Gospodine Novakoviću, od vas smo očekivali da ćete malo ozbiljnije da se pridržavate člana 27. Konstatovali smo jutros da narodni poslanici nisu dobili mišljenje ovlašćenog predstavnika predlagača o amandmanima koji nisu prihvaćeni i razlozima zbog kojih nisu prihvaćeni.
Poslovnička obaveza je da dobijemo takvo mišljenje, ali gospođa Čomić nam nije dozvolila da dođemo do toga da to izgovorimo. Onda ste vi prećutno nastavili kršenje Poslovnika gospođe Čomić, tako što ste prihvatili da prisustvo gospođe Nade Kolundžija, koja je predstavnik predlagača, može da zameni taj pisani izveštaj. Pošto trenutno nema ni gospođe Nade Kolundžija, ne znam da li vi možda imate ovlašćenje da u ime predlagača eventualno usvojite neki amandman ili obrazložite zbog čega niste usvojili.
Znate, ovo o čemu danas raspravljamo je od izuzetnog značaja i vaš ovakav odnos, naravno, govori o vama, mislim na skupštinsku većinu, potvrđuje ono što mi tvrdimo, vi ne radite ono što vi sami mislite da treba da se radi, nego slepo ispunjavate uslove EU i baš vas briga šta sve kršite dok dođete do tog cilja. Poslovnik je doduše sitnica u odnosu na činjenicu da vi sami ovim zakonom o izmeni i dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika najgrublje kršite Ustav Republike Srbije.
U ime poslaničke grupe SRS, najlepše vas molimo, obezbedite bar gospođu Nadu Kolundžija, pa da bar liči da razgovaramo o ovome što je tema dnevnog reda.

Dame i gospodo, ovo što se danas radi sa izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, pre svega mislim na sadržinu ovih izmena a onda i na način na koji danas rade predstavnici režima je više nego skandalozno.
Do juče smo slušali predstavnike ovih 108 poslanika koji su podneli ovaj zahtev, da neće prihvatiti amandman LSV, pa da neće prihvatiti amandman PUPS. Kada je danas nastao metež oko toga da li će jedna poslanička grupa glasati za ovaj zakon ili ne, onda ste tu šušorili naočigled svih nas i sada, jedan po jedan amandman najavljujete da ćete da prihvatite.
Kada napravite taj prečišćen tekst, ovo će biti potpuno neupotrebljivo i potpuno nešto što ne liči na zakon. imaćete jedan kriterijum za žene, jedan za nacionalne manjine, jedan kriterijum za koalicije. Sada ne znam, možda vam se pojavi neko da traži poseban kriterijum za seljake, studente, penzionere, invalide, itd. Dakle, napravili ste papazjaniju u samom startu. Tek sa ovakvim i ovako usvojenim amandmanima koje ste najavili, ovo ko uspe da primeni, skidam kapu.
Suština izmena Zakona o izboru narodnih poslanika jeste ono što ste vi prihvatili bezuslovno, a to je nalog EU. O tome vam govorimo od samog početka i ispunjavajući naloge EU vi ćete potpuno uništiti parlamentarnu demokratiju u Srbiji. Potpuno ćete obesmisliti izbore u Republici Srbiji.
Članom 14, čije brisanje mi iz SRS tražimo, vi ste predvideli na koji način poslanik može, kako ste rekli, lično ili preko punomoćnika ili poštom preporučeno, preko svakog samo ne preko ovlašćenog predstavnika stranke da podnosi svoju ostavku, i to overenu, i to samo najduže tri dana pre nego što je podnese. Ovo je nešto što je apsolutno u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i to sa članom 102. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Vi ste, gospodo, prema članu 102. imali obavezu da zakonski uredite stav 2. Ustava koji kaže – narodni poslanik je slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. I bila je obaveza da se donese zakon, da se utvrdi na koji način narodni poslanik svoj mandat neopozivo stavlja na raspolaganje političkoj partiji sa čije liste je izabran.
Vi to niste uradili, već ste ovim izmenama Zakona suspendovali član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Zato vam tvrdimo da je ovo što radite potpuno neustavno. Pitam i pitala sam više puta javno predstavnike Ustavnog suda, videćemo kako će da reaguju kada dobiju ustavnu žalbu, recimo moju, gde ću insistirati da Ustavni sud zaštiti moje ustavno pravo, jer insistiram da mi se zaštiti ustavno pravno na osnovu kojeg želim da svoj mandat stavim na raspolaganje svojoj SRS. Kako to može neko da mi zabrani? Kako neko može da suspenduje moje ustavno pravo? Ovo što radite je prosto neverovatno.
Naravno, upravu su bile moje kolege iz SRS, vi na ovaj način, donošenjem ovog zakona legalizujete političku korupciju. To je, dozvolićete, jedan od najopasnijih vidova korupcije koji može da se pojavi u nekoj državi.
Posle ovog zakona, više neće biti bitno ko će koliko mandata osvojiti, ko će koliko glasova dobiti na izborima, već ko ima koliko para da kupi poslanika.
Imaćemo različite skupštinske većine od slučaja do slučaja, od jednog do drugog dnevnog reda. Znate, ako su se ovi tzv. naprednjaci prodali i ako ste im vi omogućili da legalizuju otimanje mandata SRS, onda je i svako od njih pojedinačno ili svi zajedno su spremni da se prodaju i da glasaju možda i za ovaj zakon i za neki drugi itd.
Dakle, ovo što radite je osnovni problem i suština cele ove priče. Kršite Ustav Republike Srbije i uvodite tajkune, uvodite oligarhe, uvodite kontraverzne biznismene itd, sve one koji imaju puno para, uvodite ih u parlament tako što će parama kupovati poslanike i na taj način određivati koji i kakvi zakoni će se u ovom parlamentu donositi.

Član 6. Predloga ovog zakona govori o tome da se finansijske usluge moraju oglašavati, i vi u Predlogu zakona kažete „na jasan i razumljiv način, i da oglašavanje ne može sadržati netačne informacije, odnosno informacije koje mogu stvoriti pogrešnu predstavu o uslovima pod kojima korisnik koristi ove usluge“.       
Ovaj član je nepotpun. Namera Srpske radikalne stranke bila je da ovim amandmanom popravi član i ovo bi moglo čak da se nazove i pravno-tehničkom redakcijom zakona. Predvideli smo da se finansijske usluge moraju oglašavati na sajtu davaoca finansijskih usluga i preko najmanje dva javna pismena glasila.
Ne razumemo zašto to, gospodine Šoškiću, niste prihvatili i šta zapravo znači to što niste prihvatili amandman? Samo dovodite u sumnju da li vi zaista imate nameru da ovo oglašavanje bude ovako kako je predviđeno članom 6. Jer, na koji način ćete vi to oglasiti? Da li ćete na oglasnoj tabli u nekoj banci? To će biti dovoljno da korisnici finansijskih usluga budu upoznati sa onim što vi predviđate?
Kažete da se „amandman ne prihvata, jer je smisao predložene norme ovog člana da usluge budu dostupne korisnicima na jasan i razumljiv način, a ne utvrđivanje obaveze preko kog će se oglasnog sredstva to činiti“. Dakle, mi ne dovodimo u pitanje da usluge treba da budu dostupne korisnicima na jasan i razumljiv način, mi samo hoćemo da to bude apsolutno javno. U eri elektronske komunikacije neverovatno je da ne prihvatate da to bude oglašeno na sajtu davaoca usluga. Naravno, za sve one koji ne koriste sajt to treba da bude dostupno u sredstvima javnog informisanja. Mi smo konkretno predložili da to budu najmanje dva sredstva javnog informisanja.
Koleginica je malopre pominjala, kada pogledamo... prosto da se čoveku koža naježi kada banke oglašavaju prodaju stanova, kuća, uopšte nepokretnosti korisnika usluga koji iz nekih razloga nisu redovno ispunjavali svoje obaveze prema davaocu usluga, odnosno prema banci. Onda identične oglase imate u najmanje pet dnevnih novina. Tu se banke baš „otvore“, tu nije problem da plaćaju oglasni prostor itd., jer, bože moj, daj što pre da se narodu rasproda imovina zato što su u nekom momentu pogrešno procenili pa su se zadužili ili, što je još gore, zadužili su se zato što su u momentu zaduživanja bili uvereni da mogu da ispunjavaju obaveze prema davaocu usluga. U međuvremenu su mnogi ostali bez posla pa nemaju mogućnosti da vraćaju kredite koje su uzeli. Banke su tu rigorozne.
Do toga dolazi, između ostalog, upravo zato što banke nisu dovoljno javne kada su u pitanju njihove usluge. One se na bilbordima onako lepo reklamiraju, na televizijama itd., ali kada korisnik finansijskih usluga zaključuje ugovor onda se tamo krije mnogo sitnih caka, koje uglavnom ljudi ni ne pročitaju; čak i ako pročitaju, to je napisano tako da može dvosmisleno da se tumači i onda ljudi dolaze u takvu situaciju.
Ovim amandmanom samo želimo... Ne vidimo nijedan opravdan razlog, ovo što ste napisali kao razlog, zaista, gospodine gospodine Šoškiću... Ne vidimo nijedan opravdan razlog zbog čega ne bi finansijske usluge bile dostupne javnosti, svim građanima Srbije na ova dva načina kako smo mi u amandmanu predložili. Zaista sam uverena da ćete još jedanput razmisliti i prihvatiti ovaj amandman, jer ni na koji način ne diramo u suštinu. Ne diramo, jer nema razloga, i mi mislimo da finansijske usluge treba da se oglašavaju na jasan i razumljiv način, tu nema ničeg spornog, samo – kako? Ako ne prihvatite naš amandman, ostaje pitanje kako, da li u direktnoj komunikaciji, da li na oglasnoj tabli itd? Ništa vas ne košta, verujte da će ovaj član biti mnogo jasniji i prihvatljiviji ako prihvatite amandman kolege Zorana Krasića. Hvala vam.

Gospodine Šoškiću, ne možemo da prihvatimo vaše obrazloženje. Morate da imate na umu da mi danas govorimo o Predlogu zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Dakle, ne štitimo ovim zakonom, i ne bi trebalo da štitimo, davaoce, već korisnike finansijskih usluga.
Jasno je ovo što vi kažete, da komercijalne banke imaju interes da se reklamiraju itd., ali kada je u pitanju reklamiranje na bilbordu, gde piše „uđite za nula posto kamate“ itd., vi dobro znate da to nije tako i da to nije pravi način oglašavanja, to je samo reklama. Ovde se govori o ozbiljnom oglašavanju, sa malo više detalja. Koja je to banka koja daje kredite sa nula posto kamate? Ne postoji. A pola Srbije je preplavljeno bilbordima neke banke koja daje kredite sa nula posto kamate.
Mi nismo rekli da to treba da se oglasi u tim i tim novinama i nemamo nameru da protežiramo nijedan medij, ali jednostavno mora zakonodavac, to je Narodna skupština, i vi kao predlagač, da okvirno kaže – mora da se oglasi na sajtu i mora da se oglasi u bar dvoje dnevnih novina. Jednostavno ne postoji drugi način.
Nisu korisnici bankarskih usluga samo u Beogradu, mnoga mesta nemaju bilborde. Kako će seljaci da koriste bankarske usluge ako ne mogu bar u nekim novinama koje u svakom selu na kiosku mogu da kupe da vide i pročitaju te uslove? Nećete ih valjda terati da idu dvadeset ili trideset kilometara, tamo gde je sedište, gde je ekspozitura banke, da se s tim upoznaju?
Dakle, ni na koji način ovim amandmanom se ne ugrožavaju davaoci finansijskih usluga…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
.... ali se štite malo više nego što ste vi predvideli korisnici finansijskih usluga.

Član 18. govori, odnosno naslov iznad ovog člana je „Obaveza procene kreditne sposobnosti“. Mi smo amandmanom predložili da stoji „Procena kreditne sposobnosti“ zato što je predloženi naslov prosto rogobatan. Vi nas obaveštavate da ne možete da prihvatite amandman jer je, kažete, postojeća formulacija jasnija, pravnotehnički ispravnija i odgovara sadržini člana 18. stav 1. Ne, nego je sve suprotno od toga, naš amandman je pravnotehnički ispravniji.
Ali, u drugoj rečenici kažete da amandman ne prihvatate i posebno napominjete da je ovakvo rešenje predviđeno i Direktivom EU 2008/48. To je problem. Problem je što je ceo ovaj zakon, zapravo, donet po raznim direktivama EU i vas baš briga šta narodni poslanici o tome misle, vama ne pada na pamet da ijedan malo ozbiljniji amandman prihvatite. Vi ste formalno prihvatili jedan broj amandmana. Vidite samo koliko vam je trebalo da vas koleginica ubedi da „pismeno“ i „pisano“ nije isto. Ali, kaže EU i tu nema...
Vi ste, ne mislim vi lično, gospodine Šoškiću, ali režim, čiji ste i vi deo, po raznoraznim nalozima Evropske unije uništili sve srpske banke. Mi smo danas, građani Srbije, privreda Srbije, taoci tih inostranih banaka koje ste vi doveli u Srbiju i koje zapravo eksploatišu i građane Srbije i privredu Srbije, jer u Srbiji ne funkcionišu pod uslovima pod kojim funkcionišu u svojim matičnim zemljama. Govorili smo i u načelnoj raspravi o tome, ajde neka proba neko karticu koju dobije ovde u „Intezi“, „Rajfajzen“ ili nekoj drugoj banci da koristi u inostranstvu – nema šanse, ne prepoznaje se.
Vi ste građane Srbije i celu Srbiju doveli... Ovo pre svega na dušu Mlađanu Dinkiću, iz vremena kada je ukinuo najveće srpske banke. I dan-danas se vode sporovi, postoje određena sredstva koja su te banke imale u depozitu itd. a javnost je prevarena da su te banke nelikvidne i da je to bio razlog da se ukinu. Ne, naravno, razlog je bio to što je nekom bilo u interesu da ovde dovede te strane banke.
Šta kaže član 18? Da su pre zaključenja ugovora o kreditu davaoci kredita dužni da procene kreditnu sposobnost na osnovu podataka koje dobiju od onoga ko traži usluge i na osnovu uvida u bazu podataka i zaduženosti tog korisnika kod tzv. kreditnog biroa. Sada ja ovo skraćujem, kolokvijalno govorim. Ovde imamo slučaj da vi dođete u banku i kažete banci otvoreno i iskreno kakva su vam zaduženja, kolika su vam mesečna primanja i onda onaj službenik, operater odmah može da vam kaže da vi ne možete da dobijete kredit, ali ne, kaže – nisam baš sigurna, hajde da mi zatražimo podatke iz kreditnog biroa. Podaci iz kreditnog biroa se plaćaju, to ovde ne piše, različito od banke do banke, od 300 do 800 dinara.
Šta će vam ovaj stav 2: „Ako se ugovorne strane saglase da se kreditno zaduženje korisnika poveća, banka, odnosno davalac lizinga dužan je da ponovo proceni kreditnu sposobnost tog korisnika“? Jedanput je procenjena sposobnost korisnika, u podacima iz kreditnog biroa se tačno zna koliko taj korisnik može da se zaduži; ako se on predomislio i hoće veće zaduženje, šta će mu ponovo podaci iz kreditnog biroa? Samo zato da bi još jedanput platio 800 dinara.
Na kraju kažete, ako se zahtev odbije na osnovu tih podataka koji se dobiju u kreditnom birou, onda je davalac lizinga, odnosno banka dužna da korisnika, bez naknade, odmah pismeno obavesti o podacima iz te baze. Ovo se tako ne radi i neće se raditi ni kada ovaj zakon bude usvojen. Ako nekom treba kredit, onda on uredno zove telefonom, odlazi i pita i nema ni vremena da sačeka da ga banka u pisanom obliku obavesti, nego dobije usmeno obaveštenje da on, nažalost, ne ispunjava uslove. To „besplatno“ je prethodno platio dva puta po 800 dinara, odnosno 1600 dinara.
Još jedan konkretan primer kako banke varaju građane, čak i ljude koji pročitaju ono što piše u predlogu ugovora, čak i ona sitna slova za koja je potrebna lupa. Recimo, konkretan primer jednog refinansirajućeg kredita u „Rajfajzen banci“: korisnik usluga refinansira kreditnu karticu iz druge banke u „Rajfajzen banci“; tamo plaća podatke iz kreditnog biroa, plaća zahtev, tu ima nekoliko plaćanja koja, sve u svemu, iznose oko 50 evra, prevedeno u evre; toliko otprilike košta taj „besplatni“ refinansirajući kredit. Onda taj službenik u banci kaže – da se ne maltretirate, nemojte da idete u tu banku (mislim da je u pitanju „Vojvođanska banka“), nemojte da donosite tu potvrdu, nema razloga, jer mi u kreditnom birou dobijamo podatak da je kartica isplaćena ovim sredstvima koja su dobijena kao kredit u „Rajfajzen banci“ i ne treba nam ta potvrda da je stavljamo u vaš dosije. Prvih mesec dana taj korisnik kredita ima ratu npr. od 10.000 dinara. Sledećeg meseca rata mu se povećava na 11.000 dinara i dobija na kućnu adresu pisano obaveštenje da će mu do kraja kredita, koji traje tri godine, 36.000 biti ukradeno zato što, piše u obaveštenju, nije doneo potvrdu iz banke u kojoj je imao kreditnu karticu. Dakle, dobio je obaveštenje da to nije potrebno.
Ovaj zakon, vaša rasprava i odgovori na nekoliko postavljenih pitanja i komentara narodnih poslanika kada su u pitanju amandmani, gospodine Šoškiću, govore o tome da je očigledno da nije iskrena namera Narodne banke Srbije da štiti korisnike usluga. Vaša namera i dalje je da štitite davaoce usluga. Da bi građani razumeli o čemu se tu zapravo radi, vi štitite strane banke koje pljačkaju građane Srbije i koje će na osnovu ovog zakona i dalje, nažalost, pljačkati građane Srbije. Hvala.

Gospodine Šoškiću, Poslanička grupa SRS ne deli baš oduševljenje činjenicom da ste vi ovde usvojili neke amandmane, a neke ste usvojili i prethodno, jer nijedan od usvojenih amandmana nije suštinski ništa promenio, više je to pravnotehnička redakcija ovog teksta. Ovo govorim radi javnosti, da se ne stekne utisak kako vi uvažavate mišljenje narodnih poslanika. Naravno da to nije tako i bilo bi čudno da slučajno jeste.
Član 41, na koji sam u ime Poslaničke grupe SRS podnela amandman, kaže: „Na nepravične ugovorne odredbe i nepošteno poslovanje, kao i na postupak njihove zabrane shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje zaštita potrošača.“
Mi kažemo da ovde treba dodati i Krivični zakonik, znači, da se odredbe Krivičnog zakonika, pored ovog Zakona o zaštiti potrošača, primenjuju u slučaju nepravične ugovorne odredbe i nepoštenog poslovanja.
Vi kažete da je to za vas neprihvatljivo zato što ovaj član nije definisao pojmove nepravičnog i nepoštenog poslovanja, ni zabranu takvog poslovanja, već je samo uputio na odgovarajuće odredbe zakona kojim se uređuje zaštita potrošača, kojim je inače detaljno uređena ta materija. Dakle, vi sami u ovom obrazloženju priznajete da vam član 41. nije dobar, jer sami kažete da niste precizno definisali ove pojmove.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci ne vidimo nijedan razlog zbog čega ovde ne može da se primenjuje i Krivični zakonik Republike Srbije. Znate, ako sami kažete da ovo nije dovoljno definisano, u Krivičnom zakoniku postoje određena krivična dela i sasvim sigurno bi nepravične ugovorne odredbe i nepošteno poslovanje banaka kao davalaca finansijskih usluga mogli da se podvedu pod odredbe Krivičnog zakonika. To bi značilo da iskreno želite da zaštitite korisnike finansijskih usluga.
Ukoliko ni ovaj amandman ne prihvatite, onda smo sigurni da se ovaj zakon donosi samo reda radi i da je on neki zakon koji bi trebalo „ušminkano“ da deluje, a da zapravo nemate nameru, da Narodna banka nema iskrenu nameru da zaštiti korisnike finansijskih usluga. Da bi građani razumeli šta to podrazumeva, to podrazumeva, najprostije rečeno, ljude koji podižu kredite u stranim bankama koje su u Srbiji instalirane pre desetak godina i koje uporno već jedanaestu godinu pljačkaju građane Srbije. To su one banke koje su uvedene u Srbiju kada su ukinute, na pravdi boga, najveće srpske banke.
Deset godina su ove strane banke eksploatisale građane Srbije, a i privredu Srbije, skupim kreditima, visokim kamatama. Sada kada su građani Srbije, nažalost, došli u situaciju, svaki dan smo svedoci, prepune su novine oglasa raznih banka koje nude na prodaju kuće, stanove, placeve, poslovne prostore itd., ono što su građani dali kao nepokretnost na koju je stavljena hipoteka prilikom uzimanja kredita, sad kada smo došli u tu situaciju, vi ste se setili da donesete zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Prvo, kasno je, nadam se da se slažete sa tim; možda nije prekasno, kasno jeste, ali možda nije prekasno, možda bi ovaj zakon mogao da zaštiti neke buduće korisnike finansijskih usluga. Nažalost, oni koji su postali korisnici finansijskih usluga do donošenja ovog zakona neće biti zaštićeni, i to vam je svakako jasno, i to je takođe veliki problem.
Ukoliko ne prihvatite, ponavljam, bar ovaj amandman, ukoliko ne budu krivično odgovorni bankari koji zaključuju nepravične ugovore i koji nepošteno posluju, onda zaista ne vidimo koja je svrha donošenja ovog zakona.
Zato predlažem, gospodine Šoškiću, u ime Poslaničke grupe SRS, da Narodna banka i vi kao guverner, u iskrenoj nameri da pomognete korisnicima finansijskih usluga (odnosno, da bi narod razumeo šta to znači – korisnicima bankarskih kredita), usvojite ovaj amandman. Hvala.

Želela sam da se uključim u raspravu o ovom amandmanu da bih skrenula pažnju da gospodin ministar očigledno ne zna Zakon o opštem upravnom postupku i ovo što ste rekli, ministre, vezano za ćutanje administracije jednostavno nije tačno.
Ako nadležni državni organ ne uradi ono odnosno ne reši po zahtevu bilo ko, sada govorim uopšte i pozivam se na Zakon o opštem upravnom postupku koji ste vi malopre potpuno pogrešno protumačili, ako nadležni državni organ ili organ lokalne samouprave ne reši po zahtevu u određenom roku, onda stranka u postupku ima mogućnost da vodi upravni spor. Tek nakon završetka upravnog spora može da se kaže da li je po zahtevu rešeno pozitivno ili negativno.
Dakle, nisu vas pravnici u vašem ministarstvu dobro podučili i ako hoćete da to zaista bude tako, ne znam šta vam je smešno, gospodine ministre, ali ako zaista hoćete da se na taj način primenjuje ćutanje administracije, onda u zakonu mora da stoji da, ako se ne reši u roku od 30, 60, 90, 120, koliko god hoćete dana, ako se u tom roku ne donese rešenje, onda se podrazumeva da je zahtev prihvaćen ili da je zahtev odbijen. Morate na taj način, konkretno da naznačite, a ne da se pozivate na nešto što jednostavno nije tačno.

Na član 19. predloga ovog zakona podneta su tri amandmana, to svakako govori o kvalitetu predloženog člana. Jedan od amandmana podneo je i naš kolega, srpski radikal, Dejan Mirović i taj amandman je prihvaćen.
Ne mislimo mi to što ste vi prihvatili amandmane da vi nešto uvažavate ono što kažu poslanici SRS, nego ste shvatili kakvu ste nebuloznu odredbu u ovom stavu 4. ovog člana 19. predvideli. I ova dva amandmana koje su podnele druge kolege trebalo je da usvojite.
Javila sam se jer, pošto ste se vi u obrazloženju ponovo pogrešno pozvali na Zakon o opštem upravnom postupku, jednostavno kao neko ko je punih 17 godina primenjivao Zakon o opštem upravnom postupku, ne mogu da prećutim ovo što je napisano.
Kada sam već pomenula amandman našeg kolege Dejana Mirovića, bitno je reći da se ovaj član 19. odnosi na to da će predmeti od dragocenih metala da se ispituju i žigošu u službenim prostorijama, odnosno ovlašćenih lica.
Naravno, mi mislimo da su ta ovlašćena lica uvek nešto što podrazumeva samovolju, zloupotrebu itd. i nije vam ovo trebalo. Bilo bi dovoljno da se to radilo u direkciji. Ali, dobro, to je vaš koncept i neka vam bude. SRS misli da je to loše, ali vi ćete da glasate, vi ćete da primenjujete, vi ćete da zloupotrebljavate, ili vaši saradnici.
Jer, uvek kada se nešto ovako uopšteno napiše, trebalo bi da znate iz dosadašnjeg iskustva, i ne samo vašeg ministarstva nego možete da se vratite koliko god hoćete unazad, da je to uvek predmet zloupotrebe ili bar može da bude predmet zloupotrebe.
Vi onda kažete da to što ste vi predložili da se za ove radne prostorije izdaju rešenja sa periodom od 10 godina. Te radne prostorije, naravno, moraju da imaju i određenu opremu. Zamislite koliko tehnologija može da napreduje za 10 godina? Koliko može da se ruinira prostorija, da se zapusti u periodu od 10 godina? Zato ste vi prihvatili amandman SRS da to bude rok od pet godina i mi uvek imamo potrebu da, pre svega radi javnosti, kažemo i kada se prihvati amandman SRS, imamo potrebu da kažemo zbog čega je amandman prihvaćen, odnosno šta je to što je SRS predlagala i na koji način vam je zapravo popravljen tekst zakona.
Takođe sam napomenula, i ovo što ste rekli vezano za amandman gde je predviđeno u članu 5. da se protiv rešenja iz prethodnog stava može izjaviti žalba ministru. Vi niste odredili rok u kojem se ta žalba podnosi, a onda u obrazloženju kažete da je to normalno i da ne treba da se prihvati takav amandman zato što je Zakonom o opštem upravnom postupku propisano da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu, te stoga nije prihvatljivo predloženo rešenje kojim se žalba omogućava samo na jednu vrstu rešenja odnosno na rešenje kojim se konstatuje neispunjenost propisanih uslova.
Pitam vas, gospodine Ćiriću, a vi pitajte vaše saradnike – u kojem roku se ovde podnosi žalba? Pozivate se na Zakon o opštem upravnom postupku. Je l' vi znate da Zakon o opštem upravnom postupku poznaje različite rokove? Ne postoji samo jedan rok za podnošenje žalbe u Zakonu o opštem upravnom postupku. Nemoguće je da se vi ovako neuko pozivate na Zakon o opštem upravnom postupku.
Imam utisak, već drugi put u toku ove rasprave i čitajući ova vaša obrazloženja, ovo zvuči samo kao da ste vi negde čuli u životu da postoji Zakon o opštem upravnom postupku i onda ste se pozvali na njega. Dakle, morate da vodite računa da u ovom konkretnom slučaju Zakon o opštem upravnom postupku ima više rokova za žalbe i da je neophodno da se i u ovom predlogu napiše koji je to rok.
Pošto niste prihvatili amandman, tražim da odgovorite narodnim poslanicima i javnosti kada stranka neće zakasniti sa žalbom, ako je podnese kojeg dana od dana dobijanja rešenja?

Gospodine Ćiriću, vi ste se malopre najozbiljnije suprotstavili i fizičkim i pravnim zakonima. Kako je moguće da dva miliona predmeta osam ljudi obradi za godinu dana? To je apsolutno nemoguće. Da vam kažem, roboti da su, kompjuter da su, nije moguće da se za toliko vremena uključe i isključe.
Dva miliona predmeta kao radi osam ljudi, to je 250 hiljada predmeta po čoveku. Ako su 22 radna dana mesečno puta 12 meseci, to su 262 radna dana i ako samo 12 dana tim jadnicima, koje vi tako eksploatišete, strašno, ako im godišnje damo samo 12 dana godišnjeg odmora, državnih praznika i verskih praznika, što je naravno pravno nemoguće, oni imaju prosečno 1000 predmeta. Ako rade osam sati, bez mogućnosti da naprave i jedan jedini minut pauzu, njima treba 0,48 minuta, znači manje o pola minuta, da urade jedan predmet.
Da li vi mislite da to može neko da vam veruje, gospodine Ćiriću? Dajte malo ozbiljnije, ne mislite valjda da se mi ovde igramo i da ne slušamo kakve sve gluposti izvaljujete?
Hajde sada da se malo vratimo, pre ovog amandmana na član 30, koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, hajde malo da se vratimo na vaše obrazloženje i razloge zašto donosimo izmene i dopune Zakon o kontroli predmeta od dragocenih metala. Ovde ste se poigrali inteligencijom narodnih poslanika. Zašto lepo ne kažete da donosite zakon da biste toj vašoj tzv. evropskoj agendi stavili jednu crticu više?
Donosite zakone zato što morate. Donosite ih u tekstu kakav morate. Vi funkcionišete isključivo po nalozima EU. Pod tim pritiskom EU, vi nemate mogućnosti ni za kreativnost, i ako je slučajno imate, vi ili neko u vašem ministarstvu, jednostavno vi morate slepo da slušate. Onda vi pokušavate da od narodnih poslanika napravite budale, kao da smo nepismeni, kao da ne vidimo šta piše u zakonu, šta piše u obrazloženju, šta piše u predlogu itd.
Vi, kažete, oblast kontrole predmeta od dragocenih metala do sada je bila uređena Zakonom o kontroli predmeta od dragocenih metala. Naveli ste broj službenog glasnika itd, koji se po prestanku postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora primenjuje kao republički zakon na teritoriji Republike Srbije. Takođe, kažete – bitno je naglasiti da je oblast kontrole predmeta od dragocenih metala uređena podzakonskim aktima donetim na osnovu navedenog zakona.
Naravno, nije sporno da je neophodno da se promeni u nazivu zakona, i ne samo u nazivu nego i u tekstu zakona, gde god stoji da je u pitanju zakon koji se odnosi na državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Nažalost, zahvaljujući vašoj EU, nema više ni SRJ, pa ni državne zajednice Srbija i Crna Gora. Onda znamo da u sklopu tih okolnosti, moramo u tom delu i u tom smislu da menjamo zakon.
Ali, vi ne menjate zakon zbog toga. Zašto ste dozvolili da ovoliko godina bude na snazi ovaj zakon? Kako vam nije palo na pamet do onog momenta kada se raspala ta državna zajednica, da tog momenta donesete i stavite predlog izmena ovog zakona na dnevni red Skupštine?
Vi radite to samo zbog toga, samo zbog promene tih naziva, u skladu sa Ustavom RS. Onda ne bismo imali raspravu, samo biste napisali jedan predlog narodnim poslanicima, da se u članu 1. i u nazivu, recimo, zakona i u svim članovima gde se pojavljuje reč Srbija i Crna Gora, da se ta reč zamenjuje rečima Republika Srbija. Niko ne bi imao tu šta da vam prigovori i niko ne bi imao osnova tu da raspravlja.
Ne, nije to suština. Ovo je vama samo povod, da bi se nekom učinilo da vi imate razloga zbog čega menjate zakon. Vi to radite iz potpuno drugačijih razloga i potpuno drugih razloga.
Na početku sam rekla razloge zbog čega radite, a to su isključivo razlozi koje vam zadaje Evropska komisija, u okviru te, kako vi volite da se pohvalite, agende na evropskom putu koji je, usput da vam kažem, katastrofalan i koji predstavljam pravu propast za građane Srbije, zato mi iz SRS koristimo svaku priliku da naglasimo da se SRS najoštrije suprotstavlja ulasku Srbije u EU.
Šta vi kažete, gospodine ministre – da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije. Hoćete li vi iz svog budžeta, iz svog džepa onda da platite ove koji su tzv. ovlašćena lica? Ko će to da plati? Ako nisu potrebna dodatna sredstva, ko će to da plati?
Koji oni? Koji oni će to da plate, ministre? Hoćete da kažete da će platiti stranke za koje će oni da rade dobro? Radiće gde? Na drvetu, na grani? Ko će da im obezbedi prostoriju? Ko će da plaća tu prostoriju? Ko će da plaća struju, vodu, telefon itd, koji se potroše u toj prostoriji?
Ministre, mi od vas samo tražimo istinu. Vi, ako imate razlog da menjate zakon, onda lepo narodnim poslanicima kažite prave razloge i kažite koji su pravi troškovi koje država ima, pa ćemo mi onda da raspravljamo o tome, da li je u situaciji kada desetine hiljada ljudi u Srbiji nedeljno ostane bez posla, kada je prema vašim zvaničnim statističkim podacima oko milion ljudi u Srbiji danas gladno, onda ćemo mi o tome da pričamo i da vam kažemo da li prihvatamo ili ne prihvatamo da se neki zakon menja, zato što je nekom Štefanu Fileu palo na pamet pa vam je to zadao kada je dolazio.
Kada je u pitanju član 30, konkretan amandman koji je podnet, inače, član 30. se odnosi na naknade, u stavu 3. ovog člana se kaže – visinu i način plaćanja naknade iz stava 1. ovog člana utvrđuje Vlada. Nemam pojma koji Vlada. Valjda ste mislili na Vladu Republike Srbije. Ne znam, može da bude i neki Vlada vaš kum. Ne znam ko to tačno određuje.
Iz tog razloga mi smo napisali i predložili da se kaže da visinu i način plaćanja iz stava 1. ovog člana utvrđuje Vlade, uzimajući u obzir vrstu i obzir izvršenih poslova, kao i preporuke date od strane Direkcije i Ministarstva.
Gledajte, šta vi sada nama kažete – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 35. stav 1. Poslovnika Vlade, opet nekog Vlade, propisano da pravo da predloži materijal za sednicu Vlade ima organ državne uprave u čijem delokrugu je pitanje na koje se materijal odnosi, što je u konkretnom slučaju ministarstvo nadležno za dragocene metale. Dakle, ovde ste pomešali žabe i babe.
Kako možete da pravilnik Vlade pretpostavite zakonu? Ne možete. Zapravo, ne smete, ali evo vi to možete i šta da radimo. Onda kažete – s tim u vezi nije potrebno predvideti rešenje po kome Vlada uzima u obzir stav i preporuke ministarstva koje je u skladu sa Poslovnikom Vlade priprema akt kojim se uređuje visina i način plaćanja naknade.
Najpre, koje je to ministarstvo nadležno za dragocene metale? Piše li to u ovom zakonu? Ne piše. Ne piše, gospođo, ne piše. Odlično znam da čitam i da tumačim zakone. Dakle, ne piše.
Vi ste, kada ste obrazlagali zašto ne prihvatate nekom od kolega amandman na član 6, tada potpuno suprotno govorili. Tada ste davali ovlašćenja ministru, što je inače manir članova Vlade RS u ovom sazivu, zato što imate neustavan Zakon o Vladi i neustavan Zakon o ministarstvima. To redovno podsećamo ministre koji sebi daju neverovatna ovlašćenja.
Znate, da sam ministar, ne bih mogla da prihvatim onoliko ovlašćenja koliko vi dobijate samo u jednom zakonu. Ne verujem da ste baš nešto sposobniji nego što bih ja bila. Tvrdim, čak. U jednom zakonu vi ministru date preko 30 nadležnosti, u jednom zakonu. Jedno ministarstvo pokriva bar 20 zakona. Na kraju ćete i vi ispasti ko ono malopre što sam računala, da ćete po jednom zakonu da radite 0,48 sekundi dnevno. Zato nam ništa ne valja u državi Srbiji što to radite na taj način.
Da bih vam kazala kako to piše u Ustavu, odnosno da bih potkrepila svoju diskusiju, da ne mislite da to pričam onako zato što mi je palo na pamet, ne, nego se pozivam na Ustav Republike Srbije, koji u članu 122. kaže – Vlada je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, naravno.
Šta onda kaže posle toga član 136. Ustava Republike Srbije? Član 136. Ustava Republike Srbije, gospodine Ćiriću, u drugom stavu kaže – poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom. Šta sad sumnjate i da umem da čitam, pa gledate šta piše u Ustavu?
Bilo bi dobro, gospodine Ćiriću, da češće otvorite i vi sve vaše kolege i Ustav Republike Srbije, i zakone koji su na snazi. Naravno, mi znamo da koliko god vi loš neki zakon, skupštinska većina, donese, mi znamo da taj zakon mora i treba da se poštuje i to za srpske radikale nikada nije bilo sporno.
Mi govorimo o tekstu zakona pre nego što se donese, a kad se donese mi znamo da mora da se primenjuje. Tako i vi, gospodine ministre, i vaši zaposleni u Ministarstvu i vaše ministarstvo, to vam verovatno kolega Novaković skreće pažnju takođe na neophodnost poštovanja Ustava, a ja njemu na poštovanje Poslovnika Narodne skupštine, jer nemate pravo i kršite Poslovnik ako zagovarate ministra i on sad ne zna šta sam rekla i sad kad bude odgovarao čovek će morati da izlupeta ko zna šta.

Gospodine Ćiriću, zaista ne razumem na osnovu čega ste vi zaključili da sam negativna. Ja sam vrlo pozitivna, ali je vaš zakon vrlo negativan. Ne mogu da hvalim nešto što nije dobro. Ako vi mislite da je narodni poslanik negativan samo zato što iznosi stav o predlogu koji vi ovde zastupate u ime Vlade Republike Srbije, onda s vama nešto nije u redu.
Ne smete tako da se ponašate, gospodine ministre. Narodni poslanik ima pravo da iznosi stav političke partije koju zastupa. Samo to radim, kao i sve moje kolege, i ništa lično prema vama i ništa negativno prema vama. Ali, prema politici koju zastupate, prema tom strašnom putu koji vi zovete evropski put, o tome zaista nikad ništa pozitivno ne možemo da kažemo. Ako vam se to ne dopada, žao nam je. Jednostavno, to je ono što je stav SRS.
Kažete – i u Ustavu piše "Vlada". Ali, u Ustavu piše "Ustav Republike Srbije". Onda to menja kontekst. Ipak niste pravnik, pa tu morate malo da poverujete ponekad nekom dobrom pravniku iz poslaničkih klupa.
Dalje, kažete da sam pitala zašto ovaj zakon nije ranije donet. Ne, nije bilo to pitanje, nego je pitanje bilo, odnosno primedba, da nas ne obmanjujete, da ne kažete da je razlog donošenja ovog zakona samo terminološka izmena "Srbija i Crna Gora", umesto toga "Republika Srbija". Dakle, u tom smislu je bilo naše pitanje.
Zašto onda ako je to toliko bitno i ako je to ugrožavalo ne znam šta u državi Srbiji – kolega Novakoviću, imam i vremena malo još od poslaničke grupe, dozvolite da završim – ako je to bilo u pitanju, onda je to trebalo da kažete narodnim poslanicima.
Kažete da će ove poslove plaćati privredni subjekti. To ste mi, kada smo ovako komunicirali dok sam govorila, sa mesta dobacivali, da će to platiti privredni subjekti i razumela sam šta ste vi rekli, pa sam vas pitala ko će platiti ostale troškove, pre nego što taj dobije prvi posao, ta neka laboratorija koju ćete vi da angažujete?
Ko će da plati pre nego što počne ta laboratorija da zarađuje i kolika je zarada države od toga ako te poslove radi Direkcija, a kolika ako to radi neka laboratorija koju ćete vi ili neko iz vaše partije, recimo, po partijskom zadatku nekome dati? Dakle, gde je tu računica za državu? To je pitanje na koje ste ostali dužni odgovor.
Kažete – svaki posao podrazumeva i prihode i rashode. Nije sporno i naravno da je tako, ali onda nemojte da kažete da donošenje ovog zakona ne zahteva dodatna sredstva iz budžeta. Dakle, morate da nam objasnite, to sam rekla i malopre, koliki prihod, koliki rashod, pa da narodni poslanici kažu da li je vreme za pravljenje tih novih troškova.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Hvala, gospodine Ćiriću, lepo od vas što ste pokušali da odgovorite, ali ajde odgovorite onda na sva pitanja. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Novakoviću.
Neću dalje da izazivam repliku, ali samo hoću da kažem da je dobro što ste i vi razumeli da narodni poslanici treba da komuniciraju sa predstavnicima Vlade što, moramo da priznamo, nije često slučaj kada je u pitanju neko ko predsedava parlamentom, kao što nije čest slučaju da ministar učestvuje u raspravi sa narodnim poslanicima. To je svakako dobro.
Evo, nakon ove rasprave vi ste zapravo rekli ono što mi tvrdimo od početka, da je i ovo jedan od zakona koji se, bez nekih posebnih prioriteta, donosi da bi se ispunila tzv. agenda na tzv. putu ka EU.
A mi iz SRS vas samo upozoravamo, ne samo vas i vaše ministarstvo, nego generalno Vladu Republike Srbije upozoravamo da se kanete toga što vi zovete evropski put, već dajte nam da raspravljamo o zakonima koji se donose u interesu građana Republike Srbije, dajte nam da raspravljamo o zakonima posle čije primene će građani Republike Srbije početi konačno bolje da žive, dajte nam da raspravljamo o zakonima kojima ćete na ozbiljan način da se suprotstavite korupciji, kriminalu, siromaštvu itd. Dakle, o tome mi govorimo.
Naravno, konkretne primedbe na ovaj zakon izneli smo kroz amandmane, a i u načelnoj raspravi, ali principijelno ne prihvatamo ono što je koncept rada Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je svakom nesporno da govoriti o podeli Kosova i Metohije je najgrublje gaženje Ustava Republike Srbije i potpuno je nebitno ko je to, prvi, drugi ili peti izgovorio.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmeni Zakona o ličnoj karti, hajde baš u kontekstu između ostalog i ovo o čemu je govorio gospodin Dačić da se podsetimo da je Zakon o ličnoj karti u parlamentu Republike Srbije donet 2006. godine i tada predstavljen kao epohalno otkriće, kao nešto i tada što moramo da uradimo zato što to nas traži EU, jer ako donesemo taj zakon, ako čipujemo građane Srbije, odletesmo mi u EU nekim brzim vozom.
Jedna od niza prevara te EU kojoj vi svi hrlite, a SRS smatra da Srbija nikada ne sme da uđe u EU, jer upravo i EU je ta koja je dovela u pitanje KiM i čiji je najveći broj članova priznao lažnu državu Kosovo. To bi trebalo svi da imaju u vidu, i predstavnici vlasti i predstavnici opozicije, ma o kojoj temi da se govori i ma o kojem zakonu je reč.
Ako je Zakon o ličnoj karti koji je donet 2006. godine bio nešto najbolje što je moglo da se uradi, onda se postavlja pitanje – zašto mi danas taj zakon menjamo? Ako to nije bilo tako mnogo dobro, onda postavljamo pitanje – zašto ga nismo menjali do sada?
Ovo što su izmene i dopune ovog zakona ne predstavlja nikakvu suštinsku promenu u odnosu na ono što smo imali 2006. godine, ali govori naravno o nesposobnosti vladajućeg režima da primeni zakon kakav god je, jer naravno mi možemo da govorimo o zakonu i da ga kritikujemo, da kažemo da nije dobar, da stavimo primedbe itd, ali kada se zakon usvoji onda on mora i da se primenjuje.
Piše u obrazloženju da je ovaj zakon 2006. godine uveo velike novine u izradi, sadržini i korišćenju ličnih karata, pre svega sa tehnološkog stanovišta i uvođenja mikrokontrolera odnosno čipa. Sada ajde, da su to novine u izradi, sadržini ličnih karata, ajde to možemo da razumemo, ali nam nije jasno kakva je to novina u korišćenju ličnih karata?
Na isti način se koriste lične karte i ove koje su još uvek važeće, kao i ove sa čipom, kao i one bez čipa, bar što se tiče građana Republike Srbije. Ali, postoji recimo problem u državnim organima. Da podsetimo da su poslednji izbori 2008. godine održani u situaciji da na najvećem broju biračkih mesta nije bilo aparata za očitavanje čipa na ličnim kartama, a to znači mogućnost zloupotrebe, mogućnost krađe na izborima.
Tada vama to nije bilo sporno, a mi smo i te 2006. godine govorili, između ostalog, i o tom problemu. Kada krenete u neki posao kao država, kao nadležni državni organi, onda morate unapred da budete spremni da taj posao u primerenom roku dovedete do kraja, a ne da se posle šest godina prisetite šta je eventualno bila greška i da se kao što je i u ovom zakonu slučaj ugrađuju neki amandmani koje su poslanici SRS podnosili još 2006. godine.
Neozbiljna ste i neodgovorna vlast u mnogo čemu. Građani Srbije odlično znaju s kakvim problemima se sreću kada idu da vade nove lične karte i nove pasoše. I danas-dan, ovoliko godina, od 2006. godine, od kada su počele ove nove lične karte, i danas ljudi moraju da dolaze u pet časova ujutru, da čekaju red u opštinskom MUP, da bi dobili ličnu kartu, pa donose one male klupe, pa ih dođe po dvoje, pa jedno sedi, pa ono drugo izađe malo da prošeta, pa se opet zamene itd, da bi držali taj red.
Stvarno ne znam šta je gospodi, koji su ovde umesto predstavnika Vlade, smešno u ovome? Ovo je apsolutno istina, dobro znate da je istina. Pitajte građane Srbije, ko god je izvadio ličnu kartu, ako nije imao dobru vezu u SUP, koliko je vremena proveo u redu da dobije ličnu kartu? To isto važi i za pasoš.
Potpuno ste neodgovorno pristupili, ne mislim na vas lično, mislim na predstavnike režima i vi ste svakako deo tog režima.
Kažete takođe u obrazloženju da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Ovo nije tačno. Nemoguće je da nisu potrebna dodatna sredstva. Ako se bude primenjivao ovaj zakon, a valjda hoće, stoji ovde da će stupiti na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku".
Uostalom, ministar je pre deset minuta rekao da su u ono vreme kupljeni čipovi potrošeni. Sada moraju da se kupe neki novi čipovi. Da li vam to neko poklanja ili kupujete? Zašto nas obmanjujete kada kažete da nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu, kao što smo obmanjivani kada je donošen ovaj zakon, osnovni tekst ovog zakona, koji danas menjamo.
Predlaže se da se ovaj zakon donese po hitnom postupku, kažete – iz razloga što je na osnovu sada važećeg zakona veliki broj građana u zakonskoj obavezi da zameni ličnu kartu čiji rok važenja ističe 27. jula 2011. godine i što je neophodno da se produži rok važenja navedenih ličnih karata do 31. decembra 2016. godine, s obzirom da većina građana do sada nije zamenila svoju ličnu kartu izdatu na starom obrascu.
Ovo se takođe ne slaže sa brojevima o kojima je malopre ministar govorio. Pričao je o nekom milionu građana koji su uzeli čipovane karte, valjda dva miliona, jedan milion nečipovane. Koliko to sad Srbija ima stanovnika i koliko ima punoletnih i koliko ima onih kojima su lične karte još ranije izdate na neodređeni rok trajanja?
Ovo jednostavno nije tačno. Istina je da država nije bila spremna da uradi ovaj posao u roku u kojem je to bilo zacrtano predlogom ovog zakona. Ništa nije urađeno. Predstavnici sadašnjeg režima i sadašnje Vlade ništa nisu uradili. Hajde, recimo, da oni od 2006. i 2008. godine nisu uradili taj posao kako valja, ali evo niste ni vi od 2007. godine do 2011. godine i ovo govori samo da ste potpuno isti, samo se u nekom momentu drugačije zovete.
Sada, kuriozitet. U obrazloženju kažete, gospodo iz Vlade – smatramo da je potrebno da Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti bude razmatran po hitnom postupku u Narodnoj skupštini. Od kada se to nacrt zakona raspravlja u Narodnoj skupštini? Da li vi uopšte znate šta je nacrt, šta je predlog, šta je konačan tekst zakona?
Ovo samo govori o onome što mi pričamo već godinama da vi, hrleći na tom tragičnom putu ka EU, dobijate predloge zakona, prevodite, pa vam onda loš prevodilac umesto predloga prevede nacrt. Neozbiljno, čak i u ovom formalnom smislu više nego neozbiljno.
Sada kada govorimo o ovim članovima koji se menjaju, pa kaže – lična karta se izdaje sa ne znam kojim rokom važenja, da ne gubim vreme, to ćemo kada budemo govorili o pojedinostima. Ali, šta je suštinsko pitanje? Šta je sa već izdatim važećim ličnim kartama? Ako sada ličnu kartu dobijaju deca od 10 godina sa rokom važenja od pet godina, šta je onima koji su je dobili sa rokom važenja od dve godine, a još nije istekao, izvadili je juče?
Da li ste vi svesni kakve probleme pravite u praktičnom životu? Da li će to dete, odnosno maloletno lice koje koristi ličnu kartu, moći da je koristi ako ne bude usklađena sa ovim zakonom kada ovaj zakon stupi na snagu ili ćete terati roditelje da ponovo plaćaju i da se maltretiraju da čekaju devet sati u redu da uzmu detetu ličnu kartu? Stvarno, uopšte ne razmišljate i ponašate se kao da ne živite u Srbiji, kao da ne znate kako žive građani, koji su problemi građana Srbije.
Morate malo da se uživite, da konačno počnete da donosite zakone za građane Republike Srbije, u interesu građana Republike Srbije i u okolnostima u kojima je Republika Srbija. Kanite se ljudi EU i njihovih naloga, njihovih zakona. Vidite da nas u crno zaviše. Vodite računa da ste vi Vlada Republike Srbije, vodite malo računa o tome.
Ovde govorimo i o novom obrascu. Isto je pitanje – šta će biti sa starim obrascem, ako sada govorimo o novom, odnosno šta će biti sa ličnim kartama koje su izdate na, vi ovo već zovete stari obrazac?
Sada, nekoliko primedbi, rekoh, govorićemo konkretno o ovim članovima zakona kada se bude govorilo o raspravi u pojedinostima, ali da podsetimo, kada je bilo reči o ovim čipovanim ličnim kartama i o pasošima čipovanim, koliko je tada bilo, a sve to znači čipovanim građanima Srbije, zapravo, koliko ste se tada hvalili da su to preduslovi za stavljanje Srbije na belu šengen listu, pa eto dobismo, staviše nas i na belu šengen listu za kratko, izgleda, pošto će očigledno brzo da nas skinu.
Mi smo i tada pričali, sada ponavljamo, niko normalan nema ništa protiv slobodno viznog režima, ništa to nije sporno, ali vi ste obmanjivali građane Srbije kada ste ih ubeđivali koliko će biti dobro to što će građani Srbije biti skinuti sa bele šengen liste.
Posledica tog vašeg obmanjivanja su ovi azilanti i ovaj problem s kojima se sada susrećemo, zato što vi nikada javno niste hteli da kažete građanima Srbije da stavljanje na belu šengensku listu ne znači da neko može da ode u inostranstvo da se tamo zaposli, da neko može da ode u inostranstvo da boravi duže od nekog roka koji mu je tačno predviđen.
Dakle, prosto ste lagali narod i sada imate taj problem, ljudi misle stavljeni smo na belu šengensku listu, nema viza, mogu da idem negde u beli svet da radim.
Mi smo pričali ljudima da vam ne veruju, da vi obmanjujete, da vi lažete i ovo sad se ispostavilo da smo apsolutno bili u pravu. Osim toga, evo, vidite da šengenski sporazum polako u praksi nestaje. Već se uveliko najavljuju da će zemlje članovi tog šengenskog sporazuma da stavljaju granice, da ograničavaju svoje države, što je naravno i normalno, jedino nije normalno u državi Srbiji.
Dok drugi počinju da još više vode računa o svojim granicama, vi Srbiju razgrađujete, vi pričate o podeli Kosova i Metohije, vi vodite računa o onom što vam se naloži iz EU i zarad tog strašnog puta u EU iz dana u dana sve u Srbiji propada i nestaje.

 Gospodine Novakoviću, prekršili ste i u kontinuitetu kršite član 27. Poslovnika Narodne Skupštine, a u vezi sa članom 89. koji obavezuje da u radu Narodne skupštine,  pored narodnih poslanika, učestvuju i ovlašćeni predstavnici predlagača.
Naravno, nemamo mi ambiciju da je tu gospodin Đelić da bismo uspeli da ga ubedimo u ovo šta mi govorimo, jer mi, pre svega, govorimo da bi građani Srbije znali i kakva je ova vlada, i kakva je skupštinska većina i šta su rešenja za bolji život građana u Srbiji, ali jednostavno je nedopustivo da na ovaj način pokazujete da je Narodna skupština apsolutno podređena Vladi Republike Srbije, pa kada ministar može da dođe, da prošeta, nema šta drugo da radi i onda je u Skupštini, a kada ne može onda ta obaveza ne postoji.
Osim toga, sami ste nas više puta, vi koji predsedavate, ubeđivali da ne postoji poslovnička obaveza, a mi tvrdimo da postoji, da predstavnik predlagača bude ovde prisutan kada se govori i raspravlja o nekom predlogu, ali ste takođe rekli da ste vi toliko širokogrudi pa ste tu uspostavili neku praksu, ako nema predstavnika predlagača, da se o određenoj tački ne raspravlja.
Više puta ste pravili pauzu ne samo od jednog sata nego nekad i od celog dana zato što ovlašćeni predstavnik nije bio u mogućnosti, iz ko zna kojih razloga, da učestvuje u radu parlamenta i zato, pre svega radi javnosti, upozoravamo da je ovo što radite ponižavajuće za Narodnu skupštinu i da ste u obavezi da obezbedite prisustvo ovlašćenog predlagača.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se slušaju rasprave poslanika koji će glasati za ovaj zakon samo se potvrđuje teza da političke partije treba da budu vlasnici poslaničkih mandata, jer je sasvim sigurno da svi oni koji će glasati za ovaj zakon ne misle da su predložena rešenja dobra. Uostalom, kolege poslanici i govore danas koliko ovo nisu dobra rešenja, ali kao partijski vojnici glasaće za ova rešenja. To što slušaju stavove svoje partije apsolutno je u redu, jer i sede ovde kao narodni poslanici zahvaljujući tome što su njihove političke partije, na osnovu svojih političkih programa i na osnovu predizborne kampanje, obećanja, dobile ove mandate.
Da se malo podsetimo šta je sve prethodilo, na ovom tzv. evropskom putu, ovom današnjem ultimatumu i zakonu o kojem se danas raspravlja. Jedanaest godina nijedan budžet u Srbiji ne može da se donese bez saglasnosti MMF-a; školovanje visokoškolaca se odvija po Bolonjskoj deklaraciji; reforma vojske izvršena je po NATO standardima; pravosuđe je potpuno prevedeno na anglosaksonski sistem; privatizacija je izvršena po evropskim standardima, to je ono: šećerana – jedan evro; strane banke zamenile domaće banke.
Sada se obraćam građanima Republike Srbije – poštovani građani, pitam vas da li je neko od vas zadovoljan zbog toga što MMF ne dozvoljava da vam u vašoj zemlji Srbiji povećaju penzije? Da li ste srećni, poštovani građani, što zbog Bolonjske deklaracije u svojoj zemlji Srbiji ne možete da školujete svoju decu i što je oko 3000 studenata ostalo bez mogućnosti da nastavi školovanje na fakultetima?
Da li vam odgovara reforma vojske po NATO standardima kojim nas polako ministar Šutanovac i ostali predstavnici režima vode ka NATO-u? To su, sećate se, poštovani građani, pošto je skupštinska većina izgleda zaboravila, to su oni što su izvršili agresiju i ubijali građane Srbije.
Da li ste, poštovani građani Srbije, zadovoljni što ste zbog evropskih standarda ostali bez radnih mesta, što su vam fabrike rasprodate za po jedan evro i što je milion ljudi ostalo bez posla, a u poslednje tri godine, koliko je ova vlada, Tadićeva, na čelu Srbije, 300.000 ljudi ostalo bez posla? Da li ste zadovoljni, poštovani građani Srbije, što ste zbog evropskog puta Srbije kojim vas vodi ovaj režim došli u situaciju da zato što ne možete da otplatite kredit stranim bankama morate da prodajete kuće i stanove? Naravno da niste.
O čemu danas raspravljamo? Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, i to po isključivom nalogu Evropske komisije, odnosno EU. Ovaj nalog dobila je država Srbije ne da bi se o njemu raspravljalo, nego po principu „uzmi ili ostavi“.
Kada smo razgovarali u komisiji, odnosno radnoj grupi koja je, kao, raspravljala o ovom predlogu zakona, odnosno još nacrtu, ustanovili smo da se ne zna ko je ovakav tekst predloga, tada nacrta, napisao. Ustanovili smo, takođe, da je tačno da se ovo radi po nalogu Evropske komisije i EU, ali da nije popularno da se to otvoreno govori zato što to stvara odijum građana Srbije prema EU. Konstatovali smo, takođe, da je Srbija dobila posebno rigorozne uslove zbog nedovoljne, nepotpune saradnje sa Haškim tribunalom i zbog Kosova i Metohije.
To je istina koju građani Srbije treba da znaju. Da ne kažem sada ko je od kolega koji su učestvovali u komisiji sve ovo izgovorio, ali ovo su apsolutno tačni navodi.
Onda je interesantno kada gospođa Kolundžija kao predstavnik predlagača... A posebno je interesantno zašto su poslanici predlagači ovog zakona, zašto to nije Vlada Republike Srbije, kao što je za sve Vlada Republike Srbije, odnosno za najveći broj zakona predlagač, zašto je taj vruć krompir stavljen skupštinskoj većini u ruke, ali to je njihov problem. Interesantno je objašnjenje kako će građani, rekla je juče gospođa Kolundžija, a i gospođa Đukić Dejanović danas kada je pokušala da replicira, iako na to nije imala pravo, kolegi Martinoviću, sada znati za koga glasaju, odnosno znaće koji će ih poslanici predstavljati u parlamentu.
Ne znam da li slušate sami sebe kada to kažete. Kako će građani sada ili bilo kada znati koji će ih poslanici predstavljati u parlamentu? Građani mogu da znaju za koju stranku glasaju, pa da se eventualno informišu. Odnosno, oni žele da ih ta stranka predstavlja preko svojih poslanika u parlamentu. Kako će građanin kada zaokružuje izbornu listu u Crnoj Travi imati garanciju da će ga zastupati poslanik iz Crne Trave? Baš suprotno od toga. Ovo je potpuno nebulozno objašnjenje koje su ovde pokušali da nam nametnu.
Podsetiću, takođe, 21. aprila kada je bio dan javnog čitanja ili javnog slušanja, kako to zovete, predloga ovog zakona, iste večeri u „Dnevniku“ smo obavešteni da je tog jutra Slobodan Homen odneo Predlog zakona Venecijanskoj komisiji, odnosno taj njihov zakon koji su oni napisali, odneo da kaže – evo, dragi naši, mi smo ovo u potpunosti prihvatili. A onda pravite farsu i držite nekakvu javnu raspravu o tome.
Sve ovo govori da Srbija, nažalost, nije suverena država, jer mi u Srbiji ne donosimo zakone kako mi hoćemo, ne donosimo ih u interesu građana Srbije, već po nalozima kojekakvih komisija. Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu počinje rečenicom – i dalje su na snazi ustavne i zakonske odredbe koje nisu u skladu sa evropskim standardima. Dakle, vama ta Evropska komisija kaže da Ustav nije u skladu sa evropskim standardima i vi onda to prihvatili zdravo za gotovo i kažete – šta nas briga za Ustav, kad kaže Evropska komisija mi ćemo da menjamo zakone i da najgrublje gazimo Ustav. Rekao komandant, nema boga. Ovo je bruka i sramota i skandal šta radite u zemlji Srbiji!
Koga ste zvali svojevremeno na tu javnu raspravu? Predstavnike OEBS-a, predstavnike Saveta Evrope, predstavnike Evropske komisije, USAID-a itd. Sada, da vas podsetim, zašto vi njih niste podsetili na Helsinški završni akt od 1. avgusta 1975. godine, koji kaže: „Države sudionice uzajamno će poštovati suverenu jednakost i individualnost, kao i sva prava koja su svojstvena i koja obuhvata suverenost, posebno pravo svake države na međunarodnu ravnopravnost, teritorijalnu celovitost, slobodu i političku nezavisnost. One će takođe uzajamno poštovati pravo druge države da slobodno bira i razvija svoj politički, društveni, gospodarski i kulturni sistem, kao i pravo da donosi svoje zakone i propise.“ Dame i gospodo iz skupštinske većine, pročitajte ovo s vremena na vreme. Nemojte toliko da ponižavate građane Srbije i državu Srbiju.
Ovde je još juče bilo komentara kako neke političke stranke imaju toliko dobrih kadrova da mogu da popune listu ne samo od 250, nego od hiljadu, ako treba, kandidata za poslanike; pa je onda bilo komentara da se mi ili neko ko se suprotstavlja ovim neustavnim promenama zakona plašimo da nećemo imati dovoljno kvalitetnu listu, dovoljno moralne ljude itd. Onda, hajde da se posetimo... Najpre, ne plaši se niko, bar ne SRS, mogućnosti da obezbedi 250 kvalitetnih kadrova za buduću poslaničku listu. Vidite vi dobro i poslaničku grupu sadašnje Srpske radikalne stranke i vidite dobro koliko znamo i umemo i koliko doprinosimo radu u ovom parlamentu.
Hajde da se podsetimo nekih drugih strahova. Pitao je neko, čini mi se Zoran Krasić, ne odgovori gospođa Kolundžija, kako je to na osnovu blanko ostavke Ferzo Ćelović ostao bez mandata. On i danas traži preko Ustavnog suda da mu se taj mandat vrati, pa ćemo da vidimo da li će Ustavni sud poštovati Ustav, ali ne verujemo da hoće. Hajde da se podsetimo kako je Bane Ivković socijalistima oteo izvestan broj mandata zato što je tada trebao Đinđićevoj vladi za podršku, pa su kupili tu grupu. Tada su poslanici Srpske radikalne stranke bili najglasniji u suprotstavljanju tome zato što mi nikada ne govorimo nešto što je dnevnopolitičkog karaktera ili što je u našem ličnom interesu, već nešto što je principijelni stav Srpske radikalne stranke.
Sećamo se vremena kada je u Narodnoj skupštini umesto 250 bilo 308 poslanika. Dakle, bilo je preko 50 poslanika više od broja poslanika koji je po Ustavu bio potreban i koji po Ustavu postoji u Skupštini. Zašto? Zato što je Demokratska stranka isterala Poslaničku grupu DSS iz parlamenta, pa je onda sud vratio DSS, pa su onda Gašo Knežević i Stevan Lilić, inače poznati plagijatori i jedan i drugi, rekli da su u pravnoj zabludi. Zamislite, doktori nauka, profesori pravnog fakulteta u pravnoj zabludi?!
Hajde da se prisetimo i afere „Bodrum“. I to je nešto što je nastalo iz vaše demokratije. Ni dan-danas taj problem nije rešen. Kada to pomenemo negde predstavnicima Demokratske stranke oni kažu – to je rešeno na sudu. Nije, bogami. Rešen je mandat koleginice Nataše Milojević, za to je odgovoran Alen Selimović, a to nema veze sa aferom „Bodrum“. Sa aferom „Bodrum“ imaju veze Neda Arnerić i Bojan Pajtić, ali dobro. Toliko o vašoj demokratiji.
Što se tiče ovih konkretnih predloga u ovom zakonu, a pre svega mislim na članove 13. i 14, oni su najgrublje kršenje Ustava Republike Srbije, i to člana 5. Ustava koji jemči i priznaje ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana, na šta ste se vi potpuno oglušili, kao i na član 102. stav 2. koji kaže da je narodni poslanik slobodan da pod uslovima određenim zakonom neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. Dakle, volela bih da vidim junaka pravnika koji će da kaže da ovo što vi radite jeste u skladu sa članom 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Jer, vi ne stvarate zakonske uslove da poslanik u skladu sa zakonom svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije liste je izabran, već to ustavno pravo suspendujete.
Više puta sam rekla, a sada ponavljam, podneću lično ustavnu žalbu Ustavnom sudu onog momenta kada ovaj zakon stupi na snagu i insistiraću da mi Ustavni sud garantuje moje ustavno pravo da svoj mandat stavim na raspolaganje svojoj Srpskoj radikalnoj stranci, pa da vidim da li će Ustavni sud da uradi ono što je uradio. Kada smo bili na toj javnoj raspravi, to je ova odluka na koju se ceo dan poziva gospođa Nada Kolundžija... Kada smo bili na toj javnoj raspravi, 21. aprila, gospođa Kolundžija ceo celcati dan pozivala se na odluku Ustavnog suda iz 2010. godine koja se odnosila na lokalne izbore. Tada smo joj skrenuli pažnju da odluke Ustavnog suda nisu izvor prava. Ona žena nije pravnik, pa valjda to nije znala. Onda, u neko doba, gospođa Gordana Čomić je počela da slavodobitno maše nekim saopštenjem za javnost, pa je onda i meni dala jedan primerak saopštenja za javnost sa 17. sednice Ustavnog suda, koji je doneo odluku da je neustavan član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika.
Da ne bih čitala ono što je čitala gospođa Kolundžija, dakle, očigledno je da ni takva odluka Ustavnog suda ne obavezuje da se donosi ovaj neustavan zakon. Ali, tu je interesantno nešto drugo. Interesantno je, pošto je u javnosti o ovome mnogo govoreno i pošto niste baš dobili simpatije stručne javnosti, ni pozitivno mišljenje o ovim neustavnim promenama Zakona, da ste se dosetili da zatražite alibi od Ustavnog suda. Ustavni sud je zapravo donoseći ovakvu odluku, i to nakon što su održani jedni izbori po ovom zakonu i nikada nikome nije palo na pamet da kaže da je to u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, a naravno nije... Onda ste se dosetili da lepo svoje sudije izložite bruci i sramoti i da oni donesu takvu odluku.
Iz tog razloga Srpska radikalna stranka je pokrenula inicijativu za razrešenje dužnosti predsednika Ustavnog suda Dragiše Slijepčevića i jedanaest sudija koji su učestvovali u donošenju ove sramne odluke, i to: Olivere Vučić, Bratislava Đokića, Agneš Kartag Odri, Katarine Manojlović Andrić, Milana Markovića, Bose Nenadić, Milana Stanića, Dragana Stojanovića, Tomislava Stojkovića, Sabahudina Tahirovića i Predraga Ćetkovića.
Naravno, u skladu sa ustavnim ovlašćenjima i sa tumačenjem Ustava mi smo ovu inicijativu prosledili predsedniku Narodne skupštine, predsedniku Republike, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda i predsedniku Ustavnog suda. Ovaj zahtev smo formirali na osnovu ovlašćenja iz Ustava narodnih poslanika, koji mogu da podnose inicijativu za sve ono o čemu odlučuje Skupština, za donošenje zakona, rezolucija, deklaracija, pa onda po logici stvari i za proglašenje sudija Ustavnog suda, pogotovo imajući u vidu činjenicu da je Skupština predlagač jednog broja, odnosno pet sudija koje bira predsednik i da Skupština na predlog predsednika države bira pet sudija Ustavnog suda.
Naveli smo vrlo konkretne razloge i rekli smo da ove tvrdnje temeljimo na činjenici da su navedene sudije Ustavnog suda svojim ponašanjem, to i sada tvrdimo, ozbiljno ugrozile kredibilitet Vrhovnog suda, koji bi trebalo da je jedna od najbitnijih, najviših i najznačajnijih institucija u državi Srbiji.
Ustav kaže da Ustavni sud mora biti nezavisan i samostalan. Ove sudije Ustavnog suda su pokazale da nisu ni nezavisne ni samostalne, već da su pritrčale u pomoć Tadićevom režimu, u zamenu za to što su nekada bile izabrane. Verovatno su tada obećale kako će da se ponašaju.
Ove sudije i ceo Ustavni sud, odnosno ovih 12 sudija, kao i vi, drage kolege i koleginice poslanici koji ćete glasati za ovaj zakon, legalizovaće političku korupciju, koja je najozbiljniji oblik korupcije u nekoj državi koji može da postoji. Vi ćete na ovaj način pogaziti sve pravne i moralne principe i ozbiljno ugroziti sve institucije zato što je Narodna skupština zakonodavno telo, a vi ćete je pretvoriti u nešto što će biti gore od sadašnje vlade. Znamo da su Vladu formirali tajkuni, a sada će tajkuni da prave i skupštinsku većinu, i to verovatno od sednice do sednice; kako kom tajkunu bude u interesu, tako će da formira skupštinsku većinu.
Nažalost, neko je to i spomenuo, moralni prag kod ljudi opada sa povećanjem stepena siromaštva, tako da ovo što mi pričamo i te kako ima osnova.
Ovo nije nešto čega se plaši SRS radi SRS, ovo je nešto čega se plašimo radi građana Srbije, zbog obesmišljavanja izbora uopšte, jer kada usvojite ovaj zakon, kada legalizujete ovu političku korupciju, onda će zaista svaki izbori biti potpuno besmisleni, onda neće biti bitno koliko je ko mandata osvojio na izborima, već koliko ko ima para da toliko mandata kupi. To je ono što je jedan od problema.
Samo da pohvalim gospođu Đukić Dejanović da je bila vrlo hitra jer je odmah odgovorila na našu inicijativu za razrešenje sudija. Dakle, u kontinuitetu se lepo slažete da sve probleme gurate pod tepih.
Gospođo Đukić Dejanović, neko od službenika ko vam je ovo pisao nije pročitao Ustav, jer kada smo rekli da je jedan od razloga zbog čega može da se smeni sudija Ustavnog suda... vi nam skrećete pažnju da to nije u nadležnosti vašoj, odnosno Narodne skupštine, nego nas upućujete na Agenciju za borbu protiv korupcije, pa nas upućujete na neku zdravstvenu ustanovu itd. To, gospođo Đukić Dejanović, nema veze sa onim što kaže član Ustava koji govori da se sudija Ustavnog suda razrešava ako povredi zabranu sukoba interesa, ako trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije. To nije radna sposobnost koju procenjuju lekari, to je radna sposobnost za obavljanje dužnosti sudije, a to znači da su izgubili moralni kredibilitet, da su pokazali da nisu nezavisni, da nisu samostalni.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, neka vam je nazdravlje legalizovanje korupcije i uvođenje tajkuna u parlament. Hvala.

Dakle, ovo zaista nema smisla. Tražila sam repliku zato što je gospodin Stanimirović govorio tačno o onom što sam ja rekla i objašnjavao kako ja mogu da podnesem ostavku i da kažem da to radim zato što to moja stranka traži.
Ne radi se o tome, nego se radi o tome da vi suspendujete stav 2. člana 102. Ustava Republike Srbije koji kaže da je poslanik slobodan da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci. To znači da politička stranka može da radi sa tim mandatom, uslovno rečeno, šta god hoće, odnosno da kaže – sad možeš da budeš poslanik, sad ne možeš da budeš poslanik itd. To su potpuno različite stvari o kojima ste vi ovde govorili.
Znate, da li neko govori zbog sebe i kakvi su bili motivi nekome da nekad nekog predloži, pa taj izdao stranku i tako dalje... Različiti su motivi. Vi ste imali motive da kradete poslanike, vi ste imali motive da kupujete poslanike, vi ste to radili. Od kad postojite u parlamentu Republike Srbije, nema skupštinskog saziva da Demokratska stranka nije ukrala neki mandat. Ili je on bio nezavisan, ili je neko prešao njima, ili ste napravili poslaničku grupu poput ove poslaničke grupe koja uopšte nije učestvovala na izborima, odnosno stranke koja nije učestvovala na izborima. Što se ne prisetite Baneta Ivkovića, koji ste poriv imali tad kad ste njega i sa celom poslaničkom grupom... Odnosno, tada ste napravili poslaničku grupu i njega ste kupili da bi podržavao Vladu Zorana Đinđića. Nismo mi ljudi tako kratkog pamćenja.