Poštovani predsedavajući, predsednice Vlade, poštovane dame i gospodo ministri, drugarice i drugovi, dame i gospodo narodni poslanici, znate, ja sam sad, i izvinite me što kasnim malo, ja sam sad bio na posednutom objektu Vrtogoš i bazi kadrova Čuka, u kopnenoj zoni bezbednosti, gde naša vojska vodi računa i brine o tome da svaki centimetar naše teritorije bude zaštićen, bude siguran, da nikakve političke, separatističke provokacije koje mogu da se dese u tom prostoru na bilo koji način ne ugroze svakodnevni život svakoga od nas, svih građana Srbije, bez obzira na veru, nacionalnost.
Bio sam sada sa našim momcima i devojkama u kopnenoj zoni, kojima ne smeta što je hladno, kojima ne smeta što pada kiša, koji se ne žale što je tako, koji su beskrajno ponosni što su u Vojsci Srbije i što čuvaju našu zemlju. Zato me izvinite što sam zakasnio, ali molim vas da ih svi zajedno pozdravimo, oni ovo prate.
Znate, umesto da danas budemo ponosni na to što je Vojska Srbije po drugi put u godinu dana dobila povišicu plate, što nema više ni jednog vojnika koji nema bar jedan komplet novih čizama i bar dva kompleta novih uniformi, umesto da danas pričamo o tome koliko smo ponosni na vrhovnog komandanta, mislim na predsednika Vučića, koji je u stanju da se suprotstavi svim pritiscima koji dolaze sa bilo kog dela sveta i da sačuva našu spoljnu politiku, da sačuva našu politiku vojne neutralnosti, mi ćemo morati da se bavimo jednim lažovom koji se odaziva na ime Aleksić.
Ali, šta da radimo, to je politika i to moramo da radimo i pošto Tužilaštvo ne reaguje, pošto sudovi ne reaguju, ja sam tom Aleksiću dao mogućnost da na sudu dokaže sve svoje laži. Idemo na sud, kad neće sud, tužiću ga ja.
Dakle, Aleksiću je svaki pošten rad kriminal ili, u najmanju ruku, sumnjiv. On vidi ministra kako bere paradajz, kako bere rotkvice, mora da je neki kriminal. Nemoguće da čovek radi svojim rukama, on to nije radio.
Znate, ja sam seljačko dete, mene nije sramota da radim sa svojih 10 prstiju. Ponosan sam na mog Dragutina i na mog Jovu. Oni su me naučili kako se radi sa 10 prstiju i da treba i da se pomogne, pa kad vidiš da domaćinu padnu šljive, pa kad vidiš da ne stigne pred kišom da se pokupi seno, a ti dođeš da pomogneš.
Ja sam te 2015. godine sa rukovodstvom Nacionalne službe za zapošljavanje, došao u Jovanjicu, jer smo dobili informaciju da ne samo tu, nego u čitavoj poljoprivredi u okolini Beograda nedostaje sezonskih radnika. Doveo sam celo rukovodstvo NSZ da malo vide iz prve ruke kako žive i kako rade oni koje oni treba da zaposle i nije me sramota zbog toga i ponosan sam zbog toga i uvek bih to ponovo uradi.
Iako sam ja 2015. godine mogao da znam šta će se dešavati 2019. godine, onda što taj ološ ne optuži Bratstvo manastira Hilandar, koje je tog istog Koloviju primilo u svoje Bratstvo i dalo mu blagoslov da se njegovo preduzeće i imanje zove po imanju manastira Hilandar, to je Luka Jovanjica?
Što ne kažete ološu to? Nije zgodno politički, jer znate da bi narod odmah prozreo šta govorite, jer znate da bi narod odmah rekao – evo ih, lažu, optužuju Hilandar, hoće Hilandar da optuže za trgovinu narkoticima zato što je jedan čovek izneverio njihovo poverenje. Hoće li to da urade? Neće.
Znaju da to nije pametno da urade, znaju da nije politički pametno da urade, nego će pokušati da odrede nekog od nas ne bi li ga slatko pljuvali, a navikli da mi ćutimo, navikli da se mi ne branimo, navikli da bežimo od sudova, navikli da kažemo – ma, pusti, budala, proći će. Neće proći.
Što me nije optužio kad sam čistio Zvezdarski park? Posle toga u tom Zvezdarskom parku, isto tako, dešavale su se i tuče, bilo je narkomana, bilo je svega i svačega, naša policija svaki dan se bori protiv takvih. Što me ne optuži da sam kriv i za to? Jesam, čistio sam Zvezdarski park.
Što me ne optužio za svaku bolest koja se desi u Beogradu, od alergije? Jesam, čistio sam u naselju Stepa Stepanović polja od ambrozije, jer nije moglo drugačije. Što me i za to ne optuži?
Svaki pošten rad, sve što liči na pošten rad, sve je to njima povod za pljuvačinu, za mržnju, za laž.
U ovoj zemlji stavite predsednika Vlade pred snajpersku pušku, predsednika države stavite pred snajpersku pušku i pravite se da je to normalno.
Moramo da čekamo da se smiluje vlasnik novina, da kaže, da uvede zdrav razum. Da li moramo da čekamo na to? Da li moramo da čekamo da se vlasnik smiluje? Da li postoji u ovoj zemlji neki zakon, da li postoji u ovoj zemlji neki zdrav razum, koliko toliko morala?
Dame i gospodo, ja sam uređivao jedan časopis, ne samo jedan, ali govorim o jednom političkom časopisu koji je bio vrlo kritičan prema tadašnjoj vlasti. Što nismo stavili Tadića pred snajper.
Šta mislite, koliko sekundi bi trebalo da me uhapse, da me zatvore i da bace ključ da sam ja stavio Borisa Tadića i slikao ga iza snajpera?
Šta mislite koliko uvodnika bih dobio o tome kako je u ovoj zemlji ubijen Zoran Đinđić, a, evo, mene koji hoću da ubijem njegovog naslednika? Za Vučića to ne važi? Što da ga ne ubiju, je li? On može i da se ubije?
Što niko ne razmišlja o tome, ima on decu, ima ljude koji ga vole? Što ne razmišljaju o njemu? Ko želi da stane ispred snajpera? Ko želi da ga stavite ispred snajpera? Ko želi da ga optužite da šuruje sa narko dilerima zato što je brao paradajz?
Sram vam bilo! Da imate srama, verovatno biste se stideli. Ali, što kaže naš narod, ne plaši se onog ko se ničega ne boji, plaši se onoga ko se ničega ne stidi.
Moji seljaci vole da kažu – taj je dao obraz u arendu.
Taj je dao obraz u arendu, kao što je prodao svoju partiju Vuku Jeremiću. Što ne priča koliko je dobio para za to što ne priča o kriminalnoj bandi zbog koje ceo svet saslušavao Vuka Jeremića?
On je našao nekoga da napada zato što je sa svojih 10 prstiju hteo nešto da uradi, hteo nešto da pokaže.
Hajde, usudi se, optuži hilandarsko bratstvo, optuži sve kupce u "Maksiju", optuži "Maksi" što su prodavali organski paradajz, što nisu znali da je u pitanju neko ko će sutra biti optužen za nelegalnu proizvodnju opijata i to ne govori neko u čijoj koaliciji su ljudi koji se zalažu za legalizaciju kanabisa. Pa, oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. NJima uopšte nije jasno što hapse tog čoveka. Oni se bore za to da marihuna bude legalna. NJima uopšte nije jasno što to rade. Pa oni ljudi javno puše marihuanu. Pa, da li treba na Bastaća da vas podsećam? Oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. Oni se ljute na ministra Stefanovića što hapsi trgovce i dilere marihuanom, kad Bastać ne može da puši legalno, nego mora ilegalno da se snabdeva marihuanom. Ne razumeju oni ništa. Ne razumeju oni ovu Srbiju. Ne razumeju oni da njihova mržnja neće im doneti nikakav politički poen. Ništa dobro od nje neće videti.
Naravno da svako od nas se uznemiri, povredi. Ja sam 30 godina u politici, ali neću uopšte pred vama da krijem da me ovo uznemiri. Imam dva sina. Da li oni treba da slušaju da im je otac bio narko diler? Da li to treba da slušaju? Ja treba da im objašnjavam razliku između branja paradajza i rada sa svojih 10 prstiju, sa ološem i bitangama koji će da nas stave u to kolo u kome sami igraju.
Ne krijem pred vama da sam uznemiren, ne krijem pred vama da sam ljut, ne krijem pred vama da sam zgađen takvim ljudima i nadam se da će jednom u ovoj zemlji sud biti merilo za sve, da ćemo izaći već jednom pred sud, on i ja, ako se dokaže da sam ja brao paradajz, a on pokušavao da na tome, na toj mržnji i zlu, da na tim lažima. ubere neki bedni politički poen, ako se za to uopšte dobijaju politički poeni, pa da čujem jednom ono veliko izvini, da čujem da kaže i da prizna da je lažov. Ako neće, pa neka ga sud bar natera na to. U ovoj zemlji ima suda.
Još jednom molim sve sudove i tužilaštva da reaguju kada ovako nešto čuje i uradi se. Nemoj više da čekamo da se neki gazda smiluje da smrtnu presudu, da poternicu, da pokušaj ubistva treba da skloni svojom dobrom voljom. U ovoj zemlji mora da ima zakona. Nije dobra volja da ne smeš da pretiš smrću predsedniku Republike ili bilo komo građaninu ove zemlje. To nije dobra volja, to je zakon. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je, zahvaljujući teškim ali uspešnim merama u privredi i ekonomiji Aleksandra Vučića, danas ekonomski mnogo snažnija nego što je bila. Zahvaljujući upornom i vrednom radu u oblasti bezbednosnih struktura, Vojsci Srbije, vojnički smo i bezbednosno daleko jači nego što smo bili.
Spolja veoma je teško ugroziti Srbiju, ali iznutra je veoma lako, iznutra je to veoma moguće. Mi smo spremni da se odbranimo od svake pretnje koja može da dođe van naših granica, ali ono što se priprema i što se radi unutar naših granica, to je nešto o čemu moramo da vodimo računa, baš svi i zajedno. Od toga da se ljudima preti, najavljuju silovanja, vešanja, ubistva, mi smo napravili gotovo normalnu pojavu, kao da je to gotovo normalno, na to se više niko ne osvrće. Kada siledžije, kao što je Boško Obradović ili neko od njegovih saveznika, Đilas, Jeremić, kažu za nekoga da nije normalan, da ga treba obesiti, kada spale nečiju lutku, mi se ni ne ljutimo više. Mi smo to prihvatili kao nešto najnormalnije, i to je strašno, što smo u našem javnom i političkom životu uveli takav oblik ponašanja da je potpuno normalno i prihvatljivo vređati, mrzeti, pozivati na nečije ubistvo.
I onda posle toga, naravno, morate doći do upotrebe sile. I onda posle nekog vremena, naravno da kad vas niko ne kazni i kada je sasvim u redu da linčujete ekipu „Kontravizije“ na protestu, ko god da organizuje taj protest, nisam najsigurniji, oni nisu više sigurni ko su i šta su, onda je normalno da ćete na kraju završiti tako što ćete upasti u Radio televiziju Srbije, tako što ćete pokušati da upadnete u Predsedništvo Republike Srbije u trenutku kada se u njemu nalazi predsednik Republike Srbije. U kojoj to zemlji na svetu je to normalno i to prihvatljivo?
Srbiju može da uzdrma, Srbiju može da slomi samo ono što dolazi iz nje, nikako ono što će doći spolja. Mi smo jači od spoljnih pretnji, ali ono što se može desiti unutar našeg naroda jeste ono što može da nas zabrinjava i obespokojava, sve zajedno, bez obzira čime se bavili i bez obzira šta radili.
Naš osnovni i glavni cilj je da ljudi žive bolje. To se postiže investicijama. Kojim investicijama, kada vas ispred Narodne skupštine sačekuju batinaši? Ko hoće da dođe u zemlju u kojoj 300 batinaša može da upadne u Radio televiziju Srbije i da kažemo – hoćemo da se obratimo direktno u program? Kakve investicije očekujete tamo gde se skupi par stotina batinaša i kaže – mi ćemo ili smeniti predsednika koji je dobio milion glasova ili ćemo ga likvidirati? U kojoj to zemlji kako to očekuje bilo ko da dobijemo strane investicije? Ko hoće da dođe da donese ozbiljan novac i da veže svoju ekonomsku sudbinu za zemlju u kojoj se politički protivnici prebijaju, u kojoj se pale lutke, u kojoj se nose vešala, u kojoj se preti legitimno izabranom predsedniku, u kojoj Vlada Republike Srbije i poslanici Republike Srbije treba da ne uđu u Narodnu skupštinu Republike Srbije?
U takvu zemlju se ne ulaže. To i jeste cilj ovih batinaša. To i jeste njihov cilj, da Srbija ponovo postane loše mesto za život, da Srbija ponovo postane ono mesto za život pljačkaških privatizacija, ono mesto za život gde je bilo dovoljno da si na vlasti, pa si odmah postao vlasnih svog marketinškog prostora u Republici Srbiji, da postaneš onaj koji kupuje sve sekunde Radio televizije Srbije unapred godinu dana i onda trguješ i radiš šta hoćeš i kako hoćeš sa njima. Takva Srbija može da se napravi ukoliko bi batinaši pobedili.
Izbori, kada god oni budu bili, a ja se lično kao koalicioni partner SNS zalažem da oni budu što pre, da što pre izađemo pred građane Srbije i da svako pokaže šta ima – oni svoju mržnju i nasilje, a mi ono što smo radili svih ovih godina, da oni pokažu kako će građani Srbije živeti bolje kada nas budu vešali i kada budu palili, a mi da pokažemo kako će živeti bolje kada budemo nastavili sa politikom Aleksandra Vučića. Ja se zalažem da ti izbori budu sutra, ako je moguće, da budu što pre. Kada god oni budu bili, oni će biti demokratski, fer, mirni.
Zaista se zahvaljujem Ministarstvu unutrašnjih poslova na načinu na koji je izdržalo da sačuva red i mir i u vreme najgoreg nasilja u Beogradu. Trebalo je izdržati to. Jako je teško gledati svoje ljude koje vređaju, pljuju, napadaju, udaraju, kada padnu šutiraju ih, jako je to teško gledati. Znam kako su se osećali policajci u tom trenutku, kao što znam kako se osećao i ministar Stefanović u tom trenutku, kao što znam kako se osećao i predsednik Vučić u tom trenutku. Teško je ne odgovoriti ljudski i reći – krenuli ste silom, silu ćete i dobiti. Ali, državnik se uzdrži i kaže – ne, nećemo nasesti na to što radite i nećemo vam dozvoliti da od Srbije napravite balkansku krčmu, nećemo vam dozvoliti da Srbija bude mesto gde ćete se ubijati i tući, gde ćete iživljavati svoje najniže strahove, nećemo. Kad god budu bili izbori, biće mirni, biće sigurni, biće demokratski, biće izbori na kojima će narod reći šta misli, a to izgleda i jeste glavni problem.
Nama se, i to je dobro da čuju građani Republike Srbije, najavljuje „Majdan“, nama se najavljuje da će se ovde kampovati, da će se donositi šatori, da će se blokirati institucije, da će se blokirati pojedinci, autoputevi, škole, da će se zaustaviti normalan život u Srbiji. To se radilo u Ukrajini pre nego što je počeo građanski sukob u Ukrajini, to se dešavalo u Makedoniji, to se dešavalo u Rumuniji, to se dešavalo u svim onim mestima gde je posle bilo jako teško živeti. Oni hoće da uvedu „Majdan“ na trgove naše zemlje.
Da vas podsetim, sećate se Automajdana u toj istoj Ukrajini i mi smo imali Automajdana. Sećate se pokušaja da se automobilima blokiraju ulice, trgovi, mostovi, a isto se radilo i u Ukrajini. Sve do jednog ponavljaju se identične šeme ponašanja, ponavljaju se identični oblici ponašanja i prosto se čovek ponekad pita – kako ih nije sramota da ne smisle nešto novo? Da nađu bar neku novu ideju, nego isključivo ponavljaju ono što je rađeno u drugim zemljama, a ono što je te zemlje učinilo nesrećnim, podeljenim i sukobljenim.
Oni već sada najavljuju da će raditi to i verovatno i nemaju ništa drugo da rade. Znate, kada vidite da na jedan od najtežih i najtužnijih dana u našoj novijoj istoriji, na dan početka NATO agresije, vi nemate ujedinjenu naciju, tačnije imate ujedinjenu naciju, svi građani Srbije su bili ujedinjeni u bolu tog dana i sećaju na one koji nisu sa nama osim vođe opozicije koji su na taj dan otputovali u Vašington. Govorim o Draganu Đilasu koji je to vreme iskoristio, ne da kaže - jel osećate odgovornost za bombardovanje, jel osećate potrebu da se izvinite srpskom narodu, jel osećate potrebu da kažete da je to bila strašna greška? Ne, nego je u to vreme Dragan Đilas u Vašingtonu iskoristio da kaže - Srbija je nedemokratska zemlja, Srbija je grozna zemlja u njoj nema slobode, u njoj nema izbora, u njoj vlada diktatura. Pa, takva zemlja se bombarduje, pa takvu zemlju treba bombardovati. Nego je iskoristio vreme da da opravdanje onima koji su nas bombardovali zašto su nas bombardovali.
Kada pustite to u medijima onda se prosečan građanin koji mnogo se i ne zanima ni za Srbiju, ni šta se dešava, kaže - pa bili smo u pravu pre 20 godina, vidite kakva je to zemlja. Nacija je bila ujedinjena tog dana i u bolu i u sećanju i u pijetetu, ali oni koji pokušavaju da se vrate na vlast i da još jednom zajašu Srbiju nisu bili sa svojim narodom. Bili su tamo odakle su mislili da mogu najviše da povrede srpski narod i da povrede ovu zemlju. Još jednom hoće da naprave majdan. Izbori će biti fer i demokratski po pravilima koja su napravljena mnogo pre nas.
Ja ću vas dame i gospodo, a svi delimo zajedničko iskustvo kada smo bili u opoziciji nismo tražili nikakve promene izbornih uslova, samo smo tražili izbore. Bili smo sigurni da je narod uz nas i samo smo tražili izbore i pobedili smo po izbornim uslovima koje su oni doneli. Nikako drugačije. Samo smo tražili fer, poštene i demokratske izbore. I, kada smo imali stotine hiljada ljudi na ulici, baš ovde ispred ovog doma nismo zaustavili život ni jednog jedinog časa, nismo sprečili ni jednog poslanika da uđe i radi svoj posao, nismo upali u RTS, nismo upali u predsedništvo, nismo upali u Vladu Republike Srbije, nismo povredili ni jednog jedinog policajca, jer smo znali da su to naša braća, jer smo znali da su to naši prijatelji i naše komšije. Nismo koristili silu. Oni koriste silu čak i kad nemaju ljude na ulici.
Građani Srbije moraju da znaju da ćemo učiniti sve da demokratija nadvlada, da nadvlada fašizam, a ne može biti ništa drugo nego fašizam kad pretite, palite, vešate, tražite silovanja i ne može biti ništa gore nego kad vređate i ponižavate svoju zemlju na dan najvećeg bola u novijoj istoriji svoje zemlje. Na taj dan, ako nemate ništa da kažete, ćutite, sakrite se, ćutite, nemojte pljuvati svoju zemlju na dan kada se sećamo sedamdeset devetoro ubijene dece. Nemojte ići tamo odakle su nas bombardovali, samo taj dan izdržite da se pravite da vam je stalo do ove zemlje, samo taj dan izdržite.
Nisu izdržali ni jedan jedini dan. Baš kao što se okupe ovde na stepeništu i umesto da prihvate da se bore za ono u šta veruju, ako i u šta veruju, u Narodnoj skupštini Republike Srbije posluže se još jednom nekakvim bednim pokušajem da budu veliki, snažni, još jednom se izbrukaju građani Srbije, čak i oni koji su za njih glasali moraju dobro da se zapitaju – da li je moj glas dat da bi neko stajao na stepenicama i sprečavao narodne poslanike i Vladu da rade svoj posao ili da zastupa moje interese.
Dame i gospodo narodni poslanici kad god budu izbori biće fer, demokratski i na njima će odlučiti srpski narod i građani Srbije niko drugi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, već pri kraju naše današnje sednicu hoću da vam se zahvalim, u svoje ime i u ime građana Republike Srbije, zato što ste toliko strpljivi, što ste toliko uporni i što se zaista iskreno borite, što ne dozvoljavate da vas ponesu emocije i da odgovorite onim siledžijama na sve ono što su ovde radili i ono što u ovom trenutku rade.
Znate, hoću da ovo znate vi, ali na prvom mestu hoću da znaju i građani Srbije, jedan od siledžija koji nas je sačekao, koji je pokušao da zaustavi narodne poslanike i članove Vlade da rade svoj posao i da budu pred građanima Srbije, mislim na Miroslava Aleksića, bojkotuje Skupštinu, ali nije bojkotovao ni ovaj put dnevnice. Uredno je došao i prijavio se da je tu, da dobije putne troškove, da dobije dnevnicu, da ga plate građani Srbije za ono što stoji na stepeništu, što pokušava da zaustavi čestite ljude da rade svoj posao, što se bavi siledžijstvom, jedinim što znaju.
Dakle, oni jednostavno ne mogu da odole, a da ne otmu gde god im se ukaže prilika i da odnesu šta god im se ukaže prilika. Građani Srbije, da znate, danas ste mu platili da stoji na stepenicama, da prepada ljude, da saleće ljude, da laže, da pljuje, da vređa, danas ste ga platili da bude ispred Skupštine, a on se uredno prijavio da uzme vaš novac. Hvala.

Poštovani, bez svake sumnje, glavna bezbednosna pretnja koja dolazi u Republiku Srbiju jeste pretnja koju lansiraju sa prostora KiM, neosuđeni teroristi koji danas vode privremene institucije samouprave u Prištini.
Potpuno nepredvidljivi ljudi koji su na slobodi, ne zato što su nevini, već zato što su svedoci o njihovim zločinima pobijeni.
Politika uslovljavanja taksi, čestih incidenata, napada na srpsko stanovništvo, izazivanje sukoba jeste najveća bezbednosna pretnja za Republiku Srbiju u celini i za Srbe koji žive i na prostoru KiM, i uopšte gde Srbi žive.
Sva politika šiptarskog rukovodstva jeste u tome da izazovu incident, da izazovu sukob nakon koga bi Srbija bila optužena za prekomernu upotrebu sile nakon koje bi se pozvali u pomoć veliki moćni zaštitnici.
To je sva politika šiptarskog rukovodstva. Sve što rade, uvek vodite računa o tome rade, kako bi izazvali upotrebu sile od strane Republike Srbije, njene vojske, njene policije, njenih bezbednosnih struktura i onda zakukali za pomoć i gledali da opet privuku tuđu decu da ginu za njihove ciljeve.
U ostalom, šta se drugo može očekivati od neosuđenih terorista?
Vojska Srbije će nastaviti da se modernizuje. Od 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane i kada je nakon toga kao predsednik Vlade počeo da obezbeđuje ekonomsku stabilnost, Vojska Srbije nije ona demolarisana i ona zapuštena vojska koja je bila pre 2012. godina, ona vojska koja nije smela da kaže na godišnjicu NATO agresije da je u pitanju NATO agresije, nego je morada da ćuti i da govori o NATO akcijama, o NATO operacijama, koja nije smela da nazove ni stvari pravim imenom, a kamoli da se jača i da se oprema.
Vojska Srbije, kao što ste videli, je jača i bogatija za 14 migova 29 koji se remontuju i koji se modernizuju. Imaćemo i tri nova helikoptera MI 17, četiri nova helikoptera MI 35. Stići će i pet novih helikoptera HA145, 30 tenkova T72 modernizovanih, 30 BRDEM-ova takođe modernizovanih.
Vojska Srbije će modernizovati i radi već na modernizaciji svojih protivvazduhoplovnih sistema KUB, modernizujemo naš avion „Orao“.
Kao što vidite, radimo da naša Vojska Srbije bude mnogo moćnija, da bude mnogo jača, ali ne samo to.
Mi radimo na tome da svaki pripadnik Vojske Srbije bude zadovoljniji, zato su nam plate veće nego što su ikada bile. Zato su dnevnice podignute, zato je uvedena solidarna pomoć za rođenje deteta, zato su uvedeni dodatni bonovi za ishranu za određene strukture u našoj vojsci i za određene rodove, uvedeno je, vodi se računa, na prvom mestu o svakom vojniku.
Stigli su nam novi balistički kompleti, da se pohvalim i da se obradujemo što će naši vojnici biti zaštićeni. Stigle su nove uniforme, stigle su nove čizme.
Vojska Srbije ulaže u vojnu infrastrukturu da bismo imali bolji smeštaj i zato kada vidite, a znate dobro, da kada stignu pozivi za rezervu, za one koji treba da pomognu svojoj zemlji i da budu spremni za svoju zemlju, znači da dolaze u vojsku koja je sigurna, stabilna, modernizovana, vojsku koja može da plati njihovo angažovanje, vojsku koja može da plati njihov boravak.
Sve ono što nismo radili decenijama, mi sada konačno radimo. Mi smo sada u stanju da to radimo. Sada možemo da isplatimo i nadoknade rezervistima, sada možemo da obezbedimo smeštaj, hranu, sada možemo da platimo starešine koji će brinuti o njima. To je jedini način da imate snažnu vojsku. To je jedini način da imate vojsku koja će biti u stanju da čuva svoje granice i da čuva mir.
Vojska Srbije je u stanju da obezbedi Srbiju od svake opasnosti koja može da dođe spolja. Ali, moram još jednom da upozorim sve građane Srbije na to da glavna pretnja dolazi iznutra. Glavna pretnja dolazi od onih koji bi da naprave Majdan u Beogradu, koji bi da nas posvađaju, koji bi da se tučemo između sebe, koji bi da nateraju obične, mlade ljude da se tuku za njihove privilegije i za njihovu priliku da još jednom pljačkaju Srbiju i da još jednom rade sve ono što su radili.
To je glavna pretnja, na to vojska ne može da da odgovor. Na to mogu odgovor da daju samo građani Srbije i ja se nadam da će ga dati na izborima. Ja želim da ga daju na izborima, na fer, demokratskim izborima, kao što su uvek bili, bar od 2012. godine, bez svake sumnje.
Dakle, najveća opasnost, najveći bezbednosni problem jeste pokušaj izazivanja sukoba između Srba, između nas. Sve ostalo mi možemo da izađemo na kraj sa tim, izađemo na kraj sa tim, a sa ovim izlaze na kraj građani Srbije i izlaze tako što izađu na izbore.
Danas, ovde u parlamentu nema onih koji bi trebalo da nam kažu neki drugi pogled na svet, ali bojim se da nemaju drugu političku ideju, da nemaju program. Šta bi nam rekli? Da su ovde, kao što znate, vređali bi, pljuvali bi, mrzeli bi, na prvom mestu bi pljuvali Vučića, pa njegovu porodicu, pa onda redom. Ne bi nam dali ni jednu jedinu ideju, ne bi nam rekli zašto treba glasati za njih, ne bi nam rekli kako se to otvaraju fabrike, kako se privlače investicije, ne bi nam rekli kako da vojska bude bolja, pripremljenija, naoružanija, samo bi izneli svoju mržnju, ali i takvi treba da budu ovde i da birači vide ko od nas šta nudi, i kako nudi.
Velika je nesreća za jedan narod kada mora stalno da raspravlja o unutrašnjim sukobima. Mi nismo podeljeno društvo i nemoj da slušamo stalno tu priču da smo mi podeljeno društvo. Kakvo podeljeno društvo u kome 60 ili 55% ljudi glasa za jednu političku grupaciju. Kakvo je to podeljeno društvo? Šta je onda Nemačka, na primer, gde imate 30, 20, 30% za različite političke opcije. Pa, jel kod njih građanski rat? Mi nismo nikako podeljeno društvo mi samo imamo agresivne, mali broj veoma agresivnih ljudi koji su spremni da urade sve da bi njihove privilegije bile ponovo vraćene, da bi ponovo bili zaštićeni i da bi ponovo mogli da pljačkaju kao što su pljačkali. Ništa drugo, nema drugog sukoba. Niko od nas nije u sukobu sa ljudima koji misle drugačije, to je zdravo, to je dobro, to je korisno, ali kako da ne budete u sukobu sa ljudima koji napadaju narodne poslanike, koji upadaju u RTS, koji nose motorne testere, koji napadaju predsedništvo Republike Srbije, koji pozivaju na građanski rat, na sukobe, na Majdan, na šatore, na Ukrajinu, sa takvim ljudima vi morate da budete u sukobu, ne silom, ali snagom političkih argumenata. Hvala.

Zahvaljujem.
Da dodam i jedan deo informacija kada je u pitanju istraga o kojoj je govorio ministar Stefanović. Našim organima se apsolutno onemogućuje da na bilo koji način dođemo do dokaza, da na bilo koji način iskoristimo i svoje kapacitete. Mi smo tražili od strane KFOR-a da se uključe. NJihov odgovor je, naravno, mi nismo nadležni, mi nismo policijska jedinica, ali imaju moćnu obaveštajnu komponentu. I ovo nije nešto što će se razrešiti samo policijskim metodama. To može da se razreši isključivo uz upotrebu i obaveštajnih kapaciteta i policijskih kapaciteta.
Ali, jednostavno, kada mi to zatražimo, prosto nam se ne odgovori, ili se kaže – mi nismo nadležni za to, ali će, naravno, uvek biti tu da ako može da se prebaci krivica na Srbiju i da Srbija bude na bilo koji način odgovorna. Iako jeste stav naše države od prvog momenta da je to na prvom mestu tragedija za srpski narod i da mi smatramo da je taj ko je to uradio neprijatelj srpskog naroda, na prvom mestu. I zato mora da bude pronađen.
Ovde se pominjalo i rukovodstvo u Prištini. Da li su monstrumi? Jesu. Da li su u pitanju osuđeni i neosuđeni ratni zločinci? Jesu. Daću vam samo primer Rustema Beriše, koji je ministar za kosovske bezbednosne snage, ovo što pokušavaju da naprave da je vojska. On je od našeg suda, suda u Nišu, nadležnog suda, osuđen za ratni zločin da li 2012, da li 2015. godine, za ubistvo naših vojnika iz zaseda. Da li je to za mene monstrum? Jeste. Da li je teško razgovarati sa takvim ljudima? Jeste.
Znamo mi sa kim razgovaramo, kada razgovaramo. Govorim iz svog ličnog iskustva, jer sam učestvovao u pregovorima sa njima. I to je jedna od težih stvari koju možete da doživite u životu. Vi razgovarate sa ljudima za koje znate da su ratni zločinci ili neosuđeni ratni zločinci, zato što su pobili sve svedoke. Ali, oni su predstavnici Prištine, predstavnici tog naroda koji tamo živi i vi zbog srpskog naroda morate da razgovarate sa njima, hteli ili ne hteli.
Ne možete da birate sa kim ćete razgovarati. Možemo mi da okrenemo glavu i da se pravimo da smo jako ponosni i strašno moćni, nepotrebno je sa njima razgovarati, ali šta ćemo sa Srbima koji žive na prostoru KiM. Zbog njih se sve ovo radi i zbog se razgovara i kada je teško.
Ono što na kraju želim da dodam, znate, u parlamentu u Prištini, kada se govori loše o Srbiji, osim Srpske liste nemate ni jedan jedini glas koji će usprotiviti. Jako mi je žao što u srpskom parlamentu ima tako puno glasova koji, kada se ovde nešto kaže o Prištini, tu su da ih zaštite. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, moram da podsetim da je Narodna skupština Republike Srbije 12. januara 2013. godine usvojila Rezoluciju o Kosovu i Metohiji, usvojila je Rezoluciju kojom je suštinski data platforma za pregovore i kojom je određeno kako i o čemu će se pregovarati, dok se ne postigne bilo kakav predlog sporazuma, ne znam kako bismo mogli da razgovaramo o nečemu što nije postignuto. A, imamo, dakle, jasnu skupštinsku Rezoluciju koja je rekla šta misli, odnosno Narodna skupština rekla na koji način vidi razgovore i vidi pregovore o Kosovu i Metohiju. Podsetiću vas, tad je 175. poslanika glasalo za Rezoluciju, 17 je bilo protiv, a dva nisu glasala.
Skupština je rekla šta je imala da kaže kao najviši organ u našoj zemlji i na taj način dala mandat budućim pregovaračima, za razliku od prištinskog parlamenta, na koji stvarno ne bih voleo da se ugledamo, jer da se ugledamo na njega ovde bi se bacao suzavac, ovde bi se prebijali poslanici, ovde bi bili i hapšeni poslanici. Tako da, zaista ne vidim na koji način bismo mogli da vidimo dobar primer u prištinskoj skupštini i da ga prenesemo, tu dobru praksu i dobro iskustvo da prenesemo u naše klupe i u naš parlament.
Ovde smo, nažalost, mogli da čujemo kako se ovde izjednačava Ramuš Haradinaj sa Vladom Republike Srbije ili sa našim pregovaračima. Uvek je to, znate, uvek je dragoceno kada ste, posebno od onih koji uvek kažu da se uzdrže obe strane. To često čujemo od ovih iz Evrope, pa kažu da se uzdrže obe strane. E, onda oni vole kad čuju to iz ovih redova, iz našeg parlamenta, iz Srbije, kako je to sve isto. Pa, kad je sve to isto, onda neka se uzdrže jedni i drugi, sve je to deo nekakve igre. Ne treba to da se čuje iz našeg parlamenta, ne samo zato što je to gruba neistina, već zato što je to štetno za interese Srbije i zato što je to štetno i za Srbe na KiM i zato što je to štetno, duboko štetno i za pregovarački postupak.
Znate, ako naša politika nije dobra, evo tu je ministar Dačić, pa što je onda 10 zemalja povuklo svoja priznanja? Što to nisu uradili, recimo, neke 2009. godine, 2010/2011. godine? Zašto tada nisu osetili veličinu i snagu srpske politike i ljudi koji vode srpsku politiku, pa su povukli priznanje. Zašto su čekali da se desi upravo ovo da dođe do promene vlasti, do dođu neki drugi ljudi, da se neko brine za njih, da se neko bori za njihove glasove, za ono što oni misle, pa da se to konačno i desi. Zašto se to nije desilo ranije?
Godine 2011. uostalom hajde da čak ne odemo i do 2011. godine, samo ću vas podsetiti na famozne depeše Vikiliksa u kojima američki ambasador kaže – Vuk Jeremić me je pitao, nemojte da priznate Kosovo, samo dok prođu izbori, posle šta hoćete, ali samo nemojte dok prođu izbori, samo to izdržite. Tako se vodila politika i vidi se da se tako vodila politika. Znate, bilo je, a to je umetnost, prosto je neverovatno da uspete da nađete kod nekog međunarodnog organa, pogotovo Suda pravde opravdanje za kosovsku nezavisnost. To je nemoguće naći, ali pitanjem koje su postavili uspeli su da dobiju odgovor da kosovska nezavisnost nije suprotna međunarodnom pravu. To je prosto, to je bilo nemoguće uraditi, ali se uradilo.
A da bi se uradilo, između ostalog doneta je i čuvena rezolucija Generalne skupštine UN u koju smo ušli u dogovoru sa Ruskom federacijom tada, koja nas je podržala, koja je aktivno lobirala u Generalnoj skupštini i onda noć pre usvajanja Rezolucija je promenjena, drugi sponzor je stavljen, stavljena je EU i tako smo doveli Euleks na Kosovo. Euleks nije mogao da dođe na Kosovo i Metohiju da Srbi to nisu želeli, da srpska država to nije želela. Nismo izbacili UNMNIK, kakav god on bio. Nismo umanjili značaj KFOR-a, kakav god on bio, uveli smo Euleks za koji smo znali da neće biti statusno neutralan i mi smo ga doveli na prostor Kosova i Metohije. To smo uradili svesno. To nije moglo da se uradi slučajno, nije palo sa neba, nego je to bio strpljiv rad. Moralo se razgovarati o tome, moralo se potpisivati puno papira, moralo se ući u Generalnu skupštinu, moralo se objasniti našim saveznicima da mi to želimo, da želimo da oni budu isključeni iz pregovora, da oni budu isključeni iz života na prostoru Kosova i Metohije. To je uradila vlast Borisa Tadića i Vuka Jeremića. To su uradili.
Znate, nije moguće reći da je neko drugi uveo, slobodno mogu da kažem sa ogromnim žaljenjem granicu, iako ćemo se mi tvrdoglavo držati da je u pitanju administrativna linija, kada setite se onog paljenja i setite se ko je posle išao u zatvor. Srbi su išli u zatvor, hapšeni od strane srpskih vlasti zato što su palili administrativnu liniju, zato što su se suprotstavljali onome što je radila tadašnja aktuelna vlast.
Doneti, odnosno dovesti Euleks, dovesti Carinski sporazum na kome na pečatu piše republika Kosovo. Naravno, da to mi ne možemo da sprovedemo, ne možemo da prihvatimo. Borimo se protiv toga i to nas puno košta, ali to su Srbi prihvatili. To je prihvatila vlast Borisa Tadića i Vuka Jeremića, tada je Borko Stefanović bio pregovarač. To su oni uradili, baš kao što su prihvatili i tablice promene na severu Kosova i Metohije, a mi smo svih ovih godina uspešno izbegavali da do toga dođe.
Ja sam slušao razne napade i slušao sam kako je Srbija slaba i nikakva, ali samo mi objasnite kako je moguće da niste uspeli da nađete nijednu zemlju koja je povukla priznanje, a evo ova slaba Srbija to uspeva, i kako je moguće da se Srbija odupire svim ovim pritiscima svih ovih godina.
Slušao sam već, ne znam koliko godina, priče kako će nestati našeg finansiranja, kako više neće biti života Srba na KiM, kako neće biti.
Kao što znate, Srbija isplati 40 hiljada ličnih dohodaka na prostoru KiM, svakog meseca, a slušali smo priče da će to prestati, da će to odavno prestati.
Koliko Srbija ima više autoriteta i više ugleda nego što je ikad imala, pa govori vam i primer, evo, setite se rezolucije o Srebrenici, da je to bila ona vlast mi bismo, verovatno, prihvatili tu rezoluciju, prihvatili bi, da smo genocidan narod, da nije tada Aleksandar Vučić razgovarao sa Vladimiro Putinom.
Na Savetu bezbednosti bi se raspravljalo o tome da smo mi genocidan narod. Ali, to ne možete da uradite, ako nemate ugled i ako nemate autoritet. To ne možete da uradite ako se ne veruje u vašu reč i ako se ne veruje vašoj zemlji.
A, Srbija jeste bolja nego što je bila, jeste uglednija nego što je bila, i to bi trebalo sve da nas obraduje.
(Radoslav Milojičić: Da, da….)
Ali, nije lako, neke starlete mi dobacuju, izvinite molim vas, ako…
Meni se učinilo da mi neke starlete dobacuju zato što je nemoguće da bi narodni poslanici dobacivali, ja ne znam ko se prepoznao u tome, ja znam da narodni poslanici ne dobacuju, mora da su neke starlete, umešale se verovatno negde.
(Maja Videnović: Koje starlete, na šta ovo liči?)
Nemoguće, ne znam ko. Zaista ne. Narodni oslanici ne dobacuju. Nemoguće da dobacuju. Nemoguće.

Dakle, u svakom slučaju, molim vas da mi ne dobacuju ti koji sigurno nisu članovi parlamenta, jer nemoguće da bi poslanici dobacivali, kršili red. Nemoguće. Jel, tako narodni poslanici? Pa vi ste najbolje i najvažnije što imamo. Nemoguće da bi neko kršio red time što bi dobacivao čoveku koji..

Dakle, ono što svakako hoću da kažem, to je da ne možete u danu kada se vaša zemlja suočava sa strašnom pretnjom, pretnjom nasilja koja dolazi na prostoru KiM, da je napadate i da je opanjkavate.
Ne možete. Ne možete ako verujete u svoju zemlju. Ne možete to da radite i ako mislite dobro svojoj zemlji. Mi to kada smo bili u opoziciji nikada nismo uradili. Mislim da bi bilo dobro da bar to razumemo da to ne treba da radimo. Hvala.

Samo kratko.
Potpuno ste u pravu, sve zemlje se suočavaju sa odlivom svog stanovništva i to nažalost nije nešto što je vezano samo za Srbiju. Daću vam samo primer Rumunije koja je osamdesetih godina imala 22 miliona stanovnika, a danas ima oko 19 miliona. Nisu svi umrli, ogromna većina je otišla tražeći bolje uslove, a to je zemlja članica EU. Imamo taj primer, znate da iz Mađarske lekari i stručna lica masovno odlaze u Austriju, iz Slovačke i Češke masovno odlaze u Nemačku, iz Austrije odlaze za Nemačku, iz Nemačke odlaze u Švajcarsku, iz Švajcarske odlaze u Veliku Britaniju, iz Velike Britanije odlaze u SAD. To je svetski trend, ali na nama je da to zaustavljamo u svojoj zemlji koliko god možemo, a to možemo naravno i time što ćemo poboljšavati ekonomski prostor, ali ne samo ekonomski prostor, nego ukupan kvalitet života u našoj zemlji i bezbednosni prostor.
Kada vi imate sigurnu i stabilnu zemlju, kada imate zemlju čije su granice branjene, kada imate zemlju koja je čuvana, kada imate zemlju u kojoj nema terorizma, kada imate zemlju koja se bori protiv kriminala, to je zemlja u kojoj vredi živeti, pa iako nemate platu od dve hiljade evra kao u Nemačkoj, nego zarađujete 500, 700 ili 1.000 evra. I to su načini da se ostane u ovoj zemlji.
Ovde se pominjala vojska, ja vam se zahvaljujem na tome što ste podržali povećanje budžeta za vojsku i povećanje zarada za vojsku, povećanje zarada za policiju, za BIA-u, dakle za čitav bezbednosni sistem i to je dobra vest. To je uvek dobra vest, posebno što smo mi imali vojsku koja od 2000. do 2012. godine bila toliko zapuštena da, recimo, od 2000. do 2012. godine kupljeno osam raketa za MIG-ove, a mi smo sada kupili 14 MIG-ova. Samo da vidite mali primer kako se nije ulagalo i kako se sada ulaže u vojsku, ali se mora ulagati u kvalitet života svakog pripadnika i vojske i policije. Oni moraju da budu zadovoljni, moraju da znaju da ih cenimo, a ne možemo ih bez ozbiljnog ulaganja zadržati i u vojsci i u policiji. To je, recimo, problem koji imate, evo Bundesver ima strašan problem sa odlivom vojske i mora da se bori, a ne može da se bori čak ni on sa visinom zarada u privatnom sektoru. Jako je teško zadržati IT inženjere u vojsci, jako teško, i u Nemačkoj i u Srbiji.
Ali, eto, to su sve izazovi sa kojima se borimo i zahvaljujem Narodnoj skupštini što nam daje podršku i što zaista pozdravlja ulaganje u vojsku.
Ovde smo, nažalost, opet čuli i ja bih bio jako srećan kada bi se o budžetu raspravljalo o ekonomiji, o struci, o tome da li je bolje ovo ili ono, ali mi smo već ovde čuli kako se vojska i policija pokušavaju uvući u politiku, kako se o njima govori kao o nekima ko će, njima se povećavaju plate, jer će čuvati režim, a to će im trebati.
Prvo, vojska i policija ne čuvaju nikakv režim, čuvaju Ustav i zakon, čuvaju svoju zemlju. Umeju da čuvaju zajedno i granice kada je potrebno, što ste videli kada je bila migrantska kriza. Ali, kakav režim? Ko to hoće da napadne režim? Ko to ruši vlast silom? Vojska i policija se uvek pojavljuju kada je u pitanju sila. Kakva sila? Ko to najavljuje silu? Ja ne vidim nigde silu. Ja ne vidim nigde da se građani ili da su podstaknuti da se silom obračunavaju sa nekim. Ne vidim nikoga ovde ispred Skupštine da hoće da zapali Skupštinu kao 5. oktobra. Ne vidim da se vlast ruši na ulicama. Od koga to treba da se čuvamo? Je li to ima nešto što mi ne znamo? Izgleda da ima, jer ovde u ovom najvišem domu se govori o tome da se vojska i policija podmićuju da bi čuvale režim, a trebaće im kažu. Koga će trebati da sačuvaju? Kakva vojska i policija? Poslednji put kada su oni koji su palili ovu Skupštini imali kontakt sa vojskom i policijom, ljubili su se ovde sa specijalnim jedinicama sa kojima su proslavljali što su palili ovu Skupštinu, a sledeći kontakt sa vojskom je bio kada su izručivali generale.
Dakle, nemojmo, hajde da se dogovorimo da nekoliko institucija koje su zaista važne ovom narodu, da ih čuvamo od politike. Vlast ih ne koristi u političke svrhe, daleko od toga. Naprotiv, poštuje njihov patriotizam, poštuje njihovu stručnost i to je sve što traži od vojske i policije. Hajde da sada, da ne govorimo o tome da su oni nekakvi branioci režima. Oni su branioci Ustava i zakona i ničeg više, a režim ili vlast se brani na izborima i brani se glasovima građana, kao što vidite odlično se brani na svim nivoima, uvek dvotrećinskom većinom. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Želeo sam samo nekoliko opaski. Ovde se pominje Zakon o radu, a ja sam imao tu čast da učestvujem u donošenju Zakona o radu, kao tada resorni ministar i da kažem da to nije bio zakon koji se naslanja na zakon iz 2001. godine ili 2005. godine. Zakon iz 2001. i 2005. godine su zakoni koji su ne samo omogućili nego su učestvovali delom u tome da se otpusti 400 hiljada ljudi. Nikad se nije lakše otpuštalo nego po tim zakonima. Nikad se sindikat nije više gazio nego po tim zakonima. Nikada se i strani investitori nisu lomili da dođu ovde baš između ostalog i zbog tog zakona. Videli ste promenu. Tih dana kada smo donosili taj zakon u Skupštini nije bila baš tako idilična atmosfera, naprotiv bili smo žestoko napadani, a vlade koje nisu smele da donesu ovakav zakon, nisu imale Vučićevu hrabrost kao što nisu imale ni našu upornost, kao što nisu imali ni poverenje nacije.
Zahvaljujući svemu tome, mi smo uspeli i ovaj zakon jeste promenio stvari na bolje. Zato smo, ne samo zato, ali i zato smo smanjili nezaposlenost ovako žestoko i zato omogućili stranim investitorima da dođu. Uostalom, i zato u Srbiji nemate ni jedan jedini štrajk.
Setite se kako je to izgledalo u vreme kada su donošeni ovi zakoni, a nije to bilo zato što su radnici željni nerada i štrajka, već zato što su spasavali golu glavu, golu egzistenciju.
Zakone koji smo mi donosili, nismo, oni su pomogli, oni su spasili našu privredu. Zato, nemojmo porediti ove zakone iz 2001 – 2005. sa zakonom koje je donela ova Skupština, koje je donela ova vlast.
Vi znate da ja ne mislim i ne držim baš previše do mišljenja Saveta Evrope i njihovih organa, ali evo samo da vam kažem da je taj Savet Evrope doneo zvaničan stav na pitanje o Zakonu o radu iz 2001. i 2005. godine i rekao da je on antiradnički i antievropski. To se za ovaj zakon nije moglo reći. Hvala.

Ovo o čemu želim da govorim nije moj resor, ali jeste obaveza svakog čoveka i posebno nekoga ko se bavi javnim poslom i ima čast da bude u ovom visokom domu pred vama uvažena gospodo narodni poslanici, a to jeste tema koja je pokrenuta, pitanje nasilja nad ženama.
To što je uradio Veselinović, taj stav, otvorenog poziva na nasilje, taj stav mržnje prema ženama, nije nešto što je novo, to se ponavlja. Podsetiću vas da je gospodin Jeremić rekao za predsednicu Vlade da je kreatura. I, kao što se niko nije izvinio tada, niko se nije izvinio ni tada. Nije bilo nikakvog izvinjenja, on je izrazio eto žaljenje svojim koalicionim partnerima ako su se zbog toga pretresli, ali ne zbog toga šta je rekao i ne zbog toga šta je očigledno mislio i želeo da se desi predsednici Vlade. I, da nije predsednica Vlade, da je bilo koje ljudsko biće drugo, kako možete tako nešto da kažete, napišete, pomislite i očigledno budete, odnosno želite da se tako nešto desi. Ne bez reči izvinjenja koje pravo da vam kažem da bi ga trebalo i prihvatiti. Zašto da se prihvati tako nešto. Neko počini najstrašniji zločin, kaže vam najstrašniju uvredu i posle toga kaže izvini. I, onda je sve u redu. Pa, nije u redu. Ne može da bude u redu, ali nismo čuli ni to čak izvini. Nismo čuli čak ni da je razumeo šta je uradio. Nismo čuli ni reč kajanja i što je još gore, od čitave koalicije koja je sa njim čin taj savez, nismo čuli ništa osim pokušaja da se tako strašna uvreda, tako strašna pretnja jednoj ženi, da se relativizuje i da se kaže - eto, nije to ništa, samo to i ništa više. Zar je teško biti toliko civilizovan, samo toliko i ništa više.
Ali, kao što vidimo oni će nastaviti da se ponašaju upravo na taj način. Ja sam poštovani narodni poslanici imao čast da branim Zakon o radu. Imao sam čast i da branim izmene penzionih zakona i tada smo donosili jednu meru koja u to vreme, dosovska opozicija ismevala i govorila kako se nikad neće desiti, a to je da ćemo penzije povećati onog trenutka kada budu ispod 11% našeg budžeta.
Tada su se smejali. Govorili da je to laž, neistina. Onog momenta kada se to desilo, mi smo, kao što vidite, povećali penzije. E, tako se drži reč, tako se vadi zemlja iz bankrota, tako se vodi odgovorna politika po kojoj te 2012. godine, kada smo preuzeli odgovornost za upravljanje ovom zemljom, penzije su se isplaćivale 58% iz budžeta. To znači, 58% nismo zaradili, nego je iz budžeta moralo nekako da se dobaci. Sada je to 33%, 37% kako-kad. E, to je odgovorna država i to je zato što Vučić otvori fabriku, e to je zato što se u ovoj zemlji nešto stvori i nešto uradi, a ne podigne se kredit da bi se isplatile penzije.
Zato su zakoni koje ste ovde imali prilike da slušate i revolucionarni i dobri i njima se drži reč.
Velika je stvar što je toliko proširen nivo, proširen obim korisnika porodiljskih nadoknada. To nije bilo ni u vreme socijalizma, da apsolutno svaki vid ugovora, svaka forma doprinosa koju žena uplati svojoj državi se vraća u određenom procentu. To nikada do sada nije bilo. Do sada je veoma uzak krug korisnica mogao da očekuje nadoknadu zemlje i to je nešto što treba pozdraviti. To je nešto zbog čega svi zajedno treba da budemo zadovoljni, a opet moguće je iz realnih izvora. Neće biti kredita zato što o ovoj zemlji vode računa ozbiljni i odgovorni ljudi. Hvala.

Godine 2004. kada su Srbi bili izloženi najstrašnijem pogromu Srbija je ćutala, Srbija Jeremića i Tadića je ćutala. Čitav svet je očekivao, i oni koji nas vole i oni koji nas ne vole, su očekivali da će Srbija nešto uraditi. Pripremali su se za odgovor šta će biti ako Srbija bude reagovala vojno, politički, diplomatski. Srbija nije uradila ništa. Godine 2004, kada je završavano poslednje veliko etničko čišćenje u Evropi, Srbija je ćutala i nije uradila ništa. Imali ste prilike da nam pokažete svoju politiku 2004. godine, i patriotizam, i hrabrost i sve ostalo, niste nam pokazali ništa.
Godine 2008. kada je proglašena lažna država Kosovo, ceo svet je očekivao reakciju Srbije i vojnu i diplomatsku i političku, kakvu god hoćete. Srbija je reagovala tako što je Tadić pobegao u Rumuniju zbog ranije preuzetih obaveza. Srbija nije uradila ništa. Te 2008. godine Srbija koju su vodili Tadić i Jeremić je odlučila da se pravi da se ništa nije desilo, da ćuti, jer mi to ne priznajemo i zato što smo uveli politiku - mi to ne priznajemo, dopustili smo da srpska država curi sa Kosova i Metohije praveći se da je sve u redu, da se ništa nije promenilo, a, sve se promenilo, ali naše reakcije nije bilo.
Godine 2011. uvodi se granica između Srba i Srba i kada su Srbi pokušali da sruše tu granicu završili su u zatvorima, srpskim zatvorima, ne albanskim zatvorima, srpskim zatvorima. Pohapsili ste ih tada. Tada su bili hapšeni zato što su rušili granicu između Srba i Srba.
Godine 2012. kada počinju razgovori u Briselu nama su evropski pregovarači rekli - nemamo mi sa vama šta da pregovaramo, nego ispunite ovo što su pre vas dogovorili Stefanović, Jeremić, Tadić. Ovo što se sada dešava na severu Kosova i Metohije, pokušaj uvođenje RKS tablica, to je dogovoreno pre 2012. godine. Mi od tada do danas nismo primenili to i borili se da se to ne primeni, kao što se borimo.
Da smo primenili sve sporazume koje su Stefanović, Jeremić, Tadić dogovorili, ne bismo imali na šta da se pozovemo, ne bi imali više o čemu da pregovaramo. Mi smo sačuvali od tada do danas i naše tablice i naše lične karte i sva naša dokumenta i registraciju naših preduzeća. Sve je to bilo dogovoreno da ode, sve je to bilo dogovoreno pre 2012. godine.
Jel treba da vas podsećam, hajde da čitamo malo „Vikiliks“, šta Jeremić priča u tom „Vikiliksu“? Odložite priznanje Kosova samo dok prođu izbori. Ne, nije rekao - nemojte da priznate Kosovo, nego - odložite samo dok prođu izbori i sve ćemo se dogovoriti. Prenosi „Vikiliks“, prenosi depeše koje šalju američke diplomate, kaže - sve ćemo se dogovoriti, ma to je već gotova stvar, nego, samo nemojte sada dok su izbori. I, to je bila politika.
Onda se otišlo u UN sa sponzorom Ruskom Federacijom tada i velikom većinom u Generalnoj skupštini, a završilo se bukvalno preko noći sa rezolucijom koju je sponzorisala EU u kojoj se uvodi Euleks. Izbacili smo UN, gde smo imali kakvu, takvu šansu, kakvu, takvu snagu, smanjili svesno uticaj UNMIK i KFOR koji su bili koliko je moguće statusno neutralni i uveli Euleks koji u startu nije statusno neutralan, koji polazi od pretpostavke da je Kosovo nezavisna država i da je on tu samo da oposli i da to pomogne. Nije to moglo bez Srba, to nije moglo bez države Srbije, to nije moglo bez rukovodstva države Srbije i desilo se.
Sada pokušavate da kritikujete Aleksandra Vučića koji je 2012. godine dolazi u Brisel gde mu kažu - sprovedite ono što je pre vas dogovoreno, nemamo mi o čemu da pregovaramo. Ali se situacija izmenila, ali se situacija tada zahvaljujući njemu, njegovoj upornosti izmenila, i do danas menja. Pa, te 2012. su nam rekli da više nema srpske države da je sve gotovo, da je sve propalo, svi su otišli, neće biti plata, neće biti penzija. Jel neće biti plata i penzija? Jel ne stižu plate i penzije? Jel se preko 40 hiljada ličnih dohodaka ne isplaćuje svakog meseca na Kosovu i Metohiji? Pa od čega se isplaćuju nego iz srpske države?
(Goran Bogdanović dobacuje.)
Ne isplaćuje se iz kosovskih organa gospodine, od kojih ste vi primali platu u vreme kada nijedan Srbin nije hteo da bude na bilo koji način povezan, a srpska država govorila da ne sme da bude bilo kakvih kontakata sa albanskim partijama i rukovodstvo vi ste bili ministar poljoprivrede. Vi ste bili ministar poljoprivrede u kosovskoj vladi. Inače, za vas je glasalo četiri čoveka, koliko znam. Vi, supruga, a za ovo dvoje nikada nisu uspeli da dokažu ko je. Nikad.
Dakle, nemojte vi koji ste priznali kosovsku državnost pre nego što su i oni mislili da će naći Srbina sa severa Kosova koji može da bude u kosovskoj državi, nemojte ni slučajno da se vi javljate oko toga.
Politika države Srbije je da se bori za Srbe na Kosovu i Metohiji. Aleksandar Vučić je uvek imao hrabrosti da ode pred Srbe, da razgovara i da im kaže u lice sve što misli i dobro i loše i da ostane uz njih.
Uostalom, šta vam smeta? Pa idite sad na Kosovo i Metohiju. Razgovarajte sa ljudima. Nešto ne idete. Niko vam ne brani. Meni brane. Meni stalno zabranjuju da odem. Vama niko ne brani. Otiđite vi. Otiđite vi kod njih, razgovarajte sa Srbima, nego ne znam da li hoće da pričaju sa vama jer vas se sećaju, jer se sećaju šta se radili i kako ste radili pa neće da vas slušaju. Meni brane Albanci, ne brane mi Srbi, ali vi ni Srbe da vidite, ni sa njima da ne dođete.
Vučićeva politika je da se progrom ne ponovi. I kada su pokušali pre mesec dana da nasilno upadnu na sever digla se i vojska i policija i odustali su od ulaska na sever. Vratili su se istog sekunda. Kada pitate - šta smo uradili? To smo uradili.
Da ste bili vi na vlasti otišao bi i sever. Održali biste neki miting. Rekli biste – eto, desilo se, mi ćemo, ali mi to ne priznajemo. Rekli biste – mi to ne priznajemo i to je dovoljno. Ovo je politika koja ne da da se progrom ponovi i neće se ponoviti. Takva politika nije i ne može da bude poražena, a mi ćemo se boriti do kraja. Hvala.

Znate, mi idemo u Savet bezbednosti UN zato što on jeste važan, zato što Rezolucija 1244 nije ukinuta i mi je branimo, i ići ćemo na svaki forum, koliko god on bio važan ili nevažan, da branimo interese Srbije i da branimo interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Ali, ono što ste vi uradili je da ste upravo isključili ili umanjili uticaj Saveta bezbednosti UN na svakodnevni život na Kosovu i Metohiji uvodeći Euleks, a umanjujući uticaj UMNIK-u, izbacujući UMNIK policiju, a uvodeći Euleks policiju, uvodeći u potpunosti zemlje koje su priznale Kosovo. To bez Srba nije moglo, to ste vi uradili.
Mi od 2012. godine do danas samo pokušavamo da ispravimo štetu i da krenemo da nešto promenimo, da sačuvamo srpsku državu na Kosovu i Metohiji, a možemo i da se pravimo kao vi, ništa ne priznajemo, a onda kada nas pritisne neko iz Evrope, priznamo sve, prihvatimo sve i naravno, prodamo Srbe na Kosovu i Metohiji. Tako ste uveli Euleks, tako je Euleks ušao, tako ste uveli upravljanje granicama, ne administrativnom linijom, granicama. Tako ste pristali da se uvedu RKS tablice, za one koji ne znaju to znači republika Kosovo tablice, za nas neprihvatljivo. Tako ste pristali i na ukidanje srpskog pravosuđa. Tada ste ukinuli srpsko pravosuđe, a mogli smo da kažemo ovako – nema veze, ne, ništa mi ne priznajemo, neka im sude Albanci, to je dovoljno, neka im sude Albanci, u redu. Neka im sude kako hoće i gde hoće. A, onda ih, kao što znate, silom i nasiljem koje više nema ko da spreči, jer nema oružane snage naše države tamo, kada ih odvedu u neki zatvor, uhapse ih iz bilo kog razloga, mi ćemo reći – neka im sude Albanci, mi to ne priznajemo.
Nama je stalo do života svakog od tih ljudi. Morate razumeti da je tamo ljudi žive u uslovima koji nisu uslovi uređene države Srbije, nego žive u uslovima gde imate više razbojništva i više nasilja u državnim institucijama nego na ulici samo ako ste Srbin. Pa, jel bolje da ima srpskog sudiju u Mitrovici nego da ima albanskog? Je li bolje da ima Srbina u policiji, šta god da piše na njoj, nego Albanca? Pitajte Srbe na jugu kako im je kada imaju jako mali broj srpskih policajaca u KPS-u, a koliko su sigurniji Srbi na severu zato što ih imaju i važno je što ih imaju.
Vi ste crtali granicu između Srba i Srba, a mi smo ispregovarali da se napravi fond za sever Kosova i Metohije od tih carina koje ste vi uveli. Pa Srbi na Kosovu i Metohiji na severu Kosova i Metohije sada imaju milione evra koje sami odlučuju gde će potrošiti. Nismo dali ni da ide preko njihovog budžeta, nego mora da ide preko banke da se ne bi na bilo koji način urušila statusna neutralnost. I tada smo na njihov užas, uspeli da nacrtamo granice severa po prvi put, jer ono na šta se odnosi Sporazum o formiranju Fonda za razvoj severa je prvi put nacrtalo gde je sever. Do tada, ni međunarodna zajednica, a o Albancima da ne govorimo, nisu ni priznavali postojanje severa kao posebnog regiona, nego su hteli da nas utope u albanske regione, pa da se onda na osnovu toga, na osnovu računa o broju stanovnika, da se na osnovu broja odlučuje.
(Narodni poslanik, Slaviša Ristić, dobacuje.)
Možete slobodno da dobacujete, možete i glasnije, možete jače. Trebali ste da dobacujete nekim drugima. Trebali ste to da dobacujete onima koji su pustili braću Mazreku. Trebali ste to da dobacujete onima koji su pustili dve i po hiljade albanskih terorista i doneli za njih Zakon o amnestiji.
Godine 2004. trebali ste da dobacujete toj državi koja nije uradila ništa. Trebali ste da dobacujete 2004. godine, gospodine, da kažete – gde je vojska, gde je policija, gde je srpska država kada gori Kosovo? Trebali ste tada da dobacujete, niste dobacivali. Pa, pošto niste dobacivali tad, ćutite sad. Sad ćutite, jer tada ste ćutali. Trebali ste da dobacite 2008. godine, da kažete tadašnjoj državi, da joj kažete, toj državi – zašto ne reagujete, šta radite, što ćutite? Pošto tad niste dobacivali, sad vi ćutite, jer nemate sad pravo da govorite. Te 2004. godine kada su ćutali, što niste govorili 2005. godine kad ste izručili generala Lazarevića, a bili ste u vlasti i svi zajedno ste bili vlast? I to je bio vaš odgovor na pogrom 2004. godine, izručite generala Lazarevića. Tada ste trebali da dobacujete, a ne treba da dobacujete sada. Ako je neka politika doživela krah, onda je to ta politika, to je ta politika. Pravimo se da ne priznajemo, a molimo samo da prođu izbori, pa priznajete šta hoćete i mi ćemo pomoći u tome.
Dakle, to je ta politika i to je politika koja je doživela krah, tada ste trebali da dobacujete, žao mi je što niste, evo, tu vam je i ministar iz kosovske vlade, ministar poljoprivrede, dakle, trebali ste njemu da dobacujete tada. Kada ste tada ćutali, onda možete da ćutite i sada. Hvala.

Evo, ono što je pitanje iz moje oblasti.
Država Srbija je zauzela stav vojne neutralnosti, kao što znate, odlukom ovog visokog doma. Vojna neutralnost govori da morate da budete naoružani, sposobni i spremni da odgovorite na svaku pretnju, ne čekajući pomoć od bilo koga drugog, jer pomoći neće ni biti. Vojna neutralnost je najčasniji izbor, ali i najteži izbor. Vojna neutralnost omogućava da sami donosite odluke, ali isto tako i da se sami naoružavate i spremate za ono najgore. Vojska Srbije mora da bude toliko snažna, toliko naoružana da je faktor odvraćanja svakom potencijalnom agresoru. Mi se ne naoružavamo da bi bilo koga napali, da bi od bilo koga uzeli zemlju, vodu, vazduh, već samo za to da naša zemlja, voda i vazduh ostanu naši i da mi odlučujemo u svojoj zemlji kako ćemo živeti. Do 2012. godine Vojska Srbije je planski uništavana. NJeno naoružanje, njen kadar, njena imovina, sve ono što jednu vojsku čini je bilo planski uništavano. U to vreme smo imali predsednika Republike, vrhovnog komandanta, koji je rekao – šta će nam vojska, nećemo više nikad ratovati. Reći to na Balkanu je u najmanju ruku neodgovorno.
Mi ćemo, zahvaljujući na prvom mestu politici iz vremena Vlade Aleksandra Vučića, koja je obezbedila dovoljno novca da možemo da kupujemo naoružanje, obezbediti da iduće godine, nakon što potpišemo i sporazum sa Belorusijom o nabavci još četiri „miga“, imamo 14 „migova 29“, sa odgovarajućim unapređenjima i modernizacijama, tako da možemo da kažemo da ćemo imati 14 „migova“ u generaciji „četiri plus“, što nikada nismo imali i što je nešto što u regionu nema niko. Iduće godine takođe očekujemo da će u Srbiju stići i tri helikoptera Mi-17, već imamo dva potpuno nova, četiri borbena helikoptera Mi-35, što su helikopteri koji su svetski vrh, nema boljih na svetu i to je nešto što nikada nismo imali. Imali smo mnogo ranije tokom 90-ih, imali smo dva Mi-24, koja su sada potpuno neupotrebljiva i, naravno, potpuno devastirana jer su ih posle 2000. godine stavili na ledinu i ostavili da trune, a oni su mogli još dugo, dugo da rade i štite nebo naše zemlje, ali vojska nije trebala, zato su to planski uništavali.
Dakle, četiri Mi-35, helikopteri koji će zaista značajno poboljšati sposobnost naše vojske.
Takođe, stići će još pet helikoptera H-145, govorim samo o vojsci, ali tu je i policija koja će takođe dobiti još četiri helikoptera H-145, koji su najmoderniji i najbolji helikopteri u svojoj klasi. Helikopteri će biti naoružani, dakle, moći će da odgovore na svaku pretnju.
U prvom kvartalu iduće godine u Srbiju će, po Sporazumu o vojno-tehničkoj saradnji sa Ruskom Federacijom, stići 30 tenkova, modernizovanih. Stići će 30 BRDM-ova, takođe remontovanih i modernizovanih. Očekujem da će do kraja godine u naoružanje naše vojske ući i najnovije haubice Nora, kao i najnovije oklopno vozilo „Lazar“, „Lazar 3“. Kupili smo najmodernije puške, kupićemo još najmodernijih pušaka belgijskog proizvođača „Herštal“.
Srpska vojska napreduje. Nikada do sada nismo imali tako visok nivo materijalnih rezervi, ratnih rezervi, trupnih rezervi. Nikada do sada nismo imali da svaki pripadnik vojske, aktivni pripadnik vojske, ima po dve uniforme M10 i još jednu radnu M93, da ima nov komplet čizama.
Nikada se toliko nije ulagalo u vojnu infrastrukturu, da se radi od hangara za smeštaj tehnike do kasarnskog uređenja za smeštaj naših vojnika. Plate nam se povećavaju i u apsolutnom i u relativnom iznosu, posebno nakon povećanja koja takođe očekujemo, nikada nisu bile veće.
Vojska Srbije nije samo naoružanje, vojska Srbije su ljudi, Vojska Srbije su njeni vojnici, njeni oficiri, njeni podoficiri, njena civilna lica. Nivo obuke se diže na daleko viši nivo nego što je bio pre 2012. godine kada je urađeno nešto što ne može da se objasni. Uvedena profesionalna vojska, a praktično ukinuta rezerva. Svuda na svetu, tamo gde ste uveli profesionalnu vojsku kao malu, sposobnu, dobro obučenu i opremljenu, pojačali ste rezervu zato što profesionalna vojska služi da izdrži prvi udar, a onda neko dođe. E, taj neko je posle 2000. godine jednostavno ukinut. I, to sada vraćamo.
Suočavamo se i sa izazovima koji do sada nisu postojali, pa smo tako u okviru generalštaba formirali Upravu za sajber ratovanje, moramo da znamo da nam dolaze pretnje na koje, o kojima do sada nismo ništa znali, ni na njih nismo mogli da računamo. Sada i to radimo. Vojska Srbije se značajno jača i značajno unapređuje.
Ono što je meni najvažnije, to je da se popravlja i podiže standard svakog pripadnika Vojske Srbije. Da radimo i više nego do sada na vojnom školstvu, u smislu da vojno školstvo zaista bude vojno, da pripremamo oficire, a ne menadžment u odbrani. Znate, do sada kada oficir završi Vojnu akademiju njemu na diplomi piše menadžer u odbrani, ne oficir, on je menadžer u odbrani. E, pa vraćamo vojno u Vojnu akademiju i vojno u vojnu gimnaziju. Uvodimo i vraćamo, vrlo važno, srednje stručne vojne škole, da odškolujemo decu da budu i radarski tehničari i avio tehničari.
Vraćamo, dakle, sve ono što je planski i namerno rušeno i urušavano, sada vraćamo i zato možemo sa zadovoljstvom da kažemo da Vojska Srbije postaje ne samo najjača u regionu, nego što je najvažnije, ona postaje garant mira i naše bezbednosti, naše slobode.
Kada se krenulo na sever Kosova, sa već poznatom akcijom „Zlatna sablja“ sa idejom da padne sever Kosova, vojska i policija su imali takav odgovor da se sa tom akcijom stalo i da se odmah odustalo. Tako da, kada nas pitate šta smo uradili, uradili smo to da ne dođe do krvoprolića i da ne dođe do napada na sever Kosova i Metohije i uradili smo to da svi znaju da se „Oluja“, „Martovski pogrom“ nikada više neće ponoviti, a to je moguće zato što imate Aleksandar Vučića koji se izborio za to da nam država bude dovoljno bogata i sposobna da sve ovo može da plati.
Mi smo kupili više raketa za godinu dana, nego naši prethodnici od 2000. do 2012. godine, a o ukupnom naoružanju da vam ne govorim i kapitalnom i svakom drugom. Eto, to smo uradili. Vojska Srbije je u stanju da sačuva naš način života, da sačuva slobodu svakog građanina Srbije. Hvala.

Hvala.
Ako već pozivate na poštovanje zakona, onda morate da naučite da pođete od sebe pa da poštujete Poslovnik koji je najviši zakon u ovom domu koji kaže da svaki član Vlade može da odgovara bez obzira da li je neposredno pitan i da li imate želju da nekoga vidite ili ne vidite, ako ste već to pitanje pokrenuli, moje je pravo da odgovorim i ja ću to pravo sa velikim zadovoljstvom iskoristiti.
Žao mi je što mi uskraćujete zakonsko pravo na žalbu, pa što mi uskraćujete mogućnost da se sačeka pravosnažnost presude, a presuda nije pravosnažna dok ja ne iskoristim svoje pravo na žalbu, ali to vas ne zanima, vi biste nas ionako streljali na ulicama, što bi rekao Goran Ješić. To je ono što biste radili. Zato vas i ne zanima šta imam da kažem, a još manje vas zanima zakon i u ovom domu ili bilo gde drugde.
Sud čak nije rekao ni da sam pogrešio, već da se zakasnilo sa odgovorom. Da odgovor nije dat u zakonskom roku. Čak se ne opredeljuje o tome da li je prekršena neka norma, nego kaže – niste odgovorili u zakonskom roku. Dakle, i to ste na moju žalost i to ste čak uspeli da pokušate da zamaglite i da o tome ne kažete pravu istinu onako kako je sud rekao. Sud uopšte ne komentariše da li sam ja ili nisam, već kaže – niste razlog za kažnjavanje u prvom stepenu, jer niste na vreme odgovorili, a sad da vam kažem šta mislim o tome, pošto vi već dajete tu retku priliku da kažem šta mislim i nadam se da me zbog toga nećete linčovati posle i da nećete pozvati na moje ubistvo ili nešto slično, što se nažalost dešava svaki dan, ali to vas naravno ne pogađa previše, to smo samo mi, vi imate pravo da nam pretite da ćete nas tući i prebijati po ulicama, a mi treba to skrušeno da sačekamo i prihvatimo kada će do toga doći.
Dakle, traži se da se sazna, da se preda kopija jednog izveštaja koji je nastao neposredno nakon prebijanja Andreja Vučića i brata gospodina Malog. Traži se da se da ime operativca VBA koji je izveštaj sačinio, traži se da se u tom izveštaju dostave, taj izveštaj inače sadrži imena svedoka koji su rekli šta su imali da kažu, šta su videli u tom trenutku, i očekujete od mene kao ministra da vam predam čoveka koji je nešto radio i da bi onda izlazio pred ne znam kakav sud, koje javnosti, čega, da se raspravlja o tome šta je uradio, ko su svedoci, šta su svedočili, pa to je potpuno neshvatljivo. Govorim sad svoje mišljenje, jer opet vas pozivam sud uopšte nije raspravljao o ovome o čemu ja govorim, nego je doneo presudu, jer kaže – nije na vreme. To je njegovo pravo i ja ću ga naravno poštovati zakon bezuslovno kao što ga poštujem čitavog života, platiću kaznu, ako posle moje žalbe sud dosudi. To je njegovo pravo. Ja za razliku od vas poštujem zakone, ne pozivam na linč, ne bih palio ponovo ovaj dom, ne bih ga palio ni 5. oktobra, kao što ste vi radili. Dakle, ja poštujem zakon za razliku od petooktobarskih palikuća koji ne znaju drugačije, nego da krše zakon i da prebijaju ljude po ulicama.
Još jednom vam ponavljam, moraćete da naučite da poštujete zakon, a poštovati zakon znači završiti sudski spor, iskoristiti pravo na žalbu, iskoristiti svaki pravni lek redovni ili vanredni kako je zakonom već predviđenom. Dakle, nemojte me automatski svrstavati tamo gde biste voleli da me svrstate, već ćete ipak morati da dopustite da se poštuje zakon u ovoj zemlji, kao što se u ovoj zemlji uvek i poštovao zakon, sa izuzetkom paljevine ovog časnog doma, njegove pljačke koju obeležavamo ovih dana, prebijanja ljudi ispred ovog doma, paljenje zgrade RTS, a posle i divljačke pljačkaške privatizacije koja je bila logična posledica svega što nam se desilo 5. oktobra.
I dalje ne razumem, ovo je moje pravo da kažem svoje mišljenje, zašto bih dao ime operativca VBA koji je sastavio odgovarajući zapisnik? Zašto bi se znala imena svedoka u široj javnosti, što da im neko kaže da promene mišljenje, da nisu videli to što su videli, a treba svaki operativac VBA, BIA ili bilo koje druge službe da se plaši da li će neko tražiti njegovo ime i onda kada sastavlja izveštaje treba da razmišlja da li će se to što je sastavio svideti sutra nekome ko će tražiti njegovo ime i tražiti rezultate njegovog rada, da se pokažu u javnosti?
Ne znam koja to tajna policija, koja policija uopšte izlazi u toku sudskog postupka sa imenima ljudi koji rade u sudskom postupku, sa svedocima, sa potencijalnim svedocima, sa svim što čini jedan postupak. Ne znam da li biste tražili sve ovo da nije u pitanju Andrej Vučić i da nije on taj koji je prebijen, možda bi se drugačije ponašali, ali kao što vidim, kada je u pitanju brat predsednika koji je onako surovo prebijan, onda tražite i svedoke i one koji su radili na tom slučaju. Ne razumem zašto, uvek ću stati na stanovište da čovek koji radi za svoju službu i svoju državu mora da bude zaštićen. Ne sme da se plaši da će sutra neko njega i njegovu porodicu razvlačiti po medijima, da će ga napadati, ne sme da se plaši ni onaj svedok koji je sa najvećim poverenjem govorio pred tim radnikom VBA, pa ni on ne sme da se plaši za to što je rekao, da će jednog dana zbog toga stradati. To što je video, to je rekao.
Kakva je to država i kako mislite da se vodi jedna vojska da se vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se vodi BIA, ako ćemo razbacivati imena naših operativaca? Šta ćete sutra? Hoćete sutra tražiti od BIA da dostavi doušničku mrežu, da svako ko radi za BIA ili da svako ko radi za neku od naših službi da ga prijavimo? Hoćemo to tražiti? Hoćete tražiti da jednog dana otvorimo sve one koji rade za ovu državu i da budu kažnjeni što su radili za ovu državu? To ste već radili od 2000. godine. Tako ste ih izručivali. Tako ste generala Lazarevića izručili. Svakog ko je radio za ovu državu, tako ste ga nagradili. Sada biste hteli ponovo da to isto radite.
Uvek ću se založiti za to da čovek koji radi za državu bude zaštićen. Uvek ću se založiti i ako treba ja da snosim posledice, ja ću snositi posledice, ali oni koji su radili za državu treba da budu zaštićeni. Svaki radnik VBA mora da zna da je njegova država uz njega, da je njegovo ministarstvo uz njega, a on treba samo da radi svoj posao u skladu sa zakonom i nikako drugačije. Ne može se drugačije voditi jedna država, a ne da se svako ko radi za državu kažnjava i prodaje.
Pošto ste se već pozivali na poštovanje zakona, naučite da ga poštujete, a poštovati zakon znači čekati da se jedan postupak završi i biti bar toliko korektan pa reći da ono što je sud presudio jeste ništa drugo do kašnjenje i zato je odredio kaznu od 10.000 i ja sam spreman da je platim i naravno da ću je platiti ukoliko sud bude definitivno tako odlučio, a ja ću iskoristiti svoje građansko pravo da se žalim.
Znam da biste voleli da mi nemamo, ili bar ja, nikakva prava, pa ni građanska, ali žao mi je, u ovoj zemlji još uvek važi zakon i taj zakon se odnosi i na mene, i na vas, i na svakog drugog, i kao takav mora da se poštuje. Hvala.