Povređen je član 104.
U prethodnom sazivu ove skupštine imao sam prilike da razgovaram sa roditeljima dece koji su optuživali mafiju u belom, tako oni kažu, da su njihovu decu kidnapovali. Zaista, ono što je predmet ovog izveštaja jeste i ranije aktuelizovano. Moj prethodnik, kao čovek oporog jezika, često i račvastog, ima običaj da uznemirava javnost. Rekao je u uvodu svog izlaganja kako je neko ubijao tu decu. Niko od roditelja nije optuživao. Radi se o uznemiravanju javnosti. Niko ne tereti tu "belu mafiju" da se bavila time. Tereti je samo za neodgovorno ponašanje i za navodno kidnapovanje. To je predmet ovog izveštaja. O ubijanju nije reč.

Još jednom da ustanovimo stanje stvari. To što vi nakaradno tumačite i što špekulišete, imate pravo, ali prosto to nije predmet izveštaja. Još jednom potvrdite da li vam je iko od roditelja izrazio sumnju da je njihovo dete ubijeno. Kažete da je moguće da je kidnapovano, pa da je kasnije taj kidnaper ubijao. Poštedite nas vaših bajki više.

Gospodine Momčilov, znam da ste vi vašem šefu lojalni i nije bilo potrebe da me u to ubeđujete, to sam znao i pre nego što ste izašli.
Dakle, radi se o najobičnijoj stvari i tužno je ako se politizira u tako delikatnoj temi. Ako su te bebe umrle prirodnom smrću i nakon toga nema evidencije, tu nema greha, to prosto pripada nekom srpskom murdarluku, da mi nešto ne uradimo.
Ako su te bebe kidnapovane i nakon toga prodate porodicama bez dece tu ima greha, jer prosto su otete od roditelja. Vi kažete da je moguće da su nakon toga umorene. U to ne verujem. Ne verujem da u vašoj branši postoji Mengele. Mengele pripada nekoj drugoj kulturi, ne našoj.
Sasvim sam siguran i voleo bih da sam u pravu da nijedna beba nije kidnapovana zato da bi bila umorena. Nemate dokaza za to, kao što nemam ni ja, ali špekulišete da je to moguće i sada ne znam da li ste taj status pozajmili od vašeg šefa ili ste ga vašem šefu pozajmili. Što se tiče lojalnosti, ona nikada nije bila sporna.

Dakle, zaista diskusija je bila opširna na ovu temu. Zamolio bih gospodina ministra da bude manje opširan, iz prostog razloga što nema potrebe da se trudi, 95% ljudi je već ubeđeno, a onih 5% su beznadežni.
Napor gospođe Nestorović je takođe izlišan. Ovih 95% očito ne može okrnjiti, a onih 5% je sasvim dovoljno za nju, 5% je odlična stvar.
Druga stvar, možda je mali problem nastao što u članu 4, da sam napisao amandman rekao bih da subjekti ne korporativne verske slobode, nego subjekti institucionalnih verskih sloboda. Ovde se radi prosto o predstavništvu. Postoji jednakost sloboda uverenja i to nije sporno, ali onog momenta kada se upišemo u neku crkvu, a u Srpsku pravoslavnu crkvu upisujemo se činom krštenja, tog momenta mi smo ovlastili crkvu da nas predstavlja, mi konzumiramo naša vernička prava na bilo koji način. Ali, institucija je ona koja mora da ima subjekt pravnog lica. Ne može imati subjekt pravnog lica ako nije regulisan pravni status.
Druga stvar, ovde se sa razlogom negoduje zbog toga što u Hrvatskoj se pravoslavci upisuju kao rimokatolici. Dakle, još jednom to da kažem. Odlukama Drugog vatikanskog koncila, 60-tih godina prošlog veka, čin krštenja u pravoslavnim crkvama se tretira kao ravnopravan sa činom krštenja u rimokatoličkoj crkvi. Prema tome, za one koji su bili pripadnici hrišćanske pravoslavne crkve, a upisani su naknadno rimokatoličku crkvu, nije bilo potrebno pokrštavanje.
Time ne opravdavam prozelitizam rimokatolika. Ono što oni rade jeste što krste one koji nisu kršteni, a one koji nisu kršteni nisu članovi SPC i oni su za nas izgubljene duše. Mi njih nismo na vreme registrovali. Prema tome, nije problem u rimokatoličkoj crkvi, tu je nažalost problem kod nas. Nema potrebe da lijemo te suze iz prostog razloga što smo ih mi ispustili. O tome se radi.
Pošto ovaj zakon može da izazove reagovanja i replike itd, a ipak se mora doneti, a bilo bi dobro da ga donesemo u vreme ove velike strasne nedelje, da ga donesemo pre pravoslavnog Uskrsa, voleo bih da budemo malo efikasniji.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista ova oblast koju uređuje Predlog ovog zakona o crkvama i verskim zajednicama bila je neuređena i prirodna je potreba ovog visokog doma da donese ovakav zakon.
Žalimo što od 1990. godine pa do sada, menjale su se vlade, nijedan ministar vera nije našao za shodno da, kao ovlašćeni predlagač zakona, podnese takav zakon. Iz tog razloga smatramo, mada sa zakašnjenjem, ovaj zakon je dobro došao.
Naravno, kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve mogu da govorim samo o srpskoj verskoj tradiciji, ali ne smatram to potrebnim, iz prostog razloga što Srbija jeste sekularna država i ona je to uvek bila. Moderna srpska država je bila uvek sekularna i laička, nikada nije bila teokratska, čak i onda kada je izabrani patrijarh srpski, prvi patrijarh srpski obnovljene patrijaršije bio je Dimitrije, morao je biti izabran blagoslovom kralja, čak i tada Kraljevina Jugoslavija je bila država sekularnog tipa i prosto ono što je civilizacijska tekovina, da je crkva odvojena od države, jeste zaživelo i u srpskom pravnom poretku tradicionalnom.
Nije loša stvar što posebno ističemo da SPC nema status državne religije. Jedino što je imalo status neke da kažemo paradržavne religije jeste ateizam, koji je svojom surovošću i brutalnošću naneo mnogo zla jednoj kulturnoj civilizacijskoj tekovini koju religija, po prirodi stvari, ima. Religiji se ne može oduzeti ono što je u funkciji njene delatnosti bogoslužbenoj, ne može se oduzeti pravo edukativno, pravo obrazovno, ne može se oduzeti pravo sakralno, kulturno itd. To je sve ono što stoji u njenoj biti. To je dobro.
Zakon u toj stvari je dobar, mada mi se čini da u nekim stvarima nema potrebe da nabraja ono što nije zabranjeno, nego da propiše šta su to radnje koje su dobre, poželjne, dopustive i koje su to radnje nedopustive. Zakon ima u toj stvari jednu jasnu intenciju.
Izabran sam kao poslanik i u prvoj višestranačkoj skupštini i u tom mandatu na izborima 1991. godine, sećam se zaslugom poslaničke grupe kojoj sam pripadao, donet je zakon koji je i ondašnja ubedljiva vladajuća koalicija, odnosno vladajuća stranka SPS prihvatila, a to je Zakon o povraćaju imovine SPC. Duboko žalimo zbog toga što je šef države, koristeći pravo suspenzivnog veta, taj zakon stavio van snage, tako da on nikada nije zaživeo.
Da se stvar desila pozitivnije nego što je bila, možda bi položaj naše države na Kosovu bio nešto stabilniji, jer veliki deo zemlje na Kosovu i Metohiji je pripadao SPC. A da je takav zakon donet blagovremeno, u tom momentu, mi bi sada imali tapije s kojima možemo da se pojavimo pred svetom i da tražimo naša istorijska prava, jer svet razume tapije i razume privatnu svojinu, i razume svojinu SPC koja, nažalost, tim zakonom nije ozakonjena. Pozicija u kojoj se sada nalazimo iz tog razloga jeste pomalo žalosna.
Dobra je stvar što se u zakonu pominju sve verske zajednice. Tu stvar možemo da prosto razjasnimo.
Kada se kaže crkva, misli se na one verske organizacije koje proizilaze iz hrišćanske tradicije i hrišćanske civilizacije. Sve drugo što nije iz hrišćanstva, jesu verske zajednice. Kao velike tradicionalne verske zajednice, to su Islamska verska zajednica i Jevrejska zajednica.
Jevrejska zajednica prosto ne odvaja veru od nacije, to je jedno potpuno isto. Kada je u pitanju Islamska zajednica, tu je nešto slično, a kada je u pitanju hrišćanska vera, odnosno religija onda su tu stvari različite. Možete da imate više nacija koje pripadaju istoj veri, a čak i jedna nacija može da ima više vera koje su potpuno ravnopravne. Recimo, primer toga jeste primer albanske nacije, koja ima biološku vitalnost, iako je višekonfesionalna, iako 70 posto je muslimana, 20 posto ortodoksnih hrišćana, a 10 posto je rimokatolika.
Dame i gospodo narodni poslanici, računam da će većina poslaničkih grupa i narodnih poslanika podržati donošenje ovog zakona, iz prostog razloga što će on da unese neki novi red u naš pravni poredak. Računamo da nema nikakvog razloga da se on i amandmanima koji su dovoljno kvalitetni i koji poboljšavaju stvar može dovesti i na veći nivo.
Ono što je zasluga Ministarstva vera i aktuelnog ministra vere, gospodina Radulovića, jeste da se on prvi, posle uvođenja višestranačja i nakon komunističkog poretka u kome je religija bila negirana, prvi usudio da donese ovakav zakon. Smatram da Evropa ne mora da se pita kako ćemo urediti naš pravni poredak, neće se pitati kako ćemo urediti položaj verskih zajednica, a konačno to je naš problem i nadam se da ćemo ovim zakonom to povoljno rešiti. Hvala.

Gospodin Baralić ima naviku da mene malo štipne za govornicom, računajući da sam pristojan pa neću da mu kažem, kao njegove metafore ne mogu da pratim do kraja.
Ali, logično je da ste vi mislili na mene, samo se čudim kako ste se toliko usudili.
Gospodine Baraliću, kada smo vi i ja pili vodu iz istog zdenca? Ko će vam normalan u to poverovati? Čak i kada biste vi pili uzvodno od reke, a ja sa iste reke pio nizvodno, vi biste mene optužili da vam mutim izvor. Znajući da vi mutite, nisam pio tu vodu, iako nije iz zdenca.
Još jednom, gospodine Baraliću, zbog čega se vi pojavljujete kao advokat komunista? Niste vi jedini preživeli komunista. Ima nekih koji sa većim razlogom mogu braniti taj poredak. Zašto ga branite kad ste se sami od njega odrekli? Pa što niste 90-te godine izašli na izbore, kao Crnogorci, pod nazivom Komunistička partija Srbije ili Savez komunista, nego ste vešto promenili ime, hteli ste da nekome podvalite. Bogami ste podvalili, nema govora.
Sada da pričamo malo o tome kako to prethodni režim nije proglasio ateizam državnom religijom. Zašto nije? Molim vas, u osnovi vašeg učenja jeste da je religija opijum za narod. To je prva stavka.
Druga stavka, kojom ste se vi ponosili, vi ste postali naknadni nacionalisti, ali proleteri nemaju otadžbine. To piše u programu Saveza komunista, to piše u Marksovim načelima, to piše u Komunističkom manifestu. To je vaša Biblija.
Setite se, između ostalog, i ovoga. Gospodine Nikoliću, šta vam je. Izvinjavam se, sada baštini tekovine Marksove gospodin Nikolić. Vi ste se Marksa odrekli, je l' tako.
Ne znam čemu ta priča. Niko nije odgovoran lično. Postoji određena ideologija koja je napravila štete. Konačno, da nije bilo štete, komunizam bi još vladao, a nema ga nigde, osim u Kini, na Kubi i Koreji, a i tamo je na izdisaju.

Da razjasnimo još jednom. Biti komunista i biti vernik znači biti licemeran. Komunistička ideologija je bila negacija vere i svakog hrišćanstva. To što ste vi, gospodine Baraliću, bili javni komunista, a tajni hrišćanin, ne verujem da ćete napisati u svojoj biografiji. Možda oni kasnije koji budu čitali, ali to neće ni pisati, u pozitivu, možda vam to ode u negativu.
O čemu mi to pričamo? Kažemo da nešto nije bilo. Nemojte nam reći. Vi pričate o vojsci. Bio sam 1975. godine u vojsci i znam da je postojao jedan Kosovac, koji je razgovarao posebno sa svakim prispelim regrutom. Između ostalog, pita ga: govorite li strani jezik, da li dobijate poštu iz inostranstva i da li verujete u Boga? Onda kažu: ako govorite strani jezik, zaboravite ga; ako dobijate poštu, obavestite ih da ta adresa više ne važi; treće, ne smete da uđete u crkvu u uniformi. Nemojte nam kazati kako je vera bila dopuštena.
Istina je jedna i to niko ne sme sporiti. Ispovedanje vere bilo je slobodno i u komunizmu, ali po cenu da ne možete napredovati. Nađite mi jednog direktora u Srbiji koji je išao u crkvu i bio šef mesne kancelarije. O čemu mi to pričamo? Kada se kaže "moralno-politička podobnost", ona je podrazumevala pripadnost Komunističkoj partiji, a pripadnost Komunističkoj partiji jeste pripadnost ateističkoj ideologiji. Negde u svetu je bilo komunista koji su i tolerisali veru, ali naši komunisti to očito nisu.
Drugo, uopšte nisam pominjao vašu porodicu. Verujem da je vaša porodica plemenita. Nemam nikakvog razloga da sumnjam. Polemisao sam samo sa vašim stavovima. Ne znam čemu sada pominjanje porodice, čemu to služi?
Treće, čemu sad priča o pokojnom Milanu Nediću? Ako mislite da branim Milana Nedića, to nikada nisam rekao. Milan Nedić kažu da je svesno žrtvovao sebe, da bi onoj nebeskoj koloni Srba, koja je krenula iz NDH, spasio glavu. Svesno je ušao u čin izdaje i niko neće Milana Nedića rehabilitovati.
To što ste vi protiv ovog zakona, zakon je univerzalan. Vi kažete - vi ćete ovoga rehabilitovati, a ovoga nećete. Odakle vi znate? Prosto postoji procedura kako se to radi. Svakoga će rehabilitovati za koga nađe za shodno da ima potrebe da se rehabilituje. Kada sam govorio o tome, pominjao sam Tomu Maksimovića, koji je bio komesar za izbegle Srbe, i on je, gospodine Baraliću, vi dobro znate, osuđen na dugogodišnju kaznu, samo zbog toga što je služi svome narodu. Takve moramo rehabilitovati.
I ne samo on, ali to sada nije tema, ali da završimo celu stvar. Činjenica je jedna da prethodni poredak jeste negirao veru i da verski službenici nisu bili ravnopravni i da su verujući ljudi bili pripadnici druge kategorije. Evo vam još najelementarniji dokaz. Prvo što su učinili srpski komunisti jeste bilo 1952. godine da izopšte Teološki fakultet iz sastava Beogradskog univerziteta, iako je on bio jedan od osnivača Beogradskog univerziteta.
S druge strane, mi dobro znamo, šta je tu sada sporno, time što je neko vernik ili što je učio Teološki fakultet ili srednju teološku školu? Ne znači da će on ostati ceo život. Primeri za to su žalosni. Staljin je, gospodine Baraliću, takođe studirao teologiju, pa i naš pop Vlada Zečević takođe je studirao teologiju. Time što se neko možda rodio u vrlini ne znači da će završiti u poroku. Nadam se da vi i ja to nećemo biti.

Dakle, da budem jasan, nisam polemisao. Nisam, iz prostog razloga što me on ničim nije izazvao da polemišem.
Ono što je potpuno sada jasno, što postoji kao linija razgraničenja jeste da neki u SPS osećaju potrebu da brane komunističke tekovine, a neki ne osećaju. Gospodin Dačić sigurno pripada ovoj drugoj vrsti, ovoj drugoj koloni i ja mu zato čestitam. Hvala lepo.

Dakle, o ovom značajnom zakonu govorili su predstavnici svih poslaničkih grupa u ovom parlamentu.
U ime poslaničke grupe Nove Srbije i samostalnih poslanika, našao sam za shodno da se i sam o ovoj stvari izjasnim, mada samim činom glasanja mi svoj politički stav već iskazujemo.
Ovde su se zaista čule neke stvari koje su bile nepotrebne, opet se otvara priča o četnicima i partizanima. Doneli smo Zakon o pravima učesnika ravnogorskog pokreta i taj zakon ima u principu samo moralnu snagu. Broj preživelih pripadnika ravnogorskog pokreta je suviše mali i njihova materijalna prava, mislim na ona koja smo odobrili, u dobroj meri su zakinuta, jer vidimo da je ovaj zakon o invalidskoj zaštiti opet skinut sa dnevnog reda. Prema tome, njihova prava su u dobroj meri i prolongirana, ukoliko uopšte budu realizovana. Ipak sam smatrao za shodno da kažem nešto i ovom zakonu.
Istina je da ovaj zakon ima svoju moralnu i civilizacijsku težinu. Prigovori onih zašto se on odnosi samo na vreme od 6. aprila su potpuno po meni nerazumni. Naravno, neki datum se mora ustanoviti i taj najprirodniji datum jeste 6. april 1941. godine, jer ako bi razmišljali o nekom datumu koji je dalje od toga, onda bi to tek moglo da otvori puno pitanja. Ovako, ipak, bilo je nasilje, okupacija, jedan pravni i državni sistem je pao i uspostavljen je novi.
Ono što se meni zaista dopalo u obrazloženju ovog zakona jeste stav koji ću citirati: "Donošenje Zakona o rehabilitaciji predstavlja jedan od načina odlučnog raskida sa našom autoritarnom prošlošću i veoma bitan moralni čin kojim se iz komunizma prelazi u demokratsko i liberalno, savremeno društvo".
Naravno da se iz demokratizma može preći i u neko drugo društvo, ali naša je nada da to drugo jeste liberalno i demokratsko društvo i zaista, od oktobra 2000. godine ta promena je evidentna. Istina je da su u tom demokratskom prevratu učestvovali i bivši članovi Komunističke partije, ali prosto su to učinili iz uverenja da su se tog stava odrekli. Prema tome, ako bi pričali o ovoj stvari, potreba je, zaista, još jednom, da se rehabilituju ta prava.
Druga stvar koja mi se dopala u ovom zakonu, i razume se da će moja poslanička grupa podržati ovaj zakon, jeste činjenica da zahtev Prvom Okružnom sudu, koji je prvostepeni, mogu podneti sva zainteresovana lica za rehabilitaciju i da to ne moraju objašnjavati. Niko od njih neće tražiti objašnjenje zbog čega se oni smatraju zainteresovanim, on je prosto samim činom što podnosi zahtev za rehabilitaciju, zainteresovano lice.
Na taj način, čak i oni koji imaju određene ideološke razloge, pa i političke, ili prosto nisu ni u kakvom srodstvu, ni rodbinskom, ni krvnom, imaju načina, razloga, potrebe da pred sudom istorije, pred sudom pravde skinu ljagu sa imena onoga za koga smatraju da je bio neopravdano optužen.
Recimo, čuli smo ovde prigovore da će se ovim zakonom o rehabilitaciji rehabilitovati i Milan Nedić. Ne mora Milan Nedić da bude rehabilitovan. Ali, recimo, njegov komesar za izbeglice Toma Maksimović mora biti rehabilitovan. Da nije bilo Tome Maksimovića, Sava ne bi mogla da primi toliko srpskih glava koliko bi nam NDH poslala. Tomu Maksimovića moramo rehabilitovati. Sigurno, ukoliko to do sada nije učinjeno, a pretpostavljam nije bilo zakonskih mogućnosti, sada će biti.
Prema tome, one reke izbeglica, one reke srpske sirotinje koja je u Srbiji majci našla spas, imaće priliku da rehabilituju Tomu Maksimovića. Njega sam se u ovom momentu setio. Sigurno da nije njegov primer najeklatantniji, postoji zaista dosta primera ljudi koji su na pravdi Boga stradali. Ovim zakonom će se takve odluke, u kojima su oni stradali, staviti van zakona i sve pravne posledice koje iz takvih nepravednih odluka proizilaze će biti suspendovane. Zato vidim da ovaj zakon ima svoju moralnu i civilizacijsku vrednost i podržaćemo njegovo donošenje. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, naravno niste čuli, jer je sednicom predsedavao gospodin Anđelković kada sam govorio, ali prisutni su čuli.
Očito da je moj prethodnik, pominjući Milana Nedića, mislio na deo diskusije u kome sam govorio, pošto pretpostavljam da ga niko nije pomenuo. Rekao sam da, čak iako Milana Nedića neće da rehabilituje Prvi okružni sud, ni Vrhovni sud, može se rehabilitovati Toma Maksimović, njegov komesar za izbeglice.
Moj uvaženi prethodnik mi je i tada sa mesta dobacivao – "pa izbeglice je primao i Slobodan Milošević". Nisam mu odgovorio, ali pošto je maločas to pomenuo, evo sada ću da odgovorim.
Prosto je nepotrebno, rekao bih i nepristojno, dovoditi u istu ravan Slobodana Miloševića i Milana Nedića. Milan Nedić nije osuđen, on je umoren u komunističkom kazamatu, nije izveden, itd.
(Vjerica Radeta, sa mesta: A Milošević je osuđen?)
Dalje, taj kazamat je bio otvoren od ondašnjih vlasti. Ovaj u Hagu nije od ondašnjih vlasti, nego je otvoren odlukom Saveta bezbednosti. Znači, otvoren je odlukom nekog drugog organa, itd. Prosto dovođenje toga u vezu je nepotrebno i štetno.
Dalje, Miloševiću nije ni suđeno, Milošević je nevin zbog toga što mu presuda nije izrečena, ne znam zašto bi ga rehabilitovali kada nije osuđen.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Šta, bio je na godišnjem odmoru?)
Dalje, ingerencije ovog zakona prestaju sa granicama Srbije. Ingerencije ovog zakona su samo za građane Srbije, za sudove Srbije.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Za građane Srbije – dobro reče!)
Tako je i za sudove koji su sudili u ovoj zemlji. Ali, prosto, ponekad se pravimo "toše", pa ne znamo o čemu se radi, a zapravo vrlo dobro znamo. Zaista, bilo je ljudi koji su nevino stradali na pravdi boga. To vreme je bilo ozakonjeno bezakonjem u periodu dok se nova komunistička vlast nije stabilizovala.
Navešću, dakle, primer iz mog kraja. Mihajlo Jevđević, prota pribojski je poveden negde krajem rata 1944. ili 1945. godine, navodno na sud i usput likvidiran.
Prema tome, njegovi potomci, a ima samo jednog sina koji je ovih dana umro u dubokoj starosti, sa 93 godine i bio je znameniti profesor Columbia univerziteta i ekspert Ujedinjenih nacija, poznati geolog, itd, patio je iz razloga što nije mogao doći u ovu zemlju, jer je njegov otac likvidiran na pravdi boga. Ovakav zakon hoće da ispravi te istorijske nepravde.
Maločas je neko govorio o Apisu i "Crnoj ruci". Pa komunisti su napravili reviziju Solunskog procesa i ne znam zbog čega su to činili, i tada su rehabilitovali Apisa. I to nisu učinili zbog toga što vole Apisa, nego su hteli da ocrne kralja Aleksandra, jer je Apis osuđen iz razloga što je, navodno, spremao atentat na kralja Aleksandra, što nikada nije dokazano i moguće da je on zaista stradao u nekoj nerasvetljenoj crnoj rupi, itd.
Još jednom ističem – oni ljudi koji su stradali zbog toga što se ideološki nisu slagali sa novim poretkom, a taj novi poredak koji je ozakonjen nasiljem jeste bio komunizam i to moramo da priznamo. Ne može se porediti nasilje koje je činio komunizam sa navodno monarho-fašističkom diktaturom kralja Aleksandra, kako su nam to komunisti pričali.
To nije tačno, to se uopšte ne može dovesti u ravan, iz prostog razloga što je kralj Aleksandar pao kao fašistička žrtva. Kralj Aleksandar je likvidiran ustaškom zaverom, ona je stajala iza te likvidacije. Zašto bi fašisti likvidirali svoje ideološke saveznike?
Još jednom apelujem da, prosto, u ovoj stvari imamo dobre volje i da se sve ono što je učinjeno protiv slobode, ljudskih prava i njihove imovine, mora nadomestiti.
Uostalom, ova skupština je u prethodnom sazivu donela Zakon o lustraciji i on se ne primenjuje. U ovom momentu ovaj zakon će se, ukoliko se usvoji, primenjivati i on će služiti kao neka zamena prethodnog zakona. Uostalom, ako se ovaj ne usvoji, onda prethodni zakon može da se primenjuje. Hvala vam.

Gospodin Dačić se meni direktno obratio, tako da nije bilo potrebno da se prepoznam. Samo sam pažljivo slušao šta je on rekao.
Gospodine Dačiću, zaista nema potrebe da napadate Milana Nedića tako što ćete braniti Slobodana Miloševića, kao što ni ja neću braniti Nedića tako što ću braniti Slobodana Miloševića. Hajde da budemo malo strpljivi. Neko ko je zainteresovan podneće, verovatno nakon usvajanja ovog zakona, zahtev da se rehabilituje Milan Nedić. Od njegove mučeničke smrti protekla je 61 godina. Hajde da sačekamo nekih 50 godina i verovatno će doći na red i Slobodan Milošević.

Gospodine predsedavajući, gospodine Markoviću, kao ovlašćeni predlagaču zakona, dame i gospodo, da ne bi bilo zabune, govoriću kao predstavnik Nove Srbije. Naravno, ne sporim ni poslanicima naše poslaničke grupe, koji su bili naši predizborni koalicioni partneri, da moje izlaganje prihvate kao deo njihovog stava.
Da se dogovorimo o jednoj važnoj stvari. Sigurno je da je ovakav zakon potreban državi. Dobro uređena država ima zakon o ordenima, odlikovanjima, odličjima itd. Prateći naš kontinuitet, on zaista dolazi u pravo vreme, iz prostog razloga što je ova skupština u prethodnom sazivu donela Zakon o državnim praznicima.
Ova skupština, u ovom sazivu, zbog rigidnosti postojećeg zakona, donela je preporuku o upotrebi državnih simbola tj. zastave, grba i himne. Ta preporuka je, zaista, pala na plodno tle, iz prostog razloga što stare simbole koji su predviđeni Ustavom, koji je još uvek, nažalost, važeći, više niko ne upotrebljava, a nove simbole, propisane tom preporukom, koristi u svakoj prilici.
Razume se da ćemo mi, kao sportska nacija, da uživamo na sportskom terenu kada čujemo himnu "Bože pravde" i da konačno ne moramo da zviždimo našoj himni i da prepustimo da neko to radi, onaj ko ne voli ovu zemlju, a ovo je naša zemlja koju svi, po prirodi stvari, moramo da volimo.
Dame i gospodo, sugerisao bih gospodinu Markoviću, ukoliko je on autor teksta – ne vama gospodine Markoviću iz SRS, vi ne možete biti autor ovako pametnog teksta – jer ostajem pri nekoliko primedbi, da se konsultujemo, prosto da izgladimo neke terminološke neusklađenosti, da uredimo zakon o odlikovanjima tako da on ne stvara zabunu, da napravimo potpunu distinkciju u hijerarhiji odlikovanja, da konačno svako ko bude čitao ovaj zakon uvek zna o čemu se radi.
Bilo bi dobro, pretpostavljajući da imate pravo da i amandmanom intervenišete, da ukoliko moju sugestiju prihvatite, a pretpostavljam i sugestiju većine vas, pošto ću biti dovoljno razložan da vam to obrazložim, onda biste mogli amandmanski sada da intervenišete. Ukoliko ne prihvatite, zakon može da dobije našu podršku, ali može da pravi konfuziju u javnosti. O čemu se radi?
Slažem se, dakle, da sva odličja i sva odlikovanja podelimo u hijerarhiji na tri grupe; zaista, od najvećeg prema najmanjem išla bi ovako: ordeni, velika, ili možda visoka odlikovanja; možda je odrednica "visoka" preciznija, ali sasvim mi je svejedno, može i "velika"; na trećem mestu su medalje.
Ne bih ni spominjao spomenice, jer spomenice se donose ad hok, njih šef države može da donese, da ovlasti neko resorno ministarstvo za to. Ovde kaže za jednokratnu upotrebu. Naravno, ne bih tako bio diskvalifikatorski raspoložen, ali spomenice ne moraju ni da ulaze u spisak odlikovanja.
Da se vratimo na stvari. Ordeni - ostaje zaista varijanta koju ste vi kao predlagač predložili, najveće odlikovanje jeste Orden cara Dušana ili prosto kolokvijalno to bi bio carski orden. Zatim, Orden takovskog krsta ili takovski orden. Na trećem mestu Orden za zasluge Republike Srbije, to bih nazvao orden državne časti.
Ako bi sada o toj stvari razgovarali, prosto sva tri ordena u svom punom nazivu imaju tri reči i stvar je potpuno jasna. Imamo tri ordena, tri najveća odlikovanja u rangu ordena. Kada sam rekao državne časti, pretpostavljam da je to bolje nego za zasluge Republike Srbije. Ali konačno, ne sporim ukoliko bi zadržali ovaj naziv, ali kažem zbog kratkoće, čini mi se da bi ovaj bio efikasniji i efektniji.
Kada su u pitanju velika ili visoka odlikovanja, vi predlažete da to bude Karađorđev krst i Dositejeva medalja. Nema potrebe da menjamo naziv u tradiciji, najveće odlikovanje je ustanovljeno posle vaspostavljanje monarhije Karađorđevića, posle majskog prevrata 1904. godine, bila je Karađorđeva zvezda i taj naziv Karađorđeva zvezda može da ostane, kao što je takovski krst ustanovio knez Mihailo 50 godina posle Takovskog ustanka, nazvao se Takovski krst i sada mu ime nije promenjeno. Ostao bi Takovski krst, jer to je naša tradicija i ostala bi Karađorđeva zvezda to je naša tradicija.
U ovom rangu visokih, odnosno velikih odlikovanja imali bismo Karađorđevu zvezdu i Dositejevu zvezdu. Zašto smatram da je bolje Dositejeva zvezda nego Dositejeva medalja? Iz prostog razloga što vi kao predlagač zakona govorite o tom trećem stepenu medalja, pa ako je medalja treći stepen ne možemo je sada ugurati u drugi stepen.
Zapravo možemo, znam da pravnici mogu sve što izglasaju, kao i mi narodni poslanici. Kažem, zbog preciznosti, ako je to medalja, onda je to u trećem stepenu, ako je medalja ne može se ugurati u drugi stepen.
Naravno, u trećem stepenu odlikovanja, posle ordena i velikih odlikovanja, imamo medalje. Opet zbog kratkoće vi kažete - medalja za hrabrost Republike Srbije.
Neka ostane samo medalja za hrabrost ili hrabrosti; medalja za spasavanje života, neka to bude medalja za humanost ili ako hoćemo da budemo naklonjeniji više duhu našeg jezika, mogla bi biti medalja za čovekoljublje.
Zapravo, ove tri medalje su iz tog ranga, one su samo ovako nabrojane. Medalja za rad, u tri stepena. Ovde kaže - medalja za isticanje u službi. Kažem, medalja za rad ili medalja rada.
Heraldički treba urediti izgled svih srpskih odličja, vodeći računa o našoj nacionalnoj državotvornoj tradiciji. Razume se, ako su to odlikovanja koja donosi Skupština u ovom vremenu, onda ona moraju imati odlike i duh ovog vremena.
Dakle, evo za šta se mi zalažemo. Nova Srbija, kao monarhistička stranka, spremna je da pozdravi ovu vest koju nam je preneo gospodin Krasić, koju mi nismo znali, da će za četiri godine naša zemlja postati monarhija. To je vest za radost.
Ukoliko se to ne pokaže tačnim, ostaje nam tugovanje, informator nas je obmanuo.
Kada se tiče odlikovanja koja slede protokolarno, pa naravno, šef države kao onaj koji uručuje odlikovanja, mora nositi najveće odlikovanje. Mora nositi Orden cara Dušana, jer mu to pripada po formaciji. Kada je u pitanju vaš šef, gospodin Toma Nikolić, on je već odlikovan, on je vojvoda, šta će mu više.

Dakle, moj prethodnik prosto ne ume da poštuje dostojanstvo ove skupštine i dostojanstvo govornika.

Umirite vaše partijske drugove. Dakle, iznenađen sam da je Toma Nikolić dvostruki laureat vojvodski. Ovaj drugi čin je dobio za zasluge protiv moje vlade. Za onaj prvi prosto nisam imao vladu. Ona vlada nije bila moja. Tako ste vi rekli. Prosto koristim vašu formulaciju. Dakle, protiv Vlade, vladine većine kojoj pripada moja malenkost. Eto, dakle, to je to. Stvar smo u potpunosti razjasnili. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, od devedesete godine i celu deceniju se srpska demokratska opozicija zalagala da se ustavno-pravni položaj Srbije u potpunosti definiše. Zakon o kome se danas govori jeste po redosledu zaista na poslednjem mestu, iz prostog razloga što postoji više važnih stvari.
Ali, razume se, nijedna država ne može bez svoje reprezentativnosti, ne može da se predstavi svetu ukoliko nema svojih simbola, a konačno i svojih odlikovanja. Zato je naše zalaganje da se u ovom zakonu stvari preciziraju, pa iz tog razloga mi insistiramo, uz dogovor sa predlagačem zakona, da se usaglasimo, i uz dogovor sa svim poslaničkim grupama, i uz dobru volju svih poslanika, bilo bi dobro da se i ovaj zakon, kao i preporuka o državnim simbolima, donese konsenzusom. To bi govorilo o našoj ozbiljnosti.
Posle svega što smo doživeli, posle diskreditacije, koju su uglavnom prouzrokovali neki neodgovorni poslanici i neki neodgovorni samozvani lideri, možda je prilika da na ovom malom manifestacionom zakonu demonstriramo jedno jedinstvo. Iz tog razloga, još jednom predlažem predlagaču da napravimo samo jasnu jezičku distinkciju i da ono što kažemo da znači kao što kažemo.
Pa ako među odlikovanjima govorimo o tri grupe, onda medalja koja pripada trećoj grupi ne može nominalno da stoji u drugoj grupi. O toj stvari sam govorio i nemam potrebu da tu stvar ponovo prepričavam i da na njoj posebno insistiram i da nešto nadugačko elaboriram. Bilo bi samo dobro da to uradimo tako da ne stvaramo konfuziju.
Bilo bi još dobro da sva odlikovanja, ma koliko vi to osporavali, ponekad iz zle volje itd, imaju u suštini dinastičku auru. Zašto mi to da krijemo? Među našim ordenima govorimo o ordenu cara Dušana. Naravno, on simbolizuje dinastiju Nemanjića i to je bila jedna velika dinastija, državotvorna, koja je stvorila prvu srpsku državu.
Orden Takovskog krsta, on zaista predstavlja prvu kraljevsku dinastiju moderne srpske države i orden Karađorđeve zvezde, odnosno veliko odlikovanje Karađorđeve zvezde, kako stoji u Predlogu zakona, jasno simbolizuje i dinastiju Karađorđevića.
Mi nemamo razloga da se odričemo naših dinastija. To je naša istorija.
Srbija je u svojoj istoriji uvek bila monarhija dok nisu došli komunisti. Vi znate da monarhija nije ukinuta dobrom voljom birača, nego je ukinuta revolucionarnim nasiljem. I pored svega toga moja stranka, kao monarhistička stranka, ne insistira na promeni oblika vladavine. O tome će odlučiti građani Srbije.
Ali, zalažemo se, kada je ovaj zakon na dnevnom redu, da se precizno ustanove odredbe kojima se ustanovljavaju odlikovanja, medalje i ordenje. To je predmet našeg zalaganja. Zaista ne želim da ulazim ni u kakve polemike, osim ako budem neopravdano izazvan. Pozivam da demonstriramo jedinstvo koje je Srbiji neophodno. Hvala lepo.