Da bi ova odredba zakona imala smisla mora se preformulisati u skladu sa ovim što je predloženo u amandmanu. Zašto?
Kada se kaže - jedinica lokalne samouprave je odgovorna, to u pravnom smislu ništa ne znači. To je isto kao kada se kaže - država je odgovorna, Republika je odgovorna, to je stvar političke proklamacije. Ova odredba bi imala smisla kada bi se reklo - organi su odgovorni, svaki organ u okviru svoje konkretne nadležnosti. I, ne može cela jedinica lokalne smaouprave da odgovara za sve organe. Pogotovu u ovom sistemu koji vi sada namećete.
Ne može skupština opštine da odgovara za ono što radi predsednik opštine. Jer, predsednik opštine zapravo ne odgovara ni skupštini opštine za svoje postupke. Ne odgovara nikome - tako ste koncipirali. Ostavili ste samo mogućnost da se podnese inicijativa da se praktično referendumskim izjašnjavanjem smenjuje predsednik opštine, što je u praksi nemoguće postići.
Predsednik opštine je bez odgovornosti.
Ovaj član može da bude u principu i suvišan. Jer se odgovornost svih organa u političkom sistemu podrazumeva. Besmisleno je sada u zakon unositi - svi su organi odgovorni za ono što rade, kada se to zna i po Ustavu i po nekim sistemskim zakonima. Besmisleno je u ovom zakonu to iznositi. Ali, kad se već unosi u zakon, onda treba uneti na pravno logičan način. Ne - lokalna samouprava u celini da odgovara. Odgovara opština. Koja opština?
Imate striktnu podelu vlasti unutar opštine: upravno izvršna i zakonodavna; a nije ni zakonodavna, ne zna se zapravo ni šta je ako nema nadležnost da obori izvršnu vlast. Ko je onda taj ko je odgovoran? Mora se konkretizovati odgovornost.
Bez konkretizacije odgovornosti, postavljanje pitanja odgovornosti je puka fraza. U praksi ne znači ništa. Ako se konkretizuje odgovornost, onda se tačno zna zašta ko snosi odgovarajuće konsekvence. Pominjanje odgovornosti bez konkretizacije konsekvenci je takođe besmisleno. Svaka odgovornost podrazumeva sankcije.
Besmisleno je postavljati pitanje odgovornosti bez postavljanja pitanja sankcija. Besmisleno je i odvojeno tretirati odgovornost i sankcije. To je tek toliko da bih vas malo podučio, iako izgleda nema vajde od toga.

Ovoga puta moram da budem prilično i neočekivano blag prema vama DOS-ovcima, jer vi niste krivi što je taj koncept, ideja mesne zajednice ostala u vašoj glavi. Krivi su socijalisti što su to zadržali u prethodna dva zakona, iako smo mi pokušavali da se to izbaci kao neustavna kategorija. To je ostalo iz starog komunističkog perioda, iz perioda totalitarizma, iz perioda kardeljevske regulacije političkog sistema. Međutim, vi sada treba da dokažete da niste samo jedna od varijanti komunista ili socijalista, da zaista zastupate jedan liberalno-demokratski koncept političkog sistema. Ako zastupate takav koncept, onda ćete odustati od mesnih zajednica.
Prvo, zato što Ustav uopšte ne poznaje kategoriju mesnih zajednica. Drugo, zato što se iz ovoga ne vidi šta su mesne zajednice. Ako ostane ovakva odredba, od opštine do opštine će svako različito tumačiti šta je uopšte mesna zajednica.
Mi smo tu praksu imali do sada. Tamo gde su vladali srpski radikali, mi smo to jednostavno ukidali. Međutim, u Srbiji smo imali takvu praksu da u jednoj opštini skupština opštine postavlja rukovodstvo mesne zajednice; u drugoj opštini izvršni odbor opštine delegira, iz reda opštinskih odbornika, savet mesne zajednice; u trećoj opštini se drži zbog građana, pa on bira članove mesne zajednice. Vrlo su retki slučajevi da se išlo na tajne, neposredne i demokratske izbore za skupštinu mesne zajednice. Pitanje je da li uopšte takvih izuzetaka ima u Srbiji.
Šta je onda mesna zajednica? To niko nije u stanju da objasni. Tamo gde postoji, u lokalnim uslovima, društveno-teritorijalna, ekonomska celina, zašto ne ići na formiranje opštine; čemu mesna zajednica? Postoje velika sela, velika naselja, pravi gradovi, koji po prirodi stvari mogu da budu opštine. Onda ih treba proglasiti za opštine. Zašto ih držati u statusu neke imaginarne mesne zajednice?
Tamo gde ne postoje uslovi da se formira opština, čemu onda insistiranje na mesnoj zajednici. Iskustvo pokazuje, ne po novčanim iznosima, nego procentualno po broju afera, da je najviše afera bilo u organima mesnih zajednica. Zašto su mesne zajednice jednoj kategoriji ljudi posebno privlačne? Zato što oni odmah razmišljaju o mesnim samodoprinosima i o raspolaganju parama tih samodoprinosa. To je ono što ih privlači, a ne neki drugi poseban problem.
Ovde utemeljenja za postojanje mesnih zajednica nema u Ustavu, ne treba da bude takvih kategorija ni u zakonu. Ako se već uvodi nešto u zakon, što Ustav, u principu, ne zabranjuje, onda to mora jasno da se definiše, mora da se razradi struktura mesnih zajednica; da se vidi kakva je priroda tog podorgana lokalne samouprave ili podistitucije; da se vidi kakva je struktura organizovanja; da se vidi koji su to organi i kako se ti organi konstituišu.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 40 sekundi.)
Ništa se od toga ne može videti iz ovoga zakona i ovaj zakon samo po nekoj inerciji prihvata ranija rešenja, a ta rešenja su i protivpravna i necelishodna.

Podnosilac ovog amandmana oseća problem, ali ne zna kako da racionalno reši taj problem. Naravno, problem je u tome ako postoji odredba da radi zadovoljavanja opštih, zajedničkih i svakodnevnih potreba stanovništva na određenom području građani mogu da obrazuju mesnu zajednicu ili možda drugi oblik mesne samouprave, a u skladu sa statutom i odlukom jedinica lokalne samouprave.
Građanima se daje pravo da obrazuju oblik lokalne samouprave. Znate, te mogućnosti postoje na nekim novootkrivenim teritorijama, gde nema nikakve državne vlasti, pa se onda nađu građani i oni se organizuju.
Šta to znači građani se organizuju, građani formiraju, građani obrazuju? Kako građani da obrazuju? Postoji već država. Kada postoji država, nemaju građani šta više sami da obrazuju unutar političkog sistema, a što ne obrazuje država. Građani mogu da se udružuju, da se dogovaraju, da formiraju akcionarska društva, deonička društva, organizacije, partije, sindikate, šta god žele.
U okviru političkog sistema, tamo gde je reč o strukturi političkog sistema, reč je o državnoj vlasti, a lokalna samouprava je i državna vlast. Ona nije samo samouprava. Ona ima dvostruku prirodu: prirodu samouprave i prirodu državne vlasti. Ona u ime države i obavlja neke upravne nadležnosti.
U ovom slučaju, ako se član 88. promeni amandmanom koji je predložen, ništa se bitno neće promeniti. Ovde se kaže da "radi zadovoljavanja opštih, zajedničkih i svakodnevnih potreba stanovništva na određenom području jedinica lokalne samouprave može da obrazuje mesnu zajednicu ili drugi oblik mesne samouprave, u skladu sa statutom i zakonom".
Prvo, da razjasnimo šta je to mogući drugi oblik mesne samouprave. O tome se govori i u zakonu i u ovom amandmanu, a niko ne zna šta je to drugi oblik. Šta bi to moglo da bude? Da li je nekada nešto postojalo, pa da vidimo šta bi to moglo da bude. Čemu se to otvara prostor? Šta god nekome tamo negde padne na pamet ili se već misli na nešto što je već moguće da se pojavi u praksi. Na to pitanje niste u stanju da date odgovor. Možda je to kućni savet, šta? Šta je to? Ne znate na to pitanje da odgovorite.
Drugo, šta sa već postojećim mesnim zajednicama da se radi? Polazi se od toga da ono što je postojalo pre ustava, pravno ne postoji ako ustav nije sankcionisao, ako ustav nije regulisao. Mesne zajednice koje su postojale pre Ustava iz 1990. kao da ne postoje. One su uglavnom nastavile da postoje, nastavile su sa svojim postojanjem, a postoje i danas. Ovim odredbama zakona ili odredbama amandmana samo se zbrka čini većom...
(Predsednik: Vreme.)
Šta po ovom amandmanu, ako se on prihvati, da se radi sa onim starim i nasleđnim mesnim zajednicama? Koliko je to ozbiljan problem govori činjenica da se punih pet ili šest godina Skupština grada Beograda nije odvažila da donese gradsku odluku o mesnim zajednicama. Zbog toga nijedna mesna zajednica na području grada Beograda nije ni legalna ni legitimna. Toliko je to ozbiljan problem. Tamo gde je moguće preko kolena seći probleme, može i ovako, mogu i drugi oblici, može kako kome padne na pamet, pokazuje se samo...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... da se ne razmišlja ozbiljno o samom problemu. Da li je isteklo vreme?

Zašto me niste upozorili.

Nisam čuo.

Dobro što je gospodin Batić pomenuo pariske arondismane. To je veoma dobar primer za ugled onim političarima koji žele da komplikuju raspored državnih institucija kako je to urađeno u Francuskoj. Francuska već odavno od toga boluje i Francuska ima suviše veliki broj institucija. To je komplikovani način odlučivanja, to će vam reći svaki stručnjak za lokalnu samoupravu.
Ali, nije to problem, ne bih ja kritikovao ministra Batića zbog toga. Problem je što ministar Batić ne zna da je Francuska zakonom detaljno regulisala i pitanje arondismana kao oblika organizovanja unutar grada Pariza.
Dakle, da ste vi objasnili kroz ovaj zakon šta mislite pod kvartom, šta mislite pod rejonom ili gradskom četvrti, kako se tu kaže, ne bi to bio tako strašan problem, ali vi nagađate i razbacujete se izrazima. Lepo je to, gospodine Batiću, što se vi zalažete za kvartove, za četvrti i rejone itd, ali objasnite i definišite u ovom zakonu šta je to, onda precizirajte kako se to građani organizuju i kako to građani formiraju organe rejona, četvrti itd.
Vi ste tu ostali bez odgovora. Tamo gde nemate odgovore, bolje da ćutite. Onda izbrišite rejone, četvrti i kvartove dok niste u stanju da to osmislite i da objasnite kako ćete regulisati njihovo funkcionisanje.
Nemamo ništa protiv ni da zadržite mesne zajednice, ali razradite to pitanje, pa kažite - mesnu zajednicu formiraju građani određenih teritorijalnih celina, naselja itd. Mesna zajednica ima taj i taj organ, a svi organi mesnih zajednica se formiraju i konstituišu na taj i taj način. To onda ima smisla. Ne može se institucija, postojanje institucije, način njenog konstituisanja i izbora prepuštati slobodnoj volji građana na terenu.
Slobodna volja građana na terenu se očituje kroz same izbore, hoću ovog kandidata, neću onog drugog, hoću ovu partiju, neću onu partiju i to je demokratija. Nije demokratija kada se to građanima prepušta na volju: pa će jedni da imaju ovakvu mesnu zajednicu, a drugi ovakvu; jedni će imati četvrti, a drugi rejone; četvrti će imati, šta tamo još stoji; a možete i arondismane da uvedete.
Još kažete - itd.
(Predsednik: Vreme.)
Kako to u zakonu izgleda itd? Ništa to ne znači, vratite to na doradu, objasnite sve, izvedite u jedan logičan sistem, obrazložite, pokažite kako to u praksi može da funkcioniše, ali da na identičan način funkcioniše i u Subotici, u Beogradu, u Vranju, Leskovcu itd. Na identičan način da funkcioniše, neće isti ljudi odlučivati, ali mora sistem biti jedinstven, celovit, inače, vi se tu zalažete za anarhiju, ne zna se ni ko pije ni ko plaća.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Evo odmah završavam, samo još jednu rečenicu. Otkud vam tolika potreba da isforsirate ogroman broj raznih oblika, kako vi kažete, lokalne samouprave. Otkud tolika potreba za ogromnim organizovanjem građana? To nas podseća na komuniste i na fašiste, na totalitarizam, građanin ne želi u principu da se sa tim bakće, a na našim zborovima građani u mesnim zajednicama dođu, po 50 u vrh glave, otprilike 100 građana i to pokazuje ogromnu nezainteresovanost, a ne želju da se to u ovoj meri prebukira.

Ministar meni ne može da replicira, ali ja mogu ministru. Na ovaj kukolj  Batićev neću se osvrtati, pošto mi je sve to zabavnije i duhovitije, pa bih se bazirao samo na stručnu stranu problema.
U Francuskoj postoji, saslušajte, koristiće vam ovo, 36.548 opština. Francuski sistem lokalne samouprave je apsolutno različit od našeg i ne može biti primer za ugled. Tačno 36.548, koliko puta da vam ponovim? Mogu do večeras da vam ponavljam, ali je nešto drugo bitno. U Francuskoj je preglomazna lokalna samouprava, pa bez obzir koliko je preglomazna i preskupa, kod nas je neprimenljiva. U Francuskoj je sve to zakonima precizno regulisano do kraja.
Zakon treba da reguliše sistem, da predvidi sve institucije koje se pojavljuju unutar sistema državne vlasti. Ne sme unutar sistema državne vlasti postojati ni jedna trajna institucija ako nije njeno postojanje zakonom predviđeno. To je suština.
Predvidite zakonom da se svi gradovi podele na reone. Predvidite da se neki mogu podeliti, a neki ne mogu, ali je ovde suština u tome što morate zakonom regulisati kako će izgledati taj reon i kako će u reonu funkcionisati lokalna samouprava. To morate zakonom da predvidite, a to zakonom niste predvideli i to je suština.
Što se tiče komunizma, fašizma itd. tu je Batić pravi stručnjak. U vreme komunističkog sisema on je bio u mišijoj rupi i nije se znalo da postoji. On je gledao po sudovima gde će da se ogrebe za nešto. U lokalnoj samoupravi, komunističkoj, u Obrenovcu, bio je neki načelnik, referent, ko zna šta je sve bio. Dok sam ja bio kao antikomunista po zatvorima, Batić je tamo gledao gde će koga da zakine, gde će koga da prevari, gde će koga da ošamuti na brzinu. Nije to bitno, to je Batićeva prošlost, za memoare njegove, nije za nas, ali ja ovde insistiram da sve institucije političkog sistema moraju zakonom biti jasno definisane i način njihovog funkcionisanja preciziran.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakonskog projekta nije dobar, ali mislim da ni amandman nije najsrećnije formulisan. Ovde se mora ozbiljnije razmotriti pitanje udruživanja jedinica lokalne samouprave. Šta su to oblici njihovog udruživanja? To mora jasno zakonom da se precizira. Je li to grad? Zakon već predviđa grad. Je li to grad Beograd? Zakon već predviđa grad Beograd i izdvaja ga u odnosu na ostale gradove. Šta je to još u šta se mogu udružiti jedinice lokalne samouprave? Mora zakonom da se predvidi. Subregion, možete vi sada da licitirate šta vam padne na pamet, ali toga u zakonu nema. U zakonu mora da bude, jer je besmislena ovakva odredba.
Da li to znači, ako se tri opštine sastanu, dogovore, ako su to susedne opštine, da formiraju grad? Možda će jednog dana Jagodina, Ćuprija i Paraćin da se dogovore da formiraju grad. Je li to mislio tvorac ovog zakonskog projekta? Ako je to mislio, ideja nije loša, ali mora se zakonom precizirati; a ako je tvorac ovog zakonskog projekta mislio na ono što već planira Jožef Kasa da uradi, da formira zajednicu opština Panonija i da tako izdvoji sedam-osam severnovojvođanskih opština pod svoju kontrolu, onda to treba sprečiti na ovaj način. Odredba je besmislena, jer nije precizirana i kao takva u principu ništa ne znači.
Što se tiče međunarodnog povezivanja govoriću posle ovoga kada bude reč o amandmanu Milorada Mirčića. Ovde bih se dakle, samo zadržao na prvom stavu. U tom prvom stavu treba jasno precizirati po kom pitanju se udružuje. Nije toliko važno koliko je važna institucija koja nastaje udruživanjem. Šta one to formiraju ako se udruže? Da li je to nešto institucionalno ili je to njihovo druženje u pitanju? Ako se one druže kroz udruživanje, nije to neki naročit problem.
Ako one imaju mogućnost da stvore novu instituciju, onda se mora jasno, zakonom, predvideti koja je institucija moguća. Nije moguće ništa drugo osim formiranja grada. Ako postoji mogućnost da se formira grad udruživanjem nekoliko opština, nije ni to naročito problematično. Zašto to nije precizirano? Zašto neko o tom pitanju nije razmišljao - to je pravi problem.

Dame i gospodo, imam primedbu i na sam amandman narodnog poslanika Milorada Mirčića u pogledu formulacije, ali je on tu suštinu pogodio.
Jedno je kada unutar političkog sistema jedinice lokalne samouprave imaju mogućnost udruživanja. Svojim udruživanjem one konstituišu određenu instituciju. Koja je to institucija - nije definisano. Što se tiče saradnje na međunarodnom planu - tu je o reč o tzv. asocijacijama, a socijacija podunavskih gradova na primer ili asocijacije najrazličitijeg karaktera. To može biti asocijacija glavnih gradova itd.
Ali, to je trebalo da se precizira. Jer, te asocijacije ne predstavljaju instituciju. Tu ne nastaje nova institucija i tu niko nikome ne može da nametne određene obaveze. Sve obaveze koje proističu iz ovog oblika sradnje mogu samo dobrovoljno da nastanu. Čak je bilo osnova da se sa dva različita člana to pitanje reguliše, a ne u okviru istog člana, jer se ne tretira identična problematika.
Preciziranje je, u svakom slučaju, neophodno, ali na taj način što će se odrediti i koje su to obaveze koje se mogu preuzimati iz međunarodne saradnje. Ako jedinice lokalne samouprave mogu formirati udruženja međunarodnog karaktera, sarađivati i udruživati se u već postojeće međunarodne organizacije, koje okupljaju jedinice lokalne samouprave, onda to treba na određen način regulisati i to ne na isti način kao regulisanje unutrašnje saradnje, stvaranje nekih institucija nad opštinama, kao što su gradovi i slično.
Jer, svaka opština koja se udružuje u grad odriče se mnogo svojih nadležnosti. Te nadležnosti su prenesene na grad.

Amandman narodnog poslanika Branislava Blažića je veoma smislen, kao i Goluba Rajića, koji je identičan, jer ukazuje na jedan problem o kome pisci zakonskog projekta jednostavno nisu vodili računa.
Pisci ovog zakonskog projekta smatraju da i nadležni organ teritorijalne autonomije treba da daje mišljenje i da se obavezno od njega traži mišljenje po pitanju osnivanja i ukidanja jedinica lokalne samouprave na njenoj teritoriji.
To je na besmislen način postavljeno. Jedinicu autonomne pokrajine, ili neke druge teritorijalne autonomije ne sme da se tiče pitanje broja lokalnih samouprava na njenoj teritoriji. Lokalna samouprava je oblik političke institucije koji se bitno razlikuje od najopštijih političkih institucija, kakve su država, federalna jedinica, autonomija ili region.
I pitanje lokalne smouprave i njene disperzije na celoj teritoriji države mora, po prirodi stvari, na jedinstveni način da se reguliše. Onaj princip koji postoji na jednom delu teritorije države mora da važi za sve druge delove teritorije u pogledu strukture, načina formiranja, osnivanja ili ukidanja jedinica lokalne samouprave.
Kod nas je problem što to ni do sada na celoj teritoriji Srbije nije bilo ujednačeno, pa smo imali opštine od 200.000 stanovnika i opštine od 2.000 stanovnika. Tu mora da se traži rešenje, kako bi lokalna samouprava na celom području bila identična po značaju. Jer, tamo gde su ogromne disproporcije u veličini teritorije, u broju stanovnika, u ekonomskoj snazi, nije moguće obezbediti podjednak značaj lokalne samouprave.
Pogotovu je neprirodno da se eventualnim autonomijama, već postojećim ili onim koje planirate, daju nadležnosti po pitanju lokalne samouprave.
To je ono što je u ovom slučaju besmisleno, što ste vi već na određeni način obesmislili prethodno usvojenim zakonom, tzv. omnibus zakonom, a na ovaj način samo potvrđujete dalji proces obesmišljavanja. Ovde je toliko besmislenih stvari da, jednostavno, na taj način obesmišljujete kompletan politički sistem.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman narodnog poslanika Dragoljuba Stamenkovića je veoma ozbiljan i ukazuje na težak problem koji se često u praksi pojavljuje. Vidimo ovih dana da neka opštinska vlast sa područja grada Beograda samohranu majku sa četvoro dece izbacuje iz stana posle 11 ili 14 godina, nije bitno. Samohrana majka sa četvoro dece 14 godina živi u jednom stanu, a onda se nađe neka opštinska vlast koja je izbaci pod izgovorom da je porodica bespravno u tom stanu. Da li neko može da bude u stanu bespravno 14 godina - ne može. E, u tome je problem što ne može. Kakva je onda vlast kojoj se desi da neko bespravno živi 14 godina.
(Glasovi iz sale: Šta ste radili u Zemunu?)
Šta smo radili u Zemunu? U Zemunu smo svim porodicama, koje smo zatekli da žive, što vi kažete, bespravno u opštinskim stanovima, ako dokažu da nemaju neki drugi stan, odmah dali rešenje i legalizovali im korišćenje tih stanova. To je pravo rešenje. Vidite kakva je dogmatska struktura vaše svesti. Vi izbacujete samohranu majku sa četvoro dece iz stana u kome živi 14 godina zato što stanuje bespravno, a onda dajete papir nekom drugom da se useli u taj stan i taj pravno ulazi u stan. Jer, vi ste ti koji odlučujete šta je pravno, šta je bespravno. E, to vi radite. To je dokaz apsolutne nemoralnosti. Onaj ko potpiše rešenje da posle 14 godina porodica sa četvoro dece izlazi iz stana, čini zločinački akt. To je zločin, to je pravi zločin. E, to ste u stanju da radite.
Drugo, ovo pitanje može biti prepušteno jedino sudovima. Gde upravna vlast može da interveniše - kad dođe do obijanja stana. Neko obije stan i useli se, to je već krivično delo i tu treba policija da interveniše, u skladu sa Krivičnim zakonom i Zakonom o krivičnom postupku. Ali, tamo gde je neko 14 godina živeo u stanu, a opština nije ni primetila, niti je vlasnik stana primetio, sada posle 14 godina nekoga izbacujete. Prvo, kako je moguće da 14 godina neko ostane u stanu.
(Predsednik: Vreme.)
Znači, vlasnik nije bio zainteresovan. Jer, da je vlasnik bio zainteresovan, još pre 14 godina bi se obratio nadležnim državnim organima da se njegov stan oslobodi. Ako vlasnik 14 godina nije bio zainteresovan, pa se sad setio, onda je to pravi zločin.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Ta nadležnost ne sme da se ostavi jedinici lokalne samouprave. To sme da bude isključivo nadležnost suda, pa u sudskom postupku ako se utvrdi da postoji osnov za iseljenje, onda da se iseljava. Znate, da je ovo stan u privatnoj svojini koji sam naveo kao primer, ne bi bio problem iseljavanja. To nije stan u privatnoj svojini, nego u tzv. društvenoj svojini. Tu se sastoji zločin, što se našao neko ko smatra da majka sa četvoro dece ne treba da živi u stanu u društvenoj svojini, nego će da on odredi ko će pravno tamo da se useli.

U pravnom normiranju najveće opasnosti postoje u sferi određivanja nadležnosti. Ukoliko se o tome ne vodi računa, onda zakon i primena zakona zaista može biti zločinački akt ili instrument zločina. Na primer, u našoj situaciji svaki zakon koji donese ova narodna skupština, koji se primenjuje u praksi, a ne postoji mogućnost građana Srbije da zakon osporavaju pred Ustavnim sudom, u principu može predstavljati zločin.
Donesete Zakon o ekstraprofitu, protivustavan, retroaktivan poreski zakon. Primena tog zakona je zločin. Niste omogućili građanima da taj zakon osporavaju pred Ustavnim sudom Srbije, jer namerno ne dozvoljavate da se konstituiše Ustavni sud Srbije. Drugi pravni akt koji nije u formi zakona, ali predstavlja uredbu sa zakonskom snagom je uredba Vlade Republike Srbije kojom ste isporučili Miloševića. To je zločin i jednog dana ćete odgovarati za taj zločin.

Ovo je tema. Jeste. Ako ste dozvolili malopre Čedomiru Jovanoviću...
(Predsednik: To je bila replika. Replika nema temu.)
.... da ovde dokazuje da se ne može izvršavanjem zakona počiniti zločin - može, pokušavam to da mu obajsnim. Razumem, on nije obrazovan, nije ni toliko baš mlad da bi mu mladost bila opravdanje što ne zna šta je nadležnost ...
(Predsednik: Ja vas drugi put upozoravam da se vratite na temu dnevnog reda, to je amandman na član 19.)
... jedinica lokalne samouprave. Dokazujem da se kroz nepromišljeno određivanje nadležnosti jedinica lokalne samouprave može otvoriti prostor za izvršavanje zločina, zlog dela, kriminalne radnje. U ovom slučaju zaista može.
Suviše je opasno jedinici lokalne samouprave dati pravo da iseljava građane iz stanova, pod firmom da su bespravno ušli u te stanove pre više godina. To je nešto što ne sme da se da jedinici lokalne samouprave. To može biti u nadležnosti isključivo sudske vlasti, koja se prevashodno bavi ispitivanjem svojinskog aspekta. Ne sme lokalna samouprava da presuđuje o stvarima svojine. Nije ni kompetentna za to.
Lokalna samouprava ima i političke organe. Političar se nalazi na čelu lokalne samouprave. Političar koji je nestručan, poput Čedomira Jovanovića. Vi nestručnom političaru dajete da presuđuje u svojinskim pravima. Ne može. U svojinskim pravima jedino kompetentan je sud, sudska vlast, jer je sudska vlast sastavljena prevashodno od stručnjaka. Tu u svojinskim pitanjima može da odlučuje samo stručnjak. Kada nestručnjak počne da se bavi svojinskim pitanjima, onda su zločini neminovni. Ne sme on da bude ta vlast koja odlučuje o svojini.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS neće glasati za ovaj amandman i smatramo ga u  priličnoj meri besmislenim, ali skrećemo pažnju na tačku 29) koja bi  morala da se izbaci iz ovog člana zakona, s obzirom da se jedinici lokalne samouprave ne sme staviti u nadležnost da obezbeđuje javno informisanje na svom području. Sloboda javnog informisanja mora biti garantovana državnim aktom, zakonom; tu slobodu javnog informisanja niko ne sme sebi da prilagođava i ne sme samovoljno da je tumači, bilo o kojoj drugoj instituciji sistema da je reč.
Mi smo u prošlom mandatu imali jedan dobar Zakon o javnom informisanju, koji je samo dve stvari sprečavao: reemitovanje stranih špijunskih radiotelevizijskih programa preko domaćih medija i klevete preko medija, pretivši teškim novčanim kaznama.
Kakva je sada situacija u informisanju, to vidimo na svim medijima pod DOS-ovskom kontrolom, na državnoj televiziji, na Televiziji "Politika", Televiziji BK, Studiju B, "Pinku" i svim ostalim televizijama. Okrugli stolovi kada se drže, sazivaju se samo istomišljenici, ljudi iz DOS-a, ili ljudi koji su bliski DOS-u.
Sada nema nikakve slobode informisanja u Srbiji. Opozicionim strankama mediji nisu uopšte dostupni, a od prošlih izbora niko iz SRS nije gostovao na državnoj televiziji, na Televiziji "Politika", na Studiju B, osim u jednom jedinom slučaju, na BK televiziji, niti na bilo kojoj drugoj televiziji pod DOS-ovskom kontrolom.
To je zločin prema slobodi štampe, prema slobodi medija, a to sprovodi DOS-ovska vlast; a naravno tu DOS-ovsku vlast upravo ovaj i ovakav ministar Batić predstavlja, on je zapravo simbol te DOS-ovske vlasti.

Pošto odbori nisu prihvatili ovaj amandman, javljam se u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Mi srpski radikali smatramo da ovaj amandman treba prihvatiti, dobro je što je gospodin Trnavčević rekao da iza ovog amandmana stoji Zadružni savez Srbije i to je zaista autoritet kome treba verovati.

Ako oni traže takvu podršku od opštine bilo bi pogrešno da opština u okviru svojih nadležnosti ima mogućnost da nekome nametne zadrugarstvo, ali je druga stvar ako je zadrugarstvo spontana pojava, interes, želja, potreba poljoprivrednih proizvođača; i ne samo poljoprivrednih proizvođača, jer zadrugarstvo je korisna stvar i u drugim sferama delatnosti, odnosno na zadrugarstvu su nastala i današnja akcionarska društva, deoničarska društva. To je razlog zbog koga ćemo podržati ovaj amandman kao jednu korisnu opštinsku nadležnost, novu nadležnost.

A što se tiče zakonitosti u demokratskoj Srbiji, naravno, tu se slažem sa Čedomirom Jovanovićem, kome se i nehotično jedna istina potkrala u govoru. U demokratskoj Srbiji se ne bi moglo desiti da provođenje zakona predstavlja zločin. Nažalost, mi još nemamo demokratske Srbije. Demokratsku Srbiju ćemo imati tek onda kada budu funkcionisale sve njene institucije na demokratski način. Pre svega nema demokratske Srbije i nemoguća je demokratska Srbija bez Ustavnog suda Srbije.

Drugo, krajnje je vreme da u nedostatku argumentacije Čedomir Jovanović prestane da se poziva na ono što je 1990. godine pisalo u zakonima. To što je nešto pisalo u zakonu iz 1990. godine danas nikakav argument nije po sebi. Valjda se zalažemo da se menja ono što je u zakonima pisalo 1990. godine. Mi smo se trudili proteklih godina da se neke stvari promene. Očigledno se dovoljno stvari nije promenilo i u ovom slučaju ono što je pisalo 1990. godine treba da se promeni, jer te 1990. godine nije valjalo.

Ako nam je cilj sloboda informisanja, onda država treba što manje da se meša u tu sferu, da državne javne medije svede na minimum i da to bude samo onaj minimum u rukama republičke vlasti. Jedna državna televizija, jedan državni radio itd, a sve ostalo da bude slobodno i privatno. Samo tada je moguća sloboda informisanja.