Poštovana gospodo narodni poslanici, predsedniče Vlade Republike Srbije, predsedniče Republike Srbije, iskoristiću svoje vreme prosto da podelim sa vama neka razmišljanja i da uđem u polemiku sa ljudima koji su zagovornici nezavisnosti Kosova.
To su, pre svega, ljudi okupljeni u nekim uticajnim inostranim nevladinim organizacijama.
Četiri su razloga obično navodili zašto Kosovo treba da bude nezavisno: prvi, da na Kosovu i Metohiji živi blizu dva miliona Albanaca; drugi, da oni ne prihvataju režim Republike Srbije ni u jednom segmentu; treći, da prete nasiljem i četvrti argument, koji se pojavio pre nekoliko nedelja, jeste da Srbija mora biti kažnjena zbog svega što je Miloševićev režim u protekloj deceniji uradio.
Prva tri argumenta lako je osporiti. Prvo, ne želim da ulazim u to da li na Kosovu živi dva miliona ljudi ili manje, ali i u Republici Srpskoj živi milion Srba, nikako oduševljenih činjenicom što su građani Bosne i Hercegovine. Albanci ne žele da prihvate režim Srbije, ali ni režim Igora Smirnova u Pridnjestrovlju ne prihvata režim zvaničnog Kišinjeva, niti južna Osetija, niti Abhazija ne prihvataju zvaničan režim Tbilisija ni u jednom segmentu, pa opet ne vidim da su Moldavija i Gruzija rasturene. Zašto samo Srbiju rasturati?
Treće, pretiti nasiljem u eri evropskih integracija, u eri brisanja nacionalnog, definisanja nadnacionalnih ciljeva, i nije toliko pametno, tako da se ovaj argument sve manje pominje.
Dakle, ostaje ovo četvrto, a to je da Srbija mora biti kažnjena. Sam termin kažnjena govori o tome da Srbija ne želi da prihvati ovakvo rešenje. Često su me neki strani političari, novinari pitali zašto Srbija ne želi da prihvati ovo rešenje i kakav je interes Srbije da zadrži Kosovo i Metohiju u svom sastavu.
U svakoj državi postoje dve vrste ciljeva, dve vrste interesa. Jedno su nacionalni ciljevi, nacionalni interesi, a drugi su strateški ciljevi i strateški interesi. Nije patetika govoriti o nacionalnim ciljevima i nacionalnim interesima Srbije na Kosovu i Metohiji. Bilo je govora sa naše strane o duhovnoj vertikali i o tome da Srbe mnogo toga u kulturnom, državotvornom i verskom smislu vezuje za Kosovo i Metohiju.
Takođe, poslednja analiza evropskih institucija o stepenu defetizma u Evropi pokazuje da su Srbi vodeći po toj karakteristici kao narod, kao nacionalni korpus. Plašim se šta će se dešavati u našem društvu ako se taj stepen defetizma poveća, šta će se desiti sa osam miliona ljudi, da li će se njihovi ciljevi, njihove političke elite radikalizovati i da li će region u celini imati budućnost.
Što se tiče naših nacionalnih interesa, mislim da u nekoj doglednoj perspektivi treba razmišljati o širenju našeg ekonomskog prostora na one delove Balkanskog poluostrva na kojima žive Albanci. Možda to nekima u ovom trenutku deluje nezamislivo, ali Srbija svoju privredu, svoje privrednike i svoju ekonomiju treba da projektuje i reflektuje ka jugu poluostrva, ka Kosovu, ka Albaniji, ka zapadnoj Makedoniji. Ti kontakti jesu danas prekinuti, ali vremenom će se polako uspostavljati.
Kada govorimo o strateškim ciljevima, zašto je Srbiji potrebno Kosovo i zašto Srbija želi da zadrži Kosovo i Metohiju, onda moramo da odgovorimo šta je strateški interes Srbije u nekom narednom periodu, nekih narednih desetak ili petnaest godina. Mislim da ćemo se složiti da je Srbiji najpotrebnija stabilnost u regionu, stabilnost i u političkom smislu, u privrednom, tržišnom, socijalnom smislu, prosto da se ceo region posveti više nekim drugim temama, a manje ovim političkim temama.
Nažalost, nemoguće je posvetiti se ovome sve dok imamo proces etničkog i nacionalnog zaokruživanja Albanaca na poluostrvu. Znam da će mnogi imati razne stavove o ovome, ali mislim da nezavisno Kosovo samo po sebi nije cilj. To je sredstvo da se u nekom narednom periodu vrši dalja homogenizacija, dalja radikalizacija albanskog nacionalnog korpusa.
Daću jedan ilustrativan primer u prilog ovoj mojoj tezi: 28. novembar je Dan albanske zastave; već unazad nekoliko desetina godina ističu se albanska znamenja svuda po poluostrvu u svim državama gde Albanci žive. Prošle godine, 28. novembra 2005. godine pokojni predsednik Kosova Ibrahim Rugova promovisao je zastavu Kosova i reakcija je bila jeziva. Reakcija je usledila u Bujanovcu i Preševu, tako što su Albanci u Bujanovcu i Preševu bojkotovali taj novi predlog, to novo heraldičko znamenje koje im je predložio pokojni predsednik Kosova Rugova.
Reakcije je bilo i u štampi u Albaniji, ali dve najradikalnije, najekstremnije reakcije usledile su u Tetovu zalaganjem jednog od ideologa albanske političke elite Arbena Džaferija i znamo da su zastave paljene. Poruka je bila jasna – Kosovo kao etnički i nacionalni entitet ne postoji za same Albance, Albanija obezbeđuje etnički i nacionalni identitet svim Albancima, pa se stoga, sam Arben Džaferi je to i rekao, ne može govoriti o Kosovarima kao narodu, o Kosovu kao državi Kosovara, ni o obeležjima Kosova, bilo heraldičkim ili nekim drugim.
Sam početak pregovora nama nije doneo puno, a kada kažem nama, mislim i Srbima i Albancima, dakle za obe pregovaračke strane, i biće potrebno još dosta vremena kako bi se pokazao jedan kompletan rezultat. Dobro je što je razgovor počeo i uvažavajući ove naše strateške i nacionalne interese i ciljeve mi upravo treba da obratimo pažnju na dve stvari. Jedna je vreme, a drugo je tempiranje naših poteza, odnosno jedna taktička utakmica koju ćemo sa Albancima voditi.
Što se vremena tiče, treba da insistiramo na što češćim susretima, na ubrzavanju ovog dijaloga, ali mislim da istovremeno treba insistirati na tome da se ništa ne oročava.
Oročavanje je donelo mnogo toga lošeg ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, nego i jugoistočnoj Evropi u celini.
Što se naše taktičke igre tiče, plasiranja naših stavova, mislim da nam je primer za to kako postupamo reakcija albanskih političara i albanske štampe u Prištini. I mislim da na to do sada niko ne može da ima neku ozbiljniju zamerku. Naši potezi i definisanje naših poteza – moje iskreno mišljenje jeste da moraju da budu dobro usaglašeni i da moramo da imamo jedinstveni nastup.
Shvatam, ljudski je da se Kosovo i Metohija u određenim trenucima tretiraju kao stranačko pitanje i kao tema na kojoj može da se zaradi određeni procenat glasova, ali dosadašnje iskustvo, posle 1999. godine do danas, govori nam da ukoliko Srbija nema jedan monolitan stav, jasno definisan, podržan od svih, onda se ne može nadati ispunjavanju tog stava.
Ne smemo sebi više da dozvolimo luksuz da razgovaramo o tome da li treba izaći ili ne izaći na izbore, da li treba učestvovati u kosovskim institucijama, bojkotovati ih ili opstruirati njihov rad. Prosto, moramo sesti i dogovoriti se jedinstveno, tako i istupati u nekim narednim periodima, jer nam se može desiti situacija da sa jedne strane imamo albanski monolit koji stalno ponavlja – nezavisnost ili propast, a sa druge strane imamo sedam ili osam srpskih političara sa sedam ili osam različitih stavova, koje onda i međunarodni predstavnici i Albanci mogu birati kao sa menija, sa kim će razgovarati, klasifikovati u podobne i nepodobne. Mislim da smo ovu lekciju tokom 2004. i 2005. godine naučili i mislim da se u zastupanju srpskih interesa nešto promenilo.
Zagovornici nezavisnog Kosova ostavili su po strani pravnu argumentaciju, pogotovu međunarodno pravo, dakle, kada se govori o budućem statusu Kosova, jer više vole da govore o real politici, a nešto od ova četiri razloga protiv nezavisnosti Kosova jesu real politika, ali naš sadašnji stav jeste real politika, a to je da direktnim dijalogom dođemo do kompromisnog rešenja, da smo duboko posvećeni pregovorima i mislim da na takav način Srbija pokazuje veliki demokratski kapacitet u ovom trenutku i predlaže rešenja koja su usaglašena sa evropskim standardima.
Ako sama međunarodna zajednica, ma šta to značilo, želi da naruši taj demokratski kapacitet, želi da nastavi svoje zalaganje protiv evropskih standarda, plašim se da se u budućnosti ne može govoriti o evropeizaciji Balkana i ne možemo govoriti o Balkanu kao integrisanom delu Evropske unije. U ovom trenutku Srbija i Evropska unija dele iste principe, iste stavove i mislim da taj proces usaglašavanja sa interesima nekih većih država treba nastaviti.
Čulo se danas ovde da se većina država članica Kontakt grupe zalaže za nezavisnost Kosova, čulo se ranije u štampi da je status već određen. Ako već govorimo o stavovima država koje će se pitati o Kosovu i Metohiji, moram da kažem da bi Kosovo i Metohija već dobilo nezavisnost i državnost da su ispunjena četiri cilja koja su stavljena pred same Albance.
Prvo, nisu ispunili standarde ni u jednom jedinom delu. Drugo, ekonomska perspektiva Kosova je i te kako nejasna, maglovita, sa ekonomskom i socijalnom situacijom koja je danas katastrofalna. Treće, niko ne krije da postoji velika nezrelost albanskog institucionalnog sistema na samom Kosovu. I, četvrto, otvoreno pitanje zbog kojeg se ne donosi odluka o Kosovu i Metohiji jeste šta je kompenzacija Srbiji za oduzimanje Kosova i Metohije ili za pristanak Beograda da Kosovo i Metohija mogu biti nezavisni.
Ove prve tri stvari, ako nisu ispunjene za proteklih šest godina, ne vidim da će se ispuniti u narednih devet meseci, a što se tiče ove četvrte stvari, kada do sada nije definisano šta je kompenzacija koja će biti Srbiji data, ne znam kako će biti definisano u nekih narednih devet meseci. Ove četiri stvari, pored sve naše pravne i političke argumentacije, ostavljaju dovoljno prostora da popravimo svoju pregovaračku poziciju i u procesu pregovora, ali i da privolimo sve međunarodne partnere da se definiše jedno rešenje koje će odgovarati i nama.
Ono što je najbitnije, Srbija je definisala jedno rešenje koje neće odgovarati samo nama, koje će odgovarati i našim susedima Albancima. Naravno, u prvom trenutku ono deluje za Albance neprihvatljivo, ali mislim da treba očekivati i jednu vrstu diplomatskog i političkog pritiska na njih kako bi pristali na kompromis i kako bi putem dijaloga došli do ovog rešenja o konačnom statusu Kosova.