zadovoljni na način na koji su sada bili formulisani da ste mogli da date neke opšte. Dve godine do nove mreže srednjih škola.
I dalje govorim o tom cilju povećanja broja visoko obrazovanih osoba do 2020. godine na 38%, a onda ću u okviru toga da govorim nešto i o izmenama i dopunama Zakona o učeničkom i studentskom standardu. Pooštravate kriterijume za dobijanje studentske stipendije pa se umesto dosadašnjeg prosečne ocene, koja se zahtevala za dobijanje te stipendije, 8,5 podiže na devet i plus da budu i svi ostali uslovi ispunjeni. Smatram da nije dobro što to pooštravate. Kroz amandman tražimo da to ne bude tako. U tom zakonu ukidate Fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka. Govorimo o onom cilju što više visoko obrazovanih, a ovde govorimo i o kvalitetu.
Stoji u obrazloženju zakona da ste imali problem da formirate fond, naročito od kako je nauka u vašem ministarstvu i da će ovde doći donetih ušteda. Meni ostaje da vam verujem na reč jer to ne mogu da proverim. Mislim da nije dobro da ukinite Fond za stipendije za izuzetno nadarene učenike i studente i da taj posao prepustite ministarstvu, zato što ministarstvo već radi jako puno stvari i valjalo bi da ovaj segment bude izdvojen. Pri tom imate neku jako propisanu proceduru koja uključuje ministarstvo, savete, a već je bilo reč i o tim posebnim testovima za proveru znanja. Govorite o izuzetno nadarenom studentu ili učeniku koji je osvojio jedno od prva tri mesta na republičkom ili međunarodnom takmičenju, a onda će taj učenik, odnosno student da polaže još neki test. Nije valjda da ne verujemo u ocene i da ne verujemo u rezultate koje taj učenik ili student postigne. To testiranje će vršiti saveti na predlog Konferencije univerziteta, pa savet utvrđuje predlog konačne liste, šalje ministru koji će da imenuje komisiju. To je jedna vrlo komplikovana procedura bez potrebe. Trebalo je da ostavite fondu.
Osvrnuću se na neka vaša rešenja oko ovih predloga zakona sa drugim važećim zakonima i sa nacrtima. Na više mesta u obrazloženjima zakona se pozivate na nacrte nekih zakona. To je malo neobično. Kada se pozivamo na zakon koji postoji i koji je važeći u redu je, ali kada se pozivamo na neka rešenja u nacrtima, a ne zakon koji je u pravnom poretku Srbije onda je to u najmanju ruku neobično. Na nekoliko mesta se pozivate na Nacrt o udžbenicima i nastavnim sredstvima i usklađujete rešenja iz ovog pravnog zakona.
U obrazloženju, a to znam jer smo na sednici Odbora za prosvetu imali sednicu posvećenu odobravanju ili neodobravanju udžbenika, pa je vaše rešenje da ste razvlastili sve savete, odnosno Nacionalni prosvetni savet i Savet za srednje stručne škole i obrazovanje odraslih, tako što oni više ne preporučuju ministru da odobri neki udžbenik. Na sednici Odbora su nam rekli da saveti imaju problem da formiraju komisije zato što nema dovoljno nezavisnih stručnjaka za pojedine oblasti. Ono što ostaje kao nadležnost saveta je da prati potrebe da se neki novi udžbenik uvede u neku oblast i da napravi plan udžbenika.
Dakle, tu ste nadležnost preneli na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja jer će sada Zavod da daje preporuku.
Opet se postavlja pitanje, ili ako su saveti imali problem da nađu nezavisne stručnjake koji nisu u sukobu interesa, da izvrše procenu kvaliteta nekog udžbenika, kako to da sada zavod neće imati taj problem, jer problem će ostati isti? Smatram da nije u redu što ste izbacili savete iz čitavog ovog procesa odobravanja ili neodobravanja udžbenika, odnosno preporuke ili ne davanja preporuke.
Ono što se nadam da, kada već pričamo i o nacrtu udžbenika, jer pričamo jer ste vi uveli kroz predloge zakona, da će i taj nacrt imati neko rešenje za štampanje takozvanih "niskotiražnih udžbenika" za učenike osnovnih i srednjih škola, i to pre svega za učenike koji su pripadnici nacionalnih manjina, ali ne samo oni nego i za učenike srednjih stručnih škola. Dakle, to su medicinska škola, mašinska škola i ti neki drugi smerovi gde se štampa jako mali broj udžbenika.
Ne postoji štampač koji hoće da štampa te udžbenike zato što tvrde da onda stvaraju gubitak, a da nema zarade. Mi imamo situaciju da danas deca, odnosno učenici pripadnici nacionalnih manjina završavaju ovu školsku godinu, a da tokom cele godine nisu imali odgovarajući udžbenik. Nadam se da ćete se potruditi da u tom nacrtu nađete rešenje za ovaj problem.
Zatim, vi ste usklađivali neke odredbe i pozivali se na to da su one usklađene sa kolektivnim ugovorom koji je potpisan sa sindikatima radnika u prosveti. Tu pre svega mislim na član 32, mislim da to jeste ovaj Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde se uslovi za prijem u radni odnos propisuju da to ide preuzimanjem zaposlenog. Znači, ostaje ona varijanta da se može zasnovati radni odnos, ali da se raspisuje konkurs itd.
Međutim, sada tu odrednicu koja postoji u kolektivnom ugovoru se kaže da se zapošljavanje može vršiti i preuzimanjem ljudi, u žargonu prosvetari to zovu "sa liste gde se nalaze tehnološki viškovi". Inače, ovo je bila preporuka i do sada direktorima škola da na taj način postupaju. Ovo je zaista bio izvor velikih problema, kako zaposlenih, kako ljudi koji su ostali bez norme, tehnološki višak, itd. Znači, ovde je bio haos.
Volela bih da čujem zašto ste vi uvereni da će sada biti drugačije? Jeste da će ovo sada imati snagu zakona, ali opet, ako ne bude odgovarajućih inspekcija i kazni, tu se ništa mnogo neće promeniti.
S druge strane, to su im postavili neki mladi profesori koji do sada nisu radili u školama, nemaju ni tu sreću da se nađu na listi tehnološkog viška, oni kažu – vi, ljudi kršite naše ustavno pravo da pod jednakim uslovima možemo da se zaposlimo. Zaista, oni treba da čekaju da više nema nikoga za neki predmet na toj listi tehnološkog viška, da bi uopšte mogli da konkurišu. Hvala.