Hvala, gospodine predsedniče.
Gospodine Markoviću, nisam imao nameru da se javljam za reč, ne znam zašto ste me prozvali, hvala na komplimentima koje ste mi dali.
Jedan od najvećih britanskih ministara spoljnih poslova, Dizraeli, rekao je da u politici i diplomatiji ne postoje ljubavi već samo interesi. Jedan naš veliki književnih, a pomalo i političar, Dositej Obradović, rekao je da nijedan narod ne voli drugi narod nego se bavi svojim interesima.
Mi treba u Skupštini Srbije da razgovaramo o tome šta su naši interesi. Tačka dnevnog reda koja se zove - izbor potpredsednika Parlamenta, kao i nastavak u kome ćemo razgovarati o sastavu skupštinskih odbora, nisu pravo vreme za to.
Demokratska stranka Srbije je u prethodnom sazivu pokazala da Srbiju vidi u Evropi, i geografski, i politički, i privredno, i ekonomski. Inicirali smo čak i usvajanje nekoliko dokumenata i mi od evropskog puta odustati nećemo. Ali, Evropsku uniju, pre svega, treba da gledamo kroz kontekst nekakvog skupa vrednosti i skupa pravila koje EU predstavlja. Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije mora nastaviti implementaciju aki komunitera, implementaciju skupa vrednosti koji će regulisati neke principe i pravila u našem zakonodavstvu. To što vi Evropsku uniju gledate kao šarenu razglednicu i, kada se kaže EU, obično mislite o datumu ulaska Srbije u EU, nažalost, ne zavisi samo od nas, zavisi dosta i od unutrašnjih okolnosti u takvoj Evropskoj uniji, koje u ovom trenutku, nažalost, baš i ne idu niti nama, niti državama iz Jugoistočne Evrope naruku.
Ponavljam, ono što je do nas, to je da se implementira evropsko zakonodavstvo, da naš pravni i politički sistem usklađujemo sa sistemima okolnih država. U tom pravcu idu ne samo države članice EU, države koje su kandidati za članstvo ili su potpisale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, idu sve države članice Saveta Evrope, uključujući i one koje verovatno nikada neće ući u Evropsku uniju.
Tu ne vidim ništa sporno. Sama rasprava govori o tome da odluka koja se donosi ovih dana i koja će se u nekim narednim danima doneti, i te kako zavisi od međunarodnih okolnosti i međunarodnog pritiska.
Pre tri meseca, odmah posle izbora, razgovarao sam sa jednim svojim prijateljem iz Brisela. Imali smo priliku da razmenimo mišljenja o onome što će se dešavati u Srbiji i opomenuo sam ga da se plašim da se naš parlament i naša politička elita u svemu tome, nažalost, neće snaći, zato što imamo ogroman problem u shvatanju onoga što smo mi uradili na našem evropskom putu i onoga što Brisel misli da smo uradili. Mi mislimo da je to jako mnogo, oni misle da je to jako malo. Mi mislimo da je to neuzvraćena ljubav, oni misle da treba još malo da nas pritisnu da nešto uradimo. Došlo je do velikog nerazumevanja i sve to je proizvelo nervozu.
Što se tiče analiza, analitike i svega ostalog, već nekoliko puta sam ponovio, kada pričamo o međunarodnim odnosima, međunarodnim okolnostima, o tome da li Srbija treba čvršće da se veže za Rusiju, EU itd., ne pričamo mi o nekakvoj kosmičkoj pravdi, zadovoljenju kosmičkih istina ili bilo čemu drugom. Mi razgovaramo o tome da li će Srbija biti subjekat ili objekat u međunarodnim odnosima.
Ako smo objekat, onda se svi bave Srbijom, onda će se u Srbiji svako pitanje internacionalizovati, uključujući i pitanje izbora predsednika svake opštine, pa ćemo onda stalno imati neka saopštenja nekakvih međunarodnih organizacija, koje će nam govoriti: "Ovo može, ovo ne može".
Ako Srbija hoće da bude subjekat u međunarodnim odnosima, onda će Srbija da ima stav o različitim pitanjima. Naravno, mi smo mala država, mi smo siromašna država, ne možemo da igramo neku veliku i presudnu ulogu u međunarodnim odnosima, ali i te kako možemo da se pitamo za stvari u regionu i za stanje u našem regionu. Zato, prvo, moramo da počnemo da se bavimo međunarodnim odnosima i međunarodnom politikom, a ne da dozvoljavamo da nam se svako pitanje u Parlamentu internacionalizuje.
Zamolio bih vas da se vratimo temi, da izaberemo potpredsednike Skupštine. Opozicija ima pravo na opstrukciju, to nikome ne sporim, takođe, svaki poslanik ima pravo na opstrukciju, ali vi u ovom trenutku predstavljate manjinu u Parlamentu, jer je glasovima nekih drugih poslanika i neke druge većine izabran predsednik Parlamenta, što se vama ne sviđa, naravno. U redu, to je vaša odluka. Nemam nikakvih problema sa tim, ali ovo je prevršilo svaku meru.
Mislim da je vaš cilj da se potpredsednici Parlamenta ne izaberu sve do isteka onog roka za formiranje Vlade i da se potpuno blokira rad Parlamenta, što je loše. Loše je i zbog nekih budućih odnosa u ovom parlamentu, a loše je i zbog nekih budućih odluka koje u Srbiji treba da se donose.

Vrlo ću kratko i probaću da se više ne javljam na replike, ma koliko spominjali moje ime.
Pokušao sam, čini mi se, na jedan pristojan i korektan način, da objasnim. Kako vi to zloupotrebljavate u nekim kasnijim diskusijama, potpuno mi je svejedno i na to se više osvrtati neću.
Ponavljam, vi imate pravo na opstrukciju, i kao pojedinac i kao poslanička grupa. Legitimno pravo opozicije je da opstruira rad Parlamenta, prolongira donošenje određenih odluka, ali imajte u vidu da će nama, našoj poziciji, mnogo pomoći konstituisanje Parlamenta, odnosno završetak ovog procesa. Dozvolite, bar, da izaberemo potpredsednike Parlamenta i skupštinska tela, koja treba da nastave da rade. Sami znate šta nas očekuje do kraja maja, makar izbori bili raspisani i u ponedeljak.
Drago mi je što je povedena, konačno, rasprava o spoljnoj politici Srbije. Trebalo je o tome da se razgovara mnogo ranije. Od 2000. do danas retki su bili ovakvi trenuci. Nadam se da ćemo, već koliko sledeće nedelje, kada završimo ovo što je utvrđeno Ustavnim zakonom i Poslovnikom o radu, što je utvrđeno dnevnim redom i o čemu moramo da raspravljamo, moći da raspravljamo o svim ovim stvarima.
Ponavljam vam, tumačite moje reči kako god hoćete. Danas vam više odgovarati neću, osim ako ne bude nekih nepriličnih uvreda, u šta sumnjam. Iz vaših usta ih sigurno neću čuti, poznajem vas i privatno, već dugo smo zajedno u ovom parlamentu.
Raspoložen sam za polemiku uvek, o svim stvarima, o tome kako Srbija treba regionalno da se pozicionira, kako treba Srbija da gleda na neke kontinentalne i međunarodne procese, političke i ekonomske, ali hajde da o tome razgovaramo sledeće nedelje.
Nažalost, zabavljeni svim ovim svojim u Parlamentu, potpuno nam je neopaženo prošla činjenica da su juče u Savetu bezbednosti kružili sižei dve različite rezolucije o budućnosti Kosova. Jedna je bila francuskog porekla, druga ruskog. Mislim da je to tema o kojoj bismo već večeras mogli da razgovaramo.
Kada se desila Aneksiona kriza u BiH, dan posle toga, o tom političkom činu raspravljali su parlamenti Francuske, Velike Britanije, čini mi se, Austrougarske, naravno, to se podrazumeva, a srpski parlament je raspravljao o nekoj raspodeli zemljišta u Kremni. Nemojte da ponavljamo takve situacije. Valjda nas je istorija ovog parlamenta nešto naučila.
Postoji nešto što je prioritet i za Parlament i za državu, postoji nešto što ide mimo nas, nažalost, u ovom trenutku i ako nastavi da ide mimo nas, desiće se ono na šta sam vas upozorio.
U ovoj državi sve će se internacionalizovati i sve će biti međunarodni problem, a mi nećemo moći da utičemo ni na šta.
Hvala.

Poštovani gospodine Markoviću, ovaj vaš tragični pogled na to šta se kome daje u stvari govori zašto nije došlo do formiranja vlade. Ne treba nama DS da da niti  MUP niti Biju, niti bilo šta drugo, jer to ne pripada DS. Ko shvata tako državne institucije ne može da učestvuje u pravljenju države.
I MUP, i BIA, i Ministarstvo odbrane i sve ostale državne institucije nisu stranačko dobro pa da se dele. One moraju biti onakve državne institucije kakve su u svakoj drugoj državi. Najgore za Srbiju jeste da institucije nema, u trenutku kada ne samo da pregovaramo o budućnosti Kosova i Metohije, nego imamo zahtev za formiranje nekog novog distrikta u BiH, u trenutku kada se u Crnoj Gori formira nova nacija sa novim jezikom, u trenutku kada nijedan Srbin ne može da se vrati u Hrvatsku.
Za mene su to jako ozbiljna pitanja o kojima u ovom parlamentu rasprava treba da se pokrene, ali da bismo o tome raspravljali, da bi određene odluke donosili, da bi imali i nacionalnu politiku i neke strateške ciljeve za budućnost, institucije moraju da postoje. Zato večeras moramo izabrati predsednika parlamenta.
Da bi imali predsednika parlamenta moramo ili da imamo skupštinsku većinu, što nažalost nemamo, ili da glasamo po osnovu prvog demokratskog principa, a to je da predsednika parlamenta da stranka koja ima najveći broj poslanika.
Na kraju, ako želite da delite na demokratsko i nedemokratsko, na proevropsko i proazijsko, na civilizacijsko i anticivilizacijsko, onda treba da znate da ćete i vi postati predmet podela. Ko se mača lati od mača i gine. Nastaviće se sa podelama, nastaviće se sa polarizacijom u Srbiji na patriote i na izdajnike, na neke druge klasifikacije koje nikome ne odgovaraju. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče Vlade, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću vreme da svojim izlaganjem polemišem o stavovima koji su se prethodnih dana i nedelja mogli čuti u stranoj, ali i domaćoj javnosti, a neki od tih stavova su ponovljeni i danas za ovom skupštinskom govornicom.
Ne želim da se svojim stavovima inatim prema celom svetu, ne želim da se zameram i zavađam sa svima, ali mislim da neke stvari treba ponoviti. Treba ponoviti da je Srbija od 2000. godine naovamo pokušala sve da uspostavi partnerske odnose sa ključnim međunarodnim faktorima, pokušala sve da bi igrala jasnu i konstruktivnu ulogu u pregovaračkom procesu, a na kraju je dobila jedan predlog koji se bazira na nekakvom sistemu vrednosti koji nam govori o tome kako je bitnije da mislimo o ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, a nije bitno da razmišljamo o teritoriji. Naravno da je bitno da razmišljamo o ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, pre svega o Srbima i nealbancima, jer su oni u ovom trenutku najugroženiji. Mi smo, u tom smislu, u poslednjih šest godina mnogo toga pokušali.
Da podsetim, krajem 2000. godine otvorili smo razgovore o decentralizaciji. Rezultat je do danas nula. Potpisan je 2001. godine sporazum Hakerup–Čović, koji je trebalo da reguliše odnose u sistemima školstva, zdravstva, kao i da obezbedi institucionalnu zaštitu nealbanaca kroz kosovski parlament i vladu Kosova. Rezultat je nula. Srbi su 2001. godine izašli na izbore za privremene organe Kosova i Metohije, kako bi kroz kosovski parlament pokušali da zaštite svoja prava i svoje interese. Odgovor na to je bio 17. mart. Počeli smo 2002. godine razgovore o protokolu o održivom povratku. Od tada je prošlo pet godina. Do danas se vratilo između tri i sedam posto izbeglih i interno raseljenih lica.
Od svega što smo pokušali kako bismo zaštitili ljude na Kosovu i Metohiji, ništa nije ispoštovano. Zašto bih ja sada verovao u Ahtisarijev plan, odnosno u njegov deo plana koji nam govori o nekakvom statusu Srba i nealbanaca, koji nam govori da će se taj status popraviti?
Ako nijedno slovo od mnogih dokumenata o kojima smo pokrenuli razgovore, koje smo potpisali, do danas nije ispoštovano, neće biti ispoštovani ni Ahtisarijevi aneksi.
Čini se da je i ovoga puta samo bitno da prihvatimo generalno okvire Ahtisarijevog plana, koji govore o tome da Kosovo dobije nekakve obrise državnosti, da Albanci počnu da zaokružuju svoju državu, a sve ostale odredbe će se poštovati taman toliko koliko se do sada poštovala i Rezolucija 1244. Za mene je to neprihvatljivo. Neprihvatljivo mi je da se neke vrednosti koriste u jednoj situaciji, a neke druge vrednosti u drugoj situaciji.
Samo da podsetim, dokument Badinterove komisije trebalo je da važi za sve republike bivše SFRJ. Danas ispada da je važio za svih pet ostalih, samo za Srbiju ne važi. Mi se protiv toga moramo principijelno boriti danas, na ovom zasedanju, jasnim i nedvosmislenim odbacivanjem Ahtisarijevog plana, a već koliko sutra jakom, intenzivnom diplomatskom i političkom aktivnošću, kao u prethodne tri godine, da bismo svoje stavove objasnili svima i da bismo svima rekli da se naši stavovi ne baziraju ni na kakvom romantizmu, nego na realnosti, na međunarodnom pravu i na evropskim standardima.
Istovremeno se moramo boriti i uspostavljanjem novog sistema vrednosti u našem društvu i našoj državi, koji neće govoriti o tome da je Srbija osvojila Kosovo 1912. u oslobodilačkim ratovima, jer ako je to tačno, otkud onda Gračanica, Zočište, Dušanovi Sveti arhangeli? Valjda su oni nešto stariji od 1912. godine.
Moramo se boriti za uspostavljanje takvog sistema vrednosti u našoj državi i našem društvu, koji će konačno otpočeti sa procesom dejugoslavizacije Srbije. Mislim da je donošenje novog Ustava Republike Srbije taj početak.
Nešto je ovde danas govoreno o našoj bližoj i daljoj istoriji. Želim da podsetim da je naše društvo, naš narod, da je naša država uložila sve u Jugoslaviju, potrošila ceo vek na tu ideju, unela svoje ime, svoje prezime, svoju državnost, svaku treću mušku glavu, a kao odgovor smo dobili sarajevske demonstracije 1939, "hrvatsko proleće" 1971. godine, "albansku intifadu" 1981. godine.
Mi se moramo boriti za uspostavljanje sistema vrednosti u našoj državi i našem društvu, koji će, kao i u svakoj državi i svakom društvu, poštovati sve tri vrste interesa i sve tri vrste ciljeva: strateške, nacionalne i državne. Naši strateški interesi jesu miran suživot sa Albancima, unapređenje srpsko–albanskih odnosa. Nama treba izvesna budućnost, a ne novi problemi, novi ratovi i novi sukobi, ali da bismo unapredili srpsko–albanske odnose, da bismo imali miran suživot, moramo imati i dijalog, stalan dijalog, uz međunarodne posrednike, bolje bez njih, bolje da sami dobrovoljno uđemo u te razgovore.
Nije dovoljan jedan sastanak koji je Ahtisari organizovao 14. jula prošle godine, kako bismo raspravljali o tom problemu.
Naši nacionalni interesi jesu da sačuvamo Kosovo, jer Kosovo jeste deo naše duhovne, kulturne, verske, državotvorne vertikale. Postoje ideologije koje govore da to nacionalno i nije bitno.
Spreman sam da polemišem sa svim tim ljudima, da otvorimo raspravu, da razgovaramo kakve su posledice zanemarivanja toga bile u nekim drugim državama i nekim drugim društvima.
Na kraju, naš državni interes jeste da imamo stabilne bezbednosne, političke prilike na Balkanu, da nemamo nedemilitarizovani entitet sa 200.000 komada pojedinačnog oružja, ko zna u čijim rukama, da nemamo entitet koji trenutno u Evropi predstavlja najveće skladište i najveći distributivni centar narkotika.
Naš državni interes i naši državni ciljevi jesu, takođe, da se jasno i nedvosmisleno poštuju međunarodni poredak i međunarodno pravo.
Zbog svega ovoga, a u skladu sa novim okolnostima koje su od prošlog zasedanja Skupštine Srbije nastale, vezano za Kosovo i Metohiju, mislim da moramo da nastavimo razgovore, ali razgovore o suštini Ahtisarijevog predloga, a ne o nekakvim aneksima o tome da li će zaštitne zone oko srpskih manastira biti 50 ili 70 metara.
Moramo da nastavimo pregovore i moramo da insistiramo na tome da nikakvog oročavanja tih pregovora ne sme biti. Samo je to garant da ćemo do rešenja doći kompromisom, a ne nametanjem, jer svako nametanje donosi nepravdu, a nepravda će u budućnosti napraviti mnogo problema.
Kada već govorim o nametanju rešenja i o nepravdama, na kraju želim da podsetim na jedan balkanski problem koji već 15 godina nije rešen, upravo zbog toga što niko ne želi da nameće rešenje da ne bi povredio nijednu stranu, što niko ne želi da nepravdom stvori nekakve nove nesuglasice na Balkanskom poluostrvu.
Radi se o imenu Republike Makedonije. Neke države su Makedoniju bilateralno priznale kao Republiku Makedoniju, većina međunarodnih institucija je i dalje prepoznaje kao Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju. Dijalog između Skoplja i Atine traje punih 15 godina, ni do kakvog rešenja nije došlo.
Zato poručujem svim zagovornicima ideje da Srbija treba da se otarasi balasta zvanog Kosovo, da treba da se ponaša konstruktivno, da prihvati neku novostvorenu realnost, da namesto kosovskog problema pokušaju da posreduju u ovom problemu između Skoplja i Atine, lakše im je da reše pitanje imena jedne države, nego pitanje 15% teritorije druge suverene države.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je mnogo vremena do sada potrošeno na neke zakone manje bitne od seta ovih zakona koji su na dnevnom redu danas.
Vrlo je teško klasifikovati zakone na bitne ili manje bitne, ali set od četiri zakona koja su na dnevnom redu: o tržištu hartija od vrednosti, investicionim fondovima, preuzimanju akcionarskih društava i o reviziji i računovodstvu, regulišu tržište kapitala i razvoj kapitala, nešto što je i te kako bitno i preko neophodno za intenziviranje privrednih procesa, kako privrednih tako i procesa na tržištu kapitala, povećanja broja radnih mesta i uopšte smirivanje socijalnih tenzija u društvu.
Prvo, kada govorimo o reviziji i računovodstvu ova oblast će uskoro biti definisana tako da se uvodi obaveza revizije za sva velika i srednja preduzeća.
Takođe, reguliše se pitanje ko može biti revizor, odnosno računovođa i u krajnjem smislu, mislim da će donošenjem ovog zakona da se poveća zakonitost i disciplina na našem tržištu kapitala, kao i u radu velikih i srednjih preduzeća koja čine većinu našeg privrednog sistema, što je dobro.
Što se tiče Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, konačno se pet godina posle otpočinjanja procesa privatizacije normalizuje procedura preuzimanja akcionarskih društava. Do sada smo imali situaciju sličnu situacijama u nekim okolnim državama da je dovoljno da preuzmete 50 posto jednog preduzeća plus jednu deonicu, da na takav način dobijete većinu u upravljačkim i nadzornim organima privrednih društava i da onda možete da radite šta hoćete.
To je dovodilo do niza negativnih posledica, dovodilo je do toga da pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova ili sudovi moraju da rešavaju situacije koje su nastajale. Većinski vlasnici su vrlo lako, vrlo komforno obarali cenu deonica preduzeća koja su preuzimali i na takav način dolazili do ostatka kapitala, dakle 49 posto ili u nekim slučajevima više po smešnim cenama, višestruko manjim nego što je bila stvarna vrednost preduzeća.
Uređenjem ove procedure, konačno svako je obavezan prvo da dostavi pismo o namerama, odnosno da oglasi svoju nameru da želi da kupuje akcije određenog preduzeća i drugo, da objavi uslove pod kojima želi da preuzme neko preduzeće. Sprečava se manipulacija, sprečava se diskriminacija manjinskih akcionara, štite se na ovaj način manjinski akcionari ili pojedinci koji imaju mali broj deonica u svom vlasništvu i što je možda još bitnije uvodi se princip ravnopravnosti konkurencije. Ko da najbolju ponudu za 100% kapitala određenog akcionarskog društva taj će moći da kupuje određene deonice. Na samim akcionarima ostaje da li žele da prihvate ili ne prihvate tu ponudu.
Kada govorimo o Zakonu o tržištu hartija od vrednosti, ovaj zakon definiše organizovano tržište, bilo ono berzansko ili vanberzansko, što mislim da je jako bitno i ovo je početak organizacije berzanskog sistema u Srbiji na način dostojan parlamentarnih demokratija i razvijenih tržišta, koji će u nekoj kasnijoj fazi, nadam se što pre, dovesti do kategorizacije berzi u našoj državi na način na koji su berze kategorizovane u svim državama u svetu.
Takođe, pojačaće i povećaće konkurenciju u berzanskom poslovanju, što je neophodno. Nije dobro da država nekim svojim mehanizmima sankcija reguliše ovu oblast. Mnogo je bolje da se berze međusobno takmiče, jer samo u jednoj utakmici regulisanoj u okviru zakona i ostalih normativnih akata Srbija može dobiti berzu koja će biti regionalan lider.
Ne zaluđujem se da možemo imati beogradsku berzu sa prometom kakav ima londonska berza ili neka druga, ali mislim da Srbija može u razumnom vremenskom roku dobiti berzu koja će po svom obimu poslovanja, kao i nosiocima kapitala koji će privlačiti, biti regionalni lider.
Ovo je prvi korak u tome. Potrebno je normativno regulisati tu oblast i stvoriti ambijent da bi se berzansko poslovanje iz godine u godinu uvećavalo.
Najbitniji za mene zakon od ova četiri jeste Zakon o investicionim fondovima. Nažalost, sa ovim zakonom se kasni mnogo. Za nekim državama iz okruženja kasni čak i desetak godina kada govorimo o investicionim fondovima, bili oni zatvoreni ili otvoreni, potpuno je svejedno. Dvojaka je korist od investicionih fondova koji će po slovu ovog zakona biti formirani.
Prvo, sa jedne strane imaćemo aktivniju i dinamičniju privrednu sliku posle njihovog osnivanja. Drugo, imaćemo veće prihode građana. Ovo je zakon posle čijeg donošenja svaki čovek u Srbiji može da oseti više novca u svom džepu na taj način što su do sada građani bili ograničeni na tri mogućnosti, kako bi mogli da plasiraju neku svoju ušteđevinu, višak porodičnog budžeta ili višak kapitala koji poseduju.
Mogli su da štede u bankama. Efektivna kamata u bankama u kojima se štedi u Srbiji je danas 3 do 5%, a u nekim državama u okruženju možda čak i manja. Mogli su da kupuju pojedinačno deonice na berzi, što je u teoriji moguće, a u praksi zaista teško sprovodljivo, pogotovo kada se radi o velikim preduzećima, a imamo nekoliko takvih čiji je godišnji rast 10%, pa tako možete da računate da vaša godišnja dividenda bude duplo veća nego što je kamata u banci.
Mogli su da ulažu u inostrane investicione fondove, što je u Srbiji malo ko činio. Ne verujem da imamo čak ni te statističke podatke koliko je to ljudi i koliko je radilo.
Investicioni fondovi sigurno će doneti brže oplođavanje kapitala, a prihod od novca koji ste kao ulagač stavili u investicioni fond će sigurno biti veći od mnogih dividendi koje su sada aktuelne, a pogotovo ako govorimo o velikim preduzećima koja su izašla na berzu.
Shodno onome što se radilo u drugim državama, očekujem da stopa nekog povraćaja kapitala može ići i preko 10% godišnje u ovom prvom periodu.
Kažem, u prvom periodu, zato što ćemo sa druge strane imati investicione fondove koji će u prvi mah ulagati u profitabilne delatnosti, u one privredne subjekte koji se bave proizvodnjom određenih deficitarnih roba na našem tržištu, ono što je predmet uvoza u ovom trenutku.
Međutim, vremenom kako se bude povećavao broj investicionih fondova, sigurno je da će se mnogo više posvetiti strateškom razvoju, strateškom planiranju i da će početi da ulažu u nisko-akumulativne grane industrije i privrede, gde je potrebno 20 do 30 godina da bi se povratio kapital. Prosto, tržište će ih naterati na to.
Ponavljam, nema potrebe da ih država ili zakon tera na tako nešto. Investicioni fondovi vrlo brzo će regulisati sve mehanizme. Mislim, opet shodno iskustvu iz drugih država, u naredne tri ili četiri godine.
U svim zakonima i u njihovom obrazloženju spominju se određene evropske direktive zbog kojih se ovi zakoni donose. Želeo bih da kažem da mi to ne radimo niti zbog tih evropskih direktiva niti zbog Evropske unije, nego zbog nas samih. Ovo su, u stvari, zakoni preko kojih je najlakše objasniti zašto su nam evropske integracije potrebne, zašto nam je primena nekih evropskih principa iz evropskog zakonodavstva neophodna.
Srbija je ograničeno tržište kapitala. Zbog toga Srbija ne može da živi kao ostrvo izolovano od sveta. Mora da ima interakciju i sa državama iz okruženja i sa velikim državama i velikim tržištima i proizvođačima. Voleo bih da je Srbija mnogo veća i da nas ima 100 ili 120 miliona, da imamo mnogo veći bruto društveni proizvod, pa da u toj nekoj evropskoj ili svetskoj utakmici možemo sami da diktiramo uslove igre.
Nažalost, toliki smo koliki smo i koliko nas je – toliko nas je, sa privrednim razvojem takav kakav imamo. Ukoliko želimo da imamo razmenu sa svetom, ukoliko želimo da tu razmenu povećamo, više da izvozimo, da budemo prisutni prvo na tržištima u okruženju, a potom i na tržištima razvijenih zemalja, moramo standardizovati svoje procedure i zakone onako kako su to uradile i sve ostale države.
Mislim da se na ovaj način sprečavaju razne manipulacije koje su se do sada dešavale na tržištu kapitala. Obezbeđuje se zakonitost i, na kraju krajeva, možda što je najbitnije, štiti se kapital kako domaćih, tako i inostranih investitora koji dolaze na naše tržište. Zbog toga, u načelu, DSS će podržati ovaj zakon. Hvala.

Niko nije rekao da postoje čisti, manje čistiji i nečisti, niko nije rekao. Zakonom se precizno definiše šta je crkva, šta je verska zajednica, šta je konfesionalna zajednica, a kako nešto ne može da bude definisano kao verska ili konfesionalna zajednica.
To se tiče stava 2. člana 3. da se verska sloboda ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, ne sme da se podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost.
Zakonom se priznaje da postoji sedam tradicionalnih crkava u ovoj državi, zato što je njihov pravni položaj u Knjaževini Srbiji, potom Kraljevini Srbiji, Kraljevini SHS, pa Kraljevini Jugoslaviji regulisan pravno od 1804. do 1932. godine. Takođe, konfesionalne zajednice su one čiji je status regulisan zakonskim, odnosno podzakonskim aktima u periodu od 1950. do 1960. godine.
To ne znači da verske zajednice treba da budu određene organizacije koje se tako tretiraju od 1990. godine naovamo, a koje de fakto predstavljaju sekte. Mi smo imali sekte, koje je država promovisala preko svojih medija od 1992. godine naovamo, koje pogubno deluju, recimo transcendentalna meditacija. U nekim državama je to zabranjeno zato što loše utiče u psihičkom i fizičkom smislu na svakog pojedinca.
Ukoliko se ovim zakonom ne dozvoli da takve grupacije mogu da se registruju kao verske zajednice, kao konfesionalne zajednice, onda one to neće biti i onda će njima da se bavi Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo unutrašnjih poslova i ostali nadležni organi. Ne radi se ovde o čistim i manje čistim, krstim i ne krstim, radi se o tome da se zakonom precizno propisuje šta može biti verska zajednica, šta može biti konfesionalna zajednica, a šta to nikako ne može biti.
Srbija nije jedina država koja na ovakav način tretira te organizacije. To rade sve države članice EU, pa ako hoćemo da se poredimo sa Evropom da se poredimo i ovakvim zakonskim normama.

Nisam rekao da je crkva nastala 90-92. godine, govorio sam o potpuno drugim stvarima, i o državnim medijima i o njihovom izveštavanju o određenim verskim sektama u periodu od 92. godine pa nadalje.
Ako me već vučete za jezik, evo nisam aludirao na vas, aludirao sam na drugaricu Mirjanu Marković. Ona je otišla u Indiju sa jednom frizurom, vratila se iz Indije sa drugom frizurom, cvetom u kosi i sa velikim intervjuom u "Politici", gde se priča o Sai Babi kao iscelitelju, spasitelju, transcendentalnoj meditaciji kao religiji, kao veri koja može da izleči dušu i telo itd.
Dakle, o tome sam govorio, ni o čemu više. Daleko od toga da mislim da je crkva nastala 90. ili 2000. godine, Ako ćemo o pravnim normama, ako ćemo o pravnoj regulativi, moramo priznati da su crkvene pravne norme u Srbiji mnogo starije od svetovnih, odnosno civilnih.

Postoje dve vrste razloga zbog kojih ovaj amandman ne treba prihvatiti. Prvi su formalno-pravnog karaktera, drugi su suštinskog karaktera.
Formalno-pravno gledano, pored sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica koje se definišu ovim zakonom, mi nemamo viševekovno, ali imamo višedecenijsku tradiciju određenih protestantskih crkava na našem prostoru, kao što su baptistička i evangelistička.
To nije priznato formalno-pravno između dva svetska rata, ali je priznato Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica FNRJ, a potvrđeno istim zakonom SRS. Prvo se desilo 1953. godine, drugo 1977. godine. Dakle, formalno-pravno nastavlja se kontinuitet. Da li dogmatski postoji problem sa radom ovih crkava? To treba da regulišu crkve i same crkve da se odrede prema tome.
Suštinski gledano, podela na verske i konfesionalne zajednice je potpuno logična. Jedno je vera, nešto sasvim drugo je konfesija. Kako je ovo regulisano u nekim drugim zakonodavstvima, tako se reguliše i kod nas. Ako govorimo o ostavljenom prostoru za neke druge verske zajednice nije fer reći da se formalno-pravno otvara prostor za delovanje verskih sekti.
Podsetiću na primer iz naše istorije koji se desio 1920-tih i 30-tih godina, kada su nekim nesretnim slučajem budisti došli kao izbeglice u Beograd. Bilo je ovde par stotina njih. Imali su svoj hram oko Bulevara revolucije, imali su čak i svoju ulicu, Budističku. Nesreća je htela da se ponovo rasele tokom Drugog svetskog rata, da im bude uništen hram i da dožive sudbinu dugih sunarodnika koji su izbegli u druge države.
To jeste zvanično priznata religija u svim državama na svetu. Njihovih vernika ima preko milijardu. Ne bih želeo da se slične situacije ponavljaju u budućnosti, ali to jeste verska organizacija kojoj, shodno slovu zakona, treba dozvoliti da nesmetano radi.
Još nešto vezano za verske sekte, ukoliko one destruktivno deluju, onda podležu Zakonu o prekršajima, Krivičnom zakoniku, a ne treba njima da se bavi zakon. Zakonom o crkvama i verskim zajednicama samo je definisano da ukoliko postoji problem do sada, a o čemu treba da se izjasne nadležni državni organi, onda se ovim organizacijama neće ni dozvoliti upis u registar.

Moram da se pozovem na uporedno pravo i da kažem da slična zakonska regulativa postoji, recimo, u Grčkoj, koja je već 20 i više godina punopravna članica EU. Upravo ovo što je rekao gospodin Krasić, bio je jedan primer u Grčkoj, gde se jedna frakcija ili jedan deo sveštenika izdvojio u tzv. zilotsko krilo. Crkva nije želela da ih prizna, nisu mogli da ratuju jedni sa drugima, raščinili su ih, pozvali su samo državu da asistira i da vrati objekte onim ljudima koji su crkvena vlast, odnosno koji su bili ovlašćeni u ime Grčke pravoslavne crkve da vrše propovedi i sve ostalo.
Plašim se da bi veća šteta bila brisanjem ovog člana nego da on ostane. Plašim se da bi direktna posledica bilo mešanje države u određene crkvene stvari, tumačenje državnih organa crkvenog prava. Plašim se da bi došli u situaciju koja danas postoji u Crnoj Gori, gde se država postavlja kao nekakav suveren koji treba da odluči da li je legitimna Srpska pravoslavna crkva i Crnogorska pravoslavna crkva, koja je starija i šta se sve u istoriji dešavalo. Zato nisam za prihvatanje ovog amandmana.

Mnoge stvari su spomenute, a nemaju veze sa Predlogom zakona niti sa onim što je na dnevnom redu.
Da, treba razgovarati o srpskoj koaliciji u Bujanovcu, ali o tome treba stranke da razgovaraju međusobno, onako kako su se i do sada dogovarale, a ne da razgovaramo preko skupštinske govornice. Treba razgovarati o stanju na jugu Srbije za skupštinskom govornicom, nemamo ništa protiv. Kada god se podnosila inicijativa da se raspravlja o sličnim stvarima ovde u ovoj skupštinskoj sali, prihvatali smo. Dakle, ništa nije sporno, ukoliko bi imali nekakve koristi od te rasprave, evo, otvorićemo je.
Da li vlast zloupotrebljava svoje resurse da bi pobeđivala na lokalnim izborima? Sasvim slučajno znam da je Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine juče odobrilo velika sredstva za nekoliko opština u Srbiji, u većini je opozicija na vlasti, kako bi se sanirale divlje deponije, kako bi se određeno zemljište privelo nameni. Evo, neka predsednici opština iz opozicije iskoriste ta sredstva, neka ih utroše na pravi način i neka tako ostvare određene političke poene i pobede na sledećim izborima, nemam ništa protiv. Ali, diskriminacije apsolutno nema.
Gde je ministar Bubalo? Opet sasvim slučajno znam da je danas u nekim opštinama, na čijem čelu su predstavnici opozicionih stranaka. Nema gledanja crno-belo i mislim da je to najveći legat dvogodišnje vlasti u kojoj učestvuje i DSS.
Šezdeset godina ova država nije imala zakon o crkvama i verskim organizacijama. Voleo bih da se vratimo na temu, jer ako niko drugi, to od nas to očekuju predstavnici sedam tradicionalnih crkava i verskih organizacija. Voleo bih da ovaj zakon usvojimo što pre, da regulišemo njihov status. To će biti još jedan doprinos ovog parlamenta normalizaciji odnosa i stanja u društvu.

 Amandman je protivan duhu zakona, pošto podržavam zakon u celini, ne mogu da podržim ovaj amandman, odnosno ispravku u pojedinostima.
Naime, zakonom je u nekim prethodnim članovima definisano da je sloboda svakog vernika nepovrediva i da je njegovo opredeljenje, kao njegova lična stvar, apsolutno nepovredivo i da čovek zbog toga ne može da podleže bilo kakvoj diskriminaciji ili sankcijama.
Ali se takođe definišu i kolektivna prava, jer verske zajednice funkcionišu kao kolektiviteti, i u tom smislu posebno se ističe sedam tradicionalnih crkava i verskih organizacija, pet hrišćanskih crkava i SPC, Rimokatolička crkva, takođe i Protestantske Evangelističke crkve i dve verske zajednice, Islamska verska zajednica i Jevrejska verska zajednica. Za mene je izdvajanje ovih sedam crkava i verskih zajednica politički bitno.
Srbija na ovaj način pokazuje da je država sa pravnim kontinuitetom, u kojoj se od 1804. godine reguliše položaj različitih verskih zajednica, a jedan od prvih ukaza knjaza Miloša bio je ukaz o položaju Jevreja u tadašnjoj Knjaževini Srbiji. Srbija pokazuje da nije tikva bez korena kada se radi o ovom zakonodavstvu i da se naša pravna tradicija i politička tradicija i te kako razlikuje od pravne i političke tradicije nekih drugih država jugoistočne Evrope, što treba da nam služi za ponos.
U političkom smislu ovo je jako bitno, jer još jednom pokazuje da Srbija jeste multireligiozna i multikonfesionalna država, da je takva tokom cele svoje moderne istorije, sa svim prednostima koje multikonfesionalnost i multireligioznost nosi.

Prvo, grozim se konstatacija tipa - ovo je dobro, ovo je zlo. Samo u španskim serijama postoji isključivo dobro i isključivo zlo, pa je tako bila Kristl zla, a Aleksis dobra, ili tako nekako, kada je bila Dinastija.
Politika i politički život se i te kako razlikuju od Dinastije i ne postoji nešto što je isključivo dobro ili isključivo zlo. Ne vidim šta je sporno u članu 24, jer se govori o brisanju iz Registra. Sasvim logično i shodno prethodnim članovima zakona, ovde se govori kada neka crkva ili verska zajednica prestaje sa radom, odnosno kada joj se uskraćuje pravo da može da radi na teritoriji Republike Srbije.
Prvo, ukoliko to sama zajednica želi, ukoliko recimo broj vernika padne ispod propisanog minimuma ili prestane potreba za radom verske zajednice, i drugo i treće, koje se direktno tiče onoga što slušamo ceo dan, a to je da će zakon možda omogućiti pravno-formalno definisanje verskih sekti, odnosno njihov ulazak u naš pravni poredak.
Dakle, stav 3. člana 24. govori o tome da će verskoj organizaciji biti uskraćeno pravo na delovanje ukoliko ostvaruje ciljeve drugačije od onih radi kojih je osnovana, direktno se radi o verskim sektama i paraverskim organizacijama, koje u statutu mogu da napišu jedno ili u nekom svom osnivačkom dokumentu, a ukoliko budu radile nešto drugo biće brisane iz registra, biće im zabranjen rad, i drugo, ako nastupe razlozi zbog kojih se odbija upis u registar.
Razlozi zbog kojih se odbija upis u registar su, stav 2. člana 3, ukoliko se ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, ukoliko se ugrožava pravo na imovinu i ukoliko se podstiču verska, rasna i nacionalna netrpeljivost.
Dakle, nema ništa sporno u ovom članu i upravo je ovo jedan od mehanizama da se spreči ulazak verskih sekti, odnosno njihova registracija.

Ne gledam te serije, prosto sam želeo jednim detaljem da učinim raspravu nešto relaksiranijom, ali nema veze.
Nemojte braniti crkvu od nje same. Ljudi iz SPC su učestvovali u pisanju zakona, kao i predstavnici nekih drugih crkava i verskih zajednica, dali su svoje sugestije. Nisam čuo da je njihovo mišljenje negativno o ovom zakonu. Ni jedan crkveni velikodostojnik sa kojim sam razgovarao nije imao nikakvu zamerku na ovaj zakon, čak nisu imali ni predstavnici nekih drugih verskih zajednica sa kojima sam razgovarao proteklih dana. Tiče se ljudi iz verskih zajednica koje se u ovom zakonu definišu tradicionalnim verskim zajednicama.
Upravo članom 24. se onemogućava rad svih ovih sekti koje ste nabrojali. Zaista ne vidim šta je sporno u ovom članu 24.
Ako neko u statutu napiše da se bavi verskim propovedanjem, ako kaže šta je njegovo učenje, šta je njegova dogma, a bavi se potpuno drugim stvarima, briše se iz registra i prelazi u nadležnost Ministarstva zdravlja, Ministarstva unutrašnjih poslova, ostalih bezbednosnih institucija u ovoj državi, kako bi se taj način rada sankcionisao.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Dvoumio sam se da li da se javim za reč, ali jako je teško sedeti u sali i slušati optužbe na svoj račun da ste izdajnik, da ćete glasati zlo po srpski narod; neko se osmelio čak i da poslanike vladajuće većine okvalifikuje kao proustaške elemente.

Da li treba da nabrajam sada po imenu i prezimenu svoje pretke koji su prošli kroz golgotu Jasenovca ili da nabrajam svoju rodbinu koja je morala da beži preko Dunava i Drine da bi se spašavala, da bih dokazao da nisam proustaški element?

Nema apsolutno nikakve veze između onoga što se dešavalo u našoj skorijoj prošlosti i srpsko-hrvatskih odnosa, položaja srpskog naroda, srpske etničke zajednice u Hrvatskoj i sporazuma o sprečavanju krijumčarenja narkotika. Ovo je jedna tehnička stvar, ratifikacija ovog sporazuma je bitna najmanje zbog dve stvari.

Prvo, zato što preko Srbije ide jedna od pet glavnih tranzitnih ruta narkotika ka zapadnoj Evropi. Drugo, zato što su odnosi Srbije i Hrvatske tokom devedesetih godina imali jedan specijalni status. Možemo iz štampe da vidimo da su neki, dok su pozivali tuđu decu da ratuju, istovremeno trgovali sa Hrvatskom, i kada se govori o duvanu i o narkoticima.

Nadam se da će i ratifikacija ovog sporazuma doprineti otkrivanju svih detalja onoga što se radilo od 1992. do 1999. godine, ko je Srbiju, a ko Hrvatsku oštetio za koliko novca, ko je učestvovao u nelegalnoj trgovini, ko treba da odgovara pred domaćim, a ko pred nekim međunarodnim organima.

Nadam se da je to svima u interesu. Odnosi između Srbije i Hrvatske, odnosno srpskog i hrvatskog naroda jesu daleko od normalnih, daleko od idealnih, ali mi imamo dve varijante: ili da se potrudimo da našim političkim zalaganjem napravimo jedan okvir za dobrokomšijske ili dobrosusedske odnose, da živimo u miru jedni pored drugih, ili da ratujemo svakih deset godina do istrebljenja.

Ne znam šta je pametnije, ja bih ipak voleo da živimo u miru, da međusobno sarađujemo, da pokušamo da normalizujemo odnose između dve države i između dva naroda, da pokušamo našim političkim zalaganjem da ohrabrimo srpsko stanovništvo da se vraća u što je moguće većem broju, naravno, one ljudi koji žele da se vrate i da tamo imaju zagarantovana određena prava.

Ako poslanici, koji su ovde imali tirade o svemu o čemu su pričali, misle o Hrvatima i Hrvatskoj sve što misle, postoje dva načina da to politički kapitalizuju: ili predložite da prekinemo sve odnose sa Republikom Hrvatskom, i političke, i diplomatske, i ekonomske i privredne, pa ćemo o tome raspravljati ovde, ili recite da treba ponovo da ratujemo sa Hrvatima; treće ne postoji.

Poštovana gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade Republike Srbije, predsedniče Republike Srbije, iskoristiću svoje vreme prosto da podelim sa vama neka razmišljanja i da uđem u polemiku sa ljudima koji su zagovornici nezavisnosti Kosova.
To su, pre svega, ljudi okupljeni u nekim uticajnim inostranim nevladinim organizacijama.
Četiri su razloga obično navodili zašto Kosovo treba da bude nezavisno: prvi, da na Kosovu i Metohiji živi blizu dva miliona Albanaca; drugi, da oni ne prihvataju režim Republike Srbije ni u jednom segmentu; treći, da prete nasiljem i četvrti argument, koji se pojavio pre nekoliko nedelja, jeste da Srbija mora biti kažnjena zbog svega što je Miloševićev režim u protekloj deceniji uradio.
Prva tri argumenta lako je osporiti. Prvo, ne želim da ulazim u to da li na Kosovu živi dva miliona ljudi ili manje, ali i u Republici Srpskoj živi milion Srba, nikako oduševljenih činjenicom što su građani Bosne i Hercegovine. Albanci ne žele da prihvate režim Srbije, ali ni režim Igora Smirnova u Pridnjestrovlju ne prihvata režim zvaničnog Kišinjeva, niti južna Osetija, niti Abhazija ne prihvataju zvaničan režim Tbilisija ni u jednom segmentu, pa opet ne vidim da su Moldavija i Gruzija rasturene. Zašto samo Srbiju rasturati?
Treće, pretiti nasiljem u eri evropskih integracija, u eri brisanja nacionalnog, definisanja nadnacionalnih ciljeva, i nije toliko pametno, tako da se ovaj argument sve manje pominje.
Dakle, ostaje ovo četvrto, a to je da Srbija mora biti kažnjena. Sam termin kažnjena govori o tome da Srbija ne želi da prihvati ovakvo rešenje. Često su me neki strani političari, novinari pitali zašto Srbija ne želi da prihvati ovo rešenje i kakav je interes Srbije da zadrži Kosovo i Metohiju u svom sastavu.
U svakoj državi postoje dve vrste ciljeva, dve vrste interesa. Jedno su nacionalni ciljevi, nacionalni interesi, a drugi su strateški ciljevi i strateški interesi. Nije patetika govoriti o nacionalnim ciljevima i nacionalnim interesima Srbije na Kosovu i Metohiji. Bilo je govora sa naše strane o duhovnoj vertikali i o tome da Srbe mnogo toga u kulturnom, državotvornom i verskom smislu vezuje za Kosovo i Metohiju.
Takođe, poslednja analiza evropskih institucija o stepenu defetizma u Evropi pokazuje da su Srbi vodeći po toj karakteristici kao narod, kao nacionalni korpus. Plašim se šta će se dešavati u našem društvu ako se taj stepen defetizma poveća, šta će se desiti sa osam miliona ljudi, da li će se njihovi ciljevi, njihove političke elite radikalizovati i da li će region u celini imati budućnost.
Što se tiče naših nacionalnih interesa, mislim da u nekoj doglednoj perspektivi treba razmišljati o širenju našeg ekonomskog prostora na one delove Balkanskog poluostrva na kojima žive Albanci. Možda to nekima u ovom trenutku deluje nezamislivo, ali Srbija svoju privredu, svoje privrednike i svoju ekonomiju treba da projektuje i reflektuje ka jugu poluostrva, ka Kosovu, ka Albaniji, ka zapadnoj Makedoniji. Ti kontakti jesu danas prekinuti, ali vremenom će se polako uspostavljati.
Kada govorimo o strateškim ciljevima, zašto je Srbiji potrebno Kosovo i zašto Srbija želi da zadrži Kosovo i Metohiju, onda moramo da odgovorimo šta je strateški interes Srbije u nekom narednom periodu, nekih narednih desetak ili petnaest godina. Mislim da ćemo se složiti da je Srbiji najpotrebnija stabilnost u regionu, stabilnost i u političkom smislu, u privrednom, tržišnom, socijalnom smislu, prosto da se ceo region posveti više nekim drugim temama, a manje ovim političkim temama.
Nažalost, nemoguće je posvetiti se ovome sve dok imamo proces etničkog i nacionalnog zaokruživanja Albanaca na poluostrvu. Znam da će mnogi imati razne stavove o ovome, ali mislim da nezavisno Kosovo samo po sebi nije cilj. To je sredstvo da se u nekom narednom periodu vrši dalja homogenizacija, dalja radikalizacija albanskog nacionalnog korpusa.
Daću jedan ilustrativan primer u prilog ovoj mojoj tezi: 28. novembar je Dan albanske zastave; već unazad nekoliko desetina godina ističu se albanska znamenja svuda po poluostrvu u svim državama gde Albanci žive. Prošle godine, 28. novembra 2005. godine pokojni predsednik Kosova Ibrahim Rugova promovisao je zastavu Kosova i reakcija je bila jeziva. Reakcija je usledila u Bujanovcu i Preševu, tako što su Albanci u Bujanovcu i Preševu bojkotovali taj novi predlog, to novo heraldičko znamenje koje im je predložio pokojni predsednik Kosova Rugova.
Reakcije je bilo i u štampi u Albaniji, ali dve najradikalnije, najekstremnije reakcije usledile su u Tetovu zalaganjem jednog od ideologa albanske političke elite Arbena Džaferija i znamo da su zastave paljene. Poruka je bila jasna – Kosovo kao etnički i nacionalni entitet ne postoji za same Albance, Albanija obezbeđuje etnički i nacionalni identitet svim Albancima, pa se stoga, sam Arben Džaferi je to i rekao, ne može govoriti o Kosovarima kao narodu, o Kosovu kao državi Kosovara, ni o obeležjima Kosova, bilo heraldičkim ili nekim drugim.
Sam početak pregovora nama nije doneo puno, a kada kažem nama, mislim i Srbima i Albancima, dakle za obe pregovaračke strane, i biće potrebno još dosta vremena kako bi se pokazao jedan kompletan rezultat. Dobro je što je razgovor počeo i uvažavajući ove naše strateške i nacionalne interese i ciljeve mi upravo treba da obratimo pažnju na dve stvari. Jedna je vreme, a drugo je tempiranje naših poteza, odnosno jedna taktička utakmica koju ćemo sa Albancima voditi.
Što se vremena tiče, treba da insistiramo na što češćim susretima, na ubrzavanju ovog dijaloga, ali mislim da istovremeno treba insistirati na tome da se ništa ne oročava.
Oročavanje je donelo mnogo toga lošeg ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, nego i jugoistočnoj Evropi u celini.
Što se naše taktičke igre tiče, plasiranja naših stavova, mislim da nam je primer za to kako postupamo reakcija albanskih političara i albanske štampe u Prištini. I mislim da na to do sada niko ne može da ima neku ozbiljniju zamerku. Naši potezi i definisanje naših poteza – moje iskreno mišljenje jeste da moraju da budu dobro usaglašeni i da moramo da imamo jedinstveni nastup.
Shvatam, ljudski je da se Kosovo i Metohija u određenim trenucima tretiraju kao stranačko pitanje i kao tema na kojoj može da se zaradi određeni procenat glasova, ali dosadašnje iskustvo, posle 1999. godine do danas, govori nam da ukoliko Srbija nema jedan monolitan stav, jasno definisan, podržan od svih, onda se ne može nadati ispunjavanju tog stava.
Ne smemo sebi više da dozvolimo luksuz da razgovaramo o tome da li treba izaći ili ne izaći na izbore, da li treba učestvovati u kosovskim institucijama, bojkotovati ih ili opstruirati njihov rad. Prosto, moramo sesti i dogovoriti se jedinstveno, tako i istupati u nekim narednim periodima, jer nam se može desiti situacija da sa jedne strane imamo albanski monolit koji stalno ponavlja – nezavisnost ili propast, a sa druge strane imamo sedam ili osam srpskih političara sa sedam ili osam različitih stavova, koje onda i međunarodni predstavnici i Albanci mogu birati kao sa menija, sa kim će razgovarati, klasifikovati u podobne i nepodobne. Mislim da smo ovu lekciju tokom 2004. i 2005. godine naučili i mislim da se u zastupanju srpskih interesa nešto promenilo.
Zagovornici nezavisnog Kosova ostavili su po strani pravnu argumentaciju, pogotovu međunarodno pravo, dakle, kada se govori o budućem statusu Kosova, jer više vole da govore o real politici, a nešto od ova četiri razloga protiv nezavisnosti Kosova jesu real politika, ali naš sadašnji stav jeste real politika, a to je da direktnim dijalogom dođemo do kompromisnog rešenja, da smo duboko posvećeni pregovorima i mislim da na takav način Srbija pokazuje veliki demokratski kapacitet u ovom trenutku i predlaže rešenja koja su usaglašena sa evropskim standardima.
Ako sama međunarodna zajednica, ma šta to značilo, želi da naruši taj demokratski kapacitet, želi da nastavi svoje zalaganje protiv evropskih standarda, plašim se da se u budućnosti ne može govoriti o evropeizaciji Balkana i ne možemo govoriti o Balkanu kao integrisanom delu Evropske unije. U ovom trenutku Srbija i Evropska unija dele iste principe, iste stavove i mislim da taj proces usaglašavanja sa interesima nekih većih država treba nastaviti.
Čulo se danas ovde da se većina država članica Kontakt grupe zalaže za nezavisnost Kosova, čulo se ranije u štampi da je status već određen. Ako već govorimo o stavovima država koje će se pitati o Kosovu i Metohiji, moram da kažem da bi Kosovo i Metohija već dobilo nezavisnost i državnost da su ispunjena četiri cilja koja su stavljena pred same Albance.
Prvo, nisu ispunili standarde ni u jednom jedinom delu. Drugo, ekonomska perspektiva Kosova je i te kako nejasna, maglovita, sa ekonomskom i socijalnom situacijom koja je danas katastrofalna. Treće, niko ne krije da postoji velika nezrelost albanskog institucionalnog sistema na samom Kosovu. I, četvrto, otvoreno pitanje zbog kojeg se ne donosi odluka o Kosovu i Metohiji jeste šta je kompenzacija Srbiji za oduzimanje Kosova i Metohije ili za pristanak Beograda da Kosovo i Metohija mogu biti nezavisni.
Ove prve tri stvari, ako nisu ispunjene za proteklih šest godina, ne vidim da će se ispuniti u narednih devet meseci, a što se tiče ove četvrte stvari, kada do sada nije definisano šta je kompenzacija koja će biti Srbiji data, ne znam kako će biti definisano u nekih narednih devet meseci. Ove četiri stvari, pored sve naše pravne i političke argumentacije, ostavljaju dovoljno prostora da popravimo svoju pregovaračku poziciju i u procesu pregovora, ali i da privolimo sve međunarodne partnere da se definiše jedno rešenje koje će odgovarati i nama.
Ono što je najbitnije, Srbija je definisala jedno rešenje koje neće odgovarati samo nama, koje će odgovarati i našim susedima Albancima. Naravno, u prvom trenutku ono deluje za Albance neprihvatljivo, ali mislim da treba očekivati i jednu vrstu diplomatskog i političkog pritiska na njih kako bi pristali na kompromis i kako bi putem dijaloga došli do ovog rešenja o konačnom statusu Kosova.