Hvala vam.
Poštovane kolege, gospodine ministre, polako već postaje tradicija na početku svakog jesenjeg zasedanja Skupštine da ministar koji je nadležan za poslove obrazovanja nauke predlaže izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, tako da ćemo mi verovatno moći i ove dane da proglasimo danima susreta nauke u Narodnoj skupštini.
Ovde se čulo par puta od nekih kolega da su ove izmene i dopune iznuđene na zahtev 30.000 studenata, odnosno da su oni potpisali tu peticiju. Ta rečenica jako para uši zato što ovo nije zahtev koji je iznuđen od strane studenata, nego je on iznuđen zbog toga što fakulteti ne rade svoj posao kako treba i nisu ga radili svih ovih godina.
Šta govore česte izmene i dopune ovog zakona? Pre svega govore o tome da nije urađena ozbiljna i sveobuhvatna analiza reforme visokog obrazovanja i da Vlada Republike Srbije i Ministarstvo na čijem ste vi čelu, odnedavno doduše, da jednom jednostavnom rečenicom kaže da u stvari ne zna šta radi, upravo zbog nedostatka ozbiljne analize.
Prošlo je 10 godine od kako je Srbija potpisala Bolonjsku deklaraciju i nekih sedam godina od početka primene bolonjskih principa. Naime, 2005. godine je usvojen reformski Zakon o visokom obrazovanju. Počeo je da se primenjuje 2006. godine i na pitanje dokle se stiglo sa reformom visokog obrazovanja je veoma teško dati precizan odgovor, pre svega zato što se situacija razlikuje od fakulteta do fakulteta, pa se situacija razlikuje od odseka do odseka, a bogami i od profesora do profesora.
Nekada imam utisak da kod nas još uvek traje živa rasprava o tome da li je uopšte trebalo reformisati visoko obrazovanje u Srbiji, pa vam studenti kažu da imaju profesore koji kažu – ja ne prihvatam „Bolonju“, neću da radim po „Bolonji“ itd. Naravno, veći je broj odgovornih profesora koji su i te kako shvatili na vreme da je neophodna reforma i oni svesrdno rade na njoj, odnosno primenjuju zakon koji je na snazi još od 2005. godine.
Tu ja zameram Ministarstvu, ovu diskusiju smo vodili i prošle godine kada je gospodin Obradović bio ministar. Apsolutno se da zameriti Ministarstvu, pa ako hoćete Savetu za visoko obrazovanje i svim institucijama koje su uključene u proces visokog obrazovanja, što nema više nadzora, da ne upotrebim ružnu reč – kontrole, zato što fakulteti imaju veoma razvijenu autonomiju, pa ne trpe reči kontrola i nadzor, ali da onda kažem da je izostala podrška fakultetima, da na najbolji mogući način primene zakon i to u svim segmentima, to se može zameriti i Ministarstvu prosvete. Hteli mi ili ne, ipak je Ministarstvo prosvete odgovorno za stanje na fakultetima, da nije tako vi danas ne biste ovde bili i ne biste branili ovaj Zakon o visokom obrazovanju.
Kada je prošlog septembra, bivši ministar gospodin Žarko Obradović obrazlagao izmene i dopune on je bio suočen sa vrlo sličnim pitanjima od strane skoro svih narodnih poslanika, i on je tada obećao da će ministarstvo izvršiti analizu odnosno nadzor nad visoko obrazovnim ustanovama i da će se utvrditi da li su stvarno na fakultetima izvršene promene koje su potrebne da bi se steklo kvalitetno znanje ili nisu.
Član sam Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj iako se sećate vi ste pre jedno mesec dana bili na prvoj sednici, ne našoj, ali vašoj, gde ste prisustvovali, pa ste vi tu izneli čitav niz problema koji postoje u visokom obrazovanju. Pomenuli ste i da ste tražili od fakulteta i strukovnih škola, ovde ih nekako zaboravljamo, ali to se podrazumeva, da ste tražili od svih fakulteta da vam dostave podatke na kojim sve fakultetima njihovi profesori predaju, pa ćete nam i ovom prilikom reći da li su vam fakulteti dostavili takve podatke. Da ima mnogo, upotrebiću ružnu reč tezgarenja, ali to zaista liči na to. Čak ste izjavili da imate problem da utvrdite na nekim fakultetima ko su uopšte organi upravljanja.
Da li ste za ovih mesec dana uspeli da to saznate? To je šokantan podatak da vi kao ministar kažete članovima odbora i narodnim poslanicima, da za neke fakultete ne možete da utvrdite ko su organi upravljanja, da ne kažem nastavno-naučno veće na toj visoko obrazovnoj ustanovi.
Takođe je tadašnji ministar, a to se nam da ćete vi uraditi, jer to očigledno nije urađeno, tražio, odnosno rekao da će tražiti od nastavno-naučnog veća da se izjasne o tome da li su reformisali sve studijske programe, odnosno planove i programe i da li je izvršena ponovna procena opterećenja studenata. Zato što je jedna od ovih izmena, koja se dešava svake godine upravo uslovljena time da je opterećenje naših studenata mnogo veće nego li opterećenje studenata u nekim drugim evropskim državama, dakle, čim vi dolazite sa ovim predlogom zakona.
U prošloj godini ministarstvo nije uradilo ništa da dobije ove podatke i da prosto uputi, da kažem molbu, jel da budem nežna, fakultetima i visokim školama da vode računa šta rade i da preispitaju programe, opterećenost, literaturu, odnosno količinu literature za pojedine predmete itd.
Sada ću da kažem par reči konkretno i o ovim predloženim izmenama i počeću od člana 4. Inače je ovo veoma kratak zakon, ima svega pet članova. Ali kao što se vidi do sada, a videćete i u budućim diskusijama izaziva velike polemike u ovom domu.
Dakle, u članu 4. se menja sadašnji član 7. a mislim da je to bio član 88. onog prvog i osnovnog zakona koji je pretrpeo već četiri, pet izmena. U pitanju je izmena neophodnog broja EPS bodova da bi student upisao sledeću školsku godinu, i po mogućnosti ostanu na budžetu ili ušao u budžet. Naravno, mi svi znamo da neće svaki student koji ima 48 bodova, pa upiše sledeću školsku godinu, moći na žalost da bude na teret budžeta zato što postoji kvota na svim fakultetima, pa ukoliko uspeju da upadnu u tu kvotu, mislim da je to nekih 20% ili se to sada razlikuje od fakulteta. Znači, to nije odmah i garancija da će oni ući i finansirati iz budžeta. Umesto sadašnjih 50 bodova smanjujemo na 48 bodova i opet iz istog razloga kao i prošle godine, slaba prohodnost. Izgleda da se mi nikada nećemo ili nećemo u skorije vreme odlepiti od ovog broja 48 i da ćemo vrlo teško stići do tog propisanog broja bodova 60.
Prvo da kažem da mi podržavamo ovu izmenu, i da zaista razumemo sve kompleksne razloge koji stoje iza ove izmene. Ni u kom slučaju ne smatramo da je ovo hir studenata, zato što ne mogu da upišu godinu itd, nego je ovo zaista jedan problem koji treba rešavati sistemski. Mi podržavamo trenutno ovu izmenu.
Razgovarala sam sa studentima, studenti nama i pišu itd, i upravo govore o tome da je opterećenost studenata u Srbiji i studenata u drugim evropskim državama koje su takođe potpisnice Bolonjske deklaracije, zaista mnogo drugačiji. Kažu da za 60 bodova na nekom austrijskom ili francuskom fakultetu student ima od 1.500 do 1.800 radnih sati. Da je kod nas student mnogo više opterećen. Ono što je dobro kada je ovaj proces u pitanju, to je da vi tačno možete da procenite koliko opterećenost studenata po pojedinom predmetu, i na taj način dolazite i do tih podataka.
Na šta ukazuje ta prevelika opterećenost studenata i to što moramo svake godine da pribegavamo smanjenju broja bodova? Ukazuje na to da fakulteti tj. odseci nisu prilagodili svoje nastavne planove i programe važećem zakonu.
Postoje predmeti gde je obavezna literatura preobimna, gde je zakon ispoštovan da to bude jednosemestralni ispit, ali nije urađena kvalitetna promena. Profesori često pribegavaju tome da ispit koji je trajao dva semestra da sabiju u jedan semestar, a u suštini se kvalitetno ništa nije promenilo. Dakle, programi na nekim fakultetima uopšte nisu prilagođeni.
Opet naglašavam, ovu izmenu podržavamo, ali smatramo da morate hitno nešto da preduzmete, jer ako ne preduzmete onda ćemo večito ostati na ovih 48 bodova. Onda priča o tome da je obrazovanje Srbije deo jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja pada u vodu, a da ne govorim o našim diplomama koje trebaju da budu ekvivalentne diplomama na drugim fakultetima u Evropi. Kada govorimo o mobilnosti, o razmeni studenata, caba će onda naš student da objašnjava – znate, naših 48 bodova ili 50 nije isto što i vaših. To nikoga ne interesuje. To se prosto vidi, dodatak diplomi, vide se koliko koji predmet je nosio poena.
Još jedan član o kome želim da govorim je član 3. kojim se predviđa da se i ove godine broj ispitnih rokova umesto predviđenih pet opet povećava na šest. Ova mera nije ni zaživela zato što je prethodnim izmenama i dopunama se govorilo o nekakvoj postepenosti, pa je ove godine taj prvi korak trebao da bude pet ispitnih rokova, a već sledeće godine da bude četiri. To bi bio kraj.
Dakle nismo uspeli da napravimo ni ovaj prvi korak. Kada su prošle godine bile izmene DSS je imala amandman koji je izgleda zaista trebalo prihvatiti. Mi smo i sada uložili taj isti amandman gde menjamo ovaj deo gde kažete da ove školske godine ima šest rokova, s tim što ostavljate one ostale propise da vise u vazduhu. Dakle, studenti sada ne znaju da li ćete vi i sledeće godine menjati ono gde stoji da će biti obaveznih četiri. To se sada iz ovih izmena i dopuna zakona ne vidi. Predlažemo da umesto šest bude najmanje četiri, a najviše šest ispitnih rokova i da se ostavi sloboda fakultetima da oni utvrde koliko je njima zaista neophodno ispitnih rokova, da se ne pravi neko uniformno rešenje.
Mi smo i prošle godine to gospodinu Obradoviću predlagali i bilo je dosta poslanika koji su glasali za taj amandman, ali on nije imao sluha bio je ubeđen da će ovo da prođe kako treba i da će stvari da teku kako je zamislio, a očigledno nisu. Molim vas da pogledate taj amandman.
Kada već govorim i ovom amandmanu verovatno i vi znate, kada mi znamo, nama se opet kažem obraćaju i profesori i studenti i dekani itd, da imate različitu situaciju na fakultetima. Za fakultete društvenih nauka, obično ljudi koji tu rade kažu - nama je previše, i sada je bilo ljudi koji su negodovali zbog ovakve izmene, nama je previše osam rokova. Oni kažu da tih šest nekad pređe i u osam da li ima oktobar jedan, dva itd. Dakle, na tim fakultetima kažu da je to njima previše, da to remeti normalan nastavni proces i da, šta god to značilo ja ih citiram, studenti tu mnogo kalkulišu, pa preskaču rok zato što imaju mnogo rokova itd, i da oni ne vide da postoji baš neka veza između velikog broja ispitnih rokova i prolaznosti, da je to u principu isto. Pa, dakle, tim fakultetima, koji ipak imaju obavezu da organizuju nastavu kvalitetno, bi trebalo ostaviti tu mogućnost.
Sa druge strane, profesori na fakultetima prirodnih nauka kažu da njima sasvim odgovara da ima mnogo rokova, odnosno da ima šest rokova. Neki fakulteti biologije, hemije, fizike su se jako dobro uklopili u ovih šest rokova zbog toga što imaju drugačije vidove nastave, što imaju mnogo praktičnih vežbi i oni se na primer suprotstavljaju ideji da se taj broj rokova smanji.
Sve ovo sam govorila prilog našem amandmanu da ne posmatramo fakultete jednake i da im ostavimo tu neku mogućnost, a onda će to biti neka vrsta sigurnosti ili predvidivosti za studente. Oni će prosto znati koliko će imati ispitnih rokova na određenom fakultetu. Ovako kada na početku svake školske godine njihove akademske menjamo, vlada jedna nesigurnost. Mislim da danas svi studenti koji imaju 48 ili 40 bodova gledaju ovu sednicu, ne da slušaju nas kako smo pametni ili kako kritikujemo ministarstvo, nego se prosto radi o njihovoj sopstvenoj koži, da znaju da li će ili neće upisati narednu školsku godinu. Vi ste fakultetima rekli da upisuju uslovno, pa verovatno znate da je i tu nastala pobuna, uslovno da upisuju a zakona još uvek nema. U Skupštini se dogodilo ono što se dogodilo da uopšte nije stavljen Predlog zakona na dnevni red. Jedna vrsta nesigurnosti kod svih, i kod studenata, roditelja, a bogami i profesora.
Sada bih rekla nešto o čl. 1. i 2. tu vidimo da će Srbija i zvanično dobiti visokoškolsku ustanovu na kojoj će se studenti školovati za potrebe nacionalne bezbednosti. Na ovaj način zakonski pokrivate odluku Vlade Srbije od pre par meseci da se osnuje i da radi Akademija za nacionalnu bezbednost. Ovo je iznuđen potez od strane Vlade ka ministarstvu. Zar nije trebalo to nekim drugim redom da ide?
Dakle, na toj akademiji, možda se već školuju, ne znam, školovaće se o trošku budžeta 30 studenata za potrebe BIA. Deo nastavnog osoblja biće angažovan iz organa državne uprave nadležnog za poslove nacionalne bezbednosti i tu će imati status nastavnika i saradnika sa punim radnim vremenom na visokoškolskoj ustanovi. Nedavni naslov u novinama je bio – operativci BIA profesori na fakultetu. Studenti kada završe imaće zvanje strukovni inženjer nacionalne bezbednosti. Dobro.
Međutim, ako znamo da postoji Fakultet za bezbednost na kome trenutno studira 2200 studenata, onda ova odluka o formiranju Akademije za nacionalnu bezbednost zaista izgleda suvišno. Ne mogu da verujem. Uvažavam da su to neki specifični poslovi. Oni se nazivaju aplikativno stručni predmeti itd. Malo mistično deluje. Gospodin Stupar je na sednici odbora rekao da je to isto kao i klinički profesori koji rade na klinici pa onda predaju studentima medicinu. Vidim da je to i u ovim stavovima i u samom članu ide jedni za drugim. Meni to deluje malo neozbiljno.
Vraćam se na Fakultet za bezbednost. Ne mogu da verujem da tu nije moglo, možda već i postoji, definiše i postoji neki studijski program zato što fakulteti mogu da imaju i strukovne i da se tu nije moglo rešiti, a da ne govorim o ekonomskoj krizi i da će ova akademija već sledeće godine da košta iz budžeta 35 miliona dinara, a one tamo 40 miliona dinara. Hvala.