Poštovani narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, pozivam vas da glasanjem za rekonstrukciju Vlade Republike Srbije podržite Vladu Republike Srbije i podržite politiku koju ta vlada sprovodi.
Politika koja se vodila u prethodnih osam meseci od strane vladajuće većine ukratko se može opisati kao politika pravljenja institucija, zato što u martu, kada je aktuelna politička i skupštinska većina formirana, institucije nisu postojale.
Postojale su razvaline, njih je trebalo popraviti, upravo tako, a u ovom parlamentu se nije znalo koliko je bilo poslanika, broj je varirao između 240 i 310 poslanika, u zavisnosti od toga da li je brojala bivša predsednica Skupštine ili neke stranačke centrale. Srbija nije imala predsednika države, imala je Natašu Mićić u v.d. stanju, a te razvaline su ostale i u ekonomskom i u privrednom sektoru.
Podsetiću vas, u maju u ovoj skupštini, dakle, trebalo je da donesemo izmene i dopune jednog zakona, pa se jedna velika multinacionalna kompanija pobunila zato što je jedan bivši ministar usmeno obećao da izmena i dopuna tog zakona neće biti do 2006. godine.
Takođe, kada smo raspravljali o rebalansu budžeta, videli smo da je bivša ministarka saobraćaja, gospođa Marija Rašeta-Vukosavljević potpisivala neke menice na četiri, pet milijardi dinara, da se to nije nigde evidentiralo, da se u stručnim službama Vlade Republike Srbije nije prikazivalo, pa sada i zbog toga, između ostalog, imamo i makroekonomsku nestabilnost, imamo i probleme sa budžetskim sredstvima.
Pravljenje institucija svakako da vodi opštoj stabilizaciji prilika i opšta stabilizacija prilika i pravljenje institucija podrazumevaju da većina konsultuje manjinu. Dakle, da većina ponudi manjini da učestvuje u procesu donošenja odluka.
Podsetiću vas da je plan za Kosovo i Metohiju usvojen jednoglasno, čini mi se jedna od retkih odluka koja je od početka višepartijskog sistema u Srbiji, od 1990. godine do danas, usvojena jednoglasno.
Takođe, vladajuća većina je izrazila spremnost da konsultuje i uvaži sve sugestije opozicije kada se govori o definisanju i rešenjima novog Ustava Republike Srbije. Vladajuća većina ovo radi iz jednog prostog razloga, zato što nam je potreban kontinuitet državne politike.
Nije bitno ko će biti na vlasti 2010. ili 2012. godine kada će se razgovarati o konačnom ulasku Srbije u Evropsku uniju, bitno je da već sledeće godine ili najkasnije sredinom 2006. godine definišemo našu jedinstvenu državnu politiku koja će se ticati pregovora sa Evropskom unijom, ispunjenja evropskih standarda, i ma ko bio na vlasti 2010. ili 2011. godine tu politiku će svakako poštovati, jer će glasovi poslanika koji su za to glasali u Skupštini i tu vlast obavezivati.
Kada sam već kod Evropske unije, moram da kažem da ono što nije urađeno od januara 2001. godine urađeno je sada, počinje se sa pisanjem studije o izvodljivosti i kraj je pozitivan signal koji je Srbija dobila da može biti primljena u punopravno članstvo već 2012. godine. Kažem, već 2012. godine, jer podsetiću, Rumunija i Bugarska izrazile su svoje opredeljenje još 1992. godine da postanu članice Evropske unije. Trebalo im je punih 16 godina da stignu do tog cilja, a nama će biti potrebno nešto manje, duplo manje, biće nam potrebno osam godina, za razliku od dve spomenute države.
Godina 2012. jeste ostvariv cilj i zbog nekih rezultata koje je postigla prethodna vlada, ali i zbog mnogih rezultata koje je postigla aktuelna vlada. Podsetiću vas na aranžman sa MMF-om, aranžman sa otpisivanjem dugova prema Londonskom i Pariskom klubu, aranžman sa Ruskom Federacijom i Kinom, a sve je vezano za otpisivanje dugova, kao i niz pojedinačnih primera: rešavanje duga Rudarsko-topioničarskog basena Bor prema korporaciji Dajmler-Krajsler, rešavanje duga "Zastave" iz Kragujevca prema firmi "Fijat". Navodim sve ove primere zato što se radi o dugovima.
Država je iz nekog prethodnog perioda ostala prezadužena. Kada su ovoliki dugovi nagomilani, teško je govoriti o grinfild investicijama, teško je govoriti o direktnim investicijama. Ova vlada sada stvara uslove za otpisivanje dugova, rasterećuje našu privredu tog velikog balasta, velikog tereta, i na takav način stvara uslove za dalji razvoj i privrednog, i ekonomskog, i socijalnog sistema.
Dokaz toga jeste i dolazak najveće italijanske delegacije, privredne delegacije, od 1945. godine do danas. Dokaz da se krenulo u drugu fazu, fazu razvoja, jeste i uredba sa kojom je Slovenija počela svoju ekonomsku tranziciju. To je Uredba o proizvodnoj kooperaciji.
Vladu treba podržati i zbog toga što smo u DSS-u duboko ubeđeni da je bitnije gde idemo, nego koliko brzo idemo. Plašim se da smo trčeći prethodnih godina promašili neke putokaze, ušli u jendek. Bilo je potrebno vremena da se vratimo na put koji nas vodi ka Briselu i čini mi se da smo to za svega osam meseci uspeli.
Duboko sam ubeđen da sada idemo pravim putem, duboko sam ubeđen da se Srbija u ovom trenutku nalazi tamo gde je Slovačka bila 1997. godine i duboko sam ubeđen da će se efekti rada vladajuće većine ubrzo videti u svim segmentima društva, onako kako je bilo i u Slovačkoj već 1999. i 2000. godine. Kažem ubrzo, a ne sada, jer država se ne pravi preko noći, a još teže je praviti državu kada je okruženje u kojem se nalazimo i te kako nezavidno.
Srbija će se u 2005. i 2006. godini naći u situaciji mnogo težoj nego danas. Srbiji u 2005. godini će se otvoriti pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije. Krajem 2005. ili početkom 2006. godine otvoriće se pitanje konačnog očuvanja državne zajednice. Svedoci smo da se danas otvara pitanje revizije Parisko-Dejtonskog mirovnog sporazuma.
U našem neposrednom okruženju prilike se sve više usložnjavaju, a sve manje rešavaju. Pomenuću samo pitanje Republike Makedonije i potencijalne eskalacije političke nestabilnosti tamo. Sve to vodi ka usložnjavanju i političkih prilika u Srbiji. Srbija te probleme može da reši samo sa mnogo strpljenja i jedinstvenim stavovima, koje će definisati i podržati što je moguće brojnija većina u ovom parlamentu. Zato što takva većina u ovom parlamentu obezbeđuje nešto što se zove nacionalni konsenzus i politika državnog kontinuteta.
Mislim da je Srbija sa ovom vladom i ovom vladajućom većinom konačno počela da vodi politiku državnog kontinuiteta i u ime DSS-a želim da istaknem da svako ko hoće da učestvuje u ovom projektu jeste dobrodošao. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, i pored nekoliko nespretnih formulacija, koje evidentno u ovoj rezoluciji postoje, DSS će podržati Predlog rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji.
Prvo, to proističe iz člana 3. Ustavne povelje Srbije i Crne Gore i jeste ustavna obaveza Republike Srbije. Drugo, Srbija na ovaj način jasno i nedvosmisleno pokazuje i potvrđuje svoje opredeljenje. Za mene je i te kako ohrabrujuće da i neke stranke, koje su se izjasnile da neće podržati rezoluciju zbog njenog teksta, jesu za harmonizaciju zakonodavstva i ispunjavanje određenih standarda.
Rezolucije su u nekim parlamentima u pribaltičkim republikama donošene tri ili četiri puta. Biće još dosta govora o ovome, kako i šta bude stizalo na dnevni red i kako se reforme budu odvijale, u kom segmentu, tako da ćemo verovatno i ovu postojeću rezoluciju u nekom narednom periodu menjati.
Međutim, kada govorimo o izgradnji politike Republike Srbije u oblasti integrisanja i ulaska u Evropsku uniju, nevezano za rezoluciju, mi tom poslu moramo pristupiti hladne glave. Ne smemo biti niti eurofobični, niti euroeuforični.
Ne smemo biti eurofobični, jer tamo gde se javila eurofobija, strah od Evropske unije, nastali su veliki problemi po ulasku tih država u Evropsku uniju. Tamo gde postoje euroeuforični političari, predstavnici nevladinog sektora i razni analitičari, koji Evropsku uniju doživljavaju kao šansu da država pobegne od svog identiteta, pobegne od same sebe, postoji slučaj koji se može opisati jednom rečenicom – da je Evropska unija upala u zamku sopstvene privlačnosti – što takođe predstavlja opasnost za narod i državu prilikom evropskih integracija.
Ovo govorim zato što ulazak u Evropsku uniju mi moramo gledati iz dve perspektive, perspektive naših strateških ciljeva i perspektive naših nacionalnih ciljeva.
Strateški i nacionalni ciljevi ne smeju se poistovećivati. Države koje su poistovećivale strateške i nacionalne interese, loše su prošle u procesu integracija. Naš strateški cilj jeste Evropska unija i svi se ovde slažemo. Da li je naš nacionalni cilj u svakom segmentu ulazak u Evropsku uniju? Sumnjam da je tako.
Dokazaću to na primeru proizvodnje jednog poljoprivrednog proizvoda, maline. Evropsko tržište u ovom trenutku apsorbuje 140.000 do 150.000 malina. Srbija je najveći proizvođač malina u svetu, koji proizvodi 60.000 do 80.000 tona malina. Države bivšeg istočnog bloka Poljska i Mađarska ulaskom u Evropsku uniju su prestruktuirale svoju poljoprivredu u okviru evropskih kvotizacija pa nisu mogle da proizvode višak poljoprivrednih proizvoda koje su nekad gajile, tako da svoju poljoprivredu preorijentišu na proizvodnju maline. Danas Poljska proizvodi 45.000 tona, Mađarska 15.000 do 20.000 tona.
U trenutku prijema Srbije u Evropsku uniju, kada će verovatno malina biti kvotizovana, odnosno definisaće se gornje norme za njenu proizvodnju u okviru evropskih granica, Poljska bi trebala da proizvodi 70.000 tona, a Mađarska 50.000 tona. One, kao stare članice Evropske unije, verovatno će u tom trenutku lobirati protiv Srbije, što je njihovo legitimno pravo. Tražiće da Srbija svoju proizvodnju smanji.
Naš nacionalni interes nije da prepolovimo svoju proizvodnju maline već da uposlimo sve svoje kapacitete. Zato država već u ovom trenutku mora da razmišlja šta će sa tim, kako će se vršiti restruktuiranje cele privrede, šta su naše komparativne prednosti na evropskom tržištu. Ne postoji ni jedna država koja je liberalizacijom uspela da sačuva svoje tržište.
Pri definisanju i strateških i nacionalnih ciljeva, mi moramo prvo definisati šta su evropski standardi koji su odmah primenjivi na naše zakonodavstvo, zatim polako implementirati i primenjivati nešto što se zove evropsko komunitarno pravo u naš sistem zakonodavstva i uopšte u onakav društveni i politički okvir kakav želimo da u Srbiji bude.
Opet, evropsko komunitarno pravo protiče iz tzv. zajedničkih tekovina, iz akikomunitera. Zašto ovo pričam? Zato što je akikomuniter trenutno napisana na oko 80.000 strana. Taj broj strana zajedničkih tekovina Evropske unije će se sve više i više povećavati u nekom narednom periodu. Srbija još uvek nije prevela sve. U Srbiji ne postoji usvojena ujednačena terminologija šta su direktive, odredbe, uredbe, smernice, preporuke Evropske unije.
Čak i u samom tekstu rezolucije pojavljuje se naslov "Agenda iz Soluna". Šta znači reč "agenda" u našoj terminologiji, terminologiji evropskih integracija?
Ja agendu shvatam kao neki raspored aktivnosti, jer je na Samitu u Solunu ipak neki raspored aktivnosti za zapadni Balkan usvojen, ali agenda, po Vujakliji, ima još nekoliko sinonima.
Ovo samo stvara konfuziju i plašim se da nas udaljava od Evropske unije, izaziva razne polemike. Podsetiću da je u Sloveniji ovaj proces od 1993. godine radio rektor Ljubljanskog univerziteta prof. dr. Mencinger, koji je unifikaciju i normiranje jezika reformi radio godinu i po dana. Kritikovala ga je tadašnja opozicija, od prekjuče slovenačka vlast, puno zbog toga. Rekli su da je to izgubljeno vreme, ali verujte, nekada se mora na početku nešto vremena izgubiti da bi se kasnije, tokom procesa integrisanja, puno dobilo.
Takođe, ono što predstavlja kočnicu za evropske integracije, jeste naša administracija. Treći kriterijum iz Kopenhagena govori o neophodnosti edukovanja administracije koja može da apsorbuje sve pravne norme i evropske standarde koji stižu od strane Brisela. Nažalost, do 2000. godine se o tome nije ni razmišljalo. Do danas se radi partikularno, od ministarstva do ministarstva. Na taj posao se ne gleda integralno. Mislim da smo po pitanju administracije, ne mislim ja, nego su to nečije tuđe analize, u čije podatke verujem, mi svetlosnu milju čak i iza Makedonije. O Republici Hrvatskoj i koliko su u institucijama Republike Hrvatske ti procesi odmakli, da i ne pričam.
Ono što je najbitnije za evropske integracije je kontinuitet rada. Nažalost, mi sada imamo kontinuitet konfuzije. Zato mislim da je najbolji put kojim ćemo krenuti ka evropskim integracijama put postizanja konsenzusa među svim političkim subjektima u što je moguće više segmenata, konsenzusa u nekom daljem budućem periodu o našem termin planu – šta ćemo 2006. godine, 2008. godine, 2010. godine. Ma ko u Srbiji bio na vlasti, politika integracija se ne sme menjati.
Za ovaj proces su nam potrebne ne samo političke stranke već i nevladine organizacije, strukovna udruženja, odnosno, potrebno je puno pojedinaca koji svoj doprinos moraju da daju u formiranju nečega što se zove društveni i politički konsenzus, u što je moguće većem broju dodirnih tačaka.
Nerad jeste doprineo da imamo konfuziju u politici evropskih integracija u Srbiji, ali ne mogu da ne kažem da su različiti međunarodni faktori tu konfuziju povećavali, podgrejavali, katkad i inicirali. Jučerašnje usvajanje jedne deklaracije za koju su lobirali poslanici iz Mađarske i Albanije, a tiče se ugroženosti prava nacionalnih manjina na prostoru Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, jeste upravo primer toga.
Na Samitu EU u Solunu je jasno rečeno da se mora jačati međuregionalna saradnja, da se moraju jačati bilateralni odnosi država u okruženju i još od ranije funkcioniše nešto što se zove KARC program.
Srbija je ponudila svim svojim susedima, koliko sam upoznat i 2001. i 2004. punu saradnju u ovom smislu. Sada imamo nešto što je ujedinilo FIDES i SDP u Mađarskoj, a to je deklaracija protiv Srbije.
Na ovakav način se ne jačaju dobrosusedski odnosi. Na ovakav način se ne pravi dobrosusedska saradnja nego se odnosi kvare, radikalizuju javno mnjenje i u Mađarskoj i u Beogradu, što nije dobro.
Uzeću još jedan primer - izbori na Kosovu i Metohiji. Ni jedan evropski standard nije ispunjen. Na građane se vrši pritisak da na takve izbore izađu. Izbori su ili slobodni ili ih nema. Neslobodni izbori nisu izbori. Ako je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, po Rezoluciji 1244, i ako za Srbiju važe neki evropski standardi samim tim i važe i za Kosovo i Metohiju.
Mislim da se ti evropski standardi moraju sprovoditi i na teritoriji Kosova i Metohije, umesto što se ljudi na biračkim mestima obezbeđuju sa kalašnjikovima, ili da se poslanici do zgrade Skupštine...
(Predsednik: Izvinite, koristite li sledećih 10 minuta? )
... ili da se poslanici do zgrade Skupštine Kosova i Metohije dovoze u blindiranim tenkovima. Ti evropski standardi i kriterijumi ne postoje, pa ne mogu biti ni u Prištini.
DSS poziva sve političke partnere u Skupštini Srbije, i iz redova vlasti i iz redova opozicije, da aktivno učestvuju u kreiranju našeg puta u EU i naše politike evropskih integracija. Otvoreni smo za saradnju sa svima i pozivamo vas da u što je moguće većem broju tačaka, što hitnije ostvarimo konsenzus. Hvala.

Prvo, niko ne kaže da možemo bilo koga da uslovljavamo. Mi za svoju poziciju moramo da se borimo. Ovo će biti objedinjena replika gospođici Milivojević i gospođi Pop-Lazić. Mi za svoje mesto i svoju pregovaračku poziciju moramo već sada da počnemo da se borimo. Dao sam primer kao malinu, naš strateški proizvod od koga država prihoduje 70.000.000 evra godišnje. Ima još puno takvih proizvoda. Ne želim da vas opterećujem time, niti da trošim vreme za govornicom.
Što se tiče kriterijuma za ulazak u EU, postoje tri vrste kriterijuma: politički, ekonomski, odnosno privredni, i administrativni. To što smo mi opterećeni različitim političkim stvarima od Kosova preko funkcionalnosti ili nefunkcionalnosti državne zajednice, Dejtonskog i Pariskog mirovnog sporazuma, njegovog primenjivanja ili neprimenjivanja, Rezolucije 1244, ne sme da nas omete da već sada krenemo u primenu standarda koji se tiču privredne i administrativne oblasti, zdravstva, prosvete.
Dakle, sve ono što nema apsolutno nikakve veze sa političkim kriterijumima mi moramo već sada da počnemo da primenjujemo i implementiramo u naš sistem. Ne treba da želimo da uđemo u Evropsku uniju zato što nam to neko nameće nego zbog nas samih, zato što je to siguran put da se poveća životni standard, kvalitet usluga, standardizuju određene procedure.
Na kraju, što se tiče teorija zavere i upravljanja Demokratskom strankom Srbije iz senke, kada bi želeo da budem maliciozan rekao bih da je Srpsku radikalnu stranku Republike Srpske ukinuo Karlos Vestendorf, a da se pre godinu dana, posle dolaska Pedija Ešdauna, vratila na političku scenu Republike Srpske kao Srpski radikalni savez - dr Vojislav Šešelj. Da to možda vi ne šurujete sa Ešdaunom i NATO paktom? Da to možda vi niste postali partija NATO pakta u Bosni i Hercegovini?
Niste naravno jer znam celu priču i imam potpunu informaciju. Rekao sam da ako želim da budem maliciozan onda bih ovako pričao. Vi ste se borili u Republici Srpskoj za svoja prava i na kraju se izborili pred kancelarijom visokog predstavnika. Čestitam vam na tome, ali neke poluinformacije, dezinformacije mislim da ne treba da budu tema sa ove govornice. Ipak je ovo Narodna skupština i ipak treba govoriti o temi, jer je to najbolji put za evropske integracije.

Poštovani narodni poslanici, ne bih više o pravno-formalnim razlozima i o temi da li je ova skupština nadležna ili nije nadležna za donošenje jedne ovakve rezolucije. Mislim da su prethodni govornici i DSS-a to obrazložili.
Svakako raspravu o jednoj ovakvoj temi, makar ne bilo nikakvog zaključka, vidim kao jedan novi kvalitet, isti onakav kao što su rasprave u nekim drugim parlamentima, gde se govori i o onome što opterećuje društvo i o onome što je aktuelna politička situacija.
Sama rasprava svakako da će doneti izricanje političkih stavova pojedinih stranaka i javne reči određenih političara. Valjda izrečen javni stav i izrečena javna reč na nešto obavezuje. Naš stav i naša reč jeste da nema bezuslovnog i jednostranog povlačenja tužbe protiv država članica NATO pakta.
Zašto bezuslovnog i jednostranog? Iz prostog razloga što će se možda steći uslovi da se ona povuče u onom trenutku kada se steknu uslovi i kada bude doneta odluka suda da se povuku tužbe Republike Hrvatske i Bošnjačko - Hrvatske Federacije protiv SRJ. Namerno kažem Bošnjačko-Hrvatske Federacije, jer odgovorno tvrdim da tužba BiH protiv SRJ ne postoji. Ustavno, BiH je konstituisana kao država dva entiteta. Niti poslanici niti ministri iz jednog entiteta, iz Republike Srpske, nikada nisu pitani da li treba tu tužbu podneti, niti kakva će njena buduća sudbina biti.
Naša država, kao gest dobre volje, povukla je tužbu protiv BiH, odnosno kontratužbu protiv BiH, odnosno jednog njenog entiteta. Žao mi je što ovde nije gospodin Svilanović, nisam mogao da repliciram njegovom uvodnom izlaganju. U medijima sam saznao da je tužba povučena isključivo iz pravnih razloga, prosto mi osporavamo legitimitet Suda da može doneti odluku po tužbi Bošnjačko-Hrvatske Federacije, pa smo zbog toga povukli i našu tužbu.
Prvi put sam, pre neki dan, čuo od njega da je tužba, između ostalog, povučena i zbog toga što bosanski tenkovi nisu prelazili u Srbiju. Bosanski tenkovi nisu, ali oružanih napada sa teritorije Bošnjačko-Hrvatske federacije na teritoriju Republike Srbije je bilo.
Bilo je mnogo incidenata lakim pešadijskim naoružanjem, sa većim brojem žrtava, bilo je i granatiranja pojedinih gradova.
Podsetiću na Bajram 1995. godine, kada je iz regiona sela Sapna, opština Tuzla, granatiran Mali Zvornik, gađana je škola zbog nečije monstruozne zamisli da tog dana u školi nema muslimanske dece, granata je pala nedaleko od škole, poginuo je gospodin Dragan Radić. Prema nekim operativnim saznanjima, gađano je iz oružja kalibra 120 mm, verovatno haubicom.
Dakle, intervencija tzv. Zelenih beretki i nečega što se zvalo armija BiH – u stvari je predstavljala vojsku jednog entiteta BiH – na teritoriju Republike Srbije tokom rata je bilo. Postavlja se pitanje - šta bismo mi dobili povlačenjem tužbe u ovom trenutku. Neki kažu da bi tako olakšali naš međunarodni položaj, drugi kažu da je ova tužba relikt Miloševićeve politike. Ne bih se složio ni sa jednima ni sa drugima. Naš međunarodni položaj, sve dok su navedene dve tužbe na snazi, bitno olakšati nećemo. Štaviše, moguće je da dopadnemo u mnogo gori položaj povlačenjem tužbe nego što smo sada.
Naravno, postoji tvrdnja koju nisam spomenuo, a to je da ne možemo da dobijemo spor. Otkud toliki diplomatski pritisci da se tužba povuče ako spor ne možemo da dobijemo. Onda tih pritisaka ne bi ni bilo, da su tuženi uvereni da ne možemo tužbu da dobijemo.
Što se tiče tvrdnje da je ova tužba relikt Miloševićeve politike, DSS od svog osnivanja je rekla šta misli i o Miloševiću i o SPS-u u pojedinim fazama njenog delovanja, ali svakako da se ne može pripisati samo vladajućoj garnituri, koja je u tom trenutku bila na vlasti u Srbiji, sve ono što se dešavalo 1999. godine, pa i bombardovanje NATO pakta.
Pročitajte knjigu Ričarda Holbruka "Zadatak mir" iz 1996. godine, u izdanju Random hausa, šta se dešavalo u BiH, pa ćete videti da nije, bogami, ni samo odgovornost ni Srba, ni muslimana, ni Hrvata za dešavanje u Bosni. Ima tu i odgovornosti određenih međunarodnih faktora. U toj knjizi, npr, lično on kaže da je predložio Tuđmanu da hrvatska vojska u koaliciji sa muslimanskom vojskom uđe u region Banjaluke, a da se zauzvrat Miloševiću ponudi region Tuzle. Zamislite te konstrukcije.
Naravno, teško je očekivati da će se za ovo ikada suditi ili da će ikada biti pozvan na odgovornost gospodin Ričard Holbruk, ali nas svakako ne amnestira da se stalno zalažemo za istinu i da stalno ovo ponavljamo. Ne smemo dozvoliti da se sprovedu namere nekih država, nekih pojedinaca, političara, nekih veoma moćnih i uticajnih nevladinih organizacija, a to je da su Srbi krivi za sva dešavanja na Balkanu od 1992. godine do danas.
Srbi nisu krivi za sve. Istina je malo drugačija. Istina nas obavezuje, a, između ostalog, i zbog toga što su neki nacionalni parlamenti država članica NATO pakta, kada se govorilo o bombardovanju, donosili odluke da je to bombardovanje bilo u suprotnosti sa njihovim domicilnim zakonodavstvom, kao što je na primer uradio spoljnopolitički odbor kanadskog senata početkom 2000. godine.

Da pojasnim neke stvari. Vidim da su neki poslanici sa Žaka Širaka, kao najvećeg protivnika, pali na Bekima Kastratija, ili kako se srpskim jezikom kaže, "s konja na magarca". Optužnica protiv Žaka Širaka i Bekima Kastratija je, u mnogim delovima, identična.
Sudilo se bez saslušavanja svedoka, ekspresno su donošeni zaključci. Jednostavno, svim onim manirima koji se ne mogu nazvati manirima pravne države.
Gospodo, ako hoćemo pravnu državu, onda ta pravna država mora da nudi pravdu za sve građane te države, bili oni Srbi, Bošnjaci, Albanci, ma koji drugi. Zbog toga je veliki broj optužnica protiv ljudi koji su nazvani albanskim teroristima, a to u stvari nisu bili, povučeni su, odnosno oni su amnestirani isto kao što su povučene optužnice odnosno presude protiv Žaka Širaka, Tonija Blera, Bila Klintona, i ko je već sve tužen.

Hvala. Gospodine Živkucin, ovde imam stenogram sa jučerašnjeg zasedanja i ceo govor predsednika poslaničkog kluba DSS gospodina Miloša Aligrudića, nigde nisam našao tvrdnju koju ste izrekli. Gospodin Aligrudić je rekao nešto što je stav DSS-a i što ću ponoviti, a to je da tužba opterećuje naše odnose svakako, ali ne presudno.
Podsetiću vas da su u Partnerstvo za mir primljeni i Azerbejdžan, i Tadžikistan i Belorusija. Nemojte mi reći da su tamo demokratski sistemi, gde su Nazurbajev, pokojni Alijev, Lukašenko, a da u Srbiji nije, pa oni mogu da budu primljeni, a mi ne možemo da budemo primljeni.
Podsetiću vas da je EU primila u punopravno članstvo Republiku Sloveniju, a da je u istoj toj Sloveniji referendumom odbijeno da se pravi džamija u Ljubljani. Koje je to kršenje ljudskih prava?
Ne postoji politička volja ili nije preovlađujuća politička volja da se Srbija i Crna Gora primi u Partnerstvo za mir. To nije isključivo zbog tužbe. To je i zbog odnosa sa Hagom i zbog odnosa koji vladaju na Kosovu i Metohiji, te stvari će se ubuduće rešavati. A, ukoliko mi povučemo sada tužbu, šta će se desiti? Desiće se da će tužbe protiv SRJ, odnosno Srbije i Crne Gore kao sukcesora SRJ, podnete od strane BiH i Republike Hrvatske, ostati na snazi i da ćemo mi ratnu štetu morati da platimo. Hvala.

Hvala. Gospodine Markoviću, sada ste stvarno preterali. DSS-u niste vi merilo vrednosti, jer ste vi za svog mandata u opštini Zemun zaposlili maloletnog sina Vojislava Šešelja. Mi se nećemo meriti i usmeravati prema vama, nego prema jednom drugom sistemu vrednosti, a taj sistem vrednosti jeste da ministarstva rade opšte poslove, stručne poslove, a da neke posebne organizacije preuzimaju druge egzekutivne, odnosno izvršne poslove. To se svuda u svetu pokazalo efikasnim i jeftinijim. Ne vidim zašto to ne bi bilo i u Srbiji.
Takođe, te posebne organizacije, zvale se one agencije, zavodi, instituti, vremenom se depolitizuju. Ne kažem da će ovde biti sve sjajno i krasno i da će te agencije odmah biti depolitizovane. Trebaće nekoliko iteracija, nekoliko izbornih ciklusa da te agencije postanu isključivo stručna tela, koja će na jedan stručan i efikasan način raditi svoj posao bez upliva politike.
U srpskom zakonodavstvu odavno su poznate te, kako ih mi danas kvalifikujemo - posebne organizacije. Srbija je, podsetiću vas, još za vreme dok je bila knjaževina bila jedna od prve četiri evropske države koje su imala svoje institute za mere i dragocene metale. I, tada u Srbiji nisu želeli da svrstavaju takvu vrstu posla niti u ministarstvo za nauku, niti u ministarstvo za obrazovanje i prosvetu, nego su osnovali jednu posebnu organizaciju.
Srbija ima vrednosti. Srbija ima tradiciju u tom pogledu. Naravno da nas je 50 godina odvojilo od tih vrednosti i te naše tradicije. Evropa je za tih 50 godina otišla daleko. Mi danas polako ovakvim zakonima počinjemo da je stižemo, menjajući sistem u Srbiji.

Gospodine Vlahoviću, niko iz DSS nije rekao prošle jeseni da nam ovaj zakon ne treba, kao što nije rekao da nam ne treba mnogo zakona koji su u tom trenutku bili na dnevnom redu, ali nije mogao da bude prihvaćen dnevni red, jer smo mi imali institucionalnu krizu.
Mi nismo znali u tom trenutku koliko Skupština ima poslanika. Setite se da su profesori Pravnog fakulteta tada podnosili ostavke na svoje mandate, pa su posle nekoliko dana pisali da su bili u zabludi kada su podnosili ostavke, pa smo imali slučaj poslanika iz Pokreta za demokratsku Srbiju. Skupština je u tom trenutku brojala između 240 i 260 narodnih poslanika. Apsurdno je onda pričati o dnevnom redu, o bilo kakvim reformama, kada mi nismo imali institucije sistema koje su trebale te reforme da sprovode.
Situacija se oktobra i novembra prošle godine raščistila. Mi smo rekli i tada da podržavamo zakon o porezu na dodatu vrednost. Danas je stigao na dnevni red i glasaćemo za njega, uz jednu malu opasku, da smo novembra prošle godine imali i te kakve zamerke na visinu tog poreza, jer je bilo, ako se sećate, predlogom gospodina Đelića, tadašnjeg ministra, predviđeno da porez na dodatu vrednost iznosi 20 plus 5%.

Samim tim što podržavam ovaj zakon protiv sam ovakvog amandmana. Dokument o usklađivanju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije ima 80.000 stranica. Možete misliti koliki je posao pred nama. Mi jednostavno moramo koristiti neke uzuse i neke standarde koje su koristile sve države jugoistočne Evrope, moramo usklađivati naše zakonodavstvo i naše procedure sa procedurama svih država Evropske unije.
Nadam se da ćemo i mi jednog dana to postati; kažem nadam se, zato što je Srbija danas, bar što se tiče zakonodavstva, u situaciji kao što su pribaltičke republike bile krajem 1992. ili početkom 1993. godine, kao što je Slovačka Republika bila 1996. godine; a da li će nama kao Slovacima trebati osam godina ili kao Letoncima, Litvancima i Estoncima 13 godina da svoje zakonodavstvo uskladimo sa zakonodavstvom Brisela, na nama je.
Pred nama je veliki posao. Pravo svakog narodnog poslanika jeste da podnese 100 amandmana, da ti amandmani budu i ovakvi - da se jedan član zakona briše, ali naša obaveza je da upozorimo na ovu činjenicu. Od nas samih zavisi kada ćemo stići do Evrope, jer smo dobili nove konkurente. Poslednji kominike evropskog saveta govori o tome da su pozvani da se pridruže Evropskoj uniji neki naši novi konkurenti. Hrvatska nam više nije konkurent, daleko je ispred nas. Naši konkurenti su sada zakavkaske republike, naši konkurenti su Ukrajina i Moldavija.
Mi među sobom možemo da se sporimo koliko hoćete. DSS će se sporiti sa ostalim strankama po različitim pitanjima, ali to ne sme da znači da ćemo se sporiti sa strateškim interesom naše države i našeg zakonodavstva, a mislim da strateški interes jeste da postoje nezavisne institucije, akreditaciona tela profesionalnog karaktera koja neće zavisiti od toga ko je na vlasti, a ko je u opoziciji.
Mi moramo u mnogim konkretnim situacijama da izbegnemo politizaciju određenih odnosa, kako u drugim oblastima, tako i u privredi, tako i u slučaju stečaja. Naravno da će biti zloupotreba, naravno da je potrebno nekoliko izbornih ciklusa da bismo došli do jednog profesionalnog, stručnog i objektivnog, depolitizovanog akreditacionog tela, ali u ovom trenutku mi sa konstituisanjem tog akreditacionog tela, odnosno agencije kako je zakonopisac naziva, počinjemo sa tim poslom, jer ako ne počnemo, nećemo uskoro ni završiti.
Ovako, kada počnemo, mislim da smo na dobrom putu da kao druge države jugoistočne Evrope formiramo određena stručna tela, koja neće zavisiti od stranaka i koja će biti konstantna u našem političkom životu.

Hvala. Zatražio sam repliku zato što sam spomenut i zato što sam pogrešno interpretiran. Trend za koji se DSS zalaže jeste da se depolitizuje ono što je u Srbiji politizovano.
Ne treba politizovati stručna tela, ne treba politizovati neke organe u kojima treba da sede stručni ljudi, u kojima ne treba da sede ljudi iz stranaka. Stranke su varijable, one se menjaju. Danas ste u vlasti, sutra u opoziciji. Tela koja moraju da postoje kao konstantna jesu ona tela koja će predstavljati državne institucije, koja će profesionalno i odgovorno raditi svoj posao, bez obzira ko je na vlasti, ko je u opoziciji. Vlada imenuje i Savet za borbu protiv korupcije.
Da li je promenom Vlade u Srbiji promenjen bilo ko u tom Savetu za borbu protiv korupcije? Da li taj savet radi manje intenzivno? Ne. Sve je ostalo isto. Takvih tela nam je potrebno još više. Naravno da će biti zloupotreba. Zloupotreba ima i u svim drugim državama na svetu, ali moramo te zloupotrebe da minimalizujemo.
Mnogo toga u Srbiji je politizovano. Nekada je političko pitanje bio izbor rektora, izbor dekana na fakultetima, danas to više nije političko pitanje. Ostavljeno je struci, ljudima koji rade na univerzitetima da to rade. Nekada je političko pitanje bilo postavljanje direktora škola.
Danas to političko pitanje nije, ili je u mnogo manjoj meri nego što je bilo.
U proces odlučivanja uključeni su mnogi drugi ljudi, ne samo političke stranke. Ovim putem moramo da nastavimo kako bi država i njene institucije u stabilnim okolnostima radile i kako bi agencije, odnosno organi uprave bili građanima na usluzi, bez obzira ko je na vlasti, a ko u opoziciji.

Gospodine Ristiću, prvo, nisam čuo predsedničkog kandidata Dragana Maršićanina da je govorio kako će Vlada, Ministarstvo privrede ili vladajuća većina doneti presude. Govorio je samo o raskidanju ugovora i ukazivao je na neke problematične stavke u dosadašnjem toku privatizacije, u pojedinim konkretnim slučajevima. Koliko sam mogao da čujem, sud je već u nekim od tih slučajeva reagovao.
Koliko sam mogao da čujem, Agencija za privatizaciju, odnosno njen novi direktor gospodin Branko Pavlović, takođe je reagovao nekoliko puta u javnosti govoreći o tim nepravilnostima. Da li je nepravilnosti bilo ili nije, neka utvrdi sud. Isto tako, neka sud utvrdi, ukoliko je bilo nepravilnosti, ko je za to odgovoran, ili ukoliko nije bilo nepravilnosti da li je odgovoran onaj ko je taj proces pokrenuo.
Što se tiče akcije "Sablja" i svega ostalog što ste ovde izneli, Odbor za bezbednost Skupštine Srbije je već krenuo u kontrolu određenih postupaka i procedura koje su se tokom vanrednog stanja u Srbiji dešavale. Epilog toga ćemo imati vrlo skoro. Rad Odbora je oročen na 30 dana.
Moram da vas podsetim da niko nikada iz DSS nije rekao kako je Janjušević prisluškivao u interesu države i kako su to svi znali; da niko nikada iz DSS nije rekao kako je JSO ubijala u ime SPS, nije to stavio na memorandum MUP-a Srbije i nije lupio ispod toga pečat - MUP Republike Srbije i nije to izneo u javnost. To su radili neki drugi ljudi. To što je Dejan Mihajlov sve to ponovio posle niza optužbi na naš račun može nekog i da zaboli, ali Odbor za bezbednost će dati svoju reč i nadam se da će istražni organi i sudovi povodom svega toga dati svoju reč.

Prvo, gospodine Markoviću, devet agencija koje su osnovane uredbom Vlade Republike Srbije, podzakonskim aktom, ukinute su. Osniva se nova agencija zakonskim aktom, što znači odlukom Skupštine Srbije, pa onda Skupština Srbije može da kontroliše rad te agencije. To elementarni demokratski principi objašnjavaju. Ne treba tu puno logike, ni puno pameti da se shvati.
Drugo, što se zapošljavanja tiče, ministarstva i agencije, koliko sam upoznat, ne rade kao što je radio poslovni prostor u Zemunu za vreme vašeg mandata, kada je imao 150 zaposlenih, rođaka, kumova, prijatelja i koga sve ne.

Prvo, Šešeljeva taksa na mobilni telefon voljom skupštinske većine je ukinuta, tako da više kao porez ili poresko opterećenje za svakog vlasnika mobilnog telefona u ovoj državi ne postoji. Nemojte da govorite neistine.
Drugo, da vas naučim, ne kaže se ukoliko skupštinska većina donese zakon, nego kada skupštinska većina bude donela zakon, jer skupštinska većina za donošenje ovog zakona postoji. Postoji zato što se ovim zakonom, ne prihvatajući vaše amandmane, uređuje poreski postupak i poreska administracija po jasno utvrđenom algoritmu, po kom će se ubuduće sprečiti zloupotrebe da Srbiji opet ne budu uvođene sankcije na šećer ili druge proizvode.

Vrlo kratko. Što se tiče Šešeljeve takse na mobilni telefon, amandman na Predlog zakona o porezima kojim se ukida podneo je gospodin Milutin Prodanović, poslanik DSS-a iz Gornjeg Milanovca. Nisam učen kao što ste vi učeni, a možda i zato što nisam čitao knjige Vojislava Šešelja o herojskom sinu Sadamu Huseinu, a mislim da mi te knjige u mojoj političkoj edukaciji ne bi puno ni pomogle.

Uvaženi narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, prvo bih postavio jedno pitanje. Ako se jedan akt proglasi državnom tajnom, pa ta državna tajna bude na sredstvima javnog informisanja transparentno predstavljena, da li će neko odgovarati zbog toga? Mislim da mora.
Kada sam počeo u nekom ozbiljnijem obimu da se bavim problemom Kosova i Metohije, odnosno kada sam počeo intenzivnije da putujem na Kosovo i Metohiju, upoznao sam mnoge strance. Jedan od njih me je zvao sredinom 2001. da svojim uticajem pomognem da Srbi pristanu na jedan multietnički projekat.
Inače, on je po nacionalnosti bio iz jedne od bivših nesvrstanih država, koja se može okarakterisati na svakojake načine, ali ne može se okarakterisati demokratskom. Sada je čovek došao da rešava probleme na Kosovu i Metohiji i smislio je da otvori multietničku česmu između srpskog i albanskog sela. Srpski seljaci su napravili problem, nisu UNMIK-u hteli da prodaju tu parcelu i onda ih je trebalo nagovoriti.
Međutim, šta je u suštini bio problem? Bio je problem što mu je to bio kraj njegovog jednogodišnjeg mandata. U svoj izveštaj koji je pisao generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, odnosno njegovom predstavniku na Kosovu i Metohiji, morao je da napiše da je neki multietnički projekat realizovao, odnosno da je svojom inicijativom potpomogao zbližavanje Srba i Albanaca. Trebalo je da se napravi česma između dva sela, da multietnička voda poteče i da to bude dokaz multietničkog raja na Kosovu i Metohiji.
Nije znao šta u izveštaj da stavi, nije mu se vraćalo u svoju domovinu, radije je hteo još jedan mandat u istočnom Timoru, u Nagornom Karabahu ili negde drugde, pa je molio za pomoć.
Primer drugi, kada je Skupština Srbije 2003. godine raspravljala o situaciji na Kosovu i Metohiji, pa se ovde i te kako puno čulo o eskalaciji organizovanog kriminala i terorizma na podrčju Kosova i Metohije, reagovao je portparol UNMIK-a gospodin Derek Čepel. U njegovom saopštenju za javnost se upoređje broj ubistava, broj silovanja, broj oružanih pljački na Kosovu i Metohiji i u okrugu Stokholm, pošto su, otprilike, po veličini isti i po broju stanovnika približno isti. Kada pročitate to saopštenje za javnost, onda shvatite da je bezbednost mnogo više ugrožena u okrugu Stokholm nego na samom Kosovu i Metohiji.
Zašto ovo pričam? Pričam zato što niti od strane albanskih političara, na moju veliku žalost, niti od strane predstavnika međunarodne zajednice, na moju veliku žalost, nije postojala volja da se suštinski rešavaju problemi na Kosovu i Metohiji.
Inicijativa o multietničkoj česmi, multietničkoj vodi ili upoređivanje stepena bezbednosti u Stokholmu i u Prištini nije ništa drugo nego šminkanje mrtvaca. Kosovo, nažalost, danas jeste mrtvac, mrtvac ljudskih prava, ljudskih sloboda i mrtvac ostvarivanja osnovnih demokratskih principa i u političkom smislu, i u smislu kolektivnih prava i u smislu prava svakog pojedinca.
Nama su potrebne posebne zaštitne mere za nealbansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Te posebne zaštitne mere, opet na moju veliku žalost, ne predstavljaju standardi koji su proklamovani. Standardi za nas jesu prihvatljivi, ali nisu dovoljni, ne predstavljaju ni deseti deo onoga što je potrebno kako bi se Srbi zaštitili. Ovu inicijativu shvatam kao želju da se te posebne zaštitne mere utvrde i da se sa njihovim sprovođenjem otpočne.
Normalno, ne postoji nijedna garancija da će ovo rešenje biti prihvaćeno od međunarodnih faktora u celini i odmah. Ne postoji, zato što međunarodni faktori, taman toliko ne znaju šta hoće, a znaju šta neće. Neće suštinski da raspravljaju o ovom problemu, jer ako raspravljate o suštini, morate pokrenuti pitanje odgovornosti, a ako se pokrene pitanje odgovornosti, onda će se doći do nekih imena koja su visoki dužnosnici u UNMIK strukturama i međunarodnim institucijama koje na Kosovu danas rade.
Trebaće nam mnogo strpljenja, jer sprovođenje ovog plana nije u našim rukama. Mislim da Srbija treba da pokaže sve svoje demokratske kapacitete kako bi ovaj problem, uz saglasnost oko odluke koju ćemo danas doneti, rešavala postepeno i dugotrajno. Neću da govorim o tome da li će ovo rešenje biti prihvatljivo za albanske političare. Na moju veliku žalost, na svako pitanje, ovo rešenje, neko drugo rešenje, trivijalno pitanje, od strane albanskih kolega koji sede u Skupštini Kosova mi dobijamo odgovor da je jedini način da se sve na Kosovu reši da Kosovo postane nezavisno.
Hajde da postavim jedno inverzno pitanje vezano za ono o čemu je gospodin Vučić pričao, a to je, da li, čak i da u Srbiji postoji većina da se Kosovu da nezavisnost, ono može postati nezavisno, ili bar može u kratkom roku; ne može. Zato što ta odluka i te kako zavisi i od stavova članica Saveta bezbednosti, a znam sigurno, bar kod tri od stalnih članica Saveta bezbednosti ne postoji saglasnost da se da nezavisnost onom entitetu koji će tu nezavisnost steći etničkim čišćenjem i nepoštovanjem Rezolucije koju je isti taj Savet bezbednosti usvojio.
Na kraju, želim da kažem da za ovu inicijativu, a za koju ću glasati i koju će DSS svesrdno podržati, shvatam kao izraz straha. Izraz straha prema tome da Srba na Kosovu i Metihiji, ako se jedna energična politička akcija iz Beograda ne pokrene, više neće biti.
Juče su dve kuće u Kosovskoj Vitini prodate, prošle nedelje su kuće u Lipljanu prodate. Mnogo je ljudi koji najavljuju da će već na leto, čim se završi školska godina, ako ne i oni, ono svoju decu sigurno prebaciti u Srbiju, jer na Kosovu ne postoje elementarne osnove bezbednosti za svakog čoveka pojedinačno, a pogotovo ne za one ljude koji nisu Albanci.
Zato, i ako ćemo postepeno i u nekom dugoročnom vremenskom periodu ovaj plan i ovu inicijativu Vlade realizovati, mislim da sa jasno definisanom i jakom ofanzivom diplomatskog karaktera moramo već sutra da krenemo. Hvala.