Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo narodni poslanici, pokušaću da govorim o ovom zakonu iz jedne drugačije perspektive.
Neću govoriti onako kako se o njemu raspravljalo u četvrtak, i od jutros, iz prostog razloga što je ovaj zakon vododelnica u svim državama kako se profilišu partije levice, a kako se profilišu partije desnice.
U nekim državama u okruženju vlade su padale zbog reformisanja penzionog sistema i svaki put kada je ta tačka dolazila na dnevni red dolazilo je do prevremenih parlamentarnih ili predsedničkih izbora, u zavisnosti od sistema u državi.
Takođe, ovo je svakodnevna tema u svim parlamentima u Zapadnoj Evropi, jer ovo nije samo politički problem, dnevno politički problem, ovo je ideološki problem.
Postoje dve grupe partija u svakoj državi na svetu, a to su partije levice i desnice, i politika i jedne i druge vrlo je jasna. Partije levice su uvek za povećanje broja tih zaštitnih socijalnih mera, za veće zahvate i veće doprinose, jer se partije levice vode logikom da socijalne subvencije dovode do socijalnog blagostanja.
Imamo i politiku desnice, ona se svodi na ohrabrivanje investicija, na realnu meru zahvatanja, a sve to posle ide u socijalne fondove za penzije i razna socijalna davanja i doprinose, jer je logika desnice da privredne subvencije dovode do socijalnog blagostanja.
Dakle, dva osnovna postulata, jer svašta se dešavalo u državama, levica je prelazila desno, a desnica levo, ali ovo su dva osnovna postulata.
Šta se desilo u Evropskoj uniji kada su ovakav sistem kakav mi pokušavamo da uvedemo promenile dve najveće levičarske vlade, mislim na Francusku i na Nemačku, samo da uporedimo ekonomske i privredne parametre, jer dve najveće kontinentalne industrijske sile ipak određuju trendove u celoj Evropi, kako privredne, a tako i ekonomske i socijalne.
Žospen je imao logiku da krene sa smanjivanjem broja sati u radnoj nedelji. Danas se u Francuskoj radi 35 sati nedeljno. Da li mislite da je francuska roba igde više konkurentna, da li mislite da oni nemaju problem nezaposlenosti? Ne, kapital se seli.
Posle promene vlasti, posle prošlogodišnjih izbora, krenulo se i tamo u rezanje ovih i smanjivanje broja socijalnih subvencija.
U proteklih osam godina u staroj Evropi, 15 članica Evropske unije, otvoreno je milion radnih mesta. Samo za poređenje, u SAD je u tom periodu otvoreno oko 10 miliona novih radnih mesta, jer investitori nisu mogli da pokriju tolika socijalna davanja i istovremeno da reinvestiraju iz svog kapitala u nova radna mesta.
Porast bruto društvenog proizvoda ukupno u EU za prošlu godinu, pod velikim uticajem tih velikih socijalnih kriterijuma, većih socijalnih davanja, iznosi 3,5%, i to samo zahvaljujući istočnoj Evropi, odnosno ovim novim članicama EU u kojima je rast BDP oko 7%, u tzv. staroj Evropi je 1,5%. Vrhunac svega je socijalno blagostanje u Nemačkoj, koje je dovelo prošle godine do zatvaranja 100.000 radnih mesta mesečno.
Jednostavno, te dve velike privrede nisu uspele da isfinansiraju sva socijalna davanja koja su po novim zakonima bila zagarantovana svim nosiocima penzionog, invalidskog, zdravstvenog i ostalih osiguranja.
Ova vlada sada pokušava jednim zakonom, koji nije ništa različit nego zakon iz doba Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, zakon iz doba Helmuta Kola u Nemačkoj, ili novi francuski zakoni sada iz perioda Žaka Širaka, da podstakne investicije, da otvaranjem novih radnih mesta napravi klimu da u budućnosti imamo realna zahvatanja iz budžeta, realne naplate penzija i da pokušamo da racionalnije upravljamo onim što se zove javni prihod.
Za PIO fond prošle godine ova skupština je odobrila dve milijarde evra. Poređenja radi, jedno radno mesto u Srbiji danas košta pet do sedam hiljada evra, u zavisnosti od toga kakvo je radno mesto. Sa infrastrukturnim radovima koji su potrebni, jer se negde otvaraju radna mesta i u nerazvijenim područjima, to je 10.000 evra. Sa ovih dve milijarde evra Srbija je mogla da otvori 200.000 radnih mesta i u narednih 10 godina mogla je da reši pitanje nezaposlenosti. Naravno, to je idealna slika. Ne može tako, moraju se uplaćivati sredstva i u fondove PIO.
Mislim da moramo budžet racionalnije trošiti, malo drugačije strukturirati. Neću da me neko shvati da sam protiv penzionera, jer će se ionako ovaj zakon primenjivati i transformisati u narednih 10 godina, ali prosto želim da u Srbiji zaživi nešto što je ustanovljeno kao princip u celoj Evropi.
Objasnite situaciju, recimo, da imate jednog diplomiranog inženjera tehnologije koji je radio u "Viskozi" iz Loznice pun radni staž i jednog diplomiranog inženjera tehnologije koji je radio ceo radni staž u NIS-u. Prošli su iste stepenice, od referenta, pripravnika, do nekog direktora. Jedan danas ima penziju 6.000 dinara, a drugi ima 30.000 dinara. Kako je to moguće?
Dakle, nije ustanovljen princip koji je ustanovljen u ostalim zapadnim državama. Osnovica za penziju sa istim znanjem, istim zvanjem, istim kvalifikacijama, jeste ista. Onaj ko hoće dodatno osiguranje, taj će uplaćivati u privatne penzione fondove i posle ubirati te privilegije, kada ode u penziju.
Ovo je jedan reformski, suštinski zakon, čiji će se efekti pokazati od 2007. godine. Dokaz toga da jeste reformski i da treba da očekujemo efekte od 2007. godine u pogledu otvaranja novih radnih mesta jeste izveštaj Svetske banke, jeste jedan tekst iz slovenačkog privrednog nedeljnika "Finance", koji govori o Srbiji kao novoj destinaciji za slovenački kapital i u kojem slovenački privrednici izražavaju zabrinutost da ne krene seoba kapitala ka Srbiji.
Naravno, Srbija nije ni Nemačka, nije ni Francuska. Ne možemo uraditi u potpunosti ono što su tamo vlade desnog centra uradile po dolasku na vlast, jer imamo ne samo drugačije političke probleme, o kojima ne želim sada da govorim, nego drugačije i socijalne i ekonomske probleme. Ovo je država, mislim, sa najvećim učešćem penzionera u ukupnoj populaciji. Svestan sam da zbog toga moramo praviti dogovor sa strankama levice. Mislim da treba prihvatiti određene amandmane SPS-a i DS-a.
Ima i nekih nelogičnosti u zakonu, poput onoga da se, recimo, beneficirani radni staž garantuje samo pripadnicima MUP-a, Vojske, BIA-e i MIP-a. Neke kategorije, poput rudara, balerina, daktilografkinja i ostalih koji su se nalazili u prethodnom zakonu, izbačene su. Dakle, ta rešenja treba vratiti, kako bi ovaj zakon dobio jednu nedvosmislenu i stratešku podršku i kako bi se sistem menjao u narednih 10 godina, kako je i predviđeno.
Kada sam već govorio o politici partija desnog centra u ovoj oblasti, moram da kažem da je jedan od osnovnih principa partija desnog centra princip političke korektnosti. Mislim da je i te kako politički korektno da se založimo za povezivanje radnog staža za više od 100.000 ljudi kojima to nije uplaćivano u periodu 1993, 1994. i 1995. godine, pa sve do 2000. godine. Mislim da je politički korektno da se iz budžeta Vlade Republike Srbije tim ljudima nadoknadi ono što su im uskratila njihova matična preduzeća, kako bi oni mogli da ostvaruju svoja prava kao i svi ostali. Hvala.

Poštovani gospodine Petroviću, iako ste poslanike vladajuće većine u Skupštini Srbije pozivali na moral, čovečnost, humanost i ostale stvari, ja ću vas ipak nazvati uvaženim kolegom, jer mislim da treba da čuvamo dostojanstvo ovog doma. Pokušaću da vas demantujem u onome što sam razumeo iz vašeg izlaganja, jer mislim da je bilo mnogo nerazumnih stvari koje ste izrekli.
Prvo, stav se revidira, sistem se reformiše. Revidiranje stavova je postojalo od Golog otoka pa naovamo, u nekim drugim sistemima. Ne može penzioni sistem da se revidira.
Drugo, kada već govorimo o ugovorima MMF-a i SCG, hajde da vidimo ko je sve te ugovore potpisivao, da li je sve zbog ove vlade ili je i zbog nekih prethodnih vlada. Ne želim sada da govorim da li je možda ministar Đelić pogrešio 2001. ili 2002. godine. Ono što je potpisao, to je obligacija za ovu državu, to je nešto što ova država mora da ispuni, a ministar Đelić je platio političku odgovornost na prethodnim izborima. To je tačka na MMF. Što se Svetske banke tiče, Srbija i Crna Gora su i te kako neugledne u Svetskoj banci, pa smo juče proglašeni liderom reformi u svetu.
Dalje, spomenuli ste Irsku. Evo vam konkretan podatak: starosna granica za žene 65 godina, starosna granica za muškarce 65 godina.
Nije tačno ono što ste rekli. Spomenuli ste Rumuniju – starosna granica za muškarce 65 godina, za žene 60 godina. Dalje da vam ne nabrajam.
Ovo što se predviđa izmenama i dopunama seta zakona o penzionom sistemu jeste borba za investitore, borba za nova radna mesta koja će doneti nov prihod, kako bismo u budućem desetogodišnjem periodu uspostavili realnu meru socijalnih zahvatanja iz našeg budžeta.
Sličan govor ovom koji ste vi održali, održao je nemački kancelar Gerhard Šreder 2000. godine. Znate šta je donela ta njegova politika i takvi stavovi kao što su vaši? Doveli su do raspisivanja novih izbora u Nemačkoj, jer Nemačka ima 100 hiljada nezaposlenih mesečno, upravo zato što nema realne mere socijalnih zahvatanja. Mislim da je govor koji ste održali primereniji nekoj sednici centralnog komiteta, nego sednici Narodne skupštine Republike Srbije. Mogao bih još mnogo toga da vam kažem, ali želim da čuvam ugled i dostojanstvo ovog doma.

Mislim da je replika u ovom trenutku na izlaganje potpredsednika Markovića pomalo deplasirana. Rasprava je otišla u drugom smeru. Ali zbog javnosti i stenograma želim da demantujem neke njegove navode.
Govor je trajao 18 minuta. Malo je bilo rečenica u kojima nije spomenut Vojislav Koštunica, a takođe je malo bilo rečenica u kojima je spominjan zakon, a mislim da je to loš manir koji treba menjati.
Prvo, spomenuto je nekoliko ministara, pa evo, primer Velje Ilića i njegove osvetoljubivosti je upravo taj što je zadržao pomoćnika ministra iz prethodnog mandata, dakle čoveka koji je bio član DS. Imate ministra za nauku, gospodina Aleksandra Popovića, koji je zadržao sve zamenike i pomoćnike, upravo iz prethodnog saziva.
Imamo gospodina Aleksandra Gračanca, čini mi se da je direktor Akcijskog fonda ili neke institucije pri Ministarstvu privrede, čovek je bio kandidat SPS na izborima septembra 2000. godine, Aleksandar Vlahović ga je primio u Ministarstvo kao stručnjaka, magistra ekonomskih nauka koji treba tim poslom da se bavi, a posle toga ministar Bubalo ga je zadržao na istoj poziciji.
Neću da ulazim u političku orijentaciju tog čoveka ako je stručan, kvalifikovan da radi određeni posao, neka ga radi, ali niko zbog svog političkog opredeljenja iz državne uprave ne sme da bude smenjen sa političkih funkcija. Da, ali iz državne uprave ne, i ovaj zakon to upravo pokušava da reguliše.
Naša državna uprava jeste opterećena velikom birokratskom procedurom, velikim birokratskim teretom, kao i sve državne uprave u državama članica bivše Jugoslavije – neke su to uspešno rešile, neke države kao što je naša, nisu uspele sa tim da se izbore.
Gospodine Markoviću, u prethodnom sazivu od preko 180 poslanika DOS samo je jedan insistirao na donošenju jednog ovakvog zakona i uopšte na tretiranju pitanja državne uprave, a to je bio prof. Stevan Lilić. Nikome nije padalo na pamet da pokrene jedno ovakvo pitanje. Čak smo imali i poslanike koji su govorili, nismo valjda dolazili na vlast da bi sada donosili zakon kojim se depolitizuje državna uprava, moramo i mi da zapošljavamo svoje.
Ovo je pravi reformski posao Vlade Republike Srbije. Biće formirano regulatorno telo koje će se zvati visoki službenički savet. Mislim da taj savet treba da funkcioniše kao i drugi saveti koji su u međuvremenu konstituisani. Naravno, ne gajim ja iluziju da će sve biti i funkcionisati kao što funkcioniše u Velikoj Britaniji. Biće pokušaja da se to zloupotrebi, ali i visoki službenički savet i Narodna skupština Republike Srbije sa svojim odborima taj proces mora da kontroliše.
Ako hoćete da uporedimo šta se u ovoj oblasti dešavalo u prethodnoj i sadašnjoj vladi, hajde da ne poredimo Zorana Živkovića i Vojislava Koštunicu, to je ipak neuporedivo. Mislim da predstavlja i omalovažavanje. Ajmo da uporedimo šta je u tom pogledu uradila Pokrajinska vlada, u kojoj ste vi na vlasti i Republička vlada, u kojoj smo mi na vlasti: da vidimo prema kojim kriterijuma se biraju ljudi, ko su sekretari u Pokrajinskoj vladi, odnosno ovde zamenici i pomoćnici ministara, na koji način sve to funkcioniše i kako su izgrađeni kontrolni mehanizmi. Onda ćemo jasno videti šta je čije političko zalaganje.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poslanička grupa DSS neće podržati ovaj amandman, odnosno neće podržati rešenje iz prethodnog zakona.
Pokušaću ukratko da obrazložim zašto nećemo. U prilog obrazloženju ovog amandmana spominju se dve reči - decentralizacija i autonomija. Prvo, kada govorimo o decentralizaciji, jesam veliki pobornik decentralizacije, ali oni koji pričaju o decentralizaciji za tri godine nisu uradili ništa osim omnibus zakona, koji, složićete se, nije baš najbolji način niti za decentralizaciju, niti za spuštanje određenih ingerencija sa republičkog na pokrajinski i lokalni nivo.
Međutim, kada govorimo o decentralizaciji treba imati u vidu da ovaj zakon nije jedini koji tretira pitanje decentralizacije.
O njoj će biti svakako mnogo više reči na sednicama Ustavne komisije, odnosno Odbora za ustavna pitanja i njegovih pododbora, jer treba uvažavati neka iskustva iz okruženja.
Ne znači decentralizacija samo davanje ingerencija pokrajinskoj i lokalnoj samoupravi, nego znači i preuzimanje određenih obaveza, pogotovo finansijskih, od strane lokalnih samouprava i regionalnih samouprava. Nije malo slučajeva iz okruženja gde se sa velikim entuzijazmom krenulo u proces decentralizacije, a onda se on posle četiri ili pet godina menjao, jer, prosto, neke lokalne, pa čak i regionalne samouprave u pojedinim državama, nisu bile održive. Dakle, niti su bile funkcionalne, niti su finansijski i politički mogle da izdrže taj teret.
Tako da samo obrazloženje da u prilog decentralizaciji ide ovaj amandman automatski otpada. Što se tiče veznika "i", decentralizacija i autonomija, moram reći da decentralizacija i autonomija imaju malo dodirnih tačaka.
Jer šta podrazumeva autonomija. Postoji nekoliko vrsta autonomija. Recimo, Madeira je autonomna u odnosu na ostatak Portugalije, ne zbog finansija, ne zbog privrede, niti zbog međuetničkih problema, nego prosto zbog toga što je to ostrvo hiljadama milja udaljeno, nije deo teritorijalne celine i njegovo funkcionisanje u sastavu jedne države je trebalo nekako uobličiti.
Kada se daje pravo veta, kako se u ovom amandmanu predlaže, onda se radi o rešavanju političkog problema. Dakle, Vojvodina nije niti teritorijalno udaljena od Srbije, pa Srbija ne može da funkcioniše kao jedna celina, niti imamo problem finansija. U ovom slučaju imamo prosto želju da se, na jedan politički način, sistem u kojem funkcioniše Vojvodina i medijsko informisanje u Vojvodini odvoji od ostatka Srbije.
Malo je slučajeva u Evropi da postoji pravo veta jedne autonomne oblasti u odnosu na celu državu. Uglavnom se uvode saglasnosti, dakle po onom pitanju po kojem može da odlučuje baskijski parlament potrebna je saglasnost španskom parlamentu da bi se ta odluka sprovela. Ali, oni nemaju pravo na veto, nemaju pravo na 100% opovrgavanje jedne odluke.
Da li postoji politički problem u Vojvodini koji treba tretirati na ovakav način? Mislim da ne postoji. Mislim da neko želi da ga napravi i pozivam sve poslaničke klubove da takvu politiku ne podržavaju.
Čini mi se da iza ovakvih inicijativa, a slušajući neke zagovornike autonomaške i separatističke politike u Vojvodini, neko želi da naš javni servis nazove radio-televizija Srbije i Vojvodine. To nećemo dozvoliti, isto kao što nećemo dozvoliti da se potpuno sebično, uskogrudo od strane pokrajinskih organa tretiraju sve ostale teme.
Navešću samo jedan primer, svedoci smo toga da se sada priča kako je Vojvodini nešto oduzeto zato što se daje koncesija na autoput od Horgoša do Požege. Ne, oni hoće sebično da se daje koncesija na autoput od Horgoša do Nove Pazove, a Požegu i ostatak Srbije čini mi se da pojedini političari tretiraju kao da je u pitanju Segedin, Bratislava ili bilo koja druga oblast u bilo kojoj državi, i zato pozivam sve poslanike pojedinačno i poslaničke klubove da takvu politiku ne podržavaju. Srbija je jedna i Radio-televizija Srbija kao javni servis jeste jedno.

Mislim da predloge o promenama naziva ulica podnosi skupština opštine i njeni organi, tako da je ovo pitanje za Skupštinu opštine Čačak, a manje za Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Kada već govorimo o promenama naziva ulica, deo tih stvari bih ostavio istoričarima. Jer, da o Milanu Stojadinoviću raspravljamo u ovoj skupštini, verujte 250 poslanika imalo bi 250 mišljenja. Nažalost, u našoj istoriji se svašta dešavalo, pa sam čak u osnovnoj školi morao da učim da je Slobodan Jovanović izdajnik i zastupnik stranih sila, ne malo ljudi ga je nazivalo i fašistom, a čovek je emigrirao u London, koji nije imao nikakve veze sa fašizmom.
Prema tome, više bih voleo da se o ovom pitanju, ipak, raspravlja na predstojećoj sednici Skupštine opštine Čačak, a o istorijskoj ulozi pojedinih političara pred Drugi svetski rat i u toku Drugog svetskog rata ipak bi malo više ostavio prostora istoričarima, pogotovu što se i u nekim zapadnim državama, a i u centru bivšeg Sovjetskog Saveza, konačno otvaraju dokumenti na kojima je stajala ta pedesetogodišnja zabrana čitanja zbog proglašavanja službenom i državnom tajnom, pa će nam verovatno mnogo toga u skorijoj budućnosti biti jasnije. Hvala.

Da li je Vlada kontinuiteta ili diskontinuiteta, pokazuju rezultati i tek će pokazati. Sve je u Srbiji i u politici uporedivo, ali bože zdravlja možete to i danas da uporedite, moći ćete i pred neke naredne izbore da vidite šta je i koliko u Srbiji urađeno.
Ali, izađite pa mi recite za šta jeste. Kada smo govorili o koncesijama, vi ste protiv koncesija. Sada kada govorimo o kontragarancijama za kreditiranje infrastrukture u Srbiji, vi ste i protiv kredita. Za šta ste? Za radne akcije? Nemojte tako. Građanima Srbije neće biti bolje dok se ne budu otvorila nova radna mesta. Nova radna mesta otvaraju novi investitori, novih investitora nema dok se ne napravi nova infrastruktura. Mi moramo biti svesni gde smo, koliki nam je budžet, kakvo nam je stanje u državi i videti da nemamo dovoljno sredstava da budžetski pokrivamo izgradnju infrastrukture. To možemo raditi jedino putem koncesione politike ili putem uzimanja kredita.
Ako imate primedbi na samu tehnologiju izvođenja radova, raspisivanje tendera itd, napadajte to. Ja apsolutno i DSS nemamo nikakvih problema sa tim. Neka svako u ovoj državi radi svoj posao, ali nemojte da napadate metodologiju rada, jer alternativa osim ove dve stvari ne postoji, osim radnih akcija, a radne akcije su bile 1951, ne možemo ih organizovati 2005.

Ne volim previše da ulazim u replike, probaću da ovo bude poslednji put da se javljam povodom ove teme.
Jednostavno, veći deo onoga što sam razumeo i što ste pričali ne stoji. Državni dug je državni dug. Ako se zaduživala Vlada Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, potpuno je svejedno, zadužila se Republika Srbija.
Ja ću vas podsetiti, i vi kada ste bili u vlasti, zadužila se ta vlada prema Narodnoj Republici Kini. Šta sada treba da kažemo, baš nas briga, to je neki drugi režim, neka druga vlast, nećemo Kini vraćati dugove.
Mi moramo državno, odgovorno da se ponašamo, a kako su ti novci potrošeni, da li je tu bilo kriminala, korupcije, neka istražuje tužilaštvo, ali država mora na sebe da preuzima dug i da svoje obaveze izmiruje.
Što se tiče koncesija i kredita, potpuno je normalno da za profitabilne pravce možete da dajete koncesije, a za neprofitabilne pravce niko neće želeti da bude koncesionar. Onda morate da uzimate kredite, a nisu država samo profitabilni pravci, nije državna strategija da se razvija samo koridor 10, šta ćemo sa ostatkom Srbije?
Rekao sam već, nemamo dovoljno novca u budžetu, moramo da uzimamo kredite, ovo su kontragarancije za kredite koji su ranije uzeti i država bi bila maksimalno neodgovorno kada Narodna skupština ovo ne bi usvojila, a slažem se, mi možemo da govorimo o političkoj opravdanosti uzimanja tih kredita.
Još nešto, moramo da se vodimo logikom stranih investitora. Mi imamo države u okruženju koje imaju mnogo bolju infrastrukturu nego Srbija. Znate, jednom stranom investitoru potpuno je svejedno da li će svoju proizvodnju bazirati u Osijeku ili Somboru. Nama i Hrvatima nije svejedno. Meni je stalo da to bude u Somboru, zato moramo i našom legislativom i razvojem infrastrukture prestizati države u okruženju, i omogućiti da se putem investicija otvaraju nova radna mesta i da se u Srbiji lakše živi.

Gospodine Periću, sa većim delom vašeg izlaganja apsolutno ću se složiti, ali neću se složiti sa onim delom izlaganja gde ste govorili o neophodnosti i potrebi ministra da poseti neke privredne subjekte. Ako će ministar da dođe samo da bi se prošetao, onda ne mora ni da dolazi.
Na kraju krajeva, ministar da nam pomogne u situaciji u kakvoj su neki privredni subjekti u srednjem Podrinju, znate da ne može. Sa zastarelom tehnologijom, sa ogromnim dugovima i prema ino-partnerima i prema unutrašnjim dugovima, sa izgubljenim tržištima sa kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih, ministar privrede teško može da nam pomogne.
Oni ljudi koji mogu da nam pomognu jesu investitori, kako domaći i strani, jesu banke i mislim da nas treba da raduje činjenica da veći broj mladih ljudi u tim opštinama radi na određenim projektima, posebno iz oblasti turizma, za koji je veći broj investicionih fondova u inostranstvu zainteresovan.
To je pravi način da zaposlimo ljude, a ne da stalno vršimo presiju na ministre da dolaze da rešavaju probleme, da pokušavaju da reše probleme tako što će dati iz budžeta određena sredstva, pa je pitanje kako će se potrošiti, što i jeste primer "Viskoze". Bolje znate od mene primer "Viskoze", koliko je od 1990. godine do danas dato novca toj firmi za restrukturiranje, a te pare su, u stvari, otišle na plate.
To nije dobar primer kako se državni novac troši i mi za ta preduzeća moramo tražiti što banke, što investicione fondove, što strateške partnere, kako bi im pronašli tržište i zaposlili ljude.
S druge strane, spomenuli ste dva primera, primer društvenog preduzeća "Ravnaja" i rudnika Veliki majdan u Ljuboviji. Mi tu imamo nasleđeno stanje koje ima veze samo sa birokratijom u ovoj državi. To može da se promeni jedino promenom Ustava Republike Srbije, jer u celom srednjem Podrinju živi se od tri sirovine, kamena, vode i drveta.
Vlasnik svega ostalog što se tiče mineralnih sirovina, tako i ove tri stvari vlasnik, jesu Srbijašume. To je regulisano nekim prethodnim zakonima, prethodnim pravnim okvirima. Sada Srbijašume naplaćuje eksploataciju od državnih preduzeća, koja se finansiraju od budžeta. Imamo jednu potpuno nenormalnu situaciju i da bi tu nenormalnu situaciju rešavali moramo da idemo korak po korak.
Prvo da se promeni Ustav, pa osnovni zakoni, pa da regulišemo rad javnih preduzeća, kako bi ta društvena preduzeća malo živnula i kako bi se sa regulisanim svojinskim odnosima moglo da privatizuje. Sada niko neće da ih kupi.
Sa Velikim majdanom je slično. Kada su pravljeni veliki sistemi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on je pridružen velikom sistemu koji se zove Trepča iz Kosovske Mitrovice. Mi sada imamo problem u Kosovskoj Mitrovici, jer imamo tri rukovodstva Trepče. Imamo albansko, imamo srpsko, imamo UNMIK-ovo.
Jedini način da Veliki majdan proradi jeste da prvo promenimo, regulišemo te vlasničke odnose, da to bude nezavisan pravni subjekt, pravno lice, i mislim da to može da se menja jedino saglasnošću svih stranaka, kako u zakonodavstvu koje se tiče privrede ne bi dolazilo više do takvih turbulencija. Osnovna stvar koju moramo svi zajedno da uradimo jeste da promenimo Ustav.

Hvala. Prema bivšem članu 100. možda ću malo i zloupotrebiti Poslovnik, s obzirom da želim da pružim jedno pojašnjenje na izlaganje gospodina Jovanovića iz Bajine Bašte, a nemam osnova za repliku. Sticajem okolnosti sam upoznat sa činjenicama vezanim za otvaranje novih graničnih prelaza između Republike Srbije, odnosno dela teritorije Republike Srbije prema Bosni i Hercegovini i Bosne i Hercegovine, jer je u svim podrinjskim opštinama izbila prava revolucija vezana za izgradnju novih graničnih prelaza.
Dakle, bilateralnim sporazumom između Srbije i Crne Gore, odnosno Republike Srbije kao odnosne članice, i Bosne i Hercegovine, definisana su tri granična prelaza kao međudržavni granični prelazi u punom smislu te reči.
Radi se o kapacitetima koji će biti izgrađeni za fitosanitarnu kontrolu, veterinarsku kontrolu i sve ono što jedan međudržavni granični prelaz podrazumeva. Radilo se o sporazumu između Saveta ministara BiH i Srbije i Crne Gore, odnosno Republike Srbije. Više službi je tu uključeno, ne samo carina, nego i MUP, Savet ministara BiH, Savet ministara Srbije i Crne Gore.
U sporazumu su određena tri granična prelaza koja to mogu da budu. Postoje određeni standardi koji se tiču dužine granice, frekvencije vozila, robe, bruto prometa preko tih graničnih prelaza. Jedan je, čini mi se, između Bogatića i Bijeljine, drugi prelaz je Mali Zvornik - Zvornik i treći prelaz je odmah gore prema Višegradu.
Naravno da će promet robe moći da se obavlja na svim ostalim graničnim prelazima, pa i u Bajinoj Bašti. Neće niko morati da vozi betonske stubove 40 kilometara u jednom pravcu i 40 kilometara u drugom pravcu te iste betonske stubove, jer novim ovlašćenjima carinski organi imaju mogućnost kontrole i po dubini teritorije Republike Srbije i ovlašćenja da idu na lice mesta.
Dakle, papiri za carinjenje će ići u Užice, ali neposredno faktičko stanje može da se utvrdi u magacinu "Elektroizgradnje" u Bajinoj Bašti. Oni tu robu mogu da transportuju od Bajine Bašte do Skelana u dužini od dva kilometra, bez ikakve potrebe da ta roba kruži 100 i nekoliko kilometara.
Samo toliko i izvinjavam se ako sam zloupotrebio govornicu. Mislim da nema nikakve potrebe za dramatizacijom situacije. Dakle, radi se o nekim inspekcijskim službama koje su postojale na starim granicama između Srbije i Mađarske, Srbije i Rumunije, ali u ovom slučaju između Srbije i BiH do sada nisu bile. Dakle, tri granična prelaza i te službe će se uvesti kao dodatne, a sve ostale postojeće prinadležnosti koje su mogli da koriste svi ostali granični prelazi do sada ostaju i od sada. Hvala.

 Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih želeo da se pozitivno izjasnim o tri inicijative Ministarstva finansija kojima se uvažava jednogodišnji apel što narodnih poslanika, što nekih nevladinih organizacija.
Dakle, u Zakonu o republičkim administrativnim taksama konačno se govori o mogućnosti umanjenja taksi do 70% za izbegla i raseljena lica. Mislim da ovo ne treba da bude intencija samo kada se govori o administrativnim taksama, nego i o svim drugim segmentima društva.
Moramo shvatiti u kakvoj su poziciji ljudi koji su interno raseljeni sa Kosova i Metohije, ali i oni koji su početkom 90-tih proterani iz danas nezavisnih država: Republike Hrvatske i BiH. Država mora naći sredstva u budžetu, a Narodna skupština mora imati razumevanja da pronađe određene načine u zakonima kako bi im olakšala položaj.
Takođe, pozitivna intencija jeste i umanjenje PDV-a po određenim kategorijama. Mi smo, većinom poslanici iz opozicije, ali i oni iz vlasti, kada se govorilo o porezu na dodatu vrednost, apelovali da se smanji porez na stanogradnju, na poljoprivredne proizvode i na lekove i određena medicinska sredstva. To je ovoga puta učinjeno.
S obzirom na to u kakvoj situaciji živimo i kakvo je naše tržište nekretnina, prvo od spomenutih smanjenja, smanjenje PDV-a sa 18 na 8% u oblasti stanogradnje, teško da će imati bilo kakvog efekta u unutrašnjosti. Nama u unutrašnjosti Srbije, osim u nekoliko velikih gradova, uopšte nije izgrađeno tržište nekretnina. Stanovi, kuće i zemljište se prodaju budzašto, tako da ne verujem da će se smanjenje poreza, sem u nekoliko velikih gradova, rekao sam, bitnije osetiti, ali u ovih nekoliko velikih gradova sigurno da hoće.
Takođe, treća pozitivna intencija, koja se tiče carinskog postupka, jeste konačno omogućavanje uvoza roba za naše državljane koji žive u inostranstvu duže od dve godine, a bez da se ta roba carini. Bezbroj apela je upućeno ljudima iz naše dijaspore da se vrate u Srbiju, što onima koji su se penzionisali, pa da se po završenom radnom veku vrate u Srbiju, što onima koji su stekli kapital u inostranstvu da investiraju u našu državu. Međutim, prvo sa čim se sreću ti ljudi kada dolaze u Srbiju jeste da im na carini roba čeka po više meseci, posebno za one naše državljane koji su se vraćali, recimo, iz SAD ili Kanade, pa su tu robu morali da transportuju u kontejnerima. Roba je više meseci čekala na carini, onda je to carinjeno prema krajnje subjektivnim i problematičnim procenama. Na ovaj način mi našim državljanima koji su na privremenom radu u inostranstvu omogućavamo sve ono što su ostale države već do sada uradile.
Što se tiče carinskih tarifa i same carine, morao bih da kažem da je usvajanje zakona jedno, a implementacija zakona nešto sasvim drugo. Mi smo prethodne godine povećali ingerencije carinskih službenika. Oni imaju pravo kontrole na teritoriji cele Republike Srbije. Zakonski okvir za uspešnu i efikasnu saradnju je napravljen.
Međutim, ako pređete granicu između bilo koje susedne države i Srbije, videćete da su carinski prelazi Republike Srbije verovatno među najgorim u Evropi. Ako idete od Skoplja ka Srbiji, pa prelazite granični prelaz Preševo-Tabanovce, možete zamisliti da ste u Kandaharu ili u Kurdistanu, nikako da ste na granici između dve države koje očekuju da za šest ili sedam godina postanu punopravne članice EU.
Ovakvih problema imale su i druge države istočnog bloka i zato mislim da Skupština mora da se potrudi, da ne čekamo samo donacije što EU, što Pakta za stabilnost kako bismo rekonstruisali naše granične prelaze, nego da se iznađu budžetska sredstva da sami počnemo da rešavamo što pre, ne samo zbog tog manifestacionog efekta, ne samo zato što jedan stranac prvo što vidi kad ulazi u državu jeste uređenost graničnog prelaza, ophođenje službenika MUP-a i carine prema njemu, nego što carinska služba, i pored datih zakonskih okvira da može da radi, na ovakvim graničnim prelazima, sa očajnom materijalno-tehničkom opremljenošću ne može ništa da uradi. To je sigurna investicija koja se vraća. Ako obezbedimo materijalno-tehnička sredstva za bolje funkcionisanje carine, u narednim godinama možemo očekivati i veći prihod u našem budžetu.
Trojaka je funkcija carine i carinske službe u okviru svake države: jedna je kontrola kvaliteta robe koja ulazi u vašu državu, druga je punjenje budžeta, treća je zaštita domaćih proizvođača. Zadržao bih se na ovoj trećoj, povodom jednog primera. Srbija, kao država koja je krenula u evropske integracije, ne može mimo Evrope da funkcioniše sa svojim sistemom carinskih tarifa. Zato je neophodno da u nekim segmentima polako smanjujemo carinske stope i zato je potrebno da naš sistem usklađujemo sa sistemom država u okruženju.
Neko je pre mene spomenuo da EU vodi borbu protiv proizvođača, pogotovo tekstila, iz nekih zemalja. Ako mislimo da budemo deo EU, mi ćemo morati da se priključimo toj borbi. Ulazak u EU podrazumeva određene olakšice, ali i određene obaveze, tako da ćemo na čitav niz proizvoda iz država koje ne pripadaju EU, pre svega iz država Azije i Južne Amerike, morati drastično da povećavamo naše carinske stope u narednim godinama.
Ono što nisam video da se menja u zakonu o Carinskoj tarifi jesu carinske tarife na automobile. Ako uporedimo kolika je stopa carinjenja u državama u okruženju i u Srbiji, onda ćemo moći da vidimo da se u Srbiji svakako prodaju najskuplji automobili u celoj istočnoj Evropi. Jedini razlog zbog kojeg nisam podneo amandman jeste taj što je budžet za 2005. godinu već projektovan. Od carinskih taksi na uvoz automobila u državni budžet, ako sam dobro izračunao, sliva se 40-50 miliona evra. Mislim da bi došlo do velike diskrepancije da je jedan takav amandman usvojen, ali ne vidim nijedan razlog zašto to ne bismo uradili već 2006. godine.
Svaka vlada do sada, pa i ova, vodi se time da mi imamo domaćeg proizvođača automobila – "Zastavu" iz Kragujevca i da bi smanjenje carina na uvoz automobila stranih proizvođača moglo drastično da utiče na "Zastavu" iz Kragujevca.
Čuvamo ovakve carine već petnaestu godinu, a niti imamo povećanje proizvodnje u "Zastavi", niti imamo prodaju "Zastavinih" vozila na tržištu. Problem je drugačije prirode, problem nije u carinama.
Pronašao sam dva primera država koje imaju svoje domaće proizvođače automobila. Jedan je Rumunija, koja ima "Dačiju" u strateškom partnerstvu sa "Renoom". Stopa carinjenja je od jedan do 2,5%, prema kubikaži. Drugi primer je Češka, koja ima domaćeg proizvođača automobila "Škodu" koja je u strateškom partnerstvu sa "Folksvagenom". Stopa carinjenja za inostrane automobile je svega 1%. Ako su ovako nešto uradile Češka i Rumunija, mislim da tako nešto treba da uradi i Srbija.
Rešenje za "Zastavu" jeste traženje strateškog partnera, podizanje proizvoda na zadovoljavajući stepen kvaliteta, kako bi pronašao svoje mesto na tržištu, a ne da naše građane opterećujemo carinom od 20%, koliko je trenutno za automobile. Takođe, manja carina, s obzirom da smo već dostigli stepen prodaje kao u nekim državama u okruženju, a radi se o oko 30.000 automobila godišnje.
Smanjenjem carine taj broj bi se uvećao, pošto se većina ovih proizvoda prodaje putem kredita ili finansijskog lizinga. Broj izdatih kredita i ugovora o potpisanom finansijskom lizingu bi se povećao, što bi i te kako uticalo na smanjenje kamatnih stopa i mogli bismo našim građanima da omogućimo nešto što su sve države u okruženju svojim građanima već omogućile, a to su i te kako dostupne cene vozila, krediti sa nižim kamatnim stopama i povećanje stepena bezbednosti u saobraćaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću u ime poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije.
Demokratska stranka Srbije će podržati sve zakone koji su ovde predloženi što se tiče javnog duga Republike Srbije, jer vidimo da se radi o javnom dugu Republike Srbije i kontragarancijama koje treba dati.
Precizno se može videti da se radi o zaduživanju tri puta za elektroprivredu Srbije, za železnicu, odnosno železničko-transportno preduzeće i izgradnju železničke infrastrukture, za vazdušni saobraćaj, puteve; dakle dugu koji su napravile prethodne dve u većoj meri, a i ova vlada u manjoj meri. Dakle, isključivo se radi o razvoju infrastrukture.
Mi smo u proteklih pet godina imali dva načina da dođemo do novca za razvoj infrastrukture. Jedan je kreditno zaduživanje, a drugi je raspisivanje koncesija i izgradnja infrastrukture putem postupka. Od 2000. do 2004. godine u većoj meri su uzimani krediti. Sada imamo i prvi slučaj davanja koncesije na dva putna pravca u Republici Srbiji. Ovo je zapravo bilo nužno.
Niko ne voli zaduživanje, niko ne želi da ulazi u kreditne aranžmane, ali treba da se podsetimo gde je država bila pre pet godina, u kakvom stanju je bila naša infrastruktura. Bez dobre infrastrukture nema ni dobrih daljih budućih investicija, nema ni novih radnih mesta. Toga treba da budemo duboko svesni.
Takođe, kada se govori o radu aktuelne Vlade Republike Srbije, podsetiću na jedan podatak, a to je da je zaduživanje u prethodnih godinu i po dana bilo oko 150, odnosno 160 miliona evra, što predstavlja jasnu tendenciju smanjenja zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija.
Ako Vlada Republike Srbije, ova i neka buduća, nastavi ovakvim tempom, mislim da će Srbija mnogo pre od nekih država u okruženju zadovoljiti dalje kriterijume za ulazak u EU.
Mi smo trenutno na poziciji, prema izvoru Saveta investitora, na oko 54-57% učešća javnog duga u bruto društvenom proizvodu, što predstavlja ohrabrujući podatak, pogotovo posle crnih brojki koje smo imali 70-ih, 80-ih i 90-ih godina, i ne treba da čudi da se trenutno naše obveznice na inostranim berzama i te kako dobro kotiraju.
Što se tiče javnog duga, moram da kažem da je ovo prvi put da se u našem zakonodavstvu definišu kriterijumi kako može da se zadužuje; dakle, i lokalne samouprave, Republika Srbija i javna preduzeća. Ovo je prvi put da se nešto ovako reguliše.
Naravno, ima efekta – kamatne stope obveznice Trezora su pale. Ali, ovo je i te kako bitno zbog jedne stvari – podsetiću da je 1983. godine na inicijativu Savke Dapčević-Kučar i Milke Planinc angažovana nezavisna revizorska kuća koja je ušla u Narodnu banku tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije da utvrdi koliki je dug SFRJ.
Upravo da se takve situacije više ne bi dešavale – da država ne zna koliki joj je dug, niti koliko se zaduživala, u potpunosti podržavamo jednu ovakvu inicijativu Vlade Republike Srbije, kao i odredbu da lokalne samouprave definisanjem detaljnih kriterijuma, na primer, mogu svega 15% od svojih prihoda da daju kao glavnicu i kamatu u jednoj fiskalnoj godini.
Kada uzimate privatni kredit od neke komercijalne banke imate cenzus da ne možete da isplaćujete ratu u banci više od trećine vašeg mesečnog prihoda. Dakle, ne možete da uzimate kredit, a da vam mesečna ili godišnja rata bude 200 ili 300% u odnosu na vaše prihode.
Dakle, u Srbiji se do sada mnogo toga moglo bez ikakve zakonske regulative. Ovim dodatnim kriterijumima uvode se neki normalni standardi i normalni principi, po kojima treba da funkcioniše naš fiskalni monetarni sistem.
Nadam se da će to i te kako imati odraza na neke buduće investicije i na otvaranje novih radnih mesta, već tokom 2006. godine. Hvala.

Poštovani predsedavajući, izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije shvatio sam kao nužne i neophodne, upravo da bi ministri mogli da planiraju svoje slobodno vreme i redovno prisustvuju sednicama Skupštine Srbije. Sada vidim da ponovo ministra nema i moram reći da smo na početku primene novog Poslovnika u jednoj vrlo neprijatnoj situaciji. Ne kažem ovo zbog ministra, nego zbog toga što mi imamo praksu, dakle nešto što je uobičajeno u našem parlamentarnom životu, da dobijemo zakone bez dodatnih informacija.
Mislim da je pitanje osiguranja, kao i pospešivanje izvoza trebalo otvoriti mnogo ranije u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Podržavam inicijativu ministra Dinkića, ali želim da kažem da je povodom predloženih izmena i dopuna zakona ostalo nekoliko otvorenih pitanja.
Naravno da je stabilnost privrede i te kako uslovljena stabilnošću sistema osiguranja. Prema nezvaničnim informacijama Saveta inostranih investitora, premija osiguranja po glavi stanovnika na godišnjem novu u Srbiji je oko tri evra. Srbija u ovom pogledu zaostaje i za Albanijom, i za Makedonijom i mnogim državama, gde je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika daleko iza srpskog. Dakle, nešto u sistemu osiguranja do sada nije funkcionisalo, nešto treba menjati i obezbediti ambijent za dolazak novih investicija.
Što se tiče konkretno izmena i dopuna Zakona o osiguranju, pomenuću nekoliko otvorenih pitanja. Prvo otvoreno pitanje za mene jeste način na koji je predviđeno da bivši zaposleni ostvaruju svoja prava. Dakle, podela novca po godini radnog staža, koja je do tada bila gde su zaposleni imali do 35 godina radnog staža u osiguravajućem društvu, ne pospešuje investiranje, dakle ne utiče na berzansko poslovanje, što samo po sebi predstavlja lošu stvar. Ali, mislim da je ujedno i opasan presedan, zato što može da nam se desi u javnim preduzećima i ostalim privrednim subjektima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom da radnici ne žele deonice nego da žele novac.
Imate uspešna preduzeća, imate neuspešna preduzeća, ali uglavnom sa onim koja su bila neuspešna delile su se deonice, a u onima koja su uspešna predlaže se podela novca. Ovo može da bude opasan presedan koji može da izazove određeni stepen socijalnog nezadovoljstva u nekim firmama.
Takođe, otvoreno pitanje jeste i način na koji se tretiraju nepokretnosti osiguravajućih društava. Predviđa se da agencija za osiguranje depozita može da prodaje delove nepokretne imovine. Plašim se da ćemo jednim ovakvim načinom rada ″zaklati vola zbog kilograma mesa″. Ovaj novac koji može da se dobije prodajom nepokretnosti osiguravajućih društava jeste potreban za njihovo restrukturiranje. Ukoliko se taj novac ne iskoristi za restrukturiranje, dakle ukoliko taj novac ode u budžet, ne postoji nijedna garancija da će neka sledeća vlada uložiti istu ili manju količinu novca u restrukturiranje osiguravajućih društava.
Novac koji ode u budžet može završiti bilo gde, može se dati za unapređenje prosvete, zdravstva itd. A da ne spominjem da se postavlja pitanje ustavnosti i zakonitosti jedne ovakve zakonske odredbe, tako da bih voleo da dobijem odgovor od Ministarstva finansija da li je ovo ustavno i zakonito, jer se ugrožava nezavisnost jednog pravnog entiteta.
Takođe, bio sam protiv i u prethodnom periodu, kada smo usvajali modalitete privatizacije banaka i reformi bankarskog sektora; ako se nešto privatizuje, onda to treba da se privatizuje preko Agencije za privatizaciju, a ne da ide preko posebne agencije, jer i ovde imamo opasan presedan. Šta će se sutra desiti kada se bude ušlo u privatizaciju sportskih društava, na primer? To je jedan poseban sektor. To je nešto što nije slično privatizaciji ostalih privrednih subjekata. Da li će onda sportska društva tražiti da se formira posebna agencija koja će vršiti njihovu privatizaciju?
Uopšte, sva ova otvorena pitanja vuku na jednu stvar, a to je da donosimo lex specialis. Svaki lex specialis je loš zakon i mislim da prilikom privatizacije osiguravajućih društava treba koristiti postojeće institucije i postojeće modalitete koje smo koristili u svim drugim segmentima.
Takođe, ministar je ovde potvrdio nešto što smo ranije mogli da čujemo od raznih ministara u Vladi Republike Srbije, a to je da će se naše najveće osiguravajuće društvo "Dunav" privatizovati inicijalnom javnom ponudom. U potpunosti podržavam tu ideju. Mislim da je to jedna hrabra odluka gospodina Dinkića. Ali, ponavljam, ukoliko se imovina, dakle, ukoliko se nepokretnosti tog osiguravajućeg društva budu separatno prodavale, možemo doći u situaciju da cena restrukturiranja "Dunava" u jednom trenutku pred pokretanje inicijalne javne ponude bude mnogo manja nego što je potrebno za samo njegovo restrukturiranje.
Postavlja se pitanje ko će želeti da učestvuje u privatizaciji tog subjekta preko berze. Da ne spominjem slučaj da nam se može desiti ono što se desilo u bankarskom sektoru, a to je da ne nađemo kupca na berzi.
Dakle, da niko nije zainteresovan za domaća osiguravajuća društva, da ostanemo bez nacionalne kuće za osiguranje i da se drastično povećaju premije u kratkom vremenskom roku – tri, četiri ili pet meseci.
Nemam ništa protiv stranih osiguravajućih kompanija, isto kao što nemam ništa protiv stranih banaka, ali država na taj način, bez jake nacionalne kuće za osiguranje, gubi svaki mehanizam da utiče na tržište. Državi onda ostaje jedini način uticaja na tržište putem uredbi, zakona, restriktivnih mera, što, naravno, nije dobro.
Mi sa našim osiguravajućim društvima, odnosno sa jednim najvećim, koje bi trebalo da bude nacionalno osiguravajuće društvo, ne treba da uradimo ništa drugo nego kao što su Slovenci uradili sa slovenačkim "Triglavom", ili Hrvati sa "Kroacija osiguranjem". Dakle, treba zaštititi naše tržište, zaštititi ljude koji žele da se osiguraju, da ne bi dolazilo do drastičnog povećanja premija.
Da uporedimo: bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u Bugarskoj i Srbiji je otprilike isti. Ako kupujete isto vozilo u Sofiji i u Beogradu, mnogo veće su premije i izdaci za osiguranje u Bugarskoj nego u Srbiji, upravo zbog toga što Bugarska nije razvila mehanizme za zaštitu. Kasnije je pokušala da interveniše određenim restriktivnim merama. To, naravno, nije dalo rezultate, niti je moglo da reguliše premije na tržištu osiguranja.
Mislim da su, krajnje dobronamerno kažem, ove tri ili četiri stvari i te kakav rizik. Da bi se izbegli rizici, Demokratska stranka Srbije je podnela devet amandmana na set predloženih zakona iz sektora osiguranja.
Takođe, ono što mi smeta jeste Predlog izmena i dopuna Zakona o finansijskom lizingu, gde se predviđa supervizija lizing korporacija od strane Narodne banke Srbije. Zašto od strane Narodne banke Srbije? Da je Ministarstvo finansija, da je Ministarstvo privrede supervizor, da je supervizor posebna agencija koja se zakonom formira radi kontrole poslovanja lizing korporacija, ne bih imao ništa protiv. Ali, zašto Narodna banka Srbije?
Mi formiramo jednu super instituciju, koja će biti moćnija od Vlade Republike Srbije. Narodna banka kontroliše osiguravajuća društva, Narodna banka kontroliše lizing korporacije, kontroliše poslovanje komercijalnih banaka. To je nešto što mi i te kako smeta. Dakle, neka to radi Ministarstvo finansija, nemam ništa protiv. Neka radi posebno telo koje će biti formirano zakonom, takođe nemam ništa protiv. Ali, nemojte da dajemo ovolike ingerencije Narodnoj banci Srbije.
Što se tiče poslednjeg od predloženih zakona, a to je formiranje agencije za osiguranje i finansiranje izvoza u Republici Srbiji, apsolutno podržavam jednu ovakvu ideju.
Mislim da je 25 miliona evra početnog kapitala mala i skromna suma. Mislim da Narodna skupština Republike Srbije treba da radi na tome da se ovaj početni kapital poveća. Na kraju krajeva, mi imamo iskustva sa nečim ovakvim.
Postojala je krajem osamdesetih i početkom devedesetih JUBMES banka, ali ovo je praksa koja, ako se ne varam, u našem zakonodavstvu postoji od 1955. ili 1956. godine. Na kraju krajeva, ostali smo jedna od retkih država koja nema svoju agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza.
Takođe, želeo bih da podsetim da, i pored želje da se finansira izvoz, bez stvaranja nečega što se zove good will, što se zove imidž i države, ali i pojedinačno privrednih subjekata, što bi trebalo da bude zadatak agencije za promociju izvoza, mi ne možemo očekivati neke veće rezultate.
Imamo primere iz okruženja kako su to druge države radile, koliko su novca izdvojile; u našem najbližem okruženju su države koje 25 miliona evra izdvajaju samo za marketing, samo za promociju svoje države na stranim tržištima, kako bi se neko zainteresovao da kupuje od njih.
Ohrabrio bih ministra finansija i njegovo ministarstvo da pokrene jednu inicijativu, evo, imamo suficit u budžetu od prihoda od poreza na dodatu vrednost, da se izdvajaju veća sredstva za ove namene, jer je efekat posle nekoliko godina i te kako veliki.
U poslednjih godinu i po dana imamo porast izvoza od oko 50 posto, ali ako pogledamo strukturu tog izvoza, uglavnom se radi o sirovinama, delom o polufabrikatima. Ako pogledamo strukturu izvoznika, takođe možemo videti da se u ogromnom broju slučajeva uglavnom radi o stranim kompanijama, stranim firmama koje su već imale tržišta, pa su ovde nešto privatizovale, zadovoljavaju potrebe proizvodnjom iz Srbije, zadovoljavaju potrebe svojih davno osvojenih tržišta.
Dakle, o nekakvom izvozu naše privrede, naših privrednih subjekata, malih i srednjih preduzeća, ne možemo govoriti i mislim da to treba da bude ne samo odgovornost državnih organa, ne samo odgovornost ove agencije koju ćemo osnovati, Vlade, Ministarstva finansija ili Narodne skupštine Republike Srbije, to mora da bude odgovornost celog društva. Hvala.

Hvala. Mi nismo pre četiri godine bili udaljeni od Evropske unije za 120 hiljada strana, nego za sedam svetlosnih godina, s obzirom na to da je poslove evropskih integracija vodio tadašnji potpredsednik Vlade, Čedomir Jovanović. Složićete se.
Drugo, vidim da opet imate 37 poslanika kao poslanički klub Demokratske stranke. Dakle, Goran Svilanović se vratio u vaš poslanički klub. Sad ne znam da li je Goran Svilanović promenio svoje mišljenje o nezavisnom Kosovu i Metohiji ili je Demokratska stranka promenila svoje mišljenje po pitanju Kosova i Metohije. Koliko sam mogao da vidim iz sredstava javnog informisanja, Svilanović svoje mišljenje nije promenio.
Naravno da je Demokratska stranka Srbije oštro protestovala prilikom promene Poslovnika za vreme mandata Nataše Mićić, jer je on imao isključivo restriktivne odredbe.
Stojim na stanovištu da opoziciji ne sme da se uskrati pravo na opstrukciju. Ako u svim parlamentima u svetu opozicija, osim u onim diktatorskim režimima, ima pravo na opstrukciju donošenja odluka, onda će imati i u našem parlamentu. Opoziciji se kroz rad u skupštinskim odborima ostavlja ta mogućnost.
Takođe, poslanicima opozicije se kroz regulisanje postavljanja poslaničkih pitanja daje jedna nova mogućnost, dakle, poslanička pitanja dobijaju jednu novu dimenziju. Mislim da će to biti pravi test za ministre i Vladu u celini u narednom periodu.
Što se tiče satiranja opozicije i nekih restriktivnih mera prema opoziciji, gospodine Markoviću, mi nemamo koga da satiremo, s obzirom na to da vas je svega šest ili sedam poslanika u sali. Valjda ste zato i hteli da privolite Dragišu Đokovića, falsifikovanjem izborne volje građana, da pređe u Demokratsku stranku, kako bi vam brojno stanje ovde u poslaničkim klupama povećao na sedam do osam poslanika. Hvala.

Ne znam zašto ste nervozni, sve je u Srbiji pod kontrolom. Nemojte da se nervirate, loše je po zdravlje.
Dragan Jočić nije oduzeo mandat gospodinu Slavkoviću. Demokratska stranka Srbije nije ukrala mandat poslaniku Đokoviću. To je bila intencija druge poslaničke grupe, ali pošto vi i dalje gledate lutke, pošto i dalje posećujete lutkarsko pozorište, informišete se preko lutkarskih predstava, a ne preko nekih ozbiljnijih medija, nešto drugo da čujem od vas nisam ni mogao. Hvala.

Replika na prvo i drugo izlaganje gospodina Tomislava Nikolića i drugo javljanje gospodina Boška Ristića.
Veseli ili neveseli DSS, možete nas nazivati kako hoćete, u svakom slučaju zadovoljni smo našim dosadašnjim radom. Građani će proceniti to na izborima, nagradiće nas ili sankcionisati. Do izbora će pre ili kasnije doći, i tog testa se naravno ne plašimo.
Što se tiče deklarativnog i nedeklarativnog zalaganja za saradnju sa Haškim tribunalom, ako je prethodna Vlada imala cilj da ostvari punu i nedvosmislenu saradnju sa Haškim tribunalom, zašto ga nije ostvarila i šta ste čekali? Ova vlada je to pitanje otvorila na drugačiji način, insistirajući na dvosmernoj saradnji, polako ga rešava, što nam je obezbedilo pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti i početak pregovora o asocijaciji i stabilizaciji.
Kada već govorimo o Ustavnoj povelji, o tome ko je za državnu zajednicu, a ko nije, jedini naš cilj jeste da se zaustavi rastakanje države. Ako već neki ljudi pričaju da se na ovaj način rastura država, pitao bih vas šta će se desiti ako ne promenimo Ustavnu povelju. Hajde da idemo na neposredne izbore. Šta će se desiti ako se neposredni izbori ne održe u Crnoj Gori? Hoćemo li slati vojsku da otvara biračka mesta? Hoćemo li da radikalizujemo situaciju? Hoćemo li ponovo da zatvaramo granicu između Prijepolja i Bijelog Polja?
Mi želimo da putem dogovora i političkog kompromisa sačuvamo državnu zajednicu, da na ovakav način, u mnogo opuštenijoj atmosferi, dočekamo proleće 2006. godine, jer očuvanje državne zajednice jeste očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije.