Rekao je prethodni poslanik - i donekle radikali. To donekle ispade odnekle. Ni jednog jedinog argumenta. Nema ni jednog radikala koji je već imao stan pa je dobio novi, a zadržao prethodni. Svi su stanovi dodeljeni u skladu sa zakonom. Taj zakon i danas postoji. Odakle stan Zoranu Đinđiću u centru Beograda, odakle Vojislavu Koštunici? Ili je on dobio ili je njegov otac dobio, ali stanovi su se dobijali. Još uvek postoji zakon kojim je predviđeno da se stanovi mogu dodeljivati. Kad se ukine taj zakon, onda možete to napadati. Ali, ne možete naći ni jednu zloupotrebu.
Što ne pomenete firmu "Lutra", na koju se odnosi svaka odredba ovog zakona. Međutim, ima ona odredba člana 9. da može Dušan Mihajlović da se nagodi sa Đelićem i da se oni dogovore, pa da mu se otpiše ovo, otpiše ono i tako dalje otpisuje i otpisuje. Daću vam samo nekoliko podataka koji su veoma sveži. - "Jedna od žrtava uspešnosti "Lutre" je Zemljoradnička zadruga iz Belanovice kod Ljiga, čiji je bivši direktor svog nesposobnog sina uhlebio u "Lutru" i na taj način osigurao stan i posao u Beogradu, a zato je "Lutra" preuzela sve poslove Zemljoradničke zadruge Belanovica na tom području, gde se proizvodilo više hiljada teladi, te ugasila prizvodnja od više stotina junadi na farmi "Belanovica", koja je raspolagala potpuno novim i savremenim objektima, kao i najnovijom i najmodernijom opremom.
Takođe, u višegodišnjoj saradnji "Lutre" i DPP "Bačka" iz Čonoplje, iz DPP "Bačke" je preliveno preko milion nemačkih maraka na štetu zaposlenih u ovom preduzeću. Mustra je slična, sa početnih 15% za uslužni tov, koji kreditira "Lutra", ta usluga postepeno raste na čak 30% u poslednje dve godine. U normalna vremena se za takve sklopljene ugovore hapsilo, jer su takvi ugovori kvalifikovani kao štetni. Naravno, uz "Lutru" su se okoristili i bivši direktor DPP "Bačke" i njegova desna ruka, smenjeni upravnik proizvodnje.
Priča je slična prethodnoj. Pored značajnog kapitala za obojicu aktera, bivši direktor je svog sina, takođe uz pomoć "Lutre", školovao u Beogradu, gde ga je posle završenog fakulteta i uhlebio. Bivši rukvodilac proizvodnje je posle smene osnovao u svom mestu mesni odbor Nove demokratije, ne bi li se na taj način zaštitio odgovornosti. Uz pomoć prijatelja iz Nove demokratije svoju suprugu postavlja za direktora škole "Sveti Sava" u Somboru. Gubitak koji su ovi akteri ostavili svojim zaposlenima na kraju kalendarske 2000. godine iznosi 1.760.000 nemačkih maraka ili u robi - 517 vagona".
Vi sad, pored ovoga, prozivate ponekog srpskog radikala za gluposti, tamo gde nema nikakvog zakonskog osnova. Meni prvo udvostručavate broj kvadrata u Batajnici, pa mi onda kvadratni metar obračunavate 1.500 maraka. Smeje se Čeda Jovanović, smešno mu je. U Batajnici je kvadratni metar 700 maraka, pa ne možete po toj ceni ni da prodate.
(Predsedavajuća: Vreme.)
A, u centru Beograda? Da vidimo u centru Beograda. Ako ne može Tomislav Nikolić da dobije stan na Novom Beogradu, kako je Đinđić dobio u starom? Ili, kako je Vojislav Koštunica dobio u najužem centru grada 200 kvadrata? Otkud to? To je neko dodelio. Ko je to dodeljivao, raspolagao je narodnim parama. Ako treba taj sistem da se menja, onda se donosi zakon - država ne može nikome stan da dodeli.
(Predsedavajuća: Gospodine Šešelj, upozoravam vas da ste prekoračili vreme.)
Završio sam.

Zahvaljujem. Odmah je lepša atmosfera u Skupštini čim ste vi preuzeli rukovođenje i to se oseti. Ja imam repliku poslaniku Demokratske stranke, nažalost nisam mu zapamtio ime. Nije bitno kako se zovu. Lažu sve, pa ne mogu da se uzdam u to što kažu. On govori opet o srpskim radikalima. Koji je srpski radikal poput njega preselio svoj kapital u Mađarsku? U ovaj  zakon treba uneti kao jednu odrednicu i nelegalan izvoz kapitala. Preneo kapital u Mađarsku i sada tamo uredno plaća Mađarima sve poreze, a ovde se hvali da je čist.
Gledajte još nešto što se dešava pod vašom vlašću. Pod prošlom vlašću je bilo mnogo kriminala, priznajem. Bilo je, čak, mnogo ubistava. Ubijali su političare, ubijali su i kriminalce. Međutim, sad su pod vašom vlašću počeli da ubijaju i novinare. Prvi ubijeni novinar je Milan Pantić, dopisnik "Večernjih novosti" iz Jagodine.
Dobio sam pismo od nekih njegovih najbližih prijatelja koje je kratko, pa ću ga pročitati.
"Miodrag Nikolić - Feman, poslanik i predsednik Okružnog odbora Demokratske stranke, u jučerašnjem broju "Večernjih novosti", povodom ubistva novinara Milana Pantića iz Jagodine, nagovestio je da motivi za to, delom, mogu biti tekstovi koje je novinar Pantić objavio u ovom listu ili ih pripremao za štampu.
Za poslednjih nekoliko meseci Miodrag Nikolić i njegovo preduzeće "Feman" u Jagodini bilo je predmet pisanja u Večernjim novostima tragično preminulog novinara Pantića. Pisano je o pljački zadruge "Vihor" koju je učinio Miodrag Nikolić, uzevši na ime kredita preko 400.000 maraka, a vrativši tek koju paricu.
Takođe, u tekstu o njegovom odnosu prema zadruzi "Vihor", objavljena je optužba rukovodstva ove zadruge da je nezakonito prisvojio parcelu za svoju firmu "Feman" i time oštetio ovu zadrugu za preko 600.000 dinara. U "Večernjim novostima" pokojni Milan Pantić 5. juna pisao je o falsifikovanim nemačkim markama u preduzeću Miodraga Nikolića. Miodrag Nikolić je kao okružni funkcioner Demokratske stranke Pomoravlja smenio za samo 14 sati novopostavljenog načelnika SUP-a Jagodine, Miodraga Rajčića, a pre nedelju dana najavio protest ispred zgrade MUP-a u Beogradu povodom postavljanja drugog načelnika, Božidara Đorđevića. Miodrag Nikolić, očigledno, želi da na čelo SUP-a Jagodine dođe njegov čovek, kako bi mogao da prikrije sve ono što je radio i način na koji je stekao bogatstvo.
Miodraga Nikolića je posebno plašio tekst koji je pokojni Pantić pripremio, a koji je vezan za način stvaranja ekstra profita i njegovo oporezivanje. U tom tekstu, koji je pripreman, našlo bi se pitanje na koji je način firma "Feman" od 1992. godine proizvodila električne kvarcne peći za grejanje u ogromnim količinama s obzirom da je uvoz, zbog sankcija, bio zabranjen, a on je kupovao za svoje preduzeće iz Bugarske velike količine grejača, prekidača i termostata. Proizvodeći "na crno" peći za grejanje, prodavao ih je na crno, stvarajući veliki profit.
Očigledno da pisanje novinara "Večernjih novosti" nije išlo na ruku čelnika, i kadroviku Pomoravlja, Miodragu Nikoliću, i da je njegovo obraćanje javnosti preko "Večernjih novosti" metod da opere sebe i svoje preduzeće za nečasne radnje i zatraži odgovornost nekih drugih koji bi imali motiva da ugroze život časnog profesionalca novinara Milana Pantića".
Ja ne optužujem, samo tražim da istraga što pre utvrdi ko je ubio novinara Milana Pantića.

Gospođo potpredsednice, povredili ste Poslovnik jer ste sprečili narodnog poslanika da govori, a govorio je upravo o onome što je na dnevnom redu. On se držao dnevnog reda. Samo je konkretizovao stvari na koje bi zakon morao da se odnosi. A, vi ste ga onda prekidali, izricali mu opomene i oduzeli mu reč.
Jer, ako se ovaj zakon neće primeniti na Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, na koga će onda?

Član 98. On  se držao dnevnog reda. Jer, ako se može pomenuti Tomislav Nikolić i moja majka, što ne  može Zoran Đinđić i Čedomir Jovanović. Ako se ovaj zakon neće primenjivati na Zoranu Đinđiću, Čedomiru Jovanoviću, Dušanu Mihajloviću i Nebojši Čoviću, onda je bespredmetno uopšte o tome raspravljati.
Nema ni jednog čoveka na kome bi se ovaj zakon mogao primeniti dok se prvo ne primeni na njima četvorici. Jer, vidite, Čedomir Jovanovića, ima toliko automobila, ima državno obezbeđenje. Kada je to šef poslaničke grupe imao državno obezbeđenje? Da li je to očigledna zloupotreba?
Da li je to pljačkanje dražave? Mora dvadeset ljudi da prima platu da bi on bio obezbeđen od nečega.

Nije ovo polemika. Ovde samo dokazujem da ste vi prekršili Poslovnik. Ako priznajete da ste prekršili, da poslanik Čolić  nastavi da  govori.

Osnov replike je što je pomenuta moja funkcija - potpredsednik Vlade. Rečeno je i - onaj što ovde galami. Valjda je na mene mislio, jer ja sam jedini koji galami.

Ja sam jedini bivši potpredsednik Vlade od te većine.

Ne u tekstu, nego u njegovom govoru.

Pustite da ja to objasnim.

Vrlo je interesantno, prvi put sam, moram vam priznati, u suštini zadovoljan izlaganjem Marijana Rističevića. Ima tu samo nekoliko sitnih propusta. Ali, suština njegovog govora je dobra. Tu se potpuno slažemo - sve koji su kršili zakon treba kazniti.
Sve što je nelegalno stečeno treba oduzeti. Gde je tu problem?Problem je što postoji odredba u ovom zakonu da postoji mogućnost nagodbe.
Drugo, što se tiče Beogradske banke, to je naša najveća banka. Ko može dobiti pravo na takve transakcije, ako ne može ova banka? Marijan Rističević je trebalo ovde da iznese imena ko je odneo devize i da ne pominje broj pasoša, jer to 433 nije broj pasoša, nego broj finansijske transakcije. Da kaže i da vidimo ko je to eventualno ukrao devize.
Problem je ovoga zakona što je on protivustavan, ali postoji Krivični zakon, po kome sve što je navedeno može da se goni, bez mogućnosti nagodbe. Čak bi možda bio spreman da prihvatim i ovaj predlog Marijana Rističevića, da uvedemo u primenu Dušanov zakonik, pa ko je ukrao da mu se ruka odseče. Samo postoji jedna opasnost. Ako napravimo taj presedan, pa uvedemo Dušanov zakonik i počnemo da sečemo ruke, može nekome pasti na pamet da uvedemo i zakonik antičke Sparte, a tamo su ovakve kao što je Marijan Rističević bacali u provaliju čim bi se rodili.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS neće glasati za ovaj amandman. Ali, mi smatramo da je ovaj amandman argument više da Vlada povuče Predlog zakona iz procedure, da razmotri sve druge postojeće zakona koji imaju dodira sa ovim zakonom o platama u javnim službama, u državnim organima, pa da se poduhvati posla usaglašavanja propisa kako ne bismo dolazili do ovakvih nebuloza kakve se pojavljuju u Predlogu zakona koji je pred nama. Zašto? Mi imamo problem sa Ustavom Republike Srbije, koji je u odredbi koja se tiče penzionog osiguranja preuzeo staru, prevaziđenu, samoupravljačku ideologiju.
Ustav traži da penzioneri sami odlučuju o raspolaganju parama koje se prikupe na ime penzijskog osiguranja, a ako tamo nema dovoljno para, onda Vlada mora da obezbedi ostatak. Tu nema logike. U praksi se pokazalo da penzioneri nikada nisu upravljali fondom penzijskog osiguranja, nego uvek neke bulumente kojima se manipulisalo i koje su manipulisale. Pa, imali smo situaciju da nema dovoljno para za isplatu redovnih penzija, ali se uvek izdvoji izvestan procenat iz fonda za privilegije jednog veoma malog broja penzionera, koji su mogli od toga da dobiju i za godišnji odmor i za ostale stvari koje je zakonodavac predvideo, zapravo, kada se isplate sve penzije u skladu sa zakonom, pa ako ostane para da se još i to finansira.
Zbog toga mi moramo menjati Ustav, moramo menjati Zakon o penzijskom osiguranju. Jer, ako država garantuje isplatu penzija, onda država mora u celosti da kontroliše Fond penzijskog osiguranja, a ne da neko drugi upravlja fondom, nemilice troši pare, a država mora da doplati ono što nedostaje kod svake redovne penzije. Mi smo godinama imali slučaj da je ukupni fond penzija za 15% veći od ukupnog fonda neto plata, što je nešto neverovatno za jednu ozbiljnu državu.
Kad se ta usaglašavanja izvrše, onda će morati po istom osnovu da se određuju plate za sve zaposlene u državnim organima, kao i u instituciji koja se bavi provođenjem odredbi Zakona o socijalnom osiguranju. Namerno kažem instituciji, a ne organizaciji, jer to treba da bude striktno državna institucija. Država zakonom propisuje da se uzimaju pare na ime doprinosa iz svake plate, da su te pare namenske i da idu za isplatu penzija. Onda država mora sve faze postupka, od oduzimanja para zaposlenim, do isplate penzija, striktno da kontroliše, a ne da to bude prepušteno na volju grupi navodnih samoupravljača, koji uvek imaju i neke svoje posebne interese, pa mogu da licitiraju oko svojih plata.
Mi smo često imali slučajeve u takvim paradržavnim organizacijama da se dele ogromne plate, a njihova osnovna obaveza se ne izvršava. Logično bi bilo - dok se ne isplate sve plate penzionerima, da niko iz Fonda penzijskog osiguranja ne može da dobije platu. Njihove plate uglavnom nisu kasnile ili su mnogo manje kasnile od penzija. Njihove plate su obično bile daleko iznad republičkog proseka, što je neverovatno. Zato bi najbolje bilo, i povodom ovog amandmana, da Vlada povuče zakonski projekat i da se ozbiljno pozabavi celokupnom problematikom.

Argumentacija poslanika Kurjačkog, povodom njegovog amandmana, ima neku logičku vezu sa aspekta legalizma. Zaista, Ustav govori da osiguranici i korisnici prava upravljaju organizacijama osiguranja. Ali, zaboravili ste da postoji garancija da država isplati nedostajući novac korisnicima osiguranja svakog meseca. Godišnje je potrebno više od milijardu maraka za penzije. Tu milijardu maraka nikako ne može Fond da prikupi na osnovu obaveznih doprinosa na ime penzijskog osiguranja. Postoji odredba u budžetu gde se to smatra nekom dotacijom. Može se na bilo koji način to imenovati. Međutim, bez države se penzije ne mogu isplatiti.
Fiskalna sredstva moraju da idu za penzijski fond i država obično mora mnogo više sama da doprinese penzijskom fondu nego što je uopšte moguće iz obaveznih mesečnih doprinosa zaposlenih da se izdvoji. Kod prodaje Telekoma 800 miliona maraka je otišlo za penzijski fond, znači više od pola ukupne sume, pa i vi DOS-ovci predviđate u ovom predlogu zakona o privatizaciji da će dobar deo novca koji planirete da ostvarite od privatizacije ići u obnovu penzisjkog fonda.
Jedno je ustavna odredba, a drugo je realno stanje. Realno stanje pokazuje da mi uopšte zapravo nemamo penzijskog fonda. Penzijski fond je upropašćen još osamdesetih godina putem neracionalnih investicija za sve i svašta. Kad god je komunističkom režimu trebalo novca, uzimao je iz penzijskog fonda pre svega ili iz zdravstvenog fonda. Setite se koliko se Titovih saradnika lečilo mesecima po Švajcarskoj od neizlečivih bolesti. To je nekada predstavljalo jednu trećinu fonda zdravstvnog osiguranja.
Ovde ne treba da zatvaramo oči pred realnim činjenicama. Svi ovi socijalni fondovi moraju da budu državni, svi obavezni fondovi moraju da budu državni, tamo gde se obavezno izdvaja doprinos. Nemam ništa protiv da fodnovi na principu dobrovoljnosti apsolutno samostalno odlučuju o svim svojim unutrašnjim poslovima za kategorije dobrovoljnog osiguranja. To ima logike, ali tamo gde je osiguranje obavezno, gde država propisuje tu obavezu, država mora od početka do kraja sve da kontroliše, jer bez toga to ne može da funkcioniše i zbog toga je ovo nerealno.
Pitanje je koliko ove godine treba državnog novca da se isplate sve penzije i gde će država da nađe taj novac. Taj novac je najteže naći uvek. Da li će baš prodaja biti tako efikasna, tako uspešna, tako dobra da se obnovi penzijski fond. Ne verujem, jer ako je godišnja isplata milijarda maraka, treba mnogo više novca imati u fondu da bi se ta milijarda namakla iz plasiranja novca na tržištu i dobijanja kamate, što je suština jednog ozbiljnog fonda i kako se to radi u civilizovanom svetu. Mi verovatno za 20 godina nećemo biti u stanju da to postignemo. Ako već nismo u stanju, onda treba da realno sagledavamo probleme i da ih rešavamo na najpametniji način. Dopustiti zaposlenima i rukovodiocima fonda za penzijsko osiguranje da sami sebi određuju plate, na osnovu kolektivnog ugovora ili po svom pravilniku, bila bi čista ludost, potpuna, i zato to ne smemo dozvoliti.
Moramo da se posvetimo reviziji kompletnog zakonodavstva iz te oblasti i da stvari do kraja raščistimo i razjasnimo. Vi ste obećali u predizbornoj kampanji promene Ustava i imate sada dvotrećinsku većinu, pa se čudim što ne pristupite tim promenama. Ovo je jedna o ustavnih odredbi koja bi morala da se menja. Ako u fondu nema para, onda to mora biti čisto državna obaveza i država u svakom trenutku mora da naplaćuje doprinose za penzijsko osiguranje i da sama odlučuje o isplatama penzija, o pribavljanju novca na sve načine. Naravno, da onda i odlučuje i o platama zaposlenih u tim isntitucijama.

Gospodine predsedniče, mislim da nije bilo nikakvog razloga da oduzmete reč narodnom poslaniku Srboljubu Živanoviću, jer je on samo iznosio argumentaciju da objasni zašto je ovakav amandman podneo. Amandmani Božidara Vujića i Srboljuba Živanovića podneti su u istovetnom tekstu. Mislim da je Narodna skupština trebalo da ih prihvati, zato što se kroz ovaj zakon mora dosledno sprovesti ustavni princip striktne podele vlasti. Ne može Vlada da odlučuje o bilo čemu, što se tiče sudske vlasti i zakonodavne vlasti. Zato bi osnovicu i opšte okvire Vlada mogla da postavlja samo za organe izvršne vlasti, sve organe izvršne vlasti, a tu su i državne ustanove u prosveti i zdravstvu, itd.
Što se tiče organa zakonodavne vlasti, o tome može da odlučuje nadležni skupštinski organ, naravno, ne u krajnjoj instanci, jer bi svaku takvu odluku morala da potvrdi Narodna skupština. Odbor ne može da ima toliki stepen samostalnosti da odlučuje u krajnjoj instanci ni po jednom pitanju, mada je kod nas praksa drugačija.
Što se tiče pravosudnih sistema, tu postoji jedan problem koji se mora rešiti, jer do sada niko nije ni pokušao da uskladi to sa odredbama i principima o striktnoj podeli vlasti. I taj problem treba rešiti po uzoru na druge zemlje sa parlamentarnim sistemima, koji duži vremenski period razvijaju princip podele vlasti.
To bi, po svoj prilici, trebalo da uređuje Vrhovni sud, donoseći adekvatne pravilnike. Postavlja se sada pitanje da li može Vrhovni sud to da čini i za Ustavni sud, jer tu nema hijerarhijske veze između Vrhovnog i Ustavnog suda, ni nadređenosti ni podređenosti. To su dva paralelna organa, čije se nadležnosti ne prepliću, pa bi možda bilo dobro da Ustavni sud samostalno to pitanje uređuje, u skladu sa onom kvotom finansijskih sredstava koja dobije Zakonom o budžetu, a da Vrhovni sud odlučuje za sve redovne sudove na području Republike Srbije.
Nije slučajno što se budžet ne donosi vladinim aktom, nego zakonom, dakle pored Ustava najvišim pravnim aktom zakonodavnog tela. Vlada samo izvršava taj zakon, ali Vlada nije jedini državni organ koji izvršava zakon, iako je na čelu izvršne vlasti. Svi drugi državni organi, u skladu sa svojim nadležnostima, izvršavaju zakon. Ovde Vlada ne sme da se meša ni na koji način u nadležnosti zakonodavne i sudske vlasti. I zato bi ovo trebalo temeljno prepraviti i paralelno s tim uraditi novi zakon o sudovima, tome prilagoditi i skupštinski Poslovnik i striktno razgraničiti nadležnosti, prava i mogućnosti najviših organa sve tri grane vlasti.
Ovo je pitanje koje sada ide u ustavnu problematiku, a ako bi se ovakav zakon, kakav je Vlada predložila, izglasao, on bi bio direktno suprotan Ustavu, i morao bi da padne na Ustavnom sudu, ako Srbija više ikada bude imala Ustavni sud.

Narodni poslanik Petar Jojić je dao još bolje obrazloženje, nego što je sam sadržaj amandmana, jer u amandmanu nedostaje da Narodna skupština utvrđuje zakon. Trebalo bi da se doda još - zakonom, jer se ne podrazumeva, može da bude neki drugi akt, može da bude poslovnik, na primer, što ne bi valjalo.
Ovo je pitanje koje bi moralo da se do kraja razjasni. Zašto? Osnovica mora biti precizno definisana, moraju platni razredi biti precizno definisani, a ne da ovaj zakon ostavi mogućnost da svako tumači suštinu platnih razreda, kako mu je volja, pa će jedna vrsta platnih razreda biti u jednom državnom organu, druga vrsta u drugom državnom organu, jedna vrsta platnog razreda u Skupštini, druga u Vladi, za vladine činovnike, treća u sferi zdravstva, četvrta vrsta platnih razreda u prosveti itd. To je besmislica.
Ovde mora da se obnovi i afirmiše kategorija državnog službenika - državni službenik prve klase, druge klase, treće, do dvadesete npr., bez obzira gde radi državni službenik određene kategorije, ako se zakonom ovo propisuje. Dakle, ovo je druga varijanta koja je takođe prihvatljiva - da se svima odredi zakonom i da se svi onda striktno drže tog zakona, i to je moguće.
Jer, u sistemu podele vlasti i striktne ravnopravnosti sve tri grane vlasti, zakonodavna vlast je uvek malo ravnopravnija od izvršne i sudske. Uvek zakonodavna vlast više kontroliše izvršnu i sudsku vlast, nego što izvršna i sudska vlast kontrolišu zakonodavnu. Tako je po prirodi stvari, to je 200-godišnji razvitak parlamentarizma stvorio, i toga bi se trebalo držati, jer samo u sistemu striktne podele vlasti postoje mogućnosti za parlamentarnu demokratiju.
Tamo gde nema striktne podele vlasti na ove tri osnovne grane, nema demokratije, nemoguća je demokratija. Po tom pitanju demokratska politička teorija je sasvim jasna i precizna. U ovom slučaju, službenik jedne kategorije, prve klase, imao bi identičnu platu, bilo da je reč o službeniku Narodne skupštine, službeniku Vlade, službeniku u zdravstvu, prosveti itd.
Naravno, posebno bi se vrednovao prekovremeni rad, posebno noćni rad itd. Postoje sve zakonske mogućnosti da se ono što je specijalno, posebno nadoknađuje. Naravno da treba bolje da bude plaćen onaj ko ima i noćni rad, nego onaj ko radi samo u dnevnoj smeni, i to u onoj osnovnoj dnevnoj smeni.
Ali, to sve mora da se precizira. Dakle, oni koji rade ovaj zakonski projekat, moraju da budu stručni, kompetentni, i da se suštinski udube u problematiku, da ne ostave ni jednu pravnu prazninu, da ne ostave ništa sporno, da zakon bude svima koji su u državnoj službi pregledan, jasan, precizan, i da može lako u praksi da se sprovodi.

Dame i gospodo narodni poslanici, povodom ovoga o čemu je govorio Branislav Ivković rekao bih samo jednu rečenicu osvrta, pa bih onda pričao o amandmanu.
Što se tiče tog dolaska glavnog i odgovornog urednika državne televizije po svoje mišljenje kod nekog vladinog funkcionera, tu je staza utabana odavno. Tu se zaista ništa bitno nije promenilo.
Bitno se promenilo to što sada i vlasnici svih privatnih televizija odlaze po mišljenje u Vladu. Nije bitno gde, da li u politbiro DOS-a ili u Vladu, posledice su iste. Znači, situacija se utoliko pogoršala.
Ranije je medijska scena ipak bila malo prozračnija. Mogao je čovek bar u jednom mediju da potraži utočište kada počne "hajka" od strane Vlade. Sada nema ni jednog jedinog medija.
Što se tiče ovog amandmana koji je podneo Jovan Todorović, on nije pravno moguć. Moguć bi bio prvi stav, da osnovicu za obračun usvaja Narodna skupština na obrazložen predlog Vlade. Ali, postavlja se pitanje: zašto samo Vlade? Može i svaki ustavom predviđen predlagač ili inicijator za donošenje zakona. To bi morao da bude zakon. Nema drugog pravnog akta koji bi Skupština u ovom slučaju mogla da donosi.
Međutim, drugi stav je potpuno pravno nemoguć jer je direktno suprotan Ustavu. Zašto? Predlagač kaže: "Izuzetno, u slučaju da Skupština nije u redovnom zasedanju, odnosno da nije moguće sazvati vanrednu sednicu Narodne skupštine, po osnovi stava 1. ovog člana, utvrđuje Vlada". To ne sme. Jer, u slučaju da Skupština ne može da se sastane, Vlada nema nikakvih nadležnosti. Nikakvih skupštinskih nadležnosti koje bi mogla da preuzme ili preotme.
Ustav je jasan, u slučaju ratnog stanja, vanrednog stanja ili stanja neposredne ratne opasnosti, predsednik Republike po Ustavu, sa zakonskom snagom, može o tome da rešava. Čim to stanje rata, vanredno stanje ili stanje neposredne ratne opasnosti prestane, svi njegovi akti iz vanrednog stanja idu na skupštinsku verifikaciju. To je samo moguće, zato se Vladi dodatno ne smeju davati ovlašćenja koje ona nema po Ustavu.
Ovde se još kaže da bi odluka Vlade bila privremenog karaktera dok se Narodna skupština ne potvrdi ili izmeni, to jednostavno ne može. Onda bi Vlada mogla da oduzima imunitet, što bi bilo još gore, a što bi Vlada jedva čekala. Vlada bi mogla taj presedan da koristi u čitavom nizu drugih situacija. Vladi zapravo ne bi ni trebala Skupština. Vlada Skupštinu po prirodi oseća kao neko ograničenje svoje svemoći. Svim vladama na svetu parlamenti smetaju. Parlamenti i postoje da bi smetali vladama i to je suština demokratije.
Zbog toga ne smemo ukidati parlamentarizam. Dakle, ovo je pitanje koje je bolje da se uredi striktno zakonom, da bude do kraja precizno i utanačeno, nego da vodimo rasprave hoće li ovaj ili onaj državni organ biti u mogućnosti da prigrabi sebi mnogo više ovlašćenja nego što mu to Ustav dozvoljava.