Dakle, u svakom slučaju, molim vas da mi ne dobacuju ti koji sigurno nisu članovi parlamenta, jer nemoguće da bi poslanici dobacivali, kršili red. Nemoguće. Jel, tako narodni poslanici? Pa vi ste najbolje i najvažnije što imamo. Nemoguće da bi neko kršio red time što bi dobacivao čoveku koji..

Dakle, ono što svakako hoću da kažem, to je da ne možete u danu kada se vaša zemlja suočava sa strašnom pretnjom, pretnjom nasilja koja dolazi na prostoru KiM, da je napadate i da je opanjkavate.
Ne možete. Ne možete ako verujete u svoju zemlju. Ne možete to da radite i ako mislite dobro svojoj zemlji. Mi to kada smo bili u opoziciji nikada nismo uradili. Mislim da bi bilo dobro da bar to razumemo da to ne treba da radimo. Hvala.

Samo kratko.
Potpuno ste u pravu, sve zemlje se suočavaju sa odlivom svog stanovništva i to nažalost nije nešto što je vezano samo za Srbiju. Daću vam samo primer Rumunije koja je osamdesetih godina imala 22 miliona stanovnika, a danas ima oko 19 miliona. Nisu svi umrli, ogromna većina je otišla tražeći bolje uslove, a to je zemlja članica EU. Imamo taj primer, znate da iz Mađarske lekari i stručna lica masovno odlaze u Austriju, iz Slovačke i Češke masovno odlaze u Nemačku, iz Austrije odlaze za Nemačku, iz Nemačke odlaze u Švajcarsku, iz Švajcarske odlaze u Veliku Britaniju, iz Velike Britanije odlaze u SAD. To je svetski trend, ali na nama je da to zaustavljamo u svojoj zemlji koliko god možemo, a to možemo naravno i time što ćemo poboljšavati ekonomski prostor, ali ne samo ekonomski prostor, nego ukupan kvalitet života u našoj zemlji i bezbednosni prostor.
Kada vi imate sigurnu i stabilnu zemlju, kada imate zemlju čije su granice branjene, kada imate zemlju koja je čuvana, kada imate zemlju u kojoj nema terorizma, kada imate zemlju koja se bori protiv kriminala, to je zemlja u kojoj vredi živeti, pa iako nemate platu od dve hiljade evra kao u Nemačkoj, nego zarađujete 500, 700 ili 1.000 evra. I to su načini da se ostane u ovoj zemlji.
Ovde se pominjala vojska, ja vam se zahvaljujem na tome što ste podržali povećanje budžeta za vojsku i povećanje zarada za vojsku, povećanje zarada za policiju, za BIA-u, dakle za čitav bezbednosni sistem i to je dobra vest. To je uvek dobra vest, posebno što smo mi imali vojsku koja od 2000. do 2012. godine bila toliko zapuštena da, recimo, od 2000. do 2012. godine kupljeno osam raketa za MIG-ove, a mi smo sada kupili 14 MIG-ova. Samo da vidite mali primer kako se nije ulagalo i kako se sada ulaže u vojsku, ali se mora ulagati u kvalitet života svakog pripadnika i vojske i policije. Oni moraju da budu zadovoljni, moraju da znaju da ih cenimo, a ne možemo ih bez ozbiljnog ulaganja zadržati i u vojsci i u policiji. To je, recimo, problem koji imate, evo Bundesver ima strašan problem sa odlivom vojske i mora da se bori, a ne može da se bori čak ni on sa visinom zarada u privatnom sektoru. Jako je teško zadržati IT inženjere u vojsci, jako teško, i u Nemačkoj i u Srbiji.
Ali, eto, to su sve izazovi sa kojima se borimo i zahvaljujem Narodnoj skupštini što nam daje podršku i što zaista pozdravlja ulaganje u vojsku.
Ovde smo, nažalost, opet čuli i ja bih bio jako srećan kada bi se o budžetu raspravljalo o ekonomiji, o struci, o tome da li je bolje ovo ili ono, ali mi smo već ovde čuli kako se vojska i policija pokušavaju uvući u politiku, kako se o njima govori kao o nekima ko će, njima se povećavaju plate, jer će čuvati režim, a to će im trebati.
Prvo, vojska i policija ne čuvaju nikakv režim, čuvaju Ustav i zakon, čuvaju svoju zemlju. Umeju da čuvaju zajedno i granice kada je potrebno, što ste videli kada je bila migrantska kriza. Ali, kakav režim? Ko to hoće da napadne režim? Ko to ruši vlast silom? Vojska i policija se uvek pojavljuju kada je u pitanju sila. Kakva sila? Ko to najavljuje silu? Ja ne vidim nigde silu. Ja ne vidim nigde da se građani ili da su podstaknuti da se silom obračunavaju sa nekim. Ne vidim nikoga ovde ispred Skupštine da hoće da zapali Skupštinu kao 5. oktobra. Ne vidim da se vlast ruši na ulicama. Od koga to treba da se čuvamo? Je li to ima nešto što mi ne znamo? Izgleda da ima, jer ovde u ovom najvišem domu se govori o tome da se vojska i policija podmićuju da bi čuvale režim, a trebaće im kažu. Koga će trebati da sačuvaju? Kakva vojska i policija? Poslednji put kada su oni koji su palili ovu Skupštini imali kontakt sa vojskom i policijom, ljubili su se ovde sa specijalnim jedinicama sa kojima su proslavljali što su palili ovu Skupštinu, a sledeći kontakt sa vojskom je bio kada su izručivali generale.
Dakle, nemojmo, hajde da se dogovorimo da nekoliko institucija koje su zaista važne ovom narodu, da ih čuvamo od politike. Vlast ih ne koristi u političke svrhe, daleko od toga. Naprotiv, poštuje njihov patriotizam, poštuje njihovu stručnost i to je sve što traži od vojske i policije. Hajde da sada, da ne govorimo o tome da su oni nekakvi branioci režima. Oni su branioci Ustava i zakona i ničeg više, a režim ili vlast se brani na izborima i brani se glasovima građana, kao što vidite odlično se brani na svim nivoima, uvek dvotrećinskom većinom. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Želeo sam samo nekoliko opaski. Ovde se pominje Zakon o radu, a ja sam imao tu čast da učestvujem u donošenju Zakona o radu, kao tada resorni ministar i da kažem da to nije bio zakon koji se naslanja na zakon iz 2001. godine ili 2005. godine. Zakon iz 2001. i 2005. godine su zakoni koji su ne samo omogućili nego su učestvovali delom u tome da se otpusti 400 hiljada ljudi. Nikad se nije lakše otpuštalo nego po tim zakonima. Nikad se sindikat nije više gazio nego po tim zakonima. Nikada se i strani investitori nisu lomili da dođu ovde baš između ostalog i zbog tog zakona. Videli ste promenu. Tih dana kada smo donosili taj zakon u Skupštini nije bila baš tako idilična atmosfera, naprotiv bili smo žestoko napadani, a vlade koje nisu smele da donesu ovakav zakon, nisu imale Vučićevu hrabrost kao što nisu imale ni našu upornost, kao što nisu imali ni poverenje nacije.
Zahvaljujući svemu tome, mi smo uspeli i ovaj zakon jeste promenio stvari na bolje. Zato smo, ne samo zato, ali i zato smo smanjili nezaposlenost ovako žestoko i zato omogućili stranim investitorima da dođu. Uostalom, i zato u Srbiji nemate ni jedan jedini štrajk.
Setite se kako je to izgledalo u vreme kada su donošeni ovi zakoni, a nije to bilo zato što su radnici željni nerada i štrajka, već zato što su spasavali golu glavu, golu egzistenciju.
Zakone koji smo mi donosili, nismo, oni su pomogli, oni su spasili našu privredu. Zato, nemojmo porediti ove zakone iz 2001 – 2005. sa zakonom koje je donela ova Skupština, koje je donela ova vlast.
Vi znate da ja ne mislim i ne držim baš previše do mišljenja Saveta Evrope i njihovih organa, ali evo samo da vam kažem da je taj Savet Evrope doneo zvaničan stav na pitanje o Zakonu o radu iz 2001. i 2005. godine i rekao da je on antiradnički i antievropski. To se za ovaj zakon nije moglo reći. Hvala.

Ovo o čemu želim da govorim nije moj resor, ali jeste obaveza svakog čoveka i posebno nekoga ko se bavi javnim poslom i ima čast da bude u ovom visokom domu pred vama uvažena gospodo narodni poslanici, a to jeste tema koja je pokrenuta, pitanje nasilja nad ženama.
To što je uradio Veselinović, taj stav, otvorenog poziva na nasilje, taj stav mržnje prema ženama, nije nešto što je novo, to se ponavlja. Podsetiću vas da je gospodin Jeremić rekao za predsednicu Vlade da je kreatura. I, kao što se niko nije izvinio tada, niko se nije izvinio ni tada. Nije bilo nikakvog izvinjenja, on je izrazio eto žaljenje svojim koalicionim partnerima ako su se zbog toga pretresli, ali ne zbog toga šta je rekao i ne zbog toga šta je očigledno mislio i želeo da se desi predsednici Vlade. I, da nije predsednica Vlade, da je bilo koje ljudsko biće drugo, kako možete tako nešto da kažete, napišete, pomislite i očigledno budete, odnosno želite da se tako nešto desi. Ne bez reči izvinjenja koje pravo da vam kažem da bi ga trebalo i prihvatiti. Zašto da se prihvati tako nešto. Neko počini najstrašniji zločin, kaže vam najstrašniju uvredu i posle toga kaže izvini. I, onda je sve u redu. Pa, nije u redu. Ne može da bude u redu, ali nismo čuli ni to čak izvini. Nismo čuli čak ni da je razumeo šta je uradio. Nismo čuli ni reč kajanja i što je još gore, od čitave koalicije koja je sa njim čin taj savez, nismo čuli ništa osim pokušaja da se tako strašna uvreda, tako strašna pretnja jednoj ženi, da se relativizuje i da se kaže - eto, nije to ništa, samo to i ništa više. Zar je teško biti toliko civilizovan, samo toliko i ništa više.
Ali, kao što vidimo oni će nastaviti da se ponašaju upravo na taj način. Ja sam poštovani narodni poslanici imao čast da branim Zakon o radu. Imao sam čast i da branim izmene penzionih zakona i tada smo donosili jednu meru koja u to vreme, dosovska opozicija ismevala i govorila kako se nikad neće desiti, a to je da ćemo penzije povećati onog trenutka kada budu ispod 11% našeg budžeta.
Tada su se smejali. Govorili da je to laž, neistina. Onog momenta kada se to desilo, mi smo, kao što vidite, povećali penzije. E, tako se drži reč, tako se vadi zemlja iz bankrota, tako se vodi odgovorna politika po kojoj te 2012. godine, kada smo preuzeli odgovornost za upravljanje ovom zemljom, penzije su se isplaćivale 58% iz budžeta. To znači, 58% nismo zaradili, nego je iz budžeta moralo nekako da se dobaci. Sada je to 33%, 37% kako-kad. E, to je odgovorna država i to je zato što Vučić otvori fabriku, e to je zato što se u ovoj zemlji nešto stvori i nešto uradi, a ne podigne se kredit da bi se isplatile penzije.
Zato su zakoni koje ste ovde imali prilike da slušate i revolucionarni i dobri i njima se drži reč.
Velika je stvar što je toliko proširen nivo, proširen obim korisnika porodiljskih nadoknada. To nije bilo ni u vreme socijalizma, da apsolutno svaki vid ugovora, svaka forma doprinosa koju žena uplati svojoj državi se vraća u određenom procentu. To nikada do sada nije bilo. Do sada je veoma uzak krug korisnica mogao da očekuje nadoknadu zemlje i to je nešto što treba pozdraviti. To je nešto zbog čega svi zajedno treba da budemo zadovoljni, a opet moguće je iz realnih izvora. Neće biti kredita zato što o ovoj zemlji vode računa ozbiljni i odgovorni ljudi. Hvala.

Godine 2004. kada su Srbi bili izloženi najstrašnijem pogromu Srbija je ćutala, Srbija Jeremića i Tadića je ćutala. Čitav svet je očekivao, i oni koji nas vole i oni koji nas ne vole, su očekivali da će Srbija nešto uraditi. Pripremali su se za odgovor šta će biti ako Srbija bude reagovala vojno, politički, diplomatski. Srbija nije uradila ništa. Godine 2004, kada je završavano poslednje veliko etničko čišćenje u Evropi, Srbija je ćutala i nije uradila ništa. Imali ste prilike da nam pokažete svoju politiku 2004. godine, i patriotizam, i hrabrost i sve ostalo, niste nam pokazali ništa.
Godine 2008. kada je proglašena lažna država Kosovo, ceo svet je očekivao reakciju Srbije i vojnu i diplomatsku i političku, kakvu god hoćete. Srbija je reagovala tako što je Tadić pobegao u Rumuniju zbog ranije preuzetih obaveza. Srbija nije uradila ništa. Te 2008. godine Srbija koju su vodili Tadić i Jeremić je odlučila da se pravi da se ništa nije desilo, da ćuti, jer mi to ne priznajemo i zato što smo uveli politiku - mi to ne priznajemo, dopustili smo da srpska država curi sa Kosova i Metohije praveći se da je sve u redu, da se ništa nije promenilo, a, sve se promenilo, ali naše reakcije nije bilo.
Godine 2011. uvodi se granica između Srba i Srba i kada su Srbi pokušali da sruše tu granicu završili su u zatvorima, srpskim zatvorima, ne albanskim zatvorima, srpskim zatvorima. Pohapsili ste ih tada. Tada su bili hapšeni zato što su rušili granicu između Srba i Srba.
Godine 2012. kada počinju razgovori u Briselu nama su evropski pregovarači rekli - nemamo mi sa vama šta da pregovaramo, nego ispunite ovo što su pre vas dogovorili Stefanović, Jeremić, Tadić. Ovo što se sada dešava na severu Kosova i Metohije, pokušaj uvođenje RKS tablica, to je dogovoreno pre 2012. godine. Mi od tada do danas nismo primenili to i borili se da se to ne primeni, kao što se borimo.
Da smo primenili sve sporazume koje su Stefanović, Jeremić, Tadić dogovorili, ne bismo imali na šta da se pozovemo, ne bi imali više o čemu da pregovaramo. Mi smo sačuvali od tada do danas i naše tablice i naše lične karte i sva naša dokumenta i registraciju naših preduzeća. Sve je to bilo dogovoreno da ode, sve je to bilo dogovoreno pre 2012. godine.
Jel treba da vas podsećam, hajde da čitamo malo „Vikiliks“, šta Jeremić priča u tom „Vikiliksu“? Odložite priznanje Kosova samo dok prođu izbori. Ne, nije rekao - nemojte da priznate Kosovo, nego - odložite samo dok prođu izbori i sve ćemo se dogovoriti. Prenosi „Vikiliks“, prenosi depeše koje šalju američke diplomate, kaže - sve ćemo se dogovoriti, ma to je već gotova stvar, nego, samo nemojte sada dok su izbori. I, to je bila politika.
Onda se otišlo u UN sa sponzorom Ruskom Federacijom tada i velikom većinom u Generalnoj skupštini, a završilo se bukvalno preko noći sa rezolucijom koju je sponzorisala EU u kojoj se uvodi Euleks. Izbacili smo UN, gde smo imali kakvu, takvu šansu, kakvu, takvu snagu, smanjili svesno uticaj UNMIK i KFOR koji su bili koliko je moguće statusno neutralni i uveli Euleks koji u startu nije statusno neutralan, koji polazi od pretpostavke da je Kosovo nezavisna država i da je on tu samo da oposli i da to pomogne. Nije to moglo bez Srba, to nije moglo bez države Srbije, to nije moglo bez rukovodstva države Srbije i desilo se.
Sada pokušavate da kritikujete Aleksandra Vučića koji je 2012. godine dolazi u Brisel gde mu kažu - sprovedite ono što je pre vas dogovoreno, nemamo mi o čemu da pregovaramo. Ali se situacija izmenila, ali se situacija tada zahvaljujući njemu, njegovoj upornosti izmenila, i do danas menja. Pa, te 2012. su nam rekli da više nema srpske države da je sve gotovo, da je sve propalo, svi su otišli, neće biti plata, neće biti penzija. Jel neće biti plata i penzija? Jel ne stižu plate i penzije? Jel se preko 40 hiljada ličnih dohodaka ne isplaćuje svakog meseca na Kosovu i Metohiji? Pa od čega se isplaćuju nego iz srpske države?
(Goran Bogdanović dobacuje.)
Ne isplaćuje se iz kosovskih organa gospodine, od kojih ste vi primali platu u vreme kada nijedan Srbin nije hteo da bude na bilo koji način povezan, a srpska država govorila da ne sme da bude bilo kakvih kontakata sa albanskim partijama i rukovodstvo vi ste bili ministar poljoprivrede. Vi ste bili ministar poljoprivrede u kosovskoj vladi. Inače, za vas je glasalo četiri čoveka, koliko znam. Vi, supruga, a za ovo dvoje nikada nisu uspeli da dokažu ko je. Nikad.
Dakle, nemojte vi koji ste priznali kosovsku državnost pre nego što su i oni mislili da će naći Srbina sa severa Kosova koji može da bude u kosovskoj državi, nemojte ni slučajno da se vi javljate oko toga.
Politika države Srbije je da se bori za Srbe na Kosovu i Metohiji. Aleksandar Vučić je uvek imao hrabrosti da ode pred Srbe, da razgovara i da im kaže u lice sve što misli i dobro i loše i da ostane uz njih.
Uostalom, šta vam smeta? Pa idite sad na Kosovo i Metohiju. Razgovarajte sa ljudima. Nešto ne idete. Niko vam ne brani. Meni brane. Meni stalno zabranjuju da odem. Vama niko ne brani. Otiđite vi. Otiđite vi kod njih, razgovarajte sa Srbima, nego ne znam da li hoće da pričaju sa vama jer vas se sećaju, jer se sećaju šta se radili i kako ste radili pa neće da vas slušaju. Meni brane Albanci, ne brane mi Srbi, ali vi ni Srbe da vidite, ni sa njima da ne dođete.
Vučićeva politika je da se progrom ne ponovi. I kada su pokušali pre mesec dana da nasilno upadnu na sever digla se i vojska i policija i odustali su od ulaska na sever. Vratili su se istog sekunda. Kada pitate - šta smo uradili? To smo uradili.
Da ste bili vi na vlasti otišao bi i sever. Održali biste neki miting. Rekli biste – eto, desilo se, mi ćemo, ali mi to ne priznajemo. Rekli biste – mi to ne priznajemo i to je dovoljno. Ovo je politika koja ne da da se progrom ponovi i neće se ponoviti. Takva politika nije i ne može da bude poražena, a mi ćemo se boriti do kraja. Hvala.

Znate, mi idemo u Savet bezbednosti UN zato što on jeste važan, zato što Rezolucija 1244 nije ukinuta i mi je branimo, i ići ćemo na svaki forum, koliko god on bio važan ili nevažan, da branimo interese Srbije i da branimo interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Ali, ono što ste vi uradili je da ste upravo isključili ili umanjili uticaj Saveta bezbednosti UN na svakodnevni život na Kosovu i Metohiji uvodeći Euleks, a umanjujući uticaj UMNIK-u, izbacujući UMNIK policiju, a uvodeći Euleks policiju, uvodeći u potpunosti zemlje koje su priznale Kosovo. To bez Srba nije moglo, to ste vi uradili.
Mi od 2012. godine do danas samo pokušavamo da ispravimo štetu i da krenemo da nešto promenimo, da sačuvamo srpsku državu na Kosovu i Metohiji, a možemo i da se pravimo kao vi, ništa ne priznajemo, a onda kada nas pritisne neko iz Evrope, priznamo sve, prihvatimo sve i naravno, prodamo Srbe na Kosovu i Metohiji. Tako ste uveli Euleks, tako je Euleks ušao, tako ste uveli upravljanje granicama, ne administrativnom linijom, granicama. Tako ste pristali da se uvedu RKS tablice, za one koji ne znaju to znači republika Kosovo tablice, za nas neprihvatljivo. Tako ste pristali i na ukidanje srpskog pravosuđa. Tada ste ukinuli srpsko pravosuđe, a mogli smo da kažemo ovako – nema veze, ne, ništa mi ne priznajemo, neka im sude Albanci, to je dovoljno, neka im sude Albanci, u redu. Neka im sude kako hoće i gde hoće. A, onda ih, kao što znate, silom i nasiljem koje više nema ko da spreči, jer nema oružane snage naše države tamo, kada ih odvedu u neki zatvor, uhapse ih iz bilo kog razloga, mi ćemo reći – neka im sude Albanci, mi to ne priznajemo.
Nama je stalo do života svakog od tih ljudi. Morate razumeti da je tamo ljudi žive u uslovima koji nisu uslovi uređene države Srbije, nego žive u uslovima gde imate više razbojništva i više nasilja u državnim institucijama nego na ulici samo ako ste Srbin. Pa, jel bolje da ima srpskog sudiju u Mitrovici nego da ima albanskog? Je li bolje da ima Srbina u policiji, šta god da piše na njoj, nego Albanca? Pitajte Srbe na jugu kako im je kada imaju jako mali broj srpskih policajaca u KPS-u, a koliko su sigurniji Srbi na severu zato što ih imaju i važno je što ih imaju.
Vi ste crtali granicu između Srba i Srba, a mi smo ispregovarali da se napravi fond za sever Kosova i Metohije od tih carina koje ste vi uveli. Pa Srbi na Kosovu i Metohiji na severu Kosova i Metohije sada imaju milione evra koje sami odlučuju gde će potrošiti. Nismo dali ni da ide preko njihovog budžeta, nego mora da ide preko banke da se ne bi na bilo koji način urušila statusna neutralnost. I tada smo na njihov užas, uspeli da nacrtamo granice severa po prvi put, jer ono na šta se odnosi Sporazum o formiranju Fonda za razvoj severa je prvi put nacrtalo gde je sever. Do tada, ni međunarodna zajednica, a o Albancima da ne govorimo, nisu ni priznavali postojanje severa kao posebnog regiona, nego su hteli da nas utope u albanske regione, pa da se onda na osnovu toga, na osnovu računa o broju stanovnika, da se na osnovu broja odlučuje.
(Narodni poslanik, Slaviša Ristić, dobacuje.)
Možete slobodno da dobacujete, možete i glasnije, možete jače. Trebali ste da dobacujete nekim drugima. Trebali ste to da dobacujete onima koji su pustili braću Mazreku. Trebali ste to da dobacujete onima koji su pustili dve i po hiljade albanskih terorista i doneli za njih Zakon o amnestiji.
Godine 2004. trebali ste da dobacujete toj državi koja nije uradila ništa. Trebali ste da dobacujete 2004. godine, gospodine, da kažete – gde je vojska, gde je policija, gde je srpska država kada gori Kosovo? Trebali ste tada da dobacujete, niste dobacivali. Pa, pošto niste dobacivali tad, ćutite sad. Sad ćutite, jer tada ste ćutali. Trebali ste da dobacite 2008. godine, da kažete tadašnjoj državi, da joj kažete, toj državi – zašto ne reagujete, šta radite, što ćutite? Pošto tad niste dobacivali, sad vi ćutite, jer nemate sad pravo da govorite. Te 2004. godine kada su ćutali, što niste govorili 2005. godine kad ste izručili generala Lazarevića, a bili ste u vlasti i svi zajedno ste bili vlast? I to je bio vaš odgovor na pogrom 2004. godine, izručite generala Lazarevića. Tada ste trebali da dobacujete, a ne treba da dobacujete sada. Ako je neka politika doživela krah, onda je to ta politika, to je ta politika. Pravimo se da ne priznajemo, a molimo samo da prođu izbori, pa priznajete šta hoćete i mi ćemo pomoći u tome.
Dakle, to je ta politika i to je politika koja je doživela krah, tada ste trebali da dobacujete, žao mi je što niste, evo, tu vam je i ministar iz kosovske vlade, ministar poljoprivrede, dakle, trebali ste njemu da dobacujete tada. Kada ste tada ćutali, onda možete da ćutite i sada. Hvala.

Evo, ono što je pitanje iz moje oblasti.
Država Srbija je zauzela stav vojne neutralnosti, kao što znate, odlukom ovog visokog doma. Vojna neutralnost govori da morate da budete naoružani, sposobni i spremni da odgovorite na svaku pretnju, ne čekajući pomoć od bilo koga drugog, jer pomoći neće ni biti. Vojna neutralnost je najčasniji izbor, ali i najteži izbor. Vojna neutralnost omogućava da sami donosite odluke, ali isto tako i da se sami naoružavate i spremate za ono najgore. Vojska Srbije mora da bude toliko snažna, toliko naoružana da je faktor odvraćanja svakom potencijalnom agresoru. Mi se ne naoružavamo da bi bilo koga napali, da bi od bilo koga uzeli zemlju, vodu, vazduh, već samo za to da naša zemlja, voda i vazduh ostanu naši i da mi odlučujemo u svojoj zemlji kako ćemo živeti. Do 2012. godine Vojska Srbije je planski uništavana. NJeno naoružanje, njen kadar, njena imovina, sve ono što jednu vojsku čini je bilo planski uništavano. U to vreme smo imali predsednika Republike, vrhovnog komandanta, koji je rekao – šta će nam vojska, nećemo više nikad ratovati. Reći to na Balkanu je u najmanju ruku neodgovorno.
Mi ćemo, zahvaljujući na prvom mestu politici iz vremena Vlade Aleksandra Vučića, koja je obezbedila dovoljno novca da možemo da kupujemo naoružanje, obezbediti da iduće godine, nakon što potpišemo i sporazum sa Belorusijom o nabavci još četiri „miga“, imamo 14 „migova 29“, sa odgovarajućim unapređenjima i modernizacijama, tako da možemo da kažemo da ćemo imati 14 „migova“ u generaciji „četiri plus“, što nikada nismo imali i što je nešto što u regionu nema niko. Iduće godine takođe očekujemo da će u Srbiju stići i tri helikoptera Mi-17, već imamo dva potpuno nova, četiri borbena helikoptera Mi-35, što su helikopteri koji su svetski vrh, nema boljih na svetu i to je nešto što nikada nismo imali. Imali smo mnogo ranije tokom 90-ih, imali smo dva Mi-24, koja su sada potpuno neupotrebljiva i, naravno, potpuno devastirana jer su ih posle 2000. godine stavili na ledinu i ostavili da trune, a oni su mogli još dugo, dugo da rade i štite nebo naše zemlje, ali vojska nije trebala, zato su to planski uništavali.
Dakle, četiri Mi-35, helikopteri koji će zaista značajno poboljšati sposobnost naše vojske.
Takođe, stići će još pet helikoptera H-145, govorim samo o vojsci, ali tu je i policija koja će takođe dobiti još četiri helikoptera H-145, koji su najmoderniji i najbolji helikopteri u svojoj klasi. Helikopteri će biti naoružani, dakle, moći će da odgovore na svaku pretnju.
U prvom kvartalu iduće godine u Srbiju će, po Sporazumu o vojno-tehničkoj saradnji sa Ruskom Federacijom, stići 30 tenkova, modernizovanih. Stići će 30 BRDM-ova, takođe remontovanih i modernizovanih. Očekujem da će do kraja godine u naoružanje naše vojske ući i najnovije haubice Nora, kao i najnovije oklopno vozilo „Lazar“, „Lazar 3“. Kupili smo najmodernije puške, kupićemo još najmodernijih pušaka belgijskog proizvođača „Herštal“.
Srpska vojska napreduje. Nikada do sada nismo imali tako visok nivo materijalnih rezervi, ratnih rezervi, trupnih rezervi. Nikada do sada nismo imali da svaki pripadnik vojske, aktivni pripadnik vojske, ima po dve uniforme M10 i još jednu radnu M93, da ima nov komplet čizama.
Nikada se toliko nije ulagalo u vojnu infrastrukturu, da se radi od hangara za smeštaj tehnike do kasarnskog uređenja za smeštaj naših vojnika. Plate nam se povećavaju i u apsolutnom i u relativnom iznosu, posebno nakon povećanja koja takođe očekujemo, nikada nisu bile veće.
Vojska Srbije nije samo naoružanje, vojska Srbije su ljudi, Vojska Srbije su njeni vojnici, njeni oficiri, njeni podoficiri, njena civilna lica. Nivo obuke se diže na daleko viši nivo nego što je bio pre 2012. godine kada je urađeno nešto što ne može da se objasni. Uvedena profesionalna vojska, a praktično ukinuta rezerva. Svuda na svetu, tamo gde ste uveli profesionalnu vojsku kao malu, sposobnu, dobro obučenu i opremljenu, pojačali ste rezervu zato što profesionalna vojska služi da izdrži prvi udar, a onda neko dođe. E, taj neko je posle 2000. godine jednostavno ukinut. I, to sada vraćamo.
Suočavamo se i sa izazovima koji do sada nisu postojali, pa smo tako u okviru generalštaba formirali Upravu za sajber ratovanje, moramo da znamo da nam dolaze pretnje na koje, o kojima do sada nismo ništa znali, ni na njih nismo mogli da računamo. Sada i to radimo. Vojska Srbije se značajno jača i značajno unapređuje.
Ono što je meni najvažnije, to je da se popravlja i podiže standard svakog pripadnika Vojske Srbije. Da radimo i više nego do sada na vojnom školstvu, u smislu da vojno školstvo zaista bude vojno, da pripremamo oficire, a ne menadžment u odbrani. Znate, do sada kada oficir završi Vojnu akademiju njemu na diplomi piše menadžer u odbrani, ne oficir, on je menadžer u odbrani. E, pa vraćamo vojno u Vojnu akademiju i vojno u vojnu gimnaziju. Uvodimo i vraćamo, vrlo važno, srednje stručne vojne škole, da odškolujemo decu da budu i radarski tehničari i avio tehničari.
Vraćamo, dakle, sve ono što je planski i namerno rušeno i urušavano, sada vraćamo i zato možemo sa zadovoljstvom da kažemo da Vojska Srbije postaje ne samo najjača u regionu, nego što je najvažnije, ona postaje garant mira i naše bezbednosti, naše slobode.
Kada se krenulo na sever Kosova, sa već poznatom akcijom „Zlatna sablja“ sa idejom da padne sever Kosova, vojska i policija su imali takav odgovor da se sa tom akcijom stalo i da se odmah odustalo. Tako da, kada nas pitate šta smo uradili, uradili smo to da ne dođe do krvoprolića i da ne dođe do napada na sever Kosova i Metohije i uradili smo to da svi znaju da se „Oluja“, „Martovski pogrom“ nikada više neće ponoviti, a to je moguće zato što imate Aleksandar Vučića koji se izborio za to da nam država bude dovoljno bogata i sposobna da sve ovo može da plati.
Mi smo kupili više raketa za godinu dana, nego naši prethodnici od 2000. do 2012. godine, a o ukupnom naoružanju da vam ne govorim i kapitalnom i svakom drugom. Eto, to smo uradili. Vojska Srbije je u stanju da sačuva naš način života, da sačuva slobodu svakog građanina Srbije. Hvala.

Hvala.
Ako već pozivate na poštovanje zakona, onda morate da naučite da pođete od sebe pa da poštujete Poslovnik koji je najviši zakon u ovom domu koji kaže da svaki član Vlade može da odgovara bez obzira da li je neposredno pitan i da li imate želju da nekoga vidite ili ne vidite, ako ste već to pitanje pokrenuli, moje je pravo da odgovorim i ja ću to pravo sa velikim zadovoljstvom iskoristiti.
Žao mi je što mi uskraćujete zakonsko pravo na žalbu, pa što mi uskraćujete mogućnost da se sačeka pravosnažnost presude, a presuda nije pravosnažna dok ja ne iskoristim svoje pravo na žalbu, ali to vas ne zanima, vi biste nas ionako streljali na ulicama, što bi rekao Goran Ješić. To je ono što biste radili. Zato vas i ne zanima šta imam da kažem, a još manje vas zanima zakon i u ovom domu ili bilo gde drugde.
Sud čak nije rekao ni da sam pogrešio, već da se zakasnilo sa odgovorom. Da odgovor nije dat u zakonskom roku. Čak se ne opredeljuje o tome da li je prekršena neka norma, nego kaže – niste odgovorili u zakonskom roku. Dakle, i to ste na moju žalost i to ste čak uspeli da pokušate da zamaglite i da o tome ne kažete pravu istinu onako kako je sud rekao. Sud uopšte ne komentariše da li sam ja ili nisam, već kaže – niste razlog za kažnjavanje u prvom stepenu, jer niste na vreme odgovorili, a sad da vam kažem šta mislim o tome, pošto vi već dajete tu retku priliku da kažem šta mislim i nadam se da me zbog toga nećete linčovati posle i da nećete pozvati na moje ubistvo ili nešto slično, što se nažalost dešava svaki dan, ali to vas naravno ne pogađa previše, to smo samo mi, vi imate pravo da nam pretite da ćete nas tući i prebijati po ulicama, a mi treba to skrušeno da sačekamo i prihvatimo kada će do toga doći.
Dakle, traži se da se sazna, da se preda kopija jednog izveštaja koji je nastao neposredno nakon prebijanja Andreja Vučića i brata gospodina Malog. Traži se da se da ime operativca VBA koji je izveštaj sačinio, traži se da se u tom izveštaju dostave, taj izveštaj inače sadrži imena svedoka koji su rekli šta su imali da kažu, šta su videli u tom trenutku, i očekujete od mene kao ministra da vam predam čoveka koji je nešto radio i da bi onda izlazio pred ne znam kakav sud, koje javnosti, čega, da se raspravlja o tome šta je uradio, ko su svedoci, šta su svedočili, pa to je potpuno neshvatljivo. Govorim sad svoje mišljenje, jer opet vas pozivam sud uopšte nije raspravljao o ovome o čemu ja govorim, nego je doneo presudu, jer kaže – nije na vreme. To je njegovo pravo i ja ću ga naravno poštovati zakon bezuslovno kao što ga poštujem čitavog života, platiću kaznu, ako posle moje žalbe sud dosudi. To je njegovo pravo. Ja za razliku od vas poštujem zakone, ne pozivam na linč, ne bih palio ponovo ovaj dom, ne bih ga palio ni 5. oktobra, kao što ste vi radili. Dakle, ja poštujem zakon za razliku od petooktobarskih palikuća koji ne znaju drugačije, nego da krše zakon i da prebijaju ljude po ulicama.
Još jednom vam ponavljam, moraćete da naučite da poštujete zakon, a poštovati zakon znači završiti sudski spor, iskoristiti pravo na žalbu, iskoristiti svaki pravni lek redovni ili vanredni kako je zakonom već predviđenom. Dakle, nemojte me automatski svrstavati tamo gde biste voleli da me svrstate, već ćete ipak morati da dopustite da se poštuje zakon u ovoj zemlji, kao što se u ovoj zemlji uvek i poštovao zakon, sa izuzetkom paljevine ovog časnog doma, njegove pljačke koju obeležavamo ovih dana, prebijanja ljudi ispred ovog doma, paljenje zgrade RTS, a posle i divljačke pljačkaške privatizacije koja je bila logična posledica svega što nam se desilo 5. oktobra.
I dalje ne razumem, ovo je moje pravo da kažem svoje mišljenje, zašto bih dao ime operativca VBA koji je sastavio odgovarajući zapisnik? Zašto bi se znala imena svedoka u široj javnosti, što da im neko kaže da promene mišljenje, da nisu videli to što su videli, a treba svaki operativac VBA, BIA ili bilo koje druge službe da se plaši da li će neko tražiti njegovo ime i onda kada sastavlja izveštaje treba da razmišlja da li će se to što je sastavio svideti sutra nekome ko će tražiti njegovo ime i tražiti rezultate njegovog rada, da se pokažu u javnosti?
Ne znam koja to tajna policija, koja policija uopšte izlazi u toku sudskog postupka sa imenima ljudi koji rade u sudskom postupku, sa svedocima, sa potencijalnim svedocima, sa svim što čini jedan postupak. Ne znam da li biste tražili sve ovo da nije u pitanju Andrej Vučić i da nije on taj koji je prebijen, možda bi se drugačije ponašali, ali kao što vidim, kada je u pitanju brat predsednika koji je onako surovo prebijan, onda tražite i svedoke i one koji su radili na tom slučaju. Ne razumem zašto, uvek ću stati na stanovište da čovek koji radi za svoju službu i svoju državu mora da bude zaštićen. Ne sme da se plaši da će sutra neko njega i njegovu porodicu razvlačiti po medijima, da će ga napadati, ne sme da se plaši ni onaj svedok koji je sa najvećim poverenjem govorio pred tim radnikom VBA, pa ni on ne sme da se plaši za to što je rekao, da će jednog dana zbog toga stradati. To što je video, to je rekao.
Kakva je to država i kako mislite da se vodi jedna vojska da se vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se vodi BIA, ako ćemo razbacivati imena naših operativaca? Šta ćete sutra? Hoćete sutra tražiti od BIA da dostavi doušničku mrežu, da svako ko radi za BIA ili da svako ko radi za neku od naših službi da ga prijavimo? Hoćemo to tražiti? Hoćete tražiti da jednog dana otvorimo sve one koji rade za ovu državu i da budu kažnjeni što su radili za ovu državu? To ste već radili od 2000. godine. Tako ste ih izručivali. Tako ste generala Lazarevića izručili. Svakog ko je radio za ovu državu, tako ste ga nagradili. Sada biste hteli ponovo da to isto radite.
Uvek ću se založiti za to da čovek koji radi za državu bude zaštićen. Uvek ću se založiti i ako treba ja da snosim posledice, ja ću snositi posledice, ali oni koji su radili za državu treba da budu zaštićeni. Svaki radnik VBA mora da zna da je njegova država uz njega, da je njegovo ministarstvo uz njega, a on treba samo da radi svoj posao u skladu sa zakonom i nikako drugačije. Ne može se drugačije voditi jedna država, a ne da se svako ko radi za državu kažnjava i prodaje.
Pošto ste se već pozivali na poštovanje zakona, naučite da ga poštujete, a poštovati zakon znači čekati da se jedan postupak završi i biti bar toliko korektan pa reći da ono što je sud presudio jeste ništa drugo do kašnjenje i zato je odredio kaznu od 10.000 i ja sam spreman da je platim i naravno da ću je platiti ukoliko sud bude definitivno tako odlučio, a ja ću iskoristiti svoje građansko pravo da se žalim.
Znam da biste voleli da mi nemamo, ili bar ja, nikakva prava, pa ni građanska, ali žao mi je, u ovoj zemlji još uvek važi zakon i taj zakon se odnosi i na mene, i na vas, i na svakog drugog, i kao takav mora da se poštuje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je prilika da vam se po prvi put obratim i da kažem da moram priznati da sam očekivao da ćemo imati jedan opšti konsenzus kada je ovaj zakon u pitanju, jer jako je teško osporiti svrhu ovog zakona. Ovo je posle decenija i decenija nebrige zakon koji će konačno efektno rešiti potrebe naših pripadnika službi bezbednosti.
Dosta je teško naći argument da budete protiv njega. Dosta je teško. Možete da tražite njegovo popravljanje, njegove ideje, ali u istom govoru vi kažete - to je uvođenje pripadnika službi bezbednosti u dužničko ropstvo, a onda kažete – ali da date to isto prosvetarima, zdravstvu, itd. Pa, čekajte, šta hoćete sad? Jel to dobro ili loše? Jel to dužničko ropstvo ili je to pomoć? Jel to pozitivna diskriminacija ili je to nešto što je katastrofa, jako loše za sve ljude?
Znate, kada osećate tu gorčinu i jed što za 12 godina svoje vlasti niste uspeli da uradite ovakav jedan mali zakon, koji ste mogli da uradite u vreme kada ste imali daleko više novca, onda imate samo tu gorčinu, koju emitujete prema svakom ko nešto radi i ko stvara.
Ne znam koliko je stanova tada deljeno po opštinama i pravljeno po opštinama, o kojima su govorili prethodni poslanici, ali znam da je bilo toliko mali, da ih nije bilo.
Znate, da i to razjasnimo, u Beogradu će biti cena koja je rečena, više nego jasno. Dakle, maksimalno 550 evra, jer imate PDV od 10%. Sa PDV-om to računate i imaćete najpovoljnije moguće uslove i da razjasnimo još jednu vrlo važnu stvar i molim vas da svi vodimo računa o tome. Ovo nisu nikakvi jeftini stanovi, ovo nisu nikakvi socijalni stanovi, ovo su stanovi koji se rade u skladu sa najvišim standardima, a biće isporučeni pripadnicima službe bezbednosti prema najpovoljnijim mogućim uslovima. Ovo se ne gradi nikakva socijala, ovo se grade vrhunski stanovi za vrhunske ljude i od države koja brine o njima.
Pričaćemo još, samo vas molim da, koliko god možemo, pričamo o zakonu. Ako ne možemo, tu smo i za politiku, šta da radimo. Hvala.

Znate, ovaj projekat pomoći svim pripadnicima struktura bezbednosti je osmislio predsednik Vučić i insistirao na tome da moramo da nađemo mehanizme da svim pripadnicima bezbednosnih struktura pomognemo, da im život učinimo lakšim i da im pokažemo koliko smo zahvalni za to što rade. Mogli su to i pre njega da urade drugi predsednici Republike, drugi vrhovni komandanti. Napamet im nije palo, a živeli su u ekonomskom smislu u boljim vremenima za Srbiju, u vreme kada su bili miljenici celog sveta, kada su se zaduživali za šta hoćete. Mogli su jedan kredit da uzmu i za ovo, ne bi im bio ni prvi, ni poslednji. Nisu hteli da ga uzmu. Sada slušate kako smatraju da ovo treba proširiti na čitavu Srbiju, svi to treba da dobiju, ali sa druge strane, nije loše da osudimo ovaj zakon, da je on loš, da je dužničko ropstvo itd, ali neka ga uzmu svi u drugoj ili trećoj rečenici.
Znate, postoje određene specifičnosti zašto baš pripadnici bezbednosnih struktura. Znate, oni imaju i beneficirani staž sa nekim razlogom, jer rade posao koji je ne manje odgovoran od bilo kog drugog posla, ali je specifičan i zbog te specifičnosti ima određene privilegije, baš kao što ima određene teškoće, i to je lako razumeti. Samo ako nećete, samo ako mislite da sad treba da svađate pripadnike bezbednosnih struktura sa svim drugima, kao oni uzimaju nešto od vas. Oni će ovo platiti, platiće manje, biće daleko povoljnije nego što je bilo na tržištu, ali će učestvovati u tome. Država će pomoći i oni će učestvovati u tome.
Nemojmo da pravimo stalnu podelu u našem narodu, stalno da ih svađamo, stalno da okrećemo jedne protiv drugih. Nema razloga. Ovo se radilo i ranije, samo sada konačno imamo čoveka koji vodi državu, koji ima osećaja i razumevanja za one kojima je pomoć potrebna i hoće da im pomogne.
S jedne strane govorite – odlaze iz vojske, odlaze iz policije, a kad hoćemo da nađemo načina da ne odu iz vojske i policije, onda kažete – to je neprihvatljivo, to ne treba raditi.
Ovo je deo paketa i tako ga treba doživljavati. Hvala.

Samo kratko.
Član 8. stav 7: „Ministarstvo nadležno za poslove finansija bliže propisuje uslove pod kojima se vrši raskid kupoprodajnog ugovora, kao i način utvrđivanja i isplate tržišne cene preostale vrednosti“. Šta nije jasno?
Potpuno je jasno koje ministarstvo će to da radi. Ono će odrediti na koji način će to da radi. Evo, samo da vam kažem da to nije nikakva usamljena praksa. Na primer, kada upišete Vojnu akademiju, vi ste dužni da određeni broj godina nakon završetka Vojne akademije provedete u redovima Vojske Srbije. Ako to ne uradite, platićete ugovornu kaznu, mogu slobodno tako da kažem, zato što niste proveli određeni broj godina na mestu na kome ste trebali da bude. Dakle, nije ništa neobično, nije ništa novo. Postoje vrlo jasna pravila. Država je uložila u vas kroz školovanje, vi ste dužni da joj to vratite. Ako ne vratite vremenom, vratićete novcem.
Tako je i ovde. Država je uložila u vas tako što vam je dala stan ispod svake tržišne cene. Ako ne vratite državi vremenom u kome ćete provesti, jer ona želi da budete tu, ne želi da ostanete bez posla, želi da radite, da budete u bezbednosnim strukturama, a ako to ne uradite, bićete dužni da u skladu sa rešenjem Ministarstva finansija doplatite do pune tržišne cene. Šta je tu sporno? Potpuno je logično.
Imam i druge primere, ali, ovo piše u članu 8. stav 7, tako da mislim da nemamo o čemu da raspravljamo. Hvala.

Znate, po ovoj logici treba ukinuti sve podzakonske akte, nijedno ministarstvo ništa ne treba da donese, nego da svaki zakon do detalja reguliše svaku odluku. Za šta onda služe ministarstva? Ministarstva imaju pravo da donose pravilnike. Ministarstvo finansija će doneti odgovarajući pravilnik. Polazi se od elementarne pretpostavke, od elementarnog načela da se utvrđuje šta je tržišna vrednost stana, to će utvrđivati poreska uprava, a razliku između ove i tržišne vrednosti regulisaće Ministarstvo finansija pravilnikom, na koji način će doći do plaćanja eventualnog penala koji mi naravno ne želimo da se dešava. Ali, to član 8. stav 7. jasno kaže i vrlo precizno to određuje.
Ne piše u ovom zakonu na koji način će Ministarstvo finansija doneti pravilnik. Zna se da ima pravo da donese pravilnik i doneće pravilnik. I ne znam kako bi se sad zakonom svaki pravilnik uređivao? Onda ne bi trebali pravilnici, ne bi trebale uredbe koje Vlada donosi, nego bi sve rešavali zakonima.
To se jednostavno ne radi. Kao što znate, za zakone je dobro da ne budu opterećeni prevelikim brojem normi, ako je ikako moguće, naravno. Postoje stvari koje se jednostavno sprovode na ovaj način, kao recimo do sada Vojska Srbije je imala pravilnik, ima još uvek, na osnovu koga se dodeljuju stanovi. Pa, ne mislite valjda da je u Zakonu o Vojsci predviđeno kako se to radi, nego je regulisano odgovarajućim pravilnikom i to funkcioniše, kao što vidite da funkcioniše. Hvala.

Kao što znate, kad već pitate za prirodu akta, ministarstvo može da donese samo pravilnik, ne može da donese uredbu, uredbu donosi Vlada. Dakle, nemamo drugog akta kojim ćemo ovo da regulišemo, nego na ovaj način. Mi smo ovde u zakonu jasno i odredili do kada će se podzakonski akt doneti, mislim da je to dobro i to ćete svakako znati, ali i dalje ne vidim ni najmanji razlog i ni najmanju potrebu da se insistira da u svakom zakonu svaki podzakonski akt koji imate da ga upišete i uvedete.
Znate li koliko biste imali podzakonskih akata da ste to, recimo, radili na Zakon o vojnom obrazovanju? Zato što se i u Zakonu o vojnom obrazovanju donose različiti pravilnici, kada je u pitanju školovanje, napredovanje u službi i sve ono što proizilazi iz toga. Imali biste zakon od nekoliko stotina članova koji bi bili tako rešeni. Da ne govorim opet o tome što bi, ovako razmišljajući, ispalo da nam Narodna skupština nije ni potrebna, jer Vlada donese, unapred sve uredi, do najsitnijih detalja, donese čak i podzakonske akte, pa šta će onda tu poslanici? Kako će to funkcionisati? Ovo je potpuno ispravno, imate nadležni državni organ, imate o čemu će odlučivati, dati su i elementi kako će odlučivati, koji je to organ i, naravno, koji je to pravni akt koji će iz ovoga proizaći. Mislim da je to potpuno razumljivo, trebalo je samo čitati ovaj zakon i ništa više. Hvala.

Vidite kako plodna rasprava odmah izazove nove emocije i nove ideje. Nije niko podneo amandman recimo na ovo što je poslanik govorio, pa da je rekao stavite to, nego obično je bilo, menja se red rečenica, zarez, briše se, ali evo, vidite kako sad kroz raspravu dolazimo do ideja.
Dalje, sve ovo ovde što slušam, moglo je da bude urađeno u periodu od 2000. do 2012. godine, baš sve je moglo da bude urađeno, a nije urađeno ništa.
Znate, da bi popravili položaj Vojske, da bi popravili položaj bezbednosnih struktura, morate da oporavite državu kao što je Vučić svojom finansijskom politikom uradio i uspeo u tome, a onda morate da popravite i moral, onda morate da vratite vrednosti koje su proterane iz Vojske, morate da vodite računa da vratite nekako i ljude koji su oterani iz Vojske, zato što su bili moralni i zato što su bili ratujući oficiri i podoficiri, a onda morate da razmišljate o tome kako da obezbedite nekome da dobije mnogo povoljniji stan, kako da mu obezbedite mogućnost da zaposli svog supružnika, kako da mu obezbedite da se u Vojsci dobro oseća i da bude tu. To je deo jednog napora čitavog društva, napora koji nije rađen decenijama, odnosno rađen je planski, da bi se ta ista vojska i te iste strukture bezbednosti uništile, da ne bi služile svom narodu i da ne bi služile svojoj državi. Mi sada ispravljamo to što je rađeno i vrlo sam ponosan zbog toga. Nadam se da ćemo to uraditi veoma brzo, naravno, neuporedivo brže nego decenije koje su prošle u kojima se to svakako nije radilo i naravno da ćemo to raditi kroz svoju državu, da će to biti vlasništvo naše države i naravno da će to država uraditi kao što država subvencioniše.
Kada su banke u pitanju, znate da ćemo raspisati javni poziv i to vam je ovde rečeno i objašnjeno i tako ćemo dolaziti do finansijskih sredstava. Ovde je država ta koja pomaže i kao takva svakako da pokazuje veliku brigu prema svojim pripadnicima bezbednosti.