Poštovani narodni poslanici, niko ko sedi u ovim klupama i niko ko svoja mišljenja sučeljava, niko ko reprezentuje svoj program nije protivnik ni građana Srbije, ni Srbije.
Svi koji skupštinsku govornicu, skupštinske klupe koriste kao priliku da kažu šta misle, da kažu u šta veruju, samo pomažu Srbiji, samo pomažu demokratiji.
Zato su naša sučeljena mišljenja su normalna, prirodna, poželjna, zato bi Narodna skupština baš tako i trebala da izgleda. Nema ovde nervoze, nema ovde ljutnje, nema ovde teških reči, nema ovde povišenog tona, ljudi koji sede u skupštinskim klupama zastupaju ono za šta su izabrani sa svojim programima, koji mogu da vam se dopadaju, ne dopadaju, ali je najvažnije da se dopadaju vašim biračima. Kada vam oni kažu da imate pravo da uđete u Skupštinu vi imate pravo da uđete u Skupštinu.
Za razliku od onih koji ovu skupštinu koriste samo kao sredstvo da dobiju dnevnice, da dobiju neki paušal, platu i da blate svoju zemlju iz skupštinskog hola, nemaju čak ni toliko obraza da dođu u Skupštinu i to u šta veruju, ako i u šta veruju, kažu svojim kolegama, suoče se sa odgovorom tu gde su i postavili pitanje.
Zato sam ja zahvalan svima vama na svakoj reči koju ste izrekli, na uverenju i na načinu na koji ste branili svoja uverenja.
Drago mi je, ako tako može da se kaže, što smo malo razgovarali o predmetu našeg današnjeg skupa. Izgleda niko neće imati problem sa tim, da se otvori još jedan granični prelaz, da naši građani lakše putuju, da brže zadovoljavaju svoje potrebe, da im jednostavno, eto država bude pri ruci.
Drago mi je i vidim da to nikome neće biti problem, jer skoro da nisam čuo ni jednu jedinu reč o toj temi. Pričali smo o drugim temama i ja neću, naravno da bežim od njih, hoću da kažem šta je moje mišljenje, hoću da kažem i šta je stav Vlade Republike Srbije, budući da sam ovlašćen da govorim u ovoj Narodnoj skupštini, u ovom visokom i poštovanom Domu.
Ovde se puno potrošilo reči i vremena na Balkansku uniju. Balkansku uniju niko nikome nije ponudio. Nema nikakvog političkog povezivanja ni sa Albanijom, ni sa Severnom Makedonijom, nema stvaranja bilo kakve veze sa bilo kojom od tih zemalja, nema Balkanske unije, nema nikakve zamene za EU, nema bilo kakvog političkog dogovora, osim potrebe da se našim privrednicima i našim građanima život olakša, a privređivanje učini profitabilnijim, bržim, boljim.
Nemojmo nikada prestati da verujemo u svoju Srbiju. Mi smo ti koji postajemo lideri na Balkanu, između ostalog i ovakvim inicijativama. Pa, koliko je vremena prošlo od kako su se drugi opredeljivali o nama? Do sada smo mi stalno morali da odgovaramo na inicijative drugih.
Sada nakon dugo, dugo vremena mi smo ti koji idemo korak ispred svih ostalih, mi smo ti koji dođemo sa inicijativom, a o njoj se opredeljuju drugi.
Dakle, nema nikakve Balkanske unije, nema nikakve Jugoslavije, uostalom srpski narod je dva puta investirao sebe, svoje žrtve, svoja uverenja u dve Jugoslavije i svaki put je on u raspadu i razbijanju tih zemalja najgore prošao.
Svi smo mi ovde, možda samo najmlađi od nas ovde nisu, uložili neki deo sebe, u tu Jugoslaviju. Verovali smo u tu zemlju, verovali smo da živimo sa narodima, koji su nam bratski po svemu, verovali smo da je Jugoslavija bila predmet oslobođenja, ne shvatajući ili su nas učili da ne shvatimo da se u Zagrebu, 1941. godine, kao oslobodioce dočekali Hitlerove Nemce, a ne Jugoslovenske Partizane 1944. godine.
Verovali smo pogrešno, ubeđeni da je Jugoslavija optimalni oblik i za naš narod i za sve ostale narode. Zato nema Jugoslavije, kako to slušam kada o inicijativi predsednika Vučića govore neki ustaški političari u Zagrebu.
Ova ideja nije nikakav ad hok, o ovoj ideji predsednik Vučić govori već godinama. Već godinama govori o potrebi širenja tržišta, smanjivanje carinskih barijera, smanjivanje saobraćajnih prepreka. Već godinama, predsednik Vučić, govori o potrebi da se na prvom mestu našoj privredi omogući da bolje živi da bolje radi, već sada, da ne čekamo druge da odluče o tome.
Znate Balkan balkanskim narodima je teza koju je zastupao Knjaz Mihailo, teza koju je zastupao Svetozar Marković, Svetozar Miletić, Kralj Petar, Kralj Aleksandar, ona je rezultirala stvaranjem Balkanskog saveza, prvog Balkanskog saveza i kada je ta ideja bila aktuelna, mi smo bili pobedonosni, Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su proterale Osmansko carstvo sa Balkana, kada su uspele da se otrgnu od uticaja Austougarske i tada su … Velike Britanije, koja je uvek čuvala Otomansko carstvo, kao bolesnika sa Bosfora, ali kao neko ko blokira razvoj balkanskih naroda.
Dakle, Balkan Balkancima, jeste ideja koju velike i po pravilu Zapadne sile, jako retko, jako teško podržavaju, kada su u pitanju Balkanski narodi, jer to je ideja koja kaže - hajde da mi odlučujemo sami o sebi. Zašto bi bilo ko bio protiv toga da mi odlučujemo sami o sebi?
Nema Balkanske unije, nema Balkanske federacije. O Balkanskoj federaciji se razmišljalo nakon Drugog svetskog rata. Nema je i niko je nikome ne nudi.
Evropska unija je vrlo jasno i prilično glasno rekla da ne razmišlja o proširenju. Ono što Srbija traži kada je to u pitanju jeste da nas ni na koji način ne vezuje ni za Severnu Makedoniju ni za Albaniju, cenite Srbiju kao Srbiju.
Ono što je Srbija uradila ne možemo mi u bilo kakvim integrativnim procesima da budemo taoci rada ili nerada Severne Makedonije ili Albanije ili Crne Gore. Na nama je da vodimo svoju politiku i da vodimo svoj posao.
Znate, ovde se postavilo pitanje ekonomske opravdanosti i ove ideje. Republike Srbije u Severnu Makedoniju izvozi 557 miliona evra, uvozi samo 186 miliona. U Albaniju 119, skoro 120 miliona evra, uvozi svega 36 milina. Pa, čekajte, zar ne vidite da je tu prostor za našu privredu da više proda? Ovde smo, kada smo juče razgovarali, između ostalog i o EU, pa se govorilo - okrenimo se onima koji su i manje razvijeniji od nas, kako možemo da njima prodamo svoju robu. Pa, šta je ovo? Očigledno ima prostora za našu robu u Severnoj Makedoniji i Albaniji više nego na nekim drugim tržištima, pa kad je tako, daj da otvorimo.
Verujmo u svoju Srbiju, u našu sposobnost da mi pobedimo u tržišnoj utakmici, da mi odemo, ti putevi se otvaraju za nas na prvom mestu.
Neko od cenjenih poslanika je pitao šta mislim koliko će se Srba naseliti posle ovoga u Draču ili Valoni. Odmah da vam kažem, nijedan. Želim da to ne uradi nijedan, želim da svi ostanu ovde, a da u Draču i u Valoni nađu načina da prodaju naše proizvode, da nađu načina da investiraju svoj novac i da dobro zarade.
Otvaranje puteva prazni zemlju kada ste slabi, a puni je kada ste jaki. Pa, valjda verujemo u integrativnu sposobnost naše Srbije, valjda verujemo u sposobnost Srbije da bude jaka. Ako nismo ekonomski jači i moćniji od Severne Makedonije i Albanije, e onda smo stvarno u problemu ako njih treba da se plašimo.
Dame i gospodo, drugarice i drugovi, narodni poslanici, da li ste primetili da je jedini primer i put kada smo videli da su se Šiptari posvađali sa Albancima upravo oko ove ideje? Da li vidite da zvanično Kurti i čitava kosovska vrhuška napadaju Edi Ramu i napadaju Tiranu zbog toga? Da je samo to ja bih sa dve ruke glasao za ovakvu ideju. Nikad se nije desilo da se Kosovo suprotstavlja Albaniji. Hašim Tači kaže albanskom premijeru - neću da dođem, popustio si pred Vučićem, a mi napadamo Vučića zbog toga. Pa, da je samo to, ja bih to podržao. Očigledno se stvari menjaju i menjaju se u našem pravcu.
Oni govore kako pravimo veliku Srbiju. Oni se plaše toga što Srbija dolazi, što se Srbija širi, oni se plaše što je Srbija u ekonomskom, diplomatskom smislu tu, što je jača nego što je bila. Prvi put da Priština kaže ne Tirani. Da je samo to, pa to svakako treba podržati.
Pogledajte ko napada tu inicijativu i odmah ćete videti u kom pravcu treba da idete, u kom pravcu treba da radite.
Znate, ne možemo reći da je rečenica da Aleksandar Vučić ćuti na bilo koji napad na Srbe tačna. To je laž. To je apsolutna laž. Nije nikada bilo napada na Srbe, na srpske interese da Aleksandar Vučić nije govorio.
Hajde da se vratimo malo u prošlost. Aleksandar Vučić je prvi premijer od 2000. godine na ovamo koji je imao hrabrosti da stane ispred srušene zgrade Generalštaba i kaže – obeležavamo godišnjicu NATO agresije. Pre njega ni jedan političar tog formata nije smeo to da kaže. Bilo je NATO akcija, NATO operacija, NATO kampanja, ne daj Bože da neko izgovori NATO agresija.
Prvi političar tog formata koji je imao hrabrosti da kaže - Srbija neće ući u NATO pakt i nema tog načina da me slomite da to uradim. Prvi političar tog formata koji, kada mu je postavljeno direktno pitanje – hoćeš li uvesti sankcije Ruskoj Federaciji, rekao je – neću i neću nipošto to da uradim. I nije dozvolio da mu bilo ko postavlja prepreke za saradnju i trgovinu sa Ruskom Federacijom.
Prvi političar tog formata koji se usudio da kaže - sa Republikom Srpskom ćemo obeležavati zajedničke datume, uspostavićemo jedinstven kulturni prostor, imaćemo zajedničke udžbenike, pomagaćemo Vladu Republike Srpske, budžet Republike Srpske, otvaraćemo fabrike gde god Srbi da žive i u Republici Srpskoj i u Federaciji.
Slušam od 2012. godine kako će Aleksandar Vučić prodati Kosovo i kako će ući u NATO pakt, pa ništa od toga se nije desilo. Koliko vekova treba da prođe pa da prestanemo da pričamo o onome što se neće desiti dok Aleksandar Vučić vodi ovu zemlju? Možemo biti mirni potpuno.
Ovde su nas podsećali kako je zapad govorio o predsedniku Miloševiću, kao faktoru mira i stabilnosti, pa o Koštunici, pa rušio jednog i drugog. Možemo biti potpuno mirni.
O Vučiću na zapadu govore sa dosta poštovanja oni koji su ga upoznali, ali i oni koji kreiraju politiku velikih sila, velikih sila koji hoće nezavisno Kosovo i slabu Srbiju, govore tako što ga napadaju iz sve snage, govore tako što daju izveštaje. Videli ste izveštaj Stejt Departmenta, koji za Aleksandra Vučića kaže da je političar koji dopušta ruski ili kineski uticaj. Videli ste koliko ga napadaju sa zapada, vidite po demonstracijama kada ih skupe, vidite po tome koji to ljudi ga napadaju, vidite koja ambasade ga napadaju, vidite sa koje strane hoće da ga ruše. A, on je opet jedini političar tog formata koji ima hrabrosti da i na istoku i na zapadu uvek govori isto, da kada razgovara i sa Rusima i sa Amerikancima uvek govori o srpskom nacionalnom interesu i nijednom drugom nacionalnom interesu, i da se bori isključivo i jedino za srpski nacionalni interes.
Nema nikakve balkanske unije, nema nikakve balkanske federacije, ali ima prilike za srpsku robu, ima prilike za srpskog poslovnog čoveka da dođe, da putuje, da zaradi, ima.
Može Kina da uloži koliko god hoće u Albaniju, Grčku, može čak i u Severnu Makedoniju, ali ako nema jaku i slobodnu Srbiju, ako nema Srbiju u kojoj Aleksandar Vučić omogućava da sama odlučuje ko su joj prijatelji, a ko neprijatelji, te investicije ne bi imale nikakvu vrednost, jer bez Srbije, ne prođe li pruga kroz Srbiju, ne budu li se luke vezale na Srbiju, te investicije ni izbliza nisu toliko unosne i toliko dobre i toliko ispravne koliko jesu sa Srbijom. A, opet Aleksandar Vučić prvi srpski državnik tog formata, tog položaja koji je rekao celom svetu, na prvom mestu zapadu – neću prestati da sarađujem sa Kinom i ne možete me naterati da prestanem da sarađujem sa Kinom, ne možete me naterati da ne prihvatim kineske investicije, ne možete me naterati da ne jačam svoju vojsku i sa istoka i sa zapada, pa možete da pretite sankcijama koliko god hoćete.
Ne možete reći da u Vladi Republike Srbije ne sede ljudi koji iskreno vole srpski narod i rade za njega.
Znate, Hrvati umeju da greše u mnogim stvarima, ali nikad nisu pogrešili kada treba da mrze Srbe koji iskreno rade za svoj narod. Oni to prepoznaju. Ne možemo da kažemo da je baš slučajno da je meni u Hrvatsku zabranjen ulaz, kao što mi je zabranjeno na prostoru Kosova i Metohije, gde god se Šiptari nešto pitaju, pa da Aleksandru Vučiću ustaše čine sve da on ne dođe u Hrvatsku. Pa, nije to baš slučajno došlo. Došlo je zbog načina na koji se borimo i zbog borbe koju vodimo.
Da nisam održao govor iznad jame Šaranove, na obeležavanju Jadovskog užasa ispred stotinak ustaša koje su došle da protestuju što se Srbi uopšte okupljaju na tom mestu, da nisam rekao ko je Alojzije Stepinac i da ne može vikar ustaške vojske da bude svetac dok je … jasenovačke dece. Jel mislite da bi Hrvati mogli da oproste to Srbinu? Da nismo to tada rekli, možda bi prećutao i Vatikan, možda bi svi ćutali, ali mi smo pokrenuli veliku i važnu raspravu koju nam nikad neće zaboraviti.
U ovoj Vladi sede ljudi koji iskreno vole Srbiju i ne prećute nikad nijednu jedinu stvar. Kad smo mi to ćutali Milu Đukanoviću? Pa, ko je počeo da budi srpski narod u Crnoj Gori? Ko je izgradio srpsku kuću u Crnoj Gori? Treba li da vas podsećam šta kaže Andrija Mandić za Aleksandra Vučića? Da niko od kralja Aleksandra nije više uradio za Srbe u Crnoj Gori. Pa, jel ja više znam o tome ili znaju Srbi u Crnoj Gori kada govore i kada tako nešto znaju?
Biće da im možemo verovati, baš kao što možemo verovati i svim Srbima koji žive van granica Srbije kada se okupe i dođu kada ih pozove predsednik Vučić na obeležavanje važnih datuma, pa i tragičnih datuma iz naše istorije. Svi do jednog dođu sa ponosom da konačno mogu u svojoj Srbiji da budu na prvom mestu, da nisu nikome opterećenje, već da su voljeni, čuvani, poštovani.
Prvi je Aleksandar Vučić rekao – neće se ponoviti nikad više ni Jasenovac, ni „Oluja“, ni Martovski pogrom. To pre njega niko nikad nije rekao, nijedan političar koji ima takvu moć, koji ima takvo pravo da odlučuje to nikad nije rekao.
Ne može se optužiti Aleksandar Vučić za manjak patriotizma i, što je najvažnije, za delovanje, za rad, za pomoć Srbima bez obzira gde oni žive. Pa, naravno, kada napravite tolike autoputeve, otvorite tolike fabrike, dovedete tolike investitore, Srbija može i mora da vam bude zahvalna.
Možete da ga ne volite, to je vaše pravo. Politika daje za pravo da posmatrate stvari iz različitih uglova i to je u redu, tako i treba da bude, ali ne možete da osporite da nikad se više nije gradilo i radilo. To jednostavno ne možete da osporite. Ne možete da osporite da je Vojska Srbija daleko moćnija nego što je bila pre sedam godina. Ne možete da osporite. Ne možete da osporite da su naše službe bezbednosti bolje i razvijenije nego što su bile pre sedam godina. Ne možete da osporite da nesumnjivo svaka od ovih službi, od Vojske do MUP, BIA, da svaka od njih ne radi, nijedna više ne radi po diktatu stranaca.
Kod nas se stranci više ništa ne pitaju. Zato predsednik Vučić može da izađe sa ovakvom inicijativom, zato može da dođe, stane i kaže – otvaramo mogućnost za našu privredu, otvaramo mogućnost za naše privrednike, dajemo im priliku da trguju, da zarađuju, da putuju, zato što smo mi lideri u regionu. Konačno to postajemo.
Zatvara se onaj ko se boji. Zatvara se onaj ko slabi. Onaj ko je jak, onaj ko može više da proizvede, ko može više da proda, taj se ne pomera. Taj može da dopusti kretanje. Svaki taj ko prođe preko teritorije naše zemlje, pa platiće putarinu, pa nasuće bar rezervoar goriva. Pa, što je to problem? Što je problem da prođe preko naše teritorije, da ostavi novac ovde? A, šta je problem da mi možemo da prođemo svuda? Šta je problem da se otvorimo dodatno? Šta je problem?
Odmah da vam kažem, Vlada Republike Srbije ima veru u Srbiju, ima veru u našu privredu, ima veru u naše ljude. Mi to možemo. Mi smo ti prema kojima se okreće Balkan, a ne mi oko Balkana. I dok je tako uspešne Srbije, biće i Balkan i uspešan i miran.
Aleksandar Vučić je poslednji slobodni lider u Evropi, poslednji koji može svakom da kaže šta god misli, poslednji koji može da kaže neću uvesti sankcije Ruskoj Federaciji, neću dozvoliti da se Republika Srpska na bilo koji način umanji, poslednji slobodni lider u Evropi, poslednji koji sme da kaže da neće da uđe u NATO pakt i poslednji koji sme da kaže da će se opremati i naoružavati gde god hoće i kako god hoće. Zato mu to i ne praštaju, zato trpi tolike napade, zato će ga napadati sa mnogih strana, zato što ni Evropa ni velike sile ne vole slobodne lidere, i to je jednostavno tako.
Aleksandar Vučić je čovek koji iskreno vodi mirovnu politiku. Ja mu mnogo puta kažem i lično, kada razgovaramo sa njim, da ne verujem da svaki put sa druge strane ima iskrene sagovornike, da ne verujem da svaki put sa druge strane ima ljude koji iskreno veruju u mir, kao što veruje on. Svaki put mu kažem da razmisli i o tome kako će oni reagovati i koliko puta će pomisliti da mogu da zloupotrebe njegovu mirovnu politiku.
Ja ne mogu da zaboravim da su ga u Srebrenici, kada je došao da iskaže svoje saučešće svim žrtvama, svim mrtvima, dočekali tako što su izvršili pokušaj ubistva na njega, a do dana današnjeg ne znamo ko je pokušao da ga ubije. To se nikada nikome ne bi desilo tamo gde je srpski narod. To se nikada nikome ne bi desilo tamo gde je država Srbija. Zato ne mogu da kažem da njegova ispružena ruka uvek ima kome da se pruži.
Treba li da vas podsećam kako i koliko puta su se hrvatski državnici ovde osećali dobro i gostoprimljivog kako i dolikuje srpskom narodu koji je veliki i čestit narod, a kako se dočekuje Aleksandar Vučić u Zagrebu, obično se demonstracijama ustaša ili pretnjama da će srušiti svoju Vladu samo li ga budu videli. Primećujete li da se u Hrvatskoj svi svađaju oko svega, osim kada dođu do toga šta treba raditi Srbima i šta treba raditi sa Aleksandrom Vučićem.
Mnogo puta kada razgovaram sa njim kažem mu da ne verujem da ima sa druge strane iskrene sagovornike i da svi podjednako žele mir, kao što ga želi on. On je poslednji slobodni lider u Evropi i ima hrabrost da se bori za mir i ima hrabrost da zadrži orjentaciju i politiku Srbije, ima pravo da zadrži Srbiju na putu i mira i prosperiteta.
Neće Srbija nikad dozvoliti da je neko navede na sukobe i ratove. Dovoljno smo ratovali. Samo hoćemo da budemo spremni i sposobni da branimo svoju zemlju, da čuvamo svoj mir i da budemo preskupi za bilo koga ko misli da može da pokuša da napadne našu zemlju. Za to služimo i za to postojimo.
Dame i gospodo narodni poslanici, verujem, čvrsto verujem da ćete podržati ovaj današnji predlog, da ćete pomoći građanima naše zemlje da imaju još jedan carinski prelaz, da ćete im dati mogućnost da brže završavaju svoje poslove, da ćete im dati priliku da se dobro osećaju, da ćete ima dati priliku da žive i rade tamo gde su rođeni.
Drago mi je što oko ovog predloga nismo imali suštinskih razlika. Drago mi je što smo vodili plodnu i sadržajnu raspravu, dobru, plodnu, sadržajnu diskusiju. Drago mi je što ste još jednom pokazalo da svako ko sedi u ovoj Skupštini voli svoju zemlju, neće da joj naudi i da nijedna ideja, ma kakva ona bila izgovorena u Narodnoj skupštini, izgovorena sa poštovanjem prema sagovorniku, izgovorena sa poštovanje prema Republici Srbiji, nije i ne može da naškodi našoj zemlji i našem narodu.
Našoj zemlji i našem narodu mogu da naškode samo oni koji koriste svaku priliku da pljunu svaki napor i svaki rad Republike Srbije, da nas prikažu u najgorem i najlošijem svetlu, da sve naše prijatelje uvrede, povrede i pošalju strašnu i uvredljivu poruku da nikada i nigde ne treba biti sa Srbima, jer ti na kraju uvek pljunu u ruku, jer na kraju te uvek povrede, na kraju te uvek uvrede. Ma kakva bila ta manjina, ali tu manjinu će koristiti baš za to, koristiće je uvek za tako nešto, kao što koriste ovog nesretnog špijuna Obradovića koji treba da pokaže kako je dobro i normalno podatke iz vojne fabrike iznositi i prodavati strancima. U kojoj to privatnoj firmi smete da iznesete podatke i date ih konkurenciji, a treba da bude herojski čin što iz vojne industrije, iz vojne fabrike predajete podatke strancima? U kojoj to zemlji na svetu se zove uzbunjivanje, a gde ne bi bila špijunaža?
Žao mi je što Srbija mora da raspravlja o takvim stvarima. Žao mi je što moramo da govorimo i o takvim ljudima. Žao mi je što u ovoj zemlji takvi ljudi mogu da prođu. Žao mi je što možete da ih pravite herojima. Žao mi je što ne nazovemo stvari pravim imenom. Onaj ko predaje poverljive informacije iz vojne industrije strancima je špijun i nikako drugačije.
Dame i gospodo, hvala vam na vremenu koje ste posvetili, hvala vam na upornosti, očekujem vašu podršku, a vi i ja ćemo se ponovo videti već sutra po drugoj temi, ali suštinski istoj temi. Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, poštovani poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi.
Pred vama se danas nalazi set zakona koji su neposredno vezani za pitanje odbrane i to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, Predlog strategije i odbrane Republike Srbije, Predlog strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Predlog odluke o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o saradnji u oblasti odbrane.
Pre nego što počnem sa formalnim delom obrazlaganja svih zakonskih predloga koji su preporučeni vašoj pažnji hoću da podelim sa vama jednu ličnu impresiju. Ja sam pred Narodnom skupštinom Republike Srbije imao čast da obrazlažem brojne zakone, neke od njih koji su suštinski na bolje menjali Republiku Srbiju i naš život u njoj, od Zakona o radu do promena Zakona o Vojsci, Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Zahvaljujući vama, vašoj upornosti, vašem strpljenju i vašem radu građani Srbije su dobijali zakone koji su na bolje menjali njihov život. Sve što vi radite, sve što ovaj visoki dom usvoji, kaže, ne usvoji, ulazi u istoriju. Neko će jednom za neke decenijama, godinama koje dolaze, pa vekovima, jer mi smo stara demokratija. Srbi imaju dugu tradiciju zborovanja, saboravanja, donošenja odluka u korist našeg naroda, razmišljati o tome šta ste vi ovde radili, šta ste usvajali ili niste usvajali.
Ponosan sam što ću danas zajedno sa ljudima iz Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Srbije i zajedno sa svima vama postati deo jednog važnog istorijskog trenutka, trenutka u kome je Republika Srbija odlučila da definiše svoje nacionalne interese, da izađe pred građane Srbije, da izađe pred prijatelje, da izađe pred neprijatelje i da svakom kaže šta je to što će državu Srbiju i njen narod učiniti vrednom ponavljanja, šta je to što nas ugrožava, šta je to što smatramo pretnjom, šta je to što smatramo onim što je prioritet naše politike.
Zato, dame i gospodo, pred vama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije. Izmene i dopune donosimo da bi preciznije i dodatno uredili određena pitanja, a time obezbedili efikasnije rukovođenje i funkcionisanje Vojske Srbije. Na taj način verujemo da ćemo očuvati i dodatno unaprediti funkcionalne i operativne sposobnosti Vojske Srbije i stvoriti uslove za bolji položaj profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, posebno profesionalnih vojnika, oficira i podoficira u službi na određeno vreme. U danima pred nama raspravljamo ćemo o svakoj tački posebno, pa ću samo u najgrubljim crtama reći šta je to što predlažemo da prihvatite kao promenu.
Ponovo se vraćaju činovi vodnika prve klase i kapetana prve klase, odnosno poručnika prve klase, odnosno poručnika bojnog broda u rečnim jedinicama. U cilju kvalitetnog vođenja kadra kroz službu u Vojsci Srbije, donosimo dopunu kojom se propisuje vreme provedeno u činu poručnika, kapetana i kapetana prve klase, koje je neophodno za unapređenje u neposredno viši čin.
Povećava se i starosna granica za prijem u profesionalnu vojnu službu, za podoficire to je 40 godina, a za oficire 45 godina. Proširuje se krug lica koja mogu biti primljena u profesionalnu vojnu službu, ako poseduju odgovarajuću vojnu obuku sa oružjem i koji su stekli odgovarajuća znanja i veštine za obavljanje poslova profesionalnog vojnog lica.
Vojska Srbije kao i svaka druga institucija u našoj zemlji mora da se učini što je moguće prijemčivijoj za što širi i što veći broj ljudi, kako bismo privukli što veći broj naših građana koji žele da služe u Vojsci Srbije i mi zbog toga želimo da olakšamo uslove da oni postanu deo Vojske Srbije. Precizira se preizvođenje u početni čin podoficira, učenika srednje stručne vojne škole i učenike Mešovite vojne škole.
Mi smo skoro ugasili za vreme vlasti DOS-a srednje vojno obrazovanje. Godine 2005. su ukinute srednje stručne vojne škole. Pazite, ostavili ste vazduhoplovstvo, imate neke avione, imate neke radare, imate neki PVO, ali ste ukinuli školovanje za ljude koji će se o tim avionima, radarima i o tom PVO brinuti. To je urađeno 2005. godine. Zašto? Ostaje nam svima da razmišljamo i da razgovaramo zašto je to urađeno. Vraćeno je 2015. godine i želim da se zahvalim još jednom ministru Gašiću, jer je to prepoznao i vratio i sada, četiri godine kasnije prvi put smo dobili 19 dečaka i devojčica koji su već raspoređeni po našim aerodromima i koji se brinu o našoj tehnici. Ali, mi smo izgubili 10 godina školovanja tih dečaka i devojčica. Deset godina.
Sada pokušavamo to da nadoknadimo i nadoknađujemo kako možemo. Zašto govorim o tome? Zato što ovde predviđamo način kako da ta deca dođu do prvih podoficirskih činova i da naravno, u budućnosti organizujemo naše školovanje, upravo za podoficire. Mi nemamo školu za podoficire. Dakle, mi ih ne školujemo, mi imamo Vojnu gimnaziju i Srednju stručnu vojnu školu, nemamo školu za podoficire.
Na ovaj način, ova deca će moći da izaberu svoju karijeru u Vojsci Srbije da postanu podoficiri odmah nakon završetka školovanja, a planiramo u budućnosti da organizujemo i podoficirsku školu. Propisuju se uslovi za unapređenje oficira u neposredno viši čin i predviđa se obaveza profesionalnih pripadnika Vojske Srbije koji učestvuju u multinacionalnim operacijama, da ostanu u profesionalnoj vojnoj službi, propisan je vremenski period nakon povratka iz multinacionalne operacije.
Na ovaj način sprečava se eventualna mogućnost da neko ode u multinacionalnu operaciju, nešto što pripadnici Vojske Srbije vole i ne samo zato što dobijaju značajno više novčana sredstva, već i stiču važna iskustva. Mi uložimo u njihovu obuku, uložimo u njihovu opremu, pošaljemo najbolje među nama tamo i onda, kada se vrati, nekom može da padne napamet i kaže - pa, dobro, ja sam sad zaradio jednu značajnu količinu novca, za to ću uraditi nešto, napraviti, otvoriti. Manji je nama tu problem novac. Veći nam je problem što eventualno možemo da izgubimo čoveka u čije iskustvo smo investirali. Mi hoćemo čoveka koji će to iskustvo da nam vrati, da podeli sa budućim generacijama vojske.
Zbog toga radimo nešto što mislimo da je ispravno i potpuno opravdano, da se predvidi da nakon povratka iz mirovne operacije još tri puta više vremena morate da provedete u Vojsci Srbije. Ako to ne uradite, naravno, bićete penalizovani u skladu sa ugovorom koji potpisujete pre nego što odete.
Precizira se i prestanak profesionalne vojne službe za vreme ratnog ili vanrednog stanja. Obuhvaćen je prestanak i za vreme vanrednog stanja i predviđeno da profesionalnom vojnom licu ne može prestati profesionalna vojna služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja, osim u striktno određenim slučajevima.
Ne može se desiti da profesionalno vojno lice koje je ceo radni vek obučavalo i pripremalo za izvršenje zadatka u ratnom ili vanrednom stanju, nakon proglašenja tih stanja, jednostavno podnese zahtev za prestanak vojne službe i napusti svoju vojsku. To više neće biti moguće.
Predviđa se i obrazovanje vojnih disciplinskih sudova i tužilaca pri Ministarstvu odbrane. Na ovaj način uspostavlja se potpuna nezavisnost vojno-disciplinskih organa u stručnom pogledu prilikom odlučivanja o odgovornosti profesionalnih pripadnika vojske.
Takođe, izvršene su odgovarajuće izmene kojima se vrši usklađivanje osnovica za obračun plata profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, sa metodologijom Republičkog zavoda za statistiku, onako kako zakon i nalaže.
Donosi se i Uredba koja propisuje broj dana godišnjeg odmora za navršeni staž, čime se vrši usklađivanje sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima.
Meni je velika, velika čast da pred vama mogu da izlažem dva krovna dokumenta koja definišu strategiju ne samo odbrane, nego strategiju politike naše zemlje.
Republika Srbija pomno prati promenu u okruženju i prilagođava svoju bezbednost i odbrambenu politiku tim promenama, kako bi na najbolji način štitila i ostvarila svoje nacionalne i odbrambene interese - očuvanje suverenosti, teritorijalne celovitosti, vojne neutralnosti, briga o srpskom narodu van granica Srbije.
Evropske integracije i efikasna pravna država su osnovna polazišta za izradu strategijskih dokumenata. Izrada nacrta dokumenata je inicirana 2016. godine, a u septembru 2017. godine izrađene su usaglašene verzije, sa kojima smo izašli nakon dobijanja saglasnosti vrhovnog komandata Vojske Srbije, predsednika Vučića, u javnu raspravu. Upoznali smo svu zainteresovanu javnost i svako je mogao da kaže šta misli o njima.
Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije najviši je strateški dokument čijim se sprovođenjem štite nacionalne vrednosti i interesi Republike Srbije.
U dokumentu koji je pred vama, sagledavamo stanje u strategijskom okruženju, navode se izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, formulišu se nacionalni interesi i ciljevi, utvrđuje se politika nacionalne bezbednosti, struktura i načela funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti, kao i način sprovođenja strategije.
U dokumentu su po prvi put utvrđeni nacionalni interesi i uređene osnove sistema nacionalne bezbednosti.
Posebno ističem da za Republiku Srbiju nije prihvatljiva protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost teritorije koju administrativno obuhvata AP Kosovo i Metohija. Smatramo to ugrožavanjem nacionalne vrednosti i interesa naše zemlje.
Po prvi put, još jednom podvlačim, država Srbija je smogla snage i hrabrosti da izađe pred čitav svet i da kaže šta je to što je naš nacionalni interes.
Utvrđeno je sedam nacionalnih interesa - očuvanje suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana, očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on da živi. Ova rečenica koju sam sada izgovorio nikada nije našla svoje mesto pod suncem u istoriji moderne srpske države. Nikada srpska država, nikada država Srbija nije rekla da je njen nacionalni interes očuvanje života Srba, bez obzira gde oni žive. Nikada. I nikada, kao u dokumentu koji je pred vama, nije rečeno da je Republika Srpska i njeno očuvanje prioritet naše spoljne politike. Nikada.
Država Srbija na ovaj način veoma jasno kaže šta je nacionalni interes i šta se mora braniti. Pre nas, kao da se niko toga nije setio. Prošla strategija je rađena 2009. godine.
Dakle, dalje - očuvanje nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, očuvanje mira i stabilnosti u regionu i svetu, evropske integracije, članstvo Republike Srbije u EU, ekonomski razvoj i ukupni prosperitet, kao i očuvanje životne sredine i resursa Republike Srbije.
Svaki nacionalni interes ostvaruje se putem realizacije ciljeva, a za svaki cilj navode se i mere za njegovo dostizanje.
Sistem nacionalne bezbednosti definisan je kao integralna celina elemenata koju uključuju sve nadležne strukture države i društva, a čijom delatnošću se obezbeđuje zaštita i ostvarivanje nacionalnih interesa Republike Srbije.
Strategija odbrane Republike Srbije je strategijski dokument koji proizilazi iz Strategije nacionalne odbrane. Iz njega, kao krovnog dokumenta, mi definišemo, mi donosimo dokument koji usmerava razvoj normativnih, doktrinarnih i organizacionih rešenja sistema odbrane, planiranje i finansiranje odbrane i angažovanje resursa odbrane Republike Srbije. On sadrži stavove o bezbednosnom okruženju, identifikuje izazove, rizike i pretnje koje su od značaja za odbranu, utvrđuje odbrambene interese i ciljeve, strategijski koncept odbrane, strukturu i načela funkcionisanja sistema odbrane, kao i način sprovođenja Strategije.
Strategijski koncept odbrane izražava osnovne stavove o načinu angažovanja sistema odbrane, a zasniva se na modelu totalne odbrane.
Model totalne odbrane je i ranije pominjan, u prethodnim strategijama, ali se na njemu ništa nije uradilo. Mi smo rekli - uvodimo profesionalnu vojsku, ona će biti mala, dobro obučena, dobro organizovana, dobro naoružana i kada dođe do prvog udara, ona će zadržati prvi udar, a onda će doći ko? Ko? Jer, posle toga, posle ovog prvog dela i koncepta totalne odbrane u koji se nije uložio ni jedan dinar, u kojem se ništa nije radilo, nema ko da dođe.
Tragični su podaci onih koji su pozivani u rezervu. Prekinuto je sa obukom našeg stanovništva, a koncept totalne odbrane upravo kaže - svaki građanin Srbije, u skladu sa svojim mogućnostima, zdravstvenim, obrazovnim, ima pravo i obavezu da učestvuje u konceptu odbrane svoje zemlje, onako kako može. Neće svi nositi oružje, ali, i te kako ima prostora za svakoga.
Mi smo to uveli, napisali i jednostavno prestali da radimo na tome. Ništa nismo uradili na tome, ništa. Ovo je sad naš način da se ponovo brinemo o sopstvenoj bezbednosti. I to nije nešto zbog čega bilo ko treba da bude zabrinut. To je pravo i obaveza, a u čitavom svetu mnogo mirnije zemlje nego što je naša isto tako vode računa o ovakvim elementima i čine sve da njihova zemlja bude sigurna i bude bezbedna.
Dakle, u funkciji zaštite i ostvarivanja nacionalnih interesa, utvrđeno je šest odbrambenih interesa - zaštita suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti, zaštita bezbednosti Republike Srbije i njenih građana, očuvanje mira i bezbednosti u regionu i svetu, unapređenje nacionalne bezbednosti i odbrane kroz procese evropskih integracija, vojna neutralnost Republike Srbije i saradnja i partnerstvo sa državama, međunarodnim organizacijama u oblasti bezbednosti i odbrane.
I u ovom dokumentu istaknut je stav da je za Republiku Srbiju apsolutno neprihvatljiva kosovska nezavisnost.
Ovde dolazimo do još jedne od ključnih elemenata strategija koje su pred vama - naše čvrsto opredeljenje o insistiranju na politici vojne neutralnosti. Vojna neutralnost je stav građana ove zemlje, stav Narodne skupštine, stav Vlade, stav predsednika Republike i nešto je od čega se i ovim dokumentom ojačava naša rešenost da ostanemo vojno neutralni.
Upravo zbog toga, primetićete, ako ste pažljivo čitali, da se po prvi put u ovom dokumentu, osim pominjanja naše saradnje sa NATO paktom kroz Partnerstvo za mir, što smatramo optimalnim nivoom naše saradnje, dakle isključuje članstvo, govori o našoj saradnji sa ODKB-om, dakle, Ugovorom o kolektivnoj bezbednosti. Neki ga nazivaju „Istočni NATO“. Po prvi put, nikada do sada ni jedan papir u našoj zemlji, iako je imao stavove o vojnoj neutralnosti, nije vodio i nije predlagao ovako izbalansiranu politiku - Sarađujte sa istokom, sarađujte sa zapadom. Imajte zajedničke aktivnosti i sa zapadom, ali imajte i sa istokom. Ovo je prvi put da jedan zvanični predlog, da zvanična strategija izlazi pred građane Srbije i kaže da će sarađivati i sa istokom i sa zapadom, i to vrlo jasno i precizno definiše.
Navešću primer da smo mi, dragi građani, imali od 2000. godine, pa do 2012. godine, recimo, sa Ruskom Federacijom zajedničkih aktivnosti nula. Nismo radili ništa, a reći ću vam da sada imamo 96. Dakle, vidite da postoji razlika, a da nigde nismo ugrozili načelo vojne neutralnosti, jer isto tako sarađujemo i sa zapadnim zemljama, vodeći računa, na prvom mestu, o građanima Srbije i šta su naši interesi. Ne šta su tuđi interesi, već šta su naši interesi. Vojsku Srbije sada organizuju, uređuju i vode oni koji slušaju samo glas građana Srbije i baš nikog drugog.
Pred vama, dame i gospodo, je i Predlog odluke upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije. Srbija je zemlja koja je u stanju da izvozi bezbednost. Srbija je zemlja koja je u stanju da pomaže tamo gde je teško, da pomaže ljudima koji pate, da na najbolji način svojom vojskom prezentuje svoju politiku, ali i svoju organizaciju, svoju sposobnost, da na najbolji način pokaže za šta je Srbija sve sposobna.
Mi smo pred vama zato što Narodna skupština donosi odluku o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije i dolazimo sa promenom koja kaže da Narodna skupština kada usvoji jednom jednu od odluka o učešću u multinacionalnim mirovnim operacijama to ne mora ponovo da radi, osim ukoliko se ne promeni mandat ili ukoliko se ne promeni naziv ili sama operacija.
Dakle, ne može niko da nas uvede u bilo šta što Narodna skupština neće proučiti, pogledati i reći da li joj to odgovara ili ne odgovara. U ovom trenutku učestvujemo u devet mirovnih operacija, od toga su pet pod komandom UN, a četiri su pod komandom EU. Dakle, mirovnih, ne borbenih operacija.
Pred vama je, dame i gospodo, i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o saradnji u oblasti odbrane. On je potpisan u Beogradu 11. septembra 2019. godine. Prošlo je dugo vremena, još od Savezne Republike Jugoslavije, kada je poslednji put potpisan sličan sporazum. To je tipski sporazum koji reguliše međusobne odnose, daje pravni okvir za ostvarivanje saradnje između dva ministarstva, odnosno dve vojske, naravno, na prvom mestu, to stalno ponavljam, u skladu sa interesima i potrebama Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, države Srbije. To je nešto što želimo da potpisujemo sa što više zemalja sveta. Niša vas ne košta, a obavezuje vas da radite u onome što ste potpisali, a potpisaćete ono što je u interesu vaše države. Tako da, u ostalom, zato ste vi tu, da pogledate i kažete šta mislite o tome, šta smatrate.
Iskreno se radujem i osećam se beskrajno ponosnim što zajedno sa vama učestvujem u ovom istorijskom danu, što država Srbija govori ovako jasno, govori ovako glasno, što na ovaj način govori o tome kako će se razvijati, ne samo njena vojska i njen sistem bezbednost, već kako će se razvijati njena politika, njeni stavovi po najvažnijim nacionalnim pitanjima. Radujem se argumentovanoj, ozbiljnoj raspravi i želim da na dobrobit svih građana Srbije usvojimo dokumenta koji će Srbiju učiniti još boljom i još bezbednijom. Hvala vam.

Ja se zahvaljujem, poslaniku Radojeviću.
Sada, prvo, ne znam gde ste našli povećavanje ovlašćenja predsednika Republike, našeg vrhovnog komandanta zato što… Ja ću dosledno citirati upravo za naše gledaoce koji ovo prate, a narodni poslanici imaju tekst.
Dakle, citira se zakon i Ustav – predsednik Republike u skladu sa Ustavom i zakonom komanduje Vojskom Srbije, usvaja doktrinu Vojske Srbije, usvaja i naređuje sprovođenje plana odbrane, daje saglasnost na nacrtu osnovnih dokumenata planiranja razvoja i donosi smernice za izgradnju operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije, obavlja i druge poslove u skladu sa Ustavom i zakonom. Ovo je strategija odbrane.
Strategija - predsednik Republike izražava državno jedinstvo upravnim sistemom nacionalne bezbednosti, predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, objedinjava i usmerava funkcionisanje sistema nacionalne bezbednosti i komanduje Vojskom Srbije u skladu sa Ustavom i zakonom, ukazom proglašava zakon i donosi akte iz svoje nadležnosti u oblasti bezbednosti i odbrane.
Dakle, ništa se nije promenilo. Njegova ovlašćenja su potpuno ista i data baš onako kako je predviđeno Ustavom i zakonom, ničim drugim. On radi samo ono što radi.
Ono, a delom odgovaram i na neka od vaših pitanja, što će proizaći, odnosno što može da proizađe upravo iz ovih strategijskih dokumenata, jeste rešavanje i uloge predsednika Republike i drugih činilaca sistema odbrane u ratu. Ovo je sve predviđeno za mir i ovo tako funkcioniše u miru, ali ko komanduje zemljom u ratu? Koja je uloga Generalštaba? Koja je uloga drugih činilaca odbrane? Koja je uloga predsednika Republike kao vrhovnog komandanta? To su pitanja na koja do sada nismo imali odgovor, a ja hoću da imam odgovor i kada taj odgovor dođe svi vi narodni poslanici ćete se izjasniti o odgovoru, jer to proizilazi iz ove strategije.
Strategija sama po sebi ne može da objedini sve to i ne može da vam kaže ovaj dokument, kao što nije nikada, kao što znate, i nije nigde, ali iz njega ova pitanja mogu da dobiju odgovore, jer treba da dobiju odgovore.
Vi ste s pravom rekli da smo mi poslednju strategiju doneli 2009. godine, svašta se promenilo otad, ali kao što znate ni tada 2009. godine nismo dali nikakve odgovore upravo na pitanja koja ste vi postavili. Ovo je sada način da idemo ka davanju upravo tog odgovora. Kada se kaže odbrana, ne misli se na vojsku, misli se na sve činioce odbrane, a to su i MUP, dakle, policija kao što je i bilo, tu je vojska naravno, to su jedinice civilne zaštite, to je BIA. Dakle, sve ono što se može iskoristiti u datom trenutku kao odbrana.
Koncept totalne odbrane je donet prvi put 2009. godine i tu se stalo. Nijedna reč se više nije rekla - šta će to biti, kako će to izgledati? Baš smo pričali, aktivna vojska izdrži prvi udar, a onda dođe, ko dođe? To je koncept totalne odbrane, odgovor na pitanje – ko dođe? Da bi došlo do koncepta totalne odbrane, naravno, tu se podrazumeva učešće čitave nacije, učešće civila, i to nije samo kod nas. Koncept totalne odbrane nisu izmislili Srbi ni 2009, ni 2019. godine. To je koncept mahom malih i srednjih zemalja koje nemaju sposobnost ni finansijsku, ni ljudsku da izdrže tako veliki pritisak stajaće vojske.
Za vreme NATO agresije stajaća vojska je činila oko 85.000 ljudi. Pazite, 85.000 ljudi, a bila je ista veličina zemlje. Tu smo negde, 85.000 ljudi, i na to dodajte rezervu, MUP u to vreme, dobrovoljce, šta smo već imali i to je oko 200.000 ljudi.
Da li mi sada u ovom trenutku, dame i gospodo narodni poslanici, imamo 200.000 ljudi spremnih i obučenih da ratuju? Teško. Posle svih ovih godina jako teško.
Dakle, vi u konceptu totalne odbrane morate ići ka tome da zemlju učinite dovoljno otpornom da bi izvršila prevenciju bilo kakvog napada. Koncept totalne odbrane nije agresija. Ne možete vi obučiti civila sa idejom da će on sada da pređe granicu i napadne nekoga. Vi ga obučavate da bude u svojoj zemlji, da bude u svom gradu, u svom selu i ako treba da ispunjava svoju ulogu, ukoliko dođe do agresije. To je opet preventivna funkcija.
Koncept totalne odbrane tek mora da se razradi. Postoje razni svetski primeri i mi ćemo ga razrađivati i opet će morati da se razradi pred ovom Narodnom skupštinom. Ne možemo mi to da donesemo sami od sebe i sprovodimo sami od sebe.
Sa jedne strane jeste u pravu, naravno, Vlada je ovlastila mene da obrazlažem ove zakone pred vama, ali koncept totalne odbrane zahteva, recimo, angažovanje ministra prosvete, kao što već radimo na tome, a to znači uvođenje određenih predmeta gde će deca da uče određene veštine, određena znanja koja mogu biti korisna u slučaju ratnog stanja ili rata, ali isto tako i u svakodnevnom životu, i to ne samo prosveta. Pominjemo i ekologiju. Naravno da je to potencijalno velika opasnost.
Pominjali smo ovde i sajber ratovanje. Pominjali smo sve stvari koje u ovom trenutku prepoznajemo i pokušavamo da nađemo adekvatne odgovore na njih. Nije ovo gotovo i nemate sve ovde odgovore i nećete ih ni dobiti, nego ćete i vi, kao Narodna skupština, i Vlada, i ministarstva, reći.
Ono što razlikuje možda ovu strategiju od nekih prethodnih jeste to što… Znate, istorijski narodi se razlikuju po tome što imaju konzistentnu politiku bez obzira ko vlada. Mi Srbi po prvi put definišemo nacionalni interes onako kako ga vidimo, kako ga vidi vladajuća većina ovde. To je obaveza za nas. Vi ste rekli da nismo narod kojim se vlada na osnovu dokumenata, strategija. Mi hoćemo da se vlada na osnovu dokumenata i strategije i zato smo i rekli ovo.
Nama bi, dame i gospodo, bilo lakše, govorim iz ugla političara, da ovo nismo doneli. Što bi mi sebe obavezivali pred vama i pred narodom? Ima dovoljno zakonskih osnova da vi možete da sprovodite politiku koju hoćete, imate nadležna ministarstva, imate vojsku, imate policiju i možete to sve da sprovedete, ali smatram da je jako važno, jako dobro izaći pred naciju da zna kako mi vidimo budućnost naše nacije i šta je to što smatramo izazovima i pretnjama, šta je to što nas ugrožava.
Što se tiče civilne kontrole, odmah da vam kažem da Ministarstvo odbrane izrađuje akcione planove, predlaže ih Vladi Republike Srbije, Vlada Republike Srbije ih usvaja ili ih ne usvaja. Dakle, civili u celoj strukturi i te kako odlučuju o onome što se radi i sa odbranom, sa vojskom, Ministarstvom odbrane. Tu nemojte da imate nikakvu brigu. Kao što znate, nadležni skupštinski odbori redovno dobijaju sve izveštaje, izjašnjavaju se o njima. Sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem, dok su predstavnici DOS-a učestvovali u radu, i oni su glasali za odgovarajuće zaključke. Nije to bio problem. Imate i inspektora unutar Ministarstva odbrane koji se, recimo, bavi službama bezbednosti i koji nadležnom skupštinskom odboru daje svoja saznanja, vrši redovne kontrole. Civilna kontrola je tu apsolutno zastupljena i ne treba imati sumnje u to.
Koja je korist od saradnje sa ODKB-om? Vojska Srbije uči od svakoga od koga može nešto da nauči. Učiti od npr. specijalnih jedinica Ruske Federacije ili inžinjerije Narodne Republike Kine, to je ogromna korist. Za nas je to ogromna korist. Naravno, smatram da i oni treba da uče od nas, kao što i uče od nas. Imamo ozbiljna ratna iskustva, izuzetne starešine, i te kako se ima šta od nas naučiti. To za nas, kao vojsku, mnogo znači. Isto kao što radimo kroz Partnerstvo za mir, pa mi od njih učimo kako oni funkcionišu, kakve su im procedure, kako koriste odgovarajuće oružje.
Znate, za vojnika, evo, i u Narodnoj skupštini imamo vojnike, ali nema bivših vojnika, nema bivših generala posebno, najveća želja svakog vojnika je da uči na tuđe ratnom iskustvu, ne na svom, ako je moguće ikako da mi izbegnemo ratove, da to više ne ponavljamo, ali za nas je velika stvar da naučimo kako se koristio PVO u Siriji sa novim sredstvima izazova, kako se to radilo, kao što je za nas od velikog interesa da saznamo kako zapadne zemlje koristi svoje naoružanje, koja je strategija primene. Dakle, ima ogromne koristi. Mi učimo i na istoku i na zapadu.
Podsetiću vas da je najveći deo našeg naoružanja sovjetske proizvodnje ili sovjetske tradicije i onda je sasvim logično da koristite to oružje i učite kako se to koristi od onih koji su ga napravili, oni koji bez sumnje najbolje znaju da ga koriste. Mada kažem, koliko su naši ljudi bili inovativni posebno tokom NATO agresije, i oni imaju puno da uče od nas.
Dakle, učimo od svih, učimo kroz Partnerstvo za mir, i to smatramo svojim optimumom. Dakle, nije to nikakav otklon. Rečeno je kao i tada. Više učešća u Partnerstvu za mir na način kojim je i članstvo u NATO paktu, a to nećemo biti. Dok je predsednik Vučić predsednik Srbije, dok je vrhovni komandant Vojske Srbije, dok je ova vladajuća većina, mi nećemo biti u NATO paktu. To znači da je ovo najviši oblik naše saradnje, i to je optimalan oblik naše saradnje.
Sa druge strane, mi sarađujemo sa ODKB-om i treba da sarađujemo sa ODKB-om. Zašto ne bi učili na toj strani? To nisu neprijatelji. Ne traže od nas da se odreknemo bilo kog dela naše teritorije. Ne traže da promenimo politički sistem. Samo sarađujemo na vojnoj osnovi, koliko nama odgovara i kako nam odgovara.
Bolje je pitanje – kako to da ste doneli Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, a nikada niste sarađivali sa ODKB-om? Kako to sad? Kako ste vojno neutralni, a nećete da sarađujete sa jednom stranom sveta?
To je prvo pitanje. Na ovaj način mi obezbeđujemo potpuno izbalansiranu politiku. Na ovaj način mi možemo sa ponosom da kažemo – sarađujemo sa onima od kojih nam je saradnja potrebna i to radimo.
Mi ćemo, ja se nadam, već iduće godine, blizu mi je, pa možda grešim, dakle, već 2020. godine, imati recimo prvu vojnu vežbu sa Kinom. To nikada nije bilo, nikad, evo u istoriji otkako je naše drage i voljene Srbije, Narodne Republike Kine. Imaćemo vojnu vežbu. Što ne bi imali vojnu vežbu sa Kinom? Što ne bi naučili od Kineza kako upotrebljavaju svoja sredstva? Kako to rade? Zašto ne bismo uradili? To je vojna neutralnost. Kina nije član ODKB-a. Kina nije član ni jednog vojnog saveza, ali eto načina da sarađujemo sa njima.
Dakle, sarađivaćemo sa svima i pravo pitanje je bilo zašto to do sada nismo uradili. Hvala vam.

Da se zahvalim na tome što ste pažljivo pročitali sve što smo napisali i što ste uložili veliki trud da ono što je predloženo vidite, uvažite i da razumete koliko je to važno za našu zemlju i za koncept naše odbrane.
Potpuno ste u pravu, ja od 2012. godine slušam da je Kosovo prodato i da je ono sada nezavisno, sad je nezavisno, nije bilo pre, nego je sada konačno postalo nezavisno. Znate, vrlo je zanimljivo da Hašim Tači koji je, ako ništa drugo bar pokazao da šiptari nemaju reč, da nemaju besu, da im se ne može verovati, rekao ja jesam potpisao Briselski sporazum, ali neću da ga sprovodim, neću ništa da sprovedem. Pa, čekaj što ne sprovedeš to što te je dovelo do nezavisnosti. Zar nije to sporazum koji ti je dao nezavisnost? Kako sada to da nećeš više da pregovaraš sa Srbijom kada te sve to vodi ka nezavisnosti. Nije tačno. Ne vodi ih ništa ka nezavisnosti. Sve su udaljeniji od nezavisnosti. To je ogromna zasluga predsednika Vučića.
Godine 2012. nama su crtali uslove, nisu razgovarali, nego kažu – ovo su pre vas potpisali, na vama je da sprovedete. A, izborili smo se u međuvremenu za to i na prvom mestu predsednik Vučić se izborio za to da sada slušaju i pitaju koji su naši interesi, preko čega se ne može preći. Šta ne može da se pređe?
Ostao sam dužan odgovor od koga preti opasnost. Sve zemlje, pa čak i veoma velike zemlje, zemlje koje su naoružane nuklearnim oružjem imaju sličnu formulaciju, a formulacija je – agresija na našu zemlju je malo verovatno, ali se ne može isključiti. Apsolutno je tako.
Kako vi na Balkanu možete u potpunosti da isključite agresiju na vašu zemlju? Kako? Kako vi to možete da uradite? Ja nisam toliko hrabar. Ja nisam toliko hrabar da mogu da kažem da je to nemoguće, da je to nezamislivo. Nažalost 1999. godine smo videli da je vrlo zamislivo i 1998. godine smo videli da je vrlo zamislivo. Kao možete da kažete, siguran sam da to ne može da se desi. Čekajte, pa vi imate u Prištini ljude koji kažu da će zauzeti Niš. Evo slušali ste onu ludu babu Editu Tahiri, koja izađe i kaže – ako ne priznate Kosovo biće rata. Kako možete onda da isključite u potpunosti? Vidite, ako polazite od koncepta, to je nekada davno, početkom 2000. godina, imali smo koncept tada vladajućeg DOS-a koji je rekao – mi smo okruženi prijateljima, nemamo tajni prema našim prijateljima, pa su ukinuli šifrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova, ukinuli između ostalog i spoljnu obaveštajnu službu sa obrazloženjem – pa, nemamo mi tajni. Sad nemaš tajni. Koja to zemlja na svetu nema tajni? Koja to zemlja za sebe kaže – okružen sam samo divnim prijateljima? Dobro, ko će napasti Švajcarsku? Švajcarska ima redovno služenje vojnog roka i imam rezervu o kojoj mi možemo samo da sanjamo. Kad kažem rezervu, mislim i na ljudski potencijal i na tehnički potencijal.
Znači, oni ne mogu da isključe, a mi možemo da isključimo. Ne možemo da isključimo. Na Balkanu niko nikad ne može da isključi. U ovom trenutku je malo verovatna, ne zbog drugih, već zbog nas, zato što mi jačamo, a onda će svako dva puta da razmisli da li se to isplati. Budemo li slabiji, što slabiji budemo bili, pa kada nam se desila oružana pobuna u Preševu i Bujanovcu? Kad smo bili najslabiji, kad smo bili na kolenima, kada su povlačili vojsku, kad su osetili da državno rukovodstvo ne zna šta će da radi. Samo zahvaljujući Vojsci Srbije, neki od njih su ovde, neki u Skupštini, samo zahvaljujući tvrdoglavosti Vojske Srbije taj deo nije otišao, samo zato.
Sad, kad vi imate sve to, kako onda možete sa sigurnošću da kažete – nikad to neće biti? Ako ova Skupština čvrsto veruje da je agresija na našu zemlju nemoguća, onda na sledećem budžetu treba da izglasa ukidanje rashoda za vojsku, jer je to bacanje para. Vojska služi da zaštiti zemlju. Ima ona tri misije i mirovnu misiju, ima i pomoć civilnim organima, ali vojska se ne pravi za to, vojska se pravi da zaštiti zemlju. Ako smo ubeđeni u to da je mogućnost agresije nikakva, da je nikad neće biti, ukinete vojsku, to je preko 90 milijardi dinara. Znate šta sve može da se uradi za 90 milijardi dinara? Ali, ko ima hrabrosti pred potomstvom i pred budućim generacijama da kaže tako nešto? Nemoguće. Dakle, ja jednostavno nemam i ponavljam još jednom, agresija je malo verovatna, ali se ne može isključiti i tako moramo da se ponašamo.
Pominjali ste vojnu neutralnost. Da, mi ćemo izdržati, dok je predsednik Vučić predsednik ove zemlje, mi ćemo biti vojno neutralni i nema te sile i pritiska koji će moći tu stvar da promeni.
Još hoću da dodam, da, vojna neutralnost je skupa, to je najskuplji oblik, to je jako skupo. Skupo politički, skupo ekonomski, skupo jer morate sve da imate, morate sve sami da imate. Znate, da nismo vojno neutralni, da smo deo NATO pakta, pa ne bi imali avijaciju, nema potrebe. Ako vam treba neko da obezbeđuje vaš vazdušni prostor, pa to se zamoli susedna zemlja, kao što recimo radi Severna Makedonija, kao što radi Crna Gora, kao što radi Slovenija, pa vam drugi čuvaju nebo. Jeste li vi slobodna zemlja ako vam neko drugi čuva nebo? Jeste vi slobodna zemlja ako neko drugi preuzima odgovornost na vašem prostoru? Niste, naravno da niste.
Zato, koliko košta, toliko košta i treba da košta. Ako je cena naše slobode, ako se cena naše slobode može izračunati, izmeriti novcem, onda je to najjeftinije u našoj istoriji. Mi smo nažalost cenu naše slobode uvek merili izgubljenim glavama i krvlju. Ako možemo novcem, to nikad nije bilo jeftinije i ja ću se uvek boriti da svaki dinar damo, ali da sačuvamo svoju slobodu, a da ne bude krvi i da ne bude izgubljenih glava.
Bolje je pitanje, a koliko košta blokovsko svrstavanje? Evo, da ću vam primer iz našeg neposrednog okruženja. Recimo, naši susedi Bugari sa kojima imamo dobre odnose, članica NATO pakta, kupuju za preko milijardu evra nove avione, pogodićete, Fantome, kupuju za još negde 800 miliona evra ili dolara, nemojte me držati za reč, oklopna vozila, prepoznaćete, zapadne proizvodnje, i za još oko milijardu treba da kupe dve fregate za njihovu mornaricu na Crnom Moru. Da li to njima treba ili ne treba, to je sada pitanje. Koja agresija to njima preti, od koga to sad njima može da preti agresija? Zašta se oni to spremaju? Niko ne pita. Dođeš, ćutiš, platiš. Oni čak nemaju te pare, oni su podigli kredit za ovo. Mi za svaki avion, svaki metak, mi to iz naših prihoda, koliko nađemo, kako izdržimo, koliko uštedimo toliko i kupimo, ne uzmemo kredit, ne zadužimo se. Naši susedi se zadužuju da bi kupili naoružanje.
Postavlja se pitanje - čekaj, pa vi ste u bloku, ko će vas napasti? Šta, Srbija će da napadne Bugarsku? Napašćemo Bugarsku, pa da zaratimo sa celim NATO paktom. Nemojte od nas da se sklanjate, nema potrebe da trošite novac.
Naši susedi Hrvati su, što kupili, što dobili, 400 oklopnih vozila. Sad su uzeli divizion pancer haubica, 14 helikoptera "Kajova" naoružanih Hellfire raketama, što značajno menja odnos snaga u regionu. Sada im stiže još preko 60 "Bredlija", još nekih 20-ak za rezervne delove. Znate, to su teška oklopna vozila, to se ne uzima za mirovnu misiju u Avganistanu. Time se ratuje. Time se ne ide u mirovne misije. Nešto lakša sredstva idu u mirovne misije. Oni za to koriste. Pitanje je - za šta ih koristite? I oni takođe sad treba, po njihovim planovima, nisu uspeli da kupe prošle godine, trebali su da kupe od Izraela F-16, u verziji Barak, nisu kupili. Sada, po svoj prilici, hoće da kupe nove. Znate, to će da košta, ne može ispod milijardu, milijardu i 200. Pa, čekaj, vi ste u NATO paktu, najveća sila na svetu, zar niste tu da budite sigurni, bezbedni, zašto trošite pare, na koga trošite pare?
Vidite da i blokovsko svrstavanje mnogo košta. Dođe vam predsednik SAD, kao vodeće zemlje NATO pakta i kaže - 2% BDP ima da ide u vojsku i tačka. I kao što vidite, funkcioniše to. Bogami, i velike sile pristaju da je 2%.
Mi odgovaramo samo svojim građanima. Trošimo koliko imamo. Damo koliko možemo i koliko imamo i nije nam teško da damo za vojsku, jer je svi zajedno toliko volimo i toliko poštujemo. Ali, damo koliko mi imamo.
Neutralnost je skupa, ali, bogami, blokovsko svrstavanje nije ni malo jeftinije.
Hvala vam što primećujete tu veliku novost, tu veliku promenu. Srbija koju vodi predsednik Vučić ima hrabrosti da štiti Srbe, bez obzira gde oni žive. Znate, kad kažemo - štiti, ja sam ministar odbrane pa to kad ja kažem odmah zvuči kao da će tenkovi da krenu preko Drine, Srbi preko Drine se štite na prvom mestu diplomatijom i ekonomijom. Do sad, tapšali se po ramenima, ljubili se, gde ste braćo, drago mi je što vas vidimo, a ni dinara u kasu Republike Srpske, ništa. Kad treba - nema, ko vas pita odakle vam. Ako možemo nešto da uzmemo, mi uzmemo, ali da im damo, ne damo. Ova Vlada je sada dala 37 miliona evra Vladi Republike Srpske, plus u svakoj opštini u Republici Srpskoj prosečno za milion evra nekog projekta.
Evo, uz malo sreće, i biću najsrećniji čovek na svetu ako do kraja godine samo nađemo vremena, jer smo ispunili reč predsednika Vučića, održali smo reč, u Drvaru se otvara fabrika "Jumka", 100 žena zaposleno u Drvaru, povratničko mesto, gde su Srbi apsolutno u većini. Jedva čekam da ih vidim kako tamo rade. E, to je strategija čuvanja Srba. Čuvaš ih što ih ojačaš, da ti ne odu od Drvara, da ih sačuvaš, da ih zaposliš tamo, da budu tamo, da žive, rade i da budu tamo gde žive Srbi, da se zna da je Srbija tu. To je ta strategija i to je ono što je prvo.
Prvo je ekonomija, za njom diplomatija. A naš predsednik je jasno rekao, i vrhovni komandant Vojske - Jasenovac, Oluja i martovski pogrom se nikad više neće ponoviti i to je svakom jasno. Nikada više. A to neće biti bez snažne srpske države, neće biti bez snažne vojske. Hvala.

Uvaženoj poslanici, odmah da joj kažem da je kod nas procenat žena u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane veoma visok. Sad ću vam reći. Ima u našem sistemu i u Ministarstvu odbrane i u Vojsci Srbije 6,99% oficira su žene, podoficir 1,96%, profesionalnih vojnika ima čak 15,41%, a na profesionalnom vojniku leži vojska, to je vojska. Civilnih lica je 51,97 i tu na prvom mestu nemojte odmah pomisliti na birokratiju. Nije birokratija, nego na prvom mestu je to zdravstvena zaštita. Na prvom mestu su to lekari, sestre, oni koji zaista brinu o zdravlju svih nas, ukupno 21,93% u našoj vojsci jeste žena, a u mirovnim misijama, evo sad ovog trenutka se nalazi 12,67% žena, i to vodite računa, Vojska Srbije ne ide u mirovne misije koje su najlakše. U Centralnoafričkoj republici je najviši procenat žena u mirovnim misijama, zato što tamo imamo poljsku bolnicu nivoa dva, gde se nalazi veliki broj zdravstvenih radnika i to je upravo to o čemu govorite.
Želim da se osvrnem i na najnoviji napad na našu državu, najnoviji napad na našu zemlju, najnoviji napad na našu politiku, koji je uradila ova potpredsednica Đilasove stranke, stranke zdravog razuma, koja je izašla sa sumanutim šiptarskim optužbama kao da je to neko otkriće, kao da je to neki dokaz. Ona je optužila da srpska država kupuje odpriznanja kosovske nezavisnosti.
Čekajte, ako je to tako, evo ja vam kažem, onda je to jeftino i daj Bože sve da kupimo, ako je to tako. Vrlo zanimljivo da nikom nije smetalo da šiptari, recimo, kupe priznanje. To može, ali da Srbi urade sve što mogu da ne dođe do priznanja, odnosno da se povuče priznanje, to je već kriminal. Sve što Srbima ide u korist, odmah se predstavi kao kriminal i korupcija. Ništa mi nismo kupovali. Države shvatile da je međunarodno pravo vredno zaštite i da međunarodno pravo ima smisla i za njih. Sutra će njima doći neka nevolja, pa će morati da se brane.
Ali, znate šta, evo, da pođemo da je potpredsednica stranke zdravog razuma u pravu. Izvinite, Dragan Đilas ima preko 620 miliona evra. Koliko povlačenja priznanja Kosova može da se kupi za 620 miliona evra? Hajde, neka odvoji deo svojih para, pa neka kupi neku zemlju da nam ne prizna Kosovo. Eto mu sjajne prilike da pokaže i za šta troši pare, da pokaže koliko mu je stalo.
Ja ne znam, jel se oni žale što su se neke države odlučile da više ne priznaju Kosovo? Jel to njima krivo? Ako im nije krivo, ako misle da je to dobro, evo neka pomognu, kažu, citiraju Bedžeta Pacolija, očigledno svog prijatelja dobrog, ako kažu da šiptar Bedžet Pacoli govori istinu, evo, pozivam Dragana Đilasa da izvadi par miliona evra i neka nam kupi dve, tri države. Šta fali? Evo, pred izbore, da ga Bog vidi, odmah će Srbi da glasaju, da kažu – ma to patriota čovek, vidiš kako je uspeo da reši, da nam pomogne. Nešto mi govori da neće, ili ne da, ili to tako ne funkcioniše. Sam će morati da se opredeli šta je od ta dva, ili ne da svoje pare ili se povlačenja priznanja ne kupuju. Sad je na njemu. Nek on odluči. Ima para, hvala Bogu, može da pokaže, može da pokaže kako to funkcioniše, slobodno neka to uradi. Sve što je u korist Srba uvek je kriminal i korupcija.
Aleksandar Vučić je čovek koji je promenio poziciju Srbije. Ovo što se desilo, povlačenje priznanja, bilo je nezamislivo. Ma koliko para smo platili boravak Vuka Jeremića u Njujorku? Koliko para nas je to koštalo, pet, šest miliona dolara? Pa, evo, po ovoj računici Marinike Tepić, mogli smo da kupimo, da povučemo šest priznanja. Pa, bolje da smo to uradili. Ako je to tako, bolje bi bilo i korisnije da smo kupili to, nego što smo dali Vuku Jeremiću.
Naravno da nije tako i naravno da to tako ne funkcioniše. Naravno da to ne može da se kupi. Ali, zašto blatite svoj narod? Što sve što je dobro za Srbe? Pa čekaj, jel ima neko u ovoj Skupštini ko će da kaže da nije dobro za Srbiju da neko povuče priznanje? Kad je to već tako, pa što onda blatite i to? Što je onda to prljavo. Pa, nema u Skupštini, bojkotuju Skupštinu, ne bojkotuju dnevnice, ali Skupštinu bojkotuju. Kako možete? Zašto svoju zemlju? Što uvek nađete način da je ispljujete? Što uvek morate da je ponizite? Pa, to šiptari ne mogu da urade.
Sada tako funkcioniše sajber ratovanje. Sada će se uzimati izjava Marinike Tepić, ne Bedžeta Pacolija kome niko ništa ne veruje, nego će reći – poslanik Narodne skupštine optužio Srbiju za kupovinu priznanja, i to će sada biti vest koja se emituje u celom svetu, jer to ima veći kredibilitet, kada Srbi to kažu pa mora da je tako. Ne znaju oni šta oni misle o Srbiji, kako oni gledaju Srbiju, baš ih briga, nego imaju priliku da to urade. Zato je odgovornost i na meni i na vama i na svima koji se bave politikom da raskrinkamo tu strašnu laž i, evo, da pitamo njenog šefa - 620 miliona evra, koliko ćeš povlačenja priznanja kupiti od sopstvenih para ako je Marinika u pravu, a ako nije u pravu pa sram vas bilo?

Pre svega, čestitke vrhovnom komandantu koji je to naredio, pa onda dalje kako je to sprovedeno. Ovde su dva komandanta 72. i 63, ratni komandant, govorim za naše birače, vi to naravno znate, i teško je naći ponosnije ljude od njih zbog onoga šta se uradilo, a uradilo se zato što, nije trebalo ukinuti. Mi sad samo ispravljamo nažalost nešto što nije nikada trebalo da se uradi.
Sedamdeset druga i 63, dve proslavljene brigade, slavne ratne brigade, brigade koje su bile uvek tamo gde je bilo najteže. Formirane sa razlogom 63. još 1944. godine, ako se ne varam, jel tako generale, 1944. godine, 72. 1992. godine u sred rata za drugačije zahteve.
I pazite šta su uradili, onda su ih, to su dve brigade, herojske brigade, onda su ih valjda toliko nervirale u to vreme 2006. godine se dešava, da su ih spustili na nivo bataljona da ih kazne za ono što su uradile, da ih kazne za odbranu zemlje i odbranu našeg naroda, spustili ih najniže što su mogli, nisu baš mogli da im ukinu imena, ipak su ljudi koji su bili njima onako malo ljudi posebnog kova, pa bi to malo teško prošlo, ukinuli su im oznake, da znate, oznake koje ćemo im vratiti kako je bilo za vreme rata, tako će nositi oznake na svojim kapama uz odgovarajuće modifikacije u skladu sa našom vojskom. Dakle, ukinuli su ih bez ikakvog opravdanja, i sad govore, eto, vraćaju bez veze to, pa kao da njih ima više.
Prvo, njih će biti kada se završi proces formiranja, ne može sad da ih bude više jer ta brigada ne broji kao dve brigade, nego broji kao odgovarajući broj bataljona. Dakle, to je prva stvar.
Druga stvar, 72. i 63. su po svojoj nameni različite od taktičke upotrebe, do ljudi koji ih čini, potpuno različite, svaka sa svojom funkcijom. Oni su ih uvezali u jedno kao da je to moguće. Ne može. Sad konačno to ispravljamo i onda možemo da se posvetimo i jednoj i drugoj i svaka da rešava svoje probleme.
Šta je još važno? Važno je što će sada pripadnici 72. i 63. moći da ostanu, a vojnici znaju šta govorim, do kraja svoje karijere u njima. Neće kada više njegove fizičke performanse ne budu bile dovoljne da bude pripadnik specijalne jedinice, znate i sami koliko je to teško i komplikovano, postoji između ostalog i instruktorska četa gde će on preći i svoja iskustva prenositi na one koji budu dolazi za njim. Ima dovoljno prostora u brigadi da se napreduje.
Znate šta je pripadnik specijalne jedinice? To je najbolje što ima svaka vojska, ne samo srpska, svaka, ruska, američka, kineska, tu da staviš najbolje ljudi, koji su posebni, koji su probrani i po fizičkom i po psihičkom stanju, ljudi koji imaju posebno shvatanje sveta. Svaka vojska se ponosi njima. Sada, vi njih kada svedete na nivo bataljona, on može u svojoj jedinici da napreduje samo do potpukovnika, ne više od toga i nema prostora da se razvija, da dobija nove činove, da napreduje, ne može da ostane tu do kraja svog života. Ima jedno potpukovničko mesto, ništa više. Tako da stimulišete da ode, da napusti, da ode negde drugde, gde mu je bolje, a nije lako naći takve ljude. Teško je to naći.
Mi smo sada napravili priliku za to i evo dok sam vaš slušao, stiglo mi je pitanje od jednog, naravno zapadnog glasila, kako drugačije, koje pita zašto ste vratili, sa kojim opravdanjem ste vratili 63. kada se zna da je to jedinica koja je činila zločine 1999. godine. Reka, kažu. Pazite vi to, znači oni već sada pitaju što to, što vraćate srpske jedinice, što vraćete herojske jedinice? Sram treba da nas bude, treba da ih ukinemo otprilike. To je njihovo pitanje i kao što vidite, odmah se nađu neki Srbiji koji to napadnu. Odmah kažu šta će nam, zamazuju oči narodu, to ništa nije dobro, to nikom ne treba. Ma samo ime da smo im sačuvali pa treba.
Vratili smo Treći divizion slavni, koji je oborio nevidljivog i koji je oborio F 16. Samo ime da mu vratimo. U vojsci SAD i danas imate konjičke divizije, nemaju konje naravno, imaju tenkove, ali se zovu konjičke divizije, čuvaju tradiciju. U Rusiji i danas imate gardijske brigade koje su oslobađale Beograd, koje su oslobađale Moskvu, ratovale onoliko, sačuvali su im svako ime. Pa nisu to iste jedinice, ali čuvaš tradiciju, da imaju na koga da se oslone, da budu kao oni. Tako se ponaša vojska.
Mi to sada sve vraćamo. Prošlo je previše vremena, to nikada nije trebalo ni raditi, ali jednostavno tako je.
Što se tiče vaše primedbe na EU, to je vaše pravo, vi imate svoj politički program koji poštujem. Uostalom birači su ti koji su rekli. Moje mišljenje je veoma poznato, a sada da dodam. Dok god Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je naša Narodna skupština ratifikovala 2008. godine, a 2013. godine sve ostale zemlje, dokle god je na snazi, ja ću kao član Vlade taj stav braniti. Dokle god je tako, u strategiji će se naći i EU kao naše strateško opredeljenje.
Što se tiče našeg naoružanja i naše opreme, mi smo kao što znate kupili šest Nora. Kupićemo ih i mnogo više iduće godine. Evo sada se završavaju pregovori na kraju ove budžetske godine. Naravno da se neće kupiti ni jedno jedino sredstvo, ako ga Srbi proizvode. Isto važi i za Lazara, dakle, za razna oklopna vozila. Kupićemo i Lazara značajan broj iduće godine. Čvrsto stojim na tom pravcu i vrhovni komandant Vojske Srbije je bio vrlo jasan kada nam je nalagao kako će se opremati i snažiti vojska. Na prvom mestu domaće, ono što proizvodi odbrambena industrija Srbije, jer što ste u pravu, čak i kada je malo lošije, to je naše. Ne samo u ekonomskom smislu naše, nego je to naše, jer je to jedino kada ne moraš da pitaš nikog ništa. Bilo koje sredstvo da kupite, bez obzira da li ga kupite od Rusa ili od Amerikanaca, vi ako nešto hoćete da radite sa njim, da ga modifikujete, prodate sutra, morate da pitate za saglasnost onoga od koga ste ga kupili, jer je to njegova intelektualna svojina.
Odlučujete kako hoćete i samo ono što sami proizvedete, samo ono što sami umete da napravite – to je vaše, ništa drugo nije vaše. Sve drugo pripada uvek na kraju nekom drugom ali, kao što kažete, mi smo mala zemlja, moramo da kupujemo ono što ne možemo da proizvedemo i trudimo se da kupujemo mudro i trudimo se da kupujemo kako treba.
U pravu ste, da, Nora ispaljuje tri, pancer haubica deset, ali da li je pancer haubica odnos cena-kvalitet šest puta bolja od Nore? Nije. I kad kupite za te pare tri ili četiri Nore, izračunajte broj projektila, ima ih više. Da ne govorimo što u modernoj strategiji svakog ratovanja najvažnija je mobilnost. Teže ćete pogoditi šest oruđa koja se kreću, nego jedno. To su, naravno, svi ratovi pokazali i sve što možemo, radićemo u tom pravcu.
Ja ću vas podsetiti, kada je u pitanju Odbrambena industrija, vi ste pomenuli odnos dosovske vlasti prema Odbrambenoj industriji Srbije, brojevi su neumoljivi. Od 2012. do 2019. godine Odbrambena industrija Srbije je izvezla 2.879.000.000 evra. Apsolutno, kad pogledate od 2000. do 2003. godine 164 miliona. Od 2004. do 2007. godine 420.000.000. Od 2008. do 2011. godine 727.000.000. Dakle, ako tražite zašto nas toliko napadaju i ako tražite zašto toliko napadaju Odbrambenu industriju Srbije, evo vam odgovora.
Daću vam samo jedan mali primer, dobro je da naši birači to znaju, naš glavni konkurent na svetskom tržištu je Bugarska. Ona prodaje kome može, kako može, imamo vrlo približan, skoro isti repertoar, odnosno ono što prodajemo. U 2018. godini, u periodu od 2014. do 2017, izvoz Bugarske je rastao. U 2018. godini zabeležio je pad za 38% u odnosu na 2017. godinu. Jel vam ne deluje da imaju neku konkurenciju malo dalje? Jel vam ne deluje da imaju neke Srbe koji prodaju na njihovim tržištima? Jel vam ne deluje da bi bilo jako pametno uništiti Srpsku odbrambenu industriju pa da sve bude njihovo? I da sve bude njihovo?
Znate, vrlo je zanimljivo odakle dolaze napadi, vrlo je zanimljivo da dolaze upravo iz Bugarske. Evo, ja to sebi hoću da dozvolim da kažem i u ovom visokom domu, kada se pominje onaj špijun, tzv. uzbunjivač, svi vi koji ste nekada u svom životu zaradili platu, jednom u životu, u privatnoj firmi ili u svojoj firmi, svi vi koji znate šta znači dati platu radniku, svi vi koji znate šta znači imati firmu i imati konkurenciju, samo zamislite da vaš radnik ode kod konkurencije i kaže podatke koji su važni za funkcionisanje vaše firme, kaže koliko prodajete, pošto prodajete, kome prodajete, gde ide, kad ide, koliko bi taj radnik ostao sekundi u vašem preduzeću?
Koliko bi čovek koji bi izašao iz Đilasove „Dajrekt Medije“ i rekao po koliko je kupovao sekunde i po koliko je spreman da plati sekundu? Koliko bi sekundi ostao u „Dajrekt Mediji“ kod Đilasa? Pa, nijednu sekundu ne bi ostao. A ovaj uzbunjivač, on je uzbunjivač, nije špijun, i to još odete kod stranog državljanina da njemu kažete pošto prodajemo, pošto kupujemo. Pa, imaju nadležni organi kojima prijavljuješ ako imaš neki problem.
Slušam ga, kaže on, kako je rekao ono - razmišljao sam da li to da uradim, ali kada sam video jezive slike rata, onda sam odlučio. Pa, jesi li ti mislio da radiš u fabrici koja proizvodi sokove, koja proizvodi krompir? I, hoće još da se vrati da radi u tom „Krušiku“. Šta misli, da će „Krušik“ prestati da proizvodi oružje, da će početi da proizvodi hleb? Znači, bilo mu je teško zbog slika rata, ali bi da se vrati u „Krušik“ da isto proizvodi to oružje i municiju koja treba ponovo da uzima neke živote. Zato služi Odbrambena industrija. Svaka Odbrambena industrija služi za to, ni za šta drugo. Ne služi baš ni za šta drugo.
Znate, ja sam slušao dugo kako će Aleksandar Vučić da proda Odbrambenu industriju, uništi Odbrambenu industriju, ja samo da vam kažem da je ukupna vrednost investiranih sredstava privrednih društava Odbrambene industrije Srbije u periodu od 2013. do 2019. iznosila 155 miliona evra. Predsednik Vučić je na to dodao još 47,5 miliona evra od strane države kada je bio predsednik Vlade. Da vam kažem da je u periodu do 2012. država Srbija kao vlasnik Odbrambene industrije Srbije uložila nula, ni jedan jedini dinar. E, pa tako se čuva Odbrambena industrija Srbija i tako se čuva Srbija, i naravno da sve što budemo mogli kupićemo od svoje industrije.
Još samo jedno, izvinite molim vas, mnogo sam odužio, izvinite, ali važna je tema i hvala vam što ste pažljivo proučili i što ste rekli svoje primedbe, ja vam se za to zahvaljujem iskreno.
Od 2008. do 2011. godine, dakle, pazite, uvedeno je u sistem našeg naoružanja 32 sredstva ukupno. Dakle, šta god da je to, da ne ulazimo u to, znači 15 tih sredstava je proizvela i patentirala Odbrambena industrija Srbije, 17 VTI. Danas, 46 preduzeća Odbrambene industrije Srbije i još 51 VTI. Oporavljamo i VTI, zaposlili smo 70 inženjera, pokušavamo da obezbedimo stimulacije, ali vi ste u pravu, pakleno je teško. Otpustili su 400 ljudi preko jedne noći. Tih 400 ljudi su formirali sve ovo o čemu govorite i još otišli u inostranstvo. Njih vratiti, to je kako? Ali, kao što vidite, ovo su rekordne godine. Ove godine, i radujem se mogućnosti da izvršimo promociju toga, smo uveli 49 sredstava u naoružanje Vojske Srbije. To je rekordna godina, daleko rekordna godina u odnosu na Jugoslovensku narodnu armiju, u odnosu na najbolja tzv. zlatna vremena.
Kada govorimo, samo da završimo, to govorimo o NATO paktu, odmah da vam kažem, Ministarstvo dobrane je u skladu sa svojim mogućnostima, u skladu sa svojim nadležnostima dostojno obeležila 20 godina NATO pakta, obeležili smo svim našim jedinicama, posetili smo svaki grob, svakog čoveka, počeli smo i sa onim što je trebalo da se radi pre 20 godina, a to je da se dodeljuju spomen medalje svim učesnicima. To je veliki broj ljudi i finansijski je to jako zahtevno i trebaće nam godine, ali ćemo to uraditi. Uradili smo to čak i za one koji su se borili i stradali u Crnoj Gori, koji više nisu državljani Srbije, ali su se borili tada za svoju zemlju.
Na svakom sastanku sa predstavnicima zapada, ja uvek pomenem NATO agresiju. Uvek im kažem koliko nas košta NATO agresija. Samo u objektima Vojske Srbije imate preko 80 objekata Vojske Srbije koji su još uvek zagađeni neeksplodiranim sredstvima nakon NATO agresije, samo u Vojsci Srbije. To je dočekalo nas i ne žalimo se, izborićemo se naravno.
Da vam kažem, Ministarstvo odbrane je napravilo izložbu, jednu veliku izložbu na temu 78 dana odbrane. Voleo bih da sve poslaničke grupe dođu, general Delić je bio, voleo bih da svaka poslanička grupa dođe i da vidi kako ti izgleda i da vidi šta je promenjena srpska država, kako srpska država sme da kaže šta je bilo, da kaže istinu, da se ne stidi nikoga i da pozove sve izaslanike odbrane i svih, pa i NATO zemalja, da pozove sve ambasadore i da svakog gosta u Ministarstvu odbrane odvede da vidi izložbu. Voleo bih da svaki poslanički klub zaboravi na politiku, ode da vidi i da samo pusti suzu, jer nećete izaći, a da ne zaplačete, nećete. To vam garantujem, jer ta tuga koja je tamo prikazana ne može da ostavi nikog ne ranjenim. Hvala.

Da odgovorim na osiromašeni uranijum. Nismo smatrali da je mesto osiromašenom uranijumu u strategiji, ali jeste mesto u državi, jeste mesto u državnoj politici, jeste mesto u Skupštini koja je formirala nadležni odbor koji se bavi time. Zaista ne mogu a da se ne zahvalim Danici Grujičić, profesorki koja to radi na sjajan način. Treba joj i više pomoći. Treba država i više da pomogne. Možda treba da razmisli i o promeni formata, i to je moguće. Razgovarao sam na tu temu, pa vam to kažem.
Tako da, osiromašeni uranijum je nešto što ćemo morati da dokazujemo. Nažalost, ni jedan sud još nije dopustio da utvrdimo vezu, ali to će se dokazati. Ja čvrstom verujem, kao i vi, da to mora da ima veze. Pa, nemoguće da bacate osiromašeni uranijum i očekujete da budemo zdraviji, da imamo kovrdžavu kosu. Mora da bude neka nevolja. Pogledajte samo koliko vojnika NATO alijanse po raznim ratištima tuži svoju zemlju upravo zbog korišćenja takve municije ili zbog korišćenja raznih nedozvoljenih sredstava. Dakle, nije to nešto novo. Slažem se, država to mora da radi. Ne znam da li je to predmet strategije, ali jeste predmet državne brige.
Samo još da završim, VT integriše preko 30, što kažu ovi mladi - haj tek preduzeća privatnih, koji se bave raznim razvojnim projektima. Mi, inače, radimo i proizvodimo i po licenci, ali sa sopstvenim razvojem određene radio uređaje, pa i za kripto zaštitu. Dakle, i to radimo. E sad, koliko ćemo biti uspešni i koliko brzo? Ja bih voleo mnogo brže i mnogo uspešnije, ali da znate da se vodi računa o tome.

Godine 2006. prilikom pokušaja usvajanja slične Strategije tadašnja vlast je pokušala da uvede termin „Evroatlanske integracije“. Uz velike napore, velike borbe, slobodno gledajući političke ucene u to vreme nije prošlo.
Mi nemamo taj termin „Evroatlanske integracije“, kao što vidite, ponašamo se dosledni vojnoj neutralnosti. I ja ne mislim da članstvo u NATO- paktu, ili čak ni približavanje NATO – paktu mora apriori biti povezano sa EU.
Vi ste mogli da čujete predsednika Makrona koji je o NATO – paktu govorio kao o bolesniku u stanju moždane smrti, e sad, kad to kaže Francuska koja poseduje samostalni nuklearni potencijal, koja je, priznaćete, jedna u Evropi možda i najsnažnija vojska, onda je veliko pitanje da li EU ima direktno povezivanje članstva sa NATO – paktom.
Kao što znate, sa druge strane, Francuska je priličan protivnik daljeg proširivanja EU ali ne povezuje to sa NATO – paktom, niti kaže – nećemo da primimo šta su rekli u Albaniju, Severnu Makedoniju, koga već, zato što nisu članovi NATO – pakta. Naprotiv, Albanija i sada Severna Makedonija jesu, odnosno biće, jel tako? Članica Severna Makedonija po svojoj prilici uskoro članica NATO – pakta Albanija i duže vreme, pa ih ne primaju u EU, nije vam to dovoljno. Nije vam to dovoljno, neke druge stvari. Podsetiću vas, naravno, da imate i voljno neutralne države u okviru EU: Austrija, Finska, Švajcarska i Švedska i poziciju Kipra, koji nije neutralan, ali nije ni član NATO – pakta. Dakle, što zbog Turske… U svakom slučaju nisu, da ne ulazim sad ja u to zašto Kipar jeste ili zašto Kipar nije.
Dakle, ne vidim direktnu povezanost između članstva u EU i pripadnosti NATO – paktu.
Uostalom, naš stav je jasan. Nećemo biti članice NATO – pakta i tačka. Ne znam koliko puta da to ponovim. To je kao kad slušamo 2012. godine smo prodali Kosovo. Pa, daj već jednom. Kako onda Šiptari beže iz pregovora, kako neće više sa nama, kako traže… Kurti eksplicitno kaže – Neću Vučića za pregovore. Pa, čekaj. Što nećeš ako je on prodao Kosovo? Zato što nije prodao Kosovo, zato ga neće tu.
Dakle, vidite, politika je politika, sve može da se stavi na papir i da se kaže, ali činjenice demantuju to. Naša politika je politika koja je dovela do zemalja koje su povukle priznanje. Pa, to je bilo nezamislivo za vreme… Kakav Vuk Jereć? Što jedno priznanje nije povukao, još je bio mogućnosti da se to desi?
Godine 2000. na prostoru KiM mi smo mogli skoro sve. Nije se uspostavio sistem. Došla je najbolja vlast na svetu, Kosovo demokratsko pitanje. Kad skinemo Miloševića, ma nema problema, pa to ćemo lako. Pa, taj diktator kada ode Srbi i Šiptari će veselo da se uhvate za ruke i da žive zajedno. Ima Ibar da premreže svojom ljubavlju, samo da ode diktator Milošević. Došla vlast koja je sve to propagirala, najomiljenija na svetu, nije joj palo na pamet da pita da se vrati na KiM. Godine 2000. smo mogli sve.
Godine 2004. dragi birači, dragi građani Srbije, smo mogli puno. Kada je počeo pogrom nad Srbima 2004. godine, čitav svet je pravio planove, pa i NATO – pakt kako će reagovati na reakciju srpske države, jer dva dana nije u stanju … da zaštiti Srbe na KiM, dva dana svi su očekivali da će Srbija reagovati, jer nemate više opravdanja šta da kažete. Mi smo dole. Pa, dobro, dole ste, ali ne radite svoj posao. Svi su to očekivali, ništa se nije desilo.
Godine 2012. nismo mogli više skoro ništa, ma ništa. Vezane ruke, potpisani sporazumi o priznavanju diploma, o uspostavljanju administrativne linije, o ukidanju naših dokumenata na prostoru Kosova i Metohije, o ukidanju tablica koje mi izdajemo na prostoru Kosova i Metohije, ništa, gotovo. Dođemo u Brisel, oni iznesu papir, kažu – ovo su potpisali pre vas, sprovedi, vrati se kući.
Strpljivom i upornom borbom na prvom mestu Aleksandra Vučića počeli smo da menjamo stvari i sad Aljbin Kurti kaže - samo njega da ne vidim, samo njega da ne vidim i da Srbija prestane sa agresivnom kampanjom povlačenja priznanja.
Da li treba još nešto da kažemo? Slušam Đilasa koji je rekao mudro, kakav on ume da bude, kaže on pre šest meseci – Vučić je prodao Kosovo, a sada kaže – odnosi sa Albancima su nam lošiji nego pre sedam godina. Čekaj, zašto? Ako si im dao Kosovo, kako mogu da budu lošiji odnosi, onda ste u najboljim odnosima? Još ga optužuje što su u lošim odnosima. Naravno da treba da ga optuži što je u lošim odnosima. Pa Šiptari ne mogu da vide šta su radili, vide da je pregovarački proces postao pretežak za njih i preskup za njih i da se udaljavaju od nezavisnosti.
Što se tiče učestalosti vežbi, politika Ministarstva odbrane i samim tim države Srbije, jer Ministarstvo odbrane ne radi samo, nisam ja sam u ovome, niti to može tako, imati struku koja kaže šta nam je potrebno, koja kaže od koga bismo želeli da učimo, a imamo i politiku, naravno, koja kaže u kom pravcu treba da idemo.
Nikada, nikada, a to možete slobodno da pitate ministra Šojgua kada bude došao ovde početkom iduće godine, nadam se, ili kad god da dođe, ali dolazi iduće godine, pitajte ga kada su bili bolji odnosi između Ruske Federacije i Srbije, između dve vojske i dva ministarstva odbrane. Kada smo imali više zajedničkih vežbi, kada smo imali kvalitetnijih zajedničkih vežbi, ikada? Sa druge strane, ne mislite valjda da ću ja da preuzmem odgovornost na sebe da mimo volje svojih građana i na nesreću svojih građana se sukobim sa NATO paktom? Šta da kažem, da prekinem svaku saradnju sa njima, da prestanem da vežbam sa njima, da prestanem da se savetujem sa njima? Naravno da neću. Zašto bih to uradio?
To je suština vojne neutralnosti. Nekad su nam neke stvari lakše, nekad su nam neke stvari teže, ali radite za svoj narod i naravno da nećete da izazovete nikakav sukob ni sa kim. Gledate da preteknete, teška su vremena. Veliki se biju preko nas, a mi smo odlučili da budemo vojno neutralni i da njihove svađe nisu naše svađe. Kažemo, svađajte se vi gospodo, kod nas nemate problem, nismo vam neprijatelji, ne tražimo ništa, nek ste živi i zdravi, ali te vaše svađe dalje od nas. Ne možete očekivati da srpski vojnik gine za vas. Dovoljno smo ginuli i vidimo kako nam se vratilo to što smo toliko ginuli. Vidimo saveznici iz Drugog svetskog rata šta su nam uradili. Nema potrebe, nemoj da budemo ništa bolji nego što jesmo, a najbolji smo mogući.
Partnerstvo za mir, optimalni nivo saradnje i to svi priznaju. To priznaje i NATO pakt. Oni znaju da je to tako i da je to čvrsta politika predsednika Vučića i to se neće menjati.
Sa druge strane, Ruska Federacija ne traži od nas da postanemo članovi ODKB, zna da to i nećemo, i da traže od nas i to je čvrsta politika vojne neutralnosti. Nikada, dragi građani Srbije, nismo imali više vežbi sa Ruskom Federacijom, ali isto tako, vodimo računa da to bude isti ili približan broj, da se to ne promeni. Ne treba.
Ko sam ja da svoje lične afinitete stavim ispred države Srbije i da sutra građani Srbije mi kažu – pa s kim se ti svađaš u moje ime? Ne svađam se ni sa kim. Nemam sukob ni sa kim. Hoću najbolje odnose sa svima.
Stalno smo slušali pridike - dokle ćete moći da budete neutralni? Dokle mi hoćemo. Dok je predsednik Vučić predsednik Srbije bićemo vojno neutralni. Dakle, bićemo. Uopšte nemojte da sumnjate u to. Teško je. Nije to lako. Svaka velika sila bi volela da na onoj geopolitičkoj karti stavi svoju zastavicu, eto još jedna mala zemljica, šta fali.
Kad se radi o Crnoj Gori, priznaćete da taj vojni potencijal, ja ga vrlo poštujem, naravno, čak je američki državni sekretar rekao da je Crna Gora stub stabilnosti i stub bezbednosti na Balkanu, zahvaljujući svom moćnom vojnom potencijalu. Ja taj potencijal moram da poštujem i naravno da nema govora da potcenim njihova dva oficira koja su poslali u KFOR, doduše, jednog, pošto drugi nije mogao, ne znam šta se desilo, ali to je. Pa se raduju i toj maloj zemljici, kako se ne bi radovali Srbiji.
Ali, stav Srbije, stav Srba, stav građana Srbije, jeste da traže od svojih političara, od svog političkog rukovodstva sklonite nas od svetskih sukoba. Nemamo ni jedan centimetar teritorijalnih pretenzija ni prema kome. Ne tražimo ništa od nikoga. Samo hoćemo da budemo svoji na svome i hoćemo da budemo slobodni, slobodni, da sami odlučujemo o svemu, o Vojsci, o naoružanju i to me dovodi do poslednjeg što želim da vam kažem – nigde na svetu nećete ćuti ministra odbrane koji će vam dati eksplicitan odgovor na to što ste pitali. Nemojte to očekivati od mene. Hvala.

Samo da vam kažem da sa Aleksandrom Vučićem se ne govori jezikom pretnji i jezikom ucena. Da nije tako, pa vi biste imali Šiptare koji se raduju da pregovaraju s njom, da hoće da pregovaraju s njom, nego neće, neće. Povlače se iz Briselskog sporazuma. Povlače svoj potpis.
Hašim Tači, lažov, čovek koji nema ni reč, ni besu, izađe i kaže – jesam potpisao, ali neću da sprovedem, promenile se okolnosti. Znači, lažu, da je to dobro za njih, šta ne bi sproveli? Ma, sproveli bi, kao što znate. Šta ima to što Šiptari ne bi uradili za svoju nezavisnosti i za svoju državnost? Nema toga što ne bi uradili.
Kada je u pitanju moj odgovor, na šta sam mislio, o nabavkama naoružanja se ne priča javno, šta god da kupujemo ili ne kupujemo. Daću vam samo jedan mali primer. Jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji je Srbija, i BiH, jer ima srpskog člana predsedništva, pa ne može, a bi, kao što znate, Komšić, Izetbegović, oba bošnjačka predstavnika, uveli bi to odavno.
Isto tako jedina zemlja u Evropi koja je kupila rusko naoružanje, novo rusko naoružanje, govorimo o helikopterima, govorimo o brojnim drugim sistemima, je Srbija i nemojte me terati… Podsetiću vas na jednu stvar, sećate se koliko smo imali problema da prebacimo donirane „BR demove„ do Srbije? Što tražite od mene da vam crtam? Što tražite od mene da vam kažem gde će i šta će? Što tražite od mene da sutra onima, koji će me blokirati ili bar moći da me ucenjuju, kažem da neće proći ako ono ili ovo? O tome se ne priča.
Gospodin pukovnik je bio tu i govorio o tome. O tome se ne priča, a da vam kažem da se jezikom pretnje sa Vučićem ne razgovara. Ne možete mu doći i reći - nemoj da kupiš. Tako su mu rekli - uvedi sankcije. Pa, što nije uveo sankcije? Jedini koji nije uveo sankcije.
Ja stalno slušam neka sumnjičenja - vi ćete ući u NATO pakt. Dobro, koliko još godina nam treba da uđemo u NATO pakt? Kažete da ako dođe poslušna vlast, pa onda sruše, pa što mi nismo ta poslušna vlast, pa mogli smo već do sada da uđemo u NATO pakt. Nećemo da uđemo u NATO pakt. Nećemo.
Dajte mi jedan razlog zašto nećemo da uđemo u NATO pakt? Nećemo da uđemo u NATO pakt. Nećemo. Svako ima svoje objašnjenje od ekonomskog, vojničkog. Ja ću vam reći moje, lično, ljudsko, i to da zanemarimo sada bombardovanje, što svako od nas oseća i ne može da zaboravi. Još jednom ponavljam, voleo bih da svi poslanički klubovi obiđu izložbu Ministarstva odbrane 78. Izgubite malo vremena, otiđite, pogledajte, neće vam biti teško.
Evo ja vam kažem zašto. Zato što ako ste član bilo kog pakta, koji god da je pakt, dolazite u opasnost da jednog dana vam neko naredi da radite drugima ono što su našem malom, slobodnom narodu radili. E, to nećemo. To je moj razlog. Zato što ne mogu da prihvatim da bilo gde sedi neki centar moći i kaže - pošalji srpsku vojsku na onaj slobodni mali narod da mu rade ono što smo Srbima. To ne može. To je moj razlog. Ima sigurno i drugih i boljih, ali to je moj razlog. Dakle, nećemo. Dok je Vučić predsednik Srbije i vrhovni komandat Vojske, dok sam ja ministar odbrane, dok je ova vladajuća većina u parlamentu, nećemo ući u NATO pakt, bićemo vojno neutralni i nećemo se posvađati sa NATO paktom, nećemo izazvati bilo šta, čak ni dati lažni povod kakav je Račak. Nećemo.

Slušao sam od 2012. godine na ovamo da ćemo napustiti Srbe, da ćemo prekinuti njihovo finansiranje. Ovde imate poslanike, ne znam da li su tu, sa Kosova i Metohije. Slušao sam kako ćemo prestati da finansiramo život na Kosovu i Metohiji. Svako ko je bio na Kosovu i Metohiji jedan dan zna da bez Vlade Republike Srbije nema Srba na Kosovu, nema, neće preživeti. Probajte da mi nađete nekog Srbina koji je na nekom visokom položaju u nekoj privatnoj firmi, a čiji je vlasnik Šiptar. Možda ako radi sa Srbijom, pa mu treba neka maska, inače nema, neće se to desiti. Sav novac, sav život dolazi odatle.
Slušao sam od 2012. godine kako je to prekinuto, kako je to isečeno, kako toga nema, kako neće stići ni jedna plata, kako neće moći da voze svoje automobile, kako neće moći da glasaju na srpskim izborima. Sve sam to čuo. Nije tako i znate da nije tako, jer da je drugačije, Srba ne bi bilo na prostoru Kosova i Metohije.
Činjenica je da je EU, ne Šiptari, garant Briselskog sporazuma. Nije to sad pitanje za Šiptare. Mi znamo da su to lažovi. Šta mislite da smo pred Tačijem ubeđeni da taj terorista i teroristi koji su nasledili, šta, da žele dobro Srbiji? Ne žele. Vi morate, kada vodite ozbiljnu i odgovornu politiku, da poverujete, da prihvatite reč EU, tog velikog, moćnog. Ovo što ja govorim je pitanje za EU, ne za Šiptare, znam da oni nemaju besu, to je sve laž, nego za EU.
To je jedna duga borba koja neće prestati ni sada, ni sutra. Imaćemo mi još dugo, dugo da se borimo i kao što vidite naše pozicije na prostoru Kosova i Metohije su čvrste, čvršće nego što su bile. Mi smo, takoreći, što se tiče dobrog dela međunarodne zajednice, naravno, ne za nas, to je za nas neprihvatljivo, ilegalno finansirali život na Kosovu i Metohiji. Sada to više niko ne kaže. Sad svi priznaju da Srbija ima pravo to da radi i Srbija to radi. Samo zamislite jedan dan, jedan mesec da se preseče veza između Srbije, Srba i ljudi na Kosovu i Metohiji, Srba na Kosovu i Metohiji, ne bi ostao čovek, ne bi imao od čega da živi. Nije to sad stvar patriotizma. To je jednostavno tako i ne možete mi zameriti zbog toga.
Imali smo politiku koja se pravila da to tamo ne postoji, da se tu ništa neće desiti. Aleksandar Vučić je uradio nešto što nije popularno, ali radi sve vreme nešto što nije popularno. Svaki njegov odlazak, kada sedne sa onim Šiptarima, izazove bes kod svakoga. On se prvi naljuti, na sebe se ljuti, ali to radi zbog Srbije. To tako mora. Šta, da se pravi da to ne postoji i kaže – dobro, vi ne postojite? Pa, postoje.
Učestvovao sam u briselskim pregovorima i jedna od najtežih stvari u mom životu koju sam ikada doživeo jeste što sam morao da se rukujem sa nekima od njih, što sam sedeo, a sa većinom se nisam rukovao, u istoj sali. Sedite sa čovekom za koga znate da je učestvovao u ubijanju vašeg naroda. Šta da radite? Da ga ubijete? Šta da radite? Kažite mi – šta da radite? Da se pravite da to ne postoji, da se pravite – pa dobro, nebeska pravda će mu doći, ili da se borite kako znate i umete? Na kraju dođete do toga da ovi kažu – nećemo da pregovaramo više sa vama, nema ništa sa vama, sa vama ne treba da se pregovara, jer ne mogu da dobiju to što žele. Ne mogu to da dobiju dok je ovakve Srbije.
Opet se vraćam na NATO pakt. Nije to stvar da li je popularno ili nije popularno. To je naš stav. Znate, ne bi ovi ljudi sedeli u parlamentu u apsolutnoj većini da građani Srbije nisu glasali za njih, da ne dele njihove ideje. Nisu to neki prevaranti koji daju tuđe programe. Svoj program su dali, potpisali svoj program. U tom programu, između ostalog, piše da nećemo u NATO pakt. Stavite vi, neka stavi svaka druga partija, pa ako je to dovoljno neka ih dovede na vlast. Odlično, radujem se tome, ali nešto mi govori da mnoge partije, pogotovo one koje bojkotuju ovu Skupštinu, ne smeju da napišu da nisu za NATO pakt. Njima kažite to, ne nama. Mi smo rekli da nismo za NATO pakt. Tačka.
Da li je to popularno? Nije bitno da li je popularno. To Srbi hoće. Šta je posao ovih ljudi nego da kažu politiku? Nekada radimo stvari koje odobrava ogromna većina, nekada je teško, ali nikada ne radimo protiv svog naroda. Nije ovo skupština Mila Đukanovića koja kaže – znam da je preko 80% građana Crne Gore protiv priznanja Kosova i Metohije, ali ja znam bolje od njih. Mi to nikada ne radimo.
Predsednik Vučić je rekao – ja ću se boriti do kraja i šta god da dogovorim, ako ikad išta dogovorim sa Šiptarima, idemo na referendum da pitamo Srbe šta misle o tome, pa neka oni kažu zadnju reč. Na meni je kao političaru da se borim, pa i sa nepopularnim stvarima, ali Srbi će da kažu zadnju reč, a ne kao Milo i ovi – ja znam bolje, kakav referendum, šta će meni referendum, to se samo počisti.
Dakle, ovi ljudi ovde su tu zato što dele uverenja sa svojim narodom i ne gledaju da li je popularno ili nije popularno, nego to su njihove ideje i zato su ušli u politiku. Zato što su u politici njihove ideje prepoznaje njihov narod. Oni napišu predizborni program i u tom predizbornom programu piše – nećemo u NATO pakt, narod glasa. Napišite i vi. Stvar je poverenja, samo to. Hvala.

Zahvaljujem vam se, poštovani Milimire.
Znate, ako vi, poštovani poslanici, podržite izmene i dopune Zakona o Vojsci Srbije, hoću da znate da ćete svojim glasom omogućiti da preko 300 vojnika po ugovoru prevedemo u prve podoficirske činove. To znači da ćete obezbediti sigurnost i budućnost za preko 300 mladih ljudi koji su možda razmišljali o tome da odu. Zato što, kada postanete podoficir, osim što ste stalno zaposleni, dobijate mogućnost stambenog kreditiranja, dobijate uvećane troškove stanovanja, garantuje vam se budućnost. Preko toga, vi ćete se boriti, gledati kako da napredujete, završavati škole, ali na ovaj način mi ćemo vas sačuvati.
Sad, kakav je greh bio što to ranije nije urađeno, daću vam primer. Baš u specijalnim brigadama, o kojima govorite, i 72. i 63. će biti unapređeno negde oko 192 i 194 momka. Pazite, to su momci sa apsolutno najvišim mogućim psihofizičkim karakteristikama, i oni nisu mogli, jer nema mesta, ne možete da odškolujete sve njih, nisu mogli da postanu podoficiri. I normalno je da su počeli da razmišljaju, pa, čekaj, ja imam 25, 26 godina, mogu sve što hoću, mogu da odem gde god hoću, što bih ostao u Vojsci, a voli vojsku, voli svoju jedinicu, hoće da ostane u njoj.
Ako vi budete podržali, poštovani narodni poslanici, ovaj zakon, omogućićete nama da ih zadržimo, da ih sačuvamo zauvek i ne samo njih, ne samo specijalne brigade, nego i u drugim vidovima i u drugim rodovima, tamo gde smatramo da je potrebno na taj način pomoći, na taj način sačuvati, jer su to zaslužili, to će njihovi komandanti da kažu.
Daću vam primer. Imamo 35 podoficira, koji su, ne izgleda kao veliki broj, ali svaka nepravda je velika, svaki čovek je velika nepravda kada je nepravda. Dakle, imamo 35 podoficira koji su stariji od 35, 36 godina, bili su u ratovima, dokazali su se apsolutno i sistem ih jednostavno nije prepoznao. Oni su stalno čekali taj dan kada će prestariti i kada više neće moći da ostanu u svojoj vojsci, kada ćemo ih pustiti na ulicu, a nisu to zalužili. To jednostavno nisu zaslužili. Ali, bilo je smanjivanje vojske, smanjivanje broja, za njih nikad mesta. E, sada ima mesta. Sada, bez obzira što su stariji, mi ćemo ih primiti u našu vojsku i oni će biti u našoj vojsci do kraja.
Daću vam još jedan primer. To je tako neko čudno razmišljanje, teško ga je shvatiti, teško je pojmiti, pokušaću da vam to približim, izvinite što oduzimam puno vremena. Imali ste podoficire koji su prošli sve ratove, napredovali kroz naš sistem školovanja, napredovali kroz rad, kroz borbe, starešine ih unapređivanje i onda došla ova vremena posle 2000. godine, mi mu damo ugovor, ali ga vratimo čin unazad, iako je deset godina bio u tom podoficirskom činu, jer kažemo – nemaš liderski kurs. Kakav liderski kurs, prošao ratove? Nemaš liderski kurs. Liderski kurs je to nešto što smo dobili sa strane, pa to nešto pravimo, i kaže – nema liderski kurs, i vi takvog čoveka vratite unazad, kaznite ga, oduzmete mu platu, oduzmete mu čin, spustite to dole, kaznite ga. Sada ćemo moći da mu to vratimo, da ga nagradimo, da mu kažemo – hvala što si bio uz svoju vojsku, što nas nisi napustio, hvala što si ostao tu do kraja.
Imamo čak i takve slučajeve za oficire koji su zbog takvih pravila, imali ste oficire koji su završavali više škole u to vreme pa su bili potporučnici, poručnici, mogli su da napreduju otprilike do kapetana prve klase, bili su u ratu u činu potporučnika i poručnika, a onda smo ih spustili na nivo zastavnika zato što više ne priznajemo vojnu školu, Višu vojnu školu, a priznajemo ili smo priznavali, to više ne radimo, svaki civilni fakultet bez obzira da li je vojska tražila od vas da to završite ili ne. Te stvari se menjaju.
Sada, ako nas podržite, poštovani narodni poslanici, ako date svoje glasove i svoje poverenje ovom predlogu koji je pred vama, ispravićemo nepravdu prema ovim ljudima. Da ih je samo 35, vredi, ali nije samo 35, kao što vidite u ovim brojevima, ne pamti se tako veliki broj unapređenja podoficira u našoj vojsci, kao što se ne pamti da se u vojno zdravstvo primilo u stalni radni odnos preko 400 ljudi. To se ne pamti, to nije bilo. Ali, eto, vojska se razvija, vojska se jača. Hvala.

Zahvaljujem poštovanim poslanicima koji su do sada diskutovali. Samo kratko.
Kada je u pitanju nacionalni interes koji smo naveli, a to je očuvanje srpskog naroda, bez obzira gde on živeo, to je očuvanje Republike Srpske, to vam samo govori da je ova država postala toliko svesna sebe, svoje snage, svog značaja i, naravno, da ne doživljava Srbe koji žive van Srbije kao opterećenje, kao što su neke ranije vlasti doživljavale. Doživljavali su ih kao što sad mi moramo da se borimo za njih. Srbi koji žive van Srbije su naše blago, ne samo naši sunarodnici nego naše blago. Oni su oni zbog kojih ova država može i mora da učini sve da bi ih sačuvala, da bi ih ekonomski osnažila, da bi diplomatski uvek stavila do znanja da kaže – kako se odnosite sa Srbima sa kojima živite, tako se odnosite prema Srbiji kraj koje živite.
Ne može biti dobrih odnosa sa Vladom u Beogradu, a da kinjite Srbe i da ne poštujete njihova ljudska prava. To ima svoju cenu. Ako se tako ponašate, to ima svoju cenu. Na vama je samo da razmislite – zar nije bolje da Srbe prihvatite kao most saradnje sa Srbijom, važnom, značajnom, najznačajnijom zemljom na Balkanu, nego da ih posmatrate kao remetilački faktor i nešto što vam ne treba?
„Oluja“ se više neće ponoviti. Ne može. Ova srpska država to neće dozvoliti. To jednostavno nije moguće i neće se nikada ponoviti.
Govorili ste o „mini Šengenu“. Ja verujem u Srbiju. Verujem u to da smo mi u stanju da koristimo takve pogodnosti. Verujem da mi imamo najjaču privredu, da imamo najbolje preduzetnike, da imamo najbolje puteve preko kojih će svi želeti da idu i da plaćaju za to što idu. Verujem u integrativnu moć Srbije, da kad Srbija nešto kaže, uradi, poželi, Balkan se okreće oko Srbije, a ne obrnuto. To do sada nije bilo moguće.
Vi ste videli neke predsednike koji se izvinjavaju nekom nešto, mole nekog nešto. Tadić kaže – mi smo za prsa krivlji za rat u Hrvatskoj. U čije ime si ti to rekao? Kako si ti došao, kako izmeri ti ta prsa, kolika su ta prsa, kako si došao do toga? Mi smo stalno imali političare i one koji su vodili ovu zemlju koji nisu znali da prepoznaju ovaj jednostavni nacionalni interes. Kada se tako ponašate prema svom narodu, prema Srbima, pa kako možete očekivati da će neko želeti sa vama, kako možete očekivati da će neko hteti da radi i sarađuje sa vama?
Danas kad predsednik Vučić govori Balkan sluša, razume šta hoće da kaže, nekad mu se to i ne sviđa, ali ne možeš da ignorišeš Srbiju i ono što ona želi. Kroz to što zovemo „mini Šengen“, kroz tu mogućnost, to je mogućnost, na prvom mestu, za našu privredu. Što mi ne verujemo u Srbiju, što mi ne verujemo u to da ćemo mi biti ti koji ćemo imati najveću korist? Ja u to čvrsto verujem i vidim to. Samo pogledajte, pogledajte, uvek pogledajte, šta rade Šiptari, šta rade u Hrvatskoj i kako se prema nečemu odnosi Milo Đukanović. Vi znate da je to dobro za Srbiju ako ta tri faktora govore protiv toga. Dodate tu još i Izetbegovića i njegovu ekipu. Kad to vidite, vi znate da morate da budete na drugoj strani ako vam je stalo do Srba, jer još nisam video da događaj u kome su Hrvatska, Milo Đukanović, Izetbegović i Šiptari bili na nekoj strani sa idejom da pomognu Srbima i da srpska država nešto napreduje i ima neku korist. To još nisam video. Radovaću se kada se to bude desilo, ali se to još nije desilo. Nepogrešivo, samo pratite šta rade, ćete znati šta treba da budete.
Čuli ste šta govore o „mini Šengenu“. Oni vide tu problem. Oni kažu – ne, ne, to Vučić hoće da napravi veliku Srbiju. Neće Vučić da pravi veliku Srbiju. Vučić hoće da Srbija bude jaka, moćna, otvorena, slobodna, hoće da Srbija bude velika i jaka u ekonomija, da bude velika i jaka u diplomatiji. Uostalom, svi narodi to na Balkanu prepoznaju i vreme je da to prepoznamo i mi. Nema Balkana bez moćne i jake Srbije. Hvala.

Kratko da se zahvalim na tako pažljivom proučavanju, već to nije čitanje, to je proučavanje naše strategije. Hvala, od vas nam puno znači podrška, razumevanje i stručna pomoć.
Samo ću se osvrnuti na jedan segment vašeg izlaganja, a to je sajber bezbednost, to su hibridne pretnje. Niko na svetu nije sasvim siguran koliko je to široko, koliko je hibridno ratovanje opasno, koliko je opasan sukob u sajber prostoru. To najveće sile sveta mogu da kažu da znaju dosta o tome, ali svi mi mali znamo skoro manje od ničega. To je strašno opasno.
Prva i osnovna stvar je da saznate da ste uopšte napadnuti. Vi ni ne znate da ste napadnuti. Vi ni ne znate kada pogledate šta vam sve preti. Vi ne prepoznajete napad. Vi ne znate da najveći broj komentara na društvenim mrežama je generisan iz različitih obaveštajnih centara u našem okruženju. Prepoznaćete ih od gramatičkih grešaka koje malo čudno govore srpski jezik do toga da se pojave odjedanput u deliću sekunde na jednu vest i pokriju čitav spektar našeg poznatog interneta, pa do mnogo ozbiljnijih stvari kao što su upadi u naše informacione sisteme, kao što je napad na odbrambenu industriju, kao što je napad na našu državu, na naše rukovodstvo. Dakle, vi jednostavno čak ni ne znate da ste napadnuti. Trpite napad, a ne znate da ste napadnuti.
Inače, Ministarstvo odbrane i Vojske Srbije je to već prepoznalo. Mi smo počeli u organizacionom smislu da se prilagođavamo toj potrebi, ali evo, i završiću sa tim, da ne detaljišem mnogo, to je posao cele države. To ne može da uradi jedno ministarstvo ili vojska. To mora da uradi cela država, da mobiliše sve svoje kapacitete, da obezbedi od hardvera, softvera do ljudi, što je najvažnije. Znate, sve zemlje ne slučajno se otimaju za informatičare i plaćaju ih mnogo, mnogo ih plaćaju. Jako ih je teško zadržati, jako teško ih je sačuvati. Dakle, to mora da bude posao cele države. Malo je Ministarstvo odbrane, malo je jedna strategija, ili će to uraditi cela država, ili ćemo biti na izvolite da može da uradi bilo ko sa nama šta god hoće. To je jednostavno tako.
Budući ratovi se neće voditi konvencionalnim sistemima, odnosno oni će se započeti sajber ratovima da bi olakšali ulaz konvencionalnoj vojsci. To je to. Hvala.

Poštovani profesore, da vam se zahvalim na diskusiji i da vam odmah kažem da smo bili veoma jasni.
Dakle, očuvanje postojbine i zaštita srpskog naroda, gde god da on živi, kao i nacionalnih manjina, njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, uslovi opstanka Republike Srbije, mislim da je savršeno jasno. Ono što je važnije od toga, kako smo mi to formulisali, to je da se to dešava u Republici Srbiji, u Republici Srbiji se to radi.
Kada je u pitanju dijaspora i Srbi, kaže se jasno – očuvanje Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu. Dakle, dijaspore, dijaspora su svi oni koji nisu u Srbiji, i Srba u inostranstvu. Izvinite, Srba je najviše, logično je da se vodi računa, ovo je država, u krajnjoj liniji, gde žive Srbi u ogromnoj većini i logično je da imaju takav sentiment i da imaju takav osećaj.
Islamski fundamentalizam ili muslimanski terorizam, kako god, ja mogu da vas razumem, ali to je odomaćen termin koji se jednostavno koristi apsolutno u svetu i to je terminološka odrednica koja je kao takva prepoznata. Ja apsolutno prihvatam i naravno da smatram, kao i vi, da ne može islam da bude teroristički, ali oni koji praktikuju islam na taj način to rade. Ne mogu da prihvatim da se govori o pravoslavnom fundamentalizmu, pravoslavnom terorizmu. Ja još nisam čuo da je neki pripadnik pravoslavne vere ušao u džamiju, digao se u vazduh i vikao – za Hrista i Sveto trojstvo. Nije. Dakle, nije se to desilo, nije to niko uradio. Ne postoji, ja neću da sporim da možda postoji bilo kakav ludak, ali nije zabeležen slučaj da postoji organizovana teroristička pravoslavna grupa koja će uraditi nešto loše.
Dakle, ne možemo da prihvatimo to izjednačavanje. Ja sam siguran da vi kao obrazovan čovek, koji voli svoju religiju, ne može da prihvati Islamsku državu, ne može da prihvati kalifat u Raki, ne može. To u stvari nije moguće. Oni koji su bili u kalifatu, koji su bili u Islamskoj državi jesu bezbednosna pretnja više za vas nego za mene, jer vi kao što znate, oni na prvom mestu se obračunavaju sa muslimanima, na prvom mestu, pa onda kada dohvate hrišćane, i to vrlo rado, ali na prvom mestu to rade muslimanima, tako da uopšte nemam dilemu.
Kontrola svih povratnika sa sirijskog ratišta je od najvećeg interesa upravo za islamsku zajednicu u našoj zemlji. Što se tiče, naravno, prava za pripadnike Vojske koji se izjašnjavaju kao muslimani, za njih su obezbeđena, kao što znate, sva prava. Imaju mogućnost da klanjaju, imaju mogućnost da u skladu sa svojim verskim zakonom se hrane, u svakoj kasarni gde ih ima odgovarajući broj imaju imama, imaju i mesto gde mogu da vrše svoje verske običaje. Na VMA, recimo, postoji poseban prostor gde upravo pacijenti islamske veroispovesti mogu da vrše svoje obrede.
Tako da tu smo veoma, veoma odgovorni, samo ne bih voleo da se ovo sada pretvori u raspravu o terorizmu ili o religijama, ne. Samo moram da kažem, užas Islamske države nije zabeležen nigde i ne može da se poredi sa bilo čim. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala lepo.
Prvo želim da se zahvalim svim poslanicima koji su učestovali u raspravi, svako je izneo svoje argumente, hvala vam na strpljenju što vas je ostalo tako mnogo, deset sati je, nije lako da ostanete, hvala vam za to. Ovi kojima je bilo mnogo stalo do njihove zemlje podigli su dnevnice pretpostavljam i nisu učestvovali u raspravi, normalno, oni to znaju, priznaju valutu, ali ne priznaju državu.
To je otprilike tako nekako, to tako funkcioniše kod njih. Ali, dobro bili su tu da povrede Srbiju i srpsku državu, Krušik, odbrambenu industriju, šta god su mogli. To su uspeli da urade, to su mogli i naravno govorili smo ovde i o sajber ratovanju i o bezbednosti, sad vidite kako to radi. Pratio sam šta se prenosi, dakle, svetski portali, odnosno portali posebni iz okruženja oni koji se ubiše da dokažu da je Srbija najgora na svetu, uključujući i šiptarske portale, prenose izjave Đilasove zamenice i kažu, ne citiraju odakle je izvor, ne pominju više Pacolija, nego samo kažu Marinika Tepić, srpski poslanik, rekla, Srbija kupuje priznanja, odnosno od priznanja.
To je to. To se inače zove, verovali ili ne, malo je glup naziv - ping pong. To se tako zove u teoriji. Bacite lopticu, onda vam vrate lopticu i vi tako vraćate lopticu. I tako pričate protiv svoje države, pljujete svoju zemlju. Hajde da zaboravimo to.
Šta mislite, kako se osećaju ti ljudi koji su bili ovde u Beogradu i koji su povukli priznanje? Jel mislite da to neće stići u njihove zemlje? Već je stiglo u njihove zemlje. Ne znam koja je vremenska razlika, pa dajem taj prostor. Dakle, pitaće ih neki novinari i neka opozicija tamo i reći - sram vas bilo, koliko ste para uzeli? Onda će oni tamo morati da se pravdaju i neće im napamet pasti više da nas podrže. Jer, na sledećem glasanju će dobro da paze, da ne kaže opet - uzeli ste pare od Srba. I baš ih briga. Pa šta, povredila sam Srbiju, jaka stvar, nek propadne, propala dabogda. Važno da sam ja pogodila još nekog, da sam povredila nekog od političkih protivnika. To je bitno. To je važno.
Svi smo mi bili u opoziciji. Dugo godina smo bili u opoziciji. Nađite da smo napali svoju državu, da smo je tako izručili strancima. Da smo je izručili strancima. Mi to nikad nismo. Niko od nas to nije radio. Ali, evo, gledam, pažljivo sam pratio i vidim kako je to počelo da se vrti. Sutra će svi zaboraviti ko je to rekao. Samo će ostati priča - Srbija kupuje povlačenje priznanja. Ništa više. A ljudi koji su bili na našoj strani će dva puta da razmisle da li će to biti ponovo. A pogotovo što smo poslali primer onima koji su se dvoumili u međuvremenu. Zašto im treba to? Šta im treba ta bruka?
Ako uzmu pare od Šiptara, niko im reč neće reći. Jer, kod Šiptara nema Marinike Tepić. Kod Šiptara nema Dragana Đilasa. Kod Šiptara nema nikoga ko će napasti ono što smatra svojom državom. Nikog. Nema. To ne postoji. Kod nas ima.
Zato će neko da razmišlja pa da kaže, ako se premišljao hoće na ovu ili na onu stranu, kaže - bolje da budem na ovoj strani, oni me slave ko heroja, ovi će da me prodaju, ovi će da me ispljuju, ovi će da slažu nešto o meni.
Ja ne kako ćemo gledati tim ljudima sad u oči? Ja treba da sretnem posle te ljude. Treba da dođu neki od njih, treba sporazum o odbrani, hoće da sarađuju sa nama. Ja treba da ih gledam ponovo u oči i da kažem - pa, dobro, znate, to je opozicija. On kaže - da, super, baš lepo, lepo je što vi Srbi toliko malo cenite kada vam neko pomogne, ja sam mislio da svi Srbi žele da povučemo priznanje. Oni su ljudi mislili da cela Srbija želi da se ta lažna država skloni iz UN ili da ne bude ni blizu UN. Kad ono, nije tako. Najveća dosovska partija sve što radi, radi da sutra slučajno neko ne povuče priznanje - stranka zdravog razuma, koju vodi Đilas.
To tako izgleda. To tako i jeste. To nas tako lomi. Sramno je. Kako sutra da branite poziciju svoje zemlje, svoje Srbije, kad će vam neko zapušiti usta, doći i reći - pa, čekaj, kod vas se to kaže. Nije to naš stav.
Nemojmo sad da se ljutimo na NATO pakt, Amerikance. Nisu rekli Amerikanci, Srbi su rekli, srpska partija je rekla. Građanin Srbije je rekao. Za razliku od njih, ja neću nikome da brojim krvna zrnca. Građanin Srbije je rekao. Nije ni NATO pakt, ni Amerika. Rekao građanin Srbije. Tačka. Nemamo na koga da se ljutimo, osim na sami sebe.
Niste svesni kakav je udarac zadat našim naporima današnjom laži Marinike Tepić. Niste svesni. Videćete u narednim danima. I ne bi me začudilo da neka od ovih zemalja sad počne da se pere i objašnjava kako ništa nije bilo. Ko će biti kriv za to? Ko će biti srećan? Pacoli će biti srećan. Šiptari. Ko još? Mi, Srbi? Nećemo. Ali, koga briga za to.
Žao mi je što se to desilo. Nažalost, nije bilo nešto što ne može da se očekuje.
Vi ste pitali da li ovaj ili onaj prima pare? Ne znam, nemam tu informaciju, ne mogu da vam je kažem relevantno, ali mogu da kažem da se ponašaju kao da rade. Kao da su plaćeni. E, sad, da li su plaćeni, ne znam. Da li rade volonterski ili na volonterskoj bazi, ne znam, ali tako se ponašaju.
Ovo danas što je Marinika Tepić rekla, kao da je plaćena. Možda nije, možda je iz čistog ubeđenja da Srbiji treba sve najgore uraditi, jer ja nemam drugo obrazloženje. I nema opravdanja za ovo. Nema nikakvog opravdanja za ovo. Nikakvog.
Nismo mi sigurni, dame i gospodo, ako smo neutralni. Nismo sigurni ni ako smo u Paktu. Mi smo izabrali neutralnost kao nešto što nas sklanja od velikih svetskih oluja, velikih sukoba i svađa, nešto što daje poruku svima da nećemo da budemo ni na jednoj, drugoj, trećoj, petoj strani, koliko god ih bude bilo, a sva sigurno je u nama. Nema druge sigurnosti. I nemoj da budemo baš tako ubeđeni da će sa ove ili one strane u trenutku nevolja, ako ih pozovemo, doći.
Pitanje je da li neko želi da gine za Srbe. Do sad se u istoriji pokazalo - vrlo retko, i samo kad smo bili, veliki ratovi, veliki sukobi, pa smo bili nekako blizu. Nemoj da mislimo da će iko doći. Neće niko doći. Samo mi. Samo Srbi. Da budemo dovoljno jaki, dovoljno snažni, da budemo preskupi za sukob. Ništa više. Nemoj da očekujemo više od toga. Neće niko da gubi svoju decu. I ja ga razumem. Jel biste vi poslali vašu decu da izginu na nekom dalekom ratištu, nekog naroda koga ne poznajete i koga znate mnogo malo? Teško.
Pogledajte koliko se svađamo oko mirovnih operacija, da idemo bez oružja, da ne ratujemo ni sa kim. Pa nam je teško, pa se ljutimo što šaljemo naše vojnike van granica naše zemlje. A koliko biste vi, ja, koliko bismo bataljona, koliko bismo brigada poslali da ratuju za druge zemlje i druge narode? Što mislimo da će drugi narodi i druge zemlje, daleko bilo, da ratuju za nas. Na nama je da se izborimo da ne ratujemo ni sa kim, e to je naša borba i to je neutralnost.
Da li ćemo uspeti? Pa, premali smo da znamo, ne mogu ja to da vam kažem, kako ja to da znam? Kako ja da znam da li će se veliki u nekim velikim svetskim, globalnim igrama opredeliti za to da neko nekada napadne Srbiju ili da podstakne nekoga da napadne Srbiju? Kao što vidite, ratovi se već vode na čitavoj planeti, ali ne direktno, nego preko posrednika. Nađu oni neke male nacije koje će tamo da ginu.
Ja to ne mogu da vam garantujem, ja ne znam da li će to neko hteti da uradi Srbiji, ali samo znam da ću dati sve od sebe i sa ljudima koji ovde sede i svim pripadnicima Ministarstva odbrane i vojske Srbije, sa čitavom državom Srbijom, da učinimo sve da do rata ne dođe ili bar da budemo preskupi za rad.
Naš posao je da budemo preskupi, da neko kaže - ne valja to na Srbima hajde da nađemo neku lakšu metu, nezgodni su, naoružani su, obučeni su, patriote su, braniće se, hajde da uradimo nešto drugo, hajde da odemo negde drugde i da vodimo računa. Znate, kažu, Srbi su tvrd, Srbi su čvrst narod, ali da ih ne iskušavamo previše, ja ne sumnjam da naš narod može da pobedi sve i svakoga, ko god dođe na ovo naše parče zemlje nije se dobro proveo, niko nikada, ali ako je moguće i da ne dođe, da mi učinimo sve što možemo da ne dođe i to je sva naša borba i to je sva naša briga.
Što se tiče KiM, jasno je da predsednik Aleksandar Vučić vodi ispravnu politiku. Od 2012. godine slušam da smo prodali Kosovo, napustili Kosovo, morate razumeti te 2012. godine čitav svet je smatrao da je stvar završena. Sad vidi da nije, sad pregovara sa nama, sad se ljuti što ne pregovaramo, ali ne vrši jednostrane poteze jer zna da mora da sačuva Srbiju, jer zna da mora da Srbija bude tu. Mora!
Bez srpskog stava ne može da se rešava ni kosmetsko, ni bilo koje drugo pitanje na Balkanu, ne može jednostavno. Hoće da prave veliki Albaniju. Samo mi možemo da zaustavimo, svi ostali ćute, oni pričaju kako će da obrišu granice Crne Gore i Severne Makedonije, ćute i Zajev, i Milo Đukanović, svi ćute, samo Srbija sme to da kaže, samo Srbija izgleda kao faktor koji to može da zaustavi.
Život na KiM postoji zahvaljujući Vladi Republike Srbije, u ekonomskom smislu to Vlada Republike Srbije održava. Naše ingerencije su bile narušene Rezolucijom 1244, Kumanovskim Vojnotehničkim sporazumom. Znate, vrlo je zanimljivo da, recimo, na Kosovu kažemo da je to narušila naša ingerencije, a nije narušilo, recimo, priznanje Hrvatske.
Gde mi to određujemo koji su to prioriteti? Ili Dejtonski sporazum kada je nastala BiH i tamo ostalo da živi milion i 200 hiljada Srba? Vrlo zanimljivo, da ne kažemo, pa sad Dejton. Ne, nego prihvatamo realnost takvu kakva jeste, Dejtonski sporazum je takav kakav jeste, moramo da ga poštujemo, moramo da volimo Republiku Srpsku, moramo da poštujemo BiH. To je tako.
Isto važi za prostor Kosova i Metohije, sačuvati Srbe kako znamo i umemo. Sačuvati ih na svaki način.
Mi smo 2012. godine, zamislite, te 2012. godine šta nas je sačekalo sve, sve dogovoreno. Pa, nema. Ko je potpisao administrativni prelaz, odsekao nas, gotovo? To vam je ekvivalent kao da u Republici Srpskoj da nam je neko presekao Koridor kod Brčkog. Nema veze sa Srbijom, gotovo. Presekli vas. Od tad se koriste alternativni putevi, nema više direktnog prelaza.
Ovo kad kažete oko hapšenja Marka Đurića, tog užasnog zločina koji se desio, hapsili su i mene. Hapsili me u Gračanici, dole na jugu, nisu tako spektakularno. Ali, ovi pre za koje govorite, pa Bogdanović ima ličnu kartu, bre, državljanin Kosova. Ko da vas hapsi? Bio ministar u Vladi Kosova. Što da ga hapse? Bio srpski ministar. Neće da ga hapse.
Inače, kad bi mu zabranili da dođe na Vidovdan, na Gazimestan nije išao, a i Marko Đurić, pa i ja, evo Marko tada se drznuo da ide i mimo toga.
Znate, Kosovo je teritorija pod privremenom upravom UN u skladu sa Rezolucijom 1244. Ako bismo se držali celog slova, tačno, mogli bi da vratimo i da pokušamo da vratimo deo vojnika i policajaca, ali bi isto tako morali da se pomerimo skroz.
Po Rezoluciji 1244 nema ni finansiranja, nema ni Trepče, nema ni onoga što je bilo. Nema, nema ništa. Po Rezoluciji 1244 UMNIK je Bog. U međuvremenu su, naravno, uveli i Euleks, uveli su brojne druge stvari. Po Rezoluciji 12 44, pregazili su je 100 puta. Mi je se tvrdoglavo držimo i moramo tvrdoglavo da je se držimo. Nekad boli, nekad ne boli, ali moramo tvrdoglavo da se držimo, nemamo za šta drugo da se uhvatimo.
U onoj meri u kojoj se svetska geopolitika bude menjala i mi ćemo moći da menjamo svoju poziciju. Zato je važno da smo tu. Zato je važno da smo duboko tu i jesmo duboko tu. Kao što vidite, svakako da jesmo.
Nemojte zaboraviti, Šiptari će učiniti sve da nas izazovu i da dođe do sukoba sa NATO paktom. Zna Haradinaj šta govori. Jel stvarno misli neko da Haradinaj može da se sukobi sa Srbijom? Ali, da prikaže sebe kao žrtvu, da privuče sebi zaštitu NATO pakta, da kaže – vi ste napali KFOR, vi ste napali jedinu legitimnu vojsku na prostoru KiM, e to je plan, to je cilj, da oni budu žrtve, a velika zla Srbija, grozna ih je napala i NATO pakt će da nas zaštiti.
Nemojmo zaboraviti, oni su ih stvorili, nekad se ljute na njih, nekad se ljute na tu svoju decu, ali to su im deca. I to je tako.
Na nama je da budemo oprezni, pažljivi, da hodamo na prstima, iako bi nekad gazili čizmama. Ali, kad vidite koje sve prilike su propuštene, sve je teže, sve je teže. To se tako radi. To je ona priča o kuvanoj žabi i podizanju praga draži, pa prođe Martovski pogrom, a vi ništa ne uradite, pa posle toga kažu – šta je problem? Otkud vam pravo da reagujete na nešto što je manje od Martovskog pogroma?
Ovi upadnu na sever Kosova, predsednik Vučić naredi da dignemo borbenu gotovost, mi to uradimo, ceo svet poludi. Šta radite vi to? Pa zašto? Kažu nam – što se niste digli 2004. godine? Sad ste našli. Pa niko nije ubijen. Šta je problem?
To tako izgleda i to se tako radi.
Ostao sam dužan jednu stvar. Jedan od poslanika je postavio pitanje koliko vežbi imamo sa različitim subjektima. Evo, da vam kažem, pa vi recite, procenite da li smo neutralni. Sa ODKB, sa kojima nismo imali nijednu, decenijama nismo, od nastanka, ma nismo imali ni komunikaciju sa njima, nismo znali da to postoji, morali ste da prevodite poslanicima šta to znači, sa ODKB dve, sa NATO paktom tri, sa Ruskom Federacijom šest, sa SAD šest. Šta je sporno? Šta tu može da bude loše za našu vojsku, za našu državu, za našu zemlju?
Naravno, imamo bilateralne vežbe sa desetinama članica NATO pakta, sa članicama ODKB, sa Kinom, sa brojnim drugim zemljama koje nisu ni u jednom od saveza. To je srpski put. Mi drugi put nemamo. Bog je visoko, zemlja je tvrda. Mi drugi put nemamo. To je do nas.
Moramo da ostanemo u stanju da se sačuvamo, da se odbranimo i sa Skupštinom koja razume svoju vojsku, koja će glasati za svoju vojsku, koja će pomoći svojoj vojsci, mi to i možemo. Hvala.