Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, poštovani građani Republike Srbije, poštovani građani Republike Srpske i BiH, koji ste, siguran sam, pratili dobrim delom i ovo zasedanje, jer se radilo i o vama, ne samo o građanima i državljanima Republike Srbije. Meni je zaista veliko zadovoljstvo što na osnovu svega što sam danas čuo znam da će ovi predloženi zakoni dobiti podršku, da će biti izglasani i da će menjati život naših građana na bolje.
Danas ste uradili jednu važnu, jednu dobru stvar. Zahvaljujem vam se na strpljenju. Zahvaljujem se na ozbiljnosti sa kojom ste pristupili i ovoj raspravi, ozbiljnosti sa kojom ste pristupili, sa kojom ćete pristupiti i ovom glasanju.
Ja sam u međuvremenu razgovarao sa mojim kolegom iz Saveta ministara BiH, ministrom komunikacija i prometa, gospodinom Vojinom Mitrovićem i mi smo se već dogovorili da već u toku ove nedelje naše tehničke ekipe, ekipe carina i Uprave granične policije se sretnu na mostu, dogovore se odmah oko tehničkih detalja, šta je tu potrebno, kako to da se uspostavi i da zaista veoma, veoma brzo uspostavimo novi, prvi zajednički prelaz između Republike Srbije i Republike BiH.
Hvala vam za sve što ste rekli. Hvala vam za to što ste proveli ovaj dan razmišljajući i boreći se da unapredimo i ove predloge i da unapredimo život svih naših građana.
Mi ćemo se, verujem, brzo ponovo videti. Pred vas ću izaći, nadam se do kraja godine, sa Predlogom izmena i dopuna Zakona o strancima, Zakon o azilu, Zakon o oružju i municiji, čime ću, verujem, obradovati moje kolege lovce, možda i Zakon o bezbednosti saobraćaja.
Proveli smo jedan uspešan, koristan dan. Želim još jednom da vam se zahvalim na strpljenju, da vam se zahvalim na ozbiljnosti i da vam kažem da ste sigurno ovim što ste danas uradili obradovali i građane Republike Srbije, ali i građane Republike Srpske i hvala vam.

Poštovani predsedniče Vlade Republike Srbije, poštovani predsedavajući, poštovane kolege ministri, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, ja se zahvaljujem na ovom pitanju.
Činjenica da je policija uradila ono što je do nje, kada je u pitanju borba protiv organizovanog kriminala. Jedna od najorganizovanijih, a sigurno najsurovija organizovana kriminalna grupa, ne samo na ovim prostorima, slobodno mogu da kažem i u Evropi, lišena je slobode. Više od 30 pripadnika ove grupe je uhapšeno i u skladu sa rezultatima istrage, još nekih pripadnika ove organizovane kriminalne grupe biće takođe uhapšeno. Kako se istraga odvija, tako dobijate nove dokaze, nove informacije, postupate po njima, naravno sa tim je upoznato nadležno tužilaštvo. Oni nam izdaju odgovarajuće naloge i ti ljudi završavaju iza rešetaka. Nikada nećemo prestati sa borbom protiv organizovanog kriminala, nje će uvek biti, ali je suština državne organizacije da svaka sledeća organizovana kriminalna grupa bude slabije organizovana, bude malobrojnija i bude manje opasna. Ne stigne u vremenu da traje tako dugo da bi postala ovako opasna i ovako surova.
Dakle, to je naš posao. očekujem u zakonskom roku da će Tužilašstvo za organizovani kriminal izaći sa optužnicom protiv ove banke, da će na jedan siguran sam izuzetan način dokazati sve ono o čemu smo slušali i u javnosti i da će na najbolji mogući način dati poruku kako se obračunava i šta je logičan kraj svakog onog ko se bavi kriminalom, a posebno ljudi koji su se drznuli da uzmu ljudske živote.
Međutim, činjenica je da postoji talas organizovanog pripremljenog napora da se zločini ove bande relativizuju i da se oni iskoriste kao sredstvo političke borbe i kao sredstvo političke ucene.
Pomenuli ste vreme kada je tragično nastradao i ubijen predsednik Vlade Zoran Đinđić, u to vreme, Aleksandar Vučić, ja, mnogi ovde u ovom parlamentu smo bili u opoziciji i nismo tada čitali izjave okrivljenih u kome kažu, podsetiću na izjavu Milorada Ulemeka, gde kaže da je sa Zoranom Đinđićem švercovao oko 600 kg heroina preko Drine. Niko od nas iz opozicije tada nije uzeo govornicu, organizovao konferenciju za štampu, našao tri analitičara i dva advokata i rekao da se sasluša porodica Zorana Đinđića, da se odmah obori Vlada, da se odmah svi članovi Vlade pohapse ili smene, jer evo, čovek je rekao da je sa Zoranom Đinđićem švercovao stotine kilograma heroina. Na pamet nam nije palo da tako nešto uradimo, jer smo znali prvo da to nije istina, a drugo, znali smo da okrivljeni ima pravo da laže da bi sebe zaštitio i da se takve stvari ne koriste, jer to ruši državu. Bili smo u opoziciji i najlakše bi nam bilo da tada steknemo politički poen na tome. Na pamet nam nije palo da niko od nas tako nešto uradi, jer smo znali da se to ne radi.
Sa druge strane, ovde vidite da imate Belivuka i Miljkovića, ostali su se dogovorili da se brane ćutanjem, čija se svaka reč prenosi kao suva istina. Sada se već sudi na osnovu toga.
U početku je bilo da je to nešto što treba proveriti, sada je to gotova presuda, sada je sve što oni kažu apsolutno tačno, Tužilaštvo, sud nemaju šta da se brinu oko toga, nemaju šta da se bave time, to je sve sušta istina. I sve se radi po potpuno unapred poznatom receptu. Najpre se sa kriminalcima dogovori šta će da govore, obratite pažnju, govore samo dva čoveka – Belivuk, Miljković, ostali pripadnici organizovanih kriminalnih grupa brane se ćutanjem, ćute i čekaju šta će biti i šta će im reći advokati. Kada dobiju informaciju šta treba da kažu, koga treba da napadnu, onda oni prenesu to što su rekli, neko sa više, neko sa manje umešnosti, prenesu to što su rekli i to što je rečeno nekim čudom dospe u tačno određene medije.
Tu mislim na KRIK, mislim na „Njuz Adriu“, evo sad se angažovao i „NIN“ oko toga, da ne zaostane, mislim, kako da oni nemaju te informacije, i kada to dobiju počinju da ih prenose sa sve manje navođenja - možda, navodno, ako je tačno, već to se prenosi kao nešto što je apsolutna istina. Kada to izađe u javnost, uvek tačno određeni unapred poznati analitičari i političari preuzimaju tu informaciju, komentarišu je i sada se njihov komentar i njihov zaključak prenosi bez pozivanja na izbor, nego se prenosi kao vest, kao njihova izjava. Zatim se njihove izjave ponovo prenose da bi još jednom izašle u medijima u regionu koje potpuno zanemaruju izvor. Nema objašnjenja ko je rekao, šta je rekao, nego samo se polazi od toga - organizovani kriminal, Vlada vodi organizovani kriminal, Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, dva čoveka koja vode organizovani kriminal u Srbiji i onda se te informacije, čitali ste, jutarnji, još neki jutarnji list u Hrvatskoj, još neki portali u Bosni i Hercegovini, i to se onda još jednom vrati u naše medije kao vest koja je došla iz inostranstva, i ponovo.
Tako iskaz Marka Miljkovića se prenosi u tri različita medija, u tri različita dana. Nikako odjednom, jer on je dat odjednom, znate, nego da bi svaki dan imali novu informaciju koju ponovo komentarišete i ponovo prođete kroz sve ovo. Dakle, potpuno organizovano i pripremljeno i vi sad čujete, imali ste onog, ne znam, neki advokat, ne znam ni kako se zove, koji izađe i kaže – odbrana Marka Miljkovića je mnogo tačnija, koherentnija, verodostojnija nego ovi koji se brane. Interesantno da zaborave da napišu da je taj advokat član rukovodstva stranke Vuka Jeremića. Ali, to nije važno, on je advokat, on je ekspert, znate, to što je u stranci Vuka Jeremića nema nikakve veze sa njegovim stavom.
Imate onog akademika ili kako god da se zove Tiodorović, Teodorović, koji izađe i kaže – bojkot svega, pa onda počne da nabraja, sve što ima veze sa državom treba bojkotovati, na kraju će bojkotovati decu u školi, pa pravednička deca neće hteti da se druže sa drugom decom, jer zaboga, ovi su deca od nekog drugog. Onda izađe i kaže – više verujem Belivuku i Miljkoviću, nego Vučiću i Vulinu. Tačno je, u pravu si, ti i treba više da veruješ Belivuku i Miljkoviću. Tako je. Sličan se sličnom raduje. Naravno da treba da im veruješ. Nama ne treba da veruješ. Veruj ti njima dvojici i drži se ti njihovog verovanja.
Onda dođete do toga, znajući sve ovo i naše nadležne službe su nas i te kako pripremile i upozorile da će se ovaj scenario odvijati. Nisu oni tako neprepoznatljivi, ostavljaju oni dovoljno tragova da možemo to da ispratimo i kada znajući to, kada znamo da će se krenuti u akciju relativizacije zločina i kada će se krenuti u akciju da zločin, zapravo je na strani onih koji su uhapsili, koji su razbili mafiju i kada se puste odgovarajuće informacije, ja sam konkretno pokazao nekoliko fotografija na televiziji da bi Srbija videla sa kakvim zlikovcima imamo posla, onda više nije pitanje da li su oni ubijali, mučili, dilovali drogu, ucenjivali, reketirali, nego ko je pustio informaciju o tome da su oni ubijali i reketirali. Otkud državi pravo da kaže da je neko ubijao i reketirao.
U istom novinskom tekstu ja pročitam gde se kaže, u pasusu gde se govori o Belivuku i Miljkoviću, neko iz „Vremena“ nisam siguran ko je, kaže – svako je nevin dok se ne dokaže suprotno, a onda pri kraju tog teksta gde se pominje ime Aleksandra Vučića kaže – on bi morao da odgovara za ono što je radio. Čekajte, jel ima ta prezumpcija nevinosti za sve ili samo za krvoloke i ubice, ili samo oni koji su učestvovali u ovoj bandi, ubijali, mučili ljude, za njih važi prezumpcija nevinosti? Oni su nevini dok se ne dokaže suprotno, a svi mi koji smo ih pohapsili, koji smo razbili tu bandu mi smo krivi. Ako je krivica što smo ih razbili i pohapsili, onda prihvatam tu krivicu. Prihvatam da budem napadan od mafije, ja sam to zaslužio. Kao što su zaštitu od mafije zaslužili neki drugi, svako svojim činjenjem ili nečinjenjem, svakom po zasluzi.
U ovom trenutku u Srbiji, pogotovo u medijskoj strukturi, podržano je od političkih struktura, pokušava se izvršiti relativizacija zločina ove bande i pokušavaju se pretvoriti u politički faktor, u faktor kojim treba uticati na buduće izbore, uticati na birače. Niko više ne govori šta su radili, nego se govori o tome da li sam ja vlasnik kuće u Ritopeku i Marko Miljković vrlo elokventno, mudro, onako kako ga je Bog dao, kaže – ja sam izabrao tu kuću, a onda sam rekao – nemoj da ulaziš u tu garažu, samo ću ja ulaziti u tu garažu, a u toj garaži je klanica gde je on i njegovi drugovi ubijali svoje žrtve. Znači, nije on, ja sam. To se prenese kao potpuno relevantna informacija, kao potpuno ispravan stav.
Izvinite, dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj Skupštini koliko puta u žaru borbe se kaže nešto, pa se traži objašnjenje za to što je rečeno, traži se argument. Ovde nema argumenta, dovoljno je reći tako nešto i to postaje vest. Sad vi morate da se branite od te vesti.
Odmah da vam kažem, biću najsrećniji ukoliko budem mogao na svako od tih pitanja da odgovorim pred kamerama na poligrafu, ali da cela Srbija to vidi, da me pitaju – da li sam ikada u životu video Marka Miljkovića ili Belivuka? Da li sam ikada komunicirao sa njima na bilo koji način? Da li sam ikada u životu bilo šta zatražio od njih? Da li sam ikada bio, čuo, video kuću u kojoj su oni ubijali i klali? Da li bilo kakve verbalne, ne erbalne komunikacije bilo sa tim zlikovcima i ubicama? Voleo bih da vidim i njih na tom poligrafu.
Ali, ništa to nije važno, važno je što mi gubimo vreme koje treba da potrošimo i u razbijanju ove bande i objašnjavanju da se ovo ne sme ponoviti, na to da mi moramo da objašnjavamo da to što ubice i krvoloci govore nije istina. Pokušali su i pokušavaju već godinama da od Aleksandra Vučića i njegove porodice naprave kriminalce, svakog člana porodice, pa do onog da će malog Vukana, da ni on ne sme da pobegne, da će ga hapsiti na aerodromu, dete od nepune četiri godine, i to će hapsiti na aerodromu.
To se radi planski i to se radi namerno. Kada nekog čoveka potpuno dehumanizujete, kada on više nije čovek, kada je on samo nekakva moralna nakaza, vi tražite nekog ko će sa takvim čovekom, tom nakazom, raskrstiti, ko će biti heroj nacije. Vi stvarate utisak da velika većina Srba je zapravo spremna da likvidira tog čoveka i da je dobro samo ko će biti prvi. Nedavno, pre par dana, čitam u novinama gde se izađe i kaže se, kako beše, ustanak ili opstanak. Pa, pročitate gde se kaže – ne budu li izborni uslovi odgovarajući, mi idemo na ulice, borićemo se do nasilnog pada ovog režima, jer kako kaže, mislim da predsednik onoga što je ostalo od DS, koji je navikao da ulazi u Skupštinu paleći je, kaže – ako nema slobodnih izbora, narod ima pravo da se pobuni, a on odlučuje šta su slobodni izbori i šta će biti.
Onda, dođete do toga da advokati uzimaju na sebe da su sudije i tužioci i oni odlučuju ko je kriv i to ne pitajući ni struku, ni pravdu, ne znajući ništa o predmetu, nego samo dolaze i kažu ovaj ili onaj je kriv. Kada tako nešto uradite i kada tako nešto radite, vi imate jasnu nameru i želju da se zlo desi, vi ga priželjkujete i vi ga tražite, vi pozivate da se zlo desi.
Zato već godinama od Aleksandra Vučića i njegove porodice pravite kriminalce i mafijaše. I nakon svih ovih godina nijednog jedinog dokaza, ni jedne jedine kredibilne rečenice koja bi vodila u tom pravcu. Kao što slušamo, evo devet godina, znamo se, tu smo, devet godina slušamo da je Aleksandar Vučić priznao Kosovo juče, evo devet godina nije priznato Kosovo, i devet godina se borimo za Kosovo i Metohiju, i evo devet godina slušam kako je Republika Srpska prodata juče, i evo devet godina Republika Srpska i Republika Srbija sve tešnje, sve jače i sve složnije.
Tako je i sa kriminalom. Devet godina slušam da je Danilo Vučić kriminalac, da je Andrej Vučić kriminalac, da mali Vukan treba da odgovara, da je Aleksandar Vučić, naravno, kriminalac, njegov otac, majka, sve, svaki član njegove porodice, svaki član njegove porodice je posebno obrađen kao neko ko nema ljudsko lice. Naravno da je to namerno i naravno da to nije slučajno, i naravno da je to urađeno sa namerom i da povredi tog čoveka, da utiče na njegovo rasuđivanje, da utiče na njegovo odlučivanje, da utiče na njegovu volju i sposobnost da radi to što radi, ali isto tako da se u Srbiji stvori atmosfera u kojoj je sve to dozvoljeno i sve normalno.
Ovakva dehumanizacija nije viđena ni u jednoj evropskoj zemlji. Probajte da mi nađete neku zemlju u našem okruženju, idite dalje, gde god, gde ćete da mi pokažete da se ovo dešava prvom čoveku te zemlje i njegovoj porodici. Probajte da mi nađete neku zemlju u kojoj će biti potpuno relevantno i normalno da jedan od osumnjičenih, uskoro i okrivljenih, za najteža krivična dela, najmonstruoznija krivična dela, da njegova reč ima istu težinu kao reč predsednika države, predsednika Vlade, ministra unutrašnjih poslova, i da se to u potpunosti izjednačava. Probajte to negde da nađete.
Da li možete da zamislite El Čapa kako objašnjava da on nema ništa sa drogom, ali da je predsednik Vlade sa njim dilovao kokain? Ne možete da zamislite. Da li možete da zamislite vođe meksičkih narko-kartela koji su isporučeni SAD u kojima oni kažu – da, da, mi smo to sa Obamom uradili, a i Tramp je nešto prebacivao? I to je potpuno relevantno. Samo u Srbiji imate dovoljno medija i dovoljno političara, imate, mislim onaj Aleksić, do juče je bio vaš kolega, koji kaže – režimska propaganda protiv Belivuka i Miljkovića, propaganda. Da li je potrebno reći bilo šta, osim pokazati ono što su ti zlotvori uradili? Da li je potrebna propaganda za tako nešto? Još se bune zbog toga što država ima hrabrosti to da pokaže i što ima hrabrosti da stane iza onoga što je radila i da ne dozvoli da se ikada ovo više desi.
Iskreno sam ponosan što sam uz Aleksandra Vučića i što pokušavaju da nas povrede i uvrede na isti način i na istoj strani. Čovek u životu sam bira svoje prijatelje, a što ga neprijatelji izaberu, izaberu ga nepogrešivo, i tačno znaju zašto su ga izabrali. Kao što o vama, o meni govore vaši prijatelji, e tako govore i vaši neprijatelji. Nepogrešivo govore i vaši neprijatelji.
Što se tiče vašeg drugog pitanja, Novi Pazar je prostor čijom bezbednošću ja, kao ministar unutrašnjih poslova, nisam zadovoljan. Intenzivno radimo i sa policijskom upravom i imenovali smo više ljudi na lokalu, pokušavamo da popunimo sve, da popunimo sva ona mesta koja nisu bila popunjena. Znate da smo 58 dana držali žandarmeriju, što nije nikakvo rešenje, to je sredstvo koje je rešilo u tom trenutku nešto, ali nije rešilo sistemski zaista ništa.
Što se tiče konkretne situacije u Novom Pazaru, ostajem vam dužan za odgovor i ostajem vam dužan i da se vidimo i u Novom Pazaru i da razgovaramo, ali i sa svim političkim faktorima, kao i sa bezbednosnim faktorima. Verujem da je Novom Pazaru potrebna pomoć. Znamo koliko je izložen, od blizine granice, do različitih političkih uticaja koji se tamo evidentno ostvaruju. Imate jednu potpuno objektivnu stvar. Nakon zatvaranja zapadne Evrope za koronu mnogi pripadnici kriminalnih grupa su bili proterani iz tih zemalja ili nisu mogli da se vrate, vratili su se u Novi Pazar. Došlo je odmah do prepoznavanja međusobno. Naravno da je došlo do sukoba. Svi zajedno moramo da pokažemo da kao država jesmo u stanju da nađemo sistemski odgovor, ako su u pitanju kadrovske promene – i kadrovske promene, uopšte ne bežim od toga. Hvala.

Znate, sistematizacija u MUP-u je doneta godinama ranije i tada je određeno gde, kako, koja policijska uprava ima koji broj pripadnika. Ukoliko bismo se dosledno držali ovog procenta od tri policajca na hiljadu stanovnika, bojim se da kada bi to pomnožili i podelili sa ovim milionima kojima mi živimo, da bi policija bila brojnija od zdravstva, od prosvete i brojnih drugih institucija, tako da to teško da možemo da uradimo u svakoj opštini. Svaka policijska uprava koju biste sad anketirali, bi vam rekla da ima mali broj ljudi, treba mi više ljudi. To je sasvim razumljivo i to je sasvim u redu.
Nije stvar u pukom prebrojavanju, već je stvar i o obukama i tehnici i svemu što je potrebno. To je ono što se radi.
Pominjali ste pozornike. Mi smo sada pokrenuli jednu veliku akciju uvođenja, danas se to moderno zove policajac u zajednici, a to je pozornik. To je onaj policajac koji ima svoj reon, tu je maltene do penzije. On poznaje svakoga, radi tu. Ja očekujem da ćemo do kraja ove godine već obučiti i zaposliti preko 400 takvih policajaca. Da bi prošao osnovu policijsku obuku, mora da prođe devet meseci, pa prođe sve one bezbednosne provere. Dakle, potrebno je bar godinu dana da bi se to efektivno radilo i prošlo.
Ja ljude ne delim po veri i naciji i ne verujem u ključ. Mislim da je SFRJ uništio ključ, da sama činjenica što je neko Bošnjak ili činjenica što je neko Srbin o njemu meni ne govori baš ništa. Meni govori njegova stručnost, govori mi njegovo znanje, njegov patriotizam, njegov odnos prema zemlji, njegov odnos prema poslu. To su stvari koje ja računam kao nešto što je bitno. Koje je vere i koje nacije, ne znači mi baš ništa.
Kada je žandarmerija u Novom Pazaru bila 58 dana, radeći da se one užasne scene onog pucanja po kafićima i međusobnog ubijanja ljudi, da koliko-toliko smiri situaciju, mislim da smo u tome jednim delom uspeli, nisam zadovoljan do kraja, ali jednim delom jesmo uspeli, nije bilo nijedne jedine pritužbe na rad žandarmerije, a odmah da vam kažem da je ogromna većina pripadnika žandarmerije nije bila ni iz Novog Pazara, ne znam, pravo da vam kažem, koje su vere i nacije, ne bih mogao da se izjasnim, morao bih da proverim to, ali sad ne mogu to da vam kažem.
Znam da nije bilo ni jedne jedine pritužbe, iako ti ljudi nisu bili iz Novog Pazara, niti sa prostora Raške oblasti, ni jedne jedine, što govori da sama vera i nacija neće doneti ništa. Naravno da uvek treba voditi računa i o tome, što je prirodno, što je logično. Ako imate većinsko stanovništvo ove ili one nacije, to je logično zbog poznavanja običaja, zbog poznavanja prostora, ali jedan od problema koje imamo u Novom Pazaru jeste što je vrlo teško biti uspešan policajac u Novom Pazaru kada je toliko rodbinski povezan, što je prirodno i razgranato, dosta je teško zaustaviti nekoga ko vam je brat od ovog ili onoga, s kim ste bliski ceo život, mala sredina, radilo se. Vrlo često onda, čak i iz Policijske uprave za Novi Pazar, traže intervenciju spolja, a upravo da ne bi bili opterećeni međusobnim rodbinskim odnosima.
Znate, ja imam poverenje u svakog svog policajca, ali meni malo, malo pa stigne neka prijava koja kaže ovo je moj brat od strica, a ja pogledam brat od strica na poternici, brat od ovoga na poternici, brat od onoga na poternici. Dakle, ja neću da sudim o policajcima na osnovu toga, nego sudim samo i jedino isključivo na osnovu njihovog rada. Treba voditi računa o nacionalnoj zastupljenosti, ali to meni, dok sam ja ministar unutrašnjih poslova, neće biti preovlađujući faktor, jer to bi onda značilo da u svim opštinama gde su npr. Mađari u većini treba da bude Mađar načelnik policijske uprave, da u Bačkom Petrovcu mora da bude Slovak, da u Preševu mora da bude Šiptar. Zašto?
Izvinite, zašto? Ja hoću dobrog policajca i uopšte mi nije nikakav problem, kao što znate, u direkciji imam više Bošnjaka. I što da ih nemam? Dabogda ih bilo, svi da budu, zato što su dobri policajci, i to je jedino što me zanima. Tako da sve ostalo ide u drugi plan i sve ostalo nije argument.
Kada se desilo da je jedan Srbin u Novom Pazaru, policajac, učinio jednu ružnu i neoprostivu stvar, kada je u pitanju njegovo ponašanje pred džamijom, taj policajac je odmah bio suspendovan, protiv njega se vodi disciplinski postupak. On je Srbin, ali on je Srbin iz Novog Pazara. Morao je da zna da to ne sme da uradi, morao je da zna da to nikada ne sme da se desi. Nisam siguran da ga je činjenica što je Srbin naterala da to uradi. Nije. On je rođen tu. Ko zna šta mu je bilo u glavi i zbog toga je kažnjen, i to nikada neće biti deo Ministarstva unutrašnjih poslova i nikada neće biti deo naše politike, ali ne verujem da je vera i nacija određujuća i da ključ koji je uništio države u kojima smo živeli, mnogi od nas smo generacija, da treba da bude osnovni kriterijum.
Osnovni kriterijum je obrazovanje, osnovni kriterijum je poštenje, osnovni kriterijum je sposobnost. Sve ostalo dolazi posle toga. Ja u takvoj Vladi radim i takvo Ministarstvo vodim i uvek gde god sam bio takvo ministarstvo sam vodio i uvek ću se držati tog kriterijuma. Hvala.

Zahvaljujem.
Vidite, zakon za koji ste vi glasali, gospodine poslaniče, Zakon o bezbednosti saobraćaja, koji je regulisao ove tehničke preglede i na osnovu koga je donet Pravilnik o tehničkom pregledu vozila koji donosi Ministarstvo saobraćaja je donet 5. juna 2018. godine. Od tada do danas je ostavljen prostor od tri godine da se prilagode tehnički pregledi da se prilagode ovom zakonu. Tri godine. Nakon tri godine od nekih 853 privredna društva koja su imala ovlašćenja da se bave tehničkim pregledima sada po tom zakonu funkcioniše oko 500 privrednih društava i 121 privredno društvo je prestalo sa radom, ali je podneto još 546 zahteva za otvaranje novih tehničkih pregleda.
Razumem da ima nekada i gužve, nekada je i malo sporije, nekada se uigravaju. Svaku primedbu koju imate, kao što smo imali za onaj primer gde jedno vozilo nije prošlo tehnički pregled jer nije imalo neku prskalicu na faru, mi smo podneli prijavu protiv tog tehničkog pregleda koje se tako ponašalo. Molim vas, kada god imate tako nešto, obratite se saobraćajnoj policiji. To je u našoj nadležnosti i mi ćemo uraditi i proveriti, ali tri godine se odlaže primena ovog Pravilnika. Jednom je moralo da počne.
Kao što se u ovom parlamentu glasali, sećate se, za putne, za novi zakon o tome da morate da prijavite svoje prebivalište, da ako promenite adresu morate to da promenite i u svim drugim dokumentima koji su validni. Jednom mora da počne. Sada je počelo, 2018. godine je donet zakon. Dobar deo vas je glasao za taj zakon, danas se taj zakon primenjuje. Bićemo naravno maksimalno tolerantni u okviru zakona i u okviru Pravilnika koji donosi Ministarstvo za saobraćaj i na osnovu toga naravno učinićemo sve da svako vozilo bude ispravno.
Znate kako, daleko bilo, kada se desi nešto, onda neko dođe i kaže – kako ste mogli da imate neispravno vozilo u saobraćaju i kako je vozilo prošlo tehnički pregled i onda imate napade sa svih strana otkud to da je nešto sa neispravnim kočnicama moglo da bude u saobraćaju, pa što se to desilo, pa ko je kriv, pa onda počnemo da odmotavamo, pa dođemo do tehničkog pregleda, pa do policajca koji je to dopustio itd.
Naravno da nijedno vozilo neće ispasti iz saobraćaja za manja oštećenja, za ogrebotine, za nedostatak prskalice ili tako nekih gluposti, ali ono što je bitno to je bitno i vodiće se računa o tome. Sve primedbe građana molim vas obratite se saobraćajnoj policiji. Mi smo tu da pomognemo, da proverimo kao što smo podneli prijavu protiv ovog tehničkog pregleda koji je za ta to isključio vozilo, što stvarno nema nikakvog smisla. Za sve obratite nam se. Mi smo tu da pomognemo, ali mora da se poštuje zakon koji smo sami doneli i Pravilnik koji je iz tog zakona proizašao. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici i gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, veliko mi je zadovoljstvo što možemo i danas zajedno da radimo i, kao što sam rekao kada smo razgovarali prošli put upravo o ovom zakonu, da mi u Skupštinu dolazimo da bismo zakone popravljali, da bi od vas kao predstavnike naroda dobili jasne sugestije i dobili jasna uputstva u kom pravcu treba nešto da radimo i kako treba da radimo, hoću da vam se zahvalim za amandmane koje ste predložili i da vam kažem da su svi amandmani koje je predložio nadležni odbor usvojeni od strane Vlade, od strane predlagača i da vam se zahvalim na tome što će ovaj zakon, zahvaljujući vama, biti samo još bolji i biti još više na usluzi građanima Republike Srbije.
Dakle, svi amandmani koje ste predložili su usvojeni.
Hvala vam.

Predsednik Aleksandar Vučić je objavio rat mafiji i zaista uspeo da objedini sve kapacitete, sve resurse naše države u jedinstvenoj borbi protiv organizovanog kriminala.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, BIA, Tužilaštvo za organizovani kriminal, kompletno pravosuđe, svi su ujedinjeni u ovoj borbi.
Nisam ja postigao te rezultate, te rezultate je postigla organizovana i ujedinjena država, a ja sam imao čast da u tom trenutku budem na čelu MUP-a. Kada imate takvu podršku, kada imate takvu sinergiju čitavog društva, čitave države, pobeda je izvesna i nema tog organizovanog kriminala koji može da se nosi sa državom kada država nešto odluči, kada nešto kaže.
Predsednik Aleksandar Vučić je prvi čovek naše države i uspeo je da objedini čitavo društvo, uspeo je da objedini sve kojima je stalo do mirne, sigurne, stabilne Srbije, da učestvuju u ovoj borbi. U pravu ste, ima i onih kojima nije.
Znate, kada je predsednik Aleksandar Vučić rekao da objavljujemo rat mafiji i najavio skori obračun sa mafijom, prvo ste imali salve smeha, jel tako, po tim istim medijima. Ja se samo ne bih složio da kažete - mediji u Srbiji. Izvinite, to su luksemburški mediji, to su mediji iz Luksemburga.
Meni je naravno veoma zanimljivo što mediji iz Luksemburga poklanjaju toliko pažnje stanju u Srbiji. Nisam siguran da mediji iz Srbije toliko pažnje poklanjaju Luksemburgu, ali dobro, šta da radimo, mi smo zanimljiva zemlja i eto, vidite da imamo čak luksemburške medije koji se toliko bave Srbijom i koji imaju svoje favorite u Srbiji, znaju ko bi da vlada Srbijom, kako treba da se vlada, sve oni znaju. Samo u Luksemburgu se na taj način ne bave novinarstvom, ali evo kod nas, što je sasvim u redu i drago mi je zbog toga. Još više bih se radovao ako plaćaju pored državi Srbiji. To bi bilo možda i najbolje, ali nisam baš stručnjak za to. Razgovaraće se sigurno i na tu temu.
Dakle, prvo što su pokušali da urade, da ismeju borbu, da kažu – od toga nema ništa, nikakva mafija neće pasti, niko neće biti uhapšen. I to je bilo strašno duhovito i strašno smešno i baš se ludo zabavljali.
Manje od 100 dana kasnije, kada je najorganizovanija kriminalna grupa u Evropi, a sigurno najsurovija kriminalna grupa u Evropi pala i bila razbijena, onda su počeli da govore – to u stvari nije tako baš, mislim, jeste neko hapšenje, ali nisu oni baš takvi kao što se priča, to se preteruje, to je obračun sa navijačima, to je u stvari nešto između vlasti i navijača.
Kada je predsednik izašao i uz saglasnost tužilaštva, da ponovim još jednom, uz saglasnost tužilaštva, a tužilac je gospodar istrage i svih dokaza do kojih se dođe u istrazi, dakle, kada je uz saglasnost sa Tužilaštvom za organizovani kriminal predsednik Vučić pokazao samo delić onoga čime se raspolaže, i to ne da bi to koristio kao nekakav medijski događaj, već između ostalog, da bi pomogao nama u istrazi da vidimo da li može neko da se identifikuje, da li će se neko javiti ko nešto zna, a mi nismo još došli do njega. Dakle, kada se to pokazalo u tom trenutku, više uopšte nije bilo važno ko je iskasapio te ljude, ko je otimao ljude, nego samo da li sme da se pokaže fotografija. Suviše je surovo.
Ja se slažem da je surovo. Ja se slažem da je odvratno. Ja se slažem da je to nešto što nikada nismo trebali da doživimo u našoj zemlji, ali kada već jesmo, i to je način da se borimo protiv takvih ljudi da se to više nikad ne desi, da se to više nikada ne ponovi.
Od tog momenta, za ove iz Luksemburga i političke partije koje oni podržavaju, više nije bilo bitno ni zločin, ni ko je činio zločin, nego samo da li je Aleksandar Vučić doneo ovaj ili onaj papir, ovu ili onu fotografiju. Zločini uopšte nisu važni. Najveći zločin je što postoji Aleksandar Vučić, a poseban je zločin što država Srbija, što građani Srbije glasaju za njega tako masovno. I to mu ne praštaju.
Lakše bi oni oprostili bilo koji zločin osim tog zločina, zločina slobodne, samostalne i stabilne Srbije. I taj zločin neće i ne mogu da mu oproste.
Odjedanput više nije važno, ništa nije važno. Naša policija, naša BIA, naše tužilaštvo zaslužuju iskrene čestitke od svih građana ove zemlje.
Znate, da su imali bar toliko elementarnog poštovanja ne prema nama političarima koji se nalazimo na čelu institucija, kako Ustav, kako zemlja, kako zakon nalaže, već prema ljudima koji rade u MUP, BIA, Tužilaštvu za organizovani kriminal, pa da bar njima kažu – svaka vam čast za ovu veliku borbu, ne sviđaju nam se ovi što vas vode, to nam se ništa ne dopada, mi bi to sve bolje, videli smo kako bi oni to bolje, ali bar da ovim ljudima kažu hvala. Ni to.
Znate li kako se oseća policajac koji je rizikovao bezbednost i sebe i svoje porodice time što se sukobio sa ovim klanom kada čita u novinama ili gleda na televiziji kako u stvari to i nije neka borba, kako to nije ništa tako, kako je policija zapravo politički organ? Onda on pogleda sebe, pogleda svoju decu i kaže – čekaj, ja rizikujem svoj život, svoje zdravlje zbog Srbije, a Srbija mi kaže – pa i nije to Bog zna šta, kome je stalo do tvog života i tvog zdravlja. Nije to dobra poruka. Na svu sreću, svi policajci vrlo dobro znaju da je to neka luksemburška Srbija, čudna Srbija, koja nije ona Srbija koju srećemo svakog dana i za koju radimo i zbog koje živimo. Nije to tako.
Dame i gospodo narodni poslanici, uradili smo, MUP, BIA, Tužilaštvo za organizovani kriminal, uradili su ogroman posao. Kada budu podignute optužnice, kada se počne sa suđenjem, kada tužilac bude slobodan da iznese sve ono do čega smo došli u istrazi, tek ćete onda videti kakve su razmere zla koje je hodalo ovom zemljom, kakve su neshvatljive razmere zla koje je u ovoj zemlji htelo da određuje i ko vlada ovom zemljo, koje se u ovoj zemlji bavilo najstrašnijim oblicima kriminala.
Razumeo bih, dame i gospodo, da možete da napadate bilo kog političara, to je posao politike, ali da možete da osporavate ovu akciju i vrednost onoga što su postigli pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, BIA i Tužilaštvo za organizovani kriminal ne mogu da razumem, nemam opravdanje. Ne može se naći opravdanje za tako nešto.
Naša Srbija je sada bolja i bezbednija, sigurnija je zbog ovoga. Kad kažem – sigurnija, pa jel mislite da postoji razlika u tome da li je neko član ove ili one partije kada je u pitanju osećaj sigurnosti i zaštite tog čoveka? Nijedan policajac, nijedan pripadnik BIA, nijedan pripadnik Tužilaštva za organizovani kriminal ne razmišlja o takvim kategorijama. Mi ne znamo ko su oni sa kojima radimo, ukoliko su prekršili zakon, ne zanima nas, baš nas briga.
Predsednik Aleksandar Vučić je rekao – nema zaštićenih. Setite se da su prva hapšenja bila od nekih funkcionera, članova vladajućih partija. To je nešto, naravno, što nije bio manir za vreme vlasti DOS-a.
Govorili ste i hvala vam za to, statistika kao statistika, ona može da prikaže svašta, znate i sami. Kaže – zbir tačnih podataka koji daju netačnu sliku, i to je vrlo tačno.
Suština, način na koji ja, kao ministar unutrašnjih poslova, merim uspešnost svakog načelnika policijske uprave jeste u tome kako se njegov građanin, koliko se sigurno oseća na ulici. Nema malih i velikih zločina, svaki džeparoš, najobičniji džeparoš zaslužuje da bude kažnjen zato što njegovo džeparenje u nekoj liniji gradskog saobraćaja čini da su stotine ljudi nesigurne, da im dan počne loše, da im se dan loše završi, da se plaše, a ne smeju da se plaše u našem slobodnom gradu.
Evo, pre nekoliko dana smo upravo uhvatili jednu grupu stranih državljanki koje su se bavile džeparenjem po našim tržnim centrima i odmah je grad bezbedniji. Naravno, luksemburški mediji će reći – sram ih bilo, bave se džeparenjima, umesto krupnim slučajevima, znate već kako to ide. Pa, da, ali vratite se vi kući kada imate taj osećaj da vam je neko nešto uzeo, da vam je neko izvukao novčanik, da nečija majka nije sigurna kada ode do tržnog centra ili uđe u autobus.
Nema velikih i malih dilera, kažu hapsite ljude za 10gr marihuane, ma hapsiću ih za 5gr marihuane, zato što će ga to skloniti sa ulice jedno šest meseci. Ako ništa drugo, za tih šest meseci neće imati ko da našoj deci proda tih 10gr marihuane.
Nema velikih i malih. Kvalitet rada PU u svakom gradu merim po tome koliko su se izborili sa tzv. običnim, uličnim kriminalom, koliko je manje džeparoša, koliko manje narko-dilera, koliko je manje sitnih lopova, koliko je manje siledžija, koliko je manje vršnjačkog nasilja. U tome pomislite naivno da će vas podržati celo društvo, ali neće. Nažalost, neće. Neće vas podržati oni kojima nije stalo do stabilne Srbije, kojima nije stalo do Srbije koja je sigurna, koja je stabilna.
Vi znate, to će mi biti velika radost, zaista velika radost, nadam se već do kraja godine, da ćemo samo u Beogradu imati 400 novih policajaca pozornika, kao nekada, u svakom kvartu jedan policajac koji tu počne i završi svoj radni vek, poznaje svako dete, zna svaku školu, zna u kom kafiću se skupljaju oni koji ne treba tu da se skupljaju, kad uđe da znaju s poštovanjem da se sklone jer znaju da je došla država i da je došla policija i to hoću da proširim na čitavu Republiku Srbiju, hoću u svakom gradu da tako funkcionišemo.
Opet, neko bi pomislio da je to dobro za sve građane Srbije i jeste dobro za sve građane Srbije, ali uvek ćete imati luksemburške medije i političare koje oni podržavaju i koji će reći da to naravno ništa ne valja, ali jedino merilo, dame i gospodo, jeste osećaj građanina Srbije koliko je on bezbedan, koliko je bezbedniji na ulici svakog dana. Kada vi i ja kao roditelji budemo mogli da kažemo - dete kasni iz škole, ma sigurno se zaigralo, a ne pomislimo da mu je neko nešto učinio nažao. E, takva država je merilo uspeha svih nas. Hvala.

Poštovani poslaniče, svi u ovoj zemlji su pred zakonom jednaki, a posebno zaslužuju zaštitu ove zemlje i zakona žrtve porodičnog nasilja i tu se zaista u potpunosti slažemo. Zakon je takav kakav jeste. Da li može ponovo da se otvori istraga o nečemu, o tome odlučuje nadležno tužilaštvo i ja se potpuno slažem sa vama da je naravno u skladu sa zakonom potrebno uraditi sve da se ovakve stvari rasvetle. Prilično je nemoralno da o normalnosti priča čovek koji je tukao svog tasta, tukao svoju suprugu i to pred decom. To nije nešto što je sad stvar rekla-kazala, ili nešto što je stvar mog ili vašeg utiska, to je nešto što je rečeno nadležnim organima u formi službene beleške, u formi izjave građana.
Slažem se da možemo videti i ispitati i odgovornost, eventualnu odgovornost, ukoliko je bilo propusta, ja to ne mogu da kažem, u samoj istrazi, ali jeste činjenica da se desilo to što se desilo.
Znate, ne možete sve stvari sankcionisati, ne može sve da ide pod zakon, neke stvari pogotovo u politici moraju da se kažu i da se znaju pa da građani sude o tome.
Znate, taj gospodin o kome govorite Đilas je u pitanju, čovek koji je Aleksandru Vučiću dok mu je taj Aleksandar Vučić pomagao da sačuva i spase Košarkaški savez Srbije govorio kao o sjajnom čoveku, kao velikom državniku, kao o čoveku koji razume sport, koji poznaje, koji pomaže, bez čije podrške naša reprezentacija, ne bi imala velike uspehe. Sećate se kada mu je donosio poklone, a onda odjedanput kad mu više nije potreban taj Aleksandar Vučić, on je diktator, zlikovac.
Znate, bilo je to, ako se ne varam 2012. ili 2013. godine, Aleksandar Vučić je bio prvi potpredsednik Vlade, bio je ministar odbrane, ja sam bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i zatekao sam se na jednom sastanku između ostalog razgovaralo, ko će da bude naš predstavnik u Evropskoj banci za obnovu i razvoj.
Došlo vreme da država Srbija, siguran sam da je tu predsednik Skupštine Dačić bi se setio toga. Država Srbija je imala pravo na to jedno mesto i ima pravo da delegira nekoga po svom izboru, ko zadovoljava određene kriterijume, ali najvažnije da ima podršku Vlade Republike Srbije, to je suština i to je mera.
Odmah da vam kažem dobro je mesto. Radi se u Londonu, plata je u desetinama hiljada evra, funti, čega već, u svakom slučaju, više je nego dobra, teško je doći do nje, imate veliki ugled, autoritet, banka, veliki poslovi, u svakoj profesionalnoj karijeri kruna karijere, a materijalna satisfakcija ogromna.
I pomene se više imena između ostalih ime Milice Delević, bivša supruga Dragana Đilasa, odmah da vam kažem ja sam bio protiv. Nisam se pitao, ali kad sam već bio tu, priprema se materijal za sednicu, ja kažem, mislim da to ne treba raditi, mislim da je to politički problematično, a da ne govorim o tome što niko nikad ne bi pomislio za vreme dosovaca da supruga nekog člana SNS na primer, ili u to vreme ne znam SRS dobije podršku državnih organa. Ni slučajno.
Raspravu je presekao predsednik Vučić i rekao je – ona je stručna za taj posao, ja verujem da ona to može dobro da radi, koja je, čija supruga baš me briga, ko za koga glasa baš me briga, stvari u Srbiji su se promenile, od sad će se voditi računa o stručnosti.
I tako je Milica Delević bivša supruga Dragana Đilasa postala predstavnik Republike Srbije u IBRD u Evropskoj banci za obnovu i razvoj, zarađivala godinama desetina hiljada, stotine hiljada evra i to nikada Dragan Đilas prokomentarisao nije. Nikada. I o tom čoveku Aleksandru Vučiću, je govorio toliko uvreda i toliko laži.
Kažem, ne može sve da se sudi, ne može sve da se presudi, ne može da bude zakon za sve, ali evo ovo što sam vam rekao, govori o razlici između ljudi ili govori o tome ko govori istinu kada priča o tome kako je normalan ili nije normalan.
Evo, Aleksandru Vučiću, ja sam mu često govorio i u šali, a boga mi i kažem u zbilji bolji si čovek od mene. Ja to ne bih uradio.
On je to uradio, a zahvalnost mu je što ga, njen suprug proglašava ludakom i što čini svako zlo koje može da učini i njemu i državi Srbiji, on to i učini.
Da je to neko uradio meni i vama, da mi je tako pomogao u životu, mi smo obični ljudi, nas možete da vidite na ulici, na pijaci, kafani, razgovaramo sa običnim ljudima jer mi smo obični ljudi.
Mi znamo šta znači reč zahvalnost, znate ono kad kaže – nemoj, pomogao mi je čovek, dužan sam mu bar toliko, učinio mi je, zaposlio mi je dete, pomogao mi supruzi kad je trebalo. To se u srpskom narodu pamti kad vam neko učini nešto u životu, a ne traži ništa zauzvrat. Ništa.
A onda vidite Đilasa koji ne da, ne da nije pomislio da kaže – pa čekaj, ovaj čovek je pokazao visoke moralne vrednosti, ovaj čovek je pokazao da iznad politike, ovaj čovek je pokazao da uopšte ne razmišlja da će se nekom svetiti, i lustrirati. Gospodin Bakarec je govorio o tome.
Nema lustracije, kakva lustracija, kakvo pitanje da li je to nečija supruga. Procena je da je stručna i gotovo. Radi svoj posao i ništa više. Za koga si glasala, čiji si funkcioner, ko ti je muž, pa kakve to veze ima?
Ali, kao što vidite, to dobro se neće vratiti. Kažu nekada da je mudri Knjaz Miloš rekao – ne znam što me toliko mrzi onaj čovek, nisam mu nikakva dobra učinio. Aleksandar Vučić sada treba da zna što ga toliko mrzi Dragan Đilas, mnogo mu je dobro učinio. Hvala.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Kao što smo rekli, svi amandmani koje je Narodna skupština podnela su prihvaćeni od strane Vlade Republike Srbije. Koristim priliku još jednom da se zahvalim svim narodnim poslanicima na doprinosu da i ovaj zakon bude bolji i korisniji.
Iskoristiću ovu priliku da se nadovežem i na izlaganje vas, poštovani poslaniče, ali tako i na izlaganje poštovanog predsednika poslaničke grupe SPS. Znate, ja sam bio ovde u istoj ovoj klupi, u istom ovom parlamentu, mnogi od vas su bili tada članovi tog saziva kada smo donosili Zakon o radu. Podsetiću vas kakvu je to histeriju izazvalo, kakve smo sukobe imali, kakve smo napade imali, kakve smo laži slušali o sebi i o zakonu koji smo donosili, a to je zakon koji je bio prvi reformski zakon, zakon koji je na kraju doveo do ovoga da Srbija ima bolju, efikasniju, uspešniju privredu i veću zaposlenost.
Kada smo donosili Zakon o radu nezaposlenost je bila preko 24%, novca u državnoj kasi je bilo za do dva meseca plata i penzija, isplaćivali smo 70% penzija iz državnog budžeta, dotirajući penzije. Tako je izgledala Srbija koju smo nasledili od DOS-ovaca, od tih što bi da nas lustriraju. Tako je izgledala Srbija.
Danas Srbija ima nezaposlenost ispod evropskog proseka. Danas se penzije iz državnog budžeta isplaćuju oko 40%, ostalo iz realnih izvora. Danas je prosečna zarada, danas je minimalac, danas je sve neuporedivo više u apsolutnim iznosima zato što smo obezbedili visoku zaposlenost, zato što je država napravila ambijent da ljudi iz celog sveta dolaze i ulažu baš u Srbiju. Što? Jel mislite da ne mogu da ulažu u Rumuniju? Šta fali tržištu od 18 miliona ljudi, koja je usput članica EU? Što ulažu u Srbiju?
Zato što smo obezbedili takav ambijent, zato što smo obezbedili političku stabilnost koja je preduslov ekonomske stabilnosti. Zato politika predsednika Vučića pokazuje rezultate, daje rezultate. I to je vidljivo.
Moram da se osvrnem na lustraciju o kojoj ste govorili. Izvinite, a šta je tu nepoznato? Šestog oktobra je počela lustracija, 6. oktobra svi politički neistomišljenici su bili izbačeni iz svih državnih institucija. Nisu se zamarali zakonskim formama, nisu se zamarali papirima, pismima, disciplinskim komisijama, izbacivali su fizički ljude na ulicu. Sećate se da su upadali od Carine, preko Narodne banke pa do Fudbalskog saveza. Ni jedna institucija u ovoj zemlji nije bila pošteđena njihove lustracije. Sve su to već radili. Sve smo mi to već doživeli.
Koliko političkih neistomišljenika su zadržali u državnim organima? Ni jednog. Nisu oni kao predsednik Vučić omogućili da supruga opozicionog lidera postane važan državni funkcioner i predstavnik u međunarodnim institucijama. To nije mogao niko ni da pomisli, ni da zamisli. Ko je to od naših članova porodice mogao da radi u državnim institucijama, u javnim preduzećima?
Kada sam ušao u ovaj parlament 2012. godine, to je bio prvi sekund u mom životu da sam bio na budžetu Republike Srbije. Nikada, nikada za dvadeset i nešto godina staža koliko sam tada imao, nisam radio ni u jednoj javnoj instituciji ili državi Srbiji. Posle 5. oktobra da zaposlenim u javnom preduzeću ili organu državne uprave kao zvanični neistomišljenik DOS, nezamislivo ili bilo koji član moje porodice, nezamislivo. Bilo je dovoljno da pomisle da ti je prijatelj, ne član, prijatelj, nezamislivo da zaposli bilo gde odlučuje država i bilo gde gde je budžet. Mi smo tu lustraciju već preživeli. Mi so to već videli.
Zabranjivali su nam i da radimo i da se pojavljujemo i da se bavimo politikom, činili su sve da zabrane svako drugačije mišljenje. Mi smo to već videli, mi smo to već preživeli. Sada bi možda bili još brutalniji ukoliko je moguće biti brutalniji od onih koji su zapalili ovu Skupštinu, prebijali novinare, linčovali ljude po ulicama. Ne znam da li se može biti još brutalniji, ali ako može, oni bi to i bili. Mi smo to već videli, sve smo to preživeli.
Znate, ta lustracija se, kao što se dobro sećate, nije odnosila samo na nas koji smo bili politički istaknuti, već i na svakog glasača, kao što bi se sutra odnosila na svakog glasača SNS i naše koalicije, na svakog, bez izuzetka.
Slušali ste Jeremića i Đilasa, koji kažu – svi vi koji na mrežama dajete komentare, čistićete sutra klozete, ja vam to garantujem. Dakle, ne samo da bi spremili lustraciju za političke protivnike kojima znaju imena i prezimena, već i za one čija bi imena sutra saznali samo da su glasali za SNS. Nije to lustracija političkih neistomišljenika. To je lustracija čitavog naroda, svih koji nisu pod njima. Samo ne dajte mi da ovo bude moj stav i moj utisak, samo čitajte šta govore u javnim nastupima, čitajte šta pišu na mrežama, na svojim profilima, samo pogledajte koliko puta su zapretili svakom ko im je dao kritičku opasku da će nestati, bez obzira da li je u pitanju novinar, političar, običan čovek koji ima svoj stav.
Kada bi imali još jednu priliku da završe to što su započeli, uradili bi jednu jedinu stvar koji nisu stigli da urade. Zakonom bi zabranili politički angažman svima koji nisu deo njihovih partija. I samo to još nisu stigli da urade. Koliko puta smo ih čuli da kažu – ne zna narod za šta glasa, ne zna narod o čemu razmišlja. Koliko puta ste ih slušali kako govore, kako je narod zaveden medijima. Građani Srbije su inteligentni ljudi, odrasli ljudi, ljudi koji znaju šta je politika, koji imaju političko iskustvo, koji imaju političku kulturu, njih ne možete prevariti, ne možete ih zavesti.
Kada bi imali priliku da završe lustraciju koju su započeli i koji su 12 godina sprovodili nad svim neistomišljenicima samo bi dodali još to – zabranjuje se političko angažovanje, kandidovanje na izborima, učešće u bilo kakvoj formi izbora svima koji ne pripadaju partijama DOS-a. I to je sve. Nemamo se šta čuditi, sve smo to preživeli. Građani Srbije ne verujem da će dozvoliti sebi da to još jednom prežive.

Poštovani poslaniče, ja stvarno delim vašu zabrinutost.
Vi se sećate, prošli put kada je nasilje eskaliralo u Novom Pazaru, država je reagovala, razgovarali smo sa svim političkim akterima u Novom Pazaru. Ako se ne varam, 54 dana je žandarmerija iz Kraljeva bila upućena u Novi Pazar, vršili smo kontrolu saobraćaja, kontrolu objekata, rada lokala, uhapsili smo značajan broj lica po različitim poternicama, oduzeli značajnu količinu naoružanja, pronašli nešto narkotika, oduzeli više automobila. Ono na šta sam beskrajno ponosan je to što nije bilo ni jedne jedine primedbe građana Novog Pazara. Niko nije rekao da je bilo ko prekoračio svoje ovlašćenje ili da se vršilo nasilje ili da se nije poštovala vera i običaji. Niko. Stvarno sam izuzetno ponosan zbog toga.
Bilo je nekih političara koji su pokušali to da zloupotrebe, ali građani to jednostavno nisu prihvatili i to je ono što se računa.
Sva krivična dela o kojima vi govorite u Novom Pazaru su policijski rasvetljena. Svi počinioci su uhvaćeni, ni jedan nije u bekstvu. Naravno, to meni nije ni najmanja uteha, jer to mora da prestane. Atmosfera nasilja koja vlada u Novom Pazaru je ono što mene brine.
U svakom gradu imate nasilnike, imate bande, to se hapsi, to se procesuira, ali u Novom Pazaru, ne znam da li delite moj osećaj, vlada atmosfera da je nasilje prihvatljivo, da je to način rešavanja problema. Nažalost, uglavnom su to mladi ljudi. Neki od njih čak i nisu kriminalci.
Ovi juče, nema tu nekih velikih dosijea iza njih, bodu se noževima, a ja stvarno ne znam ni zbog čega. Oni pre toga su bili ozbiljni kriminalci i oni su pohapšeni, naravno, kao što će i ova deca koja su pohapšena biti procesuirana.
Nije rešenje da ponovo vratim žandarmeriju. Može da bude i jeste jedno od rešenja o kojima razmišljamo, ovih dana ćemo imati sastanak na nivou direkcije policije, da damo konkretan predlog šta ćemo da radimo, ali nije rešenje da se dovlače snage u Novi Pazar odnekud. Građani Novog Pazara treba da žive kao i bilo ko drugi, zašto bi stalno živeli u atmosferi da kada vide žandarmeriju sa dugim cevima na ulici da kažu - dobro je. Nije dobro. Ja se nisam osećao dobro zbog toga što sam slao žandarmeriju u Novi Pazar. Osećao sam se dobro kada je žandarmerija otišla a bilo je sve mirno, e tad sam se osećao dobro.
Policijska uprava u Novom Pazaru mora da bude u stanju da samostalno kontroliše red i mir i uspostavi red i mir u Novom Pazaru. Nažalost, delim sa vama taj osećaj da nije u stanju i u narednim danima ćemo morati da izađemo sa konkretnim predlozima, ako su tu u pitanju kadrovska rešenja - i kadrovskim rešenjima, ali svakako nešto mora da se menja u Novom Pazaru. Ovo je apsolutno neprihvatljivo.
Nije ovo nikakvo pitanje vere i nacije, zaista bih bio uvređen da neko pomisli da je ovo pitanje vere i nacije. Ovo nema nikakve veze sa tim. To su kriminalci koji maltretiraju ljude. To je više od svega, sa kriminalcima ćemo se mi lakše izboriti nego sa ovim, sa atmosferom da je nasilje prihvatljivo, da to može.
Znate, kad imate organizovanu kriminalnu grupu, vi radite, na kraju je razbijete, idete dalje, ali ovo je atmosfera o kojoj govorim. Naravno da se u Novom Pazaru prelamaju brojni interesi, svašta se dešava tu.
Mislim da sadašnja, ovo delim sa vama, gospodo narodni poslanici, delim sa vama taj osećaj, policijska uprava u Novom Pazaru nema kapacitete da vlada, da uspostavi javni red i mir. U narednim danima, kada se budem sastao sa direktorom policije i nadležnim ljudima u policiji, moraćemo izaći sa konkretnim predlozima, da vidimo šta raditi.
Mi za Novi Pazar imamo veliki planove. Ideja je da se radi novi prostor, baš za šalter, jer je ona baraka stvarno neprihvatljiva, ljudi stoje napolju i po kiši i po suncu i to ne može da se toleriše. Hoćemo to da napravimo. Dosta smo uložili u vozila, u opremu policajaca. Zaista mi je stalo, iskreno mi je stalo. Ali, sa ovom atmosferom to neće ići. Znate, ja želim da svako može da se prošeta prelepim šetalištem u Novom Pazaru, da se družiš sa ljudima, da se upoznaješ, da nam deca rastu, da upoznamo jedni druge. Ovako neće ići.
Zaista u narednim danima ovo shvatite kao javno preuzimanje obaveze. Sada imam priliku da to kažem, inače je sve već dogovoreno. Imaćemo sastanak na tu temu sa rukovodstvom policije, da vidimo šta nam je činiti, jer ovo nije prihvatljivo. Samo je pitanje šta još može da se desi. Šta ako neko donese bombu sledeći put, neće upotrebiti nož nego bombu?
Naravno, kažem to i naravno za to ću moliti podršku i tražiću podršku svih političkih aktera u Novom Pazaru, da svi daju apsolutnu podršku, bez sumnje, bez sumnjičenja državi Srbiji, jer to je država svih građana i ovo jednostavno mora da se reši.
Nadam se da ste zadovoljni odgovorom. Hvala vam.

Kao što smo rekli, svi amandmani koje su narodni poslanici predložili od Vlada Republike Srbije su usvojeni, tako i ovaj amandman.
Iskoristiću priliku da se osvrnem na izlaganje uvaženog poslanika Jokića.
Kada sam postao ministar unutrašnjih poslova, moj prvi akt je bila depeša svim policijskim stanicama, dakle, i svim policajcima samim tim, svim pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, u kome se podseća na obavezujuću instrukciju o operativnom radu policije, gde se, između ostalog, posebno naglašava da se svaki kontakt sa licem iz kriminogene sredine mora prijaviti neposrednom starešini.
Kao što znate, postoje u policiji i oni koji imaju obavezu i zadatak da kontaktiraju sa kriminalcima. To su naša obaveštajna odeljenja, to je javni red i mir itd. kada je potrebno. Ali, svaki kontakt mora da bude prijavljen i odobren.
Bila je neka praksa da se kaže – pa, to mi je prijatelj, brat, rođak, šta ja mogu kada je on moj rođak, vidimo se na slavi itd. To se mora prijaviti. To je, dakle, bila prva depeša.
Druga depeša koju sam poslao jeste u kojoj sam tražio da mi se dostavi spisak onih koji su prijavili svoje kontakte sa kriminalcima. Svi koji nisu prijavili svoje kontakte sa kriminalcima, posle toga su disciplinski sankcionisani.
Dakle, to je ozbiljan rad. Ima tačno određen broj lica koja smo prepoznali da vrše obezbeđenja kod kriminalaca, da koriste službena oružja i službenu značku tako što posle radnog vremena obezbeđuju razne kriminalce, pa kada ih nađete, kažu – to mi je drug, povezao me je kolima, šta sam ja tu mogao, gde je biće dela? Sada, posle ove dve depeše tu je biće dela – nisi prijavio taj kontakt, morao si i, shodno tome, ide disciplinska odgovornost.
Neće se tolerisati to. Apsolutno je neprihvatljivo da policajci obezbeđuju kriminalce. To je, naravno, veoma mali broj, ali taj veoma mali broj pravi problem čitavoj onoj masi divnih i poštenih ljudi.
Pa, vi svaki drugi dan pročitate u medijima da je neki policajac van dužnosti pomogao nekome, sprečio neku pljačku iako je bio u civilu, bio nenaoružan, ali on je policajac uvek, kao što i sami kažete. Dakle, striktno će se voditi računa o tome da nema kontakata policije sa kriminalcima po bilo kom obrazloženju.
Znači, kontakt sa kriminalcima mora biti prijavljen. Ako nije prijavljen, onda će biti disciplinski sankcionisan i onda ti ljudi ne mogu da zadrže ni svoju značku, ni oružje, ni status koji do sada imaju.
Da je to lako i da je brzo, nije, ali da postoji snažno opredeljenje unutar MUP-a da tako mora da bude, e postoji. Samo toliko.
Hvala.

Samo ukratko da odgovorim.
Obaveza promene putne isprave, ukoliko je došlo do promene prebivališta, je predviđeno izmenom i dopunom Zakona o putnim ispravama koji je usvojen pre nekih godinu, godinu i po, nemojte me baš držati striktno za reč.
Dakle, ukoliko imate pasoš koji hoćete da koristite, a promenili ste prebivalište, morate da prijavite promenu prebivališta. Ukoliko nećete, nemate obavezu, jednostavno ne koristite. Isto važi, na primer, za saobraćajnu dozvolu, morate saobraćajnu, to morate da, tu se upisuje promena prebivališta, to morate da registrujete, ali recimo za vozačku dozvolu nemate, zato što u vozačkoj dozvoli se ne upisuje adresa, ne upisuje se prebivalište. Isto važi, na primer, za oružane listove, tamo se upisuje adresa.
Ja znam da sad neko će reći - eto sada moramo i to da radimo. Čekajte ljudi, ali jedno moramo da uvedemo da znamo gde ko živi, to je zakonska obaveza i to je zakonska obaveza starija od ovog parlamenta. Otkako je donet prvi Zakon o putnim ispravama, regulisano je da morate prijaviti promenu, odnosno svoje prebivalište.
Znam da je uvek nezgodno kada nešto morate da kažete ljudima - hajde sada morate i to da uradite, ali jednom mora da se uradi, jednom ćemo svi morati da se prijavimo tamo gde živimo. Mislim, nije baš tako komplikovano. Znam da nekad iziskuje određene napore, ali jednom to morate da uradite.
Hajdemo da budemo realni, koliko građana Srbije menja na svakih mesec dana ili šest meseci svoje prebivalište? Pa, nije to baš tako često, ali i ako jeste, izvinite, evo sada govorim kao ministar unutrašnjih poslova, meni je jako stalo da znam gde ko živi stvarno, između ostalog, da bi mogao da mu dostavi recimo poziv od suda ili da bi moglo da stigne sve ono što od države traži.
Znate, niko se nije bunio, recimo, kada kaže, evo, ovo što država daje ovu pomoć od 100 evra, pa od 50 evra, pa od 30 evra, pa sve ovo što se dalo, niko se nije bunio da se prijavi, niko se nije bunio i da dođe i kaže - ja sam tu, ovo je moja adresa, moj račun, uplatite tu, a sad kada treba da ode da promeni svoj pasoš, ako hoće već da putuje, onda je problem. Pa, nemoj da bude problem, mislim, završite taj posao.
Dakle, ja razumem da građani uvek misle i što je normalno, niko ne želi dodatni posao, ali ovo je samo pokušaj da se uvede jedan red i kada ovo završimo, ovo pitanje se više nikad ni postavljati, biće normalno i prirodno da tamo gde živiš, to ti i piše u ličnim dokumentima i šta tu ima u krajnjoj liniji neobično. Eto, ništa više, samo to. Dakle, mislim da sam razjasnio. Hvala.

Srbija je pravna država. U Srbiji, pravnoj državi, svačija porodica, svačija deca, svaki čovek ima pravo na zaštitu, ima pravo na to da ga štiti zakon i institucije ove zemlje. Svi, osim porodice Aleksandra Vučića. To se smatra dozvoljenim. Svako zlo, svaka mržnja se smatra prihvatljivim.
Uostalom, ljudi se rangiraju po tome koliko mrze Aleksandra Vučića. Ako ga mnogo mrzite, ako vređate njega i njegovu decu, onda ste elita, onda ste član skupštine slobodne Srbije, onda možete da se ismevate po televizijama, onda ste u stvari vi uzor, ali ako ne mrzite dovoljno, onda se postavlja pitanje kakav ste čovek, da li ste uopšte čovek i naravno da za vas ne važi nikakva pretpostavka nevinosti.
Pominjali ste Andreja i Danila. Zaboravili ste da pomenete Vukana. To je dete koje ima tri godine, dete koje je hologram, dete koje je pašče, dete koje treba odmah uhapsiti da ne stigne da pobegne preko aerodroma. Nemojte zaboraviti da ne postoji ni jedan član porodice Vučić, uključujući njegovu majku, njegovog oca, njegovog trogodišnjeg sina, njegovu ćerku, koji nije izložen izlivima nekontrolisane mržnje. Nemojte da govorite da bi to bila samo priča, puka reč.
Ja neću da dopustim da vidimo da se to pretvori u delu. Pravljenje ovakve atmosfere služi da od ludačkih ispada to na kraju postane i delo, da to na kraju neko i uradi, jer kada stvarate takvu atmosferu u društvu, vi računate na to da će se pojaviti nekakav čovek, ludak koji će reći – to je delo koje pozdravlja čitava Srbija, koje pozdravlja većina građana Srbije, ja ću biti junak ako to uradim, hvaliće me Đilas, hvaliće me akademici, hvaliće me glumci, sjajno, ja ću biti poznat. To tako izgleda. To se tako radi. Tako se pravi medijska priprema za ono što se želi desiti. Neće se desiti. Naravno da to nećemo dati, naravno da to nećemo dopustiti i predsednik Vučić je taj koji vrlo često odbija da prihvati koliko je njegova bezbednost ugrožena, ali zato postoje službe u ovoj zemlji koje će svakako raditi na tome, da do toga ne dođe.
Kakva je razmera njihove mržnje govori vam jedan primer koji ću sada podeliti sa vama. svi znate Novaka Đokovića, svi znate da je to najbolji sportista svih vremena koga je Srbija ikada dala, verovatno najbolji teniser u istoriji te igre, on je pre nekoliko dana došao kod mene na sastanak, razgovarali smo o onome o čemu treba da razgovaramo, on i njegova porodica organizuju teniske turnire u Beogradu.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, između ostalog, obezbeđuje te turnire, vodi računa da svi učesnici budu bezbedni od momenta kada slete na Aerodrom Nikola Tesla pa do momenta dok ne napuste ponovo zemlju da sve bude kako treba. Razgovarali smo o tome što, priznaćete, ja sam prava adresa za to, on je organizator nečeg veoma važnog, naravno osoba koja uživa veliku podršku svakog ko se bavi sportom. Neko ko je ambasador naše zemlje i vi ste imali, dakle, sastanak dva čoveka koji su razgovarali o nečemu što je dobro za našu državu i što dobro za naš narod.
Nakon tog sastanka, količina mržnje koju je doživeo Novak Đoković je neverovatna. Na svim onim turnirima gde su ga napadali neprekidno, gde su ga vređali, gde su pokušavali da mu otežaju njegov rad i njegovu borbu, to je ništa u odnosu šta je on doživeo u svojoj zemlji i svom gradu. Javljali su se nekakvi akademici, slobodne skupštine koje su, više ne navijamo za tebe zato što se sreo sa ministrom unutrašnjih poslova svoje zemlje, zemlje u kojoj treba da organizuje turnir i ne može da ga organizuje bez aktivne pomoći države Srbije, odnosno Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ta količina mržnje koju su izlili prema njemu govori da oni nisu u stanju nekog da vole ili da za nekog iskreno navijaju, oni umeju samo da mrze. Pa, šta je sledeće? Hoćete li svojoj deci braniti da se druže sa našom decom. Reći ćete to su deca onih, to su deca onih koji podržavaju Vučića. Hoćete ih tako učiti u vrtićima, u školama, da postoje različita deca, da ste vi nešto viši zato što mrzite Aleksandra Vučića ili zato što se protivite njegovoj politici. Šta je sledeće? Hoćete tražiti da koristimo različiti javni prevoz? Hoće nam deca sedeti u različitim klupama? Hoćete prestati da navijate za fudbalski tim zato što mislite da Aleksandar Vučić ili neko od njegovih saradnika navija takođe za njega? Kako je moguće da toliko mrzite svoju zemlju?
Kako je moguće da toliko mrzite svoj narod? Kako je moguće da vi koji sebe proglašavate elitom, toliko mrzite sve ljude koji ne misle kao vi? Novak Đoković, usput, ni ne znam kakvu političku orijentaciju ima i da li uopšte ima političku orijentaciju. Ne znam, odmah da vam kažem i ne zanima me. Razlog našeg viđenja je bilo šta da uradimo da turnir i njegovi učesnici, publika, budu sigurni, bezbedni, kako da bude organizovano na najbolji mogući način, s kim će drugim da razgovara ako ne sa mnom?
Ti Đilasovci koji ga odjedanput zbog toga toliko mrze mogli su da okrenu to na jedan drugi način, mogli su da zamole svog lidera da on plati obezbeđenje, da on plati turnir. Mogao bi da plati Gren slem koji god hoće, mogao je da nam pokaže koliko je država tu nepotrebna i da on plati sve iz svojih sredstava, ne bi ni osetio. Nisu se setili toga. Samo su se setili da mrze Đokovića zato što je došao u svoju državu da razgovara o načinima kako zajedno da učinimo nešto što je na dobro svih građana. Hoće posle ovog da traže zabranu tenisa, pretpostavljam? Hoće da traže zabranu fudbala? Neshvatljive razmere mržnje rađaju samo mržnju. Mi ne smemo da postanemo deo toga? Neću da kažem svojim sinovima – nemoj da se družiš sa svojim drugom zato što njegov otac ne misli kao tvoj otac. Neću da kažem svojoj porodici da preuzme način ponašanja onih koji druge porodice vređaju i mrze. Ne smemo to da dopustimo.
Izvinjavam se svakome ko je doživeo ovakvu količinu mržnje, izvinjavam se svakom ko je morao da svedoči takvoj bezrazložnoj mržnji, izvinjavam se svakome ko je morao to da sluša. Molim građane Srbije da uvek znaju da takva mržnja nikada ne dolazi ni od koga iz ovog doma i ni od koga iz ove Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, meni je zaista bilo zadovoljstvo da čujem, uvažim vaše primedbe, ali i da čujem sva ova razmišljanja i sve ono što politički život u Srbiji čini boljim.
Rasprava bi morala da se dešava u ovom parlamentu, ovo je mesto gde se sukobljavamo mišljenjima, a ne da huškamo građane da se sukobljavaju na ulicama. Veoma sam zadovoljan što će građani Srbije dobiti jedan moderan zakona, što će mnogo lakše rešavati svoje svakodnevne životne potrebe, životne obaveze, a za to imaju da zahvale na prvom mestu vama poštovani narodni poslanici, jer ste i ovom zakonu pristupili maksimalno ozbiljno, jer ste ga popravili, učinili ga boljim, jer ste omogućili svakom građaninu u ovoj zemlji da se njegove svakodnevne potrebe završavaju brže, završavaju jeftinije.
Ne sastoji se politika samo od velikih reči i od istorijskih poteza, govora, dela, politika se sastoje od svakodnevnog malog rada u kome onaj mali obični čovek koji je suština našeg bavljenja politikom može da kaže, nekome je dan učinio malo boljim. Ja vam se zahvaljujem što ste građanima Srbije naredne danu učinili malo boljim. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, potpredsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, meni je zadovoljstvo što ću imati priliku da u preostalom vremenu raspravu branim, zakone koje je Vlada iznela pred vas, iznela pred građane Srbije, ali isto tako da čujemo argumente, zašto ovi zakoni treba da budu bolji, šta treba da promenimo, kako treba da ih učinimo tekstom koji će ljudima menjati život na bolje.
Ja verujem da ovi zakonski tekstovi, ljudima menjaju život na bolje, da ih oslobađaju od nepotrebne birokratije, da prilagođavaju pravo životu, a ne život pravu i to uvek mora biti vrlina svakom zakonodavnog rada.
Hvala vam i za to što ste pomenuli, sve ovo što se dešavalo proteklih nedelja, jeste i to je tema, i uvek treba raspravljati, jer ako neće Narodna skupština raspravljati o tome, kakav je naš spoljno politički položaj, kako se vodi ova zemlja, u kom pravcu ide ova zemlja i onda ne znam ko je drugi kvalifikovan da to radi, a sigurno nisu nekakve grupe koje sebe proglase skupštinama, pa viču na trgovima i daju sebi legitimitet koji im nisu dali birači.
Znate, predsednik Aleksandar Vučić, nije doživeo već je izborio nešto o čemu nismo mogli ni da sanjamo, pre 2012. godine, a to je da se jedan predsednik, članica EU i članica NATO pakta, mislim na Miloša Zemana, izvine za bombardovanje Srbije.
Naši prethodnici Aleksandra Vučića su išli okolo i izvinjavali se kome su stigli, a ko je hteo da ih sasluša, oni su se izvinili.
Ko je hteo da im da toliko vremena, da se predstave, oni su se i izvinili, od Havijera Solane, koga su čekali, još rane nisu zarasle kako treba, još se pušilo od bombardovanja, čekali su ga na crvenom tepihu.
A mi smo doživeli to da je predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, izborio ne dobio, nego izborio to da se predsednik jedne NATO države izvini za bombardovanje i zločine i zlo koje je učinjeno ovoj zemlji.
To nije slučajno i to je plod uporne i strpljive borbe, to je nešto što ja nisam mogao ni da pomislim da ću doživeti 2012. godine, kada sam prvi put otišao u Brisel, i kada smo samo dobijali papire, na koje nismo trebali da stavimo ni potpis, već samo da ih sprovedemo, jer potpis na te papire su stavili naši prethodnici, da uvedu granice, da ukinu tablicu, da ukinu srpska dokumenta i da ukinu sve što je srpsko na prostoru KiM.
Godine 2012. da mi je neko rekao da će se šef jedne NATO države, izviniti srpskom narodu i predsedniku Republike Srbije, rekao bih da je to lepa želja i lepa ideja, ali da se to neće nikada desiti. I evo, desilo se.
I nije se desilo, nego se to izborilo. Možete vi da kritikujete predsednika Vučića koliko hoćete, ali ovo je istorija i ovo će ostati zapisano u istoriji, niko se nije izvinio onima koji su se izvinjavali za tuđe zločine, kao da su naši, već se izvinio čoveku koji nije dopustio da država Srbija i srpski narod, budu označeni kao genocidni.
To će ostati zapisano u istoriji.
Veoma sam ponosan što zajedno sa vama delim tu čast koju su nam dali građani Srbije da učestvujemo u vođenju srpske države koja je počela da bude tako vredna i tako hrabra.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pred vama za svako objašnjenje, svako pitanje i naravno očekujem od vas plodnu i uspešnu diskusiju.
Hvala vam.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, pridružio nam se predsednik Narodne skupštine, pa da i to registrujemo, dakle, digitalizacija je veoma važan proces. Cela Vlada radi na njemu, ali evo ja sa velikim zadovoljstvom i ponosom mogu da kažem da je MUP prvo ministarstvo koje je sve usluge koje su na raspolaganju građanima obezbedilo, omogućilo da budu ostvarene digitalnim putem.
Više od tri stotine različitih taksi, dozvola, ko zna kakvih papira i dokumentacije i dokumenata možete da dobijete od strane MUP, a da ni ne dođete u ministarstvo. Dakle, samo digitalnim putem. To nama starijima i znači i ne znači, ali ovoj novoj generaciji to sigurno znači i to govori koliko idemo u dobrom pravcu.
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem i na ono što se desilo u subotu ispred Beton hale i uopšte na borbu protiv kriminala koji vodi MUP, ali ne vodi ga samo MUP, vodi ga i BIA uz ogroman lični doprinos Bate Gašića, vodi ga Tužilaštvo za organizovani kriminal uz zaista veliku ličnu hrabrost i profesionalnu hrabrost tužioca za organizovani kriminal gospodina Nenadića, vodi ga naravno i Javno tužilaštvo koje vodi Zagorka Dolovac, vodi ga čitavo naše pravosuđe, vodi ga čitavo naše društvo i na prvom mestu vodi ga predsednik Aleksandar Vučić.
Borba protiv organizovanog kriminala je toliko uspešna zato što se možda po prvi put čitava država ponaša kao jedan aparat, jedna celina, jedan mehanizam, okupljena sa jednim ciljem da pobedimo i da u ovoj zemlji organizovani kriminal bude sveden na najmanju moguću meru.
Organizovana kriminalna grupa Belivuk-Miljković, za koju je predsednik Vučić i rekao da će biti razbijena i kao što vidite njegove reči su se ostvarile, je grupa monstruma. To je zbir ljudi o kojima će se jednog dana pisati knjige kako je moguće da je neko mogao da bude tako monstruozan, kako je moguće da je neko tako mlad mogao da ima u sebi toliko zla.
Kada počne suđenje, a odmah da vam kažem da je tužilac Nenadić veoma zadovoljan i kvalitetom i količinom dokaza koje smo već obezbedili, i kada se sve bude moglo pokazati javnosti, svi zajedno ćemo biti zgađeni načinom na koji su zločini vršeni i brojem različitih zločina, ali te grupe više nema. Ne sme se dozvoliti da se ikada više formira i ostvari grupa takve veličine, takve snage, takve brojnosti, takve surovosti i tako dugog životnog veka.
Uspeh mene, vas i svakog sledećeg ministra unutrašnjih poslova i svakog sledećeg saziva parlamenta će se meriti po tome, kada je u pitanju borba protiv organizovanog kriminala, koliko će svaka sledeća grupa, koliko će svaka organizovana kriminalna grupa biti slabije organizovana, manje brojna i kraća u njenom veku, manje opasna. Po tome će se meriti moj, vaš i budući uspeh onih koji dolaze iza nas.
Ogromnu podršku predsednika Vučića imamo i nije mnogo teško biti ministar unutrašnjih poslova i imati ovako dobre rezultate kada imate takvu podršku od samog vrha države i kada onda čitavo društvo stane iza vas.
U subotu ta grupa huligana je obrukala i Crvenu zvezdu, koju mnogo volim, obrukala je naš Beograd koji svi zajedno volimo. To nije smelo da se desi. Tukli su devojke, razbijali izloge, razbijali kafiće, lokale, palili baklje, iživljavali se na mirnim ljudima koji su eto iskoristili priliku da konačno, nakon puno vremena, izađu sednu, druže se sa ljudima, bez i najmanjeg izazova i agresije. Nije tačno da su u pitanju sukobi navijača da je neko nekog isprovocirao. Ne, to su bili huligani koji su došli da se iživljavaju, koji su došli da uništavaju, naravno, koji su pokušali da nametnu svoju vlast.
Ministarstvo unutrašnjih poslova neće odustati od toga da ne pronađe i ko su nalogodavci i ko su organizatori, izvršioce već imamo, njima se već sudi, ali da vidimo ko je stajao između njih, zašto su to uradili, šta su hteli ovim da postignu i šta su hteli ovim da urade.
To je najveći udarac upravo našoj prestonici. Beograd je miran grad. Beograd je bezbedan grad. Takve stvari se ne dešavaju. To se u našoj zemlji ne dešava i učinićemo sve da se tako nešto ne ponovi.
Danas je lep dan, znate, danas se igra finale Kupa, igraju Zvezda i Partizan. Mi najmanje sada razmišljamo o tome kakav će se fudbal igrati. Policijska uprava Grada Beograda razmišlja o tome da li će biti nereda, da li će se neki neodgovorni huligani negde okupiti, da li će zakazati neku tuču, da li će pokušati da upadnu na stadion, da li će se iživljavati negde i na nekome. Najmanje mislimo o fudbalu, a morali bi da mislimo i bilo bi lepo bar da mislimo o onome što jeste suština sporta, ali nažalost ne možemo da mislimo o tome. Zato će MUP zaista dati sve od sebe.
I kao što ste videli i tog dana, najviši funkcioneri MUP se nađu na licu mesta zajedno sa pripadnicima ministarstva tamo gde je najvažnije, zato što je potrebno dati podršku tim ljudima i zato što oni moraju da znaju, zato što svaki pripadnik MUP, kao što svaki pripadnik Policijske uprave iz grada Beograda mora da zna da njegov načelnik Milić će biti tamo gde je teško, tako i svaki pripadnik MUP mora da zna da će tu biti njegov ministar, da će tu biti njegov direktor, da će tu biti svaki pripadnik policije. Svaki funkcioner policije mora da bude sa svojom policijom i sa svojim građanima.
Uostalom, Aleksandar Vučić to očekuje od nas. Kao što je on u svakom selu, svakom gradu, u svakoj fabrici i svaki put kada je bilo teško, kada su bile poplave, kada je bio sneg, kada god je bilo teško, ako naš predsednik Republike može da bude sa svakim građaninom ove zemlje, ona može i svaki ministar, onda može i svaki funkcioner, onda može i svaki general, može svako, mora i treba da bude sa ljudima koji su njegovo ministarstvo i, najvažnije od svega, sa svojim građanima.
Ono što se desilo u subotu neće i ne sme da se ponovi. Daćemo sve od sebe da tako bude. Voleo bih da ovaj visoki dom jednog dana nađe vremena i prostora da razmišlja o tome da se možda kazne prema takvim prekršiocima promene, da imamo oštriju politiku. Nije na meni da o tome govorim. Na vama je, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, da razmišljate o tome, ali ja smatram da smo suviše blagi prema onima koji ugrožavaju tuđe zdravlje, život, imovinu i čast. Mislim da smo suviše blagi i da dopuštamo sebi da nalazimo opravdanja za nekoga zato što se iživljava ili zato što se krije iza zastave, imena ovog ili onog voljenog kluba. Mislim da o tome svi zajedno treba da razmišljamo i nadležna ministarstva, ali na prvom mestu vi, dame i gospodo narodni poslanici, da razmišljate o tome da je možda vreme da država zauzme drugačiji stav.
Znate, one subote u Beton hali mogao je biti bilo ko od vas, mogla su biti vaša deca, mogli su biti vaše supruge, supruzi, vaši prijatelji. Zamislite kako biste se osećali da ste poslali svoje dete koje je mirno otišlo tamo gde je dozvoljeno, legalno, u skladu sa propisima, u devet uveče, sedelo, razgovaralo, normalno se ponašalo i da se vratilo krvavo, izrazbijano zato što su neki huligani upali u neki kafić. Kako bi svako od nas razmišljao i kako bi reagovao? Da se vi i ja kao roditelji ne bi nikome svetili, za to postoji država da umesto nas zaštiti život i zdravlje svakog od nas i svakog člana naše porodice i zato verujem da svi zajedno treba dobro da razmislimo o oštrijoj kaznenoj politici za one koji nasiljem pokušavaju da ostvare bilo koji svoj cilj. Da li im je cilj politička promena, pljačka, ekonomski pritisak, nije važno. Samo je važno da se nasilje u ovoj zemlji neće i ne sme tolerisati.
Molim vas, ako nađete vremena i mogućnosti, naravno, u okviru zakona, da razmislimo svi zajedno o tome da možda promenimo svoju politiku i odnos prema onima koji vrši nasilje. Za nasilje ne može biti opravdanja.