Problem sa ovim amandmanom, a pre svega sa članom 7, još je veći nakon što je Vlada nepromišljeno, zdravo za gotovo, prihvatila amandman Dragana Maršićanina na član 3. Prihvatajući amandman Maršićanina, koji nije razmišljao o ostalim članovima Zakona i posledicama koje izaziva prihvatanje njegovog amandmana, još je sporniji član 7. Ovde je za predsednika Republike ostao koeficijent 15. Sada će Administrativni odbor da mu određuje platu, odnosno osnovicu. Pa, ako Administrativni odbor odredi mnogo veću osnovicu, nego Vlada za državne činovnike, može se desiti da on ima 7-8 puta veću platu od predsednika Vlade, što je strašno. Mi smo već u prošlom mandatu imali jedan takav problem, ali smo odbili na samoj Vladi, jer je Milan Milutinović za sebe tražio platu dva puta veću od predsednika Vlade. Mi smo to ismejali na Vladi i to je palo na Vladi. Možete naći u zapisniku, pošto kopate po raznim papirima. Iskopajte i to.
Nije bitno ko će biti na toj funkciji. Bitno je da funkcija predsednika Republike ne sme da odskače u odnosu na funkciju čelnika tri grane vlasti. Zapravo, predsednik Republike je čelnik izvršne vlasti, pre svega. On je čelni funkcioner izvršne vlasti.
(Stanko Kovačević, sa mesta: Nije tačno.)
Ti koji ništa ne znaš, kako možeš da kažeš da nije tačno. Evo ti ovde Stevana Lilića, redovnog profesora Upravnog prava, pa njega pitaj. Nemoj da se mešaš u ono što nemaš pojma.
Neka ti ona objasni da li je šef države čelnik izvršne vlasti.
(Stanko Kovačević, sa mesta: Nije tačno.)
Dobro, nije tačno. Nije tačno da je danas dan. Vidim, vi ga ne upozoravate tendenciozno. Ko može čoveku koji ništa ne zna nešto objasniti? Evo, klima glavom Stevan Lilić i njemu se obrati, profesoru upravnog prava. To je njemu mnogo bliže po struci nego meni, ja sam profeseor političkog sistema.
Predsednik Republike ne sme da ima veću platu od predsednika Narodne skupštine, od predsednika Vrhovnog suda i predsednika Ustavnog suda, jer se onda jedna grana, grana izvršne vlasti, direktno postavlja iznad parlamenta i to u neverovatnoj srazmeri. Predsednik Republike mora da se izjednači sa predsednikom Narodne skupštine i predsednikom Vrhovnog i Ustavnog suda, a predsednik Vlade ili da ima isto kao predsednik Republike ili nešto malo manje od predsednika Republike. Nebitno, nije uopšte bitno, minimalno.
Ovde postoji još nešto na šta treba ukazati. Faktički predsednik Vlade ima veću vlast nego predsednik Republike, ali formalno je predsednik Republike iznad predsednika Vlade, a formalno predsednik Republike nije iznad predsednika Narodne skupštine. Može biti samo po protokolu kod odavanja vojnih i drugih počasti i ništa više. Formalno nije iznad predsednika Narodne skupštine, nije nadređen predsedniku Narodne skupštine, niti je iznad predsednika Ustavnog i Vrhovnog suda.
Zato je ovo krajnje neozbiljno i ovo će biti apsurdan zakon ako ga danas izglasate, pogotovo što se tiče člana 7. tog zakona, o kome je sada reč i na koje su upućeni amandmani. Ovaj amandman nije to do kraja precizirao, jer je morao da izjednači predsednika Republike sa predsednikom Narodne skupštine. On je samo bitno smanjio razliku. Umesto razlike od tri indeksna poena, on je to sveo na 1,4 indeksna poena, znači više neko prepolovio razliku koju ste vi utvrdili. Tu razlike ne sme da bude. Razmislite malo o tome, konsultujte pravne stručnjake kada pišete zakone. Nemojte da vam žena ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića piše zakone. To je katastrofa. Zaposlili ste je tamo za sekretara Sekretarijata za zakonodavstvo i Skupština sve smešnije zakonske projekte dobija. Treba pravni stručnjaci to da rade. Ima ova zemlja mnogo pravnih stučnjaka, ali ne mogu da dođu do izražaja.

Meni zaista nije jasno šta rade ovi socijalisti. Shvatam njihovu žalost zbog gubitka vlasti, ali vidim kod njih i tendenciju nekog dodvoravanja DOS-ovskoj većini. Pazite, vi tražite da se poveća koeficijent predsedniku Narodne skupštine, ali vas ne čudi što je  tolika razlika između predsednika Narodne skupštine i narodnog poslanika.
Predsednik Narodne skupštine je samo prvi među jednakim u Skupštini. Može da vam bude malo veća plata, pola indeksnog poena, ajde da uzmemo i ceo poen, ali da bude za 4,7 - pa to je strašno, još malo pa da bude dva puta veća plata predsednika Narodne skupštine od narodnog poslanika. To je tragikomično. To može u nekom sistemu koji ne poznaje prirodu parlamentarizma. Ovde je samo prvi među jednakima.
Predsednik Narodne skupštine skoro nijedno ovlašćenje nema koje nema i svaki drugi narodni poslanik, koji je iole značajan, a pogotovo ne poseduje nikakvu vlast. Zato je ovo smešno, do apsurda ste ovo doveli. Umesto da mu smanjujete do nivoa plata narodnog poslanika, vi mu dižete u tolikoj meri. Tu su rasponi nepodnošljivi.
I zato ovaj amandman ne treba prihvatiti, nego onaj deo člana 7. na koji se odnosi taj amandman treba redigovati, snižavajući taj koeficijent predsednika Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman suštinski ukazuje na jednu nelogičnost koja se pojavljuje u ovom članu zakona. Problem je omera, problem je što niste odredili za funkcionera u izvršnoj vlasti - koji mu je pandan u zakonodavnoj i koji mu je pandan u sudskoj vlasti. Na primer, za ministra u izvršnoj vlasti, pandan u zakonodavnoj vlasti može biti samo šef radnog tela Skupštine, bilo da je reč o odborima, bilo da je reč o poslaničkim grupama.
To je njegov pandan, a u sudskoj vlasti pandan mu može biti sudija Vrhovnog suda, ako je predsednik Vrhovnog suda pandan predsedniku Vlade i predsedniku Narodne skupštine, i oni po toj logici moraju biti izjednačeni. A vi tendenciozno organe izvršne vlasti postavljate iznad organa sudske i zakonodavne vlasti, što je protivustavno takođe.
Nemoguće je da ministar ima veću platu od šefa radnog tela Skupštine ili od sudije Vrhovnog ili od Ustavnog suda. To ne može. Čime to ministar zaslužuje? Da li po tome što je on mnogo važan u svojim očima? Ne. Ima logike, izjednačili ste ga sa sudijom Ustavnog suda, a niste sa sudijom Vrhovnog suda. Morali ste i sa sudijom Vrhovnog suda da ga izjednačite. Ne smete praviti takvu razliku između Ustavnog i Vrhovnog suda, pošto su to dva paralelna organa podjednake važnosti u strukturi sudske vlasti. Među njima nema nadređenosti i podređenosti. Nema među njima hijerarhijske subordinacije. Ne možete se žaliti na presudu Vrhovnog suda, Ustavnom sudu. Niti se možete žaliti na odluku Ustavnog suda, Vrhovnom sudu. To je valjda logično.
Mislio sam da je ministar pravde doktor pravnih nauka, ali to bi sada trebalo da preispitamo. Dakle, ovde bi trebalo i to da se usaglasi da određeni organi u raznim organima vlasti budu ujednačeni i po ovom osnovu, da bi se iz tog izvlačio zaključak da su sve tri grane vlasti ravnopravne, a ne da je izvršna vlast iznad svih ostalih. Od predsednika Republike pa nadalje, vi tendenciozno organe izvršne vlasti postavljate daleko iznad zakonodavne i sudske vlasti. Kao što predsednik Republike ne sme biti rangiran ispred predsednika Narodne skupštine i predsednika Vrhovnog ili Ustavnog suda, tako i ostali funkcioneri ne smeju biti rangirani iznad. Naravno, ovde se ne zalažem za povećanje koeficijenata, nego za smanjivanje koeficijenata tamo gde ste mnogo preterali i da se to dovede u rang da bude podnošljivo.

Ovaj amandman, bio vam prihvatljiv ili neprihvatljiv, zapravo ukazuje na još jednu nelogičnost. Vi ste u članu 7. izjednačili predsednika Ustavnog i predsednika Vrhovnog suda, a niste izjednačili sudiju Ustavnog i sudiju Vrhovnog suda.  Zar to nije apsurdno? Ne smete vi da polazite od toga koliko ima sudija Ustavnog suda, a koliko ima sudija Vrhovnog suda, pa da vam to bude orijentir.
(Vladan Batić, sa mesta: Nismo izjednačili.)
U alineji 3. stava 1. člana 7. - "10,5 potpredsednik Narodne skupštine, potpredsednik Vlade, predsednik Ustavnog suda i predsednik Vrhovnog suda". Ministre, pročitajte jednom ovaj svoj zakonski projekat. Ministar izađe i rekao bih po delu njegovog izlaganja da potpuno prihvata stavove Srpske radikalne stranke. Onda se ispostavi da nije čitao ni sopstveni zakonski projekat. Kako ste ovo potpisali kad niste čitali? Izjednačen je predsednik Ustavnog suda i predsednik Vrhovnog suda. Na žalost, oni su srozani na nivo potpredsednika Vlade i potpredsednika Narodne skupštine. To je srozavanje sudske vlasti.
Oni su morali da budu na nivou predsednika Republike, predsednika Narodne skupštine, eventualno predsednika Vlade, a ne da budu srozani na nivo potpredsednika Vlade ili potpredsednika Narodne skupštine. Ovde su izjednačeni predsednik Ustavnog i predsednik Vrhovnog suda, međutim, sudije Vrhovnog i Ustavnog suda nisu izjednačene. To je problem koji bi morao da se razreši. Ne znam kako ćete vi razrešiti taj problem. Mislim da niste u stanju uopšte da ga razrešite.
Što se tiče Republičkog javnog tužioca, on bi morao da bude negde u nivou potpredsednika Vlade i potpredsednika Skupštine, jer tužilačka funkcija, iako je samostalna funkcija, ne sme da bude u istom rangu sa predsednikom Vrhovnog suda. Ali, ne sme ni ona biti ovako deklasirana, kako ste vi to ovde učinili, nego mora biti na nivou potpredsednika Narodne skupštine ili potpredsednika Vlade. Nije javni tužilac potpredsednik Vrhovnog suda. On je nezavisan organ u odnosu na Vrhovni sud, ali se mora i ovim putem pokazati neprikosnovenost suda kao glavnog organa sudske vlasti, u odnosu na javnog tužioca ili javnog pravobranioca ili u odnosu na advokaturu koja je, hvala bogu, u našem sistemu potpuno samostalna od države, nezavisna i predstavlja obavljanje profesionalne privatne prakse, što je sasvim u skladu sa iskustvom demokratskog sveta. Ali, ne smete nipodaštavati ni javnog tužioca, kako ste navikli.
Što se tiče primedbe ministra pravde u odnosu na SRS, suviše smo kratko mi bili u Vladi i, na žalost, nismo bili sami da bismo mogli da popravimo sve ono što je moralo da se popravlja. Ali, mi se sada sa aspekta svog programa zalažemo na isti način na koji smo se zalagali dok smo bili u Vladi. Tada je drugačija bila ravnoteža snaga. Onaj izgovor koji nama može da posluži, u vašem slučaju ne važi, jer vi imate ne samo apsolutnu, vi imate dvotrećinsku većinu u Parlamentu, što mi na žalost do sada još nismo imali. Nadam se da ćemo imati već na sledećim izborima.
Ovo što se žali ministar pravde, razumem njegovu žalbu. Kad su formirali Vladu, našli su se pred ambisom. Ne zameram ja njima što su oni bili pred ambisom. Zameram im što su napravili onaj sudbonosni istorijski korak napred, što su i sebe i zemlju gurnuli u ambis, sve nas zajedno.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se nikako ne može prihvatiti. Sekretar Narodne  skupštine ne može da se izjednači sa predsednikom stalnog skupštinskog radnog tela, sa sudijom Vrhovnog suda i zamenikom Republičkog javnog tužioca. Zamislite, sekretar Narodne skupštine i sudija Vrhovnog suda da budu izjednačeni. Sekretar Narodne skupštine ne može biti ni sa običnim poslanikom izjednačen. On mora biti niže od poslanika kategorisan, ubedljivo niže, jer narodnog poslanika je narod izabrao na direktnim izborima, a njega je ovde Skupština imenovala i postavila kao činovnika. On spada u čistu činovničku kategoriju.
Ne mislim bilo kog činovnika da ponižavam na ovaj način i poziv činovnika je časno zanimanje, naravno ako ga čovek na častan način obavlja. Zbog avezrije prema trenutnom sekretaru Narodne skupštine ne govorim ovako. Averzija kod mene prema njemi postoji, međutim govorim nezavisno od toga, jer imam averziju i prema trenutnom predsedniku Vrhovnog suda, ali se principijelno zalažem da ustavni status Vrhovnog suda bude sproveden do kraja i tako i u ovom slučaju. Ne može sekretar Narodne skupštine da bude u rangu sa narodnim poslanikom, a pogotovo iznad tog ranga. Ne može ni u jednoj varijanti da bude izjednačen sa sudijom Vrhovnog suda i onda je to potcenjivanje sudijske funkcije, sudske vlasti i onda je to potcenjivanje zakonodavne vlasti i zaista ne bi imalo nikakvog smisla da se takav amandman prihvati.

Gospodine predsedniče, kao poslanik koji je prvi pre 10 godina uveo u parlementu praksu da se ne čitaju nikakvi govori sa ove govornice, skrenuo bih vam pažnju da naučite da upravljate tom tehnikom, jer se dve posledice mogu desiti. Jedna je da nam pokvarite ovaj uređaj, što nije strašno, a druga je da vas počne da trese struja, ne znam kako bismo to podneli.
Ovaj amandman nije naročito bitan zbog brojki na koje se odnosi. Tu brojke nisu naročito važne. Tu su razlike minimalne. Ali u pitanju je mnogo ozbiljniji problem, na koji ukazuje i Vlada, ne razmišljajući. U stvari, o čemu se radi. Ona nije svesna problema.
U strukturi naših sudova problem postoji u odnosima redovnih i privrednih sudova. Umesto da izvršimo reformu pravosudnog sistema i da imamo samo redovne sudove, u kategoriji opštinski, okružni i Vrhovni, što je savim dovoljno da se zadovolje osnovni postulati pravosudnog sistema u parlamentarnoj državi, mi imamo ostatak starog komunističkog perioda, koji se sastoji u privrednim sudovima. Ne znači da nekomunističke zemlje nekad nemaju specijalizovane sudove. Imaju, ali to treba izbegavati.
Niko sad ne može da odredi status privrednog suda u odnosu na opštinski i okružni, nema tog pravnog stručnjaka koji bi do kraja mogao da precizira, niti da odredi status Višeg privrednog suda između okružnog i Vrhovnog. Jednostavno rešenje postoji - jedinstveni pravosudni sistem. Čak i vojne sudove treba ukinuti. Vojni sudovi imaju smisla samo u uslovima ratnog stanja. Vojni sudovi u mirnodopskim uslovima nemaju nikakvog smisla.
Taj problem, dakle, treba rešavati uporedo sa donošenjem novog zakona o sudovima i sudijama. Ne možemo ovako parcijalno. Onaj ko je ovo pisao, uopšte nije razmišljao o zakonu o sudovima. Uopšte te probleme nije imao u vidu. Videli smo već da ministar pravde nije učestvovao u pisanju ovog zakona, jer ne zna sadržaj.
Oni koji su se predstavljali kao stručnjaci, očigledno nisu stručnjaci. Ovde su potrebni pravi pravni stručnjaci, da nam rade u okviru jednog projekta, na svim zakonima, koji se tiču unutrašnje organizacije države. Dakle, čitavom spektru zakona, koji se tiču i zakonodavne, i izvršne i sudske vlasti, koji bi po rangu bili odmah ispod Ustava.
Jer, drugačije ovo pitanje ne može da se razreši. Ko ovo može da kaže - ovo može odokativno, kako je kome volja, ovome dam 7,8, ovome 8,3, ovome dam ovako, Peri ovoliko, Janku onoliko, Jeleni ovoliko, ali to ništa ne znači sa pravnog aspekta.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman ukazuje na nipodaštavanje sudijske funkcije u grani sudske vlasti. Vlada Srbije, podnoseći ovakav zakonski projekat, kao da je htela da u parlamentu izazove licitaciju - ovome ovoliko, onome onoliko, pa ko je kome simpatičniji.
Nikakvog reda nema u ovom članu 7, a ima i mnogo nerazumevanja u samom parlamentu. Malopre smo čuli Branislava Ivkovića, koji je tvrdio da je sekretar Narodne skupštine izabran od strane Narodne skupštine, kao i predsednik. To nije istina.
Sekretar je imenovan, on je činovnik, ali je sudija izabran. I ne sme se zato desiti ni da sudija opštinskog suda ima manju platu od sekretara Narodne skupštine. To bi bilo apsurdno, jer on je imenovani činovnik, a ovde je reč o izabranom sudiji. Treba, dakle, naučiti kakva je razlika između izabranih i imenovanih funkcionera.
Ogromna je razlika i ta razlika mora da se iskaže i kroz ovaj zakon. Tamo gde je reč o izboru, prvo, tamo gde je reč o neposrednim izborima, gde građani glasaju, narod glasa, treba potencirati značaj samog čina neposrednog izjašnjavanja naroda, pa tamo gde bira parlament, pa tek onda gde imenuje parlament, pa na kraju, gde imenuje i postavlja Vlada.
Ministar je izabran u parlamentu, ali sekretar nije. Svaki sudija je izabran u parlamentu. I sudija opštinskog, i sudija okružnog, i vrhovnog i ustavnog suda. Zašto sudije suda za prekršaje nisu sudije u pravom smislu reči? Zato što njih postavlja Vlada, a ne bira Skupština. Oni su vladin organ. Tu je razlika. Ali, naravno, ovde nekima treba pouka oko elementarnih stvari da bi mogli da učestvuju u raspravi o ovim pitanjima.

Predsednik Narodne skupštine prekršio je naočigled svih nas Poslovnik. Ne može istovremeno da izrekne i prvu i drugu opomenu. (Dovikuju iz sale: Koji član?)
Na kraju ću reći koji član je u pitanju. Zašto ste nestrpljivi. Ne može predsednik Narodne skupštine da istovremeno izrekne i prvu i drugu opomenu. Pažljivo sam pratio izlaganje gospodina Janjića, koji se izuzetno dobro sprema za sve skupštinske sednice i mogao bih pod izvesnim uslovima da imam razumevanja za odluku predsednika Narodne skupštine da izrekne prvu opomenu. Ali, za drugu opomenu nije bilo nikakvog razloga. Jer, nije dozvolio gospodinu Janjiću ni jednu reč da izrekne između prve i druge opomene. Zbog toga je bilo nemoguće izreći drugu opomenu. Znate, druga opomena je teža disciplinska mera od prve opomene. Kao kada bi neko nekoga osudio na pet godina zatvora za jednu krivicu, pa mu onda da još pet godina i kaže: "ti ćeš sigurno kada izađeš iz zatvora opet pogrešiti, pa o istom trošku da ostaneš u zatvoru".
To je sada uradio predsednik Narodne skupštine. Rekao je: "Za ovo što si već uradio zaslužuješ prvu opomenu, a nakon toga, znam ja tebe, kakav si ti, evo ti unapred i druga opomena, da se posle ne bih mučio". Nemojte to da radite gospodine Maršićanin. To nema nikakvog smisla. Znam da vi mrzite srpske radikale. S pravom nas mrzite. Mi smo vama, DOS-ovcima, više nego nepodnošljivi u parlamentu. Ali, vodite računa kako postupate pred javnošću, kako se ponašate. Nemojte baš tako brutalno da kršite Poslovnik. (aplauz poslanika SRS)

Gospodine predsedniče, samo formalno-pravno raspravljam, a ne ulazim u suštinu.
(Glasovi iz sale: Koji član?)
Član 102.
(Smeh u sali.)
Smešan vam je član 102?
Ovde su ispunjena, od svih onih uslova za izricanje prve opomene, recimo da su ispunjena dva.

Da li ste mu oduzeli reč?  Ja o tome govorim.

Sačekajte da dođemo do oduzimanja reči. Dve opomene su prethodile oduzimanju reči. Vi ste od mene tražili da govorim o drugom članu kršenja Poslovnika i ja govorim. Sada imajte strpljenja da me čujete.
Prvo, za izricanje prve opomene recimo da su bila, od svih onih uslova koje Poslovnik propisuje, ispunjena dva, najviše dva, uslovno rečeno. Ne mogu dve opomene za to da se izreknu. Nemojte tako da se igrate parlamenta. Može jedna opomena. Da je ispunio sve one uslove, mogla je samo jedna opomena, pa ako ponovo ispuni bar jedan od tih uslova, ide druga opomena. Mogli ste onda sedam opomena da mu izreknete, da je ispunio sve one uslove. Šta to znači?
Vi ste njemu namerno, jer ste želeli da mu oduzmete reč, vi ste njemu namerno odmah izrekli dve opomene, onako paušalno. Mogli ste pet opomena da izreknete. Možete meni unapred sada da izreknete sedam opomena za celi sutrašnji dan, pa ni po jednoj tački da ne mogu da govorim. Šta to znači? Ako je on ispunio jedan uslov za opomenu, onda ste vi krivi što niste blagovremeno reagovali pa mu izrekli opomenu da ne ispuni i drugi uslov. Ako ste imali strpljenje da čekate ispunjenje drugog uslova, niste smeli dve opomene odjednom da izreknete. Pogotovo niste smeli tako olako da mu oduzmete reč.

Gospodine Maršićanin, bio sam zaprepašćen vašom izjavom da je reč o isključenju narodnog poslanika Janjića. Drugo, zahtevam od vas da vi nas ne podučavate šta mi da uradimo protiv vas. Mi ćemo verovatno jednog dana da podnesemo zahtev za vašu smenu. Ali, onda kad mi ocenimo za potrebno, a ne kad vi to poželite. Jer, mi nismo ovde odbor za ispunjavanje želja predsednika Narodne skupštine.
(Predsednik: Gospodine Šešelj, vi replicirate, a ja sam odgovarao.)
Ne možete vi biti tako lični u odgovoru. Možete samo da objasnite vaš stav da li je reč o kršenju Poslovnika.
(Predsednik: Vi ste se javili po Poslovniku. Izvolite, recite o kom članu govorite.)
Onaj član Poslovnika koji se odnosi na vaše pravo da protumačite reklamaciju.
(Predsednik: Vi ga ne znate? Dužni ste po Poslovniku da kažete po kom članu se javljate.)
Član 87.
(Predsednik: Nije tačno.)
Pročitajte taj član.
(Predsednik: Pročitaću. Ako nije tačno, oduzeću vam reč, jer već imate dve opomene.)
Ne možete mi oduzimati reč. Nemam ja dve opomene nego samo jednu. Ja se odričem ove reči pre nego što mi je oduzmete.

Gospodine predsedniče, povredili ste Poslovnik jer niste stavili na glasanje amandman narodnog poslanika Slobodana Janjića. To što ste mu oduzeli reč ajde nekako i da vam oprostimo, ali to što mu niste stavili amandman na glasanje ne možemo nikako, pa vi vidite kako sada da se iskobeljate iz takve situacije.

Juče sam u načelnoj raspravi negirao mogućnost da se uopšte na ovaj način tretira pitanje  zaposlenih u organima lokalne samouprave. Pa vi ste sami najavili novi zakon o lokalnoj samoupravi, usaglašavanje tog zakona sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi, a onda ovde uvodite odredbe koje su ispod nivoa komunističkih zakona iz Titovog vremena. Vi vrednost obavljanja određene funkcije u organima lokalne samouprave merite brojem stanovnika dotične opštine, što je besmisleno.
Od broja stanovnika određene opštine može eventualno da zavisi broj odbornika u skupštini opštine i broj zaposlenih u skupštini opštine, u opštinskoj upravi, dakle više stanovnika iziskuje veći broj zaposlenih. A jedan funkcioner ima svoj radni dan i on za svoje radno vreme obavi određen broj poslova, koji se uglavnom propisuje, a ne mora striktno ni da se propisuje. Ako opština ima dvostruko veći broj stanovnika, to ne znači da jedan funkcioner treba da obavi dvostruko veći broj poslova. Onda takva situacija iziskuje dva ili tri izvršioca.
Od broja stanovnika zavisi i broj izvršilaca u sistematizaciji, a ne visina plate jednog izvršioca, jer je ovde plata pitanje ranga, to je sa pravnog aspekta.
S političkog aspekta valjda treba podstaći kvalifikovane kadrove da ostanu u malim opštinama, a ne pozivati ih da se sele u velike gradove, jer u velikom gradu i običan referent ima veću platu nego predsednik opštine u malom mestu. To je besmisleno.
Cilj svih umnih ljudi treba da bude demetropolizacija Beograda, privlačenje ljudi da što više ostanu u unutrašnjosti ili da iz Beograda odu u unutrašnjost, jer su privučeni dobrim uslovima života.
A ne ovako, na svakom mestu da se prave razlike, da se zasnivaju privilegije, i te privilegije izazivaju katastrofalne posledice u prostornom razmeštaju sela i gradova Srbije, u razmeštaju stanovništva na celoj teritoriji Srbije. Interes Srbije nije da se svi građani u jednom gradu koncentrišu. Interes je Srbije da se uporedo razvija veći broj gradova, a i da seoska naselja što pre budu maksimalno urbanizovana.

Dame i gospodo, nekada u mladosti, još kao student, slušao sam jednu anegdotu o Stučki i  Pašukanisu. To su bili najveći teoretičari boljševičkog prava. Za njih se pričala anegdota da su govorili da sudovi i državni organi treba uvek da postupaju strogo po zakonu, osim ako interesi revolucije nalažu drugačije.  Evo mi sad imamo jedan postupak koji nije u skladu sa Ustavom, nije u skladu ni sa saveznim zakonom o porezima, a morao bi da bude. Ali, interesi revolucije nalažu.
Zašto? Sve dedinjske vile su razgrabljene još 1944, 1945. godine. Tito, njegovi generali i njegovi ministri su sve to pokupili. A onda, u proteklih 10 godina, razgrabljeni su i placevi na Dedinju, pa su dograđivane nove vile na sve strane. Došao DOS na vlast, na Dedinju sve zauzeto. I, sada treba na neki način da se napravi preraspodela. Kako koja vlast dođe, tako će se ponovo deliti vile na Dedinju. To je suština ovog zakona.
Zakon ne bi smeo da se donosi baš zbog toga što je unikat. Ovo je čudo za svetsku pravnu teoriju. Da se jedan ministar hvali kako je Narodnoj skupštini predložio da se donese zakona kakav nigde na svetu ne postoji. To je nešto neviđeno. I, taj zakon je u suprotnosti i sa Ustavom i sa saveznim zakonom o porezima. Jer, savezni zakon o porezima je striktan. On propisuje koji se porezi mogu uvesti. Ovaj ne može.
Vi ste jednom nešto uradili, pokazali ste da može. Nema Ustavnog suda. Možete sve. A, onda je Savezna skupština naknadno menjala savezni zakon da bi mogao nekako da se "uglavi" onaj vaš koji je donet pre vremena.
A, to što je naknadno donet savezni zakon, ne znači da je vaš pravno valjan. Sve što je brzo, to je kuso. Šta ovde postoji pravedeno i pravično? Naravno, svaka zloupotreba bi trebalo da bude kažnjena. Bilo je svih ovih zloupotreba koje se ovde navode u zakonu. Ali, skoro sve ove zloupotrebe predstavljaju krivično delo. Samo ukoliko oni koji su počinili ova krivična dela izađu pred sud i budu osuđeni, dolaze na red i sankcije i oduzimanje imovine koja je stečena krivičnim delom. To je jedini ispravan put sa aspekta Ustava i zakona.
Zašto vi izbegavate taj ispravan put? Zato što onda ne može da stoji odredba da Aleksandar Radović može da se nagodi sa svakim eventualnim poreskim obaveznikom i da kažu koliko ko kome duguje i koliko će biti smanjeno i dodato. To vam je odredba ovoga zakona i to je unikat u svetskoj praksi. To nigde nije viđeno. Ne može ovako. Nego, svakoga ko je počinio krivično delo kazniti. Ima mnogo bivšim funkcionera koji su uzeli 2, 3, 4 stana. Ima takvih slučajeva. Evo jedan je u stranci Vladana Batića, Aleksandar Stefanović, doduše on je morao oba da vrati uviđajnošću tadašnjeg predsednika opštine Vračar, gospodina Maršićanina.