I ova Vida Popović-Škero, koja je predsednik Okružnog suda u Beogradu. To su dve glavne poluge u pravosudnom sistemu preko kojih mafija zaobilazi zakone i sudi isključivo po volji DOS-ovskih državnih funkcionera.
Dame i gospodo narodni poslanici, umesto besmislene rasprave o gatarama, vračarama, vidovnjacima, čime obiluje ovaj zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Srbije, mi moramo da povedemo raspravu o najvećem zlu koje ugrožava Srbiju, a to zlo je mafija. Znaju se glavne mafijaške vođe, znaju se glavni mafijaški instrumenti i da bi se mafiji stalo u kraj mora se glavni mafijaški instrument Zoran Đinđić smeniti sa funkcije predsednika Vlade Srbije.

Znači, nemam pravo na repliku?

Niste mi je dali? Zašto?

Zašto ste mi onda uopšte dali reč?

Dajte mi onda po Poslovniku i molim vas da vi onda ćutite, a ja ću da govorim o Poslovniku.

Znam, ali nisam još ni počeo da govorim, a vi me prekidate. Otkud sad to. Da li mogu da počnem?

Prvo, prekršili ste Poslovnik zato što ste dali reč Čedomiru Jovanoviću kao šefu poslaničke grupe, a meni ste dali mogućnost da repliciram, pa onda na pobunu iz klupa Čedomira Jovanovića ste se predomislili. A, hteo sam da vas upozorim, što se tiče i Poslovnika, ovde je Čedomir Jovanović govorio o nekim ratnim zločinima, vi niste reagovali.
Jedan od najvećih ratnih zločinaca je Ljubiša Savić Mauzer, visoki funkcioner Demokratske stranke, predsednik Demokratske stranke
za Republiku Srpsku, s kojom je Đinđić učestvovao u kampanji 96. i 97. godine.

Pa ne dozvoljavate mi uopšte da reklamiram Poslovnik...

Nemojte mi onda upadati u reč, dozvolite da vam objasnim u čemu se sastoji povreda Poslovnika. Ne možete vi, kada vas kritikujem kroz reklamiranje povrede Poslovnika, odmah da mi upadate u reč i odgovarate. Morate da me saslušate ta tri minuta, pa da mi onda objasnite šta imate.

Niste u obavezi da mi onemogućite da govorim po Poslovniku.

Glavni ratni zločinac u Republici Srpskoj je Ljubiša Savić Mauzer, visoki funkcioner Demokratske stranke. On je u   Janji   pobio   najviše   ljudi,  više  od   hiljadu   TAM-ova 3,5-tonaca opljačkao.

Povreda Poslovnika je što vi puštate Čedomira Jovanovića da razne optužuje, a glavni ratni zločinci su bili Đinđićevi kompanjoni.

Dame i gospodo narodni poslanici, prekršen je Poslovnik naknadnim uvršćenjem ove tačke u dnevni red. Po Poslovniku, jednom fiksirani dnevni red za vanredno zasedanje ne može se menjati. Može se menjati samo redosled tačaka. Za ovu tačku dnevnog reda bilo je potrebno sazvati novo vanredno zasedanje. Naravno, to novo vanredno zasedanje je moglo biti i u pauzi tekućeg, ali je poslovnička forma morala da se poštuje.
Podsetiću vas na sličnu situaciju negde iz maja meseca prošle godine. U toku zasedanja se išlo sa inicijativom za izglasavanje deklaracije o stanju na Kosovu i Metohiji i morala je da bude zakazana nova sednica. U ovom slučaju imamo pred sobom član 164. Poslovnika, koji kaže: "Na vanrednom zasedanju Narodna skupština radi po unapred utvrđenom dnevnom redu koji je dostavio podnosilac zahteva za održavanje vanrednog zasedanja".
Dakle, dnevni red se unapred utvrđuje. Utvrđuje se pre početka zasedanja, utvrđuje se u samom zahtevu za vanredno zasedanje i Skupština je dužna da svoj rad vezuje isključivo za taj dnevni red.
Stav 2. istog člana kaže "Redosled razmatranja tačaka dnevnog reda ne može se menjati bez saglasnosti predstavnika predlagača, na čiji je zahtev vanredno zasedanje zakazano".
Predlagač ne može dodati novu tačku dnevnog reda, ni uz saglasnost Skupštine. Tu saglasnost Skupštine uopšte nije bitna. Skupština mora da se sazove svaki put kada ovlašćeni predlgač traži vanredno zasedanje i Skupština se ne izjašnjava o dnevnom redu, jer se on unapred utvrđuje. Nije bilo moguće po Poslovniku da se Skupština izjašnjava o dopuni dnevnog reda. Moralo se zakazivati vanredno zasedanje, odnosno vanredna sednica.
Naravno, vama ne znači mnogo ukazivanje na kršenje Poslovnika i ovo ukazivanje nije zato da biste vi promenili svoj stav u odnosu na Ustav i Poslovnik, nego da bi javnost i ovom prilikom saznala kako poštujete načelo ustavnosti i zakonitosti rada Parlamenta.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas Narodna skupština Republike Srbije treba da se izjasni o davanju garancije za jedan kredit koji vredi 100 miliona maraka. Za 100 miliona maraka mi smo dobili 3,5 strane kucanog teksta, obrazloženje koje je samo pro forme. Šta se ne vidi iz ovog obrazloženja? Kada je ugovor potpisan, šta ugovor sadrži, ko je potpisao ugovor, da li je EPS mogla ove poslove da obavi bez podizanja kredita, a ako nije, zašto je onda danas struja skuplja 10 puta nego što je bila pre dve godine. Danas je kilovat već više od pet dinara, skoro 10 centi, negde oko 9 centi.
Kod nas je struja već odavno mnogo skuplja nego u zapadnoj Evropi. Gde onda ide taj novac od poskupljenja struje, ako ne ide u remont postrojenja i proširenje obima proizvodnje uglja kao glavne sirovine za proizvodnju. Zašto ovolika cena struje, ako stoje na raspolaganju krediti sa odloženim rokom vraćanja.
Drugo, zašto Parlament nije dobio elaborat o neophodnosti zaduživanja, sa specifikacijom svega što je potrebno nabaviti za našu elektroprivredu da bi se izvršio remont, sa specifikacijom onoga što mogu da proizvedu naše firme i onoga što mora da se uveze, jer naše firme nisu u stanju da proizvedu i da se iz tog elaborata vidi da je raspisan javni konkurs, licitacija, tender, da se javilo više inostranih firmi i da su zaista odabrane one koje mogu da isporuče najkvalitetniju opremu pod najpovoljnijim uslovima. Nikakvih garancija nemamo.
Ovde se od Narodne skupštine traži da preuzme na sebe izdavanje garancije Republike Srbije za nešto za šta ni jedan poslanik nije zapravo upućen o čemu se radi. Možda je to neophodno, možda je ovo kreditni aranžman koji se sklapa pod najpovoljnijim uslovima, ali bar pokušajte da nas ubedite da je zaista tako. Pokušajte da nas ubedite da EPS nije mogla bez ovog kredita, pokušajte da nas ubedite da je ovo kredit koji se podiže pod najpovoljnijim uslovima na svetskom tržištu, pokušajte da nas ubedite da će oprema koja se nabavlja novcem ovog kredita da bude najkvalitetnija i najjeftinija.
Niko nije pokušao da nas u to ubedi. Ovde izlazi ministar Đelić i on se samo hvali, 12 godina nije bilo kredita za Elektroprivredu, a sada je Elektroprivreda dobila kredit. Naravno, onome ko je neupućen to izgleda lepo, ali onome ko je upućen, ko je ranije čitao bar knjigu Momčila Cemovića, bivšeg viceguvernera NBJ i ministra finansija, čiji je naslov "Zašto smo se i kako smo se zaduživali", sve je ovo sumnjivo i ovo je način kako se ranije komunistički režim u Titovo vreme zaduživao i kako je taj titoistički režim bankrotirao.
Niko ne vodi računa o kakvim je kreditnim aranžmanima reč, a svi se hvale kako su dobili novac. Pogotovu, što je ovde izražena sumnja da je novac stigao ranije i da je taj novac već potrošen, bar delimično.
Gde nam je garancija da je taj novac racionalno potrošen, zašto taj elaborat nije stigao u Parlament, zašto se to krije od narodnih poslanika. U svakoj varijanti, kada javno preduzeće koje preuzima na sebe ovakvu kreditnu obavezu u inostranstvu, morala je i Vlada prethodno da se izjasni. Javno preduzeće po našem zakonu nije smelo ovoliki kredit da uzme u inostranstvu, a da ne dobije saglasnost Vlade.
Kada je kreditni aranžman sklopljen, kada je Vlada Javnom preduzeću EPS dala tu saglasnost, koliko je vremena prošlo od sklapanja kreditnog aranžmana do obaveštavanja Narodne skupštine Republike Srbije, zašto je bilo hitno da se ovo preko reda uvrsti u dnevni red, kome se žurilo? Ko je taj ko žuri, da li je to Elektroprivreda, da li je to Vlada, da li su to posrednici u sklapanju kreditnih aranžmana?
Nikada neću zaboraviti nameru Miroljuba Labusa iz oktobra 2000. godine da se obnovi samoupravljanje, pre svega u javnim preduzećima i društvenim preduzećima i da se EPS proda za tri milijarde maraka.
Elektroprivreda Srbije koja vredi oko 60 milijardi maraka. Naravno, posle javne kritike Labus je zaćutao, ali njegove izjave su ostale u novinama, u novinskim isečcima. Koliko god vam to izgledalo loše, mi ćemo vas neprekidno na to podsećati. Ovde nema nikakvih garancija i simptomatično je što ministar energetike nije došao pred Parlament da obrazlaže potrebu ulaska u ovaj posao.
Zašto ovo samo obrazlaže ministar finansija i to na jedan neuk način, on se hvali, stekao kredit. Ajde da se hvali da je stiglo onih šest milijardi dolara bespovratne pomoći, što su obećavali u predizbornoj kampanji, bilo bi mi jasno. Ko se to na svetu hvali što je digao kredit? Kredit mora da se vraća. Ovde su kamate realne, nema ovde otpisivanja dugova. Gde je garancija da će racionalno te pare biti potrošene? Tih garancija nema.
Zašto ministar energetike nije došao da nas ubedi da se bez ovog kredita nije moglo? Gde je ministar energetike? Da li on uopšte zna za sklapanje ovog kreditnog aranžmana? Da li je učestvovao u sklapanju? Da li je učestvovao u pregovorima? Da li mu je podnesen izveštaj o toku pregovora? Niko ništa o tome ne zna. To nije ni važno. Mi smo dovedeni pred svršen čin.
Ko je sve u ovoj zemlji povodom ovoga doveden pred svršen čin? Ko će ovo vraćati? Nova vlast 2004. godine, kada Đelić bude, ako ne umakne u Francusku, kada DOS-ovci budu po zatvorima, ovi glavni bar, i ko će onda ovo da vraća? Znate, ovde treba staviti i ovoj poslovnoj banci na znanje, Kreditnoj poslovnoj banci iz Nemačke, ako se nađe kriminal u sklapanju ovog ugovora o kreditu, onda otpada garancija i onda će biti krivično gonjeni oni koji su učestvovali u kriminalu, a oko posledica će se naša država sporiti sa Nemačkom, verovatno pred nekim međunarodnim arbitražama, verovatno pred međunarodnim sudovima koji su zaduženi da presuđuju u ovom slučaju.
Ko je uzeo proviziju iz ovog kredita? Znate, najveći problem svih velikih stranih banaka je danas gde da sigurno plasiraju kapital. Cela Evropa je danas u krizi investicija. Danas je u Evropi najteže plasirati kapital. Najveći uspeh jedne inostrane banke je da odobri kredit, a da je obaveza onoga ko kredit podiže da kupuje svu robu i da novac potroši u toj državi u kojoj se uzima kredit.
Treba ovde izvući procenat, koliko je do sada nemačka oprema, koliko su do sada nemačka postrojenja, nemački proizvodi učestvovali u remontu naših elektrana. Koliko znam, do sada su se pojavljivale druge firme u tim remontima, jer su bile najpovoljnije. To su bile pre svega ruske firme, beloruske, bilo je čeških firmi itd. Kako sada odjednom oprema koja do sada nikada nije korišćena? Kolika je razlika u ceni? Ko nam je to saopštio? Ko nas je sa time upoznao? Ko je to u okviru elaborata napisao? Ko zna nešto o tome da kaže? Zašto ministar energetike to ne objasni? To je suštinsko pitanje.
Kada je sklopljen ovaj ugovorni aranžman? Je li sklopnjen ili nije? Čujemo informacije da je deo novca već odavno došao. Zašto nas neko o tome ne obavesti? Ako je već sklopnjen aranžman, ako je više od pola novca došlo, zašto bi mi retroaktivno davali garanciju? Da damo onda garanciju, ako je to racionalno, samo za onaj deo novca koji još nije stigao. To bi bilo racionalno. Zašto da dajemo garanciju za nešto što je i tako i tako prošlo? Zašto retroaktivne garancije?
Ovo je Labusova tehnologija, tako je on retroaktivno davao ...
(Predsedavajuća: 10 minuta i 30 sekundi.)
(Nastavljam dalje.) ... garancije za dubiozne obaveze iz ranijeg komunističkog perioda, posle prekida kontinuiteta SRJ, odricanja od kontinuiteta. Bez završenih pregovora o sukcesiji on je preuzeo garancije za sve ranije dugove, a onda se hvali kako je u tome dobio popust, kako mu je trećina otpisana kod Pariskog kluba. Lako je onima da otpišu tu trećinu kada su dobili garanciju za dve trećine dubioze. Neko vam sada kaže da mu dugujete hiljadu maraka, a vi ni luk jeli, ni luk mirisali, neka dubiozna dugovanja. Onda vam kaže - ajde, oprostiću vam 300, dajte mi 700 i vi date 700 maraka za obavezu za koju niste znali ni da postoji. Otprilike vam je tako sa našim pregovaračima, sa njihovim sporazumima, sa njihovim kreditnim aranžmanima.
Šta sadrži ovaj zakon? Sadrži samo odredbu da se preuzima garancija, kako će garancija teći i kada će početi da se isplaćuje kredit. Ko na svetu može da preuzme garanciju o nečemu o čemu uopšte ne zna šta je u pitanju? Možete da glasate jer ste glasačka mašina. Umni, racionalni ljudi ne bi smeli da glasaju dok se ne upoznaju o čemu se radi. Svaki glas obavezuje, pravno, politički i moralno. Dati glas za mačka u džaku, ko je to spreman da uradi?
U svakom slučaju, treba imati u vidu ako ovako olako prođe ova garancija da će nas verovatno zasuti sličnim garancijama. Da vidimo ovde da li se na svetskom finansijskom tržištu mogao naći povoljniji kredit. Ako je sada kriza investiranja, ako banke imaju višak novca, ako sve zapadno-evropske države ugrožava manjak investicija, ako je kriza te vrste u pitanju, da nam neko objasni da se zaista nije mogao naći povoljniji kreditni aranžman, da neka banka ne bi dala pod povoljnijim uslovima, da neka banka ne bi dala novac koji bi se iskoristio u našoj zemlji za kupovinu opreme, za finansiranje proizvodnje.
Koliko će naših domaćih firmi ostati bez posla, jer će se sva oprema u vrednosti od 100 miliona maraka kupovati u Nemačkoj? Da vidimo da nam i to nadležni ministar saopšti ovde, ministar industrije na primer, da se vidi ko će ostati uskraćen. Lako je zatvarati fabrike, vi ste se u tome izveštili, ali teško je naći posao fabrikama. Znate, Žak Širak je došao u Beograd, mislite zato što nas voli, ne, nego da protežira interese firme "Lafarž" oko kupovine cementare u Beočinu. To mu je glavni razlog dolaska.
Smejte se, smejte se, prodali ste naše cementare najmanje za trećinu jeftinije nego što je ranije ugovarana njihova prodaja, najmanje za trećinu. Vi sa tenderom postignete za trećinu manju cenu, nego ranije bez tendera. Nije tačno ministre Đeliću, i ranije je postojao tender i takmičile su se dve firme, engleska BTC i "Lafarž", čak svoje lobije formirale ovde po tom pitanju, pa nisu mogle tako lako da dobiju posao. Vi ste transparentni, vi začas - meni proviziju u džep i možeš da uzmeš šta god hoćeš, samo dobra provizija i to je suština vaše ekonomske politike.
Ovde je neko dobio proviziju. Ko? Da nemačka banka dobije veoma dobar kreditni aranžman, da plasira svoj kapital, sa kamatom koja se potpuno podrazumeva na uobičajenom tržištu finansijskog kapitala. Dakle, nije nikakva privilegija dobiti takav kredit, pogotovo uz garanciju države. Nikakva to privilegija nije. Uz to, da dobije posao za nemačke firme od 100 miliona maraka, to je dvostruki uspeh. Plasira svoj novac, obezbedi kamatu, obezbedi glavnicu i još nađe posao svojim firmama.
Možete vi i Vlada da se smejete do mile volje, vama je sve smešno i tako, ali zašto to ne objasnite, da vidimo šta se to krije iza tog kreditnog aranžmana, da vidimo šta stoji iza toga, da se ne bi posle hvatali za glavu oni koji za koji mesec zauzmu vaše fotelje u Vladi Srbije. Ono što je rađeno u Titovo vreme vi ponavljate. Vi jeste titoisti po raznim pitanjima, ali ovog puta taj proces neće tako dugo trajati kao u Titovo vreme. Ovog puta će se mnogo ranije polagati računi za svaki potez, za svaki postupak.
Vi ste uništili domaće banke, sa obrazloženjem da ćete tako ošišati strane poverioce. Četiri najveće srpske banke su likvidirane. Što ovde ne krenete u šišanje stranih poverilaca, ministre Đeliću? Đelić i Dinkić su bili glavni zagovornici ukidanja glavnih domaćih banaka. Što ne idete ovde na šišanje stranaca?
Vi biste šišali strance i ostavljali ih bez glavnice i kamata samo u onim poslovima gde sami niste uzimali proviziju. Tamo gde vi sklapate provizije, tamo gde vi uzimate te provizije sklapajući ugovore, vi dajete najjače državne garancije. Gde je tu princip ekonomske politike?
Šta je bilo? Što mi upadaš u reč, Đeliću? Slušaj ovo i odgovaraj na sve ovo posle, nemoj da bežiš ...

Niste molili ministra da ne upada u reč, a ja odmah prihvatam dijalog. To vam je dijalog između Vlade i opozicije. Opozicija sve zna i propituje Vladu. Vlada samo ćuti i jadikuje što uopšte ima opoziciju.