I nemojte moje vreme da trošite.

Šta je rezime svega ovoga?
Narodna skupština Republike Srbije ne sme olako da prihvata ogromne obaveze za Republiku Srbiju bez detaljnog obrazloženja predlagača obaveze. Možda je ovo i dobar ugovor. Morate nas ubediti da je dobar. Zato predlažem da se ovaj predmet vrati Vladi Republike Srbije na doradu, da Vlada Skupštini ponudi kompletan elaborat koji će sadržati - stanje u elektroprivredi; zašto su tolike cene struje; zašto su cene struje u Srbiji najveće u Evropi; koji su efekti ovakvog enormnog povećanja cena za popravljanje proizvodnih pogona, za remont elektroprivrednih kapaciteta.
Zatim, konkretno, što se tiče samog kreditnog aranžmana: da li je bilo još ponuda za sličan kredit u sličnom iznosu; koji su razlozi opredelili potpisnike kreditnog aranžmana da se opredele baš za ovaj aranžman sa ovom bankom; da li je bilo moguće dobiti i trošiti novac u našoj zemlji ili je bilo nepohodno da se sva roba kupuje u zemlji kreditora? Ili - možda ima i deo u novcu. Da vidimo koji je to deo, da vidimo koji će novac biti ovde raspoloživ?
Da li je ta oprema najkvalitetnija i najjeftinija? Da li je bilo nekih alternativnih mogućnosti? Ako nije bilo alternativnih mogućnosti, zašto se za njima nije tragalo. Ko se uverio da zaista nema nikakvih alternativnih mogućnosti? Sve su to suštinska pitanja.
Naravno, ova pitanja su za DOS-ovce veoma teška. Najradije bi glasali a da ni o čemu ne razmišljaju. A, naša namera nije da vas teramo na razmišljanje. Naša je namera da celokupnu srpsku Vladu ubedimo da vi u ogromnoj većini ni o čemu ne razmišljate, a da nekoliko ljudi koji su maheri za finansijska pitanja opljačkaju narod i državu i beže, kao što je Đelić svojevremeno bežao iz Rusije, gde je bio savetnik najvećem ruskom kriminalcu Anatoliju Čubajsu i ovde se hvali (predsedavajuća - molim narodnog poslanika da pazi na navode koje iznosi za skupštinskom govornicom) ... kako mu je bio savetnik.

Poslanička grupa SRS neće podržati amandman narodnog poslanika Muja Mukovića. Mi, srpski radikali smatramo da je ovo jedan od retkih članova zakona gde se neka ozbiljnija primedba zapravo ne može izreći. Kod poveravanja i obavljanja određenih poslova iz okvira prava i dužnosti Republike treba imati u vidu da se ti poslovi mogu poveravati trajno i privremeno. U slučaju elementarne nepogode, na primer, koja je zahvatila jedan deo Srbije, u slučaju nekih nepredviđenih okolnosti; ko zna zbog kakve iznenađujuće situacije Republika može za određeno vreme, dok se ne uklone izvesne smetnje, da poveri obavljanje poslova iz svoje nadležnosti organima lokalne samouprave.
Ova formulacija i treba da ostane široka. Zašto? Zato što je reč o isključivim nadlženostima Republike Srbije, njenim ustavnim nadležnostima. Kada se te nadležnosti poveravaju, onda onaj ko po Ustavu ima te nadležnosti može suvereno da odlučuje kome će poveriti njihovo vršenje u svoje ime, u kom obimu i kolikog vremenskog trajanja će biti to poveravanje.
Zbog toga amandman ne bi bio dobar, jer bi ograničavao izvornog ustavnog nosioca određenih nadležnosti. U tom slučaju, on radije u određenoj situaciji ne bi hteo nikome da poverava obavljanje određenih poslova, ako mora svima. On mora da procenjuje koliko je ko sposoban na nivou lokalne samouprave da te poslove obavlja. Imajte u vidu jedan politički momenat: ako jedna partija drži vlast na republičkom nivou, ona će rado poveravati nadležnosti lokalnoj samopravi i u određenoj sferi, ako i tamo vlada identična partija.
Inače, ako različite partije vladaju na različitim nivoima vlasti, nerado će te poslove poveravati. Ali, tako je svuda u svetu: jer ima više poverenja prema nekome iz svoje partije, i to je normalno; to ne podrazumeva unapred neke zloupotrebe, privilegije itd; ili nema poverenja u određenu partiju, pa će reći - e, neću da poveravam dok ta partija tamo vlada. Tu treba da se zna da je mnogo važnije imati vlast na nivou države, nego na nivou lokalne samouprave. To je možda surova realnost, ali politička je realnost, prisutna u demokratskim sistemima.

Poslanička grupa SRS ne prihvata ni amandman narodnog poslanika Marka Ćulibrka, jer mi principijelno smatramo da sve opštine treba da imaju samo jedan račun. Pogrešno je kada opština može da ima više računa, kao što je to pogrešno i kod drugih pravnih lica, pa onda novac može da se sakriva. Jedan račun na jednoj banci, drugi račun na drugoj banci itd, a ukida se služba društvenog knjigovodstva, odnosno Zavod za obračun i plaćanje kako je do sada postojao, a platni promet se prenosi na poslovne banke.
Sa druge strane, prema ovim novim saveznim zakonima, jedan od njih je već usvojen, vrši se koncentracija budžetskih sredstava i to takva koncentracija u kojoj će čak računi svih lokalnih samouprava biti zapravo podračuni republičkog budžetskog računa. U ovom slučaju, naravno, postoji mogućnost zloupotrebe, ako Republika opštini poveri obavljanje određenih poslova, i novac za obavljanje tih poslova; da se novac neracinalno potroši, nenamenski potroši. To je rizik na koji mora Republika da računa, pa da izbegava lakomisleno poveravanje drugome da vrši njene nadležnosti, a sa druge strane tu se mora zaoštriti pitanje odgovornosti prema onima koji neracionalno ili nenamenski koriste takva budžetska sredstva.
Ako je taj novac na drugom računu, u ovom sistemu gde je pisac zakonskog projekta ogromna ovlašćenja dao predsedniku opštine, odnosno gradonačelniku, šta njega košta da iz drugog računa nenamenski te pare potroši. Vlada nema nikakve nadležnosti prema njemu, može samo da pokrene komplikovanu proceduru njegovog opoziva, praktično, na referendumu.
Tu je Vlada nemoćna i zbog toga ne valja predsednički sistem vlasti na lokalnom nivou, jer predsednik u svakom trenutku mora da bude smenjiv ako izgubi apsolutnu podršku odbornika u skupštini opštine, ako nema više od polovine odbornika iza sebe koji ga podržavaju.
Zato je rasprava o ovom amandmanu još jedno insistiranje predlagaču zakona, odnosno Ministarstvu pravde i lokalne samouprave i Vladi Srbije, da preispitaju svoj stav o uvođenju predsedničkog sistema na lokalnom nivou. On nije dobar, Vlada može ogromnu sumu novca da opštini uplati za obavljanje jedne vrste poslova iz njene nadležnosti, a da predsednik opštine kao glavni nalogodavac te pare iskoristi zapravo za sasvim druge stvari. U predsedničkom sistemu Vlada će kao od kuge bežati od poveravanja poslova iz njene nadležnosti, lokalnoj samoupravi, jer je potpuno nesigurna u pogledu blagovremenog, savesnog i marljivog obavljanja tih poslova i potpuno je nesigurna u pogledu raspolaganja novcem koji ona izdvoji za te poslove.

Član 21. je potpuno besmislen. U njemu se kaže da opština obavlja kao poverene poslove pojedine poslove inspekcijskog nadzora iz oblasti prometa roba i usluga, poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i druge inspekcijske poslove u skladu sa zakonom.
U prethodnom članu 20. kaže se da se opštini zakonom može poveriti obavljanje određenih poslova. Kada je već konstatovano u članu 20. čemu uopšte posebno naglašavanje u članu 21. da obavlja kao poverene poslove i poslove inspekcijskog nadzora iz oblasti prometa roba i usluga i drugih oblasti koje su ovde navedene. To je potpuno besmisleno. To je nepotrebna preopširnost pravnih normi, koja samo može da stvara zabunu u pravnom prometu i ništa više.
Šta je ovde moguće? Da se potpuno izbaci član 21. (taj amandman ste imali malopre, podneo ga je Zoran Nikolić i niste ga prihvatili) ili da se utvrdi da opština ima izvesne nadležnosti u ovoj oblasti. Nije dobar argument koji smo malopre čuli - da je problem, ako opština ima te nadležnosti u sferi inspekcijskog nadzora, što će švercer sa jedne strane ulice da pređe na drugu stranu ulice i tako izbegne opštinske inspektore iz jedne opštine.
Ovde zaboravljate da je ono što je opštinska nadležnost u samostalnim opštinama u gradovima, gde su opštine podeljene i ulicama, gradska nadležnost. Gradska opština nije opština u pravom smislu reči, pa se takva praksa ne može desiti. To ne bi bila nadležnost gradskih opština nego grada Beograda ili grada Niša, Kragujevca, Novog Sada. Dakle, tu grad nastupa kao opština, s tim što se gradom naziva jer ima mnogo više nadležnosti od same opštine, a nema manje nadležnosti kao što to ima gradska opština.
Ne bi bio nikakav problem kada biste prihvatili ovaj amandman, da opština ima izvesne nadležnosti u sferi inspekcijskog nadzora trgovine, pogotovo trgovine na malo. Mnogo je bolje, po prirodi stvari, da to rade opštinski inspektori, pod uslovom da savesno obavljaju svoj posao, nego da sve bude stvar republičke inspekcije. Neka se republička inspekcija bavi nešto krupnijim poslovima. Što bi se republička inspekcija bavila inspekcijskim nadzorom na pijacama na primer, pogotovo zelenim pijacama ili na buvljaku i slično.
Sve to može biti stvar lokalne samouprave i inspekcijskih službi opština, odnosno gradova. U tom slučaju, to treba jasno definisati, a ne jednu besmislenu normu ugrađivati u pravni sistem. Sve što se kaže u članu 21. već se podrazumeva članom 20. Čemu onda član 21? Ako zaista svaka opština treba da ima izvesne nadležnosti u inspekcijskom nadzoru prometa roba i usluga, poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, onda joj tu nadležnost treba dati kao izvornu.

Dame i gospodo, mislim da se amandman narodnog poslanika Tome Bušetića ne može prihvatiti iz dva razloga.
Prvo, zato što je već izglasano ukidanje samog člana na koji se odnosi, pa je besmisleno da se menja naziv pojma koji više ne postoji. A, drugo, promena naziva lokalna policija u komunalna policija ne znači ništa u praksi, a čak i remeti logički sistem na kome bi morao da počiva zakon o lokalnoj samoupravi, jer ovo nije zakon o komunalnom sistemu, ovo je zakon o lokalnoj samoupravi.
Koja je razlika između lokalne samouprave i komunalnog sistema? Komunalni sistem postoji u totalitarnom društvu, u totalitarno uređenom društvu, gde se ostavlja na komunalnom nivou... (glasovi - to je dobro), ne može totalitarno društvo nikada biti dobro... nešto kao zajednička funkcija, jer komun znači - zajednički. A, ovo je lokalna samouprava gde se na lokalnom nivou samostalno upravlja u okviru određenih nadležnosti. Tako, taj termin - komunalni, iako je ostao dosta dugo prisutan u javnom žargonu, treba postepeno isključivati iz pravnih normi, jer on ne odgovara karakteru sistema u kome se pojavljuje.
Ali, ovde je nešto drugo mnogo važnije. Malopre je ministar pravde i lokalne samouprave, Vladan Batić, u ime Vlade prihvatio amandman narodnog poslanika Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića. Hvala mu što je prihvatio taj amandman pa nismo morali da vodimo raspravu i da vas ubeđujemo. Drago mi je što smo vas ubedili. Ali, ne mogu da odolim iskušenju a da ne ukažem na jedan problem koji se ovde pojavio i koji, zapravo, svedoči o načinu rada Republičke vlade.
Vlada Republike Srbije je prvo odbacila amandman narodnog poslanika Aleksandra Vučića, sa obrazloženjem - amandman se odbija jer će se posebnim zakonskim propisima, koji uređuju unutrašnje poslove, bliže urediti sva pitanja vezana za lokalnu policiju. A, onda izlazi Vladan Batić i kaže - amandman se prihvata, sa istim obrazloženjem - jer će se posebnim zakonskim propisima, koji uređuju unutrašnje poslove, bliže urediti sva pitanja vezana za lokalnu policiju.
Dakle, isti argument i za odbijanje i za prihvatanje. E, to je naša Vlada. Inače, da bih vas ubedio da se više to pitanje eventualne lokalne policije ne stavlja na dnevni red, izneću još jedan argument. Osnovni instrumenti kroz koje se izražava monopol države na fizičku silu, na organizovanu i pravnu fizičku silu su - vojska i policija. Vojska i policija mogu biti samo instrumenti države.
Lokalna samouprava nije država. To nije ni država u malom i zato ne može imati instrumente oružane sile. Ali, država je zainteresovana da lokalna samouprava funkcioniše u skladu sa Ustavom i zakonom i zato joj svojom oružanom silom obezbeđuje to funkcionisanje. To vam je ključni teorijski argument da vojska i policija mogu postojati samo na nivou države. U totalitarnom sistemu može i drugačije. Vi možete ponovo da organizujete teritorijalnu odbranu na nivou opština, svaka opština svoju vojsku.
Mi smo to imali u Titovo vreme, ali to je već pitanje napuštanja osnovnog ustavnog koncepta i elementarnih demokratskih principa.
U demokratiji samo država može da ima vojsku i policiju. Tamo gde još neko, pored države, ima vojsku ili policiju, to su već defekti unutar demokratskog sistema.

Čedomir Jovanović govori o približavanju policijskih poslova građaninu. Kakav je to argument? Taj smo argument slušali u Titovo i Kardeljevo vreme, kada je vladao koncept odumiranja države u komunizmu, pa država sve više odumire i pretvara se u samoupravljanje radnih ljudi i građana.
Onog trenutka kada država gubi apsolutnu nadležnost u sferi vojske i policije, gubi svoje elementarne atribute, onda ona više nije suverena, onda ona taj izvorni suverenitet sa još nekim deli.
Država suverenitet ne sme ni s kim da deli, ako želi da ostane država. Dakle, mora imati isključivu nadležnost u sferi vojske i policije. To nije približavanje vojske i policije građanima. Policija se približava građanima na taj način što savesno, odgovorno i zakonito obavlja svoj posao, a ne tako što će biti bliska građaninu, tapšati ga po ramenu i voleti ga kao svoga, jer to policija nigde u civilizovanom svetu ne radi.
Zbog toga je taj koncept lokalne policije pogrešan. On je negde u svetu ostao samo kao recidiv autokratske ili feudalne prošlosti, a ne kao demokratska tekovina. Država mora imati monopol na vojsku i policiju, ako želi da opstane kao država, da vodi računa da vojska i policija obavljaju svoj posao, a ne da, kao kod nas, policija postane instrument mafije. Kod nas je policija glavni instrument mafije i to vidimo po više oblika policijskog ponašanja.

Lokalna samouprava ima dvojno svojstvo. Ona se pojavljuje kao upravni organ države, sa jedne strane, tamo gde izvršava određene upravne nadležnosti, i, s druge strane, ona je izvorna samouprava građana. Dakle, institucija političkog sistema, koja se po prirodi stvari suprotstavlja državi i njenoj samovolji.
Gde god postoji jaka država, postoji i državna samovolja, i tu je teorija načisto. Lokalna samouprava je smišljena kao način da se doskoči državi, da ne bi državna samovolja bila svemoguća i neograničena. Građani u okviru lokalne samouprave imaju određene nadležnosti, koje samostalno uređuju i o kojima samostalno odlučuju, ali to ne sme biti u sferi ključnih atributa države, kakvi su vojska i policija.
I drugo, vi bi sada da uvodite opštinske pandure, koji bi kinjili građane "na sitno" i koji bi bili pod direktnom komandom predsednika opštine, odnosno gradonačelnika. Tačno, on bi bio osnovni instrument njegovog nasilja, nasilničkog ponašanja, koje po prirodi stvari odmah sledi, jer imamo brojna istorijska iskustva. Što u sferu lokalne samouprave ne uvdete uvoz nafte, uvoz cigareta; dakle, ono što je posebno privlačno, gde je novac koncentrisan, a ne opštinske pandure.
Uvoz cigareta i nafte koncentrišete u rukama veoma uskog kruga ljudi, a opštini dajete pandure, da se opština, kao lokalna samouprava, pojavljuje kao faktor kinjenja građana, pa da građanin onda mrzi lokalnu samoupravu, umesto da mrzi državu koja ga mnogo više kinji, ali to uspešnije sakriva, nego što će biti u stanju da sakrije predsednik opštine.

Dame i gospodo narodni poslanici,  prvo insistiram da Čedomir Jovanović objasni svoju malopređašnju rečenicu - da je Skupština Vojvodine  organ državne uprave - da mi precizno to objasni. (Čedomir Jovanović, sa mesta: Izvršno veće.)
Drugo, Čedomire Jovanoviću, rekli ste za ovom govornicom, doslovno, da je Skupština Vojvodine organ državne uprave. Možete da se ispravljate, ali izađite za govornicu, pa se onda lepo ispravite, kažite da ste mislili nešto drugo u odnosu na ono što ste rekli. Neću više na tome insistirati.
Ovaj amandman skreće pažnju na mnogo krupniji problem. Ovim zakonom nije jasno definisan grad kao oblik lokalne samouprave. Postoji izvesno opravdanje za podnosioce zakonskog projekta - nisu to bili u stanju ni raniji zakonopisci da objasne, da definišu. Sadašnji pisac zakonskog projekta očigledno nije o tome ni razmišljao.
Šta je to po čemu se grad razlikuje od opštine, osim po nazivu? Nema ništa drugo. Da li je to činjenica da grad ima više gradskih opština? Zakon o teritorijalnoj organizaciji je odredio koji su to gradovi u Srbiji. Nijedan od tih gradova nije postao grad u pravom smislu reči, ni Novi Sad, ni Niš, ni Priština (i koji je tu još bio), jer nisu već postojeću opštinu podelili na više opština ili pripojili neke prigradske opštine. Ne može to biti osnov postojanja grada. Grad se mora drugačije definisati. Nije moglo ranije da se to definiše, ali, postavljam pitanje, zašto sada ne može.
Da bi grad mogao da se razlikuje od opštine, on mora imati neke izvorne nadležnosti grada, a ne samo poverene poslove, jer sve poverene poslove koje može da dobije grad, može da dobije bilo koja opština. Tako se načelno ovaj zakonski projekat postavlja. To ne može, povereni poslovi ne mogu biti osnov za razlikovanje grada od opštine. Besmisleno je da se grad od opštine razlikuje po tome što on ima nekoliko gradskih opština, a te gradske opštine su pro forme, one su možda na nivou nekadašnjih mesnih zajednica po nadležnostima koje imaju; veoma malo nadležnosti imaju.
Ni ovaj zakon im nije povećao te nadležnosti, čak se i ne upušta u definisanje gradskih opština, prepušta sve gradovima. Šta je to onda po čemu se grad razlikuje od opštine? To još niko nije u stanju da objasni. Zašto onda postoje gradovi, pored opština? Zašto se svi gradovi ne zovu jednostavno opštine? Mora da se reši taj problem.
(Predsednik: Vreme.)
Kako? Postoji više ideja. Postoji više mogućnosti da se to reši, ali mora da se reši i da se zakonom odredi - opština ima te i te nadležnosti, a grad ima te i te nadležnosti, ima ih ubedljivo više nego što ih ima opština. Po tome bi se onda grad razlikovao od opštine, a ne da se iščekuje da Republika iz okvira svojih nadležnosti više poslova poveri gradu nego opštini, pa da to bude osnovni deo njihovog razlikovanja. Onda je to sa pravnog aspekta neozbiljno.

Amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović ukazuje na dva problema. Jedan problem je sadržan u zakonskoj odredbi ovog zakonskog projekta da će se položaj grada Beograda urediti posebnim zakonom.
Drugi problem, u članu 118. Ustava se za grad Beograd kaže da obavlja poslove opštine i poslove koje mu poveri Republika iz svoje nadležnosti. Problem je što ni Ustav nije definisao po čemu se grad Beograd razlikuje od opštine. Ustav kaže samo da će se teritorija grada Beograda odrediti zakonom, i ništa više. Sve ovo ostalo što se utvrđuje po pitanju grada, tiče se nekih drugih problema.
Ovde nema osnova da se pitanje grada Beograda utvrđuje posebnim zakonom. Čemu "ledž specialis", kada Zakon o lokalnoj samoupravi pretenduje načelno da bude sveobuhvatan u toj oblasti. Ako se pitanje Beograda ostavlja da se uređuje posebnim zakonom, ako se pitanje izbornog sistema u jedinicama lokalne samouprave ostavlja posebnom zakonu, zašto se onda sada uopšte donosi Zakon o lokalnoj samoupravi, ako predlagač nije spreman i sposoban da ide sa celovitim zakonom. Zašto parcijalno pristupa regulisanju ove problematike?
Naravno, nema spora da grad Beograd treba da postoji kao poseban oblik lokalne samouprave, ali onda treba uložiti malo više truda i napora, pa jasno definisati po čemu se to grad Beograd razlikuje od običnih opština. Ne po tome što mu Republika nešto ustupa, nego što će on izvorno imati nešto u šta mu se Republika neće direktno mešati, kao što Republika ne može direktno da se meša u izvorne nadležnosti opština.
To je nivo lokalne samouprave, negde između redovnih opština i između Republike kao države. Gde je između? To nije regulisao ni Ustav iz 1990. godine, u taj problem uopšte ne ulazi pisac ovog zakonskog projekta, a problem se jednom mora rešiti. Kada?
Videćemo kada, očigledno pod ovom vlašću to nije moguće.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, amandman poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije je besmisleniji od same formulacije u zakonskom projektu.
Poslanici Demokratske stranke Srbije traže da se pored predsednika opštine i skupštine opštine uvede i institucija opštinskog saveta da bi bio kontrolisan predsednik opštine. To je besmisleno. Prvo, naš Ustav predviđa tzv. konventski sistem, jer jasno kaže da postoje samo dva načina kako građani, u okviru lokalne samouprave, odlučuju - referendumom, to je oblik neposredne demokratije, i - preko svojih predstavnika u skupštini opštine, to je oblik posredne demokratije. Trećeg načina nema.
Drugo, u lokalnoj samoupravi nema klasičnog principa podele vlasti. Nije moguće definisati sudsku vlast, nije potrebna ni izvršno - upravna vlast. Postoji konventski sistem, sva vlast u okviru nadležnosti opštine koncentrisana je u skupštini opštine. Svi drugi organi opštine su organi skupštine opštine. To je Ustav, koji bi trebalo za Vladu i ministra pravde da bude Sveto pismo.
Dalje, ako se uvodi, pored predsednika opštine izabranog po principu predsedničkog sistema, i opštinski savet, odmah se nameće pitanje ko je tu kome podređen. Da li je predsednik opštine podređen opštinskom savetu ili je opštinski savet podređen predsedniku opštine. Ne mogu biti ravnopravni. U sferi izvršne vlasti mora se znati ko je gazda.
Na nivou Republike to je formalno predsednik Republike, iako suštinski nije. On ima veoma male nadležnosti. Formalno on je šef izvršne vlasti. Na nivou opštine, po tom principu, predsednik opštine može biti nadređen opštinskom savetu, ali ne sme odskakati u svojim nadležnostima u odnosu na predsednika Republike. Kao što su veoma male nadležnosti predsednika Republike Srbije, logika sistema nameće da budu veoma male nadležnosti predsednika opštine.
Opštinska vlada - da ima sve nadležnosti iz sfere izvršno-upravne vlasti, da odgovara skupštini opštine, a predsednik opštine samo simbolično da obavlja određene funkcije, kao do sada. Naravno, i do sada je bilo predsednika opština sa velikim političkim autoritetom koji se temelji na njihovoj sposobnosti, ali ako je predsednik opštine zaista sposoban, što bi on bežao od polaganja računa skupštini opštine; što bi se on bojao odgovornosti pred skupštinom opštine; što bi se on bojao mogućnosti da ga bira i da ga smenjuje skupština opštine.
Zašto je to njemu problem ako je to čovek sa autoritetom. Zato je i odredba zakona besmislena, a amandman još besmisleniji, jer se uvođenjem institucije opštinskog saveta ništa ne rešava. Ni jedna nadležnost predsednika opštine se ne dovodi u pitanje.
Postavlja se odmah pitanje - a koje bi bile nadležnosti opštinskog saveta? Nadležnosti opštinskog saveta, po ovom amandmanu, bi proisticale samo iz izvornih nadležnosti skupštine opštine. A one su i tako veoma ograničene i svedene na oblast donošenja opštih pravnih akata. Šta bi onda radio opštinski savet - to niko živ ne zna. On bi obezbeđivao valjda prekucavanje u daktilobirou odluka skupštine opštine. Šta bi još radio opštinski savet? Obezbeđivao bi da se zapisnik na vreme dostavi odbornicima.
Šta bi još radio opštinski savet? Odgovorite na to pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman narodnog poslanika Gordane Pop - Lazić je veoma smislen i zasnovan na osnovnim demokratskim principima podele vlasti.
Princip podele vlasti podrazumeva međusobnu kontrolu sve tri grane vlasti. U ovom zakonskom projektu vi ostavljate predsednika opštine, kao isključivog nosioca izvršne vlasti u lokalnoj samoupravi, bez ikakve kontrole. Pogledajte kako je to u predsedničkim sistemima - dva najizrazitija predsednička sistema danas imaju Rusija i SAD.
U Rusiji predsednik ima svoju predsedničku administraciju, koja je potpuno paralelna sa administracijom vlade i predsednik postavlja vladu. U Americi, takođe, predsednik postavlja vladu, koja se formalno tako ne zove, ali predsednički kabinet vrši funkciju vlade. I u Americi i u Rusiji, parlament može da smeni predsednika.
U vašem projektu lokalne samouprave, opštinski parlament ne može da smeni predsednika. Kod vas je predsednički sistem izraženiji nego u dva danas prisutna ekstremna slučaja u svetskoj demokratskoj praksi.
Drugo, kod vas predsednik opštine u celosti preuzima sve nadležnosti izvršne vlasti i niko ne može u to da mu se meša. Može samo da se podnese inicijativa za njegovu smenu izjašnjavanjem građana, a on je sam u prilici da diriguje svim poslovima oko sprovođenja te vrste referenduma o njegovoj eventualnoj smeni, jer sve on drži u svojim rukama, celu opštinsku upravu.
Vi pravite od jedne ličnosti monstruma unutar pravnog sistema. On sve može, njemu niko ništa ne može u pogledu nadležnosti lokalne samouprave. Zar je to demokratija? Demokratija je najveća tamo gde je najveća kontrola sve tri grane vlasti. Vi ostavljate predsednika opštine bez kontrole. Zbog čega? Ko je taj bogom dani pojedinac, koji zaslužuje da mu se sva vlast poveri, bez ikakve kontrole?
U demokratiji osnovna opasnost od zloupotrebe vlasti postoji upravo u sferi izvršno-upravne vlasti. Tu je najveća zloupotreba. Sve demokratske zemlje se trude da što više ograniče izvršno-upravnu vlast. Kod nas proces ide u suprotnom pravcu. Kod nas se jačaju nadležnosti izvršne vlasti, a suzbijaju mogućnosti zakonodavne. Kod nas imamo slučaj (nije slučajno ovde) da predsednik Narodne skupštine pozdravlja predsednika Vlade, koji je došao na sednicu Skupštine. Umesto predsednik Vlade, kad uđe, da se klanja do zemlje Skupštini, predsednik Skupštine pozdravlja predsednika Vlade.
Ili, kod nas, prilikom podnošenja zakletve, predsednik Vrhovnog suda Republike Srbije, Leposava Karamarković, zaklinje se da će dobro sarađivati sa ministrom pravde i zahvaljuje se ministru pravde. Dakle, kod nas su sve vrednosti izokrenute. Umesto da ministar pravde strepi od predsednika Vrhovnog suda, njegove reči, njegovog stava, predsednik Vrhovnog suda se zaklinje ministru pravde.
Umesto da predsednik Vlade, svaki put sa strepnjom dolazi u Parlament i da se klanja pred Parlamentom, Parlament se zahvaljuje predsedniku Vlade i predsednik Parlamenta izražava poštovanje predsedniku Vlade.

Ovaj amandman je veoma sličan amandmanu Gordane Pop-Lazić i mislim da bi ga trebalo prihvatiti, zato što pogađa suštinu problema.
Zamislite demokratsko uređenje u kome ne može da padne vlada. Nema demokratije u zemlji gde ne može da se obori vlada. Ko je taj ko treba da obara vladu - parlament. Opština ima parlament koji ne može da obori opštinsku vladu. Mi danas imamo predsednike opština koji su koncentrisali ogromnu moć u svojim rukama, a imaju veoma male nadležnosti - čisto formalne, čisto protokolarne nadležnosti ima predsednik opštine - ali je predsednik opštine i danas glavna vlast u opštini. Zašto - što je to obično predsednik opštinskog odbora najveće političke partije.
Zato što ima ogroman politički autoritet. Moć se češće bazira na autoritetu, nego na instituciji ili nadležnostima. U takvim uslovima, gde već imamo veoma moćnog predsednika opštine, vi mu ovim zakonskim projektom dajete nadležnosti i stravičnu vlast ni od koga kontrolisanu. On je svemogući čovek u opštini. Zamislite sada, gde postoje veoma moćni pojedinci u unutrašnjosti Srbije, iovako moćni, finansijski moćni, još im zakonom date ovolike nadležnosti. Ništa im više ne treba. Koliko je to opasno? Gubi se osnovni kvalitet demokratije - što može da se obori izvršna vlast; izgubi većina u skupštini opštine; padne vlada; padne predsednik opštine i bira se novi. Šta ima vrednije od toga?
A ne, izaberete predsednika opštine, on ima pred sobom četiri godine da takvu strahovladu zavede, da onda može da radi decenijama šta mu je želja. Onda se više ne postavlja pitanje hoće li on biti u sledećem mandatu ili neki njegov poslušnik. To može da uradi. Nije u pitanju sad više hoće li imati ulogu monarha, nego ima ulogu apsolutnog gospodara, kako god da ga nazovete. Vi uvodite instituciju apsolutnog gospodara, despota opštine. To je despot.
Naravno, kad ste krenuli tako od lokalne samouprave, nisam daleko od pomisli da vam je namera i na nivou Republike tako nešto da izgradite. Jer, što bi se vi baktali sa parlamentom. Predsednik Vlade Srbije napada opoziciju u parlamentu što neće da mu pravi kvorum; opozicija je kriva što neće da mu pravi kvorum, i kaže - opozicija ruši parlament. Nigde u demokratskom svetu nijedan opozicioni poslanik neće da pravi kvorum vlasti, nego vlast mora sama.
(Predsedavajući: Gospodine Šešelj, vreme.)
Onog trenutka kada izgubite kvorum, raspisujte nove izbore. Znate, u većini demokratskih sistemima svako glasanje za zakon je oblik izglasavanja poverenja ili nepoverenja vladi, pogotovu glasanje o budžetu. Ako padne na jednom glasanju, gotovo je, vlada podnosi ostavku. A kod nas, Vlada napada parlament jer joj nije po volji; a sad jednog apsolutnog gospodara uvodite u ulozi predsednika opštine.

Poslanička grupa SRS podržava amandman poslaničke grupe Sandžačke demokratske partije zato što je dobar, zato što je promišljen i zato što odgovara zahtevima svih opozicionih partija u proteklih 12 godina. Sve opozicione partije 12 godina su tražile,  zahtevale i borile se za proporcionalni izborni princip na svim nivoima vlasti. To, nažalost, nije bilo moguće postići  1992.godine kod donošenja Zakona o lokalnoj samoupravi; nije bilo moguće postići ni 1999. godine kada je donošen sadašnji Zakon o lokalnoj samoupravi; iako smo tada uspeli bar da svedemo izbore na jedan izborni krug, da se bar otarasimo potrebe da se u drugom izbornom krugu prave kalkulantske, neprogramske koalicije, a na šta su bile pojedine partije prinuđene.
Sada je trenutak da se u Srbiji uvede proporcionalni izborni princip i na lokalnom nivou vlasti. Naravno, stavovi po ovom pitanju se menjaju u pojedinim političkim partijama, a zavisno od njihove konkretne pozicije u određenom trenutku. Onaj ko je na vlasti često ima sklonost da zadrži ili sprovede većinski izborni princip, računajući da to njemu najviše odgovara; onaj ko je u opoziciji, da zadrži odnosno uvede proporcionalni izborni princip.
Nedavno smo čuli i predlog Vesne Pešić iz GSS-a da se na svim nivoima, i na nivou Republike Srbije i na saveznom nivou, uvede većinski izborni princip. To je moguće. Znate, ako vam to padne na pamet, neće mi biti problem da postignem sporazum i sa Vukom Draškovićem i sa Mirkom Marjanovićem i da vas onda zbrišem automatski na svim nivoima po tom pitanju. Toliko ste trenutno omiljeni u narodu, da tu više nema nikakve sumnje. Samo se vi smejte, zalediće se taj osmeh vrlo brzo na licima.
Principijelno, svima najviše odgovara proporcionalni izborni princip sa nekim umerenim cenzusom. Ne mora taj cenzus biti 5%, može i 3%, ali da se omogući predstavnicima svih političkih opcija da budu prisutni u parlamentu, jer tada će vlast, onaj ko ima većinu, najviše biti kontrolisan, najefikasnije kontrolisan. Ovde je potrebno na opštinskom nivou da imamo konventski sistem, svu vlast koncentrisanu u skupštini opštine, a skupštinu opštine konstituisanu na proporcionalnom izbornom principu, kako bi građani najrazličitijih političkih i ideoloških orijentacija bili zastupljeni u glavnom organu vlasti na lokalnom nivou.

Amandman narodnog poslanika Lazara Marjanskog je smislen i popravlja tekst zakona. Zato što postoje već u samom zakonu izuzeci u odnosu na pravilo da mandat odbornika traje četiri godine, odnosno da se odbornik bira na četiri godine. Odbornik se zaista bira na četiri godine, ali ako ostane ovako kruta odredba, onda je u koliziji sa još  važećim delovima prošlog Zakona o lokalnoj samoupravi koji još nisu promenjeni. Nije donesen izborni zakon za lokalni nivo. Ostaje i dalje da mandat odborniku prestaje prestankom članstva u političkoj partiji čiji je kandidat bio na izborima .....
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da se ne igraju sa mobilnim telefonima, molim vas da isključite telefone.)
(Zašto me prekidate?) .... u slučaju da se raspusti skupština opštine itd. To mora da se predvidi. Odbornik se načelno bira na četiri godine, osim u slučajevima predviđenim zakonom. Znate, može se ići i na vanredne izbore. Ako ostanete kruto pri odredbi da se odbornik bira na četiri godine, onda su nemogući vanredni izbori. Zašto onemogućavati vanredne izbore za skupštinu opštine? U jednoj opštini pojedinačno ili u svim opštinama zajedno. Zašto bežati od te mogućnosti? Zato pravna norma u ovom članu mora biti elastična.