Dame i gospodo narodni poslanici, o lokalnoj policiji sam se negativno izrazio još u načelnoj raspravi i biće prilike kada stignemo do tog člana zakona, ali nadam se da će se do tog trenutka Vlada predomisliti i odustati od lokalne policije, jer bi to bilo zaista strašno opasno.
Pokušavam o tom pitanju da govorim bez neke stranačke zagriženosti. To je opasno za svaku vlast ukoliko se izvrši takva disperzija policije. Ali, ovde bi bilo veoma loše i ako bi se prihvatila nadležnost skupštine opštine, odnosno opštine po pitanju tzv. opštinskog organa za prekršaje. To je onaj naš klasični sud za prekršaje.
Kao što su redovni sudovi imali samo u nazivu - opštinski, tako su i sudovi za prekršaje imali u nazivu - opštinski sud za prekršaje, odnosno kako se to sada kaže - organ za prekršaje. Ali, to ne sme biti organ lokalne samouprave. Sfera prekršaja je veoma bliska krivičnoj sferi, sferi krivičnog gonjenja. Ali, prekršaji nisu ingerencija sudske vlasti, nego upravno-izvršne vlasti.
To je izuzetak u odnosu na sva druga krivična dela. Prekršajni postupak je skraćen u krivični postupak. Kazne u prekršajnom postupku su jedna vrsta krivičnih kazni ograničenih po težini i po vremenu trajanja, ako je reč o kaznama zatvora.
Mogao bih nadugo da vam objašnjavam zašto uopšte sud za prekršaje ne bi imao pravo u demokratskoj državi da izriče kazne zatvora, nego samo novčane kazne. Ali, to je već druga problematika i verovatno će biti prilike i o tome da se govori povodom nekih drugih zakonskih projekata.
Ovde niko drugi osim centralne, državne, izvršno-upravne vlasti ne bi smeo da ima ingerencija kada je reč o gonjenju prekršaja. To je, dakle, nadležnost Vlade, odnosno njenog ministarstva. Obično je to ministarstvo pravde. U nekim zemljama je to i ministarstvo unutrašnjih poslova. Treba i tu činjenicu imati u vidu. Prekršaji su gonjeni u civilizovanim zemljama na ovaj način od strane upravne vlasti zato što je obično potrebno da se skrati postupak koji je pred sudom duži i zato što je potrebno hitno reagovati u nekim specifičnim situacijama.
Ali, kod nas je to ograničeno na izricanje, na primer, svega dva meseca zatvora. Ne bi smelo ni toliko. Imali smo u Titovo vreme slučajeve zloupotreba te institucije, kada su ljudi preventivno zatvarani od strane izvršne vlasti i izricane im te kratke vremenske kazne, da ne bi smetali u određenom trenutku.
Ne bi ni upravna vlast smela da ima te ingerencije ovako široko postavljene, a kamoli lokalna vlast. Zamislite sada - predsednik opštine ili gradonačelnik, koga vi tako koncpirate u ovom zakonu, postane vlast u opštini, jedini je izvršna vlast, sve je pod njegovom kontrolom, pa čak postavlja sudiju za prekršaje i organ za prekršaje i s druge strane ima policiju. Dakle, on hapsi i odmah odvodi pred sudiju za prekršaje.
Pa zar mislite da bi u toj opštini smela uopšte da se pojavi inicijativa, zvaničana inicijativa za smenu gradonačelnika? Ne bi ni smela.
Onaj ko se usudi, ovaj ga odmah uhapsi, odmah ga osudi dva meseca za prekršaj i gotovo. (Smeh.) To bi bilo čudo od države u pravom smislu reči.

Ovde uopšte ovog puta nisam govorio o Vladi. Govorio sam isključivo o amandmanu.
(Komentari iz sale se ne čuju.)
A šta ima ... amandman prihvata ili ne prihvata Skupština, a ne Vlada. To - kakav je stav Vlade po pitanju ovog amandmana mene ne interesuje. Jer, ako se većina poslanika izjasni za prihvatanje amandmana onda je mišljenje Vlade sasvim deplasirano i nije reč o Vladi, bar ovog puta. Reč je isključivo o amandmanu jednog narodnog poslanika.
I, ovde je reč o tome da li će Skupština izglasati amandman ili neće. A, vi, nekako po inerciji, mislite ako Vlada nije prihvatila, ne sme ni Skupština. Pa, znate, u onom prvom mandatu, kada su socijalisti imali 196 poslanika, ovde se dešavalo da Skupština izglasa i onaj amandman protiv koga je Vlada. I, to se često dešavalo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS neće prihvatiti ovaj amandman, jer mi smatramo da ne sme biti nadležnost jedinica lokalne samouprave staranje o obezbeđenju uslova za održavanje, korišćenje  i izgradnju javnih skloništa, u skladu sa zakonom, ali bi se moglo preformulisati da jedinica lokalne samouprave ima određene obaveze u toj sferi, naravno, u skladu sa zakonom i u skladu sa odlukama nadležnog organa za  poslove narodne odbrane.
Bilo bi veoma loše ukoliko bi se ovo pitanje sasvim prepustilo lokalnim samoupravama, jer mnoge od njih ne bi uopšte o tome vodile računa. Žao bi im bilo novca, a u određenim uslovima ta skloništa zaista mogu da budu potrebna.
I meni je veoma žao što ova rasprava poprima ovakav neugodni ton, te ovde sada objašnjavamo je li Dragan Marković-Palma šef poslaničke grupe, je li Živko Selaković zamenik šefa, ne zna se šta je tu Borislav Pelević. Hajte jednom da utvrdimo je li zaista taj Borislav Pelević profesor? On se stalno negde predstavlja kao profesor, a znam pouzdano da nikada nikakav fakultet nije završio. Kako može da bude profesor neko ko nikakav fakultet nije završio?
(Predsednik: Molim vas da se vratite na tačku dnevnog reda.)

Vi ste započeli raspravu po tom pitanju. Znate, predaje i Marijan Rističević nekada sve od sebe, ali to nije razlog da bude profesor, može da bude predavač, a ne profesor. On mi to dobacuje, pa mu zato kažem.
Kako može neko da bude profesor ko ni fakultet nije završio? Možda je probao, pa je negde do prve godine stigao, stigao možda do pola druge godine. Nemojte više sa time da nas maltretirate u ovom slučaju.
I vi da intervenišete svaki put kad se neko ovde lažno predstavi - profesor Borislav Pelević, taman posla, čuj, profesor.

Dame i gospodo, ovde je krivična prijava protiv Marijana Rističevića. Krivična prijava, koja  ukazuje na Marijana Rističevića kao čoveka, kao privrednika, kao snalažljivog narodnog poslanika i kao DOS-ovca.

Pa hteo sam da vam ukažem...

Hteo sam da vam ukažem da po Poslovniku imam pravo da pokažem krivičnu prijavu protiv Marijana Rističevića, a tu krivičnu prijavu u celosti ćete moći da pročitate u sledećem broju "Velike Srbije".

Vi, Gordana Čomić, ponašate se isto kao Čedomir Jovanović. Kada su u koliziji zakon i Čedomir Jovanović, onda se primenjuje Čedomir Jovanović. Čedomir Jovanović je juče prekršio zakon, prelazio je ulicu van pešačkog prelaza, umesto da plati kaznu, danas se tamo crta pešački prelaz.
Tako se i vi isto ponašate. Naravno da je prethodni govornik po svaku cenu želeo da izbegne moje ime. Rekao je - jedan eminentni pravnik. Ovde sam ja jedini eminentni pravnik. (Žagor u sali.) I ti si Milka eminentna, ali ne kao pravnik, nego na drugi način, ali si eminentna. Treće, on ovde govori o svom nepoznavanju pravne i političke teorije. Svuda u svetu ...

Reč je o članu 98. Dozvolite da ja u svom vremenu obrazložim gde ste prekršili Poslovnik.
(Predsedavajuća: Naravno.)
Ponašate se vi i u drugim stvarima na isti način. Vi ste potpuno pravosudni sistem instumentalizovali. Zoran Đinđić i Vladan Batić godinu dana vrše pritisak na Četvrti opštinski sud da se SRS izbaci iz svojih prostorija. Sudija beži na bolovanje, beži na odmor, beži ovamo, beži onamo. Sada su je na radni odmor poslali i uz svoje kontrolore je teraju da piše sudsku presudu kakva njima odgovora.
Danas sam dobio presudu Vrhovnog suda Srbije, u kojoj se nalaže obnova postupka povodom uzimanja saobraćajne dozvole i registarskih tablica, ali se kaže da džip SRS nikada nije ni oduzet. Evo, stoji u presudi Vrhovnog suda. To je kako vi sprovodite pravo. Ovde je poslanik iz vaše poslaničke grupe deset minuta odgovarao na moje jučerašnje izlaganje i to na krajnje uvredljiv način. Kada pravni nestručnjak kritikuje stručnjaka, pa ga još uz to vređa, vi kažete da nemam osnova za repliku. Zato insistiram da mi omogućite repliku na izlaganje prethodnog poslanika.

Ono što ste rekli sasvim je umesno, da nije pogrešne intonacije. Naravno, kada je moje izlaganje ili neki moj postupak u koliziji sa Poslovnikom,  mora da se primeni Poslovnik. Ovde ni jedan moj postupak nije bio u koliziji sa Poslovnikom, nego postupak Čedomira Jovanovića u odnosu na zakon. Čedomir Jovanović je prekršio zakon, odmah se ustanovljava novo činjenično stanje. Sutra ako Čedomir Jovanović nekoga ubije, vi ćete da promenite Krivični zakon, pa ćete reći, ubistvo će se kazniti, osim ako je počinilac Čedomir Jovanović. To vi danas demonstrirate.
Čedomir Jovanović je juče napravio saobraćajni prekršaj. Prekršio je Zakon o javnom saobraćaju. Prešao je ulicu van pešačkog prelaza, uvahitili su ga novinari. Da ga nisu uhvatili novinari, nikom ništa. Uhvatili ga novinari i on danas crta pešački prelaz na tom mestu. On retroaktivno dovodi činjenično stanje u sklad sa svojim protivpravnim postupkom. To je suština.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad se donosi neki zakon treba prvo ubediti parlament da je zaista potrebno njegovo donošenje, a osnovni argument kojim se parlament može ubediti je to da prethodni zakon nije bio dobar iz nekog razloga. Mi ovde nismo čuli zbog čega prethodni zakon nije bio dobar. Taj prethodni zakon je zaista imao neke slabosti, ali ovim novim zakonskim projektom se nijedna od tih slabosti ne eliminiše. Ovaj novi zakonski projekat je mnogo lošiji od prethodnog zakona.
U obrazloženju se kaže da je razlog donošenja novog zakona usklađivanje zakonskog teksta sa Evropskom poveljom. Nama koji smo čitali Evropsku povelju i po nekoliko puta jasno je da su i prethodni zakoni Republike Srbije bili iznad standarda koji postavlja Evropska povelja. Uzmite Zakon o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi iz 1991. godine i Zakon o lokalnoj samoupravi iz 1999. godine - to je iznad standarda koje postavlja Evropska povelja, pa je ovde pozivanje na Evropsku povelju samo jedna fraza.
Drugo, kaže se da se očekuje od novog zakona da ubrza proces debirokratizacije i demokratizacije. Novi zakon, ako se izglasa, produbiće birokratizaciju i gušiće demokratiju.
Bilo je razloga da se menja prethodni zakon, ali tamo gde je glavni razlog za izmenu prethodnog zakona predlagač ovog zakonskog projekta uopšte nije reagovao. On je ostavio da se to reguliše nekim novim zakonom. To je pitanje izbornog principa koji će se primenjivati pri izboru odbornika skupština opština. To je ono što je najslabija tačka sadašnjeg zakona, ali nešto ublažena u odnosu na onu negativnost koja je postojala u zakonu iz 1991. godine, kada je inaugurisan dvokružni većinski izborni princip.
Dakle, jednokružni većinski princip je nešto bolji od dvokružno većinskog, jer ne tera političke partije na neprirodne koalicije. Idealno bi bilo uvođenje proporcionalnog principa. Mi radikali smo sa tim krenuli u prvobitnom projektu, ali to nije prošlo u prethodnom odnosu snaga u Narodnoj skupštini. Ako ste želeli nešto da popravite u tom zakonu, onda bi upravo to pitanje izbornog principa bilo suštinsko.
Šta je još bila slabost sadašnjeg zakona - postojanje institucije samodoprinosa. Bili smo protiv te institucije, nismo uspeli da privolimo prošli skupštinski saziv da se to potpuno izbaci iz zakona. Samodoprinos u civilizovanom svetu ne postoji kao kategorija. Postoji kao dobrovoljni prilog, a ne kao nova poreska obaveza, gde opština ili mesna zajednica raspiše, pa ako dobije na referendumu većinu, obaveže i one koji su glasali protiv da uplaćuju samodoprinos. To ste zadržali od Kardelja. Nađite mi u Evropskoj povelji gde ovo postoji, nađite mi u jednoj civilizovanoj demokratskoj državi da postoji ova mogućnost. Toga nema. Vi niste konsultovali ni Evropsku povelju, niti ste se bavili komparativnim proučavanjem modernih pravnih sistema, koje ukazuje da tako nešto jednostavno ne postoji.
Šta je dobro u ovom zakonskom projektu? (Treba i to priznati.) Dobro je što se jačaju neke nadležnosti lokalne samouprave. To je sada, nažalost, tragičnim spletom okolnosti omogućeno, pošto su okupirani Kosovo i Metohija. Oni razlozi koji su ranije sprečavali da se prošire nadležnosti lokalne samouprave sada jednostavno za određeno vreme ne postoje. Tako se komotno moglo ići na jačanje nadležnosti. Ustav u članu 113. tačno kaže gde se te nadležnosti mogu jačati. To je tačka 5) člana 113. To je ono što je ovde dobro provedeno, pre svega, kada je reč o osnovnom obrazovanju, zdravstvu, kulturi, fizičkoj kulturi itd. Tu zaista treba jačati opštinske nadležnosti.
Smatram da nije dobro kad se opštinske nadležnosti jačaju u sferi javnog informisanja, jer demokratija podrazumeva skoro potpunu privatizaciju sfere javnog informisanja. Samo tada javno informisanje ima smisla i samo se tada mediji pojavljuju kao četvrta grana vlasti, u modernoj političkoj teoriji već uveliko priznata. Tamo gde su mediji u rukama države, bilo da je reč o saveznoj državi, federalnoj jedinici, regionu, autonomiji ili lokalnoj samoupravi, tamo sloboda medija i javno informisanje ne može imati taj značaj četvrte grane vlasti za koji se zalažu moderni politički teoretičari demokratske orijentacije. Tamo gde država rukovodi sistemom informisanja i gde su glavni mediji u rukama države, nema slobode medija u pravom smislu reči.
Po čemu ovaj zakonski projekat gazi osnovne demokratske principe, tamo gde je demokratija najosetljivija - u sferi podele vlasti. Na nivou države, još od Monteskjea do današnjih dana, u demokratskim sistemima se razvija princip striktne podele vlasti na zakonodavnu, izvršno-upravnu i sudsku. Taj sistem je moguće provesti na nivou države. Tri grane vlasti su striktno razgraničene, ali jedna drugu kontrolišu. Zakonodavna vlast je nešto ravnopravnija u odnosu na izvršno-upravnu i sudsku. I sudska vlast ima pravo da kontroliše zakonodavnu vlast, osporavajući njene opšte pravne akte, naravno, da kontroliše izvršno-upravnu vlast, ali zakonodavna vlast kontroliše i sudsku i izvršno-upravnu, mnogo više izvršno-upravnu nego sudsku.
Taj princip nije moguće primeniti na lokalnom nivou. Za razliku od federalne jedinice ili autonomije, odnosno regiona koji nemaju nikakve veze sa demokratijom, čak predstavljaju smetnju realizaciji demokratije do krajnjih granica, lokalna samouprava je conditio sine ljua non demokratskog uređenja društva.
Lokalna samouprava u srpskoj državi ima veliku i duboku tradiciju. Prvi sukobi naroda, građana, političkih partija protiv vlasti i režima, kralja, monarhije bili su, pre svega, po pitanju nadležnosti lokalne samouprave. Srbija ima tako izraženu tradiciju, i u toj tradiciji razvijene lokalne samouprave nikada nije pravila ovo što nam je sada Vlada Srbije podnela kao zakonski projekat.
Na nivou lokalne samouprave nije moguće do kraja izraziti princip podele vlasti. Zašto? Zato što sudska vlast, kao posebna grana vlasti, mora biti jedinstvena na nivou države. Država je ono gde je sudska vlast u jedinstvenom, nedeljivom sistemu. Sudsku vlast nije moguće vezati za jedinicu lokalne samouprave. Naravno, to se pre svega ogleda u funkciji izbora sudija. Izbor sudija vrši država preko vrhovne i zakonodavne vlasti, osim u nekim slučajevima, gde to mogu da rade niži organi pravosudne vlasti, sudske vlasti. Izbor na najviše sudijske funkcije, sudija Ustavnog suda, sudija Vrhovnog suda itd, obavlja najviše parlamentarno telo zemlje.
To na nivou opštine nije moguće. Zato se na nivou opštine uspostavlja u demokratskim zemljama tzv. konventski sistem. Prevedeno na naš jezik, to bi moglo da se nazove skupštinskim sistemom, da sam termin skupštinski sistem nije u komunističko vreme dobio neku negativnu konotaciju, da nije diskvalifikovan na ideološki način. To govori i Ustav Republike Srbije u članu 116, a to govori ovo naše sveto pismo, za nas pravnike, sveto pismo. Za političke partije, za parlament itd. ovo je jedino sveto pismo, dok se na Ustavom propisan način ne donese neko novo.
U članu 116. se kaže da građani na nivou opštine odlučuju na dva načina - referendumom i preko skupštine. Referendum je oblik neposrednog odlučivanja. On ima neke svoje vrednosti, ali u praksi pokazuje veliki broj slabosti i demokratska politička teorija je odavno načisto da je neposredno odlučivanje u pravom smislu reči više jedna politička iluzija, da u praksi nije moguće to u potpunosti sprovesti, osim u onim malim entitetima gde je jednostavno moguće da bukvalno svi učestvuju u odlučivanju. Ostaje, dakle, skupština opštine.
(Predsednik: Vreme.)
Nastavljam sledećih deset minuta. Mimo skupštine opštine ne postoji nijedan organ preko koga će građani odlučivati na nivou lokalne samouprave. Nemoguće je, dakle, da ostane predsednik opštine, kako je predviđen ovim zakonskim projektom koji je pred nama.
Pogledajte, stav 1. člana 116. Ustava Republike Srbije. Zašto funkcija predsednika opštine, kako je ovde koncipirana, tzv. gradonačelnička funkcija, nije ni demokratski koncipirana, ni demokratski saobražena celini ustavnog poretka? Zato što se tu inauguriše svojevrsni predsednički sistem. Po modernoj demokratskoj političkoj teoriji, predsednički sistem nije dobar ni na nivou države.
Demokratija je felerična u državama gde postoji predsednički sistem. U našoj zemlji, u principu, postoji parlamentarni sistem i na saveznom i na republičkom nivou. Ima nekih elemenata predsedničkog sistema; jedan jedini koji je tu bitan - da se predsednik bira na direktnim, neposrednim izborima umesto da ga bira parlament, kao što bira vladu - to je jedino felerično u našem ustavnom sistemu.
Međutim, ovde taj pravno-politički feler dobija nesagledive dimenzije. Zato bi, ako želi dobro državi, sadašnja vlada trebalo od toga da odustane. Predsednika opštine nema ko da smeni ovde. Ovde nema ni opštinske vlade. U dosadašnjem sistemu lokalne samouprave skupština opštine birala je svoj izvršni organ, koji je bio u funkciji svojevrsne opštinske vlade, izvršni odbor. Ovde ne postoji opštinska vlada. Ovde je predsednik opštine sam po sebi vlada. On o svemu odlučuje. Ministar pravde Vladan Batić malopre je rekao da je on u principu lider opštine.
Znate, u anglosaksonskoj političkoj teoriji govori se o lideršipu, a u nemačkoj političkoj teoriji govori se o firer-principu. Možete vi koji ništa ne znate da se smejete do mile volje. Konsultujte nekoga ko se razume, pa se uverite na taj način. Ovo je firer-princip. Ovde se bira jedan aklamacijom, da bi odlučivao o svemu. Kada bi neko hteo da ga smeni, mora skupština opštine apsolutnom većinom glasova da donese odluku, pa se onda ide na izjašnjavanje građana, na glasanje. Ko organizuje to izjašnjavanje građana? Onaj ko ima svu izvršno-upravnu vlast, predsednik opštine. Gde, pored tako moćnog predsednika opštine, uopšte može da se izvede regularno izjašnjavanje građana?
Pazite, kada se bira predsednik opštine, onda učestvuju razne političke partije, pa se partije međusobno kontrolišu. Kada se podnese inicijativa za smenu predsednika opštine, onda nema partija u tome; samo državni deo izborne komisije učestvuje u odlučivanju, jer po kom kriterijumu će učestvovati partije. Ovamo postoji kriterijum: partija koja ima kandidata, ima i svog kontrolora.
Kada se smenjuje predsednik opštine nijedna partija nema kandidata, nema ni kontrolora. Sve je u rukama državnih organa vlasti, odnosno organa lokalne samouprave, koji su i tako pod kontrolom predsednika opštine. Vi ovde praktično stvarate nesmenljivog predsednika opštine. Zbog toga taj lider-princip, odnosno lideršip, odnosno firer princip nije dobar, nije demokratski.
Nema ništa demokratskije nego kada skupština može da smeni izvršnu vlast. To je osnovni vid kontrole izvršno-upravne vlasti. Gledajte sada, ovaj princip koji postoji na lokalnom nivou mora biti saobražen i pokrajinskom, i regionalnom, i nivou federalne jedinice i saveznom nivou. Znači li to da mi ni u Srbiji nećemo imati vladu, nego će se samo birati predsednik i taj će predsednik, kao u Americi, postavljati savetnike, ili ministre, ili državne sekretare itd. Nema uopšte vlade. Čak i u Americi impičment se sprovodi u Kongresu. Senat sudi predsedniku SAD-a, i kada se presudi - gotov je predsednik, smenjuje se sa funkcije. Nema u Americi da se građani izjašnjavaju. Vi ovde uvodite čvršći predsednički sistem nego što je u Americi. Znate unapred da nema ništa od toga da građani nekoga smene.
Ali sada pokušajte negde organizovati ovako pro forme, eksperimenta radi, da građani glasaju za smenu predsednika opštine. Neće vam 5% izaći, jer njih to ne interesuje. Osnovna boljka sistema lokalne samouprave u civilizovanom svetu je mala zainteresovanost građana za poslove lokalne samouprave. Demokratske države se trude da animiraju građane da što više učestvuju u vršenju lokalne samouprave.
Najlakše se građani animiraju skupštinskim sistemom, konventskim sistemom, tamo gde odbornička funkcija nešto znači. Ovde odbornička funkcija bukvalno ne znači ništa, apsolutno ništa. Zašto onda uopšte postoji skupština opštine? Koji su to opšti akti koje će donositi skupština opštine mimo predsednika opštine. Zapravo ih nema; formalno postoji mogućnost, suštinski nema te mogućnosti.
Mi smo ovde čuli izjave nekih ministara, nekih visokih funkcionera, nekih lidera stranaka, čuli smo i izjavu sudije Ustavnog suda Srbije da je jedina kompetentna da podnosi projekat novog Ustava Vlada Srbije. On osporava pravo poslaničkim grupama i partijama da se pojave kao inicijatori za podnošenje ustavnog projekta, odnosno projekta za promenu Ustava; kaže - Vlada, zato što se uvrežilo u shvatanju mnogih ljudi, pa čak i onih koji bi morali da budu pravni stručnjaci, da je Vlada glavna i neprikosnovena vlast. Pod diktaturom to posebno dolazi do izražaja; tamo, naravno, gde nema Ustavnog suda, već postoji diktatura, a ona je više ili manje prikrivena, ali je na delu.
Vi zavodite diktaturu na nivou lokalne samouprave. Naravno tu je mandat diktatora relativno ograničen. Međutim, on za te četiri godine neograničene vlasti bukvalno sebi može da obezbedi izbore kada god poželi jer je sve u njegovim rukama. Nema ko da ga kontroliše. Ne polaže račune za svoj rad, ne podnosi izveštaj.
Naravno, mi imamo u sadašnjem sistemu funkciju predsednika opštine koja formalno nije jaka, ali suštinski može da bude. Ne zbog nadležnosti, nego zbog političkog autoriteta koji ima pojedinac, odnosno nosilac te funkcije. U pitanju je samo snaga autoriteta, a tu snagu autoriteta možete jednostavno da merite - na istoj funkciji, sa istim ustvanim ovlašćenjima, jedno je bio Milošević, a drugo je Milutinović. Tu se vidi kolika je razlika u autoritetu, ali ta funkcija po sebi nema velike nadležnosti, osim u uslovima ratnog ili vanrednog stanja. Ovde vi do nesagledivih granica jačate autoritet jedne inokosne funkcije. Tamo gde su ključne funkcije, inokosne i veoma moćne, nema demokratije, tamo se dekretom odlučuje i tamo jedan predsednik opštine može bukvalno da radi šta god hoće.
Drugo, takvom, moćnom predsedniku opštine vi još formirate policiju. On će biti vrhovni komandant policije, i šta ste vi još sve tu... (ma, to je policija, lokalna policija koja će nositi oružje)... šta ste sve tu predvideli?
Prvo, obezbeđenje objekata - to je ova služba sigurnosti, bezbednosti koju svaka opština ima ili iznajmljuje iz nekih agencija - sada će lokalna policija da radi te poslove. Hajde da se na tome završi, ne bi bio problem. Međutim, ta policija pomaže rad opštinskih inspekcija i obavlja druge poslove, a niste rekli koje. Komunalni red, reguliše lokalni saobraćaj - sve bi to radila ta policija.
Ko je komandant te policije? Predsednik opštine. Ta policija nema veze sa policijom Republike Srbije, ona je potpuno tu autonomna. Stvarate jednu pretorijansku gardu predsednika opštine. On je svemoćan u tom pogledu. On izdaje nalog da se neko izbaci iz kuće, da mu se poruši kuća itd, i odmah njegova policija to obavlja.
Do sada smo imali praksu: on izda nalog, pa traži asistenciju policije, pa policija prvo kontroliše da li je taj nalog u skladu sa zakonom, pa ako je u skladu sa zakonom daje asistenciju. Mora tako, ne sme policija da daje asistenciju ako se utvrdi da nije u skladu sa zakonom; mora. Onaj ko prihvati da izvrši naređenje koje nije u skladu sa zakonom, odgovara; i u vojsci oficir, ako naredi vojniku da učini nešto što je krivično delo, odgovara.
Ne može predsednik opštine da naloži policiji da počini krivično delo po njegovom nalogu. Ali ni to ne razumete. Zbog toga, naravno, ne mislim vas da ubedim, vi ste ovde pokazali....
(Predsednik: Gospodine Šešelj, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Mnogo imaginacije; vaša pravna tehnika je neviđena u civilizovanom svetu. Vi ćete verovatno izglasati i ovaj zakon kako ste izglasali čitav niz drugih protivustavnih zakona, vi ćete i ubuduće sprečavati da se konstituiše Ustavni sud Srbije.
Ne zaboravite, tiranske vlasti sve kraće i kraće traju.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako dublje ulazimo u raspravu o pojedinim članovima ovog nakaradnog zakonskog projekta, sve više do izražaja dolazi krajnja pravnička nestručnost ljudi koji su ovo pisali.
Na primer, tvorci ovog člana 15. smatrali su da ovom pravnom normom već postojeće univerzitete i fakultete u Vojvodini koji su vlasništvo Republike Srbije, čiji je osnivač Republika Srbija, predaju autonomnoj pokrajini kao osnivaču. Ali, po ovom članu to ne može da se izvrši. Po ovom članu zakona, buduće fakultete i univerzitete može da formira pokrajina, one koji još ne postoje.
Drugo, ne zaboravite, po važaćem Zakonu o univerzitetu, a verovatno po nekom budućem, ukoliko bude donošen, neće država imati monopol da formira univerzitete i fakultete. Pored države, to će moći da rade i privatna, pravna ili fizička lica koja ispunjavaju određene uslove. Po ovome to može da radi i autonomna pokrajina, možda će moći da radi i opština i grad, ali to što se povećava broj mogućih subjekata osnivanja fakulteta i univerziteta, u principu ovde ne znači ništa. Po ovom zakonu vi i ne možete da predate već postojeći univerzitet i već postojeće fakultete u nadležnost pokrajini, niti možete pokrajinu da proglasite njihovim osnivačem. Oni koji su vam ovo pisali ništa ne znaju, a skrećem vam pažnju na to, ne bih li vas ubedio da odustanete od ovog nakaradnog zakona.
Zatim, ovde potenciram posebno onu primedbu, koju sam video i u četvrtak, kad je bilo reči o višim školama. Kako je moguće da ovde postoji odredba kojom se pokrajini daje u nadležnost vršenje upravnog nadzora? Kako je to moguće u sadašnjem pravnom poretku? Kako je to moguće u današnjem sistemu organizacije državne uprave?
To pitanje postavim ministru pravde i lokalne samouprave, Vladanu Batiću, koji je zastupao Vladu na prošloj sednici, on izađe da mi odgovori i kaže da sam profesor, odnosno doktor predvojničke obuke. Pitam da objasni stručno pitanje, a on meni odgovara da sam ja doktor predvojničke obuke.
Posle sednice ga pitam što nije odgovorio na direktno pitanje, kaže - moram da pročitam, pa ću na sledećoj sednici (izgleda da još uvek čita udžbenike i nije došao do adekvatnog saznanja, koje bi mu omogućilo da se pojavi za ovom skupštinskom govornicom). Ali, pretpostavljam da među vama DOS-ovcima ima još poneki pravnik u sali, pa neka on izađe da objasni to pitanje.
Kako je moguće ovakav zakon provesti? Vi ste ukinuli Ustavni sud.

Meni niko ne dobacuje i niko me ne ometa, prema tome, nema potrebe da me štitite, meni to ništa ne smeta.
Ukinuli ste Ustavni sud i mislite - dok nema ustavnog suda, sve što vam, bukvalno, padne na pamet, možete da uobličite u pravnu normu. Možete. Znate, bilo je rimskih imperatora koji su i svog konja proglašavali za senatora.
Dakle, ovakve stvari u istoriji nisu nikakav novum, ovakve stvari su se i ranije dešavale u istoriji, ali koliko su dugo trajale - trajale su veoma kratko vreme, a pamte se hiljadama godina. Mislim da vi u toku ovog vašeg kratkog mandata upravo radite stvari koje će se pamtiti hiljadu godina.
Praktikumi na pravnim fakultetima će se pisati na osnovu ove vaše zakonodavne prakse, na osnovu ove vaše zakonodavne aktivnosti, i generacije i generacije studenata na tome će se učiti kako se ne sme zloupotrebljavati pravo.
Razjasnite pitanje upravnog nadzora. Zašto to niko nije u stanju? Evo, neka objasni šef poslaničke grupe DOS-a to pitanje upravnog nadzora, neka dođe neki ministar da objasni, da vidimo ko to zna od vas da objasni i kako vi to mislite u praksi da provedete?

Amandman profesora Deretića, dame i gospodo, potencira još jedno pitanje: pitanje upravljanja fakultetima koje formira, eventualno, autonomna pokrajina. Ako autonomna pokrajina dobije u nadležnost da formira univerzitete i fakultete, pod pretpostavkom da se to sa ustavnog aspekta uopšte može postići, onda Republika nema pravo da joj se meša u pitanje upravljanja.
Ne može onda ovim zakonom Republika da joj kaže da će samo deo upravnog odbora ili upravljačkih garnitura da postavlja pokrajina. To bi onda po prirodi stvari, pokrajina morala svojim propisima da reguliše. Ako su ti propisi u koliziji sa republičkim zakonom, onda se pitanje kolizije tog nižeg pravnog akta sa republičkim zakonom rešava pred Ustavnim sudom. A ne može na ovaj način.
Ali, vi jednostavno niste svesni kakav haos produkujete u pravnom poretku ovakvim zakonom. Malopre je Čedomir Jovanović rekao da je ovde reč o poverenim poslovima. Pa, upravo najveći problem proizilazi iz toga što ovde nema ni jedan povereni posao. O tome smo vodili raspravu po pitanju naziva zakona. Mi smo tražili da se naziv zakona promeni i da se odredi - zakon o poveravanju određenih poslova autonomnoj pokrajini.
Da je reč o poveravanju poslova onda bi rasprava bila drugačija. Mnoge bi od tih stvari onda mogle da se povere. Može država da poveri pojedine poslove iz upravnog nadzora nižim oblicima političkih institucija, kao što su - autonomna pokrajina, region, lokalna samouprava, grad, opština itd. Može država da poveri i opštini obavljanje određenih poslova upravnog nadzora, ali ne može nadlženost upravnog nadzora pripadati pokrajini, ne može nikome osim državi. To je suština.
Dakle, nema ovde poveravanja. Nemojte novu zabunu da sada unosite govoreći o poveravanju. Najveći problem ovog zakona i jeste u tome što se njime ne poveravaju određeni poslovi iz republičke nadležnosti, nego se utvrđuju nadležnosti pokrajine protivno Ustavu.

U nemogućnosti da mi odgovore na ključno pitanje vođenja upravnog nadzora kao nadležnosti, Vladan Batić kaže da sam doktor predvojničke obuke, Čedomir Jovanović kaže da sam bivši profesor Pravnog fakulteta i hajde još kažite da sam Hrvat, pa me do kraja uvredite, ali tom uvredom vi ne možete moju argumentaciju da pobijete. Za vas je to suviše teška argumentacija.
Vladan Batić se poziva na član 109. Ustava, u kome se kaže: "Republika Srbija može zakonom poveriti autonomnoj pokrajini vršenje pojedinih poslova iz okvira svojih prava i dužnosti i preneti joj sredstva za te poslove".
To mi neprekidno govorimo. Republika može poveriti, a ovo nije zakon o poveravanju, nego o utvrđivanju nadležnosti. Član 71. stav 2. kaže: "Drugim organima i organizacijama u Republici Srbiji može se poveriti izvršavanje zakona i ostalih propisa i opštih akata iz okvira prava i dužnosti Republike Srbije, s tim što su republički organi odgovorni za njihovo izvršavanje".
Vi možete poveriti nekom sekretarijatu za prosvetu Vojvodine i više škole i fakultete, ali snosite sami odgovornost za sve ono što oni urade u toj sferi. Dakle, upravni nadzor mora ostati striktno u vašim rukama, vi morate neprekidno proveravati kako oni to obavljaju umesto vas. Vi ste im to poverili, poverili ste nekom organu pokrajine da upravlja fakultetima i univerzitetima u Vojvodini. Poverili ste mu da to radi u vaše ime i umesto vas. Morate neprekidno da ih kontrolišete i vi snosite odgovornost za sve ono što oni urade.
Vi ovim zakonom pokušavate ono što je vaša odgovornost preneti njima, ono što je vaša nadležnost preneti njima kao njihovu nadležnost, utvrditi njihovu nadležnost. To vi radite. To je suština. Čedomir Jovanović nije pravnik i meni je razumljivo što ne može da se uključi u stručnu raspravu. Vladan Batić je pravnik, dugogodišnji. Postoji kod njega drugi problem; on je dugo godina advokat i on je kao advokat morao da brani sve što uzme kao slučaj.