Zahvaljujem, poštovana predsednice.

Kada čujem priče o anketnim odborima koji su bili formirani u prethodnom periodu u ovoj Skupštini i koji su tobože rešavali probleme nagomilane u prošlosti, mene to odmah asocira na jedan kratki vic. Ja moram da vam ga kažem, kratak je, jedna rečenica. Glasi ovako:“Neka, neka, samo neka on krade sve te silne milione i neka pljačka narod, ali kada mu izreknemo partijsku opomenu ima da se puši“. E, takav je ishod i takvi su rezultati svih tih anketnih odbora i svih tih zaključaka koje su oni donosili. Ni jedan problem nije rešen, samo su gurnuti pod tepih. Toliko o tim anketnim odborima i načinu rešavanja problema preko anketnih odbora.

Nestanak i krađa beba ili trgovina bebama nije naš problem, nije srpski problem, nije problem samo sa ovih prostora, nije to naš izum, nestanak i krađa i trgovina bebama je međunarodni problem. Događao se i poznat je od davnina i to je pojava u mnogim zemljama i mnogim delovima sveta.

Naravno, nama najpoznatiji slučajevi su sa ovih prostora, nažalost iz Srbije i iz svih ostalih republika bivše SFRJ, ali bilo ih je i u svim zemljama istočne Evrope. Bilo ih je i u Španiji za vreme Frankovog režima, bilo ih je i u Argentini za vreme vojne hunte, u Irskoj gde je katolička crkva odvajala decu od majki za koje su oni procenili da su nepodobne iz nekih razloga da budu majke. Znači, nije to naš izum. Bilo je slučajeva u Grčkoj, Francuskoj, Italiji, Portugalu, Maleziji, Tajlandu, Kambodži i širom sveta.

I ova vlast, današnja vlast predvođena SNS, bila bi možda i gora od svih prethodnih vlasti da nije sposobna da se suoči sa problemima, kao što smo bili sposobni i kao što smo se odlučili da se suočimo sa problemom, recimo, neisplaćenih razlika vojnih penzija, kao što smo bili hrabri da se suočimo sa problemom rešavanja stambenih pitanja pripadnika snaga bezbednosti ili na kraju krajeva, evo ovih dana da rešavamo status boraca, ratnih vojnih invalida, članova njihovih porodica itd, sposobno smo da stanemo u koštac i sa ovim problemom.

Znamo da ni jedan zakon nije idealan, znamo da sa ovim zakonom nećemo rešiti baš sve probleme. Ovaj zakon je kompromis između naših želja i mogućnosti. Mnogo je udruženja roditelja čija su deca nestala, svi oni imaju neke svoje zahteve, negde se slažu, ali boga mi negde se i ne slažu. U pripremi ovog zakona sve te želje, svi ti predlozi uzeti su u obzir, o svima se razmišljalo.

Pre svega, kao početna platforma bila je odluka Evropskog suda za ljudska prava koji je doneo onu čuvenu presudu o kojoj neću sada pričati i na osnovu koje smo mi krenuli. Svakako da nam je cilj bio da rešimo status tih nestalih beba, da roditeljima damo koliko-toliko zadovoljavajuće odgovore, svesni da nećemo moći kakav god da je zakon, da ispunimo one njihove krajnje želje, a to je susret sa njihovom nestalom decom.

Podržavam ovaj predlog zakona iz više razloga, neću moći sve da ih nabrojim, ali između ostalog smatram da je zakon pravedan jer pruža mogućnost svim roditeljima nestalih beba, nestale dece, da pokrenu kao predlagači postupak koji je predviđen ovim zakonom.

Rešenje tog postupka neće možda sve zadovoljiti, tj. onaj krajnji ishod, zato što postoji više mogućnosti, ishoda, takvog postupka. Jedna od mogućnosti je da se predlog odbije ako se ustanovi da beba nije nestala, teoretski je moguće. Druga mogućnost je da se predlog usvoji i da se utvrdi status nestalog lica, tj. bebe i to na sledeće načine. Na primer, da se utvrde činjenice o smrti deteta, ako je moguće dokazati da je stvarno došlo do smrti. Zatim, da se utvrde činjenice koje dokazuju šta se sa nestalim detetom dogodilo i da u skladu sa presudom Evropskog suda se utvrdi koja institucija je odgovorna za nestanak deteta. Treća mogućnost ili četvrta, koja je već po redu, da se usvoji predlog ali da se konstatuje da nije moguće utvrditi status nestalog deteta, jer možda direktni učesnici u čitavom tom događaju možda i nisu živi. Prošlo je mnogo godina, u mnogim slučajevima i više decenija. Ne postoji dokumentacija, itd.

Međutim, i u takvim slučajevima ovaj zakon predviđa koliko-toliko, da kažem, nadoknadu pretrpljene, teško je to reći, ali pretrpljene boli ili da se na neki način predlagaču da naknada koju je predvideo Evropski sud pravde do visine od 10 hiljada evra, zbog toga što nje ustanovilo da je onemogućeno roditeljsko pravo, tj. kako kaže jer je povređeno pravo na porodični život.

To nije svakako adekvatna nadoknada. Pitanje je koliko ova država ima mogućnost i sredstava i snage da se suoči sa svim ovim problemima. Mnoga udruženja roditelja nestalih beba su davala i druge predloge. Bilo je tu i dobrih predloga, ali koji nisu bili adekvatni ekonomskoj moći i snazi ove države. Da smo mi 10 puta snažniji i moćniji itd, svi problemi bi se rešavali drugačije.

Ovaj zakon je, kažem, zato kompromis između naših mogućnosti i naših želja. Mi bi smo najradije želeli da roditelji pronađu svoju decu ili makar da ustanove status te dece i radimo, činimo sve da do toga i dođe.

Svakako podržavam ovaj predlog zakona, smatram da je dobar. Možda ćemo nekim manjim izmenama preko amandmana i popraviti sve to. Možda ćemo u nekom narednom periodu, poučeni iskustvima, ubuduće doći u situaciju i da popravimo ovaj zakon, tj. da unesemo još nešto novo u njega, ali za sada mislim da je dobar i predlažem svim narodnim poslanicima da ga prihvatimo. Hvala.

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik.)

Zahvaljujem poštovana predsednice.

Poštovani, gospodo ministri, gospodine Zorane Đorđeviću i gospodine Siniša Mali, sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, što se tiče Predloga zakona o pravima boraca vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, za razliku od prethodne vlasti, koja nije imala dovoljno sluha, volje ili sposobnosti da rešava probleme boraca, tek ova vlast, predvođena SNS, predlaganjem ovog zakona želi da ispravi nepravdu prema borcima ratova devedesetih godina i ova pitanja uredi na pravičniji način.

Ova Vlada i SNS smatraju da nema ništa važnije od zaštite građana, koji su se hrabro odazvali na poziv države, kada je bilo neophodno učestvovali u borbi i u toj borbi dali deo sebe, a neretko i svoj život. Nažalost, briga države, u ranijem periodu za svoje borce je izostala, borci su bili zaboravljeni, mnogi su se prema njima odnosili podrugljivo i sa omalovažavanjem, a reč patriotizam, nažalost je čak dobijala i negativno značenje. Kao, da je neko namerno želeo da pošalje poruku da nije mudro da se brani svoja zemlja i kako je mnogo mudrije izbeći vojnu obavezu, sakriti se negde ili pobeći iz zemlje, pa kada se sve završi i prođe, vratiti se nazad, ili izaći iz mišije rupe i soliti pamet svima koji su stajali na braniku otadžbine, a posebno onima koji su u toj borbi bili spremni da daju i svoj život ali njima na čast.

Mi, iz SNS, koji znamo šta je to otadžbina i cenimo patriotizam, kao najveću vrlinu, želimo da se ponovo ceni i uvažava svaki borac i patriota i da se zauvek ispravi nepravda prema borcima poslednjeg rata, a da se njihov položaj, u društvu, značajno unapredi. I, ne samo to, mi donošenjem ovog zakona želimo da uvedemo novu kategoriju korisnika, koja nije postojala po dosadašnjim propisima, a to su borci iz devedesetih i učesnici rata 1999. godine, koji nisu zadobili telesna oštećenja. Mi želimo da se i za njih uvede pravo na borački dodatak, na posebni penzijski staž, na rešavanje stambenih potreba, pravo na boračku spomenicu i na legitimaciju borca, da imaju prioritet u zapošljavanju i druge povlastice. To je najmanje što su zaslužili.

Zakonom su propisana i nova pravila za druge korisnike, kao što je pravo na porodičnu invalidninu, članove porodica umrlog i civilnog invalida rata, pravo na invalidski dodatak ratnog vojnog invalida, koji napuni 65 godina, obaveza lokalne samouprave da 10% planiranih investicija za izgradnju stanova, bude namenjena za rešavanje stambenih potreba vojnih invalida, povećan iznos invalidnine za 25%, pravo na besplatnu vožnju itd.

Usvajanjem ovog zakona biće ukinuto 12 ranijih zakona i odredbi, kojima je ova oblast bila dosada regulisana. Dobro je što je ministar Đorđević u svom uvodnom izlaganju, do detalja upoznao javnost sa ovim dugo očekivanim Predlogom zakona, kojim se ispravlja nepravda prema borcima poslednjih ratova. Smatram da je Predlog zakona dobar i pozivam vas da ga usvojimo.

Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Republike Indije, Sporazum je potpisan u Beogradu 7. novembra 2019. godine, u želji da se unaprede i razviju prijateljski odnosi i saradnja u oblasti odbrane, a sledeći ciljeve i načela Povelje UN. Obostrana želja da se razvije saradnja koja će biti zasnovana na načelima suvereniteta, jednakosti i uzajamnog poštovanja, poverenja, prepoznavanje interesa i razumevanja.

Cilj ovog sporazuma je da se uspostave opšta načela i postupci u saradnji u oblasti odbrane od zajedničkog interesa Srbije i Indije, poštujući načela jednakosti i uzajamne koristi. Saradnja će se ostvarivati u, odbrambenoj i bezbednosnoj politici, vojno-ekonomskoj saradnji, naučno-tehničkoj saradnji, vojno-obaveštajnoj saradnji, vojnom obrazovanju i obuci, vojnoj medicini i veterini i u drugim oblastima od zajedničkog interesa. Ostvarivaće se kroz zvanične posete, radne sastanke, razmenu iskustava i konsultacije, programe obuke i obrazovanja, učešće na vežbama i aktivnostima, učešće na konferencijama, simpozijumima i seminarima i na drugi načine o kojima se dogovorimo, biće osnovana zajednička komisija u cilju planiranja i praćenja aktivnosti vezanih za sporazum. Smatram da je sporazum dobar za Republiku Srbiju i pozivam vas da usvojimo predlog zakona o njegovom potvrđivanju.

Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog vojnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske, ovaj Okvirni vojni sporazum je potpisan u Beogradu 7. oktobra 2019. godine izražavajući potrebu daljeg razvoja postojećih prijateljskih odnosa između Srbije i Turske koji potvrđuju svoju posvećenost ciljevima i principima Povelje UN.

Sporazum se odnosi na saradnju u različitim vojnim oblastima zasnovanu na uzajamnom poštovanju suvereniteta i jednakosti obeju strana i treba da doprinese zajedničkim interesima i ekonomskoj efikasnosti Srbije i Turske. Saradnja bi se realizovala razmenom osoblja, materijalnih sredstava, opreme, informacija i iskustava, a cilj je da se obezbedi okvir međusobnih odnosa i razvije saradnja u sledećim oblastima. U oblastima vojne obuke i školovanja, učešću na vežbama i zajedničkim vežbama, u odbrambenoj industriji, vojnoj saradnji i posetama, razmeni podataka, iskustava, u organizaciji, strukturi i opremanju oružanih snaga, razmeni vojnih obaveštajnih podataka i informacija, saradnji u oblasti logistike, donacije i logističkih sistema, u vojnoj medicini, zdravstvu, u komunikacijama elektronskim sredstvima, informacionim sistemima i odbrani od napada u informatičkom prostoru. U operacijama koje nisu ratnog karaktera, poput operacija očuvanja mira, humanitarnoj pomoći, borbi protiv piratstva. U razmeni informacija o pravnim sistemima u vojsci u oblasti kartografije i hidrografije, u razmeni kadrova stručnog usavršavanja. U razmeni gostujućeg osoblja i jedinici, u razmeni informacija i iskustava, u odbrani od minskih i improvizovanih eksplozivnih sredstava, u obuci i razmeni iskustava u sklopu nacionalnih operacija pružanja pomoći u slučaju prirodnih katastrofa i vojnoj istoriji, arhivi, izdavačkoj delatnosti i muzeologiji. Ta saradnja bi se mogla ostvariti na sledeće načine, sastancima i posetama ministara odbrane, načelnika Generalštaba, njihovih zamenika i drugih zvaničnika koje strane ovlaste, organizovanjem obuke, školovanjem, kurseva i tako dalje. Ostvarivanjem kontakta između vojnih ustanova, organizovanjem međusobnih razgovora, konsultacija i sastanaka, organizovanjem i učešćem u vojnim vežbama, razmenom informacija i iskustava, uzajamnim pružanjem logističke podrške i tako dalje. Predviđeno je da strane mogu da zaključe posebne aranžmane uz uvažavanje zajedničkih interesa i potreba. Smatram da je sporazum dobar za Republiku Srbiju i pozivam vas da usvojimo Predlog zakona o njegovom potvrđivanju.

Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o bezbednosnoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske. Ovaj sporazum je potpisan u Beogradu 7. oktobra 2019. godine u želji unapređenja bilateralne saradnje i prijateljskih odnosa između Srbije i Turske radi dobrobiti u stabilnosti u mirnoj atmosferi u obe države, poštujući principe suvereniteta i jednakosti interesa obe države.

Saradnja bi se odvijala u skladu sa važećim nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim ugovorima u borbi protiv transnacionalnih krivičnih dela, naročito u vezi sa terorizmom, organizovanim kriminalom, krijumčarenjem migranata, trgovinom ljudima, opojnim drogama i psihotropnim supstancama. U okviru svojih mogućnosti Srbija i Turska bi sarađivale u sprečavanju suzbijanja i sprovođenja finansijskih istraga i istraga krivičnih dela u sledećim oblastima. U oblasti transnacionlno organizovanog kriminala, pranje novca stečenog kriminalom, kompjuterski kriminal, krijumčarenje kulturnih i prirodnih dobara, nedozvoljena proizvodnja i trgovina opojnim drogama, trgovina ljudima, krijumčarenje migranta i regularne migracije, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom, eksplozivima, nuklearnom biohemijskim i radioaktivnim i otrovnim materijama, falsifikovanje novca, pasoša, viza i drugih službenih dokumenata, organizovani kriminal, krijumčarenje svih vrsta carinske robe i alkoholnih pića, duvanskih proizvoda i mazuta. Sprovođenje posebnih istražnih metoda kao što su kontrolisana isporuka u borbi protiv opojnih droga i psihtropnih supstanci.

Poseban značaja dat je saradnji u sprečavanju i suzbijanju terorističkih akata i finansiranja terorizma unutar sopstvene teritorije a protiv građana i bezbednosti druge strani. U borbi protiv terorizma saradnja će se odvijati u razmeni informacija kriminalističko-obaveštajnih podatka i procena operativnoj saradnji u vezi sa terorističkim organizacijama i načinima njihovog delovanja, terorističkim aktima, finansiranjem terorizma kao tehničkim metodama koje se koriste u borbi protiv terorizma.

Smatram da je i ovaj sporazum dobar za Republiku Srbiju i pozivam vas da usvojimo Predloga zakona o njegovom potvrđivanju. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, postoji mnogo razloga zbog kojih trba da donesemo zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište", neke od njih smo već čuli, a neke ću ja izneti.

U poslednje vreme u međunarodnim odnosima u toku je potpuni revizionizam istorije koja se odnosi na period Drugog svetskog rata i borbe protiv fašizma, revizionizam istorije događaja, žrtava, zasluga i tako dalje. Razlozi za to se mogu nazreti i proizilaze, pre svega, iz odnosa pojedinih zemalja prema Rusiji i saveznicima. Srbija nikada ne sme prihvatiti taj revizionizam istorije jer su samo četiri naroda u Drugom svetskom ratu proporcionalno broju stanovnika platila veću cenu od Srba. Samo su Rusi, Jevreji, Belorusi i Poljaci stradalniji narod od Srba, niko više.

Zato, čak i činjenica da Srbija nije pozvana na obeležavanje osamdesetogodišnjice od početka Drugog svetskog rata koji je organizovan u Poljskoj predstavlja revizionizam. Izgleda neverovatno, ali su tim sramnim potezom organizatori želeli da kazne Srbiju samo zato što je Srbija saveznik Rusije. Zašto je tako tako znaju kreatori međunarodnih odnosa na globalnom nivou. Čudni neki međunarodni odnosi, zar ne? Bez obzira što su Srbi od početka sukoba sa nacističkom armadom otvoreno pokazivali svoju antifašističku orijentaciju iskazanu ne samo verbalno, ne samo kroz filozofske rasprave, već i kroz žestok otpor partizanskih jedinica protiv fašističkih okupatora.

Činjenica je da su Srbi podizali partizanske ustanke, ne samo u Srbiji već i u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini i tako dalje. Bilo je i primera poput operacije „Halijard“ kada se vojska u otadžbini 1944. godine žestoko suprotstavila fašističkom neprijatelju i pomogla savezničkim borcima.

Sve u svemu, po broju stradalih civila srpski narod je možda i drugi ako se računa proporcionalno broju stanovnika, a stradali su samo zato što su bili Srbi.

Zbog tih istorijskih činjenica ne želimo i nikada nećemo prihvatiti revizionizam istorije, promenu prošlosti od strane onih koji bi tako teško stradalni i napaćeni srpski narod proglasili za fašističke sluge i za nekoga ko je bio agresor na ovim prostorima. A da ima takvih koji bi da izmene istoriju i da se bestidni i bezobzirni potvrđuje i izjava bivše hrvatske predsednice, Kolinde Grabar Kitarović, da su Hrvati u Drugom svetskom ratu najstradalniji narod koji se borio protiv fašizma. I to baš na komemoraciji u Poljskoj, na koju Srbija nije pozvana. Sramno.

E, to je taj revizionizam istorije na delu. Tome se moramo suprotstaviti, a možemo samo istinom i činjenicama.

Na primer, za razliku od NDH koja je u celosti bila dobrovoljna nacistička tvorevina, koja je dočekala Nemce, Beograd je imao marionetsku Vladu zato što je kraljevska Vlada bila poražena. Ipak, naša je odgovornost kao države što do sada nismo memorijalizovali koncentracioni logor Staro sajmište. Možda razloga ima mnogo, ali nema opravdanja, jer je veoma važno da izgradimo memorijalni centar u kome ćemo čuvati sećanja na sve žrtve nacističkog koncentracionog logora koji je nosio naziv jevrejski logor Zemun.

Memorijalni centar Staro sajmište će negovati sećanja na sve žrtve jevrejskog logora Zemun, prihvatnog logora Zemun, ali i jevrejskog prolaznog logora Beograd Topovske šupe i podsećati da se stradanja ne smeju ponoviti.

Iskreno se nadam da ćemo i drugim stradanjima Srba na ovim prostorima posvetiti adekvatnu pažnju i suprotstaviti se još čvršće i odlučnije revizionizmu istorije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani narodni poslanici, pošto je u dosadašnjem delu diskusija rečeno uglavnom sve od onoga što sam ja hteo da kažem, iskoristiću priliku da iznesem jednu vest koja je danas, a verujem da će i narednih dana biti glavna vest o kojoj će se govoriti, kako nas drugi vide, jer jedno je kako mi sami govorimo o svojim uspesima, a sasvim je drugo kako nas neko ko je potpuno neutralan vidi. Bitno je za nas, a bitno je i za opoziciju. Dakle, bitno je za sve glasače u Srbiji. Bitno je i za one koji će možda bojkotovati izbore.

Dakle, u specijalnom dodatku pod naslovom – Srbija munjevito ide napred, „Fajnenšel tajms“ je kroz tri tematska teksta i kroz intervju sa ministrom finansija Sinišom Malim predstavio uspehe ekonomskih i finansijskih reformi naše zemlje koje su, kako konstatuje britanski list, od Srbije napravile jednu od evropskih ekonomskih zvezda.

Dakle, BDP zemlje skoro neprekidno raste od 2014. godine, da bi 2018. godine dostigao desetogodišnji rekord od 4,4%, piše taj list. Uprkos međunarodnim neizvesnostima u osporavanju ekonomije u delovima EU, Srbija je ostvarila rast od 4,2% 2019. godine među najvišim stopama u Evropi i jedna je od retkih zemalja na svetu koja je nadmašila svoju godišnju procenu.

Srbija gotovo sedam godina beleži stalni rast stranih direktnih investicija koje su 2018. godine dostigle rekordnih 3,5 milijardi evra ili 8,2% BDP. Strana ulaganja u 2019. godini više su skočila u odnosu na prethodnu godinu na 3,8 milijardi evra, a sa ekonomskim preporodom i reformama koje su u toku, interesovanje dominantnih stranih investitora za Srbiju stalno raste.

Većina stranih investicija, oko 70%, i dalje dolazi iz zemalja EU, naročito iz Nemačke, Italije, Holandije i Austrije koje su uložile velika sredstva u srpsku proizvodnju, posebno u automobilske komponente.

Američke strane direktne investicije još jedan su istaknuti igrač kaže „Fajnenšl Tajms“, dok su kineske poslednjih godina značajno porasle, čineći 20% ukupnog priliva stranih direktnih investicija u Srbiju u 2018. godini. Grinfild ulaganja iz Kine u Srbiju prošle godine dostigla su rekordne nivoe sa 16 projekata u vrednosti od 625 miliona dolara.

Pored finansijskih konsolidacija i uvažavanja monetarne politike, Srbija je sprovela brojne strukturne reforme, posebno u pogledu fleksibilnosti tržišta rada, reformi finansijskog sektora i smanjenja nekvalitetnih kredita. Zatim, u oblasti poreske politike, lakoće dobijanja građevinskih dozvola itd.

Stopa nezaposlenosti pala je na 9,5% prošle godine sa nivoa od 26% 2013. godine. Postignut je uspeh u upravljanju javnim dugom koji je oboren sa oko 77% na 51%. Srbija ima kreditni rejting BB plus sa pozitivnim izgledima, a zabeležila je i impresivan napredak na Duing biznis listi Svetske banke, skočivši sa 93 mesta 2013. godine na 44 poziciju 2019. godine među 190 zemalja.

Pored snažnih makro-ekonomskih pokazatelja, strani investitori nalaze da Srbija nudi neodoljiv niz atraktivnih uslova za poslovanje. Najniži operativni troškovi u evropskim okvirima, poreske i carinske olakšice, državne subvencije i podsticaji lokalnih samouprava, oslobađanje plaćanja poreza na dohodak u trajanju od deset godina, uvoz opreme bez ikakvih carina i drugih dažbina, pogodnosti sporazuma o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa čak 59 država. Te benefite strani investitori mogu naći u 15 slobodnih ekonomskih zona u Srbiji, a investicije sa velikim kapitalom i brojem zaposlenih mogu da se kvalifikuju i za državne subvencije.

Ljudski resursi u Srbiji su takođe jedan od prednosti naše zemlje. Pored visokog broja onih koji govore engleski jezik Srbija je rangirana na 27 mesto među 150 zemalja prema Indeksu ljudskog kapitala Svetske banke, što je najviše mesto u regionu Balkana. Rekordno visoke bruto i neto devizne rezerve NBS pružaju zemlji zaštitu od eventualnih spoljnih šokova. Ostvarena je i očuvana stabilnost cena, relativna stabilnost kursa dinara i finansijska stabilnost.

Srbija je čvrsto na putu za članstvo u EU, a da to što još nismo članica pruža određene slobode zemlji da koristi prednosti koje joj takva situacija omogućava. Na primer, to nam omogućava da imamo sve ove sporazume o slobodnoj trgovini sa različitim zemljama, kao što je Turska, da imamo preferencijalni status sa SAD, dobre ugovore i sporazume sa Kinom, Centralno-evropski sporazum o slobodnoj trgovini, Sporazum sa Evroazijskom ekonomskom unijom itd.

Srbija je krajem 2019. godine najavila novi investicioni program „Srbija 2025“ prema kojem će pored budžetskih sredstava u okviru infrastrukture u osnovnu infrastrukturu biti uloženo dodatnih 14 milijardi evra, pa se očekuje da će to biti okosnica novog investicionog ciklusa i da će priliv privatnih investicija biti još veći.

Razvoj srpskog sektora, IT usluga, softvera i hardvera je najbrži rastući deo industrije u zemlji, čiji izvoz snažno raste od 2015. godine, nadmašujući milijardu evra u protekle dve godine.

Iako je Srbija mali IT igrač na globalnom, pa čak i evropskom nivou, ovaj sektor sada pravi 10% BDP zemlje. U zemlji posluje oko 2.000 IT preduzeća koja zapošljavaju oko 20.000 ljudi.

Srbija je upravo u ovom sektoru doživela neviđeni nivo stranih ulaganja 2019. godine, a američke kompanije su bile najatraktivniji investitor u ovoj oblasti, poput IBM, „Šnajder elektrika“, SKF-, „Adobea“, „Orakla“, „Gugla“, HP itd.

Srpske plate u IT sektoru su skoro tri puta veće od državnog proseka, ali su i dalje ispod proseka EU za taj sektor. 30% svih srpskih studenata na univerzitetima je upisano na smerove inženjerstva, matematike, računarstva, a više od 35 ustanova visokog obrazovanja nudi ove programe.

Vlada Srbije nudi finansijske podsticaje „start ap“ firmama, jer su očekivanja da bi se upravo razvojem tehnološkog sektora u zemlji mogao preokrenuti proces odliva mozgova, prisutan na celom Balkanu, a zbog kojeg je u protekloj deceniji Srbija izgubila 5% populacije.

Dakle, sve ovo što sam naveo je u svom specijalnom dodatku pod naslovom „Srbija munjevito ide napred“ objavio „Fajnenšl Tajms“ i na taj način predstavio uspehe ekonomskih i fiskalnih reformi naše zemlje, koje su kako konstatuje ovaj britanski list, od Srbije napravile jednu od evropskih ekonomskih zvezda. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Na samom početku mog izlaganja u ovoj raspravi u kojoj govorimo o prestanku funkcija predsednika suda u sudovima opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji i izboru nekih sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, želim da istaknem da u potpunosti podržavam odluku Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu da odbije, tj. da vrati predlog Visokog saveta sudstva o izboru sudija u nekim osnovnim sudovima, predsednika sudova u nekim osnovnim sudovima. Iz jednostavnog razloga što niko, ama baš niko u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne može da dostavi neki predlog po principu ako prođe prođe. Tom predlogu je moralo ozbiljnije da se pristupi.

Kroz izlaganje narodnih poslanika uglavnom provejavaju primedbe na rad pravosuđa, a mnogo je manje pohvala. Nisam pravnik, ali kao političar umem da oslušnem zadovoljstvo tj. nezadovoljstvo građana svim granama vlasti i evidentno je da pravosuđe zauzima nezavidnu poziciju. Bilo bi interesantno da neka agencija koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja uradi neko istraživanje i da vidimo svi koliko je narod u Srbiji zadovoljan tj. nezadovoljan pravosuđem.

Posledice pogrešno urađene reforme pravosuđa vidljive su i danas, a osećaće se i u budućnosti.

Da stvari nisu kakve bi trebale biti primetili su i predstavnici EU, i to su u više navrata iskazali kroz uslove pregovaranja i ocene za pristupanje EU, pre svega, kroz Poglavlja 23. i 24. koje obuhvataju oblast pravosuđa i osnovnih prava, pravdu, slobodu i bezbednost.

Još mnogo toga kao država i kao društvo moramo napraviti da bi nam pravosuđe postalo nezavisno, u pravom smislu reči da bismo dostigli evropske standarde, od reforme samo pravosuđa, preko antikorupcijske politike do osnovnih prava i prava državljana EU.

Cilj nam mora biti nezavisno sudstvo, sa svim neophodnim kapacitetima za održavanje i zaštitu vladavine prava.

Kada se kaže – nezavisno, misli se na nezavisnost od ostalih stubova vlasti, nezavisnost od političara, političkih stranaka, od uticaja bilo koje vrste, bez obzira odakle ti uticaji dolaze, od pojedinaca, grupa organa i organizacija ili od celokupnog javnog mnjenja, bez obzira da li uticaji potiču iz zemlje ili inostranstva.

Sećamo se, nije bilo davno, kako su Dušan Petrović, Slobodan Homen i Boško Ristić, visoki funkcioneri Demokratske stranke, kao ključni realizatori čuvene reforme pravosuđa od 2009. do 2011. godine, doveli pravosuđe do položaja da bude i te kako zavisno od politike, političara, vladajuće državne strukture i od Demokratske stranke koja je tada bila na vlasti.

Posledice osećamo i danas. Kolega Martinović je izneo primer da je Visoki savet sudstva predložio jednog visokog funkcionera Demokratske stranke, člana predsedništva Demokratske stranke, za predsednika Osnovnog suda, što je nedopustivo.

Primera ima puno. Došao sam i lično do jednog primera. Radi se o flagrantnom nepoštovanju drugostepenog organa u rešavanju po žalbi zaposlenog državnog službenika u Prekršajnom sudu u Zaječaru.

Prekršajni sud u Zaječaru je doneo rešenje o raspoređivanju državnih službenika i određivanju zvanja. Jedan od zaposlenih se žalio na to rešenje, izneo svoje argumente i Žalbena komisija sudova u Beogradu je donela rešenje kojim se poništava rešenje predsednika Prekršajnog suda u Zaječaru i vratila predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Međutim, prvostepeni organ ponovo donosi rešenje, potpuno identično, ali potpuno identično kao prvobitno, na šta se, normalno, zaposleni državni službenik ponovo žali. Žalbena komisija ponovo donosi rešenje kojim poništava rešenje predsednika Prekršajnog suda i vraća prvostepenom organu na ponovni postupak. To je drugi put. Prekršajni sud u Zaječaru ponovo, bez obzira na to, donosi rešenje kao da se ništa nije dogodilo, potpuno isto, potpuno identično. Treći put. Zaposleni se opet žali. Drugostepeni organ opet donosi rešenje, poništava odluku Prekršajnog suda, četvrti put. Prekršajni sud opet donosi rešenje, kao da se ništa ne događa. Jednostavno, za njih drugostepeni organ ne postoji. Ponovo donose, peti put, rešenje, na šta se, normalno, zaposleni opet žali. Proces je u toku. Namerno nisam nabrajao imena.

Sudija tog Prekršajnog suda ima ambicija da postane predsednik suda. Okej, ima ambicije, ali ako ne poštuje ni svoje zaposlene, pa, kako će poštovati obične građane? On je nezavistan od odluka drugostepenog organa. Jel to ta nezavisnost?

Ako stvarno želimo kao država da postanemo punopravna članica EU, onda svi delovi društva kao celine, svi stubovi vlasti, od zakonodavne, preko izvršne, do sudske vlasti, daju svoj doprinos kroz neophodne reforme, rad i rezultate.

Stiče se utisak u javnosti da na tom putu razvoja i napretka Srbije upravo ova grana vlasti, sudska vlast, kaska i zaostaje i da se nonšalantno odnosi prema svim kretanjima društva kao celine, ponašajući se kao kočničar celokupnog razvoja. Svaka čast izuzecima. Svaka čast onima koji postižu rezultate koji su vidni i u pravosuđu. Svaka čast tim pojedincima ili pojedinim institucijama u pravosuđu, ali opšti utisak javnosti, ovo govorim kao političar koji je svakodnevno u kontaktu sa građanima, je da je pravosuđe u celini kao nezavisna grana vlasti u stvari najveći kočničar razvoja društva.

Ovim bih završio svoje izlaganje, a vi, gospodo iz pravosuđa, razmislite o svemu ovome. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Hvala bogu da danas u parlamentu nema onih koji će se suprotstaviti suštini predloga narodnog poslanika Gordane Čomić da se na izbornim listama pojavi najmanje 40% manje zastupljenog pola, pa mi sada u Skupštini i nemamo suprotstavljenu stranu. Hvala bogu da se sad samo takmičimo kako da poboljšamo taj predlog.

Predlog narodnog poslanika Gordane Čomić je bio da na izbornoj listi mora biti 40% manje zastupljenog pola i da u prvih 10 budu najmanje četiri pripadnika tog manje zastupljenog pola, u sledećih 10 još četiri, pa u sledećih 10 još četiri i tako dalje. Taj predlog je ostavljao mogućnost da podnosilac liste na prvih šest mesta uvek stavi pripadnike više zastupljenog pola, a da tek na sedmom, osmom, devetom i desetom mestu postavi pripadnike manje zastupljenog pola, u ovom slučaju žene.

Tek podnošenjem amandmana naše koleginice Marije Obradović, ovaj predlog zakona dobija još više na kvalitetu i postiže suštinu.

Amandman koji je podnela naša koleginica Marija Obradović kaže da na izbornoj listi mora biti 40% manje zastupljenog pola, među svakih pet kandidata po redosledu na listi, prvih pet mesta, drugih pet mesta i tako do kraja liste mora biti najmanje po dva kandidata pripadnika onog pola koji je manje zastupljen, što će reći da se na svakih pet kandidata, trenutno sada, mora naći najmanje dva pripadnika manje zastupljenog pola, tj. ako su tri muškarca, moraju biti najmanje dve žene.

Može se desiti da odnos bude i četiri prema jedan, ali nikako u korist pripadnika više zastupljenog pola. Znači, nikako u korist muškaraca. Ako je na celoj listi manje zastupljeno žena, može se desiti da u onih pet negde odnos bude i četiri prema jedan, ali mora biti u korist žena, kako bi na celoj listi odnos bio najmanje 40% zastupljenih pripadnika.

Ovo je po meni veliki uspeh u borbi za rodnu ravnopravnost, pre svega Ženske parlamentarne mreže, ali i svih nas koji smo podržavali i dalje podržavamo tu pravednu borbu.

Da ne bih dalje dužio, smatram da je amandman koji je podnela Marija Obradović dobar i drago mi je da je predlagač zakona prihvatio taj amandman i da je on ušao u Predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Jedan od zakona o kome raspravljamo sada je Zakon o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2021. godine, koji treba da reguliše pripremu, organizaciju i sprovođenje popisa 2021. godine.

Popis 2021. godine sprovešće sve zemlje EU i regiona, osim BiH, iz određenih razloga, a po savetima, instrukcijama i preporukama Eurostata, tj. kancelarije EU zadužene za statistiku, čiji je zadatak obrada, objavljivanje statističkih podataka na nivou cele EU.

Ovaj popis treba da pokaže, kao i obično, koliko nas ima, koliko ima stanovnika, kakva je starosna struktura, pol, obrazovanje, nacionalna, pa i verska opredeljenost, gde smo i kako živimo, kako smo naseljeni, raseljeni itd. Popis treba da traje 30 dana. Prethodni popis je trajao 15 dana. Radiće se uz pomoć, za razliku od prethodnog popisa, uz pomoć laptop računara, a ne kao do sada uz pomoć papirnih upitnika.

Biće angažovano oko 15 hiljada popisivača, ranije je bilo angažovano 36 hiljada. Biće obuhvaćeni državljani Srbije sa prebivalištem odnosno boravištem u Republici Srbiji, bez obzira da li su u vreme sprovođenja popisa prisutni u svom mestu stanovanja ili privremeno borave u drugom mestu u Srbiji ili u inostranstvu. Popisaće se čak i stalno nastanjeni stranci i oni kojima je odobren privremeni boravak u Srbiji, itd.

Kritični momenat popisa, tj. datum, trenutak koji će se meriti je ponoć, 31. marta 2021. godine.

Troškovi koji su planirani iznose negde oko 29,3 miliona evra, od čega će 15,1 milion evra biti iz budžeta Republike Srbije, a ostalo iz fonda EU, tj. Evropske komisije, nekih 14,2 miliona evra.

Rekao sam na početku da se popis izvodi po preporukama i instrukcijama Eurostata, tj. Kancelarije za statistiku koja je osnovana u EU neke 1953. godine. Njen glavni zadatak je obrada i objavljivanje uporednih statističkih podataka na nivou cele EU. Nakon završetka popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2021. godine, naš Republički zavod za statistiku će kao ovlašćeno statističko telo na nivou države analizirati rezultate popisa, a nakon toga će ih proslediti Eurostatu. To isto će uraditi i sve države EU i regiona, rekao sam, osim Bosne i Hercegovine, koja je planirala da popis izvrši 2023. godine. Eurostat će ih sistematizovati, sintetizovati, uporediti i objaviti u obliku štampanih i elektronskih publikacija, pod nazivom "Evropa u brojkama".

U Eurostatu se redovno prate i analiziraju podaci u vezi sa opštom statistikom, ekonomijom i finansijama, demografijom i socijalnim uslovima, industrijom, trgovinom i uslugama, poljoprivredom, ribarstvom, spoljnom trgovinom, transportom, životnom sredinom, energijom, naukom i tehnologijom. Analize i predviđanja koja uradi Eurostat objavljuje, a koriste ih institucije EU za kreiranje i sprovođenje zajedničkih politika.

Osim država članica EU, Eurostat svojim analizama obuhvata i države evropskog ekonomskog prostora i naročito zemlje koje su kao i Srbija kandidati za članstvo u EU, a tesno sarađuje sa međunarodnim organizacijama, kao što su Ujedinjene nacije, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, itd.

Na kraju ću reći da je SNS, na čijem je čelu predsednik Aleksandar Vučić, veoma važno da Srbija na svom putu napretka i u ovoj oblasti bude deo EU, kojoj teži. Važno nam je da budemo deo razvijenog i uređenog sveta i da sve što radimo, radimo planski i na osnovu ozbiljnih analiza i procena. Zato ćemo usvojiti Predlog ovog zakona. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici.

Na samom početku svog današnje izlaganja moram da podelim s vama da sam se ovih dana, juče i danas baš slatko nasmejao gledajući predizborne spotove koje je prethodnih dana objavio na tviteru neskriveni vođa i finansijski vođa Saveza za Srbiju Dragan Đilas, tajkun i lažov, idejni tvorac bojkota Narodne skupštine, bojkota izbora i bojkota zdravog razuma.

Dakle, ovaj tajkun koji se obogatio zloupotrebom moći i uticaja, obavljajući javne funkcije, preprodajom marketinškog prostora i reklamnih minuta na javnom servisu i drugim medijima, sa pozicija direktora Narodne kancelarije predsednika Borisa Tadića, ministra za NIP u Vladi Vojislava Koštunice, gradonačelnika Beograda i sve to vreme istovremeno i sa pozicije visokog rukovodioca DS, čiji je bio i predsednik, baš ta tajkun sada, jedini lider dela opozicije koja se izjasnila da će da bojkotuje izbore, prkoseći verovatno i svojim bojkotašima izbora, istovremeno je krenuo u predizbornu kampanju, objavljujući predizborne video-spotove na Tviteru, u kojima daje predizborna obećanja i to onako deleći novac kao iz rukava.

Slatko se nasmejah toj gomili lažnih obećanja i bahate gluposti. Kaže on u jednom spotu, a tiče se kulture, da će u prvih šest meseci njegove vlasti odmah u tom prvom paketu budžet za kulturu biti dvostruko veći nego što je danas. To je negde oko sto miliona evra, kaže on, a kasnije čak će ići i do 4% celog budžeta. To reče čovek koji je upropastio stanje u kulturi u Beogradu. Kaže njegov saborac Sergej Trifunović, kulturni radnik, poznat po nekulturi i nevaspitanju, takođe lider opozicije i takođe bojkotaš.

Iz tih njegovih predizbornih spotova shvatio sam da će u prvih šest meseci da potroši sav novac iz budžeta, teško stečen, mukotrpnim radom Aleksandra Vučića i sadašnje vlasti i da će u narednih šest meseci, ako ne daj bože on dođe na vlast, Srbiju ponovo da odvede u bankrot.

Nasmejah se, ali hajde da se sad vratim ozbiljno Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi. Važeći zakon o kulturi je na snazi od septembra meseca 2009. godine, a počeo je sa primenom u martu 2010. godine, a još pre toga oblast kulture nije bila regulisana jednim opštim aktom, već smo imali dva zakona – Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture i Zakon o samostalnom obavljanju umetničke ili druge delatnosti u oblasti kulture, koji su regulisali samo određene delove ukupnog kulturnog sistema u našoj zemlji.

Nakon donošenja važećeg Zakona o kulturi, doneto je više podzakonskih akata kojima su se na detaljniji način uredila određena pitanja proizašla iz zakona. Tek donošenjem tih podzakonskih akta, koji su detaljno regulisali pojedine oblasti kulture, a koji su zasnivali na Zakonu o kulturi, stvoreni su zakonski preduslovi za ujednačenu i efikasniju regulaciju celokupne oblasti kulture.

Međutim, nakon višegodišnjeg iskustva, znači, od te 2009 - 2010 godine, pa do danas iskristalisali su se određeni problemi koji se pre svega odnose na sledeće.

Na opšta načela kulturnog razvoja, opšte interese u kulturi, pojmove kulturnih delatnosti i kulturnih oblasti, sadržinska i formalna pitanja vezana za priznanje za vrhunski doprinos u kulturi, a pre svega za tzv. nacionalne penzije, rad Nacionalnog saveta za kulturu, položaj vršilaca dužnosti direktora ustanova kulture, status reprezentativnih udruženja u kulturi, budžetsko finansiranje kulture itd.

Imajući te probleme u vidu, novi zakon, koji treba da usvojimo, utvrđuje načela kulturnog razvoja i preciznije formuliše osnovne postavke na kojima se zasniva funkcionisanje našeg kulturnog sistema.

Opšti interes u kulturi su u novom zakonu preciznije definisani i terminološki i suštinski, na najefikasniji način za našu kulturu.

Pojmovi kulturnih delatnosti i kulturnih oblasti usaglašeni su i precizirani, a zakon definiše i reguliše sadržinu naše kulture.

Posle proteka određenog vremena u funkcionisanju Nacionalnog saveta za kulturu kao savetodavnog tela koji je po prvi put uveden u sistemu funkcionisanja kulture u našoj zemlji, donošenje prvog zakona o kulturi, novim zakonom omogućuje se veće učešće predstavnika zaštite kulturnog nasleđa.

Pošto je položaj vršilaca dužnosti direktora u ustanovama kulture u praksi izazvao mnogo nedoumica, izmenama i dopunama zakonskih rešenja u novom zakonu smanjuju se mogućnosti zloupotrebe ovog instituta u praksi.

Takođe, pošto deo važećeg zakona o kulturi kojim se reguliše status reprezentativnih udruženja u kulturi zbog svoje nepreciznosti nije do kraja primenjiv u praksi, novim predlogom zakona ispravljene su greške koje se odnose na status prevodilaca naučnih i stručnih tekstova i utvrđene pozicije nove kulturne delatnosti koje se odnose na primenu informacionih i komunikacionih tehnologija u kulturi.

Budžetsko finansiranje kulture preciznije je definisano, u cilju efikasnijeg trošenja finansijskih sredstava iz budžeta Republike, pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Pošto nije sporno da postoji opšta saglasnost stručne i laičke javnosti o potrebi rešavanja svih uočenih problema u kulturi kroz institucije sistema, dobro je što su u novom zakonu o kulturi ciljno zamenjeni oni delovi zakona za koje je postojalo opšte mišljenje da zahtevaju drugačiji sistem regulacije, čime se funkcionisanje celokupnog sistema naše kulture podiže na viši nivo.

Što se efekata tiče, očekujem da će se podići efikasnost sistema obavljanja svih delatnosti u oblasti kulture, urediti obaveze i odgovornost državne uprave, pokrajine i lokalne samouprave na svim nivoima u oblasti kulture i poboljšati uslovi za rad i delovanje svih učesnika u kulturnim procesima, što će na kraju krajeva i smanjiti troškove građanima i privredi.

Pored toga, novi zakon generalno stvara povoljan ambijent za osnivanja privatnih ustanova kulture, koje mogu osnivati privatna pravna lica i fizička lica, pod uslovima utvrđenim zakonom.

Zbog svega navedenog, podržavam predložene zakone. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem predsedavajući, poštovani gospodine ministre, sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, na početku želim da svim vernicima srpske pravoslavne crkve, koji slave svetog Jovana Krstitelja, čestitam slavu.

Počeću jednim citatom, naše premijerke, Ane Brnabić, koja je nedavno rekla – Srbija je na mnogim poljima napravila značajni iskorak, ali je onaj u oblasti obrazovanja i reformi toliko veliki da je postala jedna od lidera u Evropi. Zahvaljujući reformi, đaci će učiti programske jezike i imaćemo generacije koje će upisivati srednje škole sa znanjem koje se nekada sticalo na fakultetima. Gospodine ministre, vaš doprinos, doprinos vašeg ministarstva je svakako veliki u ovome.

Pokušao sam da, mislim da sam uspeo da iz ovog seta zakona izvučem po crticama najbitnije stvari zbog kojih bi trebali svakako da prihvatimo ove predloge zakona. Brzo ću pokušati da to nabrojim.

U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije unapređuje se postupak za priznavanje stranih školskih i visokoškolskih isprava, olakšava se i ubrzava priznavanje isprava sa 500 najbolje rangiranih univerziteta, skraćuje se rok postupka sa 90 na 60 dana i postupak unutar agencije se profesionalizuje. Zatim, unapređuju se mere za osiguranje kvaliteta u sistemu kvalifikacija, uključuju se stručnjaci iz privede i drugih nadležnih institucija. Po potrebe se formiraju posebne komisije i stručni timovi. Zatim, usaglašavaju se deskriptori nivoa kvalifikacija sa evropskim. Preko formiranih srednjoškolskih resurs centara, a ima ih već deset formirano u gradovima Srbije, proizvodi će se kadrovi to jest određena vrsta radne snage koja je potrebna privredi, a o njima će se omogućiti stalno usavršavanje to jest obrazovanje za odrasle.

Što se tiče Predloga zakona o žigovima, tri su najbitnije stvari. Prvo je sticanje i zaštita žigova se usklađuje sa propisima EU, uspostavlja se efikasniji sistem zaštite u slučaju povrede žiga, i treće ukida se institut žalbe u cilju pojednostavljenja postupka.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u cilju nesmetanog nastavka uspostavljanja jedinstvenog informacionog sistema prosvete zakon se usklađuje sa novim Zakonom o zaštiti podataka, po pitanju vođenja registra i evidencije u obrazovanju i vaspitanju, uvođenje jedinstvenog obrazovnog broja. Svrhe obrade podataka, prijema podataka i tako dalje.

Dakle, uspostavlja se i uređuje jedinstveni informacioni sistem prosvete koji će obuhvatiti predškolsko, osnovno, srednje obrazovanje i vaspitanje, obrazovanje odraslih, ali i visoko obrazovanje kao i učenički i studentski standard. Zatim, omogućava se racionalno planiranje resursa i budućih investicija i preciziraju se neke odredbe koje su unosile, manji broj odredbi, koje su unosile nedoumice do sada.

U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjem obrazovanju uglavnom se vrše tehničke stvari, zakon se usaglašava sa dva zakona, Zakonom o dualnom srednjem obrazovanju koji je već u primeni, primenjujemo ga i sa Zakonom o dualnim studijama koji još nije u primeni.

Kao peti je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju. Ovde se unapređuje saradnja između obrazovnog sistema i privrede, pa samim tim i razvoj dualnog obrazovanja već od školske 2020/2021. godine. Definišu se i preciziraju razlike između praktične nastave i profesionalne prakse, sa jedne strane i učenja kroz rad, s druge strane. Praktična nastava i profesionalna praksa koji su definisani Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju ostvaruju se u školi, kod poslodavca, ili kombinovano u skladu sa planom i programom nastave i učenja i u obimu do 25%.

S druge strane, učenje kroz rad definisano je Zakonom o dualnom obrazovanju, odvija se samo kod poslodavca u obimu od 20% do 80% od fonda časova stručnih predmeta. U dualni sistem obrazovanja uključuju se i državni organi, a ovim zakonom kao poslodavci uključuje se i Ministarstvo odbrane i MUP. Zbog svega ovog navedenom pozivam sve narodne poslanike da u danu za glasanje prihvatimo ove zakone. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospodine ministre, mogu vam reći samo jedno veliko bravo za objašnjenje koje ste dali. Ubeđen sam da ne postoji apsolutno ni jedan razlog za brigu ni za koga u Bosni i Hercegovini, bez obzira kom entitetu, kom narodu ili kojoj veri pripada. Kako ne postoji razlog za brigu, za njih ne postoji razlog za brigu ni za jednu susednu državu i države u bližem i daljem okruženju. Jer, upravo smo ovim strategijama, Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategijom odbrane Republike Srbije kompletnom našem okruženju, regionu, svima, čitavom svetu, hteli da pokažemo našu miroljubivost, našu miroljubivu politiku, našu želju da se svi konflikti i otvorena pitanja rešavaju mirnim putem, ali istovremeno i našu rešenost i čvrstinu da ne dozvolimo nikome da dira u nacionalne interese Republike Srbije i nikome da dira u Republiku Srpsku, kao garanta Dejtonskog sporazuma. Toliko o tome.

Izuzetno mi je drago kada neko ko predlaže zakon dođe u Narodnu skupštinu i donese nam tako dobar predlog zakona, gospodine ministre sa saradnicima, gospodine generale i gospodo oficiri, tako dobar predlog zakona da mi jednostavno i nemamo o čemu da pričamo, pa onda imamo priliku da čujemo odlične lekcije iz istorije od naših dobrih poznavalaca istorije, dr Vojislava Šešelja i još boljeg poznavaoca istorije, mog kolege Aleksandra Martinovića, imamo prilike da diskutujemo i o drugim raznim temama, jer gotovo da nema nikakvih primedbi na ovaj predlog zakona o Vojsci Srbije. Dakle, dobar zakon, nema mnogo primedbi, nema amandmana, tj. ima amandmana, ali suštinski ne menjaju ništa, nema o čemu mnogo da se diskutuje.

Kada imamo manju vojsku, slabiju vojsku, onda su nam i potrebe za ljudskim resursima mnogo manje. Potreban je manji broj kadrova, manji broj oficira, podoficira, manji broj činova, brža prolaznost njihova u karijeri itd. Kada imamo veću i snažniju vojsku, potreba za većim brojem ljudi se javlja. Potrebno nam je više kvalitetnih i stručnih kadrova, veći broj oficira i podoficira, veći broj činova, da bi prolaznost bila malo sporija, potrebna nam je među njima i stroža selekcija zbog pravilnije kadrovske politike koja je potrebna da se vodi u vojsci.

Osavremenjavanje, uvođenje novog naoružanja i opreme, vojna neutralnost, oslonac na sopstvene snage koju ona zahteva, vraćanje nekada ugašenih jedinica, kao što su 63. i 72. brigada, razne organizacione promene koje smo sproveli i formacijske promene, sve to podrazumeva i neke određene promene u Zakonu o vojsci. Zato je potrebno da i ove promene, tj. uvođenje ponovo, vraćanje u stvari činova kapetana prve klase u oficirske činove, tj. poručnika bojnog broda isto u oficirske činove u rečnim jedinicama, ali i u podoficirske činove vodnika prve klase.

Ja se sećam kada je 2005, 2006. godine vršeno smanjenje brojnog stanja Vojske Srbije, setite se ko je tada bio na vlasti, po meni je mnogo toga urađeno navrat nanos, tj. naglavačke. Vršeno je penzionisanje i prekvalifikacije aktivnog vojnog sastava uz pomoć donacija iz inostranstva. Mi smo oficiri tada, a ja sam bio oficir, među sobom pričali da ono što NATO nije mogao oružjem da uradio, uradio je novcem.

Vršene su razne formacijske i organizacione promene u cilju smanjenja brojnog stanja, gašenja čitavih jedinica, zatvaranje kasarni, ukidanje tj. gašenje jedinica i komandi, uništavanje i prodaja naoružanja, ukidanje redovnog vojnog roka i uvođenje profesionalnog.

Možda sve to nije urađeno sa zlom namerom, ali ideja onoga ko je to inicirao, ne verujem da je bila potpuno dobronamerna prema Vojsci Srbije i prema Republici Srbiji. Srećom, sada imamo drugačije političko rukovodstvo, predvođeno predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem. Srećom, sada imamo i jaču ekonomiju, jaču privredu takođe zahvaljujući njemu i SNS. Srećom, sada možemo razmatrati i promene u vojsci, koje će vojsku voditi na bolje, a ne na gore. Tako da je dobro što uvodimo ponovo, vraćamo ponovo činove kapetana prve klase, tj. poručnika bojnog broda i podoficirski čin vodnika prve klase, i da u javnosti koja ne mora biti potpuno stručna i upućena, ne bi bilo nedoumica i nejasnoća, evo ja ću još jednom ponoviti šta to znači.

Svi znaju da postoje oficirski činovi – potporučnik, poručnik, kapetan, sada i kapetan prve klase, major, potpukovnik, pukovnik, i oni generalski – brigadni general, general major, general potpukovnik i general. Oficiri u rečnim jedinicama imaju slične činove, adekvatne. Imaju čin potporučnika koji je i ovamo potporučnik, sada imaju čin poručnika korvete, koji je u stvari poručnik u kopnenoj vojsci, tj. u drugom vidu, ratnom vazduhoplovstvu i protiv vazduhoplovnoj odbrani. Poručnik fregate je kapetan, poručnik bojnog broda je kapetan prve klase, kapetan korvete je major, kapetan fregate je potpukovnik, kapetan bojnog broda je pukovnik, komodor je brigadni general, kontraadmiral je general major, viceadmiral je general potpukovnik, a admiral je isto što i general.

Ovo je bilo čisto zbog šire javnosti koja ne mora biti toliko stručna i da baš sve zna, ali obzirom da smo mi nacija koje je veoma privržena vojsci, a verujem da ogroman deo stanovništva zna ovo, eto, bolje i od mene.

Na kraju bih želeo još jednom da pohvalim predlog zakona, što se samog drugog amandmana tiče, mislim da je kao i onaj prvi nepotreban i da ne treba da se prihvati, jer smo povećali starosnu granicu i uveli mogućnost da što veći broj ljudi primimo u sastav Vojske Srbije.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani profesore Atlagiću, pravo je zadovoljstvo slušati vaše uvek inspirativne i činjenicama potkrepljene govore.

Region zapadnog Balkana će i u narednom periodu imati još mnogo tenzija, nesumnjivo, raznih političkih nerazumevanja i živeće pod uticajem događaja iz nedavne, pa i daljne prošlosti, ali i pored toga, paralelno se može očekivati ubrzani ekonomski razvoj, napredak, čak i brži nego što će biti napredak zemalja evro zone.

Prema procenama MMF-a, prosečni rast u narednim godinama u Severnoj Makedoniji biće 3,5%, u Albaniji 4%, a u Srbiji čak 4,2% BDP-a. Uporedo sa tim MMF je procenio da će, na primer, u Hrvatskoj rast biti tek oko 1,92%, a neki kompetentni stručnjaci tvrde da će zbog pada evro zone biti i značajnije niži, negde između 1,5% do 1,6%, upoređujući sa naših 4,2%, daleko manje.

Brži ekonomski rast je Balkanu neophodan kao lek zbog intenzivnog odlaska mladih ljudi iz čitavog regiona koji je počeo da se prazni, a taj trend će nažalost trajati sve dok značajno ne popravimo ekonomsku situaciju i dok ljudi ne shvate da više nećemo da se bijemo međusobno, već da ćemo zajedno raditi, stvarati i graditi budućnost bez sukoba i ratova.

Procenjuje se da će čitav region nastaviti da se prazni, da se već ispraznio do sada, da u zemljama regiona živi mnogo manje stanovnika nego što javnost o njima misli i zna. Surova je istina da smo u Srbiji ostali, nažalost, na svega oko 6,5 miliona stanovnika, da ih u Hrvatskoj ima tek 3,2 miliona, u Bosni i Hercegovini jedva 2,7 miliona, u Severnoj Makedoniji oko 1,4 miliona, u Crnoj Gori nema ni 520.000 stanovnika, a na Kosovu i Metohiji danas, računajući i svih 95.000 Srba koji tamo žive, nema ukupno ni 1,2 miliona.

Trend odliva stanovništva iz regiona može se smanjiti samo bržim ekonomskim rastom, a zaustavljanje tog trenda može se očekivati, kako tvrde znalci, tek kada postignemo da nam plate dostignu sada dalekih 1.000 evra. E, onda će ljudi početi da se vraćaju. Takav ekonomski rast nemoguć je bez slobodnog protoka robe, ljudi, usluga i kapitala, bez ukrupnjavanja zajedničkog tržišta, bez mirnog suživota, rasterećenog od straha od rata.

Kako EU gleda na inicijativu „mini Šengen“? Kako mogu da gledaju, osim sa odobravanjem na nešto što afirmiše osnovne postulate ljudskih sloboda na kojima je zasnovana i sama EU, a to su slobode kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala? Ako sa pozicije evropske spoljne i bezbednosne politike posmatramo inicijativu „mali Šengen“, ona se može videti samo u pozitivnom smislu, kao relaksacija odnosa između zemalja tzv. zapadnog Balkana, pa i mnogo šire.

Iskreno, da sam na njihovom mestu, dakle, da sam ja na mestu ljudi koji u EU odlučuju o proširenju na zemlje zapadnog Balkana, ne bih ni ja rado prihvatio da mi neko sa Balkana, ko nije uspeo da reši međusobne odnose, neko ko i dalje živi u prošlosti opterećen sukobima, ratovima, opterećen podelama, neslogom, granicama, međama i osvetama, da mi taj neko svojim ulaskom u EU poremeti ionako rasklimane odnose zbog „Bregzita“ i drugih unutrašnjih i tzv. evroatlantskih problema. Da sam na njihovom mestu sigurno da bih bio protiv unošenja tzv. bureta baruta u kuću zvanu EU koju sam upravo nameravao da okrečim. Ali, zato bih blagonaklono gledao na svaku inicijativu koja ide u tom smeru da makar ovlaži taj barut u tom buretu baruta zvanom Balkan.

Siguran sam da EU na inicijativu „mali Šengen“ može gledati samo blagonaklono i sa odobravanjem, iako se ne zavaravam mišlju da neće biti i onih zloća koji će želeti da nam na svaki način napakoste, motivisani željom da jednostavno komšiji crkne krava.

Inicijativa „mali Šengen“ između Srbije, Albanije, Severne Makedonije, ali i, očekujem, drugih zemalja koje će joj pristupiti na svojstven način, obesmišljava ideje o novim podelama zatvaranjima u granice ratovima i vraćanjima u prošlost u kojoj bismo svi bili zarobljeni i okovani u lance sopstvenih zabluda, predrasuda i samodovoljnosti. Naša deca bi u takvoj budućnosti, zarobljenoj u prošlost, živela u getovima, svojevrsnim logorima, ograđeni bodljikavom žicom iznad kojih bi stalno fijukale granate, zviždali kuršumi, a oni bi do pojasa bili zaglibljeni u blatu natopljenom krvlju.

Ne! Mi iz SNS to ne želimo, ni svojoj, ni vašoj, ni bilo čijoj deci, zato želimo promene.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac–Lojane je samo jedan od niza sporazuma koje ćemo imati sa zemljama u regionu, a koji će omogućiti slobodu kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala kao preduslov za uspostavljanje boljih međusobnih odnosa i ekonomski rast i oporavak naših posrnulih ekonomija, razvoj privrede, nova zapošljavanja, smanjenje i zaustavljanje odliva stanovništva i mirniju budućnost. Podržavamo Sporazum i glasaćemo za njegovo potvrđivanje. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani gospodine generale, poštovani oficiri, poštovani narodni poslanici, u ovim kasnim satima, evo, sada je 21 sat i 46 minuta, nadam se da vam je koncentracija i dalje na dovoljno visokom nivou da ćete propratiti i ovu moju diskusiju, a ja ću gledati da budem kratak, jer pravo da vam kažem malo sam se i umorio.

Danas kada razmatramo predloge strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije i strategije odbrane Republike Srbije želim na početku, pre nego što pređem na one dve glavne stvari o kojima ću govoriti, da kažem sledeće – da je veoma važno i veoma bitno da se na pripremi ova dva dokumenta radi još od novembra 2016. godine, kada je formirana interresorna posebna radna grupa u čiji sastav su ušli predstavnici Ministarstva odbrane, Generalni sekretarijat predsednika Republike Srbije, Bezbednosno-informativna agencija, Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu podataka, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, predstavnici još sedam ministarstava, tu su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo za evropske integracije.

Ovo je veoma bitno da znamo kako bismo shvatili da su predloge ovih strategija radili veoma ozbiljni ljudi, veoma ozbiljna radna grupa, koja je svakako sagledala kompletno objektivnu situaciju u kojoj se Republika Srbija nalazi. Sa stanovništva strategijskog okruženja posebna radna grupa je izvršila procenu izazova rizika, pretnji i bezbednosti Republike Srbije, o čemu ću još nešto reći. Formulisani su nacionalni i odbrambeni interesi, formulisana je i politika nacionalne bezbednosti i odbrane, definisani su sistemi nacionalne bezbednosti i odbrane i definisana su ključna opredeljenja, kao što je vojna neutralnost, o čemu ću takođe još nešto reći, sveobuhvatni pristup bezbednosti, očuvanje AP Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije, što je veoma, veoma značajno, opredeljenje za pristupanje EU itd.

E sada, vratiću se na prvu od dve stvari koje želim da naglasim, vratiću se na procenu izazova, rizika i pretnji bezbednosti Republike Srbije, zato što smatram da je pored svih stvari koje ste ovde naveli u Predlogu strategije, i ovde sad molim za malo pažnje, mora se ozbiljno uzeti u obzir još nešto čega nema u Predlogu zakona, ja verujem da ste i o tome razmišljali, kao izazov, rizik i pretnju, mislim pre svega na namerno organizovanje i podstrekivanje na nasilne proteste, demonstracije, blokade institucija i ustanova, širenje nemira, nereda i haosa u cilju destabilizacije društva, neoružanih i oružanih sukoba ili u cilju vaninstitucionalne promene vlasti.

Svedoci smo da nam se godinu dana unazad na ulicama gradova događaju demonstracije, uglavnom mirne, ali bilo je i nasilnih. Takve situacije, takvi ambijenti i takva okruženja mogu se i te kako zloupotrebiti i iskoristiti od strane naših neprijatelja i da se preko ubačenih elemenata koji mogu izazvati i incidente sa žrtvama izazove haos, izazovu neredi, izazovu žrtve, koji kasnije mogu prerasti, proširiti se i ne biti više pod kontrolom. Pre svega sam mislio na, recimo, upad motornim testerama u Javni servis RTS, mislim na onu opsadu Predsedništva, zgrade u kojoj je predsednik Republike Srbije, mislim o pokušaju upada u Narodnu skupštinu Republike Srbije skoro, pre neki dan, od strane nekih grupa predvođenih opozicionim liderima, tj. liderima tzv. Saveza za Srbiju. Sve te situacije su mogle da se iskoriste da neki naši potencijalni neprijatelji podmetnu neki incident, da nam ubace nekog pojedinca, grupu itd. da pripuca. U tom haosu, kada padne prva žrtva, teško je kontrolisati šta će se dalje događati.

Svaka čast predsedniku Aleksandru Vučiću, svaka čast na njegovoj smirenosti i mudrosti, na njegovom savetu da budemo mirni i da ne reagujemo u takvim situacijama. Ali oni koji protestuju, koji koriste nasilje za ostvarenje svojih ciljeva moraju biti svesni da i na drugoj strani ima onih koji nisu njihovi istomišljenici. Zar treba da dođe do sukoba između jedne i druge strane? Dokle će moći čak i predsednik Republike svojim autoritetom da zaustavi onu drugu stranu, da ne bude isprovocirana, tj. iz revolta da učini nešto što nije u redu.

Neprijatelj može organizovati i ubaciti nekoga ko će namerno izazvati prvi sukob, sa ozbiljnim posledicama, koji se može raširiti i prerasti u ozbiljne sukobe sa žrtvama, koji se ne mogu kontrolisati i koje je teško zaustaviti. Da li je potrebno da podsećam na sve one obojene revolucije i kako su se one događale širom sveta? Prvo je bilo mirno, a onda negde neko zapuca, negde neko bude ranjen, negde neko pogine, pa drugi, pa treći itd, počinje da se širi i više nije pod kontrolom. Ovaj izazov, ovaj rizik, ovu pretnju nadam se da ste uzeli u obzir.

Druga stvar o kojoj sam hteo da nešto kažem je, a vidim da su mnogi govornici govorili pre mene, nešto što se tiče našeg ključnog opredeljenja, a to je vojna neutralnost. Ona je u potpunosti u skladu sa našom spoljnom politikom, našom okrenutošću podjednako ka istoku i zapadu, sa našim opredeljenjem da razvijamo prijateljske odnose i sa SAD i sa Ruskom Federacijom i sa Kinom i sa EU i sa NATO, ali i sa ODKB, podjednako.

Druga stvar o kojoj sam hteo da nešto kažem je, a vidim da su mnogi govornici govorili pre mene, je nešto što se tiče našeg ključnog opredeljenja, a to je vojna neutralnost. Ona je u potpunosti u skladu sa našom spoljnom politikom, našom okrenutošću podjednako ka istoku i zapadu, sa našim opredeljenjem da razvijamo prijateljske odnose i sa SAD i Ruskom Federacijom i sa Kinom i sa EU i sa NAT, ali i sa ODKB, podjednako.

Mi time pokazujemo u stvari naše opredeljenje da želimo mir. To je najbolja politika koju u ovom momentu možemo da vodimo, nema bolje definitivno. Svako drugo opredeljenje na jednu stranu izazvalo bi onu drugu stranu protiv nas. Vojna neutralnost je za Republiku Srbiju najbolje i najbezbednije rešenje koje nam omogućava saradnju sa svima. Istovremeno ne izaziva jednu stranu da nas optužuje da smo se priklonili onoj drugoj ili nekoj drugoj i ne dovodi nas u situaciju da zbog tuđih interesa, interesa drugih članica tih vojnih saveza od svih prijatelja pravimo neprijatelje.

Čini mi se da je neko, neka država članica EU celoj EU nametnula strah od Rusije iz svojih nekih interesa, pa sada čitava EU u Ruskoj Federaciji vidi najvećeg potencijalnog neprijatelja. Ne smemo dozvoliti, zato je i dobro što smo vojno neutralni da interesi pojedinih zemalja nam nametnu da od svojih prijatelja stvorimo neprijatelje. Vojna neutralnost uvek, ali pazite sada, dokle? Samo do eventualnoj oružanog ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije od strane nekog vojnog saveza tj. sve do eventualnog proglašenja ratnog stanja. Od tog momenta nema više vojne neutralnosti.

To naše opredeljenje je moglo da važi do tada, a od tada od tog eventualnog momenta, daj bože da se nikada ne ponovi, ne sme nas ništa ograničavati od stvaranja novih vojnih saveza, ulaska u vojne saveze sa prijateljskim zemljama, sa našim saveznicima, državama, pa i vojnim savezima ne sme nas ništa u tome ograničiti pa ni ovakvo opredeljenje u miru. Znači opredeljeni smo za vojnu neutralnost dok se ne daj bože dogodi rat. U ratu, tražićemo svakako vojne saveznike. Zamislimo da nas par zemalja, evo ovde iz okruženja sa Balkana napadne. Hoćemo li se stvarno isključivo sami braniti, rekao sam par zemalja, to može da bude i više, ili ćemo u takvoj situaciji u ratu potražiti svog saveznika?

U svakom slučaju ovi predlozi Strategija nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane su izuzetno, izuzetno kvalitetni dokumenti, daleko bolji nego što su bili do sada, sažetiji, koncizniji i kvalitetniji, jasniji i svakako ću, bez obzira na ovo što sam izneo kao svoje mišljenje, svakako ću glasati za njih.

Ja bih samo želeo gospodine ministre, samo bih želeo jedno malo pitanje da vam postavim. Da li ste potpuno sigurno, kao ministar odbrane, da recimo Boška Obradovića ne plaća niko sa strane da nas provocira, da izaziva eventualne sukobe i nerede? Verujem da niste. Spomenuo sam njega, ima još sličnih. Znači, možda su plaćeni da rade to. Možda nisu plaćeni, možda to i ne znaju svi oni koji učestvuju u tome, ali dovoljno je da jedan bude potkupljen. Još jednom ponavljam izvrsni su vam predlozi strategija i svakako ću glasati za njih. Hvala vam.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, ponekad mi je stvarno žao kada moramo da prekinemo replike, krug replika, jeste zabavno i ima šta da se nauči odatle.

Danas po prvi put posle 17 godina raspravljamo o završnim računima budžeta. Prvi put posle 17 godina država polaže račun građanima. Konačno govorimo o tome ko je i kako trošio novac iz državne kase sve od 2002. do 2018. godine.

Ovih zadnjih petnaestak dana dok sam čitao i proučavao ove završne račune, onoliko, koliko je bilo u mojoj moći, malo sam surfovao internetom čisto da se podsetim kakvi su uslovi bili u to vreme, kakvi su komentari bili od strane stručnjaka i onih direktnih učesnika trošenja novca iz budžeta, zašto završi račun nije mogao da se nađe na plenarnim sednicama Skupštine Republike Srbije. Kada sam video da je sva snaga trošena tada na usvajanje budžeta i rebalansa budžeta, bilo je potpuno jasno da oni, ne da nisu hteli, oni nisu imali šanse tada da skupe kvorum i da reše bilo kakav završni budžet.

Tada je bilo mnogo stručnjaka koji su znali itekako dobro kako se troši novac iz budžeta, ali niko nije, uglavnom niko nije znao da da objašnjenje zašto.

Sada prvi put posle 17 godina imamo priliku da kroz jedan potpuno transparentan način, kroz jedan proces u Skupštini, kroz debatu na plenarnoj sednici Skupštini Republike Srbije čitavu javnost upoznamo kako je budžetski plan ostvaren svake od ovih pomenutih godina. Znači, za 17 godina imamo 17 završnih računa. Ja nisam finansijski stručnjak, ovde u Skupštini ima i finansijskih stručnjaka, ali me strašno interesuje koliki su bili planirani prihodi i rashodi, koliko je zaista prihodovano i trošeno, odakle je prihodovano i na šta je trošeno, koliki su bili manjkovi u državnoj kasi, a bilo ih je, ko je sve subvencionisan i sa koliko para, koliko nas je koštalo zaduživanje države, na šta je utrošen svaki javni dinar u poslednjih 17 godina?

Ovim sadašnjim odgovornim postupkom, kada imamo ovih 17 završnih računa, prekidamo lošu praksu koja traje skoro dve decenije, da javnost niko ne upoznaje gde je trošen novac iz budžeta i da za to, zamislite, niko ne odgovara.

Još od 2001. godine ove teme nije bilo na dnevnom redu i pored toga što je prema Zakonu o budžetskom sistemu Vlada Srbije, svaka od prethodnih Vlada Srbije, svih ovih godina unazad bila dužna da do 15. jula tekuće godine Skupštini dostavi završni račun za prethodnu godinu. Do sada niko nije odgovarao za to što državni računi Srbije nisu usvajani od 2002. godine uprkos zakonskoj obavezi.

Zamislite preduzeće, zamislite jednu firmu koja radi godinu dana, ima prihode i rashode, troši, kupuje, proizvodi, prodaje, dobija novac, troši novac, itd. i onda dođe kraj godine i oni ne urade završi račun. Zavuku ruku u neki, šta ja znam, državni džep i izvade novu količinu novca i tako teraju sledeću godinu. Ovo je bilo samo slikovito zbog nekih koji će tako bolje shvatiti.

Ipak, moramo napomenuti, ali tek počev od 2009. godine, reviziju završnih računa budžeta redovno je radila DRI, na šta ih je obavezivao i obavezuje i dalje Zakon o državnoj revizorskoj instituciji. Dakle, reviziju završnih računa budžeta Republike Srbije od 2009. godine radila je DRI, tako da je na internet stranicama DRI objavljeno do sada 10 ovakvih izveštaja.

Finansijski stručnjaci se slažu u činjenici da je učinjen značajan korak ka unapređenju sistema upravljanja javnim finansijama, ali i da je svih ovih godina propuštena prilika, koja se ne može nadoknaditi, da se prikažu neke važne informacije o izvršenju budžeta, pa i da se ustanovi odgovornost za nepravilnosti i nezakonitosti.

Od danas kada Srbija konačno ulazi u period održivosti javnih finansija rasprava o završnim računima treba da bude, ne samo dobra praksa, već i obaveza ove i svakih budućih vlada.

Srbija koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić i SNS jeste i mora biti drugačija i daleko odgovornija od svih onih prethodnih vlasti i svih onih političara koji bi najviše želeli da narod zaboravi kako je bilo dok su oni bili na vlasti.

Danas kada su državne kase opet pune ti žuti političari okupljeni oko tajkuna Dragana Đilasa bi da se ponovo vrate na vlast, i to, ako je moguće, bez izbora. Šta će im izbori, oni žele da izazovu sukobe, da izazovu nerede i da u nekoj vanrednoj situaciji njih ponovo neko vrati na vlast. Boško Obradović bi bio zadovoljan, ne punim mandatom, ali sa punim kapacitetom da može makar još jedno godinu dana da zauzme neku fotelju. Dakle, preko ulice, jer, eto, danas naknadno naknadno su pametniji i danas konačno bolje od svih ostalih oni znaju kako treba da se troši novac iz sada punih državnih kasa. Evo, juče je Dragan Đilas ili možda prekjuče, grešim, na Tviteru objavio šta bi on u, ne znam, pet, šest, sedam, osam tačaka šta bi on sve sada uradio i kako bi se potrošio novac iz državnih kasa. Sad se setio.

Neće moći, narod ne zaboravlja. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.

Poštovani narodni poslanici, na dnevnom redu imamo izbor Nadzornog odbora. Smatram da je to jedno od kompromisnih rešenja, ali svakako dobro za poboljšanje izbornih rezultata i izbornih uslova.

Smatram da je zadatak Nadzornog odbora veoma važan, a to je da on sprovodi opšti nadzor nad postupcima kako političkih stranaka koje učestvuju u izbornom procesu, kandidata koji se kandiduju i koji se nalaze na izbornim listama, tako i sredstava javnog obaveštavanja, to jest medija, javnog mnjenja u celokupnom postupku sprovođenja izbora.

Ja bih dodao da bi jedan od narednih zadataka tog Nadzornog odbora svakako morao da bude i nadgledanje opšte situacije koja će prethoditi izborima koji moraju biti na proleće 2020. godine, jer Ustav to nalaže, da nadgledaju ko to i na koji način pokušava da spreči jedan deo biračkog tela da izađe na izbore.

Osnovno je i Ustavom zagarantovano pravo svakog građanina Republike Srbije da bira ili da bude biran i smatram da je grubo kršenje svih naših zakona, vezanih za izbore, i samog Ustava, ako neko bude sprečavao bilo koga da izađe na izbore.

Zašto kažem ako bude sprečavao? Ovi koji pozivaju na bojkot izbora su nemalo puta na društvenim mrežama, pre svega na Tviteru, objavili ili nagovestili svoju nameru da će se na dan izbora ponašati tako da će na neki način, može se verovati u to, pokušati da spreče da na nekim izbornim mestima birači izađu i da glasaju. Kako će to uraditi, ne znam, ali iz nekih njihovih izjava se može i tako nešto nagovestiti.

Kome se oni obraćaju? Koja je ta ciljna grupa koju oni pozivaju na bojkot izbora i ne samo na bojkot, kažem na sve moguće načine da učestvuju u sprečavanju drugih da izađu na izbore. Oni su već sada počeli da lepe svuda gde god stignu one njihove nalepnice „bojkot“ itd. Ko zna šta će im pasti na pamet da rade tamo pred izbore i na dan izbora. E, o tome se mora povesti računa. Ko je ta ciljna grupa, kome oni upućuju poruku, ko su im eventualni istomišljenici, ko se pojavljuje uopšte na njihovim skupovima, ko im daje podršku, ko bi to mogao da bude taj koji će grubo prekršiti sve naše zakone i Ustav i pokušati da spreči bilo koga da glasa?

Mislim da su to pre svega bivši članovi tih stranaka i frakcija koje su proizašle kada su im se stranke raspale itd. To su oni nezadovoljni ljudi rezultatima koje su postigli na poslednjim izborima. Izgubili su mnogo, ništa nisu dobili, lutaju, ne znaju ni sami šta će dalje, ne vide izlaz iz te situacije i eto, to su oni u prvim redovima koji šetaju, štrajkuju, blokiraju institucije itd.

Zatim, tu su zaposleni u preduzećima, tj. firmama koje su u vlasništvu raznih tajkuna koji vode te stranke, pa onda moraju jadnici zbog opasnosti da budu otpušteni, da slušaju šefove, pa da budu i oni prisutni tako na tim skupovima.

Zatim, tu su nezadovoljni ljudi iz raznih razloga. Moramo priznati, ima i takvih. Nezadovoljni su i bivšom vlašću, nezadovoljni su i, možda, i sadašnjom vlašću, imaju pravo da budu nezadovoljni. Ima i takvih. Ne kažemo da su nepošteni, loši, ali su iz nekih razloga nezadovoljni. I oni mogu biti ciljna grupa.

Ima onih koji su nezadovoljni svojim položajem nakon promene vlasti na prošlim izborima, jer ništa nisu dobili. Znate, ono kad kažu – a, gde sam tu ja? Mislili su da imaju sve, i imali su mnogo toga, pa su odjednom izgubili, a nema ih nigde u ovoj novoj, da kažem, priči. I oni mogu biti ta ciljna grupa.

Međutim, iako sam ovu podelu napravio dosta grubo i nemojte mi zameriti ako sam i pogrešio u tome, ima jedan deo te ciljne grupe koji me posebno interesuje i na koji želim da obratim pažnju. To su mladi buntovni ljudi, studenti, pre svega, koji imaju energije i želje da stvaraju, imaju tu mladalačku energiju, imaju tu želju da učestvuju u kreiranju političkog života u zemlji, ali nisu se opredelili politički, nisu članovi ni jedne stranke, ni jedne političke partije, tek su počeli, studenti su, mladi itd.

Neko im je rekao – e, hajde, sada možete te svoje želje, ta svoja stremljenja da ostvarite tako što ćete sad vi nešto krenuti u nekakve proteste, u nekakve blokade. Neću nabrajati slučajeve, imali smo ih u skorije vreme.

To su školovani mladi, inteligentni ljudi, ali nisu se, čini mi se, pravilno opredelili. Oni nisu članovi, većina njih, nisu članovi ni jedne političke stranke, ali su pod uticajem političkih stranaka. Žele promene, imaju energije da te promene i predvode, ako treba, ali nekako se nisu pronašli u svemu tome.

Evo, ja njima šaljem poruku da za takve ljude ima mesta u SNS, jer ako su mladi, hrabri, pametni, talentovani, borbeni, u SNS uvek ima mesta za takve mlade ljude. Sve svoje ideje, pa možda i one oko kojih se sada trenutno ne slažemo, oni mogu da ostvare ako se aktivno priključe SNS. Jer, ako su im ideje dobre, u našim mesnim odborima će svakako pridobiti odgovarajuću pažnju. Za određeno vreme mogu ti ljudi, ti mladi ljudi, zauzeti značajnije položaje, funkcije itd. Ja ih evo pozivam da se priključe SNS. Ako vrede, ako su borbeni itd, jednog dana mogu oni da predvode i da kreiraju tu našu politiku. Vrata su svima otvorena.

Nemojte da vas neki Boško Obradović ili neki Dragan Đilas ili njima slični, odvraćaju od toga da izađete na izbore i da svoje Ustavom zagarantovano pravo da birate ne ostvarite. Ko to ima pravo da vam zabrani i da vas uopšte ubedi da izađete i da glasate na izborima? Ako ste nezadovoljni, u redu, i to je ljudski. Dođite da zajedno ostvarimo možda te vaše ideje. Možda su te vaše ideje koje imate kvalitetnije od ovih koje sada imamo. Dođite da to odradimo zajedno.

Bolje je izaći na izbore i birati, nego ne izaći. Prevara zvana „beli listići“ je nekada mnogo koštala neku stranku. Eto, naučite se na tim greškama. Ako vas sada ponovo neko prevari pa ne izađete na izbore, neko drugi će izabrati vlast i sutra nemate nikakvo moralno pravo da kritikujete, da budete nezadovoljni itd.

Mislim da je zadatak Nadzornog odbora da vodi računa o tome ko od političkih stranaka propagira bojkot izbora, ko na taj način vrši pritisak na birače i sprečava ih da oni ostvare svoja prava koja su zagarantovana Ustavom. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, dana kada govorimo o drugoj zajedničkoj načelnoj jedinstvenoj raspravi tj. pretresu o zakonima kojima potvrđujemo različiti sporazume, vidimo da u stvari imamo sedam različitih zakona o različitim sporazumima, tj. potvrđivanju garancija, potvrđivanju finansijskog ugovora, ali ima nešto zajedničko između svih tih sporazuma i svih tih garancija, a to je sledeće, da su svi oni postignuti između ravnopravnih pregovaračkih strana.

Zašto ovo ističem? Znači, jedna pregovaračka strana je Vlada Republike Srbije, a druga pregovaračka strana, recimo je Vlada Slovačke Republike, kada se radi o sporazumu, o regulisanju duga Republike Srbije prema Slovačkoj ili SAD, kada se govori o poboljšanju usaglašenosti poreskih propisa ili sa Ruskom Federacijom, kada sa njihovom Vladom potvrđujemo sporazum o odobravanju državnog izvoznog kredita, ili kada potvrđujemo, dajemo garanciju dvema bankama „Rajfajzen banci“ i banci „Intesa“ kada treba da garantuju „Srbijagasu“ dalju izgradnju dela gasovoda. Ili finansijski sporazum vezan za ugovor auto-puta E80 na deonici Niš – Merdare, koji postižemo sa EU i tako dalje da ne nabrajam. Dakle, radi se o sporazumima između dve ravnopravne strane.

Zašto ovo ističem? Pa, mnogo je ružno kada sa nekim pregovarate a taj neko prema njemu imate neki podanički odnos. To smo mogli videti čak i nedavno, pre nekoliko dana, od dela naše opozicije koja je prvo pozvala međunarodne predstavnike, predstavnike Evropskog parlamenta da kao posreduju između naših, između tog dela opozicije i dela vlasti, to jest da učestvuju u međupartijskom dijalogu o poboljšanju uslova za održavanje parlamentarnih izbora 2020. godine. Onda se kao naljute, pa kao neće da učestvuju. U stvari šta su hteli? U stvari su hteli da ti Evropski parlamentarci predvođeni gospođom Tanjom Fajon i Vladimirom Bilčikom, budu nekakve sudije, pa da presuđuju između zamislite te opasno velike opozicione grupe okupljene oko Saveza za Srbiju i svih ostalih. Znači, toliko su sebe uzdigli, toliko sebi daju važnost i tako dalje, kao neće oni uopšte da razgovaraju sa predstavnicima vlasti nego su im potrebni nekakvi posrednici sa kojima jedino mogu da razgovaraju, pa će ti posrednici da prenesu njihove želje i tako dalje.

Znači, taj podanički odnos je strašno ružan. Zamislite kako bi takvi ljudi vodili državnu politiku kada bi, ne daj Bože jednog dana došli na vlast. Upravo tako, podanički. Da ne bi bilo nejasnoća nekih, tu delegaciju Evropskog parlamenta koju je predvodila gospođa Tanja Fajon, predsednica Odbora Evropskog parlamenta za odnose sa Srbijom i dva bivša poslanika Evropskog parlamenta Eduard Kukan i Knut Flenkeštajn, i u kojoj učestvuje i Vladimir Bilčik izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju je mogu reći dobro odradila svoj posao. Iako je bilo raznih natpisa u štampi i tako dalje. Ne možemo mi reći za Tanju Fajon da je bila zlonamerna prema nama, mada znamo da je poznata njena ne skrivena naklonost prema tom delu opozicije, pogotovo prema strankama koje u svom nazivu imaju reč demokratska. Ali, njena grupacija u Evropskom parlamentu je na primer je dan pre posete evro poslanika Beogradu organizovala debatu, za koga? Za članove Saveza za Srbiju o kojoj se nisu čula drugačija mišljenja.

Znači, postojala je samo jedna strana koja je pričala. Oni su otišli tamo da bi pljuvali po Srbiji, da bi iznosili razne neistine, laži i tako dalje, doduše nije bilo mnogo gledalaca, nije bilo mnogo zainteresovanih da čuju sve to što oni slušaju, jer i oni znaju ko je Dragan Đilas i oni znaju šta je radio dok je bio na vlasti i tako dalje.

Ima jedna interesantna stvar sa te debate, da je tako nazovemo. Kažu da je Dragan Đilas govorio na nekom nepoznatom stranom jeziku. NJegovi prijatelji kažu da je to engleski jezik, ja ne znam, verovatno. Ostaće upamćen po tome.

Znači, veoma je bitno da sačinjavamo sporazume, učestvujući kao potpuno ravnopravna strana sa drugom pregovaračkom stranom. Ovi sporazumi su svakako razvojni za Srbiju i odgovorni. Evo, na primer, sporazum sa Slovačkom je veoma bitan jer mi vraćamo dug koji je stvoren još u vreme Čehoslovačke i kao jedna veoma odgovorna država, odgovorna vlast, moramo poštovati i svoje obaveze.

Da ne bih dužio dalje, svakako podržavam sve ove sporazume, njih ima sedam. U danu za glasanje glasaću za njih. Hvala.