Poštovani, naravno, što država Srbija bude više sarađivala sa drugim zemljama, što saradnja sa partnerskim službama bude teška, to ćemo i mi biti bezbedniji. Ne treba niko da se plaši. Uvek se postavlja pitanje zašto mi to radimo, ko to nama preti, zašto bi mi prihvatili tuđe sukobe kao svoje?
Mi ne prihvatamo tuđe sukobe kao svoje. Politika vojne neutralnosti za koju se izborio predsednik Vučić i izborili ste se i vi glasajući za dokumenta koja su je definisala i odredila, jeste politika koja nam garantuje da možemo da biramo i svoje prijatelje, a neprijatelji nas i onako izaberu sami, ali je to politika koja nas ne sprečava da učestvujemo u svetskoj borbi protiv zla.
Onaj ko misli da zanemarivanjem terorizma, da će terorizam zanemariti njega, ne samo da je pogrešio, nego se svrstao na stranu zla. Ne boriti se protiv zla je kao da ste na njegovog strani. Nema nikakve razlike. Tako da sporazum o saradnji sa Ruskom Federacijom u oblasti borbe protiv terorizma je sporazum koji nama pomaže da budemo bezbedniji, nama pomaže da budemo sigurniji, da velika super sila stavi na raspolaganje svoje obaveštajne kapacitete koje mi nikada nećemo imati i saznanja koja ona prikuplja u celom svetu, a mi samo na ograničenom prostoru naše zemlje. Dakle, to je za nas na prvom mestu korisno i svakako da sam vam zahvalan na podršci.
Kada ste govorili o društvenim mrežama i govorili o sigurnosti naše, vaše, sve naše dece, znate ja se već dugo zalažem za to da se na društvenim mrežama, sa kojih je krenulo puno zla i puno mržnje, da se ukine anonimnost. Sve što hoćete da kažete, vi to i potpišite i u tome nema pretnje, u tome nema ničeg lošeg.
Znate, ako ste toliko đubre, ako ste takav skot da možete da napišete za trogodišnje dete Aleksandra Vučića da je pašče, onda skote to i potpiši, onda budi ponosan na to koliko si đubre, da tvoja majka vidi koga je rodila, da sutra tvoje dete vidi ko mu je bio otac i čime je zadužio Srbiju. Potpiši to što misliš.
Ja svaku svoju rečenicu potpišem. Potpiši i ti. Nema nikakve veze da li sam je izgovorio u mikrofon pred Narodnom skupštinom ili sam napisao tvit na društvenim mrežama, isto je. To je moje. Pa ako je tvoje to da kažeš njegovom detetu da je pašče, potpiši to.
Znate, obično kažu to ionako možete da saznate, imate odeljenje za visokotehnološki kriminal, ma nije stvar u tome da resurse policije treba da trošimo na takve skotove, nego potpiši odmah i kada bi to bilo tako, videli bi ste koliko bi takvih kukavica se manje oglasilo i koliko bi ih manje bilo. Obično kada ih policija privede, kada ih pronađe ili kažu to je bilo u afektu ili bio sam pijan ili ne znam šta sam radio, niko ne stane iza toga što je napisao, niko ne stane iza te gadosti, gluposti koju je napisao. Znači, da nije bio anoniman, on to ne bi ni uradio.
Mislim da je to možda i jedini način. Uvek ćemo mi naravno i tražiti i sankcionisati i kažnjavati, ali zašto kada možemo vrlo jednostavno, na jednostavan način da rešimo taj problem. Potpiši ono što misliš i gotovo.
Verujem da naša deca, svačije dete zaslužuje bar toliko, da nikakvo đubre ne može da mu napiše da je pašče. Toliko zaslužujemo i toliko ova država može da uradi i to naravno nije samo naš problem, to je globalni problem, ali treba da razmišljamo o tome kako da se kao Skupština, kao institucija, kao sistem suprotstavimo takvim ljudima, jer ovo je sistemski odgovor na to.
Znate, anonimnost na društvenim mrežama je dovela do toga da ono najgore u čoveku bude slobodno, da ono najgore u čoveku bude nešto što može da bude javno, bez kazne i bez osude. Smatram da je civilizacijska stvar da se sa time izborimo.
Malo porodica u Srbiji, možda ni jedna, kao porodica Aleksandra Vučića zna šta je mržnja i zna kakvi neljudi stavljaju njihovo ime u usta. To nije politika, znate, to nije žustra i verbalna rasprava u ovom visokom domu. To nije povišeni ton u argumentovanoj raspravi. To je primitivna, odvratna mržnja koja će jednog dana tom Vukanu biti pročitana. Jednog dana će taj mali pametni dečkić naučiti da čita i jednog dana će mu neko to pročitati. To ne može da bude nešto dobro i ne sme da bude nešto što je nekažnjeno. Ne sme da bude.
Pomenuli ste ovde ono što se popularno u našim medijima zove afera prisluškivanja. Mogu da vam kažem, pogrešno se zove afera, to nije nikakva afera. Afera je nešto što je nedokazano, afera je nešto što možda jeste ili možda nije. Ministarstvo unutrašnjih poslova, po nalogu Tužilaštva za organizovani kriminal, je sprovelo istragu i ono što mogu da kažem jeste da smatram da smo u našoj istrazi učinili činjenice o prisluškivanju nesumnjivim. Sve dalje je na nadležnom tužilaštvu, kvalifikacija dela, brzina daljih radnji i to je nešto što će u narednom periodu raditi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ja imam veliko poštovanje i poverenje u gospodina Nenadića koji vodi tok, da će na najbolji način tumačiti činjenice koje smo mu dostavili i da se ovo više nikada neće ponoviti.
Naša javnost će biti, naravno, informisana o svakom koraku, u skladu sa zakonom, nikako drugačije. Ono što ja kao ministar unutrašnjih poslova i neko ko je formirao radnu grupu koja se bavila istragom po pitanju prisluškivanja mogu da kažem, jeste da se ovo nikada više ne sme ponoviti i da se takva zloupotreba sistema nikada više ne sme ponoviti, ne samo kada je u pitanju predsednik Vučić i njegova porodica, nego bilo koji građanin naše zemlje. To je zadatak čitavog našeg sistema, da sačuvamo sistem od zloupotrebe i sačuvamo sistem od ljudi koji takve zloupotrebe mogu da čine.
O motivima istraga će reći šta ima da kaže, nadležni pravosudni organi će ceniti sve to, a ono što ja mogu da kažem, to je da se predsednik Aleksandar Vučić bavi politikom, nije biznismen, ne bavi se nikakvim parama, ne komunicira na bilo koji način sa nekim ljudima sa kojima ne bi trebao. Kada njega slušate, vi ga slušate samo iz političkih razloga. Ne može biti ništa drugo. Kada slušate članove njegove porodice, onda to možete da radite isključivo iz najnižih pobuda. To možete da radite samo zato što vam smeta politička stabilnost u ovoj zemlji i stabilnost za koju se Aleksandar Vučić izborio. I on je osetljiv na svoju porodicu kao i svako od nas. Naravno da ga to najviše pogađa i naravno da ga to najviše boli. Kada to počnete da dirate, vi znate zašto to radite.
Dakle, rano je da govorim o motivima, ali ne mogu da zamislim motiv koji nije veoma, veoma zlonameran i prema Aleksandru Vučiću i prema Srbiji, a da to radite i da ste to radili. Sve što mogu da kažem je da je Ministarstvo unutrašnjih poslova uradilo ono što u skladu sa zakonom treba da uradi, da je predalo sve relevantne činjenice Tužilaštvu za organizovani kriminal i da mi očekujemo, naravno, dalje stav nadležnog tužilaštva.
Ono što još jednom hoću da ponovim, nikada se ovo više ne sme ponoviti. Nikada se ovo više ne sme ponoviti nikome! Srbija je ozbiljna zemlja, uređena zemlja, Srbija je zemlja u kojoj se poštuje zakon i zato i kada se dese ovakve stvari, ono što je dobro, jeste što se to dozna, prepozna i što niko neće ostati bez odgovarajuće kazne za svoje ponašanje. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani gospodine Mali, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, želim da vam se zahvalim na pažnji i strpljenju sa kojim pristupate baš svakom zakonskom predlogu i na diskusiji za koju ćemo, sam siguran, da ćemo je voditi.
Želim da izrazim veliko zadovoljstvo što ćemo danas diskutovati o potvrđivanju međunarodnog sporazuma o izmenama i dopunama Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom putovanju naših državljana.
Inicijativa koju je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić je inicijativa koja menja život stanovnika Balkana na bolje.
U našoj istoriji bilo je političara koji su imali hrabrost da kažu – Balkan Balkancima. Zbog te rečenice, mnogi su platili i životom i političkom budućnošću. Predsednik Vučić je imao hrabrosti da ovu rečenicu ponovi i da kaže – Balkan Balkancima.
Ovo o čemu ćemo danas raspravljati jeste naša potreba da naš region bude oslobođen bilo kakvih prepreka kada je u pitanju komunikacija ljudi, nesmetan protok roba, nesmetan protok investicija.
Balkan nije prevelik prostor. Nije to prostor na kome su potrebne tolike prepreke. Balkan nije tako veliki prostor da se mi Balkanci koji živimo na njemu ne bismo razumeli i ne bi shvatili potrebu da što bliže sarađujemo, što češće međusobno komuniciramo.
Oni koji ne veruju u Srbiju napadaju Predlog ovog zakona. Oni koji misle da je integrativna moć Srbije manja i slabija od Albanije ili drugih zemalja na Balkanu, oni napadaju ovaj sporazum. Ovo je način Srbije da kaže da je snažna, da je ekonomski razvijena i da ima više da ponudi drugima nego što može ili treba da prima od drugih. Samo onaj ko ne veruje u Srbiju ne veruje u mogućnost protoka ljudi i protoka roba.
Šta nama može da smeta u ovom sporazumu? Da se ljudi slobodno kreću? Da dolaze investicije? Da naši poslovni ljudi lakše i jednostavnije putuju, posluju, zarađuju, zapošljavaju? Šta može da nam smeta? Samo onaj ko ne veruje u snagu Srbije, u snagu srpskog naroda može da se plaši našeg otvaranja i bržeg protoka ljudi i kapitala.
Predsednik Aleksandar Vučić je imao hrabrosti da kaže – Balkan Balkancima, a ja molim vas da tu rečenicu podržite, da je oživite i da politiku snažne Srbije, politiku Srbije koja imponuje svojim susedima, politiku Srbije sa kojom vredi biti u najboljim mogućim odnosima, podržite i na današnjoj sednici i prenesete svim građanima Srbije da je ovo dobra vest.
Ja želim da vas informišem da se danas na sednici Saveta ministara Republike Albanije donose odgovarajući akti po kome će ova procedura biti moguća i od strane nadležnih organa Republike Albanije i to bi trebalo, po njihovim zakonima, da stupi na snagu, da bude u funkciji, 15 dana od dana kada odluka bude doneta.
Na nama je da uradimo ono što je dobro za građane Srbije, na nama je da uradimo ono što je dobro za Srbe, gde god oni živeli. Hvala.

Hvala lepo.
Želim da se zahvalim gospodinu Markoviću i gospodinu Bačevcu na razumevanju za predlog koji je danas pred vama i na tome što ćete ga podržati u danu za glasanje.
Da li će Srbija biti član EU, kada će biti član EU, to niko ne može da kaže. Ja to ne mogu naravno da kažem, jer to je nešto što ne zavisi svakako samo od nas. Da je po kriterijumima, da je po merili kako su primane druge zemlje u EU Srbija bi odavno bila član EU, ali pred nas se obično stavljaju neki pomični ciljevi, pred nas se obično stavljaju nekakvi zahtevi koji imaju vrlo malo ili nimalo veze ni sa vladavinom prava, ni sa ekonomijom, ni sa razvojem naše zemlje. Tako da ne mogu da kažem kako će se odlučivati u EU, ali mogu da kažem da postoje stvari koje jednostavno su dobre za Srbiju i treba ih uzeti iz prakse EU – putovanje sa što manje formalnosti tržišta koja su što otvorenija.
To je dobra praksa i dobro iskustvo i za nas je kao građane ove zemlje dobro da svoj prostor učinimo rasterećenim od bilo kakvih prepreka i obaveza, kad god je moguće i gde god je moguće.
Problemi na Balkanu uvek počinju i nikad se ne završavaju bez volje velikih sila. Da smo mi Balkanci kroz svoju istoriju bili u mogućnosti da sami odlučujemo o sebi, ne bi bilo ni ratova, ne bi bilo ni sukoba, ali nažalost, o nama su uvek odlučivali drugi, uvek su uspevali vrlo efikasno da nas podele, posvade i zavade, i zahvaljujući tome bile su reke krvi na Balkanu. Kad god stranci odlučuju o našem prostoru oni ne odlučuju sa željom da naša deca bolje žive, nego odlučuju u skladu sa potrebama sebe i svoje dece.
Ovo je naš način da Balkan učinimo mirnijim, sigurnijim prostorom sa više međusobnog poverenja. Ovo je naš način da smanjimo, koliko god je moguće, mogućnost velikih da odlučuju umesto nas. Oni koji se protive ovom sporazumu se protive mogućnosti da se Balkanci dogovaraju. Oni se protive mogućnosti da mi odlučujemo o svojoj sudbini, mi, mi koji živimo ovde. Mi koji živimo ovde znamo da nam je mir najveći interes i znamo da ne može ni biti mira bez ekonomskog razvoja, i znamo da kada je Srbija ekonomski snažna i razvijena da je na Balkanu mir. Oni koji ne razumeju to, ili neće da razumeju, ili ne žele takvu Srbiju. Kada Balkanci sami odlučuju o sebi ovde ima i mira i prosperiteta.
Zato sam veoma zahvalan na onome što ste rekli, na vašem razumevanju i na tome što pokazujete da Srbija nema razloga da se plaši bilo koga. Mi smo ti koji smo u ekonomskom usponu. Mi smo ti koji imamo šta da ponudimo, mi smo ti koji hoćemo otvaranje granica, zato što hoćemo da naši poslovni ljudi mogu da putuju, ulažu, investiraju, zapošljavaju. Prošla su vremena kad se Srbija sklanjala od drugih, kada je stalno imala kompleks niže vrednosti, kada nije smela da kaže ni da ima svoje interese ni da ima svoju ekonomiju. Srbija koju vodi predsednik Vučić je Srbija ima hrabrosti da kaže – ovo je naš interes i borimo se za naše interese. Gde god žive predstavnici našeg naroda i tu je naš interes, i tu ćemo se boriti da žive bolje.
Dakle, onaj ko je protiv ovog sporazuma ili ne razume, ili ne voli. Hvala.

Hvala lepo.

Ja se zahvaljujem uvaženom poslaniku na podršci koju će dati predloženim zakonskim rešenjima. Odgovorio bih na konkretna pitanja, zbog naše javnosti.

Jučerašnja pucnjava koja se desila u Novom Pazaru je počinjena od strane, ne moram da govorim imena, to je nešto što istraga utvrđuje, oca i sina. U pitanju su otac i sin koji su bili zajedno u vozilu i pucali su na treće lice. Naravno, i jedan i drugi su uhapšeni. Brzom akcijom policije, niko ne ostane bez adekvatnog odgovora.

Hoću da pohvalim, a to ću uraditi i konkretno, policijskog službenika Ivana Milojevića, koji je spasao, bukvalno spasao gospođu koja je bila teško povređena. Ona je zaista potpuno nevina, ona je samo prolazila tom ulicom.

Ne mogu da vam dam odgovor kako da zaustavim oca i sina da bez ikakvog razloga, usred bela dana dođu i pucaju na ljude. Nemam razlog da ih uhapsim, ne postoji krivična prijava po kojoj se nije postupilo. To je, nažalost, ono što se dešava. Ali, ono što je najvažnije je to da se takvi incidenti kažnjavaju, da to mora da se kazni, odmah da se kazni.

Ja ću vas podsetiti, i to ne smemo nikada da dopustimo, da o krivičnim delima razmišljamo iz ugla vere ili nacije, nikada, ili geografskog prostora, ni slučajno. Podsetiću vas, pre nekoliko nedelja u Novom Pazaru, odlukom nadležnog Tužilaštva, policija je izvršila hapšenje izvesnog broja lica, lica koja su mahom bili članovi gradske uprave. Bilo je tu Bošnjaka, bilo je tu i Srba, bilo je tu lica koja su živela i radila na prostoru Novog Pazara, koja su radila na prostoru Subotice, Novog Sada itd. Policija je doživela pravi linč zbog toga. Bila je napadana na svim medijima, na svim portalima, građani su se okupljali ispred Tužilaštva. Izvinite, kako je to moguće? Meni je jako žao što ni jedna politička partija sa tog prostora nije izašla i pokušala da zaštiti policiju, da zaštiti red, zakon.

Ako ćemo tako određivati da neko ne treba da ide pred istražne organe zato što je pripadnik ove ili one nacije ili da je svako privođenje istražnim organima zapravo povod i razlog što je neko pripadnik određene vere ili nacije, nema tu borbe protiv kriminala. To policija naravno neće nikada prihvatiti. To pravosuđe u ovoj zemlji nikada neće prihvatiti. To država Srbija neće prihvatiti. Svi građani ove zemlje su potpuno ravnopravni, nema nikakve razlike. Onaj ko je zloupotrebio fondove, je li on Srbin, Bošnjak, ma šta god, nema nikakve veze.

Dakle, konkretno incident, odnosno ja verujem da će Tužilaštvo ovo kvalifikovati kao pokušaj ubistva, naravno da će biti, siguran sam da će biti kažnjeni. Što se policije tiče, policija je uradila svoj posao. Pronašla je počinioce, uhapsila počinioce, čak je i pomogla oštećenoj.

Mi ćemo uvek dati sve od sebe. Jednostavno, ne možete svaki put reći da će se tako nešto desiti, niti da to možemo predvideti. Mi možemo da radimo preventivno. Najveća preventiva jedne policije je kada oni koji vrše krivična dela vide da će za to odgovarati, da će biti kažnjeni. To je najviše što mi možemo da uradimo, a naravno nema bolje preventive i nema bolje pomoći nego kada se sarađuje sa lokalnom zajednicom, kada svako hoće i da prijavi, i da kaže, kada svako veruje svojoj zemlji. Toliko, hvala.

Ja se zahvaljujem na prilici, samo da se potrudim da budem koliko god je moguće kratak.
Prvo, nijedna država nigde na svetu nije spremna i ne sprema se za Korona virus ili za bilo kakav virus i tu su sve države iste, ali se države razlikuju po tome što su neke spremne da zaštite život i zdravlje svojih građana od bilo kakvih katastrofa, neke jednostavno nisu. Država Srbija to jeste.
Evo, da govorim iz ugla vojske. Da se ova katastrofa desila 2012. godine ili pre 2012. godine, Vojska Srbije bi delovala, vojnici su takvi ljudi, oni bi uvek ispunili svoj zadatak i uradili bi na najbolji način i tada i sada, ali tada bi izašli samo sa jednom rasparenom uniformom koju su imali, a danas svaki vojnik ima dva kompleta M-10 uniforme i jedan komplet M-93 uniforme. Svaki ima zimske i letnje čizme. Ako je pripadnik Vojne policije ili neke od specijalnih jedinica, pored svega što sam rekao, ima i zimski kombinezon, letnji kombinezon, zimske čizme, letnje čizme, zimske kožne čizme, zimske platnene čizme, letnje platnene čizme, plus vojničke cipele.
Zato mu je danas plata veća nego što je bila 2012. godine, daleko veća. Zato ima i veće dnevnice, zato ima i brojne druge prinadležnosti koje su veće i bolje. Uradio bi on svoj posao uvek, jer su to ljudi koji vole svoju zemlju, jer su profesionalci, ali država je bila spremna za njih, ne za ovo, nego je spremala sistem, organizovala sistem.
Da se ovo desilo 2012. godine ili pre 2012 godine, pre nego što je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane, Vojska ne bi imala 100% trupnih rezervi hrane i ne bi imala 100% rezervi goriva, kao što danas ima, a danas ih ima. Nismo se mi spremali obezbeđujući gorivo, uniforme, plate i sve ostalo za virus, nego smo se spremali za državu, da vratimo državu da bude snažna.
Ovde se govorilo o tome kako se funkcionerska kampanja, pojavljuju se predstavnici države, pa ko da se pojavljuje? A ko će nam reći šta treba da se radi? Ko će nam reći kako funkcioniše sistem? Da Aleksandar Vučić nije bio tu gde je trebao da bude, govorili bi da se sakrio, da ga nema, da čuva sebe, da brine za svoje zdravlje i da ga baš briga za njegovu naciju.
Čekajte, Aleksandar Vučić je nabavio respiratore, nisam ja, nisu ni ovi iz opozicije, nije ni niko od vas. Pa jedino pošteno je da to i kažemo. Tako jeste. On je to uradio, uradio je zahvaljujući svojim političkim vezama, zahvaljujući autoritetu i ugledu. Ovde više novac nije u pitanju. Svi ih kupuju i svi ih plaćaju, ali je pitanje ko je u stanju da dođe do njih. On je došao do njih. Treba li da se stidi toga? Ne treba da bude tu? Ne treba cela Srbija da zna ko je to uradio? Da, treba da zna, zato što na taj način ima poverenje u svoju državu, u svoje društvo. Ima poverenje u sistem koji brine o svakom od nas. I naravno da treba da bude tu i što bi se pravili da nije tako. Tako je. I tako bi bilo svuda u svetu i tako treba da bude svuda u svetu.
Dame i gospodo narodni poslanici, znate, niko od nas ovde nije baš običan čovek, ni u vlasti, ni u opoziciji. Niko od nas ovde nije slučajno. Ima, kažu, nekih koji su se prijavljivali na neke konkurse, nije ih niko predlagao, ali su ih građani izabrali, zato što su oni želeli da budu ovde. To znači da mi imamo političku odgovornost, a to znači da u ovakvim vremenima mi imamo obavezu da pokažemo svoj politički stav.
Ko je branio predstavnicima opozicije da organizuju svoja partijska članstva i da kažu - idemo da budemo volonteri? Ko im je branio da se oni pojave, recimo, u Areni sportova i da kažu - evo, tu smo, mi smo došli, dajte i nama pakete, hoćemo da delimo penzionerima? Ko ih je sprečavao da to organizuju i da to urade? Ko ih je sprečavao da to organizuju i da to urade? Ko ih je sprečavao da daju saopštenja u tom pravcu? Ko ih je sprečavao da na taj način budu vidljivi u javnosti i da kažu šta god imaju da kažu? Umesto toga su pisali pisma, tužakali se EU, kao da je to važno i kao da je najvažnije šta EU misli o nama. Ma nemojte. Mnogo mi je važnije šta Srbija misli o nama, a šta misli Tanja Fajon, pa neka misli, neka razgovara sa svojim biračima šta misli.
Ko ih je sprečavao da učestvuju u ovome? Ko ih je sprečavao da, recimo, ne krenu za primerom nemačke opozicije koja se obratila kancelarki i rekla - mi smo na raspolaganju svojoj državi, recite šta možemo da pomognemo? Ko ih je sprečavao da budu takva opozicija, da budu tako politički misleći ljudi? Jer, ponavljam, svako ko se bavi politikom, a posebno narodni poslanici, oni koji imaju predstavnike u Narodnoj skupštini, ima obavezu, dužnost da se bavi politikom.
Mi se ovde svi do jednog kandidujemo da bi nam građani Srbije dali priliku da donosimo odluke za njih, da odlučujemo i o njihovim životima, jer smatramo da je naša ideja vredna toga. Pa, kad ćete to da radite ako nećete u ovakvoj situaciji? Kad ćete to da radite ako ne sad? Dakle, sada ste morali da organizujete svoja članstva, sad ste morali da organizujete sebe da dođete i ponudite se svojoj zemlji i ponudite se svojoj državi.
Rečeno je bilo da smo pravili neprijatelja od naše dijaspore. Pa, ako smo pravili neprijatelja od naše dijaspore, gde se vratila ta dijaspora? Kako je došla? To su naši državljani. Primili smo ih sa najvećom i brigom i radošću. Ja ih molim da ne idu, da se ne vraćaju u te zemlje koje su im pokazale šta misle o njima sada kad je teško, koje su jedva dočekale da ih se otarase sada kad je teško, koje su jedva dočekale da ne budu više tu.
Ova Vlada i Aleksandar Vučić su obezbeđivali ne samo besplatne avione, nego su obezbeđivali koridore i otvarali autoputeve u vreme kada je čitava Evropa bila blokirana. Mogli smo da kažemo - Mađarska i Austrija vam zabranili kretanje, šta mi možemo, vi ste ionako tamo, ostanite, evo, mi bi voleli, ali ne može. Ne, nego se borilo da uđu. Za svakog se pojedinačno borilo da dođe ovde.
Izvinite, ovde niko jedan dinar nije platio lečenje od Korona virusa, jedan jedini dinar. Nijedan hlorokin ovde nije naplaćen. Ko god da je došao ili u privremenu bolnicu ili bilo koju ustanovu našeg zdravstvenog sistema, nije ga niko pitao za knjižicu, nije ga niko pitao za osnov osiguranja, ni da li je došao iz Austrije, gde je možda plaćao, možda nije plaćao osiguranje i zašto ovde nema ili ima.
Da li imaš simptome? Lečiš se kao da si najbogatiji čovek na svetu. Pa, to nema u najbogatijim zemljama na svetu. U Americi ih sahranjuju u masovnim grobnicama ako nemaju da plate. U ovoj Srbiji, ovakvoj, siromašnoj, ali sve boljoj Srbiji, niko nije sahranjen u masovnoj grobnici, niko nije ostao bez leka, niko nije ostao bez kreveta, niko nije ostao bez respiratora. Treba da budemo ponosni na takvu državu, a ne da tražimo mane u tom.
Svi koji su došli iz dijaspore dočekani su raširenih ruku. To su naši ljudi bre, nego šta će nego da ih tako dočekamo. Ja sam ponosan zbog toga i molim ih da ne idu, da se ne vraćaju, jer vide da je ova zemlja bolja nego one koje su napustili. Nikom ovde nije naplaćen nijedan jedini dinar.
Ovde se, dakle, a opet niko to da kaže, pa to ne bi bilo moguće da 2014. godine Vučić nije preduzeo one teške reforme, da nismo doneli Zakon o radu u ovom parlamentu zbog koga su tada Aleksandra Vučića razapinjali, protiv mene pravili proteste. Da nije bilo toga, pa ne bi bilo ove države koja je u stanju da kupi hlorokin i da ga ne naplati nikome, da obezbedi lečenje svakom bez obzira da li ima osiguranje ili nema, država koja je u stanju da kupi i obezbedi svakom respirator. Jedna od najskupljih stvari u sistemu zdravstva jeste dan na respiratoru i zato ga nema u mnogo razvijenijim zemljama, jer je skupo, a retko se koristi, a naša država je rekla - neće niko umreti bez toga, ima da se borimo i borili smo se i ne pita niko koliko šta košta.
Da nije bilo te 2014. godine, gde se država nije spremala da bude jača, ne bi bilo ovo moguće. Bez onih teških mera, bez onih teških odluka, bez one politike Aleksandra Vučića, ovo ne bi bilo moguće, a kao što vidite sada jeste moguće i slobodno progutajte svoje politički ponos i kažite - to je dobro. Dobro je što država Srbija može besplatno da leči sve. Dobro je što država Srbija može da da penzionerima 4.000 dinara. To je dobro. Dobro je što može da da svakom građaninu 100 evra. Ko hoće, hoće, ko neće, neće. To je dobro. Dobro je što država Srbija može da da tri minimalne zarade svakom. To je dobro. Kažite - to je dobro, mi ćemo to raditi bolje, ispričajte sve ono kako treba da se ispriča - mi bi to sve bolje, ali je dobro što je ovo urađeno i što je ovako urađeno.
Ovde sam bio kritikovan zbog odnosa prema EU. Odmah da vam kažem ovako - Hvala Narodnoj republici Kini, hvala Ruskoj Federaciji, hvala Turskoj, hvala EU. Zahvaljujem se onako kako je pomoć stizala. Zahvaljujem se po vremenu kada je stizala. Veoma sam zahvalan EU što je omogućila sada da možemo da kupujemo njihove medicinske proizvode. Hvala im. Pretpostavljam da sada imaju dovoljno, trebalo je njima, evo sada su se setili nas, divno, kupićemo kada budemo mogli, ali priznajem da mi je nekako bilo strašno važno kada je došla kineska pomoć u trenutku kada je bilo najteže i strašno mi je važno kada je došla ruska pomoć u trenutku kada je bilo najteže. Pomoć se nekad meri i po tome kada je pošaljete, ne samo kolika je, nego i kada je stigla.
Građani Srbije glasaju za političke partije koje imaju jasan evropski put i tu nema nikakve dileme i Vlada, čiji sam ja član, ima jasnu politiku kada je u pitanju i EU. Ja ne radim protiv takve politike. Moji stavovi su moji stavovi i imam pravo da kažem da sam zahvalan i Narodnoj republici Kini, i Ruskoj Federaciji, i Turskoj, i svakom ko nam je pomogao i neću da se izvinjavam zbog toga. Nemam razloga da se izvinjavam zbog istine. To je istina.
Ja sam evroskeptik. Evroskeptik kao Boris Džonson, evroskeptik kao Salini, evroskeptik kao Sarkozi, evroskeptik kao mnogi Evropljani, a citat o smrti evropske solidarnosti nije prvi put izgovoren u Srbiji. Izgovoren je i u Austriji i u mnogim drugim zemljama i pitajte građane Italije uostalom šta misle o evropskojsolidarnosti i kako se u Španiji pokazala ta evropska solidarnost. Neću ja nikom da solim pamet. Ja želim da Srbija bude toliko napredna i toliko jaka da je svako želi, pa i EU.
Da li je istina da nam je prvo pomoć stigla iz Kine i Ruske Federacije? Jeste. Odakle je stigla? Da li za to treba da budemo zahvalni? Treba da budemo zahvalni. Da li sam zahvalan EU na svakom vidu pomoći? Jesam, ali nemojte tražiti od mene da se pravim da nam niko drugi nije pomogao kada nam jeste pomogao i pomogao kada je zaista bilo najteže i kada je bilo najpotrebnije, a stigla pomoć iz zemalja koje se i same žestoko bore sa krizom.
Nadam se da je EU zahvalna predsedniku Vučiću i Srbiji za pomoć koju je poslala. Nadam se da je EU veoma zahvalna zbog pomoći koja je stigla u Italiju, zbog pomoći koju je predsednik Vučić i ponudio i drugim zemljama EU. Evo, Srbija je dovoljno jaka da može to da uradi. Umesto toga, ovi će da pišu svoja pisma, opanjkavanja u Briselu, nadajući se da će ih neki ambasador pomilovati, nadajući se da će nekim čudom doći na vlast, ali samo bez građana Srbije. Hvala.

Ja ću samo jednu rečenicu. Sve što je rekla predsednica Vlade, apsolutno je i moj stav. Verujem u medicinu, verujem da je moguće izlečiti se samo ako postoji volja.
Hoću da ukažem samo na jednu sitnicu da građani Srbije znaju. Ovaj čovek koji se ovako ponašao, ovako izvređao narodne poslanike, naravno bojkotovao Skupštinu, radio šta je radio. Godine 2019. je od Narodne skupštine, od budžeta svih građana Srbije na ime toga što vodi grupu građana Dosta je bilo, a ne vodi je u parlamentu dobio 86.058.002 dinara. Dakle, što se ludila tiče nisu baš tako ludi kada su pare u pitanju. Hvala.

Samo kratko.
Na osnovu člana 88. stav 2. Zakona o odbrani, ja sam predsedniku Republike Srbije i vrhovnom komandantu Vojske Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću, dostavio 14. marta procenu rizika i pretnji po bezbednost Republike Srbije i njenih građana. Procenu je uradila, po mom naređenju, Uprava za vojno zdravstvo, na osnovu svih dostupnih informacija i uradilo predviđanje šta se može desiti u budućnosti i koje su mere potrebne preduzeti da bi se predupredilo ono najgore i da bi se zaštitili životi i zdravlje naših građana. Dakle, procedura je apsolutno ispoštovana i donete su odluke u skladu sa Ustavom i zakonom.

Najpre, mene bi zaista prvo bilo sramota da delim građane Srbije po njihovoj veri i naciji i da sa takvim prezirom govorim o državi Srbiji koja vodi računa podjednako o svakom svom građaninu.
Nikada više nije ulagalo, evo, konkretno Ministarstvo zdravlja u Novi Pazar nego sad, nikada. Sto miliona dinara je uloženo. Dok sam ja bio ministar rada, uložili smo i završili vaš gerontološki centar, veći nego što vam treba, sa većim kapacitetima nego što su potrebni gradu Novom Pazaru, baš zato da bi se znalo da država Srbija vodi računa i vodi računa.
Vojska Srbije, za koju smo slušali one budalaštine da nije dobrodošla i tome slično, Vojska Srbije je dezinfikovala svaku ulicu u Novom Pazaru i nisam primetio građane koji su išli okolo i sprečavali je da to radi. Naprotiv, svi su razumeli zašto to Vojska radi i, naravno, to treba da radi. Mi štitimo sve svoje građane. Vojska Srbije je postavila i privremenu bolnicu, ne pitajući ko će tu da leži, nego potrebno je građanima Novog Pazara i tačka, i odmah je uradila sve što je potrebno. Vojska Srbije je za dva dana opremila novopazarsku bolnicu kompletnim sistemom razvođenja gasova.
Sada imate nešto što nikada do sada niste imali. Aleksandar Vučić je doneo 10 respiratora, 10 kliničkih i još tri transportna. Ni jedan taj respirator niste imali, ni jedan jedini.
Kako će proći Aleksandar Vučić? Pa, za to se valjda kaže - hvala. Za to se kaže - dobro je. Ne plaćate vi porez Beogradu, vi plaćate porez kao i svaki drugi građanin Srbije svojoj državi. Plaćate porez kao i građani Beograda što plaćaju Republici Srbiji i ne pitaju da li će respirator otići u Novi Pazar ili Beograd. Država odlučuje o tome. Gde god je potrebno, otići i uraditi.
Dakle, Vojska Srbija je omogućila da imate potpuno razvedene gasove u bolnici. I tu će se lečiti onaj kome je pomoć potrebna. Ja se nadam da ih niko neće deliti po veri i naciji, da niko neće skidati sa respiratora ako mu ne odgovara vera i nacija.
Što se tiče predstavnika Vlade Srbije, neće, sasvim sigurno. I nikada tako nešto neće.
Kažete - kako ćete proći. Znate kako ćete proći? Proći ćete onako kao što je prošao Aleksandar Vučić kada vam je održao govor u Novom Pazaru - sa aplauzima. Sa aplauzima, kao što je uvek i bilo. A pošto nisam baš ubeđen da će razumeti na koga je mislio ministar Stefanović, evo, ja da pomognem - Sulejman Ugljanin. On je taj koji je voleo da govori - kad sam ja u Vladi Srbije nemate manjinski problem, kad ja nisam u Vladi Srbije, imate manjinski problem. Uvek je tako bilo i nikako drugačije. Tako da, nemojte to. Sedeo je čovek u Vladi Republike Srbije, bio ministar, ali čim nije ministar, ne valja Srbija, loša Srbija. Samo zato što on nije ministar. Čim je on ministar, sve može. Čim dobije službeni stan na Terazijama, može. Dobro je. I sve što treba, sve je dobro. Onda je to - dobra je Srbija, nije Srbija loša. Kad nema toga, ništa.
Podvucimo još jednom. Ja ne govorim o tome zato što je on Bošnjak, ja govorim o tome zato što je takav čovek, zato što tako govori i tako se ponaša prema svojoj državi. Nasuprot ogromnoj, ogromnoj većini građana Srbije, bošnjačke narodnosti.
Ja sam bio pre par nedelja u Sjenici, da obiđem vojsku, da vidim kako obezbeđuju kamp. Dočekalo me rukovodstvo opštine, građani Sjenice. To je bilo samo par dana nakon one budalaštine da vojska nije dobrodošla. Naravno da je dobrodošla u svakom delu Republike Srbije i naravno da će na svakom delu Republike Srbije vojska Srbije voditi računa o svakom svom građaninu i učiniti sve što može da bude bolje.
Vlada Republike Srbije posebno vodi računa upravo o Novom Pazaru. Ako bi neko imao razloga da se buni, mogli bi da se bune neke druge opštine u okolini, da kažu - koliko dajete i ulažete u Novi Pazar. Ali, neka, radimo to čista srca i treba to da radimo i dobro je. Ja sam ponosan zbog toga. Ne bih bio ponosan na sebe da tako loše govorim o zemlji koja vodi računa i o meni i o mojoj porodici i svakom mom. Žao mi je zbog toga, ali, eto, to smo morali čuti. Hvala.

Moram da priznati da ovakvu količinu mržnje prema sopstvenoj državi odavno nisam ni čuo ni video. Ovo je, blago rečeno, neverovatno.
Za one koji ne znaju, inače, kasarna u Novom Pazaru se nalazi u centru grada. Dakle, ne može da okreće cevi od gore. Ne može. Nalazi se u centru grada. Ne može to da radi.
Ovo će obeležiti današnju sednicu. Obeležiće je ružno, obeležiće je potrebom da se pravi problem tamo gde ga nema.
Kad kažemo zahvalnost, da, treba biti zahvalan za pomoć koju dobiješ. Naravno da treba. I šta je tu loše? Jel to sramota biti zahvalan kad ti neko nešto pomogne u životu, kad neko nešto učini? Kažu da je Miloš rekao - ne znam što me taj čovek toliko mrzi, nisam mu nikakvo dobro učinio. E, ovde znamo što mrzi. Hvala.

Ja se naravno veoma radujem što gospodin Jovanović ne podržava moju politiku. Daleko bilo, građani Srbije bi mogli pomisliti da sam se približio DOS-u , a to bi bilo apsolutno ne prihvatljivo.
Ja ovu Skupštinu nikada nisam palio, ne bih je ni zapalio. Nikada ne bih učestvovao u pljačkaškoj privatizaciji. Nikada ne bih približio Srbiju NATO paktu. Dakle, vrlo mi je drago što se prepoznaje razlike između naših politika i verujem da će i na sledećim izborima građani to umeti da cene.
No, svako ko se nalazi u ovom parlamentu i ko je ušao u ovaj parlament pokazuje brigu prema budućnosti države Srbije i poštovanje prema državi Srbiji zato što je ovde. Šta mi mislimo jedni od drugima to ćemo mi da raspravimo na izborima, raspravićemo i lično, kažem bar građani Srbije znaju da se mnogi od nas jednostavno ne menjaju, mi držimo do svojih ideja, do svojih uverenja, pa neka košta koliko košta.
Ali, oni koji nisu ovde, jesu odgovor na pitanje – ko to neće da sluša? Ko neće da se sasluša, ko neće da sluša onog drugog. Mi smo ovde. Mi čekamo argumente. Mi čekamo i raspravu sa i bez argumenata. Sve je to u politici dozvoljeno, sve je to moguće, pa i uvrede su dozvoljene i moguće, nismo deca. Svi smo mi ovde po 30 godina, što se politike tiče, ali da izađete napolje da stojite, lažete i naravno uvek primate države pare, to se podrazumeva, narodne pare i da pričate kako ste vi odgovorni, kako ste bolji od drugih, kako oni koji su ovde u ovom parlamentu ne predstavljaju naciju i državu, e pa to je to društvo o kome pričamo. Ako ćemo da tražimo ko su krivci za to što ovo društvo ne funkcioniše ili slabije funkcioniše nego što bi moglo, onda su oni koji upravo lažu u hodniku našeg parlamenta, a nemaju hrabrosti da uđu ovde.
Znate, svo vreme trajanja vanrednog stanja, od prvog dana, napadnute su sve mere Vlade. I, to nisu napadnute ni jednom sa nekog stručnog stanovišta. Niko nije došao pa rekao – trebalo bi uvesti ili ne bi trebalo uvesti karantin, trebalo bi uraditi ovo ili ono da se u skladu sa iskustvima nekih drugih zemalja da se nešto uradi. Ne, mi smo imali samo neprekidne i nepovezane napade sa svih strana.
Imali ste Đilasa koji iz sigurnog karantina poziva penzionere da izlaze na ulice. Obraća se „skajpom“, ali da izlaze na ulice. Imali ste Obradovića ili ko god je to od njih radio, koji su lagali o nekakvim šatorima na Avali. Slušali ste ih kako lažu da se helikopterima odnose leševi, masama. Slušali ste ih kako lažu da se noću naseljavaju emigranti po Srbiji, da se dovlače od nekud. Slušali ste kako lažu da nema hrane, da nema goriva, da počinje opšta kriza, da će nestati struje, da će nestati života u Srbiji i to sve u uslovima vanrednog stanja.
Slušali ste ih kako pričaju kako su medicinski radnici naši heroji, a onda im otežavaju život time što umesto da se bave pacijentima moraju da idu po televizijama i objašnjavaju da imaju maske i da imaju rukavice i da se bave onim što im nije posao. Najlakše im je bilo da se bave svojim poslom i tu su bili najbolji.
Dakle, slušali ste sve te laži. Slušali ste da u trenucima vanrednog stanja se igra ping-pong sa srodnim medijima, pa onda, hrvatski „Portal“ napadne Aleksandra Vučića, pa se to prenosi ovde, pa se onda komentariše, pa se od toga pravi tema. Slušali ste medije koji namerno lažu o situaciji na beogradskom „Sajmu“. Namerno lažu, objave vest – počinje štrajk glađu na beogradskom „Sajmu“. Mi tu proveravamo, razgovaramo sa ljudima, nema previše ljudi, oko 200 pacijenata je u tom trenutku bilo. Dakle, tu ste, proveravate, nema ništa od toga. Za sat vremena, kada ta vest postane vest na svim medijima, ljudi se uzbune i počnu da govore između sebe – počeo štrajk, učestvovaćemo u štrajku, smeta mi ovo, ili ne smeta mi ono. Pravili su vesti, ne proveravali, prenosili, pravili su vesti.
Vučiću nije bilo dovoljno što mu je sin oboleo, nego je morao da čita, sluša i da se pravi da ga ne pogađa, da ne odgovara na to, jer eto, to je politika. Ja nemam tu uzdržanost koju on ima, priznajem. Znači, da čita i sluša kako mu kažu – neka te zagrli sin, poljubi tatu, da ne izađeš sa „Sajma“. A, on pošalje svoje dete tamo gde su i svi drugi građani Srbije, bude na „Sajmu“, leči se u najboljim mogućim uslovima kao i svi drugi građani Srbije, a onda mora da sluša kako ga napadaju – zašto je na „Sajmu“? Da nije bio, a da je bio negde drugde? Šta bismo čuli od tome? Šta bi govorili – sakrio svog sina, evo ga, gde su naši sinovi.
Dakle, ni jednog sekunda nije prestala, ne politička borba, nego podmukla borba protiv sopstvene zemlje i sve vreme se vodila u ovim trenucima. Nije to bio nikakav neprijatelj koga možete da vidite i još uvek je tu Kovid, ne možete da pucate na njega, on se pobeđuje jedino borbom čitavog društva. Samo jedan ako popusti sve pada, samo jedan ako popusti sve pada. Ako pokušate da uplašite čoveka da ne dođe u bolnicu, a on ima simptome i zaražen je, on će zaraziti nekog drugog zato što se nije javio medicinskim vlastima, zato što ste ga ubedili da ne treba to da uradi, zato što ste mu rekli da je tamo lošije, zato što ste mu rekli nešto što nije istina. Niko nije odgovarao za tako nešto. Za sve lažne vesti koje su se prenosile niko nije odgovarao.
Mi smo se sve vreme borili sa jedne strane sa onim što treba da radimo, borili smo se sa Kovidom, sa njegovim posledicama za zdravlje nacije, da sve funkcioniše. Znate, Vojska Srbije je, pričaćemo siguran sam, imaćemo prostora u ovoj našoj raspravi, koliko je uradila, šta je sve obezbedila, šta je sve podigla, a u isto vreme ta ista Vojska Srbije je bila dužna da vodi računa o našem suverenitetu, o tome da naše nebo bude stalno zaštićeno i našim radarima i našim raketama i našom lovačkom parom, da naše granice budu čuvane, da se budno vodi računa da most u Kosovskoj Mitrovici ne postane odjedanput ono što ne sme da bude, da se ne upadne na sever, da vodi računa da život ne smetano funkcioniše svakog sekunda. Na sve to, imate one koji su neprekidno napadali Vojsku Srbije, neprekidno lagali kako nema ovo ili nema ono, kako se nalazi tamo gde se ne nalazi. Imali smo pitanja, zašto lete avioni Vojske Srbije, odavde, iz ove Skupštine kao glavnu stvar, umesto da budemo zahvalni što lete i što ima ko da leti, što funkcioniše Vojska Srbije i funkcioniše kako treba.
Dakle, slušali smo ovde neprekidne napade na svoju državu, ne na politiku, ne na partije, to je najmanji problem kad kažete ne valja ovaj ili onaj ministar, pa to je normalno i tako je potrebno, ali nije normalno da napadate mere za koje znate da pomažu očuvanju zdravlja nacije.
Još jednom, zahvalan sam za priliku što ćemo moći da razgovaramo, što ćemo moći da raspravljamo i beskrajno ponosan što ću moći da govorim o svemu što je uradio možda i najbolji, za mene kao ministra odbrane, najbolji deo države Srbije, Vojska Srbije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Meni je veoma drago što se pojavio poslanik Živković, pošto slušam kako laže u holu, pa mi je drago da dođe ovde da kaže to u lice…

Sram te bilo, takav rečnik se ne koristi u ovoj Skupštini… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Dakle, kao što bi rekao poslanik Živković u svom napadu mržnje, jel može to? Dakle, u svom napadu mržnje, kako Vojska Srbije nije adekvatno zaštićena i kako, slušajte, zašto ABHO naše jedinice ne dezinfikuju naše ulice sedamdesetopostotnim alkoholom, nego za to moraju da dolaze Rusi, hoće to da rade sa sedamdesetopostotnom votkom?
Dakle, ova primitivna uvreda naše ruske braće i ovaj primitivni izliv mržnje govori, između ostalog, da poslanik Živković ume da laže, ali ne zna ništa. Ulice se ne dezinfikuju alkoholom ni 70% ni bilo kojim drugim. One se dezinfikuju natrijum hipohloritom, a on se ne dobija ni iz dunje, ni iz višnje, ni iz šljive, ni iz krompira kao votka, ili žita, već se dobija iz industrijske soli, elektrolizom kroz naročitu mašinu i u odnosu jedan prema devet efikasno ubija Korona virus na ravnim površinama.
Dakle, sad znamo da poslanik Živković, osim što zna da mrzi i našu Vojsku i naše ruske prijatelje i rusku braću, ne zna ništa o onome o čemu govorim. Kaže - zašto naš ABHO to ne radi? Naš ABHO je to uradio u Kruševcu, Valjevu, Negotinu, Despotovcu, Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Raškoj, Kraljevu, Čačku, Vlasotincu, Babušnici, Medveđi, Bojniku, Lebanu, Preševu, Svrljigu, Leskovcu, Bačkoj Topoli, Ćupriji, Paraćinu, Novom Pazaru, Vranju, Bujanovcu, Surdulici, Varvarinu, Aleksincu i Velikom Trnovcu, pa sve to i nekoliko puta.
Zašto to ne radi više? Ne radi više zato što su od 2005. do 2007. godine, u vreme strahovlade DOS u ovoj zemlji, ukinuli korpuse i armije, a sa njima ukinuli i efikasni ABHO. Tada smo na nivou Vojske imali brigadu ABHO, na nivou divizije smo imali četu, a u svakoj brigadi smo imali po mešoviti vod, u svakom bataljonu imali smo po jedno odeljenje ABHO. Zahvaljujući njima, koji su nam sveli ABHO zaštitu na jedan jedini bataljon koji imamo na čitavom nivou Vojske, mi moramo da tražimo pomoć. I hvala Bogu što postoje ruski prijatelji, koji su nam tu pomoć i dali, što su nam pomogli.
Ovako ih vređati i ovako lagati o njima, a posebno o pripadnicima Vojske o tome da nisu adekvatno zaštićeni, govori koliko mrzite i koliko ste sve vreme, i ovo vanredno stanje, koristili, ne da pomognete svojoj zemlji, nego da joj naudite gde god možete i koliko god možete. Da pripadnici Vojske, koji u hiljadama, u hiljadama brinu o svakom od nas, nisu adekvatno zaštićeni, imali biste na hiljade zaraženih. Hvala Bogu, nema ih. Nemojte da budete tužni zbog toga. Da nisu adekvatno zaštićeni, imali biste desetine mrtvih i hvala Bogu nemate ih i nećete ih imati. Nemojte da budete tužni zbog toga, nego se obradujte zbog toga i kažite da je nešto dobro urađeno, kao što jeste dobro urađeno.
Zanimljivo, ne govorite o tome da su se vojnici, policajci, medicinske sestre, lekari, koji su se zarazili, zarazili u radu sa onima koji su bili su zaraženi, ne da su negde bili izolovani, pa naravno da tu i mogu da se inficiraju, a da ne govorim o tome da su i pripadnici Vojske, policije i svi ostali, obični, normalni ljudi, koji imaju svoja sela, gradove i gde komuniciraju sa svim drugim ljudima. Gledajte, dakle, ko je zaražen u jedinici i koliko, na kom mestu, a da su svi adekvatno zbrinuti, da su svi bili adekvatno opremljeni, jesu i biće.
Mene možete da mrzite i napadate, baš me briga, to je vaša stvar, drago mi je da ste došli, neka ste u parlamentu, ali ostavite Vojsku Srbije i nemojte tako ružno da govorite o našoj ruskoj braći. Hvala.

Zahvaljujem se poštovanom poslaniku. To što se mi ne slažemo, to nije razlog da ne kažem da se zahvaljujem što ste ovde i što pokazujete brigu o onome što se radilo i što će se raditi.
Upravo zbog toga želim da kažem da Narodnu skupštinu nije, bar iz njihovih glava, ni ućutkalo, niti dezavuisalo nikakvo vanredno stanje, već oni koji su je bojkotovali.
Sve ovo vreme Narodna skupština za deo opozicije jednostavno nije postojala, nije radila. Nije bio potreban virus, nije bilo potrebno vanredno stanje, oni su jednostavno odbili da budu deo Narodne skupštine, odbili da učestvuju u radu Narodne skupštine, odbili da se obraćaju svojim biračima posredstvom ove visoke govornice.
Nema tu krivice ni Vlade, ni predsednika Vučića. To je odluka, to je izbor za koji se plaća politička cena, a ta cena se plaća pred svojim biračima. Ljudi koji su glasali za određene političke partije da ih zastupaju, izgubili su svoje predstavnike, zato što su oni tako odlučili, ne zbog vanrednog stanja, ne zbog Kovida, ne zbog čije odluke, osim tih političkih partija i tih ljudi.
Dakle, Narodnu skupštinu niko nije ni raspustio, ni ponizio, naprotiv. Ako nije mogao da se čuje glas dela opozicije, to je njihova odluka, kao što je odluka i sada. Zašto nisu sada ovde, zašto sada sve to ne kažu, umeto što drže konferencije za štampu?
Ne slažem se da je bilo igde funkcionerske kampanje. Izvinite, da predsednik Vučić nije bio na svim tim mestima, slušali bismo kritike kako se zaključao, zatvorio, kako ne zna šta se dešava sa narodom, kako brine samo o sebi, kako ga baš briga za običnog čoveka. Predsednik Vučić je obezbedio više respiratora za nekoliko nedelja nego sve prethodne vlasti od 2000. godine na ovamo. Zašto to ne možemo da priznamo i kažemo? Kažemo - sve ostalo ti ne valja, ali to si uradio, i to jeste tako. I dobro je da si bio sa svojim narodom, jer u trenucima krize treba da budeš sa svojim narodom. Zato je predsednik Srbije, zato su ga izabrali.
Da ja nisam bio na svakom mestu gde je angažovana Vojska Srbije, slušao bih kako sam kabinetski, kako me ne zanima običan vojnik, kako ne znam šta se dešava sa njim. Naravno da treba da budem tamo i naravno da treba da budem na svakom mestu gde je neko iz mog resora, a predsednik Republike je sa čitavim narodom i svuda gde je potrebno.
Znate, slušali smo i slušamo kako je i koliko je puta napadnuta porodica predsednika Vučića. Kada mu je sin oboleo, niko nije rekao - to dete je obolelo zato što je delilo pakete penzionerima, zato što je bio volonter, zato što je bilo dobrovoljac, zato što je hteo da pomogne, već su odmah krenuli sa zluradim komentarima. Kad je otišao da se leči tamo gde su mu rekli lekari, ne njegov otac, nigde nisam pročitao lekari, svuda smo čitali po novinama poslao ga Aleksandar. Ma nije on nigde nikog poslao. Lekari, struka odlučili gde će da ide, kao i svi ostali građani Srbije. Onda smo trpeli napade, onda je on trpeo napade i zbog toga što mu se sin leči tamo gde se leče i svi građani Srbije.
Ja ovde govorim samo o tome da moramo imati bar, koliko je moguće, da nas politika ne zavara u tome, jedinstven i realan kriterijum, bar kad su ova teška i najteža vremena, pa da ono što bismo sebi upisali kao zaslugu priznamo i kao zaslugu drugima. Ono što bi kod sebe kritikovali, da kritikujemo i kod drugih.
Što se tiče donacija, to će biti više nego transparentno, i jeste transparentno. Uostalom, evo, što se tiče Ministarstva odbrane, otiđite na naš sajt, sve što smo ikada dobili, stavili smo na naš sajt, sa velikom zahvalnošću što smo dobili, ponosni što smo dobili, beskrajno ponosni i beskrajno zahvalni svakom od tih ljudi.
Dakle, u svakom slučaju hvala što ste vi u parlamentu. Vi svoje kritike treba i dobro je da izlažete. A, ono što molim sve, to je da političku raspravu vodimo razmišljajući o trenutku u kome se nalazimo i da nikad ne dozvolimo da nas politika ne zavede da uradimo ili kažemo nešto što može uticati na ljude da ugroze svoje zdravlje ili da ugroze svoju zemlju. Hvala.

Samo da dodam, da je bilo i uspešnih firmi. Recimo, u to vreme „Dajrek medija“ Dragana Đilasa je fantastično poslovala. Sjajno je radila. SBB je fantastično poslovao. Tako da nije da nije bilo, bilo je, samo nije bilo državnih, nije bilo ono što je za narod, ali za njih jeste bilo.
Ja sam želeo da odgovorim na vaše pitanje na temu Kosova i Metohije, ovoga što je rekao predsednik Vučić. Kažu kada je 1915. godine srpska vojska pregazila Albaniju, došla do mora, da je Nikola Pašić rekao – spasa nam nema, propasti nećemo. To vam je upravo rekao i predsednik Vučić. Ima jedan izreka u našem narodu, često se koristi, posebno u Kosovskoj Mitrovici, tamo sam je prvi put i čuo, kaže – zategni, ali da ne pukne. To je tako, pred pregovore nećete reći ni da ni ne. Nećete reći šta su vam pozicije. Nećete reći gde prestaje, gde počinje. Nećete reći, naravno, šta ćete sve uraditi, na šta ste spremni, na šta niste, zato služe pregovori. Ne treba govoriti ranije o tome, svakako.
Ovo što je rekao predsednik Vučić rekao je upravo tako. Da li se mi pravimo da nas ne ucenjuju? Rezolucija 1244 je ucena. U Rezoluciji 1244 koje se grčevito držimo kao nečega što garantuje naše prisustvo na prostoru Kosova i Metohije se kaže – ako ne odemo. Da nije bilo Rezolucije 1244 nastavili bi bombardovanje. To je čista ucena. Čista ucena je kršenje našeg suvereniteta. Čista ucena je povlačenje naše vojske. Čista ucena je povlačenje naše policije, naravno. Ali, jednostavno živimo u takvom svetu i moramo da se nosimo i borimo.
Znate, već osam godina ja slušam kako smo izdali Kosovo. Evo, ovde imate poslanika sa Kosova i Metohije, imamo ih južno od Ibra, imamo ih severno od Ibra ovde i oni najbolje znaju da smo mi pre osam godina slušali da smo priznali nezavisnost Kosova, da smo potpisali nezavisnost Kosova i da je samo pitanje nedelja kada će se to i desiti, kada Kosovo ulazi u UN. Nije se desilo. Ne, slučajno.
Znate, vi imate Vuka Jeremića kome su za njegove pregovore i za njegovo što pitao Međunarodni sud pravde imate naslovne strane u Prištini gde kažu – hvala Vuče. Ovde imate gde Kurti traži da se Tači smeni i da bude uhapšen za to što je pregovarao i to što je prihvatio. Vi vidite razliku i vidite zašto se toliko beži od pregovora. Vučić pregovara tako da Kurti beži od pregovara glavom bez obzira.
Čekajte, ovo je prvi put da imamo garnituru šiptara u Prištini koja odbija da sedne za pregovarački sto. Do sada je uvek bilo obrnuto. Do sada su uvek nama zavrtali ruke i govorili sedite, a šiptari raširenih ruku - samo što pre dođite, pregovori, biće dobro. Sada oni beže od pregovora. Znači da gubiš nešto. Znači da gube nešto u pregovorima i to da gube mnogo u pregovorima.
Od kako smo počeli da pregovaramo 14 zemalja više ne priznaje Kosovo i Metohiju, a nijedna nova se nije pojavila koja kaže – da, priznaje Kosovo i Metohiju.
Dakle, vidite šta je promena i apsolutno to što je predsednik Vučić, da li će stizati i stižu takve neprihvatljive ponude stižu i stižu već osam godina i on nije prihvatio ni jednu. I svaki put je uspeo da sačuva suverenitet naše zemlje i svaki put je mogao da ode i u Kosovsku Mitrovicu i da ode i u Gračanicu da pogleda Srbije sa Kosova i Metohije u oči i da im kaže šta je dogovorio, šta je uradio da dobije njihovu podršku. Evo, već osam godina čuvamo srpski suverenitet na prostoru Kosova i Metohije i činimo to preko svake nade.
Od onih koji su nam napravili liniju na Jarinju, od onih koji su ispregovarali da važe diplome južno od Ibra, znate, evo ovde imamo poslanike južno od Ibra, oni znaju koliko desetina univerziteta, ne fakulteta, univerziteta imaju južno od Ibra koji štancuju neke diplome, samo Bog zna šta bismo morali da priznamo i šta bi nam se ovde dovuklo, ali mi smo to priznali, kao što smo tada, pre 2012. godine, od tih koji nas sada napadaju priznali da ćemo prestati da izdajemo saobraćajne dozvole, da ćemo prestati izdajemo tablice, da ćemo prestati da izdajemo lične karte, da ćemo prestati da izdajemo bilo koje dokumente za Srbe koji žive na prostoru Kosovu i Metohije. Kao što vidite mi to sve ne radimo i grčevito se borimo da sačuvamo naš suverenitet. Tako da spasa nam nema, propasti ne smemo – zategni, a da ne pukne, i to je tako.
Hvala.