Ja se naravno veoma radujem što gospodin Jovanović ne podržava moju politiku. Daleko bilo, građani Srbije bi mogli pomisliti da sam se približio DOS-u , a to bi bilo apsolutno ne prihvatljivo.
Ja ovu Skupštinu nikada nisam palio, ne bih je ni zapalio. Nikada ne bih učestvovao u pljačkaškoj privatizaciji. Nikada ne bih približio Srbiju NATO paktu. Dakle, vrlo mi je drago što se prepoznaje razlike između naših politika i verujem da će i na sledećim izborima građani to umeti da cene.
No, svako ko se nalazi u ovom parlamentu i ko je ušao u ovaj parlament pokazuje brigu prema budućnosti države Srbije i poštovanje prema državi Srbiji zato što je ovde. Šta mi mislimo jedni od drugima to ćemo mi da raspravimo na izborima, raspravićemo i lično, kažem bar građani Srbije znaju da se mnogi od nas jednostavno ne menjaju, mi držimo do svojih ideja, do svojih uverenja, pa neka košta koliko košta.
Ali, oni koji nisu ovde, jesu odgovor na pitanje – ko to neće da sluša? Ko neće da se sasluša, ko neće da sluša onog drugog. Mi smo ovde. Mi čekamo argumente. Mi čekamo i raspravu sa i bez argumenata. Sve je to u politici dozvoljeno, sve je to moguće, pa i uvrede su dozvoljene i moguće, nismo deca. Svi smo mi ovde po 30 godina, što se politike tiče, ali da izađete napolje da stojite, lažete i naravno uvek primate države pare, to se podrazumeva, narodne pare i da pričate kako ste vi odgovorni, kako ste bolji od drugih, kako oni koji su ovde u ovom parlamentu ne predstavljaju naciju i državu, e pa to je to društvo o kome pričamo. Ako ćemo da tražimo ko su krivci za to što ovo društvo ne funkcioniše ili slabije funkcioniše nego što bi moglo, onda su oni koji upravo lažu u hodniku našeg parlamenta, a nemaju hrabrosti da uđu ovde.
Znate, svo vreme trajanja vanrednog stanja, od prvog dana, napadnute su sve mere Vlade. I, to nisu napadnute ni jednom sa nekog stručnog stanovišta. Niko nije došao pa rekao – trebalo bi uvesti ili ne bi trebalo uvesti karantin, trebalo bi uraditi ovo ili ono da se u skladu sa iskustvima nekih drugih zemalja da se nešto uradi. Ne, mi smo imali samo neprekidne i nepovezane napade sa svih strana.
Imali ste Đilasa koji iz sigurnog karantina poziva penzionere da izlaze na ulice. Obraća se „skajpom“, ali da izlaze na ulice. Imali ste Obradovića ili ko god je to od njih radio, koji su lagali o nekakvim šatorima na Avali. Slušali ste ih kako lažu da se helikopterima odnose leševi, masama. Slušali ste ih kako lažu da se noću naseljavaju emigranti po Srbiji, da se dovlače od nekud. Slušali ste kako lažu da nema hrane, da nema goriva, da počinje opšta kriza, da će nestati struje, da će nestati života u Srbiji i to sve u uslovima vanrednog stanja.
Slušali ste ih kako pričaju kako su medicinski radnici naši heroji, a onda im otežavaju život time što umesto da se bave pacijentima moraju da idu po televizijama i objašnjavaju da imaju maske i da imaju rukavice i da se bave onim što im nije posao. Najlakše im je bilo da se bave svojim poslom i tu su bili najbolji.
Dakle, slušali ste sve te laži. Slušali ste da u trenucima vanrednog stanja se igra ping-pong sa srodnim medijima, pa onda, hrvatski „Portal“ napadne Aleksandra Vučića, pa se to prenosi ovde, pa se onda komentariše, pa se od toga pravi tema. Slušali ste medije koji namerno lažu o situaciji na beogradskom „Sajmu“. Namerno lažu, objave vest – počinje štrajk glađu na beogradskom „Sajmu“. Mi tu proveravamo, razgovaramo sa ljudima, nema previše ljudi, oko 200 pacijenata je u tom trenutku bilo. Dakle, tu ste, proveravate, nema ništa od toga. Za sat vremena, kada ta vest postane vest na svim medijima, ljudi se uzbune i počnu da govore između sebe – počeo štrajk, učestvovaćemo u štrajku, smeta mi ovo, ili ne smeta mi ono. Pravili su vesti, ne proveravali, prenosili, pravili su vesti.
Vučiću nije bilo dovoljno što mu je sin oboleo, nego je morao da čita, sluša i da se pravi da ga ne pogađa, da ne odgovara na to, jer eto, to je politika. Ja nemam tu uzdržanost koju on ima, priznajem. Znači, da čita i sluša kako mu kažu – neka te zagrli sin, poljubi tatu, da ne izađeš sa „Sajma“. A, on pošalje svoje dete tamo gde su i svi drugi građani Srbije, bude na „Sajmu“, leči se u najboljim mogućim uslovima kao i svi drugi građani Srbije, a onda mora da sluša kako ga napadaju – zašto je na „Sajmu“? Da nije bio, a da je bio negde drugde? Šta bismo čuli od tome? Šta bi govorili – sakrio svog sina, evo ga, gde su naši sinovi.
Dakle, ni jednog sekunda nije prestala, ne politička borba, nego podmukla borba protiv sopstvene zemlje i sve vreme se vodila u ovim trenucima. Nije to bio nikakav neprijatelj koga možete da vidite i još uvek je tu Kovid, ne možete da pucate na njega, on se pobeđuje jedino borbom čitavog društva. Samo jedan ako popusti sve pada, samo jedan ako popusti sve pada. Ako pokušate da uplašite čoveka da ne dođe u bolnicu, a on ima simptome i zaražen je, on će zaraziti nekog drugog zato što se nije javio medicinskim vlastima, zato što ste ga ubedili da ne treba to da uradi, zato što ste mu rekli da je tamo lošije, zato što ste mu rekli nešto što nije istina. Niko nije odgovarao za tako nešto. Za sve lažne vesti koje su se prenosile niko nije odgovarao.
Mi smo se sve vreme borili sa jedne strane sa onim što treba da radimo, borili smo se sa Kovidom, sa njegovim posledicama za zdravlje nacije, da sve funkcioniše. Znate, Vojska Srbije je, pričaćemo siguran sam, imaćemo prostora u ovoj našoj raspravi, koliko je uradila, šta je sve obezbedila, šta je sve podigla, a u isto vreme ta ista Vojska Srbije je bila dužna da vodi računa o našem suverenitetu, o tome da naše nebo bude stalno zaštićeno i našim radarima i našim raketama i našom lovačkom parom, da naše granice budu čuvane, da se budno vodi računa da most u Kosovskoj Mitrovici ne postane odjedanput ono što ne sme da bude, da se ne upadne na sever, da vodi računa da život ne smetano funkcioniše svakog sekunda. Na sve to, imate one koji su neprekidno napadali Vojsku Srbije, neprekidno lagali kako nema ovo ili nema ono, kako se nalazi tamo gde se ne nalazi. Imali smo pitanja, zašto lete avioni Vojske Srbije, odavde, iz ove Skupštine kao glavnu stvar, umesto da budemo zahvalni što lete i što ima ko da leti, što funkcioniše Vojska Srbije i funkcioniše kako treba.
Dakle, slušali smo ovde neprekidne napade na svoju državu, ne na politiku, ne na partije, to je najmanji problem kad kažete ne valja ovaj ili onaj ministar, pa to je normalno i tako je potrebno, ali nije normalno da napadate mere za koje znate da pomažu očuvanju zdravlja nacije.
Još jednom, zahvalan sam za priliku što ćemo moći da razgovaramo, što ćemo moći da raspravljamo i beskrajno ponosan što ću moći da govorim o svemu što je uradio možda i najbolji, za mene kao ministra odbrane, najbolji deo države Srbije, Vojska Srbije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Meni je veoma drago što se pojavio poslanik Živković, pošto slušam kako laže u holu, pa mi je drago da dođe ovde da kaže to u lice…

Sram te bilo, takav rečnik se ne koristi u ovoj Skupštini… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Dakle, kao što bi rekao poslanik Živković u svom napadu mržnje, jel može to? Dakle, u svom napadu mržnje, kako Vojska Srbije nije adekvatno zaštićena i kako, slušajte, zašto ABHO naše jedinice ne dezinfikuju naše ulice sedamdesetopostotnim alkoholom, nego za to moraju da dolaze Rusi, hoće to da rade sa sedamdesetopostotnom votkom?
Dakle, ova primitivna uvreda naše ruske braće i ovaj primitivni izliv mržnje govori, između ostalog, da poslanik Živković ume da laže, ali ne zna ništa. Ulice se ne dezinfikuju alkoholom ni 70% ni bilo kojim drugim. One se dezinfikuju natrijum hipohloritom, a on se ne dobija ni iz dunje, ni iz višnje, ni iz šljive, ni iz krompira kao votka, ili žita, već se dobija iz industrijske soli, elektrolizom kroz naročitu mašinu i u odnosu jedan prema devet efikasno ubija Korona virus na ravnim površinama.
Dakle, sad znamo da poslanik Živković, osim što zna da mrzi i našu Vojsku i naše ruske prijatelje i rusku braću, ne zna ništa o onome o čemu govorim. Kaže - zašto naš ABHO to ne radi? Naš ABHO je to uradio u Kruševcu, Valjevu, Negotinu, Despotovcu, Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Raškoj, Kraljevu, Čačku, Vlasotincu, Babušnici, Medveđi, Bojniku, Lebanu, Preševu, Svrljigu, Leskovcu, Bačkoj Topoli, Ćupriji, Paraćinu, Novom Pazaru, Vranju, Bujanovcu, Surdulici, Varvarinu, Aleksincu i Velikom Trnovcu, pa sve to i nekoliko puta.
Zašto to ne radi više? Ne radi više zato što su od 2005. do 2007. godine, u vreme strahovlade DOS u ovoj zemlji, ukinuli korpuse i armije, a sa njima ukinuli i efikasni ABHO. Tada smo na nivou Vojske imali brigadu ABHO, na nivou divizije smo imali četu, a u svakoj brigadi smo imali po mešoviti vod, u svakom bataljonu imali smo po jedno odeljenje ABHO. Zahvaljujući njima, koji su nam sveli ABHO zaštitu na jedan jedini bataljon koji imamo na čitavom nivou Vojske, mi moramo da tražimo pomoć. I hvala Bogu što postoje ruski prijatelji, koji su nam tu pomoć i dali, što su nam pomogli.
Ovako ih vređati i ovako lagati o njima, a posebno o pripadnicima Vojske o tome da nisu adekvatno zaštićeni, govori koliko mrzite i koliko ste sve vreme, i ovo vanredno stanje, koristili, ne da pomognete svojoj zemlji, nego da joj naudite gde god možete i koliko god možete. Da pripadnici Vojske, koji u hiljadama, u hiljadama brinu o svakom od nas, nisu adekvatno zaštićeni, imali biste na hiljade zaraženih. Hvala Bogu, nema ih. Nemojte da budete tužni zbog toga. Da nisu adekvatno zaštićeni, imali biste desetine mrtvih i hvala Bogu nemate ih i nećete ih imati. Nemojte da budete tužni zbog toga, nego se obradujte zbog toga i kažite da je nešto dobro urađeno, kao što jeste dobro urađeno.
Zanimljivo, ne govorite o tome da su se vojnici, policajci, medicinske sestre, lekari, koji su se zarazili, zarazili u radu sa onima koji su bili su zaraženi, ne da su negde bili izolovani, pa naravno da tu i mogu da se inficiraju, a da ne govorim o tome da su i pripadnici Vojske, policije i svi ostali, obični, normalni ljudi, koji imaju svoja sela, gradove i gde komuniciraju sa svim drugim ljudima. Gledajte, dakle, ko je zaražen u jedinici i koliko, na kom mestu, a da su svi adekvatno zbrinuti, da su svi bili adekvatno opremljeni, jesu i biće.
Mene možete da mrzite i napadate, baš me briga, to je vaša stvar, drago mi je da ste došli, neka ste u parlamentu, ali ostavite Vojsku Srbije i nemojte tako ružno da govorite o našoj ruskoj braći. Hvala.

Zahvaljujem se poštovanom poslaniku. To što se mi ne slažemo, to nije razlog da ne kažem da se zahvaljujem što ste ovde i što pokazujete brigu o onome što se radilo i što će se raditi.
Upravo zbog toga želim da kažem da Narodnu skupštinu nije, bar iz njihovih glava, ni ućutkalo, niti dezavuisalo nikakvo vanredno stanje, već oni koji su je bojkotovali.
Sve ovo vreme Narodna skupština za deo opozicije jednostavno nije postojala, nije radila. Nije bio potreban virus, nije bilo potrebno vanredno stanje, oni su jednostavno odbili da budu deo Narodne skupštine, odbili da učestvuju u radu Narodne skupštine, odbili da se obraćaju svojim biračima posredstvom ove visoke govornice.
Nema tu krivice ni Vlade, ni predsednika Vučića. To je odluka, to je izbor za koji se plaća politička cena, a ta cena se plaća pred svojim biračima. Ljudi koji su glasali za određene političke partije da ih zastupaju, izgubili su svoje predstavnike, zato što su oni tako odlučili, ne zbog vanrednog stanja, ne zbog Kovida, ne zbog čije odluke, osim tih političkih partija i tih ljudi.
Dakle, Narodnu skupštinu niko nije ni raspustio, ni ponizio, naprotiv. Ako nije mogao da se čuje glas dela opozicije, to je njihova odluka, kao što je odluka i sada. Zašto nisu sada ovde, zašto sada sve to ne kažu, umeto što drže konferencije za štampu?
Ne slažem se da je bilo igde funkcionerske kampanje. Izvinite, da predsednik Vučić nije bio na svim tim mestima, slušali bismo kritike kako se zaključao, zatvorio, kako ne zna šta se dešava sa narodom, kako brine samo o sebi, kako ga baš briga za običnog čoveka. Predsednik Vučić je obezbedio više respiratora za nekoliko nedelja nego sve prethodne vlasti od 2000. godine na ovamo. Zašto to ne možemo da priznamo i kažemo? Kažemo - sve ostalo ti ne valja, ali to si uradio, i to jeste tako. I dobro je da si bio sa svojim narodom, jer u trenucima krize treba da budeš sa svojim narodom. Zato je predsednik Srbije, zato su ga izabrali.
Da ja nisam bio na svakom mestu gde je angažovana Vojska Srbije, slušao bih kako sam kabinetski, kako me ne zanima običan vojnik, kako ne znam šta se dešava sa njim. Naravno da treba da budem tamo i naravno da treba da budem na svakom mestu gde je neko iz mog resora, a predsednik Republike je sa čitavim narodom i svuda gde je potrebno.
Znate, slušali smo i slušamo kako je i koliko je puta napadnuta porodica predsednika Vučića. Kada mu je sin oboleo, niko nije rekao - to dete je obolelo zato što je delilo pakete penzionerima, zato što je bio volonter, zato što je bilo dobrovoljac, zato što je hteo da pomogne, već su odmah krenuli sa zluradim komentarima. Kad je otišao da se leči tamo gde su mu rekli lekari, ne njegov otac, nigde nisam pročitao lekari, svuda smo čitali po novinama poslao ga Aleksandar. Ma nije on nigde nikog poslao. Lekari, struka odlučili gde će da ide, kao i svi ostali građani Srbije. Onda smo trpeli napade, onda je on trpeo napade i zbog toga što mu se sin leči tamo gde se leče i svi građani Srbije.
Ja ovde govorim samo o tome da moramo imati bar, koliko je moguće, da nas politika ne zavara u tome, jedinstven i realan kriterijum, bar kad su ova teška i najteža vremena, pa da ono što bismo sebi upisali kao zaslugu priznamo i kao zaslugu drugima. Ono što bi kod sebe kritikovali, da kritikujemo i kod drugih.
Što se tiče donacija, to će biti više nego transparentno, i jeste transparentno. Uostalom, evo, što se tiče Ministarstva odbrane, otiđite na naš sajt, sve što smo ikada dobili, stavili smo na naš sajt, sa velikom zahvalnošću što smo dobili, ponosni što smo dobili, beskrajno ponosni i beskrajno zahvalni svakom od tih ljudi.
Dakle, u svakom slučaju hvala što ste vi u parlamentu. Vi svoje kritike treba i dobro je da izlažete. A, ono što molim sve, to je da političku raspravu vodimo razmišljajući o trenutku u kome se nalazimo i da nikad ne dozvolimo da nas politika ne zavede da uradimo ili kažemo nešto što može uticati na ljude da ugroze svoje zdravlje ili da ugroze svoju zemlju. Hvala.

Samo da dodam, da je bilo i uspešnih firmi. Recimo, u to vreme „Dajrek medija“ Dragana Đilasa je fantastično poslovala. Sjajno je radila. SBB je fantastično poslovao. Tako da nije da nije bilo, bilo je, samo nije bilo državnih, nije bilo ono što je za narod, ali za njih jeste bilo.
Ja sam želeo da odgovorim na vaše pitanje na temu Kosova i Metohije, ovoga što je rekao predsednik Vučić. Kažu kada je 1915. godine srpska vojska pregazila Albaniju, došla do mora, da je Nikola Pašić rekao – spasa nam nema, propasti nećemo. To vam je upravo rekao i predsednik Vučić. Ima jedan izreka u našem narodu, često se koristi, posebno u Kosovskoj Mitrovici, tamo sam je prvi put i čuo, kaže – zategni, ali da ne pukne. To je tako, pred pregovore nećete reći ni da ni ne. Nećete reći šta su vam pozicije. Nećete reći gde prestaje, gde počinje. Nećete reći, naravno, šta ćete sve uraditi, na šta ste spremni, na šta niste, zato služe pregovori. Ne treba govoriti ranije o tome, svakako.
Ovo što je rekao predsednik Vučić rekao je upravo tako. Da li se mi pravimo da nas ne ucenjuju? Rezolucija 1244 je ucena. U Rezoluciji 1244 koje se grčevito držimo kao nečega što garantuje naše prisustvo na prostoru Kosova i Metohije se kaže – ako ne odemo. Da nije bilo Rezolucije 1244 nastavili bi bombardovanje. To je čista ucena. Čista ucena je kršenje našeg suvereniteta. Čista ucena je povlačenje naše vojske. Čista ucena je povlačenje naše policije, naravno. Ali, jednostavno živimo u takvom svetu i moramo da se nosimo i borimo.
Znate, već osam godina ja slušam kako smo izdali Kosovo. Evo, ovde imate poslanika sa Kosova i Metohije, imamo ih južno od Ibra, imamo ih severno od Ibra ovde i oni najbolje znaju da smo mi pre osam godina slušali da smo priznali nezavisnost Kosova, da smo potpisali nezavisnost Kosova i da je samo pitanje nedelja kada će se to i desiti, kada Kosovo ulazi u UN. Nije se desilo. Ne, slučajno.
Znate, vi imate Vuka Jeremića kome su za njegove pregovore i za njegovo što pitao Međunarodni sud pravde imate naslovne strane u Prištini gde kažu – hvala Vuče. Ovde imate gde Kurti traži da se Tači smeni i da bude uhapšen za to što je pregovarao i to što je prihvatio. Vi vidite razliku i vidite zašto se toliko beži od pregovora. Vučić pregovara tako da Kurti beži od pregovara glavom bez obzira.
Čekajte, ovo je prvi put da imamo garnituru šiptara u Prištini koja odbija da sedne za pregovarački sto. Do sada je uvek bilo obrnuto. Do sada su uvek nama zavrtali ruke i govorili sedite, a šiptari raširenih ruku - samo što pre dođite, pregovori, biće dobro. Sada oni beže od pregovora. Znači da gubiš nešto. Znači da gube nešto u pregovorima i to da gube mnogo u pregovorima.
Od kako smo počeli da pregovaramo 14 zemalja više ne priznaje Kosovo i Metohiju, a nijedna nova se nije pojavila koja kaže – da, priznaje Kosovo i Metohiju.
Dakle, vidite šta je promena i apsolutno to što je predsednik Vučić, da li će stizati i stižu takve neprihvatljive ponude stižu i stižu već osam godina i on nije prihvatio ni jednu. I svaki put je uspeo da sačuva suverenitet naše zemlje i svaki put je mogao da ode i u Kosovsku Mitrovicu i da ode i u Gračanicu da pogleda Srbije sa Kosova i Metohije u oči i da im kaže šta je dogovorio, šta je uradio da dobije njihovu podršku. Evo, već osam godina čuvamo srpski suverenitet na prostoru Kosova i Metohije i činimo to preko svake nade.
Od onih koji su nam napravili liniju na Jarinju, od onih koji su ispregovarali da važe diplome južno od Ibra, znate, evo ovde imamo poslanike južno od Ibra, oni znaju koliko desetina univerziteta, ne fakulteta, univerziteta imaju južno od Ibra koji štancuju neke diplome, samo Bog zna šta bismo morali da priznamo i šta bi nam se ovde dovuklo, ali mi smo to priznali, kao što smo tada, pre 2012. godine, od tih koji nas sada napadaju priznali da ćemo prestati da izdajemo saobraćajne dozvole, da ćemo prestati izdajemo tablice, da ćemo prestati da izdajemo lične karte, da ćemo prestati da izdajemo bilo koje dokumente za Srbe koji žive na prostoru Kosovu i Metohije. Kao što vidite mi to sve ne radimo i grčevito se borimo da sačuvamo naš suverenitet. Tako da spasa nam nema, propasti ne smemo – zategni, a da ne pukne, i to je tako.
Hvala.

Hvala.
Pre nego što odgovorim na vaše pitanje, poštovani poslaniče, samo da ne ostanemo dužni, 2000. godine srpska država je na KiM mogla skoro sve. Nije imala vojsku, sve ostalo je imala. Godine 2004, 17. marta čitav svet je očekivao našu reakciju kada je počelo martovsko nasilje. Imali smo pune kasarne, obavezno služenje vojnog roka, imali smo tenkove koji su bili jedno 16 godina mlađi nego što su danas, imali smo državu u punom kapacitetu i na prostoru KiM, ali nismo imali nikoga ko bi smeo bilo šta da uradi ili bilo šta da kaže, a čitav svet je očekivao reakciju srpske države.
Onda je došla 2008. godina. Mi u međuvremenu, naravno, ništa nismo radili, puštali smo da nam se polako kapacitet državnosti gubi, da se sve to smanjuje, da to polako nestaje, 2008. godine kada su Šiptari proglasili nezavisnost i priznalo ih osamdesetak zemalja, uključujući i neke od najmoćnijih na svetu, svi su očekivali srpsku reakciju, svi su očekivali šta će biti sa severom KiM, svi su očekivali šta će uraditi srpska država. Naš predsednik pobegao u Rumuniju, premijer bio je tu, valjda nešto radio, srpska vojska spustila glavu, ćutala, čekala da joj neko nešto kaže. Niko joj ništa nije rekao, ostala u kasarnama, niko ništa nije mrdnuo i onda su shvatili da mogu da rade sa nama šta god hoće.
Godine 2012. mi više nismo mogli skoro ništa, jer više nije bilo ničega. Bilo je upada na prostor severa KiM i pre toga, bilo je sukoba, bilo je barikada, bilo je KFOR-a, odvodio se ko je hteo i šta je hteo, pa se ljudi skupe, pa se bore, više-manje, kao što je i danas, ali danas bar u saglasju sa svojom državom a ne u svađi sa svojom državom.
Protok vremena na prostoru KiM nije radio za nas, već protiv nas i to jako protiv nas. Mi smo imali nekoliko istorijskih momenata kada smo mogli da reagujemo državom pa i vojskom i nismo. Svaki dan posle toga je bio sve teži za državu ili bilo koju drugu odluku.
Znate, vi sada imate, kada krenu specijalne jedinice ROSU, skupi se narod, ali zađe i Vojska Srbije na administrativnu liniju, pa jasno pokaže šta će se desi, pa se vrate, pa stanu, pa ne bude kao što su navikli da bude.
Godina 2012. i 2020. nisu isto, kao što 2012. i 2000. nisu uopšte isto. Pad i moć srpske države od 2000. do 2012. je zastrašujući. To što smo se mi pravili da nije tako, okrenemo glavu, pravimo se da ne znamo da to tamo postoji, pravimo se da nismo primetili, recimo, da nam se prekida promet povremeno, što nismo primetili da nam izlaze na administrativnu liniju, pravimo se da to ništa nije tako, sve je tako.
Mi smo 2012. godine rekli – hajde da prihvatimo šta je tako, da vidimo šta je realnost i da se borimo protiv nje i da radimo šta možemo da radimo najbolje što možemo da radimo.
Opet vam ponavljam, nas su terali da idemo za pregovarački sto. Sada Šiptari beže od pregovaranja, neće da pregovaraju, beže glavom bez obzira, zato što znaju da su sve dalje od svoje nezavisnosti, zato što znaju, pa kada je tako što ne uzmu to što smo im dali? Evo, kažite, hajde, nek uzmu, gde je to? Što Kurti ne uzme to? Što nas ceo svet onda pritiska kad smo sve dali? Šta ćemo im? Završite, pa… Znači, nismo dali. Vidite, to što pokazujete, nismo dali, znači tu smo. Vratili smo mi dosta. Odjednom Srbi nisu pod stolom, nego za stolom. Moraš da pričaš sa njima i moraš da priznaješ njihovu državu i da vodiš računa i o njihovim interesima.
Godine 2012. dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, kada smo ušli u Brisel, kada smo došli da pregovaramo, tada su nama dolazili sa papirima u kojima su samo rekli – ovo ima da završite. Mi to nismo hteli da radimo, ali tako se razgovaralo sa nama. Sada se priznaje da imamo i svoje interese pa se borimo žestoko oko njih na svakom mestu i svaki dan.
Dakle, moramo razumeti i vreme i kontekst i šta se kada dešava i šta je moguće, šta nije moguće. Čekajte, mi smo posle 2000. imali Ruse na aerodromu. Imali smo ruski padobranski bataljon u Prištini i niko to nije iskoristio, niko ništa nije uradio po tom pitanju, niko nije pokušao nešto da napravi od toga. Ne, nego smo na kraju izbacili UNMIK, a uveli EULEKS, srpskim potpisom, potpisom Vuka Jeremića i Borisa Tadića. To smo mi uradili. Nisu EULEKS i UNMIK mogli da se zamene praktično što se ovlašćenja tiče da nije bilo Srba. To smo mi uradili. Mi smo na to došli. Mi nismo došli na to da imamo moćni UNMIK u Kosovskoj Mitrovici, nego smo imali jednu kancelarijicu, predstavništvo u Severnoj Mitrovici, malo veću u Južnoj Mitrovici, jedan divan čovek, Indus jedan, ali nije smeo da pređe. Ne sme on, kad ostane nasamo sa vama on kaže: „Ja sve razumem, vi ste sve u pravu, ovo je kršenje Rezolucije, ali šta ja tu mogu“.
Mi smo na to došli. Umesto UNMIK koji je bio prvi transponder, kako oni kažu, do toga da je KFOR treći, a UNMIK se ni ne pominje. Sad je EULEKS, zapravo Kosovska policija, pa ide na drugo mesto EULEKS. Mi smo u to došli, sve je već pripremljeno za nas i bilo je pripremljeno, samo da potpišemo, spustimo glavu i odosmo.
Odbili i kao što vidite, još uvek odbijamo i čvrsto ćemo se držati toga.
Što se tiče vašeg pitanja, poštovani poslaniče, mnogo smo, trudili smo se, naravno, ništa u vojsci nije od danas, ništa nije samo od juče, sve je to produkt rada onih koji su bili na ovom mestu pre mene, ali evo, mi smo u potpunosti rekonstruisali objekat Vojne gimnazije, koji je, zaista naš internat je sada za svaku pohvalu. Rekonstruisali smo Sportski centar u Vojnoj akademiji, otvorili najmoderniju streljanu i filmsku streljanu i pištoljsku streljanu. Značajno smo poboljšali kvalitet života same dece na Akademiji, od toga da smo povećali njihove nadoknade, obezbedili im nove uniforme, renovirali nekoliko kabineta za učenje, opremili ih najmodernijim nastavnim sredstvima, poboljšali kvalitet ishrane, od kalorijske vrednosti, do ukusa. Do toga da smo obezbedili deci, recimo, da im se plaćaju karte za autobuski prevoz. Uveli smo im, deca su osigurana. Verovali ili ne, to godinama u nazad nije rađeno i to smo uradili.
Puno stvari se uradilo, upravo za kvalitet obrazovanja i naravno, posebno smo vodili računa da što je moguće više oplemenimo sam nastavni proces. Značajno smo ga uvojničili. Na Vojnoj akademiji se više neće školovati menadžeri odbrane. Od marta meseca školuju se oficiri i samim tim i nastavni plan i program za školovanje na Vojnoj akademiji, Vojnoj gimnaziji je više uvojničen, sa mnogo više vojničkih predmeta.
Znate, mi smo imali primere da recimo na komandno-štabnom usavršavanju nemate ni jedan jedini čas vojne taktike ni vojne istorije. Možete da zamislite to, školujete buduće komandante, školujete buduće visoke oficire koji ne uče taktiku i ne uče vojnu istoriju, i to smo imali.
Imali smo čak slučajeve da, recimo, u četvrtoj godini Vojne akademije časovi borenja nula. Zamislite oficira koji ne vežba ni jednu borilačku veštinu, a znamo šta su oficiri, znamo kakvi su to ljudi.
Dakle, imali smo jedan proces razvojničavanja vojske i tom procesu je došao kraj. To se radi već zadnjih nekoliko godina, mi vraćamo vojsku u naš obrazovni sistem.
Svako ko veže svoju sudbinu za vojsku, zna da postoji sistem koji će brinuti o njemu. Zna da postoji sistem u kome će biti čuvani, u kome će biti zaštićeni. Mi smo vrata naše Vojne akademije i vrata naše Vojne gimnazije otvorili za predavače sa iskustvom, ne samo za one koji imaju doktorsku titulu, već za one koji imaju ratna i životna iskustva koja vredi preneti našim budućim oficirima, koji znaju kako su komandovali armijama, kako su komandovali korpusima, kako su komandovali divizijama i brigadama ikoji to prenose sada našoj deci.
Mi smo, znate, do 2012. godine, dok Aleksandar Vučić nije postao ministar odbrane, tim ljudima je bilo zabranjeno da se pojave, kakva Akademija, da priča o tome kako se borio protiv NATO agresije, to je bilo strogo zabranjeno a ne da predaju deci, još da govore svoja iskustva.
Danas, da znate, mnoge armije sveta traže njihova iskustva i traže da takve predavače šaljemo po svetu, kako bismo preneli kako smo se borili te 1999. godine.
Dakle, kao što vidite, zaista se trudimo da obrazovni sistem značajno unapredimo, jer ono što naučimo oficira na akademiji, tako će nam vratiti posle kada bude bio u trupi. Hvala.

Hvala.
Ja da vas podsetim da smo mi, protivvazduhoplovni sistem nema, nabavili 1975. godine, a poslednji „Kubovi“ su stigli 1983. godine. U međuvremenu se izdešavalo sve, od građanskog rata na prostoru bivše SFR, NATO agresije i evo od tada do danas nismo nabavili ni jedno jedino moderno protivvazduhoplovno sredstvo.
Sad su stigli „Panciri“. Stigao je „Pancir S1“. Naša protivvazduhoplovna odbrana je jača nego što je bila, mnogo jača. Ljudi su obučeni za rad na njima, oni su pripremljeni, snabdeveni. Oni već sada, ovog trenutka su u stanju da brane naše nebo, da brane našu zemlju.
Znate, 2012. godine kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane i bilo je dana kada ni jedan jedini „Lovac“ nije mogao da poleti, ni jedan jedini „Lovac“ nije bio u stanju da čuva naš suverenitet. Nismo imali gume, nismo imali gorivo, a o municiji da ne govorimo.
Znate, mi smo imali dana kada niste mogli da zaštitite svoje nebo, pa se ćutalo i lagalo da zapravo štitimo svoje nebo, ni toga nije bilo. Od 2000. do 2012. godine kupljeno je ukupno osam raketa za MIG-ove, a mi imamo 14 MIG-ova. To je sve što su kupili, osam raketa.
Danas svaki pripadnik Vojske Srbije, svaki ima dve M10 uniforme i još jednu radnu M93 uniformu, svaki. Svaki pešadinac ima zimske čizme, letnje čizme i dobija sada i vojničke cipele, što nikad do sada nije imao.
Ako ste pripadnik, recimo, Vojne policije, specijalnih brigada 72, 63. ili izviđačkih jedinica imate posebnu uniformu, imate M93, imate M10, imate duboke letnje, plitke letnje, zimske i još jedne letnje čizme. Imate četiri para čizama.
Sve naše ustanove, sve naše jedinice, sve naše kasarne su snabdevene municijom, hranom, gorivom u većem procentu nego što je ikada bilo.
Mi smo imali dana kada nismo imali dovoljno hrane za vojsku, kada smo ih puštali da idu kući da jedu samo da ne bi trošili to malo rezervi koje smo imali.
Plate, pukovnik je 2008. godine, to je bila najbolja godina, bar po platama, imao 837 evra, danas prosečno prima 1.101 evro. Potporučnik je primao 423 evra, danas 564, poručnik 456, danas 574, kapetan 497, danas 646, major 557, danas 756, potpukovnik 654, danas 904 evra. Prosečna plata našeg letača je 145.000 dinara, a ima nove vazduhoplove, najmodernije vazduhoplove.
Ovih dana mu stiže letačka oprema koju je sam izabrao, ne koju mu je neko rekao, nego pokazali su nam piloti - ovo je najbolji letački kombinezon na svetu, kupljen, ovo su najbolje, čizme, ovo su najbolje naočare, ovo su najbolje rukavice, kupljeno im je, ovo je najbolja jakna, kupljena je, na najsavremenijim vazduhoplovima.
Nama su naši piloti govorili da su verovali da će otići u penziju, a da nikad neće sesti u novo sredstvo. Sada dolaze ne samo što su nova, nego su i najbolja na svetu, HA 145 je najbolji helikopter u svojoj klasi, MI 35 je najbolji helikopter u svojoj klasi, nema boljih. PVO sistem pancir je najbolji u svojoj klasi, nema boljih.
Znači, ne samo što smo kupili novo, nego smo kupili najmodernije, nego smo kupili najsavremenije, nego smo kupili nešto što je stvarno potrebno našoj zemlji. Zato i vidite ovolike napade na našu zemlju. Pa kad god Srbija jača, onda je napadaju. Kada je slaba, kada je nikakva, kada njena vojska nema čime da izađe iz kasarne, onda je ne napadaju, onda smo svima dobri, onda svi hvale Tadića, onda se hrvatski predsednik seća sa setom kako je bilo lepo razgovarati sa Tadićem, naravno, jer nije bilo srpske vojske kojoj je komandovao.
Danas, kada nas napadaju, znajte, napadaju nas zato što je Aleksandar Vučić, kao vrhovni komandant naše Vojske, stvorio bolju vojsku, stvorio vojsku koja je u stanju da zaštiti i odbrani našu zemlju.
Znate, mnoge zemlje u našem okruženju dopuštaju drugim zemlja da im čuvaju nebo, Crna Gora, Slovenija, sada će Severna Makedonija, njima drugi avioni čuvaju nebo, druge zemlje. To nama ne sme i ne može da se desi. Naša avijacija čuva srpsko nebo, ne može niko drugi da je čuva. Zato naša Vojska svakog dana, ali svakog dana jača i nemojte da nas plaše kada govore loše o našoj Vojsci van granice naše zemlje. To rade zato što smo ojačali. To rade zato što ovu zemlju sad ima konačno ko da čuva.
U ovom parlamentu, ja sam beskrajno zahvalan ovom visokom domu što je dao podršku strategijama kojima smo regulisali nacionalnu odbranu, kojima smo regulisali naše stavove u budućnosti naše odbrane, gde smo rekli da je ova zemlja vojno neutralna i da će ova zemlja čuvati Srbe bez obzira gde oni žive. Zahvaljujući ovom parlamentu, po prvi put smo smogli snage da kažemo da nećemo biti članice NATO pakta, da nećemo biti članice bilo kog drugog pakta i da ćemo čuvati Srbe gde god da žive. Ali, to ne bi bilo moguće bez vojske koja je u tom stanje da uradi.
Znate, mi smo imali Vojsku u kojoj su od slavnih herojskih 73. i 63. padobranske napravili bataljone. Sada imate Vojsku koja ih je vratila u brigade, koja svoje najbolje jača, omogućava im da napreduju, da se školuju, da se obrazuju, da dobijaju više činove, da dobijaju veće plate, da imaju sve bolju i bolju opremu.
Naša Vojska po projektu 1.500 i 1.500 plus je opremljena najsavremenijim noćnim nišanima, najsavremenijim streljačkim naoružanjem, najboljim uniformama koje, doduše, sami pravimo i jako smo ponosni na sve što sami pravimo. Pa, mi smo uveli posle, znate, u vreme JNA rekordna godina je bila nekih osam novih sredstava uvedenih u naoružanje. Prošle godine smo imali 49 i to ne sitnica, nego „Nore“, „Lazari“, „Miloši“, „Mali Miloši“, „Laste“.
Dakle, čitava naša Vojska se promenila i promenila se zaista na bolje. Pa, vi imate danas, imate raketnu artiljeriju kakvom ne može se da se pohvali niko u našem okruženju. Mi sada imamo modernizovane modularne ognjeve sa povećanim dometom, sa sposobnošću da nose municiju u marševskom poretku, da ne morate čekati da ga napunite, brzina reagovanja je sa 20 minuta pomerena na 2,5 minuta, što je u ratu najvažnije, da ste u stanju da ispalite, pogodite i nestanete sa datog mesta.
Vi imate jednu armiju koja se razvija u svakom smislu, jednu armiju koju zaista i prijatelji i neprijatelji moraju da respektuju. Kada vidite srpsku vojsku, a nadam se da će mnogi od vas imati prilike da za Dan Vojske dođu da vide našu paradu, povodom Dana Vojske, gde ćemo pokazati sve najnovije što smo nabavili, sve najnovije što je uvedeno u naše naoružanje, da ćete imati prilike da dođete, da vidite, da osetite ponos kakva vojska pripada vašoj zemlji i kakvo vojsku ste i vi, narodni poslanici, napravili svojim odlukama neprekidnom podrškom našoj armiji. Ovo je Vojska kojom možemo da se ponosimo i koja je u stanju da sačuva i Srbe gde god da žive, ali i našu Srbiju.
Moram, ovo su poslednji minuti danas, pre izbora, hoću svima da vam se zahvalim, hoću da vam se zahvalim i za priliku što evo Vojska može poslednja baš da bude, da zaključi i da zaključi da živimo u jednoj boljoj Srbiji, modernijoj Srbiji, da nju čuva jedna bolja i sigurnija Vojska, ljudi koji su uvek bili vrhunski patrioti, vrhunski profesionalci, ali sada imaju i vrhovnog komandanta i državno rukovodstvo koje je u stanju da im pomogne, da ih sačuva, koje je u stanju da im vrati poljuljanu veru kada su već prestali da veruju da će ih Srbija čuvati i da će ih Srbija razumeti.
Bez vas, dame i gospodo narodni poslanici, ne bi ovo bilo ovako. Pomogli ste svojoj Vojsci i jednog dana sam siguran da ćete biti beskrajno ponosni kada budete pričali svojoj deci kako ste jačali Vojsku Srbije i kako ste stvarali tu veliku i važni instituciju koja je čuvala i sačuvala našu zemlju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, ja želim da se zahvalim što ste obratili pažnju upravo na suštinu vojnog obrazovanja.
Suština svake vojske jeste obuka, jeste priprema, jeste obrazovanje. Neshvatljivo je i ne može se objasniti, ne može se racionalno objasniti, može se malo drugačije razmišljati, pa se može onda razmišljati o pravim motivima onih koji su to uradili da vi 2005. godine ukinete srednju stručnu vojnu školu, ukinete pripremu dečaka i devojčica koji će sutra održavati naše vazduhoplove, održavati naše radarske sisteme, naše protiv vazduhoplovne sisteme, sačuvate ih. Oni postoje, ali ukinete one koji će se brinuti o njima. To je apsolutno zdravom razumu nepojmljivo i neshvatljivo.
Koristim ovu priliku da podelim sa vama i sa građanima Srbije, da vam kažem u šta su oni hteli da pretvore, pa dobrim delom čak i uspeli da pretvore uopšte sistem vojnog obrazovanja.
Gospoda u uniformama koje ovde vidite, u njihovim diplomama piše oficir. Momci i devojke koji sada završavaju Vojnu akademiju i koji su je završili u proteklih desetak godina, na njihovim diplomama piše „menadžer u odbrani“. Oni su menadžeri u odbrani. Njih su pripremali planski da jednog dana prestanu da rade u vojsci i da se bave nečim drugim u svom životu.
Iduće godine ćemo i to promeniti. Vratićemo, naravno, poštujući zakone odgovarajuće. Vratićemo da oficir ponovo bude oficir, ne menadžer u odbrani.
Znate li da je na komandnom štabnom usavršavanju… to je oblik veoma važnog usavršavanja za naše oficire, mi smo sada uveli, tačnije ponovo vratili vojnu geografiju, vojnu istoriju, savremene sisteme naoružanja. Zamislite, mi smo školovali oficire za najviše činove, za najviše dužnosti u našoj vojsci, a da nisu imali vojnu istoriju ili vojnu geografiju? Prosto se pitate šta su učili. Čemu su ih učili?
Mi smo došli do toga da student, pitomac, kadet Vojne akademije na četvrtoj godini nije imao ni jedan jedini čas borenja. Oficire nismo pripremali za to. Pripremali smo ih valjda za pesmu i igru, šta li?
Zamislite do koje mere je dovedeno? Da naše vojno obrazovanje bude civilnije od civilnog. Ne spremate oficire, ne spremate one koji će braniti zemlju, ne učite ih vojnoj istoriji, vojnoj geografiji, ne učite ih savremenim sistemima naoružanja. Čemu ih onda učite?
Sve su to stvari koje mi menjamo. Za sve te stvari, naravno, potreban je i novac i kadrovi, ali potrebno je vreme. Ovo vreme od 2005. do 2015. godine, kada smo ukinuli Srednju stručnu vojnu školu, ne može da se nadoknadi. Jednostavno, nije moguće. Mi se sada borimo. Naravno, borimo se da što više mobilišemo, da što više angažujemo čitavo društvo da nam pomogne da vratimo vojsku, pa i vojno obrazovanje, tamo gde mu je mesto.
Svi zajedno moramo da obratimo pažnju na vojno obrazovanje. Kako ih budemo školovali, takvi će biti, takvi će oficiri biti, tako će voditi našu vojsku.
Ono što mi radimo sada u Ministarstvu odbrane, ono što se radi na Univerzitetu odbrane, radimo da vratimo vojno školovanje potrebama vojske, da je vojska ta koja određuje šta će joj biti potrebno, u kojoj meri će joj biti potrebno i kakav profil oficira, kakav profil podoficira ona hoće. Hvala.

Uvažena poslanice, Bratislav Gašić je vredan, čestit, sposoban čovek i naravno da će ga napadati i naravno da će takvi da se napadaju, ali građani Kruševca, znate kako se kaže – najteže je biti prorok u svom selu. Bata Gašić sada ima više glasova nego što je imao kada je bio gradonačelnik Kruševca. To znači da su građani prepoznali njegov rad, da su prepoznali šta radi za svoju sredinu i da su prepoznali šta radi za svoju državu i naravno da će ga napadati.
Ne možemo očekivati da će ga hvaliti oni koji kao svoj jedini rezultat imaju prezaduženu opštinu i ništa drugo i naravno da će ga napadati, a nama svima je čast i zadovoljstvo što imamo takvog čoveka sa sobom i naravno da ćemo biti tu uz njega i za njega i svaka laž koja bude došla ona vas povredi, ume da vas u politikom smislu i ošteti, ali na kraju se ipak zna ko je šta uradio i samo se to računa.
Kada bi se po količini mržnje pravili izbori, Aleksandar Vučić ne bi nikada ušao u parlament koliko ga mrze i koliko ga napadaju, ali ipak se nekako u parlament ulazi po kilometrima puteva, po visini zarada, po tome koliko ste povećali penzije, koliko ste unapredili zdravstvenu zaštitu, koliko vam je jača Vojska. Tako se pobeđuje na izborima.
Tako da mržnja boli, mržnja vređa, mržnja ne donese ništa dobro nikome, pogotovo ne našim građanima, ali mržnja i ukaže na one koji najbolje i najiskrenije rade.
Hvala vam što ste skrenuli pažnju i što ste mi dali priliku da mogu da kažem konkretne podatke kada je u pitanju poboljšanje standarda u Vojsci. Daću vam nekoliko jednostavnih podataka koji ne mogu da se falsifikuju. Mogu da se provere, vrlo su jasni. Najveće plate Vojska u vreme režima DOS-a i DS imala je negde 2008. godine. Verovatno su bili neki izbori pa je trebalo nešto vanredno povećati, podelile se neke pare. Nije važno ni kolika je bila inflacija, šta god. Podignu vam 20%, a inflacija bude 30%, obezvrede vam i ono što su vam dali, ali nema veze. Da budu egzaktni podaci koliko je šta vredelo u evrima – potporučnik 2008. godine primao je 423 evra, danas 564, poručnik 456, danas 574, kapetan 497, danas 646, major 557, danas 756, potpukovnik 654, danas 904, pukovnik 837, danas 1.101 bez inflacije. Novac vredi bez inflacije koju vam država uzme ono što vam da. Uz sve ostale stvari za koje smo se potrudili da stavimo na raspolaganje našoj Vojsci, od toga da svaki aktivni vojnik ima dve uniforme, da ima nove čizme, da ima i treću M93 radnu uniformu do toga da smo povećali kalorijsku vrednost obroka. Možda to nekome zvuči smešno, ali za ljude koji žive i rade u Vojsci Srbije važno je da mu i obrok bude kalorijski i snažniji, da imaju više hrane.
Mi smo, dame i gospodo, došli do toga, mi smo bili u poziciji da su nam rezerve hrane u Vojsci bile jednocifrene, danas su stopostotne. Dakle, koliko je predviđeno da budu rezerve hrane, goriva, odeće, obuće, one su na maksimumu i to nekom se ne čini kao neko veliko postignuće, ali trebalo je i vremena i novca, trebalo je hrabre i odgovorne politike fiskalne konsolidacije koju je tada vodio predsednik Vučić da dođemo do novca, pa da oporavimo kolektive preduzeća koja to mogu da proizvedu. Kupiti uniformu, pa gde da je kupite ako nemate „Jumko“ koji će da je pravi. A koji „Jumko“? Setite se kako je izgledao „Jumko“ 2012, 2013. godine, ugašeni, isključili im struju, radnici štrajkuju, plata nema, porez, doprinose, niko nikom ništa ne plaća. Sada je to preduzeće koje je u stanju da otvara nove pogone, koji otvara nove fabrike, koje je u stanju da izvršava sve obaveze prema svojim kupcima.
Dakle, stvari se menjaju, menjaju se na bolje. da li je to dovoljno? Naravno da nije. Naravno da svaki naš vojnik, svaki naš oficir zaslužuje više, zaslužuje mnogo više, ali će i imati više i može da se nada i može sa sigurnošću da očekuje da će državni vrh i njegov vrhovni komandant voditi računa o njemu svaki dan. Hvala.

Poštovani, režim Mila Đukanovića srlja u građanski sukob i ne radi on to od juče, on to radi bar od onog momenta kada je 1999. godine počeo da podržava NATO agresiju protiv SRJ.
Režim Mila Đukanovića se održava tako što svoju vrednost pokazuje kao instrument antisrpske politike. Režim Mila Đukanovića se održava u Crnoj Gori i u milosti stranaca, tako što sebe kandiduje da protiv Srbije, da protiv Srba uvek uradi nešto što ni najgorem neprijatelju ne bi palo na pamet.
Ovo što se dešava u Crnoj Gori je samo posledica takve politike. Ne možete da ne budete zabrinuti. Ovo što govorim i ono što mislim da treba reći i uraditi, ne govorim u ime Vlade Republike Srbije, još nismo imali sastanak na tu temu, ja očekujem naravno da će Vlada imati jasan stav i da će ga zauzeti, očekujem da u najkraće vreme izađemo sa tim. Ali, reći ću vam šta ja mislim da treba uraditi.
Najpre, ne smemo uraditi ništa što će ugroziti Srbe u Crnoj Gori. Deklarativna podrška ne znači ništa, može značiti samo Milu Đukanoviću da ih proglasi izdajnicima i da kaže – evo, uvode nam Srbiju u Crnu Goru, hoće da sruše našu državu preko njih. To ne smemo da uradimo.
Meni bi naravno, kao i svakom od vas, najbliže onoj prvoj reakciji bilo da prekinemo sve diplomatske odnose sa Crnom Gorom, dok god se ne dozovu pameti. Ali, šta će biti sa Srbima u Crnoj Gori ako to uradimo, ako sebi odsečemo mogućnost uticaja, ako sebi odsečemo mogućnost komunikacije? To ne smemo da uradimo. Ne smemo da dopustimo da Srbi u Crnoj Gori budu optuženi da su produžena ruka bilo koga spolja.
Ono što smatram da treba i da moramo da uradimo, to je da odmah pozovemo crnogorskog ambasadora da nam pojasni šta se tamo dešava, da insistiramo u svim međunarodnim organizacijama da se izjasne o ovome što se dešava. Kad kažem međunarodnim organizacijama, mislim na od foruma kakvi su Savet bezbednosti ili bilo koja institucija EU, pa do nevladinih organizacija, foruma koji se bave ljudskih i verskim pravima. Ali, i više od toga, smatram da kao država moramo da jasno stavimo do znanja da je Milo Đukanović problem, ne građani Crne Gore, a to znači da Milu Đukanoviću i nosiocima njegovog režima država Srbija treba da razmisli o određivanju izvesnog seta mera koje pogađaju direktno njih, ne građane Crne Gore, ne da onemogućimo komunikaciju kretanje, trgovinu sa građanima Crne Gore, ali da vidimo šta možemo da uradimo nosiocima režima, ali da vidimo koja to imovina može da bude predmet određene pažnje države Srbije. Hajde da vidimo koji je to način kretanja, putovanja, hajde da vidimo gde to država Srbija može da utiče neposredno na nosioce režima koji svoju političku svrhu pronalaze samo u antisrpstvu i ni u čemu drugom.
To je moj stav. Ovo nije stav Vlade Republike Srbije, ovo nije stav predsednika Republike Srbije, ovo je moj stav kao predsednika Pokreta socijalista, kao deo vladajuće koalicije. Smatram da moramo da odredimo ko su nosioci antisrpske politike i da se prema njima kao pojedincima počnemo odnositi kao država. Tako se odnose vrlo često i prema nama, tako i nama umeju da zabrane da putujemo, tako i nama umeju da kažu da ovaj ili onaj političar nije dobrodošao.
Možda je vreme da i mi kažemo – građani Crne Gore, nemamo ništa protiv vas i nemamo ni jedno osećanje za vas osim bratske ljubavi i solidarnosti, ni jedno, kako god da se izjašnjavate, svi vi građani Crne Gore. Ali, protiv onih koji koriste svoju poziciju samo da bi naškodili Srbiji i da bi na kraju izazvali sukobe unutar same Crne Gore, protiv vas i te kako imamo i moramo naći efikasne načine, državne načine, dozvoljene, zakonite načine, zakonske načine da odredimo ko su ti ljudi i da znaju da ih je Srbija prepoznala. To je moj stav.

Ja samo hoću još jednom da podvučem da ne smemo uraditi ništa što će Srbe u Crnoj Gori izložiti problemu, izložiti opasnosti. Ne smemo ni slučajno dozvoliti da režim Mila Đukanovića njih prikaže kao remetilački faktor, da njih prikaže kao produženu ruku Srbije ili bilo koga drugog. Ni slučajno.
Država Srbija mora da reaguje. Ja sam predložio kako mislim da treba da reaguje. To je moj stav. Ali, vodite računa da i ovde vrlo glasno kažemo, Srbi u Crnoj Gori, srpske političke partije, nisu produžena ruka Srbije niti bilo koga drugog. Oni zastupaju svoje birače, i to je njihov izbor, njihovog legitimiteta. Nikako drugog.
A mi kao Srbija imamo prirodno pravo, i uostalom pravo koje i predviđamo strategijom, da brinemo o Srbima, bez obzira gde oni žive, posebno kada su njihova prava ugrožena.
Naravno, želim i to da dodam, smatram da je potrebna neposredna komunikacija sa Srpskom pravoslavnom crkvom, mislim na patrijarha Irineja, jer ovo nije udar samo na Mitropoliju, ovo je udar na Srpsku pravoslavnu crkvu i zato se mora posmatrati i donositi odgovor u celini. Sva srpska pravoslavna crkva mora da da jedinstven odgovor. Ako ovo prođe u Crnoj Gori, a zašto ne bi prošlo na prostoru Kosova i Metohije? Bude li se ostavila mogućnost strancima da ovo prećute, prećutaće i ono što se dešava na KiM, što su želeli da urade kada su pokušali da ubace lažnu državu Kosovo u UNESKO, sa idejom da sutra Gračanica i Dečani budu kosovsko kulturno nasleđe. Ne nasleđe Srpske pravoslavne crkve, nego kosovsko kulturno nasleđe.
Znate, ko nema svoju kulturu, ko nema svoju istoriju, ko nema svoju tradiciju, on mora da je ukrade od nekoga. On mora da je otme nekome. E, to prepoznajemo i po ovome što radi Milo Đukanović, to znamo i po ovome što rade Šiptari na Kosovu.
Još jednom da podvučem - Srbi u Crnoj Gori su lojalni svojoj Crnoj Gori, vole oni svoju Crnu Goru, nisu produžena ruka nikoga, oni imaju legitimitet u svojim biračima, a država Srbija je zabrinuta i tu je da vodi računa o njima. Ovo ne može da se završi ako Srbi u Crnoj Gori ne budu bili zadovoljni ishodom.
Ja bih bio najsrećniji kada bi Milo Đukanović shvatio u šta srlja i prestao ovo da radi. Ako ne bude, ja sam predložio šta ja mislim da treba raditi sa pojedincima koji su nosioci antisrpske politike u režimu Mila Đukanovića, nikako prema građanima Crne Gore. Srbi u Crnoj Gori nisu odgovorni čak ni za ovo što sam ja rekao.

Ja se nadam da ćemo našu raspravu, koju smo vodili sa puno argumenata, puno takta i privesti kraju upravo na taj način i zaista ne bih voleo da se danas Skupština pretvori u bilo kakav sukob. Ono što želim da kažem, dakle, svoj stav prema događajima u Crnoj Gori sam rekao, nema potrebe da ga ponavljam, nadam se da će se i drugi izjasniti prema njemu.
Ali, ono što želim da kažem, to je da ništa što se bude dešavalo i desilo u Crnoj Gori, kao i ništa što se bude dešavalo ili desilo u Republici Srpskoj, ne može biti bez posledica u Beogradu.
Obratimo pažnju svi zajedno na ovo što se dešava, jer slučajno da se u isto vreme u Crnoj Gori i Banjaluci, skoro po istom scenariju, suprotstavljaju građani koje mi doživljavamo kao sebe, najbliže, da li mislite da je slučajno one scene Banjaluci, da su preslikane u Podgorici? Da li mislite da se to ne radi da bi se to upravo završilo u Beogradu?
Da li mislite da se to ne radi da bi se to na kraju prenelo u Beograd, da se ovde okupe, evo sad dobijam informaciju da je Boško Obradović slavno došao ispred crnogorske ambasade i napisao na fasadu – Milo lopove. Eto, sjajno.
Sad će da nas pljuju i napadaju da kažu što niste obezbedili ambasadu. Eto, to će da bude, to je vrhunac tog dostignuća. Onda će da se okupi 20, 30, 50 ovde koji će da napadnu Narodnu skupštinu da je mlaka, kukavička, izdajnička, nikakva, pa će onda da napadnu Narodnu skupštinu, pa će onda neko da reaguje i zaboravićemo i šta je bilo i kako je počelo, samo ćemo videti Srbina na Srbina, ništa drugo nećemo videti.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi koji se bavite politikom, molim vas, shvatite koliko je ozbiljno, shvatite da ovo što se dešava u Banjaluci, Podgorici, nije slučajno i da mora da se završi, da žele da se završi u Beogradu, da žele da se završe sukobima među Srbima.
U Banjaluci, u Podgorici se sukobljavaju Srbi. Na kraju to mora da se završi u Beogradu. Moramo da učinimo sve što je do danas da do toga ne dođe. Moramo da učinimo sve što je do nas da ne dopustimo da se to prelije u Beogradu, a ako se bude prelivalo u Beogradu, preliće se zato što to žele stanci, ne zato što to žele Srbi.
Ni jedan Srbin ne može da poželi sukob u Beogradu, kao što ga ne želi ni u Podgorici i u Banjaluci. Ali, stranci ga i te kako žele.
Molim vas, još jednom, da i u našoj današnjoj raspravi, šta god budemo radili u danima koji predstoje, da vodimo računa o celini srpskog naroda kako se naše odluke odnose na sve Srbe, bez obzira gde oni žive.
Da još jednom ponovim, ovo što se dešava u Banjaluci, pa sledstveno u Podgorici, radi se da bi se na kraju završilo sa Beogradom. Ne dajmo to, ne dajmo to.

Stanje u Vojsci Srbije je neuporedivo bolje nego što je bilo 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane, neuporedivo bolje.
To možete da vidite od materijalnih pokazatelja, brojčanih pokazatelja, koliko naoružanja, kakvog naoružanja. Pa, kada smo imali najnovija i najsavremenija sredstva? Kada smo mi to mogli da se pohvalimo da smo kupili četiri MI-35 helikoptera, sjajna, najbolja na svetu u svojoj klasi? Kada smo mogli da se pohvalimo da je vojska dobila pet helikoptera H-145M najboljih u svojoj klasi, pet novih MI-17? kada smo mogli da se pohvalimo tolikom remontovanom tehnikom? Kada smo mogli da se pohvalimo uvedenom „Norom“ u naoružanje? Kada smo mogli da se pohvalimo time da naš vojnik ima dve nova kompleta uniforme, plus jedanu staru? Kada smo mogli da se pohvalimo da su nam trupne i van trupne rezerve podignute na maksimalni nivo? Kada smo mogli da se pohvalimo i da smo toliko povećali plate? Evo, ja sam ovde imao priliku da vam pročitam plate, kada su bile najveće 2008. godine, pa danas.
Dakle, vidite da stvari idu na bolje. Činjenica je da to nije dovoljno to niko ne može da spori. Činjenica je da naš vojnik zaslužuje više. Činjenica je da svaki oficir zaslužuje više. Ali, da nije bilo one hrabre politike Aleksandra Vučića 2014. godine, ne bi imali ni ovo, ma ne bi nam ništa ni ostalo, ma ni ovo ne bi mogli da kupimo. Da li vi znate koliko košta helikopter? Koliko košta remont tenka? Vojska je skupa stvar! I treba da bude skupa jer je sloboda još skuplja, a nesloboda je najskuplja.
Naravno da vojska zaslužuje, ali morate voditi računa, da vidite celinu sistema, koji ponovo uspostavljamo. Vojska je sistem, briga. Nikada, ni u vreme JNA, nisu ovi oficiri imali veće plate od svojih kolega u civilstvu. Oni su ljudi sa fakultetskim obrazovanjima, hajde da ih poredimo sa inženjerima, da ih poredimo sa lekarima, ni tada nisu imali plate, koje su bile više od njih, ali su imali sistem koji je brinuo o njima. Pa, su imali mogućnost za bolje lečenje i oni i njihove porodice, pa su imali mogućnost da dobiju stan, pa su imali mogućnost da se odmaraju u objektima vojske, pa se o njima vodilo računa i brinulo.
To je sve uništeno, planski i namerno. Sada to vraćamo. Evo proces stambene izgradnje. Pa, to se nije radilo još od Titovog vremena. Svake godine preko 2.000 pripadnika vojske sa članovima svoje porodice ode u neki od objekata za odmor i rekreaciju u vlasništvu Vojske Srbije, o trošku Vojske Srbije. Uveli smo obavezno osiguranje za sve pripadnike Vojske, Ministarstva odbrane, 24/7, šta god i gde god da rade i da im se dešava. Uveli smo solidarnu pomoć kada se rodi dete i naravno solidarnu pomoć, daleko bilo, za slučaj smrti, za slučaj teške bolesti.
Sve su to stvari koje vraćaju sistem, ali za to će trebati vremena, puno odricanja, puno rada.
Ono što je važnije, možda od svega, jeste patriotizam koji svi pripadnici vojske nose u sebi i koji im je bio branjen, koji je bio kažnjavan. Sada znaju da mogu da vole svoju zemlju i da otvoreno to pokazuju i da zbog toga neće biti kažnjeni, već nagrađeni i da nikakav stanac neće doći da im kaže kako će izgledati, koje činove će nositi, za koga će ratovati, protiv koga će se boriti, za koga će živeti.
Eto, to je još jedna velika i važna promena, ali samo jednu reč. Sistem. Vraćamo sistem! To je suština vojske. Hvala vam.

Upravo iz ove strategije proizilazi organizacija Vojske Srbije u narednom periodu. Očekujem već iduće godine da će Vojska Srbije izaći sa novim planom školovanja, koji se radi. Na prvom mestu vojska mora da nam kaže šta joj je potrebno i da kaže tačno koji su to profili koji su potrebni, u kom broju su joj potrebni odgovarajući profili, odgovarajuće stručne spreme.
Mi svakako planiramo pokretanje škole za podoficire. E sad, da vidimo da li ćemo i medicinsku, da li će još neke druge službe. Nekad je postojala, recimo, i srednja muzička za vojnike. Sad je više nema i sad je samo pitanje u kojoj meri mi to možemo da iznesemo, ko je zainteresovan, koje su realne potrebe vojske. Hvala na interesovanju i podsećanju da je i to bilo. Hvala.