Poštovani narodni poslanici, nažalost, danas smo svedoci menjanja ranije utvrđenih odredbi Ustavne  povelje koji se tiču načina izbora poslanika u parlament državne zajednice Srbija i Crna Gora i rokova za raspisivanje izbora. Kažem, nažalost, jer nije postojala politička volja u jednoj državi članici da se sve odredbe Ustavne povelje ispoštuju.
Što se rokova tiče, nisam primetio da je bilo koja stranka u Srbiji i polovina stranaka u Crnoj Gori istupala u prethodnom periodu sa željom da se rokovi za raspisivanje izbora pomere, jer osnovna politička premisa jeste da je uvek bolje imati direktno izabrane poslanike, neposredno izabrane poslanike, nego indirektno, odnosno posredno izabrane poslanike preko takozvanog delegatskog sistema.
Ponavljam, nažalost, nije postojala politička volja u delu političke elite jedne države članice, odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Mi smo bili prinuđeni da težimo ka kompromisnom rešenju, jer šta bi se desilo da ne postoji ta težnja i ta želja Beograda da idemo ka kompromisu. Plašim se da bi se kriza dodatno produbila, da bismo imali novo zahlađenje odnosa na relaciji Beograd-Podgorica; da bi se granica između Srbije i Crne Gore pretvorila u međunarodnu, a ne međurepubličku granicu; da bismo imali još veće probleme sa prometom roba, ljudi i usluga i da bi se jedni od drugih dodatno udaljili, a to nam nije u interesu.
Nije nam ni u nacionalnom interesu, jer se radi o dva bliska naroda koje vezuju: zajednički jezik, kultura, zajednička istorija i tradicija. Nije nam ni u strateškom interesu, jer i Srbija i Crna Gora imaju i privredne, i saobraćajne, i ekonomske i svake druge vrste relacija koje nam samo međusobno mogu pomoći u razvoju ovih sistema.
Naravno, kompromis iziskuje strpljenje. Pred nama je period u kojem ćemo morati to strpljenje, i sav demokratski kapacitet koji Beograd ima, da pokažemo u punom svetlu, kako bi se država sačuvala, kako se ne bi rasturala.
Pre konstituisanja Srbije i Crne Gore, podsetio bih, imali smo dvostruki valutni sistem. U Crnoj Gori je, najpre, zvanično važila nemačka marka, pa potom evro, a u Srbiji sve vreme jugoslovenski, pa potom srpski dinar. Imali smo jednu jaku inicijativu za formiranje crnogorske pravoslavne crkve. Imali smo jaku inicijativu za priznavanje tzv. crnogorskog jezika, sa nekim novim slovima. Imali smo deo crnogorskih političkih stranaka koje su potpuno bojkotovale savezne institucije.
Danas je stanje bolje. Možda će neko reći da je malo bolje, neznatno bolje, ali ipak je bolje. Određene separatističke tendencije u Crnoj Gori su zaustavljene. Svi crnogorski politički subjekti učestvuju u radu institucija. Opet će neko reći da delom i opstruiraju i blokiraju rad tih institucija, ali do pre nekoliko godina ih nismo ni imali u tim institucijama, a danas ih i u Saveznom parlamentu i u Savetu ministara imamo.
Dakle, ostvaren je jedan osnovni preduslov, načinjen je prvi korak kako bismo išli ka daljem integrisanju Srbije i Crne Gore. Ono što je takođe bitno jeste učešće Brisela u ovom sporazumu.
Pitanje referenduma, koji se gromoglasno najavljuje od separatista u Podgorici, relativizovano je izmenom Ustavne povelje. Jasno je rečeno da se moraju poštovati osnovni standardi i osnovni principi Evropske unije i prilikom raspisivanja referenduma, i prilikom njegovog sprovođenja, ali i prilikom tumačenja rezultata referenduma.
Nekoliko evropskih zvaničnika je reklo do sada, od potpisivanja ovih izmena i dopuna Ustavne povelje do danas, da nije dovoljna većina i da se glasa 51:49 ili 53:47 da bi se jedna republika članica otcepila, odnosno da bi proglasila svoju nezavisnost.
Šta će se desiti sutra? Možda se sutra okolnosti promene, možda dva ili tri posto u biračkom telu počne da razmišlja drugačije, pa nećemo svake četiri godine da se razdvajamo i ponovo spajamo.
Takođe, strpljenje nam je potrebno i zbog svih ljudi koji su poreklom iz Crne Gore ili ostvaruju svoje radno pravo, pravo na penziju, pravo na školovanje, pravo na zdravstvene usluge u jednoj ili drugoj republici. Proces razdvajanja, proces separacije jeste težak, čak i tamo gde je bio miran, kao u slučaju Češke i Slovačke. Do dan danas ti problemi nisu rešeni.
Valjda nam je svima u interesu da nemamo novih 100 hiljada ili 200 hiljada problema u ovom pogledu. Valjda nam nije u interesu da naši građani ili građani Republike Crne Gore pokušavaju ta svoja prava da ostvare u višegodišnjim parnicama pred sudovima. Zašto ljude terati na to, kada očuvanjem zajedničke države možemo da izbegnemo sve takve neželjene situacije.
Na kraju, želeo bih da kažem, mada su se čuli i drugačiji govori, da dajem potpuno za pravo onim poslaničkim klubovima koji su rekli da neće glasati za ove promene, da to učine, ali da i dalje jesu za očuvanje državne zajednice Srbija i Crna Gora, jer to je dokaz da imamo, praktično, stoprocentnu podršku u ovom trenutku u Skupštini Srbije, da se državna zajednica Srbija i Crna Gora sačuva.

Poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ja bih voleo da je srpska privreda bar slična po svom stepenu razvoja sa nekim skandinavskim državama pa da ne moramo da pričamo o koncesijama, nego da naša privreda može da isfinansira gradnju putne, železničke i ostale infrastrukture. Nažalost, danas smo tu gde jesmo i mislim da smo se svi složili da, ili putem koncesija ili putem kreditnog zaduživanja, mi imamo jedan način da dođemo do bolje putne infrastrukture.
Koncesije se u ovom slučaju raspisuju po BOT-modelu, što mislim da je dobro, jer države koje su radile po drugim modelima nisu imale uspešne koncesije ili su ih čak poništavale zbog nekog kasnijeg razvoja događaja. Ovaj model obuhvata tri komponente, a to je: izgradnja, održavanje i korišćenje. Čak i u nekim državama zapadne Evrope gde nije bilo potrebe za koncesijom, dolazilo je do njihovog raspisivanja, ne zbog značajnijeg finansijskog priliva nego zbog problema sa održavanjem putne infrastrukture. Dešavalo se da država treba nešto da izgradi, da sa njim upravlja, isto to i da održava, dolazilo je do sukoba nadležnosti, dolazilo je do bržeg propadanja putne infrastrukture, tako da se koncesija zbog dvojakog efekta primenjivala.
Činjenica je da je kod nas stepen razvijenosti infrastrukture gori nego u okruženju. Srbija kasni u odnosu na države iz okruženja. Sam ministar je spomenuo nekoliko primera. Dakle, izgradnju autoputa Budimpešta-Split, zatim, železničkog pravca Budimpešta-Tuzla-luka Ploče, takođe, najavljuje se od jednog velikog zapadnoevropskog konzorcijuma mogućnost izgradnje "Jonsko-Jadranske magistrale", čime bi Srbija bila zaobiđena. Mi sa tim ne smemo da se pomirimo, mi to ne smemo da dozvolimo i ovo je jedan od prvih koraka koje Srbija čini kako bi stigla svoje susede i kako bi ostvarila svoj i strateški i nacionalni interes.
Naš strateški interes jeste da dođemo do bolje putne infrastrukture jeste da imamo mnogo veći stepen razmene ljudi, robe i usluga, mnogo veću frekvenciju saobraćaja na našim putnim pravcima, mnogo veću zaposlenost naših privrednih subjekata na poslovima izgradnje, a naš nacionalni interes jeste da koncesije uvezujemo, da ne dajemo samo koncesionarima profitabilne i isplative putne pravce.
Nije nikakva tajna da putni pravac Beograd-Mađarska granica jeste profitabilan. Sutra ćemo naći koncesionara za taj putni pravac, ali isto tako nije nikakva tajna da putni pravac Beograd-Požega, vrlo je diskutabilno da li je isplativ ili nije. Ali, srpski nacionalni interes jeste da pravi "Ibarsku magistralu".
Srpski nacionalni interes jeste da ima autoput do Požege, da na takav način vezuje saobraćaj iz Crne Gore za Beograd, saobraćaj sa Kosova i Metohije za Beograd. Srpski nacionalni interes jeste da o ovom pitanju ponovo razmišlja za nekoliko godina, kako bi se put i od Požege, odnosno od Čačka prema Kosovu i od Požege prema Republici Crnoj Gori, kako bi se putna infrastruktura podigla na odgovarajući nivo.
Ovo jeste velika šansa za angažovanje naših domaćih proizvodnih kapaciteta i za povećanje nivoa zaposlenosti, i mislim da naša privreda, pre svega građevinska operativa, u narednoj godini ima veliku šansu.
Slažem se sa svim prethodnim govornicima da nam je potrebna potpuna transparentnost, potpuna javnost u radu, jer pitanje raspisivanje koncesija, određivanje koncesionara, određivanje cene po kojoj će se to raditi, jeste bilo diskutabilno u nekim državama u okruženju. Mislim da sebi ne smemo da dozvolimo taj luksuz da se u Srbiji ponovo otvaraju nove afere, ali ne smemo da dozvolimo sebi ni taj luksuz da teramo strane investitore od Srbije.
Isto tako ne bih se složio sa prethodnim govornikom. Pitanje projekta koji se donosi pre izdavanja koncesije je vrlo diskutabilno. Znate šta, možda će koncesionar imati mnogo bolje tehničko rešenje, nego što je Ministarstvo ili Vlada Republike Srbije predvidela. Možda će koncesionar naći opravdanje da nešto izgradi, ili svoj finansijski, tehnički, bilo kakav drugi interes i to jeste tako rađeno i u drugim državama.
Takođe, pitanje uvezivanja putarine ne stoji. Vi koncesionaru ili morate dozvoliti da produži vreme korišćenja koncesija na određenom pravcu, sa 10 na 30 godina, da bi mu se isplatio uloženi novac, ili morate da uvežete putne pravce, kako biste mu dozvolili da ubira putarinu na mnogo više kilometara, jer znate šta bi se desilo u praksi.
Pošto je manja frekvencija saobraćaja, na putu Beograd-Požega, onda bi na primer putarina od Požege do Čačka koštala 600 dinara, a pošto je mnogo veća frekvencija saobraćaja od Novog Sada do Subotice, tamo bi putarina koštala 100 dinara. Ja tu ne vidim nikakvu logiku.
Na ovaj način postiže se dvostruki efekat. Finansijski zahtevi koncesionara se ispunjavaju, a na teritoriji cele Republike Srbije se ujednačava putarina. Zbog toga DSS će podržati ovaj predlog Vlade Republike Srbije i Ministarstva za kapitalne investicije, uz još jedan poziv da želimo da sve bude transparentno i javno.

Nijedna parlamenta stranka nije rekla ništa protiv striktne podele na izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast. Ali, ovaj član zakona stoji zbog člana 91. Ustava Republike Srbije, u kome se govori da predsednik, potpredsednik Vlade ili ministri mogu biti izabrani iz reda narodnih poslanika i, ukoliko se to desi, zadržavaju mandat narodnog poslanika.
Dakle, ovo je ustavna kategorija. Onog trenutka kada budemo imali konsenzus o promeni Ustava Republike Srbije verovatno ćemo menjati i ovaj član zakona. Postoje parlamentarne demokratije gde poslanici nikako ne mogu biti ujedno i ministri, a postoji i kolevka demokratije - Velika Britanija, gde ministar mora da bude poslanik, odnosno ministar se bira iz reda narodnih poslanika zbog njihovog pravila da ministar mora biti neko koga su građani direktno podržali. Ali, o ovome kada promenimo Ustav.
Što se Demokratske stranke Srbije tiče, možemo razgovarati i o jednom i drugom. Mnogo bitnije je da ove tri grane vlasti, što je moguće više, učinimo nezavisnim jednu od druge.

Članovi Međunarodne krizne grupe za Balkan su, hajde redom: Đulijano Amato, Karl Bilt, Žan-Lik Dean, Kemal Derviš itd.
Jedino ime iz Srbije koje se spominje jeste dr Goran Svilanović, dakle, Milorad Todorović kao član DSS-a nema nikakve veze sa članovima i sa međunarodnom komisijom za Balkan.
Prava istina je da je on jedanput bio domaćin gospodinu Karlu Biltu kada je ovaj boravio na Kosovu i Metohiji. Tu ne vidim ništa sporno. Vi ste se, gospodine Nikoliću, kao potpredsednik Vlade Republike Srbije, sretali sa svim tim ljudima koji su dolazili iz inostranstva. Ne vidim da je sporno to što je gospodin Milorad Todorović imao sastanak sa Karlom Biltom ili bilo kojim drugim međunarodnim zvaničnikom, pogotovo što znam političke stavove gospodina Todorovića, koji jesu i politički stavovi DSS-a.
Ustavna obaveza svih nas, kao narodnih poslanika, jeste da se zalažemo za nepromenljivost granica, da čuvamo Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije. O tome će biti reči i ubuduće, a cela ova rasprava o sporazumu Ahtisari-Černomirdin, o Kumanovskom sporazumu itd. podseća me na preksinoćne vesti na hrvatskoj televiziji, gde se lamentiralo nad sudbinom Hrvatske zbog dodeljivanja ordena Draži Mihailoviću od strane bivšeg američkog predsednika Hari Trumana. Govorilo se i da je Hari Truman neobavešten i dovođeni su partizanski prvoborci i nosioci spomenice u studio; vraćalo se na neki period, na 1944, 1945. i 1946. godinu. Onda sam video koliko sve to tužno izgleda.
Ako nismo bili svesni koliko je sve to tužno izgledalo sredinom devedesetih u Srbiji, kada smo se više bavili prošlošću, a manje sadašnjošću i budućnošću, sada sam tek video koliko sve to tužno i jalovo izgleda. Mi nećemo da se bavimo tužnim stvarima iz prošlosti, nećemo da se bavimo nekim jalovim pričama. Srbija gleda u budućnost, Srbija ide ka evropskoj budućnosti; Srbija je za to našla partnere i u Briselu, pozitivna Studija izvodljivosti je samo jedan dokaz toga. Nadam se da će takvih dokaza ubuduće biti mnogo više.

Vi ste imali repliku pošto se gospodin Vojkan Tomić javio po Poslovniku. Izlazim na repliku vama, prema članu 83. stav 1. Poslovnika Skupštine Srbije.
Gospodine Vučiću, vi jako dobro koristite neke informacije ili poluinformacije kako bi njima manipulisali, to je vaše pravo. Vaše pravo je da se na takav način borite za politički rejting svoje stranke, za vaš politički rejting lično, ali mislim da nije dobro politizovati sve, niti u Skupštini, niti na političkoj sceni, jer tako samo prouzrokujemo nove svađe i ulazimo u bespotrebnu spiralu nesuglasica, koja zaustavlja naš put napred.
Gospodin Sreten Lukić je, i sve što se tiče njegovog izručenja, podsetiću vas, sam potpisao i prihvatio optužnicu Haškog tribunala. Prema mojim saznanjima, nije bilo nikakvih lisica, nikakvog prinudnog odvođenja. Ako ste upotrebili termin kidnapovanje, onda je trebalo da kažete da je neko falsifikovao njegov potpis prilikom prijema optužnice, što nije tačno i apsolutno ne stoji. I, ukoliko želite da pomognete njemu i njegovoj porodici, najbolje bi bilo da ne politizujete ovaj slučaj.
Voleo bih da ubuduće, u narednim nedeljama, sudbina generala Lukića bude ista kao sudbina generala Lazarevića, a to je da posle dugog rada i duge borbe, i Vlade Republike Srbije i drugih institucija u ovoj državi, ljudi budu pušteni da se brane sa slobode, što jeste presedan i što jeste uspeh vladajuće većine, ma kako ga vi tumačili.
Što se tiče promena koje stalno zagovarate, ako je 2/3 amandmana koje vaša poslanička grupa podnosi, briše se član taj i taj, onda to nije zalaganje za promenu, nego povratak na staro.

Ne bih duže da polemišem vezano za sve ono što je rečeno, ali ako ćete da se upuštamo u neku polemiku, reći ću samo na jednom primeru. Slovenci jesu registrovali ajvar kao svoj nacionalni proizvod, ali čini mi se da je to bilo 1997. godine ili 1998. godine, kada nijedna od ovih stranaka nije bila na vlasti i ne može zbog toga da ponese odgovornost. Ipak, vladajuća koalicija danas malo drugačije tretira šta je državni interes i bori se za taj državni interes na međunarodnom tržištu, i ne može da snosi odgovornost ni za ajvar ni za neke druge gluposti koje su nam se dešavale devedesetih godina.

Mislim da je bila jasna aluzija na poslaničku grupu DSS povodom svega što se dešavalo, vezano za oduzimanje mandata gospodinu Dragiši Đokoviću. Podsetiću vas, sam gospodin Đoković i vi kao poslanička grupa mogli ste da reagujete tri puta: na sednici Administrativnog odbora, na skupštinskom zasedanju, pre nego što je ostavka konstatovana i na sednici RIK-a. Nijedanput niko reagovao nije.
Problem gospodina Đokovića je što je on imao jedan čudan običaj da dolazi u Skupštinu u 10,00 ujutru, podigne dnevnicu i onda odmah izlazi napolje, pa ga nije ovde bilo ni u 10,15, kada je održan Administrativni odbor, niti u 11,30, kada je počela sednica Skupštine Srbije. I sam gospodin Đoković se svojim zahtevom Administrativnom odboru Skupštine Srbije, kojim je tražio sve prinadležnosti narodnog poslanika u narednih šest meseci, odrekao svog mandata, odnosno tim činom priznao da je potpisao ostavku i da je prelaskom u DS iz redova DSS-a izgubio mandat.
Gospodine Ristiću, vi ste i suviše dobar pravnik da ne biste razumeli da je situacija u ovom slučaju potpuno čista i nemojte političke argumente da koristite vezano za slučaj poslanika Dragiše Đokovića.

Hvala. Mislio sam u međuvremenu da odustanem, ali pošto su neke konstatacije sa ove govornice pomenute već šesti ili sedmi put danas, ne mogu a da ne reagujem.
Prvo, ako je postojeći sistem izbora nosilaca pravosudnih funkcija loš, hajde da se vratimo na stara rešenja. Hajde da se vratimo na rešenja iz vremena Demokratske opozicije Srbije, ili da pitamo ljude iz pravosuđa da li je sada veći stepen njihove nezavisnosti i autonomije ili je bio za vreme ministrovanja Vladana Batića. Mislim da je sada i tu ćemo se svi složiti. Tu autonomiju, naravno, treba povećavati, njihovu sve veću i veću nezavisnost u odnosu na ostale dve grane vlasti. Naravno da u narednim iteracijama, u narednim godinama, to treba u što većoj meri omogućavati, ali ova vlada za godinu dana uspela je da napravi određeni pomak u toj sferi.
A, kada se govori o partijskoj državi, od one konvencije Demokratske stranke u "Pioniru" već duže vremena se govori i po sredstvima javnog informisanja, evo sada i sa skupštinske govornice, pa hajde da pogledamo da li je ova vladajuća većina imala svog kandidata za predsednika Fudbalskog saveza Srbije? A, da li je neka prethodna vladajuća većina imala svog kandidata za tu poziciju? Jeste. Da li je ova vladajuća većina imala svog kandidata za predsednika Privredne komore Srbije? Pa, nije. A da li je prethodna vladajuća većina imala svog kandidata za predsednika Privredne komore Srbije? Jeste. Pa, ko onda politizuje društvo u ovoj državi?
Ova vladajuća većina sigurno ne. Zato je krenula putem depolitizacije našeg društva. Zato se ova vladajuća većina bavi poslovima koji su, shodno Ustavu i zakonu, u njenoj nadležnosti. Ne bavi se Fudbalskim savezom Srbije, ne bavi se Privrednom komorom Srbije, Olimpijskim komitetom, niti bilo čim drugim što nije u njenoj ingerenciji. Hvala.

Kratka replika, zato što sam pogrešno protumačen. Ja sam govorio nešto o procesu depolitizacije našeg društva i govorio sam o tome da niti vlast, niti opozicija treba da se meša u izbore, izborne mehanizme u nekim institucijama koje nemaju veze sa vlašću, bili to sportski savezi ili privredna komora, ali to je očigledno uzaludno govoriti predstavnicima one stranke koji su imali svog kandidata čak i za izbor novog patrijarha.

Dame i gospodo poslanici, sigurno nećemo glasati protiv ovog amandmana. Potrebna su dodatna objašnjenja i u skladu sa tim objašnjenjima treba se opredeliti da li ćemo glasati za ili uzdržano.
Ako se ovim amandmanom rešava pitanje zapošljavanja invalida, nemam ništa protiv, ali sumnjam da je tako. Dakle, šta se dešava ako firma ode u bankrot, da li i onda, pošto prema slovu zakona neće moći da se ostavi bez radnog odnosa jedan invalid ili neko ko je učestvovao u oružanim akcijama, to je drugo poglavlje, ali onda to treba regulisati i u drugom poglavlju.
Niz je hipotetičkih situacija koje se mogu desiti. Bili smo svedoci pre dve godine jednog i te kako neprijatnog događaja, neposredno nije se radilo o ratnim vojnim invalidima, posredno jeste se radilo. Frikom, dok je bio državno preduzeće, odnosno u većinskom vlasništvu države, izdvajao je stipendije za decu poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije u prethodnim ratovima, kada ga je kupio hrvatski Agrikor. Prvo što je uradilo novo poslovodstvo, na čelu sa gospodinom Todorićem, jeste da je te stipendije ukinulo.
Dakle, moramo da zaštitimo i ratne vojne invalide i njihove članove porodica. Meni je blisko ono što je ministar Lalović rekao, da se to može uraditi na drugačiji sistematski način, subvencionisanjem iz budžeta, otvaranjem novih radnih mesta za invalide, a ne vraćanjem na staro rešenje iz 1996. godine. Ponavljam, ako je ovo rešenje problema koji se javljaju prilikom privatizacije, kada se otpuštaju invalidi, podržaćemo ovaj amandman.

Hvala. Ponoviću ono što sam rekao. Ako ovim rešavamo problem invalida, problem ljudi koji su bili, kako se u amandmanu navodi - pripadnici oružanih snaga Jugoslavije – i njihovog položaja, odnosno radnog statusa i radnog odnosa, nema problema, glasaćemo za. Ali, prosto ne baratam brojkama u ovom trenutku.
Rekao sam da je moguć niz hipotetičkih situacija. Gospodin Baralić je naveo jednu. Dakle, potreban nam je podatak u ovom trenutku - koliko invalida jeste u radnom odnosu, a koliko nije. Šta ako je svega njih 20% zaposleno, a 80% nije?
Dakle, mi ćemo usvajanjem ovog amandmana dati pravo da ovih 20% ostane zaposleno do penzije, a ostalih 80%, koji se trenutno nalaze na birou, ni jedan poslodavac neće želeti da primi u radni odnos, jer je fakat da mu nikada otkaz neće moći dati. Taj čovek može da radi šta god hoće, on neće moći da bude otpušten.
Kada budemo imali pred sobom brojke, kada budemo videli o kom broju ljudi se radi, onda ćemo moći i da glasamo o ovom amandmanu. Naravno, opet ponavljam - ovde je potrebno jedno sistemsko rešenje; olakšice za ljude koji primaju invalide, promena niza zakona koji se tiču njihovog statusa i njihovog položaja.
Kao što ste i rekli, to jeste navedeno u direktivama Evropske komisije, ali za to nije potrebna samo promena zakona o radu nego promena niza drugih zakona, odnosno kako je to ministar u obrazloženju naveo, sredinom 2005. godine jeste predviđeno da se sve ovo menja.
Ali, ponavljam, ukoliko su brojke koje se odnose na ove kategorije lica takve da ovim amandmanom možemo da ih zaštitimo, nema problema, prihvatićemo amandman.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, prvo bih želeo da razjasnimo jednu dilemu koja se javlja povodom usvajanja mnogih zakona u Skupštini Srbije.
Naime, radi se o direktivama ili nekim zakonodavnim merama Evropske unije koje moramo da unesemo u naše zakonodavstvo. Od 25 članica Evropske unije, ne postoji ni jedna koja daje supremaciju nacionalnom zakonodavstvu u odnosu na evropsko zakonodavstvo. Dakle, u svih trenutno 25 država, punopravnih članica Evropske unije, evropsko zakonodavstvo i iskustva humanitarnog prava imaju supremaciju nad nacionalnim zakonodavstvom. Samo dve države imaju sudove kojima je dozvoljeno da tumače evropsko pravo, a to su Finska i Grčka. U ostala 23 slučaja svaka norma evropskog zakonodavstva direktno se primenjuje u domaćem zakonodavstvu, ukoliko su neke dve mere u suprotnosti.
Mi ne moramo da donosimo ovakav zakon. Možemo da se zadržimo na postojećem, a za pet, šest ili ne znam koliko godina, kada budemo punopravni članovi Evropske unije, mi ćemo imati norme i ove evropske direktive kao obavezne. Voleo bih da to bude što pre, ali ne zavisi ni od vlasti, ni od mene, ni od DSS-a koliko ćemo brzo u Evropsku uniju, zavisi, čini mi se od svih 250 poslanika i naše zakonodavne aktivnosti. To je tema za neku drugu skupštinsku raspravu.
Direktno će se sve ove direktive implementirati u domaće zakonodavstvo i mislim da je mnogo bolje da polako počnemo da pripremamo naše sisteme, kao što su to radile neke druge države, za naredni period, da se prilagodimo novom načinu sistematizacije, načinu poslovanja, da ne bi bili zatečeni i iznenađeni merama koje će uslediti po ulasku u Evropsku uniju.
Opet ponavljam, od nas samih zavisi koliko će to brzo biti. Postoje oni politički uslovi za priključenje, postoje tehnički.
Narodna skupština Republike Srbije, po prirodi svog posla, mnogo više je okrenuta ovim takozvanim tehničkim, a što više zakona budemo menjali, bolje ćemo prilagođavati naš sistem nekim novim uslovima, uslovima otvorenog tržišta, tržišne utakmice, i mislim da ćemo datum punopravnog članstva dočekati mnogo spremnije.
Na stranu da se ostavi zakonodavstvo Evropske unije. Ovim zakonom se od 1945. godine po prvi put uvodi jedna revolucionarna promena, uvodi se konkurencija u poštanski saobraćaj. Do sada je bilo izolovanih slučajeva, dakle, da se ta konkurencija na neki način pojavljivala. Ovo je prvi put da se sistemski, dakle, zakonom uvodi konkurencija u ovu oblast.
Konkurencija je u svim oblastima, ne samo u sistemu poštanskih usluga, uvek donosila niže cene i povećanje kvaliteta, tako da što se DSS-a tiče, ministar Ilić, kao i ljudi koji su radili na izradi ovog zakona, imaju punu podršku.
Postavljeno je pitanje od strane nekih poslanika ovde šta će se desiti sa onim teritorijalnim organizacionim jedinicama, ili sa ovim programima pošta koje nisu profitabilne, dakle, za koje se neće javiti neki mogući privatni subjekt koji će pokušati još efikasnije da radi.
Odgovor postoji u samom zakonu. Dakle, u okviru regulatorne agencije koja će se formirati postojaće fondovi iz kojih će se finansirati ona pasivna područja u našoj državi, da ne bismo došli u situaciju u koju su došle neke države da se samo profitabilne grane privatizuju, da se neprofitabilne gase i da onda imamo situaciju da delovi države koji su razvijeni postaju još razvijeniji, a oni koji su nerazvijeni postaju još nerazvijeniji.
Upravo zato se uvodi pojam fonda, koji bi trebalo na jedan normalan način da izbalansira sve potrebe našeg tržišta i da se na takav način ispunjavaju zakonske odredbe da svakom stanovniku ove države, ma gde živeo, usluge u poštanskom saobraćaju budu dostupne.
Takođe, kada govorimo uvođenju konkurencije u poštanski saobraćaj, eksplicitno se navodi da strano lice mora obavljati po ovom zakonu, odnosno po uslovima ovog zakona sve aktivnosti na našem tržištu. Ovo kažem zbog toga što su neke strane korporacije već na našem tržištu, neke su došle pre 2000. godine, neke posle 5. oktobra 2000. godine.
Tipičan primer je jedna od najvećih multinacionalnih kompanija za poštanski saobraćaj DHL. Imaju veliku poslovnu zgradu na Novom Beogradu.
Neke strane kompanije, kada konkurišete za posao ili za vizu, uslovljavaju vas da njihovim servisom morate poslati dokumente ili overene kopije dokumenata, a njihovo prisustvo na našem tržištu regulisano je jedino Zakonom o preduzećima. Dakle, nije uopšte regulisano zakonom o poštanskom saobraćaju i poštanskim uslugama.
Mnogo je bilo ovde zamerki na agenciju. Slažem se sa primedbama nekih prethodnih govornika da je potrebno jednim sistemskim, organskim zakonom urediti šta je to zapravo agencija. Mi ne možemo uopšte da uporedimo koje su nadležnosti i opis poslova ove agencije, koja će raditi kao jedno nezavisno regulatorno telo, i recimo agencije za privatizaciju. To su dve, po svojim nadležnostima, po svojim opisima poslova, potpuno različite organizacije. Ako se u jednom slučaju nešto naziva agencijom, onda u drugom slučaju ne može, treba naći nekim drugi odgovarajući termin i shodno nadležnostima odgovarajućih organizacija klasifikovati ih jednim sistemskim, odnosno organskim zakonom.
Takođe, ovim zakonom uvodi se inspektorska služba sa dosta širokim ovlašćenjima, što jeste dobro i mislim da će se pokazati i te kako korisnim. Ne smemo dozvoliti da se na tržištu, usled mnogih propusta u radu, nekima i te kako gleda kroz prste ili se zbog neefikasnosti celokupnog sistema oni i dalje zadržavaju na tržištu. One koji žele nelojalno da posluju na tržištu treba odmah sankcionisati. Ako je tako u drugim državama, ne vidim zašto tako ne bi bilo i na našem tržištu.
Zatim, intencija zakonodavca, što se vidi u samom Predlogu zakona, jeste da se u onim sredinama, u pasivnim područjima najpre pokuša stvoriti ugovorna pošta na profitabilnim osnovama. Dakle, nešto ne mora da bude profitabilno za celokupan sistem pošte, naše državne pošte sa sedištem u Beogradu, ali to ne znači da nešto mora biti istovremeno neprofitabilno za neki privatni subjekt iz te sredine, a tek onda ako se ne nađe taj privatni subjekt koji bi preuzeo tu ugovornu poštu, onda da se te pošte subvencionišu iz budžeta, odnosno da se subvencionišu iz nekih državnih fondova.
Na kraju, želeo bih da kažem da se na ovaj način uvodi i te kakav red u ovoj oblasti. Da je bilo više sreće ovakav zakon bi mnogo ranije došao pred parlament i mnogo ranije bi bio usvojen, tako da sada ne bismo imali paradoks da raspravljamo u Skupštini da li ovakav zakon treba ili ne treba usvojiti, a već imamo određena preduzeća koja potpuno mimo zakona i mimo regulatornih normi posluju.
Što se poslednje primedbe, koja je ovde data, tiče, a to su plate u regulatornom organu, naravno da visoke plate kao antikorupcijska mera jesu potrebne.
Ipak je malo čudno reći da bi čovek koji bi primao 12.000 ili 15.000 dinara odlučivao o onih 0,5% koje će ta regulatorna agencija da uzima od svih subjekata na tržištu.
Dakle, visokim platama tim ljudima treba omogućiti da nesmetano rade. Treba im to ponuditi kao antikorupcijsku meru, ali kao što je slučaj sa agencijama, mnoge su anomalije i u ovom segmentu. Mi imamo velike disparitete u tim platnim razredima. Znam da je velika muka napisati jedan takav zakon, ali nemoguće je da predsednik te regulatorne agencije ima dvostruko veću platu od predsednika Vlade ili četvorostruko veću platu od predsednika Skupštine Srbije. Dakle, i u tom segmentu nama jeste potreban jedan sistemski, organski zakon, kako bi i pitanje platnih razreda u ovoj državi uredili.
Ponavljam, ovim zakonom uvodi se i te kakav red. Ovim zakonom definišu se neke oblasti koje ranije nisu bile definisane. Nadam se da ćemo već od sredine ove godine imati i te kako bolji i organizovaniji sistem poštanskih usluga, a zbog dolaska zainteresovanih stranih kompanija na naše tržište i mnogo puniji budžet Republike Srbije.

Gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, pre svega, kratko ću se osvrnuti na neke kritike koje su iznete sa ove  govornice, a mislim da ne stoje.
Prva kritika je bila da je ovaj zakon plagijat, odnosno da je pisan u prethodnom periodu. Moram reći da je dobar deo ovog zakona u stvari direktiva Evropske unije, direktiva i njen prevod u zakonu ne može biti plagijat, niti je ministar Ilić plagijator. Ta direktiva je isto izgledala i 1992. godine i 2000. godine, tako izgleda i danas.
Druga je priča zašto neke veće i moćnije države ne primenjuju tu direktivu, a zašto ćemo mi u delu ili u celosti morati da je primenjujemo. O tome će se verovatno u ovoj skupštini još raspravljati, jer nam iskustva nekih država pokazuju da se zakon o železnici više puta menja u toku primene, te stoji ona kritika narodnog poslanika gospođe Silajev da su neke države prosto samo načelno uredile zakon, a sve ostalo uređuju uredbama, jer se često menjaju u zavisnosti od okolnosti i uslova u kojima železnica posluje.
Neću, kao što je gospodin Minić govorio, detaljno govoriti, već bih se osvrnuo samo sa jednog političkog aspekta na bitnost donošenja ovog zakona. Dva su faktora zbog kojih ovaj zakon treba doneti i zbog čega treba podržati Vladu Republike Srbije.
Prvi jeste usaglašavanje sa evropskim standardima.
Drugi je vezan za značaj železnice za našu privredu i značaj razvoja železničkog saobraćaja za privredu Republike Srbije.
Ministar Ilić je pošteno rekao da je ovo uslov Evropske unije i pozdravljam taj potez. Svakako, radi se o usaglašavanjima sa evropskim standardima i evropskim zakonodavstvom, ali mi u ovom segmentu jesmo uslovljeni.
Nama niko neće dozvoliti da zbog hiljadu i par stotina kilometara koridora 10, koji prolazi kroz našu državu, imamo potpuno drugačije standarde od država u okruženju. Ne može jedan režim važiti do Horgoša, a drugi režim od Horgoša. Postoji interes evropskih investitora i kreditora za koridor 10.
Nažalost, mi smo u ekonomskoj situaciji u kojoj jesmo i nama preostaje da se akumulacija za razvoj regionalnih pruga upravo pravi od prihoda koji će dolaziti sa koridora 10. Mislim da kritika koja govori o stranim investitorima, kao nekim kapitalističkim eksploatatorima koji će vući profit iz ove države, apsolutno ne stoji.
Oni moraju da u onom delu pruge, mislim tamo gde će Srbija ulagati, nešto da prevoze, da plaćaju Republici Srbiji, dakle, koncesiju za korišćenje te pruge i moraju neke ljude da zaposle. Naravno da će zaposliti naše ljude. Moraju da plaćaju porez. Naravno da će plaćati porez Republici Srbiji i naravno da ćemo svi imati koristi od toga.
Takođe, Srbija mora da požuri sa ovim. Ne radi se samo o koridoru preko Bugarske i Rumunije, radi se o jednoj velikoj političkoj akciji koja se može pročitati iz bosanskih medija, dakle, pravljenje transportnog koridora Budimpešta - luka Ploče, koji bi išao preko Bosne i Hercegovine.
Mislim da je Srbiji u interesu da uposli svoju prugu Beograd-Bar, da se transport roba i putnika iz Mađarske vrši preko Beograda i dalje prugom preko Bara do južnog Jadrana, nego da ide preko Tuzle, Sarajeva i dalje prema luci Ploče.
Što pre usaglasimo naše zakonodavstvo biće više vremena za implementaciju ovog zakona i mnogo brže ćemo, nadam se, nego Bosna i Hercegovina, jer nam je u ovom poslu veliki partner, privući strane investitore.
Naravno, postoji mnogo tehničkih detalja zbog čega je usaglašavanje zakonodavstva neophodno, o čemu su mnogo kompetentniji poslanici od mene govorili, kao što je upražnjavanje tzv. kombinovanog prevoza.
Takođe, treba istaći da strani faktor jeste zainteresovan, jer jednu trećinu naših ukupnih transportnih kapaciteta, dakle, upravo oni koriste.
Što se tiče regionalnih pruga, ponavljam, akumulacija za obnovu regionalnih pruga mora ići sa koridora 10 i da u nekom narednom periodu se razvijaju sve one pruge koje su zanemarene, a o kojima se ovde danas govorilo.
Takođe, jedna od kritika koja se mogla čuti jeste i ta da je železnica danas u očajnom položaju, tu su čitani razni statistički podaci. Ne bih prebacivao odgovornost ni na ministra Ilića, a ni na Vladu Republike Srbije, jer ono što je tako 30 godina bilo, za devet meseci ne može da se oporavi.
Sve je bilo upropašćeno i zbog nesposobnosti menandžmenta, zbog domaćeg faktora, ali moram da kažem da je bilo upropašćeno i zbog inostranog faktora. Dakle, tu su bili razni ekonomski interesi, tu su bile lobi grupe, dakle, u toku NATO bombardovanja, pa je naš budžet morao da se napregne i da obnovi određene kapacitete u prethodnom periodu i zbog svega toga danas jesmo tu gde smo.
Što se tiče ustupanja dela ingerencija lokalnoj samoupravi, naravno da lokalna samouprava nema dovoljno novca da se tim pitanjem pozabavi u ovom trenutku, ali kao i u drugim državama mislim da će različiti tržišni mehanizmi omogućiti da će lokalna privreda početi da se bavi tom temom.
Dva uslova za razvoj lokalne privrede u malim sredinama u Srbiji jesu prvo efikasna železnica kojom može roba da se transportuje, a druga je gasifikacija, kako bi ta roba bila što je moguće jeftinija, kako se ne bi koristili neki drugi energenti.
Mislim da je ovo dobar zakon. Mislim da ovaj zakon treba da podržimo. Ako se malo vratimo u istoriju Srbije, videćemo da se posle svih kriznih perioda Srbija obnavljala i napredovala razvijajući svoju železnicu. Imamo primere iz doba Obrenovića, imamo primere iz doba Karađorđevića, imamo i primere posle Drugog svetskog rata.
Jedan od prvih velikih projekata u bivšoj SFRJ je bio pruga Banovići - Brčko. Verujem da spremanjem našeg zakonodavstva za neke buduće investicije možemo oživeti naš metalski kompleks, možemo intenzivirati neka dešavanja u našoj privredi i možemo pomoći ravnomernijem razvoju Srbije. Hvala.

Ne bih da bude replika u pravom smislu te reči, više bih voleo da bude nekoliko pojašnjenja.
Prvo, što se veštačke i birokratske tvorevine tiče, političke okolnosti su nalagale u tom trenutku jedan ovakav aranžman. Ne radi se tu samo o aranžmanu Srbije i Crne Gore, nego o trojnom sporazumu između Beograda, Podgorice i Brisela. Koliko možemo da vidimo, dva partnera u tom procesu i te kako pristaju na očuvanje državne zajednice, to je Srbija sa jedne strane, Evropska unija sa druge strane. Treći partner, odnosno deo političke elite na toj trećoj strani ne želi očuvanje državne zajednice.
Predlog ovog zakona jeste, u stvari, bio pokušaj da se spreče dezintegracioni procesi na našim prostorima, jer, ako se nastave, pitanje je gde će se završiti. Plašim se da se neće završiti samo na razdvajanju Srbije i Crne Gore i da nikakvog seira od razdvajanja neće videti ni Srbija ni Crna Gora. Neki drugi narodi, neke druge države u okruženju će se i te kako radovati tome. Srbija na ovaj način želi da pokaže da jeste punopravan partner EU i da nije prepreka za očuvanje državne zajednice.
Moram priznati da je mene i te kako iznenadio govor gospodina Albijanića. Mislim da stranačke interese treba da podredimo državnim interesima. Ne radi se ovde ni o vlasti ni o vladi. Ako se radi o vlasti, što se DSS tiče, sutra ćemo je prepustiti, ako je to u nacionalnom interesu. Nema nikakvih problema.
Mislim da je i te kakav i nacionalni i državni interes da se Srbija i Crna Gora sačuvaju. Nemojte više pričati da Crna Gora nešto hoće. Statistički pokazatelji su pokazali da u Crnoj Gori živi 42 posto Crnogoraca, 34 posto Srba. Ostalo su predstavnici nacionalnih manjina. Dakle, Crnogorci su u svojoj državi ispodpolovična manjina.
Drugo, kada se popisivalo ko će da uči koji jezik u školi, data je opcija: maternji, hrvatski, bošnjački, srpski, 60 posto ljudi se izjasnilo da hoće da njihova deca uče srpski jezik. Nemojte da kohabitirate niti da gradite partnerske odnose sa ljudima za koje je Ramuš Haradinaj demokratski izabran lider, sa velikim demokratskim kapacitetima, čija je stegonoša ideja nezavisnosti Ferhat Dinoša. Tražite partnere u ovom parlamentu, da jednoglasno donesemo ovaj zakon, da se ne vodimo interesima Haradinaja i Dinoša i da rasturamo svoju državu.

Gospodine Omeragiću, šta vam bi da me spomenete. Stvarno ne znam, a to što je reakcija stotinjak poslanika u sali kada vi izađete za govornicu zapitajte se zašto. Takva je zato što sa vama ne može da se razgovara o prošlosti, niti o nekim ozbiljnijim temama.
Hajde prvo da raspravimo šta je sa skupštinom opštine Novi Pazar, da vratite ključeve od zgrade Skupštine opštine, da se legalno konstituiše vlast, a ne da se državni organi u Srbiji legalno izabrani od strane građana opštine Novi Pazar konstituišu u kafani. Zato vam se ljudi smeju i zato vam se smeje ne poslanička većina, nego svi ljudi, svi narodni poslanici koji su ovde došli da štite demokratiju i da razmišljaju o budućnosti Srbije. Vi je tim postupcima vraćate u prošlost.