Samo kratko.
Na konkretnu inicijativu gospodina narodnog poslanika Rističevića, mi ćemo sagledati da vidimo koji je očekivani broj poljoprivrednih mašina, priključnih mašina, da vidimo da li bi to bilo potrebno, da li bi to dalo rezultate.
Vidite, država, suštinski ono što vi tražite je neka vrsta legalizacije. Suštinski država to i radi, kao što je to radila sa oružjem na primer više puta, kao što to radi sa objektima više puta, tako da nema razloga da ne razmišljamo u tom pravcu.
Naravno, to je potpuno zrela inicijativa. Ali, ono što želim da kažem i vi to svi znate dame i gospodo narodni poslanici, država Srbija daje velike procese da kupujemo novu mehanizaciju. To je ono što je najbolje i što je najlepše. Mi se trudimo da obnovimo mehanizaciju, da kupimo mehanizaciju, da kupimo, ali svakako da i oni koji imaju stariju mehanizaciju zaslužuju našu podjednaku pažnju, tako da ostajem vam dužan da sledeći put kada se vidimo, odnosno pre toga ja ću vam javiti šta je MUP donelo kao procenu po pitanju promene pravilnika. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, danas vašoj pažnji želim da preporučim dva važna Predloga zakona: Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama iz 1995. godine, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje.
Svaki od ovih Predloga zakona ima svoju specifičnu težinu i svaki od ovih predloga zakona govori u prilog našoj politici slobodne, samostalne zemlje koja sama donosi odluke i traži prijatelje u čitavom svetu i svaki od ovih predloga zakona govori u prilog politici naše zemlje i politici predsednika Vučića da sami donosimo odluke i da vodimo računa o ekonomiji, ali da vodimo računa i o bezbednosti naše zemlje.
Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama iz 1995. godine za svoj cilj ima uvođenje u domaći pravni sistem, čime će se omogućiti primena ovog zakona koja treba da doprinese većoj konkurentnosti privrednih subjekata iz Republike Srbije u međunarodnoj trgovini žitaricama.
Da maksimalno pojednostavim stvari. Ovo je velika žitarska organizacija, ima 56 članica. Sve te zemlje su veliki izvoznici i veliki uvoznici žita, međusobno razmenjuju informacije i podatke. Sa tim informacijama i podacima i mi možemo da planiramo svoju proizvodnju naredne godine, da vidimo kakvi su svetski trendovi, da vidimo u kom pravcu se razvija međunarodna trgovina žitaricama, da budemo među najvećim izvoznicima i najvećim uvoznicima.
Interes svake zemlje, koja ima razvijenu poljoprivredu, a mi to imamo, jeste da bude član Svetske žitarske organizacije. I jeste logično da imamo svog predstavnika, jeste logično da saznajemo iz prve ruke, kako kaže naš narod, odmah i na prvom mestu kakvi će to biti trendovi u svetu da se na vreme prilagodimo kao mala zemlja, ali kao značajan proizvođač i značajan izvoznik žitarica i da predviđamo promene na svetskom tržištu kako bi našoj privredi, odnosno našoj poljoprivredi bilo lakše.
Potpuno je prirodno i razumno da budemo deo organizacije i potpuno je prirodno i razumno da budemo ti koji ćemo biti i u stanju da kreiramo odluke koje se donose na globalnom nivou.
Država Srbija je samostalna, država Srbija donosi svoje odluke slobodno, država Srbija ima potrebu i interes da bude član Svetske žitarske organizacije. Na vama je, dame i gospodo narodni poslanici, da procenite, da razmislite. Ja duboko verujem da ćete u Danu za glasanje dati podršku i ovom Predlogu zakona. Kao što znate, prošao je sve odgovarajuće odbore i siguran sam da ovde u ovom parlamentu gde imamo zaista autentične predstavnike naših poljoprivrednika, poljoprivrednih proizvođača, ćemo čuti argumente zašto je potrebno ovo da uradimo, ali, ko zna, brojne stvari koje treba Ministarstvo poljoprivrede da inkorporira u svoju buduću politiku.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje. Cilj potvrđivanja ovog sporazuma jeste njegovo inkorporiranje u domaći pravni sistem, čime će se omogućiti njegova primena kojom se ispunjava zajednički interes u unapređenju saradnje u borbi protiv svih oblika organizovanog kriminala, terorizma, finansiranje terorizma, nezakonita trgovina oružjem i opasnim materijama, trgovine ljudima, krijumčarenja, krivičnih dela protiv intelektualne svojine, visokotehnološkog kriminala, falsifikovanja, posedovanje i upotrebe falsifikovanih isprava i novca, nezakonite trgovine narkoticima i psihotropnim supstancama. Zatim, Sporazumom je predviđena i oblast civilne odbrane i spasavanja kao aspekt bezbednosne saradnje.
Ovim sporazumom je predviđeno da se nadležni organi mogu uzajamno obaveštavati o specifičnim slučajevima, bez prethodnog podnošenja zahteva za razmenu podataka kada ovakvi slučajevi mogu biti od važnosti za odbranu od konkretne pretnje za javni red i mir, kao i za borbu i prevenciju kriminala.
Sa ciljem produbljavanja odnosa, MUP održaće sastanke i organizovaće terenske posete kako bi razmenili iskustva i ojačala međusobnu policijsku saradnju. Sporazumne strane mogu obrazovati zajedničku komisiju sastavljenu od službenika nadležnih organa. Zajedničku komisiju mogu pomagati eksperti koji će Komisija posebno imenovati upravo za tu svrhu.
Operativna saradnja sa državom Palestinom odvija se posredstvom Nacionalnih centralnih biroa Interpola i posredstvom Interpolovog sistema I-24/7.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored svih zaista vidljivih razloga zašto treba da imamo i ovu mogućnost i ovu komunikaciju i ovaj alat za borbu protiv organizovanog kriminala, postoji i ono što je svakom Srbinu uvek na srcu i što nam uvek posebno znači kada razmišljamo o spoljnoj politici, država Palestina ima principijelan stav kada je u pitanju lažna država „Kosovo“.
Dakle, i to treba ceniti i to treba poštovati. Nećemo i nikada nismo u ovom visokom domu delili zemlje na velike, male, na one koje su nam blizu ili koje su geografski udaljene. Svaka zemlja koja hoće da sarađuje sa nama treba da ima priliku i mogućnost da sarađuje sa nama.
Svaki alat koji možemo da iskoristimo u borbi protiv organizovanog kriminala, protiv korupcije, protiv krijumčarenja, protiv terorizma, u ovom slučaju, kao nešto što se samo po sebi nameće, treba da bude iskorišćen i treba da bude na raspolaganju državnim organima Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, radujem se i ovom našem susretu i nadam se da ćemo imati plodnu raspravu u kojoj ćemo učiti jedni od drugih. Hvala.

Kada je počelo pregovaranje, kada su počeli razgovori, što je možda bolja reč, u Briselu sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u prištini i predstavnicima Vlade Republike Srbije, pred nas su se stavljali gotovi papiri.
Nije bilo potrebe da se raspravlja o tome, nego se dođe, donese i kaže – ovo su potpisali ovi pre vas, na vama je da to sprovedete. Ukinite tablice srpske, nemoj da izdajete više lična dokumenta Srbima, nema više subvencija, nema više plata, nema finansiranja života na Kosovu, to je sve dogovoreno, na vama je da to tamo sprovedete.
Onda je predsednik Aleksandar Vučić preuzeo odgovornost za pregovore u trenutku kada su svi koji su tada bili i politički snažniji od njega gledali kako da se izvuku od toga, kako da ne budu baš u tome. Predsednik Vučić je preuzeo odgovornost na sebe. I sada, evo 2021. godine, ono što znamo sigurno je da predstavnici Prištine čini apsolutno sve da do pregovora i razgovora nikada više ne dođe. Da li mislite da bi to radili da ih to primiče nezavisnosti? Ili ih je to gurnulo od nezavisnosti više nego što je to uradila i jedna vlada i jedan srpski državnih od 2000. godine na ovamo.
Podsetiću vas, 2012. godine ceo svet se upirao samo da dovede Srbe i Priština je tražila samo da Srbi dođu i bila apsolutno spremna da sedne za sto kad god se kaže, sada beži od razgovora i neće da razgovara ni o čemu. Čine sve da do razgovora ne dođe zato što im je nezavisnost dalja nego što im je bila 2012. godine. Od 2012. godine, pa na ovamo Srbija je izborila legitimno pravo da ima svoje interese, da se o njima raspravlja, da se za njih bori. Godine 2012. nam nisu priznavali pravo, bio sam svedok tome, jedva da postojimo, a kamoli da imamo bilo kakve svoje interese. Na nama je trebalo da bude samo da sprovedemo. Od 2012. godine do danas slušam kako je predsednik Vučić i SNS priznali Kosovo i kako su obećali da će priznati Kosovo.
Pogledajte koliko je godina već prošlo, a svake godine je Kosovo bilo priznato već. Već je bilo priznato, gotovo, rešeno. To se podrazumeva. Zato su na vlasti, evo 2021. godina je sada, Kosovo ne da neće biti priznato, nego je u slabijoj političkoj poziciji kada je međunarodna politika u pitanju nego što je bila.
Vašingtonski sporazum, naravno da je kao i svaki sporazum, kao Rezolucija 1244, ima dobrih i loših strana za naš narod i našu zemlju i nikada ne možete da dobijete sporazum osim ako niste sila pobednica koja je upravo umarširala pešadijom i tenkovima u poraženu prestonicu, ne možete da dobijete sve što hoćete. Bezuslovna kapitulacija postoji samo u takvim ratovima i takvim sukobima. Ne možete da dobijete sve što poželite, jednostavno nije tako, ali možete da se izborite za svašta, za puno stvari.
Aleksandar Vučić je pokazao da je jedini slobodan lider na Balkanu, nema drugog. Svaki drugi se prvo okrene prema nekoj od ambasada pa pita šta bi tu trebalo uraditi, šta smem, šta ne smem. On je jedini koji pita samo svoj narod. Kada je u pitanju i Vašingtonski sporazum, znate njegov odnos prema izmeštanju ambasade, pa Izraelu je striktno vezan i to je tada rečeno, sa odnosom Izraela i prema lažnoj državnosti Kosova i prema Republici Srbiji, a priznaćete da je Aleksandar Vučić pokazao jednu šahovsku veštinu. Priština je ta koja se obradovala i smatrala da je jako važno to što će Izrael reći ili uraditi, obavezala se takođe na određene korake prema Izraelu. Posle toga, čitav islamski i arapski svet se naljuti na Prištinu, ne na Srbiju.
Po prvi put ste čuli Erdogana koji izađe i kaže – Kosovo je izdalo Tursku. Vi znate koliko je Turska važan igrač. Pre samo šest, sedam meseci Kosovo je bilo srce Turske. Sada odjedanput je Kosovo izdalo Tursku. E to se zove diplomatija. To se zove predviđanje poteza. To se zove biti državnik.
Najlakše je reći – ne, tačka. Zatvorite agendu, izađete napolje i kažete – rekao sam ne, ja sam sjajan, a onda se nebo sruši na vaš narod.
Najlakše je reći ne, a najteže je raditi ovo što predsednik Vučić radi – igrati tu filigransku igru, zastupati zemlju koja nije nuklearna velesila da može da bude „Mister njet“, koja nije po broju svojih stanovnika, pripadnika vojske i ekonomskoj snazi ravna Kini pa da kaže – ne dolazi u obzir, ništa što vi predlažete neću.
On je predsednik zemlje i mogu da kažem predsednik svih Srba, jer uvek vodi računa o tome, šta god, kakvu god odluku da donese, vodi računa kako se to odnosi na sve Srbe bez obzira gde oni živeli.
Dakle, on je predsednik takve zemlje i takvog naroda koja nema snagu da se suprotstavi čitavom svetu ma koliko nepravedni bili pritisci koji na nas dolaze, ali ima mudrosti, hrabrosti, dostojanstvo da se bori za našu zemlju i da je nekada u toj igri i toj borbi velikih sila provuče kroz iglene uši, ali je sačuva.
Od 2012. godine do danas ja stalno slušam kako je Kosovo priznato, kako je suvereno i kako je predato. To više ni u Prištini ne govore. To češće čujem u srpskoj politici, nego u Prištini. U Prištini ne pričaju više o tome. Govore, kao što ste mogli da čitate od njihovih analitičara, do njihovih političara, pa i onih u Vašingtonu koji kažu – Vučić nikad neće priznati Kosovo. Oni to govore sa besom, oni to govore sa gnevom, ali su u pravu. Aleksandar Vučić nikad neće priznati lažnu državu Kosovo. Nikad.
Srpska napredna stranka je često radila, mnogo češće nego druge političke partije koje su imale mogućnost takve vlasti, protiv svojih dnevno političkih interesa ulažući u svoj narod i znajući zašto gubi političke poene kada je potrebno podržati svoj narod i preuzeti na sebe odgovornost nekada za teške odluke, skoro nikad popularne odluke.
Predsednik SNS i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, posle Briselskog sporazuma prvo što je uradio otišao je u Kosovsku Mitrovicu, u Severnu Mitrovicu i sazvao sve odbornike, srpske odbornike da ih pogleda u oči i da priča sa njima. Ni jednu odluku koju je doneo nije doneo bez konsultacije sa legitimnim predstavnicima srpskog naroda na prostoru KiM i ni jednu odluku nije doneo, a da nije posle njenog donošenja otišao na prostor KiM i razgovarao sa legitimnim predstavnicima srpskog naroda. To pre njega nije radio niko. Niko.
Tu hrabrost i taj odnos prema Srbima na KiM morate poštovati, a posebno, kao što vidite, da je Srbi koji žive na prostoru KiM na svakim izborima. Nije bilo ni jednog izbornog ciklusa, ispravite me ako grešim, ima ovde poslanika sa prostora KiM, mislim da je bar 12 različitih izbornih ciklusa od 2012. godine do danas prošlo na prostoru KiM, bar. Svaki put lista koju potpiše Aleksandar Vučić, imenom i prezimenom, osvoji ne većinu, nego apsolutnu većinu, dobije više glasova u svakom izbornom ciklusu nego što je dobila prošli put. Svaki put.
Da li neko misli da su Srbi na prostoru KiM glupi, da ne znaju kako žive, da ne znaju zašto žive, da ne znaju ko je na njihovoj strani, da ne znaju ko ih je prodao, a ko ih ne prodaje nipošto? Nemojmo da potcenjujemo te ljude. Nemojmo da mislimo da smo mi najpametniji. Nemojmo da mislimo da vi i ja znamo bolje kako se živi u Gračanici i Mitrovici od onih koji žive u Gračanici i Mitrovici. Nemojmo da se pravimo da mi sad sve znamo i sad mi mislimo – mi smo veće patriote nego oni koji glasaju za SNS u Leposaviću ili oni koji glasaju za SNS u Štrpcu. Mi smo bolji Srbi od njih? Nismo.
Svi Srbi su dobri Srbi i kako god da glasaju i kako god da razmišljaju oni su dobri Srbi i zaslužuju i pažnju i poštovanje. Politika Aleksandra Vučića je politika koja je sačuvala srpsku državu na prostoru KiM uprkos velikim silama, a ne zato što su velike sile, bilo koje, želeli da mi budemo tamo gde jesmo.
Od 2012. godine. gledao sam uplašene Srbe kojima su govorili – napustiće vas Vučić, izdala vas Srbija, ukinuće vam plate, ukinuće vam penzije, ukinuće vam školski sistem, ukinuće vam zdravstveni sistem, ukinuće vam sve ono što Srbija, kao što vidite, daje do dana današnjeg i bori se krvavo da daje. Suština života na prostoru KiM jeste u podršci i neprekidnom saglasju i komunikaciji sa Vladom Srbije.
Bez pomoći Vlade Republike Srbije nema života na prostoru KiM. Ovde je predstavnik Ministarstva poljoprivrede, jel dajemo subvencije našim poljoprivrednim proizvođačima na KiM? Jel dajemo često ni ne pitajući baš za sve ono i ne tražeći sve ono što tražimo od poljoprivrednika u centralnoj Srbiji? Koliko smo kupili traktora, koliko smo poklonili motokultivatora, koliko semena se da, koliko svega i treba i još više treba da ide, ali to vam je samo dokaz da je naša politika dosledna i da je naša politika, politika očuvanja Srbije i očuvanja srpskog naroda gde god on da živi, pa i na prostoru KiM.
Najlakše je reći ne. Najlakše je ustati i otići. Tako se radilo pre nego što su proglasili lažnu državu Kosovo u Prištini. Samo smo se okrenuli i rekli – to za nas ne postoji, a život je tekao dalje.
Da nije politike Aleksandra Vučića i da nije te njegove lične hrabrosti da uvek, ma koliko bilo teško, nekad nepopularno, uvek bude u komunikaciji i ličnoj komunikaciji sa Srbima koji žive na prostoru KiM, mi ne bismo danas mogli za sebe da kažemo da se i dalje borimo. Da je ostala politika – za mene to ne postoji, mi danas ne bi imali šta da branima na prostoru KiM.
Rezolucija 1244, za koju se držimo grčevito i treba da se držimo grčevito i stalno je pominjemo i stalno tražimo njeno poštovanje, je rezolucija koja od nas traži da nas nema na prostoru KiM. U nekim stvarima nas zadržava, u nekim stvarima nas gura sa prostora KiM. Ali, politika koju vodi Aleksandar Vučić je politika koja nam je sačuvala KiM i Srbe na KiM. Za tu politiku ima smisla boriti se i vredi se boriti. Hvala vam.

Ja bih samo jednu malu ispravku napravio.
Na toj stranici ili kako god da se zove to nešto gde se pojavljuju fotografije, nisu se pojavljivale fotografije devojaka, žena, ljubavnica ili kako god, pojavile su se fotografije ljudskih bića ženskog pola. Pojavile su se fotografije koje nisu smele da se pojave i za koje niko nije dao saglasnost da se pojave. To je ozbiljno delo.
Policija ima jednu stalno otvorenu obradu, stalnu akciju, koja se zove „Armagedon“ i koja se bavi pedofilijom, koja se bavi bilo kakvim mogućnostima pedofilije, bez obzira da li je došlo do dela ili je u pitanju nešto putem društvenih mreža, interneta, snimanje pornografskog materijala, deljenje pornografskog materijala, šta god. Dakle, kroz „Armagedon“ mi obuhvatamo i ovo, ali mimo toga ja sam jutros pre nego što sam došao u Skupštinu razgovarao sa direktorom Rebićem i on je već dao odgovarajuća naređenja, u smislu da se Uprava kriminalističke policije pozabavi ovom konkretnom stranicom i ovim što smo mogli da vidimo i kroz medije.
Dakle, taj čovek, ako baš sad, ovaj termin „čovek“ jeste tačan u biološkom smislu, jeste tačan u antropološkom smislu, ali čovek nije samo biće zato što hoda na dve noge i ima kičmu, čovek si zato što imaš određeni sistem vrednosti koga se držiš. Dakle, u nedostatku bolje reči, reći ću „čovek“, ali to nisu ljudi, oni koji mogu da tako pogaze nečiju intimu, oni koji mogu tako da pogaze i zloupotrebe nečije poverenje, kao što su ovi ološi uradili na toj stranici i objavili fotografije ovih žena i devojaka. Oni će biti predmet naše obrade, mi ćemo ih naći i mi ćemo ih kazniti.
Buditi sasvim sigurni da se u srpskom društvu tako nešto neće tolerisati. Ne može niko, niko ničiju fotografiju, kako god i kad god da je nastala, da bez saglasnosti onog ko je na fotografiji objavi i da se nada da će mu to proći nekažnjeno. Ako misle da su veći muškarci zato što se iživljavaju na nekome i zato što su zloupotrebili nečije poverenje, pa su sada veliki frajeri zato što puštaju fotografiju nekog deteta ili neke žene koja je bila toliko dobra ili toliko naivna da im poveruje da su oni pravi muškarci, e pa da znaju da će se upoznati sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i da će sigurno biti kažnjeni kao što zaslužuju, daćemo sve od sebe i da se to skine, naravno, sa mreže, ali i da nađemo te koji su to postavili.
Molim vas, svi koji mislite da ste na toj stranici, da imate bilo kakvo saznanje ili da su to članovi vaše porodice, molim vas pomozite nam da budemo brži i efikasniji, recite nam, na istom smo zadatku, takav ološ ne sme da upropasti nijedan jedini ljudski život, a na ovaj način se uništava nečiji život i ne smemo to da dozvolimo svi zajedno, naravno, Ministarstvo unutrašnjih poslova na prvom mestu.
Dakle, odgovor na vaše pitanje ili na vašu konstataciju jeste – još jutros direktor Rebić je, na moju molbu, naredio da se to radi.

Samo da iskoristim ovu priliku da narodnim poslanicima našeg najvažnijeg tela Narodne skupštine Republike Srbije ponovim nekoliko važnih činjenica, kada je u pitanju prisluškivanje predsednika Aleksandra Vučića i članova njegove porodice.
Dakle, predsednik Aleksandar Vučić, njegov brat Andrej, njegov otac Anđelko i njegov sin Danilo, bili su od pojedinih pripadnika MUP-a prisluškivani nezakonito, bez ikakvog sudskog naloga, bez poštovanja pravne procedure i uz iskrivljavanje i kršenje čitavog sistema napravljenog da štiti građane Srbije.
Predsednik Vučić i članovi njegove porodice su bili prisluškivani na osnovu onoga što smo mi dokazali. Ne mogu da isključim da je bilo više od toga, ali na ono što smo mi dokazali, 1.572 puta. Znači, 1.572 razgovora bila su snimljena bez zakona, bez odluke suda, bez ikakvog poštovanja pravne procedure i sistema. To mora da brine svakog od nas, to mora da nas čini posebno spremnim da se borimo da se ovo nikada više ne ponovi.
Ali, ono što sve nas zajedno može da učini ponosnim je što od tih 1.572 snimljena razgovora, koji su posle preslušani od strane Sektora unutrašnje kontrole MUP, od strane tužilaštva, dakle, od tih 1.572 razgovora nema ni jednog jedinog inkriminušićeg razgovora koji bi mogao da ukaže na bilo koji način da je bilo ko od članova porodice predsednika Vučića i on sam izvršio bilo koje krivično delo.
Dakle, 1.572 puta se pokušalo naći nešto protivzakonito i nije se našlo ništa. To treba da nas čini ponosnim, baš kao što treba da nas čini zabrinutim što je do tih 1.572 puta uopšte došlo.
Sektor unutrašnje kontrole MUP-a, koji je vodio istragu, je učinio nesumnjivim da je do kršenja zakona došlo, da je bilo pripadnika MUP-a koji su svoju funkciju zloupotrebili. Mi smo sve relevantne podatke dostavili Tužilaštvu za organizovani kriminal, sigurni da smo dokazali kršenje zakona i sada očekujemo, u skladu sa zakonskom procedurom, da Tužilaštvo odredi, odnosno kvalifikuje krivično delo, odredi šta se desilo u pravnom smislu, pravnom tumačenju kada je u pitanju ilegalno prisluškivanje predsednika Vučića i njegove porodice.
Ono što mogu da kažem svakom od vas i za šta verujem da imam podršku svakog od vas, ovo se više nikada i nikome ne sme desiti i nikada i nikome ne sme ponoviti. Hvala.

Dakle, pripadnici Sektora unutrašnje kontrole su dokazali da su ljudi koji su bili stavljeni na mere stavljani zato što se očekivalo da će biti u komunikaciji sa predsednikom Vučićem ili članovima njegove porodice. Dakle, nisu stavljeni na mere ljudi koji su vršili neka krivična dela, pa sada eto, desilo se da sa njima razgovara neko od članova porodice Aleksandra Vučića.
Da je tako, ti ljudi bi danas bili uhapšeni, jer ako stavite kriminalca na mere, stavljate ga zato što je kriminalac, zato što vršite neku operativnu obradu nad njim, zato što ga tražite i zato što pokušavate, koristeći određene mere, da dokažete njegove kriminalne radnje. Kada to dokažete, on bude uhapšen, preda se u nadležno tužilaštvo, sudu, sve kako ide.
Niko od tih lica nije uhapšen. To znači da nije bilo nikakvih dokaza njihovog kriminalnog ponašanja. To znači da su ti ljudi stavljani na mere ne zato što su se bavili kriminalom, već zato što se pretpostavljalo da mogu da budu lica koja će biti u komunikaciji sa Aleksandrom Vučićem ili članovima njegove porodice. Dakle, stavite meru na tako nekoga, slušate ga, pojavi se predsednik ili neko od članova njegove porodice, razgovara sa tim ljudima i vi na osnovu toga imate pregled njihove međusobne komunikacije.
Ponavljam još jednom, niko od tih ljudi nije osuđen, niko od tih ljudi. Ljudi su se stavljali na mere zato što su imali bliskost ili se pretpostavljala njihova bliskost sa nekim od članova porodice predsednika Vučića ili njega samog. Dakle, 1572 nije bilo nikakvog kršenja zakona, baš nikakvog. Govorimo samo o onome što smo mi uspeli da dokažemo. Ne mogu da garantujem da nije bilo više od toga, ja to ne znam, ali manje od toga, jednostavno, nije bilo, ja to znam. To je dopuna. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, još jednom evo u relativno kratkom vremenskom periodu želim još jednom da vam zahvalim na danu strpljenja, na danu upornosti, na danu posvećenosti, marljivosti i na tome što ste još jednom pokazali zašto su vas izabrali građani Srbije.
Ja se zahvaljujem svima vama naravno posebno na tome što toliko cenite rad pripadnika MUP-a i da vam kažem, sa velikom i potpunom sigurnošću da u MUP-u rade čestiti, hrabri, dostojanstveni ljudi i ljudi kojima je interes države Srbije i stabilnost države Srbije ispred svog interesa i ispred bilo čega drugog. Zbog toga mi postojimo, zbog toga postoji vojska Srbije, zbog toga postoji BIA, a kada MUP radi sa BIA, sa Tužilaštvom za organizovani kriminal, kada ima takvog vrhovnog komandanta kao što ga ima, mislim na predsednika Aleksandra Vučića, onda je uspeh siguran i onda građani Srbije mogu da budu mirni, spokojni i da svaki sledeći put imamo posla sa bandama kojih će uvek biti, ali će ih biti manje, manje opasne, slabije organizovane i svaki sledeći put naš posao će biti lakši.
Sigurnost i stabilnost ove zemlje će biti sačuvana kao što će biti sačuvana bezbednost, sigurnost i dostojanstvo svakog građanina ove zemlje. Još jednom hvala pa se uskoro vidimo. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne Skupštine, gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, meni je zadovoljstvo što ću danas moći da vam skrenem pažnju na dva važna zakona - Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o statusu između Republike Srbije i EU o akcijama koje sprovodi Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu u Republici Srbiji, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije u saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, koje je podnela Vlada. Naravno, ja vašoj pažnji skrećem i Sporazum o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Meksičkih država.
Dakle, dame i gospodo, migrantska kriza će trajati. Ja ovde nisam prvi put kada je u pitanju migrantska kriza i kada molim za vašu i tražim vašu podršku da Vlada Republike Srbije dobije još jedno sredstvo i još jedan mehanizam za borbu protiv migrantske krize, baš kao što vas molim da podržite i Sporazum o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Meksičkih država. Meksiko je prijateljska zemlja, nisu priznali Kosovo, nisu priznali tu lažnu državu, velika zemlja. Svakako da je svaki korak saradnje i svaki korak u kome mi pokazujemo koliko nam je stalo i koliko nam je bitno da ovakve zemlje, bez obzira koliko geografski budu udaljene, imaju podršku i imaju dobru komunikaciju sa Vladom, odnosno državom Srbijom.
Dame i gospodo, vas molim da sve o čemu ćemo danas raspravljati uzmete sa velikom pažnjom, sa velikom dozom razmišljanja, sa velikom dozom pažnje i da nam u danu za glasanje date podršku.
Ovi sporazumi su važni. Sporazum sa Meksikom je važan zato što pokazujemo koliko vodimo računa o našoj spoljno-političkim odnosima, koliko, bez obzira na geografsku udaljenost tražimo prijatelje svuda u svetu, jer glas Meksika nije beznačajan, nije nevažan. Nije nevažan u UNESKO-u, nije nevažan u Interpolu, nije nevažan u UN, to je velika i brojna zemlja i važna u Južnoj Americi. Kao što je važno kako ćemo se boriti sa posledicama migrantske krize i kako ćemo na našim granicama zaustavljati što veći broj iregularnih migranata.
Dame i gospodo, vrlo često i vi i ja, mi smo obični ljudi, normalni ljudi, ljudi koji se kreću u svakodnevnom životu, ljudi koji komuniciraju i razgovaraju sa ljudima koji nisu poslanici u Narodnoj skupštini, nisu političari, nisu u nekom smislu ljudi koji donose odluke na nivou države, ali ljudi zbog kojih mi postojimo. I vi i ja znamo koliko puta nam naši sugrađani, naše komšije izražavaju svoje bojazni zbog prisustva migranata, zbog mogućnosti da dolaze nekontrolisano, zbog mogućnosti da se dosele ili nasele na našem prostoru.
Ovo je jedan od sporazuma koji nam omogućava da se borimo protiv takvih pojava, da čuvamo svakodnevni oblik, svakodnevni način našeg života, koji nam omogućava da čuvamo svoj prostor, svoju teritoriju, ali i, što je važnije od teritorije, mogućnost da živimo onako kako smo navikli.
Migrantska kriza neće proći. Neće proći ni u mandatu ove Skupštine. Neće proći, bojim se, ni u političkom mandatu svakog od nas. Migrantska kriza će trajati i na nama je da se borimo protiv njenih posledica, da sačuvamo sposobnost države Srbije da reaguje humano, odgovorno, organizovano, ali da nikad ne dozvoli da naša zemlja postane parking za migrante, da naša zemlja postane nekontrolisani prostor na kome se naseljava ko hoće i ulazi kako hoće. Zato nam je važno da i sa EU i sa našim susedima imamo odgovarajuće sporazume koji nam omogućavaju da se protiv posledica migrantske krize borimo. Niko ne sme i ne može da uzima zakon u svoje ruke, niko ne sme i ne može da pomisli da država ne radi svoj posao, pa da će on da organizuje nekakve patrole, straže.
Zato ste vi tu i zato vam se zahvaljujem što ćete sa pažnjom i velikom odgovornosti pogledati, razumeti, razmišljati, diskutovati o ovom važnom sporazumu i dati državi Srbiji mogućnost da imamo još jedan mehanizam i još jedno sredstvo u kome ćemo se boriti protiv posledica migrantske krize. Dame i gospodo, radujem se našoj raspravi. Hvala.

Poštovani, Srbija nije izazvala migrantsku krizu. Srbija nema baš ni najmanju odgovornost za migrantsku krizu.
Naravno, postavlja se vrlo osnovano pitanje – a zašto ti ljudi dolaze iz Avganistana, Pakistana, zašto ti ljudi uopšte kreću na svoj put često iz zemalja gde je EU, pa i NATO savez uložili stotine milijardi dolara kao, na primer, u Avganistanu, da bi sredili stanje, da bi uveli demokratiju kako je oni doživljavaju, da bi odlučili kako će u tim zemljama da se živi? Iz tih zemalja u kojima oni imaju desetine hiljada vojnika i stotine milijardi potrošenih dolara, ljudi beže glavom bez obzira. Zašto? Nije na Srbiji da kaže, nije na Srbiji da odlučuje o tome, ali jeste da razmišlja i o tome. Dakle, Srbija nije ni uzrok, ni posledica migrantske krize. Srbija se samo nalazi tu gde se nalazi i ništa više.
Migrantska kriza je ubila ideju evropske solidarnosti. Migrantska kriza, kada je dostigla svoj vrhunac 2015. godine, pokazala je da EU nema nijedno koherentno rešenje kada je u pitanju migrantska kriza. Svaka zemlja se bori sama za sebe kako zna i ume.
Što se tiče Srbije, mi bi bili najsrećniji da postoji zajedničko rešenje, da postoji nekakav stav, da EU zna šta hoće sa tim ljudima ili neće sa tim ljudima. Znate, mi imamo jedan dosta čudan, zaista je paradoks, da značajan broj migranata na našu teritoriju dolazi iz EU. Oni dolaze iz Bugarske. Prvo, direktno dođu kod nas iz Bugarske, a u Severnu Makedoniju dođu iz Grčke. Dakle, iz EU kroz nas koji nismo članice EU pa u EU.
Srbija se vrlo odgovorno odnosi prema posledicama migrantske krize, vrlo smo organizovani. Sama činjenica koju ste vi izneli, poštovani narodni poslaniče, da sada u Srbiji ima oko 6.000 migranata, a prošlo je preko milion ljudi, govori sa koliko pažnje smo se posvetili tom problemu i koliko svakodnevni život svakog od vas narodnih poslanika, mene, naših porodica nije uznemiren. Najveći broj narodnih poslanika i mesta odakle oni dolaze nikada nije video ni jednog migranta, nikada.
Činjenica je da na severu naše države imamo veliki problem. Vi znate da sam i ja lično dolazio i direktor policije i da su stalne akcije i da ćemo mi to stalno raditi. Kada je u pitanju upotreba Vojske ne možemo da upotrebimo Vojsku, evropska pravila. Srbija je zemlja na evropskom putu i mora da poštuje određena pravila. Dakle, Vojska ne sme da bude na granici. To pravilo je prekršeno samo kada je u pitanju kovid, pa je Austrija izbacila svoju vojsku prema Italiji, pa su neke druge zemlje izbacivale svoju vojsku prema granicama, ali to je sveta evropska sebičnost. Mi nismo članice EU, mi nemamo pravo da budemo sebični. Mi moramo da budemo širokogrudi, veliki, a oni koji su članovi EU, e oni ne moraju, oni mogu da čuvaju svoje granice i vojskom ako hoće, a mi ne možemo. Dakle, moramo da se pridržavamo tih pravila. Može da bude samo policija, može da bude žandarmerija.
Ja ne vidim ništa čudno u tome što ste vi rekli da pripadnici mađarske nacionalne manjine su zadovoljni kada vide žandarmeriju. Naravno. Kao što su i pripadnici bošnjačke nacionalne manjine kada su videli žandarmeriju kako radi u Novom Pazaru. Kada država radi, svako mora da bude zadovoljan. I kada država se pošteno ponaša, svako mora da bude zadovoljan. Naravno da ćemo se tako i dalje ponašati.
Ne mogu da vam dam rešenje. Bio bih najsrećniji kada bih mogao da vam kažem – zatvorićemo hermetički svoju granicu, nikada više niko neće ući. Bojim se da to nije moguće. Mi branimo našu granicu i ovim sporazumom prema Severnoj Makedoniji, branimo našu granicu i prema Bugarskoj, branimo našu granicu kako znamo i umemo, ali nema rešenja dok EU ne bude jednom odlučila šta hoće sa tim ljudima. Da li hoće te milione ili neće? Pokazuje da hoće.
Meni je žao što se nisu dogovorili, a mi smo to predlagali 2015. godine, napravite prihvatne centre u Bangladešu, Avganistanu, Pakistanu, Libiji, napravite prihvatne centre i recite unapred ljudima ko može, ko ne može. Kad jednom proda sve što ima i uplati krijumčarima nikada se više ne vrati. To nema nazad. Nažalost, vraćanje migranata iz cele EU se meri u promilima. Nema. Pokušavala je EU nešto da uplati, neke karte, pa nešto repatrijat, ma nema. Ko je jednom došao, taj se više ne vraća. To nije jednostavno, nije do nas, jednostavno nije do nas. Mi ćemo se boriti, braniti.
Hvala vam narodni poslanici, dame i gospodo što nam pomažete. Date mi neki mehanizam da imam čime da se borim, iako je sve to tako tanko, tako slabo, tako nedovoljno i nedostatno. Svaka zemlja u EU se brani za sebe i Srbija mora da se brani za sebe i u toj odbrani pokušava da nađe koliko god je moguće saveznika. Nemojte da se zavaravamo. Svaka zemlja misli da bi najbolje bilo da se ovaj problem prebaci na onu sledeću. Zato je nama važno da imamo i ove mehanizme da ne dozvolimo da se prebaci na nas ili da nam bude lakše da se ne prebaci na nas.
Svaka zemlja od Turske pa do Nemačke, svaka misli da bi najbolje bilo da to ode negde, da to bude nečiji drugi problem. Ovo je naš način da se borimo sa tim problemom. Neće to prestati. Ja se bojim da u našoj političkoj generaciji to sigurno neće prestati, da se migrantska kriza neće završiti. Apsolutno sam ubeđen da evropske solidarnosti po pitanju migrantske krize nema, kao što je nije bilo ni za vakcine, ali više od toga za migrantsku krizu nema, da je potpuno ubijena i da će svi pokušavati da prebace teret krize na slabije i nerazvijenije zemlje. Na nama je da se borimo.
Hvala vam i zaista vam beskrajno hvala što imate strpljenja za svaki ovaj sporazum, diskutujete, razmišljate, date nam podršku, jer je to naš pravni mehanizam da se borimo. Mi drugog načina nemamo. Stvarno sam vam zahvalan za to. Da znate, da to kažemo svim našim građanima. Država Srbija nikada neće postati parking za migrante. Sve one gluposti i laži koje smo slušali i u ovom visokom domu o tome kako 400.000 migranata je već naseljeno na jugu Srbije, grade se gradovi za njih, putevi.
Znate, kada se u opštini Vršac, na primer, odvoji novac za izbeglice, izađu razni neodgovorni ljudi, na prvom mestu mislim na one Dveri, jel se tako nešto zovu, ima neka politička vanparlamentarna organizacija koja govori često o tome, izađu i kažu – to je novac za ove iz Srbije, Avganistana. Nije, migrant i izbeglica nisu isto, naučite već jednom. Izbeglica je onaj ko je dobio status izbeglice i to su po pravilu naši sunarodnici koji su postradali za vreme ratova 90-tih ili interno raseljena lica koja su proterana sa prostora KiM. Ni jedan Avganistanac u ovoj zemlji nije dobio status izbeglice. Oni nisu izbeglice, oni su migranti. Kada dobijete u vašim opštinama predlog budžetske stavke koja kaže – izgradnja kuća za izbeglice misli se na Srbe koji dolaze iz Hrvatske iz BiH ili interno raseljena lica koja dolaze sa prostora KiM. Ni za jednog Sirijca nismo napravili ne kuću, šator nismo napravili.
Dosta više tih laži. Plašite ljude i namerno to radite. I onda raznim psihopatama dajete priliku da se iživljavaju na nekim ljudima, da od Srbije pravite odvratno mesto, što nije. Pokazali smo se kao humano, ali kao organizovano društvo, koje štiti svoj prostor, koji štiti svoj način života.
Slušao sam ja kritike koje su se upućivale na raznim evropskim forumima prema Republici Mađarskoj. I nisu u pravu. Štite svoj prostor. I što da ne štite svoj prostor? Imaju pravo da ne dozvole da im se promeni struktura. Imaju pravo da ne dozvole da im se promeni kultura. Imaju pravo da poštuju međunarodno pravo. Znate, nije daleko od razuma da postavite pitanje – čekaj, a što ja ne mogu da uđem bez pasoša u Nemačku? A što ja iz Srbije ne mogu da uđem u Austriju, bez ijednog jedinog problema? Što? Zato što nisam iz Avganistana? Hajde da ukinemo onda međunarodno pravo. Hajde da ukinemo sistem pasoša.
Mnoga se pitanja ovde postavljaju i na meni nije da raspravljam o njima, ali na meni jeste da vas molim da mi date priliku, da mi date još jedan mehanizam da se borim protiv posledica migrantske krize. Šta će Evropa da radi sa tim? Nemam pojma, stvarno ne znam, niko ne zna. Oni ne znaju šta će da rade sa tim, a pogotovo ja ne znam. Ali vas molim, dajte mi priliku, dajte mi još jedan mali mehanizam da u saradnji sa zemljama koje su oko nas pokušam da kontrolišem taj proces. Taj proces se neće zaustaviti. Kako će to velike evropske zemlje i zašto to dopuštaju? To je njihovo pravo. Žao mi je što smo mi, nažalost, na putu tog njihovog prava. Bolje da su se dogovorili 2015. godine, pa koliko im treba stavili u avione i doveli ih pravo u Berlin. Bolje. Nisu. Jednostavno nisu.
Zato stvarno hvala za to i hvala za razumevanje. Ja sam, kao što rekoh, bio u svim opštinama i uvek ću biti. Hvala za razumevanje tih ljudi. Nije to lako. U seoce koje ima 150 stanovnika svaki dan nam dođe 400 ljudi, ljudi o kojima ne znate ništa, koji ne govore vaš jezik, ne znate njihove namere, ne znate ko su, ne znate šta su, nije to prijatno, naravno. Ali zahvalan sam na poverenju koje pokazuju prema svojoj državi i vide da njihova država vodi računa i brine o njima. Hvala vam.

Aleksandar Vučić je jedini slobodan lider na Balkanu. Jedini. Jedini koji sme da kaže istinu i EU, i svoj međunarodnoj zajednici i svom narodu. Jedini.
Imao sam čast i privilegiju da budem pred narodnim poslanicima kada smo donosili Zakon o radu koji je u to vreme bio više nego nepopularan, a da nije bilo tog Zakona o radu čime biste vi danas gradili kovid bolnice, čime biste vi danas branili Srbiju od posledica migrantske krize, čime biste vi danas povećavali plate Vojsci i policiji i BIA, čime bismo mi danas davali već treći krug pomoći našem stanovništvu.
Aleksandar Vučić je imao dalekovidost i hrabrost da kaže svom narodu ono što mu niko nikad rekao nije – moraš da štediš i moraš da radiš. To su vrlo nepopularne rečenice u srpskoj politici. To ne smete da kažete ako hoćete da pobedite na izborima. Aleksandar Vučić je to rekao. Kada je narod video da to što govori misli i da se ponaša i živi kao što živi njegov narod, dao mu je još mnoge pobede na izborima.
Jedini slobodan lider na Balkanu i zato i može da brani zemlju od posledica migrantske krize, zato može da jača svoju zemlju, zato može da štiti Srbe bez obzira gde oni žive, jer je imao hrabrosti da bude slobodan.
Često mu kažem da za njegovu mirovnu politiku, sa druge strane, na Balkanu retko ima iskrene sagovornike. Njegov je izbor da se bori za mirovnu politiku, često na sopstvenu štetu.
Aleksandra Vučića su pokušali da ubiju u Srebrenici. Nikada niko nije uputio ni reč izvinjenja, a kamoli da nam je dostavio neko ime ko je pred kamerama čitavog sveta pokušao da ubije prvog među Srbima. Nikada nismo dobili ni izvinjenje, formalno, diplomatsko, neiskreno, licemerno, čak ni to. Nikada nije dozvolio da se to reflektuje na odnose između Bosne i Hercegovine i Srbije. Nikada.
Govorim vam kao čovek – nisam siguran da bih ja to na taj način mogao da podnesem da se to meni desilo. Vidite, on je pokazao da mu je važnija država Srbija i Srbi i međunarodna politika i pozicija Srbije od sebe. Pokušali su da ga ubiju. Pokušali su da ga linčuju. On je trebao da bude mrtav. Pukom srećom nije ubijen, a posle toga gradi autoputeve prema Bosni i Hercegovini. To ne može svako da uradi. To je državnik. To je razlika između državnika i političara. To je ta velika razlika.
Govorili ste o kovid bolnicama. U to vreme sam bio ministar odbrane i dobio sam naređenje od vrhovnog komandanta Vojske Srbije, predsednika Vučića, da izgradim kovid bolnicu za sedam dana. Nisam ispunio to naređenje, izgradili smo je za 12 dana, ali Srbija je pokazala da može. I mogla je, zato što je imala čvrsto i jasno vođstvo. U trenucima se krize se pokaže koliko je važno da imate političku stabilnost i jasno vođstvo.
Zamislite da smo u trenucima krize, kao recimo u Italiji, imali političku šarolikost koja mnogo lepo zvuči, baš je to slatko za demokratiju, ali zamislite da smo kao u Italiji, centralna vlada pošalje naređenje pokrajinskim vladama, pokrajinska vlada kaže – ma, baš me briga, a gradonačelnici kažu – mi smo najpametniji, mi ćemo da radimo kako mi hoćemo. U Srbiji se mislilo i razmišljalo, radilo iz jednog centra i zato je jedan od razloga zašto smo bili toliko uspešni i što smo toliko uspešni u borbi protiv kovida. Zamislite da smo dozvolili da se političke razmirice prebace na teren, kao što se dešavalo u Italiji i brojnim drugim zemljama.
U teškim vremenima vidite koliko je važno imati politički stabilnu zemlju i jasnog vođu, koliko je važno da imate čoveka kome nacija veruje, pa izađe pred naciju i kaže ono što nacija ne želi da čuje, što neće da čuje, protiv čega se buni, ali kaže – verujem tom čoveku. Verujem mu. Druge zemlje nisu imale to i morale su da objašnjavaju i da se svađaju i da se tuku po ulicama.
Mi smo imali i imamo čoveka kome verujemo, Aleksandra Vučića, čoveka koji kad nam kaže znamo da je istina. Nekad se ne slažemo sa tom istinom, nekad smo ljuti zbog toga, ali je istina. Znamo da nas neće ni slagati ni prevariti nikada. To je jedan od razloga što smo toliko uspešni.
Kada smo gradili bolnice u Batajnici i Kruševcu, to je bio podsmeh, to je bila lavina uvreda i podsmeha – prošla kriza, šta gradite, kome to treba, nećete ni uspeti. Izvinite, ovog trenutka se više od hiljadu ljudi leči u tim bolnicama. A gde bi bili da nije toga? Kome bi uzeli krevet? Koliko naših roditelja ne bi moglo da izvrši neku svoju intervenciju koju bi inače morali da izvrše da nije bilo tih bolnica? Gde bi ležali da sad ovih hiljadu ljudi moramo da rasporedimo po svim drugim bolnicama? Gde bi se operisali? Gde bi išli na onkologiju? Gde bi bili tu ljudi da nije bilo ovoga?
Predsednik Vučić je izdržao i taj podsmeh i tu mržnju i te uvrede i napravio to. Da nije bilo toga, danas bi u Srbiji bilo mnogo teže.
Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj možete da birate vakcinu kakvu hoćete. Ne platite ni jedan jedini dinar. Pa, nismo mi najbogatija zemlja na svetu. Mi smo po uspešnosti kada je u pitanju vakcinacija drugi u Evropi i šesti na svetu. Pa jel smo mi možda druga zemlja po veličini na bilo koji način u Evropi ili šesta na svetu po bilo čemu osim po rezultatima košarke i vaterpola? Kako smo mi to uspeli a nisu mnogo veće i bogatije zemlje? Zato što imamo čvrsto vođstvo i političku stabilnost, eto zato.
Ja znam da nije to mnogo popularno reći, ali to je činjenica. Sklonite Aleksandra Vučića iz naše politike i recite mi da li bismo se ovako borili protiv korone? Sklonite Aleksandra Vučića iz naše politike i recite mi da li bismo izgradili ove bolnice tom brzinom i na taj način? Sklonite Aleksandra Vučića iz naše politike i recite mi da li bismo se ovako uspešno i organizovano borili protiv posledica migrantske krize? Ne bismo.
Politička stabilnost i jasno vođstvo su nužna pretpostavka da u teškim vremenima vodite zemlju i hvala narodnim poslanicima što to razumeju. Hvala.

Hvala lepo.
Prvo, da razjasnimo jednu stvar. Nijedan pripadnik Fronteksa nema diplomatski imunitet. Ima funkcionalni imunitet, a razlika je ogromna. Šta to znači? To znači dok vrši svoju funkciju.
Ako je ta funkcija recimo da bude na granici od dva do četiri, iz bilo kog razloga, tada je zaštićen. U četiri nula jedan nije zaštićen ni od čega. U 12,59, u 13,59 nije zaštićen ni od čega. Dakle, nema diplomatski imunitet, da budemo jasni.
Kada ste pominjali hrvatske časnike, prvo država Srbija je humana, odgovorna, mi ne prebijamo nikoga, mi ne tučemo, mi ne maltretiramo, mi se ne iživljavamo, mi ne kršimo ne ljudska prava, nego ne kršimo moralni i etički kodeks na kome Srbi postoje. To nismo mi.
Da bi u ovoj ekipi Fronteksa bili hrvatski oficiri, danski oficiri, ko god, mi moramo da se složimo. Dakle, ne može niko da nam pošalje delegaciju i kaže to vam je, što vam je. Ne, država Srbija kaže ovaj može, ovaj ne može.
Dakle, ne gubimo nijedan promil svog suvereniteta, odlučujemo ko nam je gost, po kojim pravilima nam je gost i kako će gost da se ponaša i radi. Dakle, nije diplomatski imunitet, nego je funkcionalni imunitet. Razlika je zaista ogromna i niko ne može da dođe na teritoriju države Srbije, a da mi ne kažemo taj može da dođe i mora da poštuje naša pravila.
Mi nismo narod koji će bilo kome da istuče dete. Mi to nismo i nećemo dozvoliti bilo kome i ne bi ni dozvolili, niti mislim da bi bilo ko došao u našu zemlju da to radi, da se iživljava na nekom ljudskom biću na našoj teritoriji. Sretenjski ustav, podsetiću vas kaže - rob koji dođe na teritoriju Srbije postaje slobodan. Slobodan. Mi smo narod koji ne priznaje robstvo. Mi smo narod koji nikad nije dozvolio da se bilo ko na našem prostoru oseća loše.
U trenucima kada su drugi, veliki, civilizovani ubijali Jevreje, za nas su Jevreji slobodni, ravnopravni, onog sekunda kada dođu na teritoriju naše zemlje. Srbija je jedan od retkih primera, pa i u Drugom svetskom ratu gde nije bilo organizovanog antisemitizma. Bilo je ološa kao što je Nedić, ali nikad u srpskom narodu nije bilo antisemitizma i to nam poštuju i cene i dan danas. Hvala našim precima što su nas upisali na bolju stranu istorije.
Dakle, samo da ponovim još jednom, nijedan pripadnik Fronteksa nema diplomatski imunitet, ima funkcionalni imunitet i niko ne može da dođe na teritoriju, suverenu teritoriju suverene republike, slobodne Republike Srbije, da mi ne kažemo da to može i po našim pravilima.

Godine 2015, kao što znate, Savet bezbednosti UN je, na predlog Velike Britanije, trebao da donese rezoluciju po kojoj je država Srbija i srpski narod odgovoran za genocid. Prvu i jedinu rezoluciju u istoriji civilizacije, nakon dva svetska rata, nakon Holokausta, nakon logora smrti, nakon 50 miliona mrtvih u Drugom svetskom ratu, nakon miliona ubijene dece, nakon izazivanja dva svetska rata od strane Nemačke, 2015. godine srpski narod, koga ima manje na planeti zemlji nego što ima pobijene dece u svetskim ratovima, trebao je da bude proglašen za genocidni narod, jedini na svetu.
Da predsednik Aleksandar Vučić i predsednik Vladimir Putin nisu to sprečili, vi i ja bi, dame i gospodo narodni poslanici, čitali u udžbenicima našoj deci da su im dedovi bili pripadnici genocidnog naroda i da oni treba nečega da se stide. Narod Jasenovca je trebao da bude genocidan narod. Da predsednik Vučić i predsednik Putin ništa drugo u svom životu nisu uradili osim što su sprečili ovu strašnu laž, trebali bi da budu zapisani zlatnim slovima u istoriji naših naroda, da su samo to uradili.
Danas smo svedoci jedne probuđene srpske države. Ništa ne košta, ništa ne košta, osim hrabrosti, da Republika Srpska i Srbija obeležavaju zajedničke datume svoje prošlosti. Ništa ne košta, osim ogromne političke i lične hrabrosti, kada je predsednik Vučić izašao ispred srušene zgrade Generalštaba i rekao - NATO agresija. Ništa ne košta, osim lične i političke hrabrosti, ali ne košta naš narod, kada je predsednik Aleksandar Vučić otišao u Srebrenicu, poklonio se žrtvama, ali rekao nije bio genocid i nikada nije optužio svoj narod, nikada. U istoriji takve stvari se zabeleže, zapišu se.
Evo, koristim priliku i pred vama, narodni poslanici, da pokrenem jednu inicijativu. Znate, mi prihvatamo svetska evropska pravila, udžbenici se kupuju na tržištu, najjeftiniji ponuđač, sve kao i u svim drugim zemljama na svetu i to je sasvim u redu. Ali neka to bude kada je u pitanju biologija, hemija, matematika. Udžbenik istorije mora da napiše država Srbija i samo država Srbija sme i može ili bi bar trebalo da ima jasan i određen udžbenik po kome će učiti naša deca. U tom udžbeniku će biti bar stranica o Jasenovcu. Neće biti tri rečenice u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je bio Jasenovac, u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je Kosovo, šta je Srebrenica.
Molim vas, ako nađete ikad prostora za to, diskutujte o ovoj temi, dajte predlog, donesite zakon, uradite ono što možete da uradite da država Srbija sama piše svoju istoriju, nemojte da nam drugi pišu istoriju. Ako nam drugi budu pisali istoriju naći će se neka bitanga drugosrbijanska koja će da kaže da je „Dara iz Jasenovca“ ratno huškanje. Ratno huškanje je klanje srpske dece. Nisu krivi oni koji su ih klali, nego su krivi oni koji su se usudili da se toga sete.
Nemojte to dozvoliti. Učinite taj napor, hajde da napišemo svoj udžbenik, samo naše elementarne srpske istine, nemoj da nam je drugi pišu. Nemoj da istoriju kupujemo na tržištu. Nemoj da udžbenike istorije dobijamo od stranih izdavača, konkretno i od hrvatskog i od nemačkog, nemojte. Napišimo je mi. Napišimo je zato što nas neće biti ako se ne budemo sećali.
Ova generacija je bila u nedelju ujutru nakon „Dare iz Jasenovca“ prepuna, oči su im bile prepune užasa, oni to nisu ni znali. Čuvali smo svoju decu od tog užasa da ne povredimo njihove mlade duše tim zločinom, a vidimo koliko smo grešili. Treba da im kažemo tu prostu, jednostavnu i užasavajuću istinu.
Aleksandar Vučić je prvi srpski predsednik koji je imao hrabrosti da kaže – hoću da snimim film o Jasenovcu. Ispričajmo tu priču. I vi i ja smo mislili da je to priča koju pričamo za strance, da upoznamo veliki svet koliko smo stradali. Ne, dame i gospodo, ovo je bila priča za srpski narod jer smo mi zaboravili šta se desilo u Jasenovcu. Ovo je bila priča za srpski narod, da mi prvi razumemo šta su nam uradili i da taj apsolut mržnje nikad ne prestaje.
Možete li da zamislite da danas u Hrvatskoj neki od glavoseča iz Jasenovca imaju ulice, imaju spomenike, imaju mesto u istoriji? Možete li da zamislite narod koji se ne stidi Mile Budaka, Alojzija Stepinca i nije istina da su na vlast u Hrvatskoj Pavelića dovela, kako je Krleža pisao, tri kamiona ustaša, nego ga je doveo čitav jedan narod, nego ga je doveo čitav jedan narod, kao što je doveo Adolfa Hitlera na vlast, nego ga je doveo čitav jedan narod koji nije digao ni ustanak, nego su ustanak digli, gle čuda, u selu koje se zove Srb, gle, baš Srbi. Nije istina da Ante Pavelić nije imao plebiscitarnu podršku u hrvatskom narodu, a istina je da Hrvatska država nikada, hrvatski narod nikada, nije raščistila sa ustaštvom, a morala je to da uradi, zbog sebe, ne zbog Srba, zbog sebe. Narod koji može da ćuti na Jadovno, koji može da ćuti na Jasenovac, mora dobro da se zamisli o sebi samom i o tome šta ga čeka u budućnosti.
Imao sam tu civilizacijsku nesreću da kao ministar za rad prođem kroz špalir ustaša koji su me čekali ispred jame u Jadovnu, objašnjavajući da ili jame nisu postojale ili nisu dovoljno bile pune. Takvi ljudi postoje, dame i gospodo, takvi ljudi postoje. Zato svaki kamenčić koji ugradimo u našu zajedničku kuću istine je dragocen i vredan.
Srpski narod nikad nije oklevao da prizna i zločin, da se odrekne pojedinca koji je vršio zločin, ali srpski narod nikada nije vršio organizovan i sistematski zločin. Mi nismo imali logore smrti. Srpski narod nikada u svojoj istoriji nije sistematski i planski nanosio nepravdu bilo kome drugom, nikada, ni u Srebrenici ni bilo gde drugde. I neću da izjednačavam Bratunac i Potočare. Neću da prebrojavam.
Svako dete, svaki čovek, svaka žena zaslužuje poštovanje i zaslužuje da živi, ne da se ubije. Ali ne mogu da razumem da bele marame majki u Srebrenici zaslužuju suzu i poštovanje, a da crne marame srpskih majki ne zaslužuju ni suzu, ni reč, ni izvini, ni hvala. I ne mogu da razumem, ne mogu da razumem da niko nikada od istaknutih predstavnika međunarodne zajednice nije došao na srpski grob i nije pomilovao crnu maramu srpske majke, ne mogu da razumem. Hvala vam.

Hvala lepo.
Kad je u pitanju godina proizvodnje, tu smo negde. Nismo ni nešto garažirani, odmah da vam kažem. Svašta nas je gazilo, u ostalom, gazio nas je ovaj ološ što je palio ovu Skupštinu i to, ja bar to nikad neću zaboraviti. Možda izlazim iz granica političke korektnosti, ali kad neko zapali Narodnu skupštinu šta je ako nije ološ ili palikuća? Šta da vam kažem, ne mogu da nađem drugu reč.
Vaša zabrinutost u pravnom smislu nema puno razloga. Evo, daću vam samo primer.
Dakle, članovi tima mogu da koriste oružje samo kada je to apsolutno nužno, u samoodbrani da od sebe ili drugog odbiju direktan napad kojim se ugrožava njihov ili život drugog lica u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije. Znači, pravila su više nego jasna.
Kada je u pitanju šteta, Agencija je ta koja plaća štetu ne Srbija. Ako oficir „Fronteksa“ nekom načini štetu iz bilo kog razloga, ne ulazim sad zašto i kako, oni plaćaju štetu, ne mi. Mi smo tu potpuno neodgovorni.
Bio je u MUP-u, u vojsci, bio je neki Amadeo Votkins, dolazio neki Englez koji je nama, našim policajcima govorio kako treba da izgledaju, organizuju se ponašaju, još uvek se nosimo sa pogubnim posledicama te politike. Pukovnici NATO pakta su postrojavali srpske načelnike Generalštaba, NATO oficiri su imali mogućnost, pa i bilateralno, čak ne ni kao NATO nego kao pojedine zemlje imali su propusnicu da ulaze u Generalštab kad god hoće bez da obaveste nekoga ili pitaju za dozvolu. To naš oficir ne može. Srpski oficir ne može da uđe u Generalštab bez dozvole, NATO oficiri su ulazili kako su hteli.
Činjenica je da su ovom zemljom do dolaska Aleksandra Vučića vladali stranci. Radili su šta su hteli i kako su hteli. Ja razumem vaš strah, ali, znate, nema tog papira i sporazuma koji će od vas učiniti ponosnog i slobodnog čoveka. Šta god da napišete ovo je papir. Ako ste kukavica, ako ste čovek koji će slušati strance ništa vam to ne pomaže. Mi smo imali načelnika Generalštaba koji je iz gaća vadio cd-e i predavao ih stranih službenicima. Po kom sporazumu je to bilo? Gde je pisalo da će se to desiti? Ne možete biti čovek ako niste čovek. Ne možete biti Srbin ako niste Srbin.
Predsednik Aleksandar Vučić je uspravio Srbiju, Srbiju koja sme da kaže neću. Mi od 2000. do 2012. godine nismo nikom rekli neću. Sve je moglo. Šta god nam kažu, sve može. Sve može. Sve je bilo u redu. NATO, NATO… Da su nas pitali malo glasnije za NATO pakt, ma ušli bismo u NATO pakt, kako ne bismo ušli u NATO pakt.
Da li treba da vas podsećam da je zvanična formulacija bila evroatlanske integracije? Znači, ne evropske, evroatlanske. Naravno da kad pomislimo da nam stranci dolaze setimo se tih vremena.
Mi smo jedina zemlja od Drugog svetskog rata koja je izručila od svog predsednika do načelnika Generalštaba, sve je izručila. Aleksandar Vučić je jedini srpski državnik od 2000. godine, koji nije izručio stranoj državi ili Haškom tribunalu nijednog jedinog oficira.
Ovde, u ovom parlamentu su sedeli poslanici Srpske radikalne stanke koje su tražili da budu izručeni u Hagu. Nijednog, nikada. Kao što devet godina slušamo laži da je priznao Kosovo, devet godina slušamo kako je naselio Srbiju migrantima, tako smo slušali kako će da radi za strance i uvede nas u NATO pakt. Izvinite, ovaj Dom je doneo rezoluciju koja se kaže - vojna neutralnost, jedina.
Mi smo obavezani time da sutra dođe neka druga većina morala bi da promeni našu odluku, ne bi mogla podrazumevajuće to da uradi, nema tog papira koji će vašu zemlju i vaš narod učiniti slobodnim ako vi niste slobodni, a mi smo slobodni ljudi. Hvala.

Hvala vam što ste mi omogućili svojim govorom da se obratim i vama, poštovani narodni poslanici, ali i građanima Srbije oko jedne veoma važne teme o kojoj ne pričamo dovoljno. To je upravo policajac u zajednici.
Dakle, moj srednjoročni cilj, kao ministra unutrašnjih poslova i Ministarstva unutrašnjih poslova, jeste da ono što smo nekad zvali pozornik vratimo najpre u sve velike gradove, a onda da to uradimo i u svakoj lokalnoj samoupravi u našoj Srbiji. Za to nam je potreban prvo period od devet meseci da ljudi prođu odgovarajuće obuke i kurseve, da primimo značajno veći broj policajaca. Ali, evo, građanima Srbije da kažem da u narednih godinu dana, najviše godinu i po, hoću da u da svim velikim gradovima imamo, kao nekada, pozornike u svakom sektoru, u svakom kvartu, da imamo čoveka kome možemo da se obratimo i mi i naša deca i da i na taj način budemo daleko bezbedniji. Hvala.

Od čoveka koji tako leči svoje frustracije i komplekse možete očekivati da ako bi dobio vlast da bi onda počeo da živi, da bi počeo da sprovodi u delo to što je pretio i to što je radio.
Znate, podsetiću vas, većinu vas znam skoro čitavog svog života, svi smo mi bili opozicija, i kad smo bili opozicija znali smo da moramo da se borimo za jednu bolju Srbiju, za jednu drugačiju Srbiju, ali smo se borili za Srbiju u kojoj ovakve stvari nisu bile moguće. Mi to kao opozicija nismo radili. Mi se tako nismo ponašali. Mi nismo pretili Srbiji da ćemo je zatvoriti, da ćemo je… Mi nismo pretili običnim ljudima sa kojima se politički ne slažemo da će zbog svog stava jednog dana robijati, niti smo ih zvali ljudskim otpadom. Mi smo baš ti koji se zalažu za to da se donese zakon po kome će svaki profil na internetu biti javan, potpisan imenom i prezimenom, baš se za to zalažemo, a ne da krijemo nekakve botove, ili kako god oni to da zovu.
Znate, to govori o licemerju jednog čoveka. Da li treba da vas podsećam na one tužne konferencije za štampu koje je Vuk Jeremić držao kada mu je neko uvredio suprugu, ili je on mislio da mu je uvređena supruga, pa to se plakalo, pa to se okupljalo, a šta je sa suprugama i porodicama svih vas? Šta je sa porodicama građana Srbije koji se ne slažu sa Vukom Jeremićem? Šta je sa porodicom Aleksandra Vučića? Kada je on držao konferenciju za štampu i plakao pred kamerama, govoreći kako mu je, koliko boli to što se radi njegovoj porodici? Trpi, nosi, bori se, ali ne bi trebalo da trpi, nosi i bori se, ne bi trebalo. U normalnoj uređenoj zemlji to nije tema.
Dugo smo u parlamentu, dugo smo u politici svi zajedno, nikad nije bilo ovako prljavo, nikad. Ali, to su uradili ljudi. Naš politički život su zagadili ljudi kao Jeremić, koji mogu tako nešto da kažu i tako nešto da napišu. Žao mi je što je tako, ali nažalost i to je činjenica u politici. Zato i neće na izbore. Zna da se sa tim ne prolazi na izborima ni u mesnoj zajednici, a kamoli u republičku skupštinu. Izađi, kaži – moj politički program je da ću vas sve pohapsiti i zatvoriti, svi koji ne mislite isto bićete zatvoreni, eto, to je moj politički program. Kažite to. Uostalom, videli smo to, pa tako su palili ovu Skupštinu, ne bi nam to bilo prvi put da vidimo, ali sam siguran da Srbija ne želi više da vidi Skupštinu koja gori, ne želi da vidi ni one julske nerede, kao što ne želi da vidi 5. oktobar, gde ćemo, šta, da zapalimo još jednom Skupštinu. Uh što smo veliki i hrabri, jaki, sjajni, to nam je politički program, to nam je platforma, da to narodnih para što se ima, da se potroši da ponovo renoviramo Skupštinu koju su zapalili. Ne verujem da to Srbija hoće. Ali zato su tu izbori, izađite, gospodo, na izbore, to vam je program, sve nas mrzite, sve biste da nas zatvorite, pohapsite, prebijete. Odlično, to vam je politička platforma, izađite, molim vas, ali samo izađite. Samo izađite na izbore, nemojte više to da tražite.
Hvala vam za ovo što ste primetili za rad policije. Znate, kada je u pitanju, to nije incident, to je učešće u masovnoj tuči, to je krivično delo, uhapšeno je osam lica, odmah je rasvetljeno, odmah, u toku te noći smo saznali ko su počinioci. Počinioci su u toku jutra privedeni, pošto su iz Šida bili, dakle nisu bili iz Novog Sada, oni su već otišli, trebalo ih je i tamo naći i to je odmah urađeno. Znamo ko su oštećeni, pružena je pomoć. U Novom Sadu se dobro radi. Policija u Novom Sadu dobro radi, policija je pre tri meseca, u Bačkoj Palanci smo imali navijačko pucanje, odmah je rasvetljeno i to se više nije ponovilo. Ta grupa je razbijena u Bačkoj Palanci.
Pre dva meseca u Novom Sadu je sprečen pokušaj ubistva. Naime, stigla je već jedna ekipa iz Beograda koja je našla, kako žargonski kažu, i štek-stan, imala oružje i bila spremna da likvidira vlasnika jednog poznatog restorana, ugostiteljskog objekta u Novom Sadu. Mi smo to rasvetlili pre nego što je i sprovedena namera, odnosno pre nego što je došlo do krivičnog dela koje je bilo planirano.
Pre nekoliko nedelja rasvetljen je pokušaj iznude nad fudbalerom Vojvodine, uhapšen je čovek koji je pokušao da reketira jednog fudbalera izmišljajući nekakav dug, kako se to već obično radi. To je odmah rasvetljeno i urađeno. Sprečeno je nekoliko zakazanih navijačkih tuča u Novom Sadu, pre nego što su se desile poslednje, u jednom naselju koje se zove Bukovac. Dakle, u Novom Sadu se radi i dobro se radi.
Hoću da se zahvalim ne samo pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, već hoću da se zahvalim i gradonačelniku Vučeviću na izuzetnoj saradnji, izuzetnoj senzibilnosti koju pokazuje prema policiji, pomaže nam na svakom koraku, od materijalnog, dakle da nam uredi prostorije, uvek da izađe u susret da se nabave vozila za policiju, pa do jednog zaista razumevanja za težinu posla koji obavljamo. Ta komunikacija između načelnika policijske uprave i gradonačelnika Novog Sada daje rezultate i vidi se da je bolje i oseća se veća sigurnost građana.
Naravno, Novi Sad je veliki grad, uvek ima onih koji misle da treba da krše zakon, ali ako imate prostora pogledajte malo vesti, vratite se unazad i videćete koliko je veliki broj rasvetljenih dela, ali munjevito rasvetljenih dela. Kako se dese, tako se pronađe počinilac i tako se kazni. Kriminala će uvek biti, ali je samo važno da se zna da se kriminal ne isplati u našoj zemlji. Hvala.