Onda ću kasnije da se javim.

Vi ste u pravu, gospodine predsedavajući, ja sam vas preduhitrila misleći da nije bilo drugog amandmana i ne mogu da znam jer nemam izveštaj Vlade, niti Odbora.
Ozbiljna je stvar u pitanju zato što nedostaje u članu 18. u stavu 1. ovo što je predložio prof. dr Zoran Mašić baš zbog ovakvog plagijata koji je počinio prljavi falsifikator Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta, vaš kolega, gospodine Parivodiću, koji i dalje ima taj status tamo i koji se usudio da čak i za vreme svedočenja prof. dr Vojislava Šešelja komentariše njegovo izlaganje u haškom kazamatu u vreme dok je svedočio u procesu kao svedok odbrane sada već ubijenog Slobodana Miloševića.
Neverovatno je da bilo ko od vas kolega koji imate priliku da sa njim sarađujete ili da ga viđate uopšte može da zaboravi ovakvo nedelo koje je on počinio.
Mene to uopšte ne iznenađuje zato što su njegovi sledbenici, odnosno oni koji razmišljaju na isti način kao on iz ove mafijaške žute organizacije, poput Tadića, Đilasa, Šutanovca i ostalih, falsifikovali istoriju, falsifikuju sve o srpskim junacima, o srpskim herojima, raznorazne bljuvotine i laži izmišljaju svakog dana.
Kada je u pitanju ovako nešto i kada je u pitanju podnošenje zahteva, smatramo da se ovim amandmanom precizira da u zahtevu nosioca prava treba da budu navedeni kao dokazi delovi stručne publikacije ili delo u celini, što je slučaj sa Administrativnim pravom pokojnog profesora i velikog srpskog naučnika Laze M. Kostića, koga je i rehabilitovao na izvestan način prof. dr Vojislav Šešelj, samom činjenicom što je njegov najbliži srodnik, njegova unuka prenela prava na prof. dr Vojislava Šešelja da sabrana dela i sve ono što je za života taj slavni i proganjani srpski intelektualac uradio, naročito pišući dosta u emigraciji, koristi prof. dr Vojislav Šešelj, ali za svoje kapitalno delo, za koje je nedavno i dobio nagradu, "Ideologija srpskog nacionalizma", a ne za Stevana Lilića, prljavog i podlog plagijatora da bez ikakvog prava celokupno delo Laze Kostića stavi u svoj udžbenik, odnosno u svoju publikaciju.
Neverovatno je, gospodine ministre, da niste želeli da prihvatite ovaj amandmanom.
Profesor dr Zoran Mašić, univerzitetski profesor, verovatno je iz obazrivosti, u ime SRS, ne samo zbog ovog slučaja, nego i zbog mnogih koji su neotkriveni, a pitanje je koliko ih ima, podneo ovaj amandman i tražio da u zahtevu još tako nešto stoji. Dakle, da se za to što je neko protiv zakona, protiv morala, protiv bilo kog kodeksa, a to je zaista jedno od najtežih krivičnih dela, koristio nečiju publikaciju, nečiju knjigu, nečije autorsko delo i naučni rad, mi smatramo da bi u navodu ovog zahteva trebalo da stoji, kako bi nadležni državni organi mogli jasnom komparacijom to da vide i prepoznaju u celosti delo ili pojedine delove koji su plagirani.
Zbog toga je dr Mašić podneo ovaj amandman i treba da razmislite, pošto nam niste dali odgovor u pisanoj formi zašto ste ovako nešto odbili, šta bi smetalo ...
Ništa od toga nećete da pročitate u tim dnevnim novinama. Samo možete da pročitate raznorazne gluposti i raznorazne napise koji su upereni protiv SRS. Ili, ako ste došli do izjave ovog nesrećnog ministra odbrane Zorana Stankovića kako će da traži od državnih organa da reaguju zato što je Aleksandar Vučić rekao da je on agent CIA. Jeste, ponavljaćemo svuda i na svakom mestu, direktno postavljen na to mesto, uz urgenciju i zahtev one nakaze Karle del Ponte.
Bolje vam je da slušate i da pogledate šta vam govorimo, a predlažemo da poboljšate tekst zakona. Ne morate da bude ni drčni, ni sujetni.
Ako je ovaj amandman napisao prof. dr Zoran Mašić u ime SRS i još vam ponudio mogućnost da nadležnim organima olakšate posao, samom činjenicom što će u zahtevu da stoji da li je to ili koji je deo neke publikacije, odnosno nekog dela, zloupotrebljen, ništa ne smeta, možete da kažete, da izađete sa nekim obrazloženjem da nije potrebno, a da se tako ponašate – da čitate novine dok poslanici obrazlažu amandmane na, po nama, delove lošeg zakona, mi ćemo u celini da glasamo protiv njega, ali da pokušamo kroz amandmane da vas ubedimo – ne da nije pristojno i kulturno, nego nas zaista dovodite u situaciju da upotrebimo i mnogo grublje reči.
Sada je, gospodine ministre, 12.20 časova. Da ste vi vredan i marljiv čovek, a trebalo bi da budete, jer ste ministar u Vladi Republike Srbije, trebalo je jutros da ustanete u 06.00 sati, da popijete kafu, da se umijete i obrijete, da se obučete pa da odete do prve trafike ili da nekoga zamolite da to uradi, do 07.00 sati sve novine da pročitate, pa da dođete u Narodnu skupštinu i ako ste nešto saznali pametno i korisno da to upotrebite sa skupštinske govornice ili ako vas nešto novinari ispred pitaju, a ne ovako da se spremate za brifing usred sednice, stvarno nema smisla, a da ne razmišljate o tekstu amandmana koji je podneo profesor Mašić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman, u ime poslaničke grupe SRS, na član 22. Predloga zakona, gde se govori o sredstvima obezbeđenja.
Ovo je potpuno neverovatno, nepotrebno i kontradiktorno sa članovima 17. i 18. Mnogo je primera u praksi, uz ovu jednu rečenicu obrazloženja koju sam podnela, gde možete da vidite da će pirati i oni koji se enormno bogate na tuđim autorskim pravima ovim zakonom i direktno ovim članom 22. biti još više podstaknuti da na takav način rade, da nikome ništa ne plaćaju, da zgrću ogromne pare, a ljudi koji su autori vrednih dela, što muzičkih, što naučnih, mogu samo da posmatraju, da ulaze u sudske sporove sa neizvesnim ishodom i sa obeštećenjem koje nikako ne može da bude u onom iznosu kolika im je šteta načinjena.
Gospodine ministre, ako smo već u članovima 17. i 18. ovog zakona definisali, uz onaj zaista suvisli predlog prof. dr Zorana Mašića, za koji vi malopre kažete da nije argumentacija, a tvrdim vam da jeste, jer šta ćete bolje od toga da se u zahtev unese kompletni deo nečega što je plagijat, vi sada navodite ovde u članu 22. da je neophodno da se obezbede sredstva za onoga koji pokreće postupak, odnosno zahtev za zaštitu svojih autorskih prava.
Kako to obrazlažete, u stavu 1. kažete: "Kada je zahtev za zaštitu prava intelektualne svojine usvojen, nadležni organ može da zahteva od podnosioca zahteva da položi sredstvo obezbeđenja u iznosu koji odgovara visini troškova koji mogu nastati ako postupak bude obustavljen zbog radnji ili propusta podnosioca zahteva, odnosno ako se utvrdi da u konkretnom slučaju nema povrede prava intelektualne svojine".
Stav 2: "Sredstvo obezbeđenja iz stava 1. ovog člana može biti bankarska garancija ili depozit uplaćen na poseban račun nadležnog organa".
Gospodine ministre, ovo je zaista neverovatno. Već ste želeli da napravite zakon i došli pred Narodnu skupštinu sa takvim zakonom, to je inače i zahtev ove komisije za pridruživanje, koja je stopirala sa vama dalje razgovore, jer ste se vi bacili u hajku i potragu za slavnim generalom Ratkom Mladićem, ali, hvala gospodu Bogu, nećete u tom svom naumu uspeti, ali oni su tamo lepo napisali da nisu zadovoljni i da je ovaj zakon neophodan kako bi se uredilo naše tržište, kako bi se sprečila piraterija, kako bi se sprečili plagijati.
Ovo je standardizacija lopovluka i pljačke. Ako vi, po članu 22, onome ko je podnosilac zahteva, znači, pojavljuje se kao oštećena strana... Moram samo da vas podsetim, gospodine ministre, da je pre nekoliko meseci zbog slične problematike došlo čak i do određenog fizičkog obračuna u jednom beogradskom hotelu. Vi sada sve one koji nemaju mogućnost i nemaju novac, a tražite od njih depozit, a ovde se ne zna koja je visina tog depozita ili bankarske garancije, da uđu u postupak da zaštite svoja intelektualna prava, jednostavno gurate i kažete – ne, vi ćutite i trpite, vi stvarajte, budite dobri tekstopisci, dobri muzičari, budite vrhunski naučnici, ostavljajte dela za buduće generacije.
Onda će da se pojavljuju hohštapleri i prevaranti, poput ovog Stevana Lilića, ili će da se pojavljuju određene muzičke kuće koje će da urade na sledeći način: u Bugarskoj, na Dalekom istoku, tamo gde nema nikakve provere od strane nadležnog državnog organa, gde uopšte ne može da se utvrdi šta je čije autorsko pravo, u milionima primeraka će da kopiraju, odnosno da vrše pirateriju za određena autorska dela.
Pojavljuju se na granici SRJ sa Bugarskom, imaju carinsku deklaraciju i šta gleda naš carinik? Naš carinik može samo da pogleda da je tu stotinu ili milion komada nekog kompakt diska. On neće, niti su to njegova prava kao nadležnog državnog organa, da ulazi u suštinu, odnosno u autorsko pravo. Tako će milioni, što domaćih autora, koji su štancovani bez njihovog odobrenja u inostranstvu, ili knjiga ili bilo kojih stručnih publikacija, ne moraju samo da budu muzička izdanja, da uđu u našu zemlju, na naše tržište kao kopije, odnosno kao čisti pirati, a da oni koji su to uradili nikome ne odgovaraju.
Onda će da se pojavi autor. Probudi se ujutru, izađe i vidi da se svuda prodaju njegova dela, antologijske zbirke, ono za šta je ovlašćena u nekom konkretnom slučaju neka muzička kuća ili neka medijska kuća koja je dobila pravo od autora da to radi. Šta on sada koristi po ovom zakonu?
Po članovima 17. i 18, on pokreće zahtev da utvrdi svoja autorska prava.
Još mu vi ne date, odnosno nećete to da prihvatite, tu bi odmah stvar bila jasna i svaka bi se sumnja otklonila i uopšte ne bi bilo potrebe da ovo stavljate u tačku 1), ako postoji proceduralna greška ili nešto tako, da ste prihvatili amandman dr Mašića. Taj neko dođe, podnosilac je zahteva, overio svoja autorska prava pred nadležnim sudom, zaštitio ih, dolazi i kaže – ja sam taj i taj, a ovo što je na tržištu, ovo što je čisti plagijat, to je čisto krivično delo koje je neko napravio.
Izvolite molim vas, pa krenite, vi ste zaduženi, odnosno vaša je obaveza po zakonu to da radite, a vi mu još sada poručujete – možeš ti to da uradiš, ali moraš da imaš pare. Em je pretrpeo ogromnu štetu i ne zna koja je, i on ne može da istraži ni u kojoj količini je došla ta piratska kopija u našu zemlju, vi ga još terate na to da vam polaže bankarske garancije.
Uz sve to, ako ne dokaže, a veoma su česti slučajevi da nadležni sudovi, Trgovinski sud presudi u korist onoga koji se bavio krivičnim delom, a ne onoga koji je autentični autor nekog dela, da li je u pitanju neka knjiga ili pesma, muzika, nije ni važno, vi njemu kažete da će on na kraju to da plati. To je neverovatan začarani krug i ti ljudi će da odustanu jednostavno.
Znate, sada može jednostavno neko da pomisli i ovde od poslanika u sali da razmišlja tako – ma, lako će ove velike muzičke zvezde, oni toliko para zarađuju po koncertima, imaju razne tezge, pa ako se to i desi oni mogu to da plate i da polože garanciju. Postavlja se pitanje zašto oni to uopšte da rade i ko smo mi da određujemo ili da špekulišemo time ko koliko zarađuje, ako on redovno plaća porez ovde u državi, i ako on ima svoju publiku iako ima svoju prođu. Zašto ti ljudi to da rade?
Vi znate, kada se upuste u jedan takav projekat... Evo, znam jedan konkretan slučaj, ali neću da ga imenujem, nije ni važno, uglavnom to je ta priča: Bugarska ili Kina ili negde gde se u milionima primeraka štancuju ta piratska izdanja, ta ovlašćena kuća odnosno autor pokrene postupak, još mora sada da položi i novac, još uz svu tu proceduru jedva na kraju nekako da namiri neku minimalnu štetu za svoja autorska prava. To vam je u odnosu 1:100 za pretrpljenu štetu, odnosno za količinu piratskih izdanja koja su prisutna na našem tržištu.
A šta da radi nosilac direktni, znači naslednik iz porodice ili neko na koga je preneto to pravo za određena dela naših srpskih velikana? Padne nekome na pamet ovde u ovoj sali, bilo kome, zamislite, da štampa sabrana dela koja inače nisu odštampana i nema ih nijedna izdavačka kuća u Srbiji. Lično sam pokušala to da pronađem, i koleginica Radeta, Slobodana Jovanovića, to samo možete antikvarno da nađete.
I sada, recimo, znaju mnogi, evo ja sam sada to rekla, i mnogi ljudi koje je to možda ranije interesovalo i ko se snašao na neki drugi način, da toga nema, lepo krenu i odštampaju sabrana dela Slobodana Jovanovića. U sve knjižare, svuda redom, izvol′te, prodaju i onda, znate, njegovi naslednici, oni koji su nosioci autorskog prava, pojave se i kažu – čekajte, ljudi, pa kako je to moguće.
Vi kažete – ajde vi popunite ovaj zahtev, član 17. i 18. Još niste želeli da prihvatite amandman kolege Mašića, nedvosmisleno bi se videlo da je to apsolutno celokupno delo, znači to nisu samo delovi, kao što je ovaj hohštapler i prevarant, ovaj žuti Lilić hteo da sakrije, pa je mislio neće da ga otkrije. E neće da ga otkrije Vojislav Šešelj, koji sve ima u malom prstu, koji i kada spava, iako je u haškom kazamatu na pravdi boga, zna sve šta ko radi i ko je sklon prevarama i ko je u stanju šta da uradi!
I sad, pojavi se taj neko i vi kažete jednostavno – vi morate da položite garanciju, određeni depozit, ja vama ne verujem. I to dok dokažete da li ste vi u pravu, a ako niste, sve to morate da platite.
Ovo dolazi u domen bezobrazluka, gospodine ministre. To što vi čitate novine kada govore poslanici SRS mene ne može uopšte da uvredi, to je stvar vašeg vaspitanja i vašeg odnosa, vi ste ovde samo gost. Dug je put, gospodine ministre, do toga da neko postane narodni poslanik. Treba da bude prvo član valjane političke stranke, što bi rekao ovaj Stojković, to je njegov izraz - valjano, svaki dan je valjao taj izraz sa ove govornice, pa je meni, evo, ostalo od juče.
E tek da budete neko ko je član SRS, pa da vas izaberu na izborima, pa da vam verifikuju mandat, pa da odgovorno, savesno i časno radite. Ovako, vas izabrali i rekli bićete ministar za to i to, odlučila skrpljena skupštinska većina, nemam ništa protiv.
Ali, kada ste već izabrani ministar morate da znate da ste vi ovde došli da mi vas kontrolišemo i da smo mi neka vrsta supervizora u odnosu na vas kao predstavnika izvršne vlasti. Mi smo tome naučili Dinkića, znate. Jednom, dvaput dobio je packu, jednom je došao u farmerkama, drugi put je došao u džemperu i tako nešto neobavezno, treći put počeo da vređa. Mora da se disciplinuje.
Vi, gospodine ministre, do sada niste još počeli otvoreno da vređate, ali način na koji razmišljate kada su u pitanju ovi i suviše dobri argumenti je nešto što će vas da košta na izborima, odnosno one koji su vas predložili da budete ministar. Još uvek ne znam koje političke stranke ste član. Znam da ste neka od ovih frakcija ove žute, nekada jedinstvene, opcije. Juče pomislih u momentu da ste iz DS-a, a ovi kažu iz DSS-a njihov ste; ko zna čiji ste, nije ni važno, ali prihvatite ovaj amandman da biste učinili korist onima koji treba da zaštite svoja autorska prava.

Gospodine potpredsedniče, Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine, danas nije bio na mestu predsednika i vas je odredio da ga zamenjujete. Vi ste bili dužni da po Poslovniku upozorite ministra Parivodića da se ponaša u skladu sa dostojanstvom i da poštuje dostojanstvo Skupštine, a ne da na način, jer to je kod njega stanje koje treba da definišu medicinski eksperti, on je u šoku, uzbuđen... Šta mene briga kakve su vaše impresije, gospodine Parivodiću? Ne možete na takav način da razgovarate, ni takve zlurade ocene i komentare da dajete na rečenice. Evo, ni sada ne sluša.
Sredoje, je l′ se popilo malo? Jeste. Vrati se u klupu, sedi da ja razgovaram sa ministrom, javila sam se.
(Predsedavajući: Molim vas da se sa uvažavanjem odnosite prema vašim kolegama.)
To je uvažavanje, a nije uvažavanje da mi upada ovde ispred nosa čovek, da se domunđava sa ministrom dok mu govorim o tome kakav je red u Skupštini Srbije, u koju je on došao kao gost.
Gospodine ministre, možete da kažete da to nije u skladu sa vašom koncepcijom, da imate ovakvu ili onakvu viziju. Kakav ste nam Zakon o hipoteci predložili, i stupio je na snagu, čude se i krste graditelji po Srbiji, a po bankama vam se smeju grohotom. Pronađite mi jednu banku koja će da odobri hipoteku na građevinsku dozvolu. Takve banke u Srbiji još uvek nema. Zaređajte po bankama ovde pa pogledajte kako to neko ko nema krov nad glavom, ko treba da dođe i da gradi, sa građevinskom dozvolom da se pojavi i da traži hipoteku na izgrađeni objekat. Nijedna banka od ovih koje daju stambene kredite, te hipotekarne kredite, ne želi da uradi. Sada nam opet podmećete neki zakon koji veze nema sa realnim stanjem, izvrćete činjenice, gospodine ministre.
O konkretnom slučaju i o mafijaškom poslu jedne osobe poznate u svetu estrade i o ministru koji je povezan sa tim i takvima govorio je gospodin Zoran Krasić, a vi pričate o drugim stvarima. Je l′ vi imate prava, gospodine ministre, da štancujete CD "Rolingstonsa" i "Bitlsa"? Nemate. Nisu imali ni oni koji su to radili u Bugarskoj za neke domaće autore ili neke druge. Onaj carinik koji je carinio tu robu, a u milionima primeraka su ti diskovi stizali, uopšte nije gledao da li taj neko ima autorska prava.
Malopre ste rekli da mi potcenjujemo inspektore. Uopšte ih ne potcenjujemo. Oni su dobili mnogo bolje uslove za rad kada je Zoran Krasić bio ministar. Bio je ministar trgovine u najtežim uslovima, ne daj bože da se to vreme više vrati, ali Srbija je u takvim uslovima, za vreme njegovog ministrovanja, skroman je čovek pa to neće da vam kaže, kakav je i svaki srpski radikal, bila uređena zemlja i ministri su imali mogućnost da rade svoj posao, da idu na teren i da se bave inspekcijskim poslovima.
Vi sada lepo kažete nama da neće inspektori samo to da rade, mi ih potcenjujemo, mogu da prepoznaju šta je falsifikat. Niste bili u sali, rekla sam vašem mladom kolegi, uopšte nije tačno, gospodine ministre, toliko su danas vredne kopije tih originala da i dobri poznavaoci određenog brenda, bilo da je u pitanju garderoba, parfemi, jedva da mogu da prepoznaju, a kamoli inspektori koji imaju ne znam kakve bedne plate i koji nikada u životu u svom posedu nisu imali "pradinu" tašnu, "lakosta" bluzu ili "najk" patike i da kaže – ja sam ekspert i ustanovio sam.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Evo, gospodine Mihailoviću, završavam, ali zaista upozorite sledeći put ministra da svoje šokantne impresije koje ima o zakonu zadrži, pa posle neka priča nekome drugom, a ne nama. Ovde samo sa argumentima baratajte.

Sada, pošto ste više nego drski, ne poštujete Poslovnik sa mesta predsedavajućeg, po članu 28. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, tražim da se u danu za glasanje Narodna skupština izjasni da ste vi takvim načinom obraćanja, pre svega meni i narodnim poslanicima kojima ste dali takvo obrazloženje, povredili dostojanstvo Narodne skupštine.
Gospodine Mihailoviću, vi jeste unuk slavnog i čuvenog đenerala Draže Mihailovića, ali vas je očigledno u političkom smislu jedan potpuni politički diletant vaspitavao, a to je Vuk Drašković. Kako vas je vaspitao, u takvoj ste sada stranci, takva je i njegova stranka. Prema tome, nemojte meni da držite pridike, niti bilo kome iz Srpske radikalne stranke brifing. Lepo vaspitanje nosimo od kuće, to je ono što je osnovno, ali u političkom smislu smo prošli kod danas najvećeg srpskog junaka, ali sigurno najvećeg poznavaoca pravne i političke prakse profesora dr Vojislava Šešelja.
Bolje vam je da ćutite i da vodite skupštinu onako kako vam Poslovnik dozvoljava, a ne da štitite one koji se neprimereno ponašaju, bilo da je ministar ili neko drugi ko je onako usput kolateralna šteta.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove objedinjene rasprave o paketu pravosudnih zakona nismo u načelnoj raspravi imali vremena da se nešto posebno bavimo ovim zakonom o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika tužilaca, sudijskih i tužilačkih pomoćnika, ali je jasno ono što sam pronašla kao izvor i kao pravu informaciju, i to je jedan program koji će tek da usledi Vladi Republike Srbije, ako nastavi da pregovara sa ovima sa kojima vrši usaglašavanje zakonskih predloga.
Naime, u Komisiji za pregovore sa EU, do čijeg je mišljenja vama i te kako stalo, jasno stoji u izveštaju od 9. novembra prošle godine da je ovo tek samo početak i da će sledeći zakon imati naziv – finansijska podrška centru za obuku sudija.
Dakle, ovde se samo nazire da će budućim zakonskim projektom jasno da se zna koliko će para da se izdvaja, a mi kroz sve ove amandmane i kroz celokupnu raspravu o ovom predlogu zakona smatramo da će tu doći do ogromnog pranja para.
Mi srpski radikali imamo velike zamerke na sadašnji odnos i stanje u srpskom pravosuđu, ne zbog toga što nema kvalitetnih sudija, kvalitetnih pravnih stručnjaka, mladih ljudi koji tek treba da dođu u poziciju da budu birani na tu veoma važnu funkciju i da je časno i savesno obavljaju, već zbog toga što je ta negativna selekcija od petooktobarskog puča pa do današnjeg dana toliko uzela maha da vi sada kada biste crtali nekom bojom mapu Srbije i krenuli od suda do suda, od okruga do okruga, preovlađivala bi vam ova šizofrenično žuta boja. To je samo boja koju mogu da vole šizofrenici, ljudi koji imaju psiho, da ne kažem neke druge smetnje i probleme.
Svako će vam reći, ne znam da li je tu profesor Vojinović, ali verovatno da bi se i on složio sa tim sa pozicije svoje struke, ali to što je neko odlučio da sudove u Srbiji oboji žutom bojom ne znači da treba i ovakav zakon da bi se ljudi koji su i te kako sposobni, profesionalni i oni koji su se školovali, sa najvišim ocenama završili pravni fakultet i položili pravosudni ispit, dodatno obučavali po zakonu kako ste predvideli.
Kada je koleginica Radeta govorila o amandmanu na član 1. predloženog zakona čula sam da vam je posebno, ministre, ukazala na to da on nije usaglašen sa važećim Ustavom Republike Srbije. Da ste čitali, a jeste, vi ste ministar i morate, čak i bolje nego mi poslanici, izuzetak smo mi srpski radikali, mi sve to imamo u malom prstu, svaki član Ustava znamo u tri sata noću, da znate sve članove od 95. do 106. koji govore o tome šta su sudovi i javna tužilaštva, ne biste mogli da nađete uporište za ovako nešto.
U članu 2. definišete na jedan strateški način, tako radi i NATO pakt u svojoj vojnoj doktrini koju je prihvatio ministar izdajnik, agent CIA, Zoran Stanković, pa počeo da promoviše tu doktrinu pre 15 dana u Kragujevcu, pa ide redom, s tim što su posledice dalekosežnije jer je njihov cilj da Srbiju svedu na osam gradova.
Ne verujem da je vama cilj da svedete Srbiju na osam sudova ili na osam okruga, gde će da budu ti sudovi sa ovim visokoprofesionalnim i obučenim sudijama. Ako kažete "pojam i cilj obuke", liči vam na neku vojnu doktrinu, veze nema sa pravosuđem i sa onim što ti ljudi treba da rade.
Da li je takav način obuke ovih nabrojanih koji treba da se obučavaju po ovom novom zakonu ustanovljen u drugim granama našeg društvenog života i u drugim profesijama? Da li je potrebno da se vi, ministre, obučavate pre nego što dođete na funkciju ministra?
Za neke od vaših kolega golim okom čovek može da ustanovi da ni po jednom osnovu, na stranu njihovo obrazovanje i kvalifikacija u tom smislu, ali kao ličnost, a naročito po ponašanju, ne bi mogli da prođu ona vrata u Nemanjinoj ulici. Imate jednu koja je ministar, koja je pre neki dan javno izjavila da je maltene bolesna od anksiozne depresije, kaže da svaki čas može da plače. Takva je ministar za poljoprivredu, izjavila žena na ustaškoj televiziji B-92.
O čemu mi onda pričamo, ministre? Zamislite kada biste vršili dodatnu obuku, ima, doduše, zbog novog zakona o obrazovanju dodatne obuke za učitelje, to znate, za one koji predaju u srednjim školama, zbog stupanja na snagu Bolonjske deklaracije... Ali, ovo što ste napisali: "Obuka nosilaca pravosudnih dužnosti i sudijskih i tužilačkih pomoćnika je organizovano sticanje i usavršavanje teorijskih i praktičnih znanja i veština potrebnih za samostalno, stručno i efikasno vršenje pravosudne dužnosti"...
Vi ste ne znam koje godine završili sa uspehom pravni fakultet, posle toga ste dugo godina, isto tako uspešno, obavljali sudijsku funkciju. Da li je vama bila potrebna takva vrsta obuke? Vi ste pokazali svojim radom, neko je procenio, procenio je Koštunica koji je došao u situaciju, tako što je sklepao ovu koalicionu vladu i ove što ga podržavaju, da bira ministre i kadrove koji će da vode te resore, ali verovatno je razmišljao tako – čovek je završio sa visokim ocenama pravni fakultet.
Niste vi ovaj Stanković koji je diplomirao na medicinskom fakultetu sa 6,25, pa ga oterali sa VMA i sada je vojni ministar, što je katastrofa. Možda ima još nekih takvih vaših kolega iz drugih resora, ali niko nije postavio pitanje vaše obuke.
Ne mogu da verujem da je to plod vašeg razmišljanja, gospodine Stojkoviću, i da vi mislite da na takav način treba ljudi da se obučavaju da bi došli.
Da su finansijska sredstva potrebna, da je problem u Kragujevcu posle ozakonjavanja apelacionog suda to što sada nema zgrade u koju apelacioni sud treba da se smesti, da je potrebna bolja kompjuterska oprema, da je potrebno da ljudi koji nisu samo sudije i tužioci i pomoćnici, nego jednostavno zaposleni (znate da su oni bili najglasniji po pitanju štrajkova, njihovog statusa i zarada kada su povećavane sudijama plate, a njima nisu, to je za vreme Batićevog ministrovanja), sve to stoji, ali zašto će vam za to jedan poseban zakon.
Videćete da će da traže od vas, jer to je, možda niste obavešteni, mislim da samo Koštunica nije u toj vladi, ali očigledno da i vi ne znate, lepo piše u njihovom izveštaju da je nedovoljna obučenost nosilaca pravosudnih funkcija, da oni tek treba da prođu određenu obuku, da za to treba da se formira poseban centar i da je neophodno da posle usvajanja novog krivičnog zakonika i zakona o obuci sudija, tužilaca, pomoćnika, usledi zakon o finansijskoj podršci.
Znači, opet Dinkić kroji kapu svuda. Sudska, tužilačka funkcija treba da bude nezavisna. Svi se zalažemo za nezavisno pravosuđe kao posebnu granu vlasti i opet ćete da zavisite od jednog čoveka. Da je on Pera Perić, a ne onakav kakav jeste, Mlađan Dinkić, koji je osion i bahat kada je u pitanju svo to davanje i kada obeća jedno, a slaže i kaže nešto drugo ili na svoj način određuje kako će da daje novac, to nije dobra stvar.
Znate da se mi kao stranka zalažemo za to da – pored toga što bi Narodna skupština kao nezavisni organ, najviše zakonodavno telo, trebalo da ima svoj budžet i da kao takva bude van svih uticaja, van svih tajkunskih lobija koji su učinili da pojedini koji su izabrani na određenim poslaničkim listama odu u neko samostalno ili drugo jato – isto tako i pravosuđe u Srbiji ima mogućnost, preko samostalne finansijske osnove, da usavršava te ljude, ali nije vam za to potreban poseban zakon.
Eto, zbog toga smo smatrali, osim toga što je suprotstavljen pojedinim odredbama Ustava Republike Srbije, da nije potrebno da se posebno donosi ovakav jedan zakon, već da se kroz mnogo ozbiljniji rad i vašeg ministarstva, a pre svega rad onih kojima ste dali poverenje da rukovode sudovima u Srbiji, izvrši pozitivna kadrovska selekcija. Ona nije prisutna ni danas u Srbiji, a i te kako je negativna od 5. oktobra pa naovamo.
Bezbroj puta smo govorili, pre nego što je formalno-pravno legalizovan njegov izbor, ko je Goran Kljajević i da je on upao u nekadašnji privredni sud, kasnije Trgovinski, kakva je grupa ljudi oko njega, koliko puta je zasedao Odbor za privatizaciju, koliko ljudi je ušlo u spor zbog toga što su ostali ojađeni, opljačkani. Ćutali su svi, a on je bio zaštićen kao beli medved.
Vi ne možete da shvatite, gospodine sudija, da u gradu u kome živim ima takvih sudija koji se za... 99,99% su časni, ali onaj promil je taj koji ide na štetu sudijske funkcije i stvara sumnju kod građana, koji ulazi u raznorazne mafijaške poslove, i to, neko bi rekao, za sitno. Ali, znate, ništa nije sitno. Najmanja materijalna vrednost je kao i da je ušao u neki dil i da je napravio aranžman za milion evra. Ja to tako gledam, svaki građanin to tako gleda. Svako treba da radi za svoju platu, da savesno i odgovorno obavlja svoj posao.
Pustite vi to, on je eto tako završio ovom ili onom, povezani su sa određenim klanovima advokata. Neće njih da uče po ovom zakonu tome, a to je ono što treba da se promeni u Srbiji i vi to vrlo dobro znate. Treba da se promene mnoge sudije koje su nečasne, a opet kažem, u procentu od 100% oni su ogromna manjina, ali i te kako trn u oku običnim građanima, koji traže pravično suđenje, pravo na to da dobiju pravično suđenje, koji su siromašni, a moraju da plaćaju skupe usluge advokata.
Neki se snalaze ovako ili onako, ali mnogo je ljudi koji dolaze i kod naših pravnih savetnika, u svakom odboru, u svakom gradu. Ovde u Beogradu imamo jedan od najboljih pravnih saveta, imamo i u Kragujevcu i u drugim gradovima u Srbiji, ali to je nedovoljna pomoć. Možemo da saslušamo te ljude i da im naši pravnici daju neku pouku, neku sugestiju.
Nemojte da mislite da će ovaj zakon i ovakav način obuke sudija i nosilaca pravosudnih funkcija nešto bitno da promeni. Radi se o tome da treba da se promeni boja na toj mapi srpskog pravosuđa i da ne bude ni ovakva ni onakva, neka to bude boja pravde i neka to bude boja koja će da garantuje građanima Srbije sigurnost u svakom trenutku, a ne da razmišljaju od ročišta do ročišta da li je neko bočno ili direktno uleteo kod tog sudije, da li mu je dao toliko i toliko para, i da strepi za svoju sudbinu.
Znate, što je za nekoga ili na izgled najmanja imovina i najmanja vrednost, a neko je u sporu zbog toga i neko će sa strane da kaže, šta briga ove tajkune poput ovih žutih Đilasa i ostalih ili ovog direktore žute kancelarije, Narodne kancelarije iz Prokuplja koji je kandidat za tužioca, šta njih briga; ako čovek ima problem oko neke male parcele, oko jednog dela kuće, njemu je sve to u životu.
Verujte mi, gospodine sudija, u dugogodišnjoj, skoro 15-godišnjoj praksi, od kada se intenzivno bavim ovim poslom i poslaničkim poslom, nailazila sam na slučajeve da su se ljudi koji su dugo, zbog neažurnosti sudova, u imovinsko-pravnom sporu razboleli; ili da su ljudi koji su u sporu sa preduzećem, odnosno sa novim vlasnikom koji nije isplatio ono što je bila njegova obaveza po socijalnom programu, isterani na ulicu. To su ljudi srčani bolesnici, sa povišenim šećerom, ljudi koji su od sebe samih, zbog muke koja ih je naterala, napravili invalide.
Pored iskorenjavanja kriminala i korupcije, efikasno i pravično suđenje je najveća želja građana Srbije, i da se nešto radi, da se pokreće privreda. Sve drugo da mu kažete, znate, on će da gleda i budućnost svoje dece i kako će država da ide dalje i da bude stabilna i da živimo slobodno kao narod, ali mu je to najveća boljka, to što ima kriminala i korupcije i što ne može da zadovolji pravdu i što po onoj narodnoj jeste dostižna, ali je spora, ali nekima je ta sporost i po 15, 20 godina i ljudi više nemaju strpljenja. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo možemo da nazovemo ključnim članom, oko koga se zapravo vrti ceo zakon.
Sve ovo drugo je samo forma na koji način će da se održava obuka i kako je to zakonodavac zamislio, a član 13. onako mistično kaže, sa naslovom – mesto obuke: "Pravosudni centar organizuje sprovođenje programa obuke. Obuka se obavlja u sudovima, javnim tužilaštvima, pravosudnom centru i drugim institucijama."
Kolega Milorad Mirčić je tražio da se ovaj član briše i dobio je apsolutno neprihvatljivo obrazloženje. Da je obrazloženje sadržalo neku viziju finansijske konstrukcije koliko će građane Srbije da košta taj pravosudni centar; do sada se centar za obuku sudija...
Ja ću ponovo, ministre, da vam citiram šta ovi vaši pišu iz ove evropske komisije, kaže – Srbija i Crna Gora, izveštaj o postignutom napretku, sada vam kažu da više dalje ne napredujete, zato što od vas traže da gazite i dalje u izdaju državnih i nacionalnih interesa i da lovite slavnog generala Mladića gde god znate i umete, hvala bogu ne uspevate u tome.
Ali, dok su govorili da je neki napredak postignut, u tom dokumentu na strani 17. oni kažu – centar za obuku sudija, koji još uvek umnogome zavisi od donacija, nastavio je da organizuje obuku za postavljene sudije uglavnom u vezi sa sprovođenjem Evropske konvencije o ljudskim pravima. Zamislite, oni se brinu o ljudskim pravima kod nas ovde u Srbiji, a znamo kako se brinu.
Zakon koji predviđa sveobuhvatno stručno osposobljavanje sudija i tužilaca i jačanje finansijske sposobnosti centra za obuku sudija još nije usvojen i očekuje se njegovo usvajanje. Mesto obuke je pravosudni centar, za koji se ne zna gde će da bude, koliko će da košta, odakle će da se angažuju predavači, sa kakvim biografijama.
Vi znate da smo imali u skupštinskom sazivu, nažalost, ti ljudi su još uvek profesori na Pravnom fakultetu u Beogradu, koje je do kraja raskrinkao, a naročito ovog prevaranta i prljavog plagijatora Stevana Lilića, profesor dr Vojislav Šešelj. Sećate se vrlo dobro tog slučaja, kao i mnogih sudija prevaranata, koji su nečasno radili svoj posao. Ovaj zato što je plagirao iz Administrativnog prava i ubacio u svoj udžbenik, odnosno celo Administrativno pravo koje je pisao jedan od velikana naše nauke Lazo M. Kostić, a raskrinkao ga je dr Vojislav Šešelj. Sada kažete da će da se pojavljuju neki predavači da obučavaju sudije, tužioce, zamenike tužilaca. Niti znamo ko su oni, ni šta su.
Pogledajte samo, jutros vam je o tome govorio gospodin Vučić, ko će sve da sedi u ovoj RRA. Još se nije libio da napiše da je istaknuti član DS-a. Ovaj koji je direktor Narodne kancelarije, ove lopovske, mafijaške Tadićeve i Đilasove organizacije iz Prokuplja, mrtav hladan kaže hoće da bude tužilac ili sudija. Kandiduje se za tužilačku funkciju. Niti znamo ko su, ni koliko će da košta, ni koliko će da ima zaposlenih, ni kolika će da bude njihova plata, ni koji će iznos sredstava da se troši iz budžeta, a koji iz donacija.
Ovi koji su vam do sada davali donacije, vaši mentori, tu je očigledno slavina presušila. Vidite da je za sve tako: jedan ultimatum, drugi, treći i oni kažu nema više ništa. Ako se pravosudni centar najvećim delom bude finansirao iz budžeta, koji je to iznos sredstava? Da li će to da bude regulisano ovim posebnim zakonom koji traže da se donese zakon koji predviđa sveobuhvatno stručno osposobljavanje sudija i centra za obuku sudija, kao što ste ga vi nazvali pravosudni centar. Možda nije tačan prevod, odnosno njima niste lepo preveli ili nisu znali kako ćete vi to na srpskom da kažete.
Nama su svi ti podaci potrebni, jedino tako možete da otklonite bilo kakvu sumnju da to neće biti poligon za pranje para, mesto gde će ogromna finansijska sredstva da se peru i gde će direktni upliv u trošenje sredstava da ima lično ministar finansija Mlađan Dinkić i on da određuje i da stavkom u budžetu propisuje za svaku godinu koliko će to da košta.
Gospodine ministre, svakog dana i svakog meseca, i uglavnom se kvartalno ili polugodišnje pojavljuju takvi zahtevi, nosioci pravosudnih funkcija traže da imaju veće plate, da imaju bolje uslove. Sada ste izmislili, vi koji ste decenijama bili uspešan sudija i sada ste ministar i niste prolazili ovakve obuke, niti je ko tražio od vas da skačete uvis, ni u dalj, niti da radite ovo ili ono, i da trčite na 100 metara ili ne znam šta sve još. Lepo ste završili pravni fakultet, pravosudni ispit položili i išli redosledom kako treba i došli do funkcije do koje ste došli. Izmišljate nešto što će da košta, a ne znate koliko.
Neka izađe bilo koji poslanik iz vladajuće strukture i neka kaže, po članu 13, pošto je pravosudni centar mesto obuke, koliko će da košta građane Srbije. Ovde ne piše da će biti potrebna sredstva iz budžeta, ni koja sredstva. Nemoguće je da to ne košta. Neko to mora da plati. Znači, platiće poreski obveznici. Sudije će lepo i tužioci da vam kažu – bolje je da imamo povećanje plata, i svi drugi zaposleni u sudovima u Srbiji, jer su njihovi zahtevi i njihovog sindikata uvek kada se povećavaju plate samo sudijama veliki. Znate da ih je Batić varao, lagao, obećao im je sve i svašta, a od toga nije bilo ništa. Bolje da ste išli na to, nego na ovakav način da osnivate jedan takav centar.
Videli ste kako izgleda velelepno zdanje Ministarstva finansija. Ko god nikada nije došao u Beograd, uveče da naiđe i prođe sa ove strane iz Kneza Miloša od savezne skupštine i desno da pogleda zgradu Ministarstva finansija, misliće da tu sedi premijer i da je tu stecište svih događanja. Nije. Mlađan Dinkić je unutra sebi nabavio opremu od ko zna koliko miliona evra, na desetine miliona se verovatno broji.
Ne znamo ni gde će da bude pravosudni centar, ni koliko će da košta. Samo napišete tako, i to postoji i to će da se radi tamo, a boga pitaj kada, od čijih para i kako ćete vi to da osnujete.
Tako vam je sa Apelacionim sudom u Kragujevcu. Sada se vodi spor na svakoj sednici skupštine grada Kragujevca, evo da vas obavestim, gospodine ministre; to su pitanja odbornika, pokrenula se polemika i ceo grad razmišlja o tome gde će da bude zgrada Apelacionog suda. Izmišljaju, ima jedan tamo, zamenik je gradonačelnika Veroljuba Stevanovića, čovek filozof, pa ima razne fiksacije: te, to će biti venac sudija, pa spojiće on i izmestiće hitnu pomoć, urgentni centar, to će da bude tu, to je ona zgrada na uglu preko puta zgrade suda, bili ste sto puta, što se kaže, u Kragujevcu. Sada se cela frka u gradu digla oko toga što je ustanovljeno da će tu da bude i da mu je sedište i koja je to zgrada.
Ovde samo piše da će to da postoji i mi pojma nemamo ni koliko će to da košta, ni gde će da bude, ni šta će da se radi. To nam sve kažu da treba da napravimo i da se takav centar osnuje u Srbiji ovi vajni borci za ljudska prava, Solana, kriminalac i zločinac, i njegova družina. Opet se pojavio i lupka vas po ramenu i teši – videćete, ja ću to da sredim, evo još malo vam dajem vremena da lovite generala i dok ne uhvatite Mladića...
Znate, nemojte vi da brinete što su zamrznuti dalji pregovori. Ispregovaraše Bugari i Rumuni sa njima znate koliko... Evo, bila sam pre četiri meseca u zvaničnoj delegaciji Narodne skupštine Republike Srbije koju je predvodio uvaženi kolega Milorad Mirčić, o čijem amandmanu sada govorimo, u Bugarskoj. Uvereni su bili, od ministara i pomoćnika, preko njihovih deputata...
Sada će da dođu u uzvratnu posetu našem Odboru za odbranu i bezbednost, i šta će da nam kažu.
Kazaće – evo ništa, na stend baju smo i dalje. Uvereni su bili, prvi januar, kažu – mi ćemo da budemo u EU, uz sve njihove uzdržane stavove i naravno i skepsu koja je normalna zato što je tamo penzija nikakva, prosek zarade nikakav; i kečap koji su uspešno proizvodili više ne mogu da proizvedu, a da imaju tržište obezbeđeno za njega, zato što ih je uvoznički lobi pregazio. Tako vam je u svim segmentima našeg društvenog života.
Lako je onom nesrećniku i separatisti Milu Đukanoviću, ako ste sinoć gledali, da onakve stvari priča, on je 17 godina u kriminalu i tako je došao na vlast i opljačkao je onaj jadni narod tamo, Srbe u Crnoj Gori i sve koji tamo žive. Još je uveren da će da odnese pobedu 21. u nedelju, pa priča – ja ću ovako, ja ću onako. Sve je prihvatio, ali zbog svog ličnog interesa i zbog svog džepa i svog brata i one separatističke rasrbljene bratije oko sebe.
Znate, to nama u Srbiji ne treba. Ne trebaju nam takve inovacije i takve stvari. Razumem, kolega je malopre govorio o tome, on je pravnik i svaki normalan mlad čovek misli i za svog kolegu, on je političar, ali onaj ko je ostao da radi u struci i ko želi da radi u sudu i u tužilaštvu naravno da želi da ima bolje uslove i da stiče veća znanja, a pre svega je važno da im se obezbedi dobra plata.
Vi znate da je stručni saradnik u sudu do pre nekoliko meseci, onaj koji maltene odrađuje celokupni posao za zamenika tužioca, imao platu 10-11.000 dinara. Svi ti ljudi – to su ti mladi stručnjaci koji tek treba da budu izabrani za zamenike, tužioce ili sudije, nije važno – pre hoće da imaju višu platu nego da se osniva neki centar za obuku gde će neko da zgrće kajmak i da pere pare.
Nije to tako jednostavna stvar. Vi kao ministar pravde nećete moći da kontrolišete te tokove novca, zato što i vi ne raspolažete finansijskim sredstvima, vi kao Zoran Stojković, nego ministar finansija. On je taj koji će da određuje koliko para treba i onda će dalje klanovi da se prave i oko opreme i oko seminara i oko svega.
Što je najgore od svega, uopšte nećete moći, ako mislite to tako... Pa, taj žuti lobi je toliko jak, nažalost, sve su upropastili u ovoj državi. Čim oni ovog direktora Narodne kancelarije iz Prokuplja guraju da bude nosilac pravosudne funkcije, oni će da određuju i kod koga će da se kupuje potrebna oprema, kao što su to radili i oni i ovi iz G17 sa fiskalnim kasama i sa opremom za očitavanje itd.
Onda, Čedomir Jovanović je znao kako će da izgleda fiskalni račun. Ugovorio već bio i posle nije računao da će brže, pre vremena da ode sa vlasti.
Tako i vi ne računate da će da bude prevremenih parlamentarnih izbora i da nećete da vršite vlast do decembra 2007. godine kako ste to predvideli. Verujem da dotle onda neće ni biti vremena da se osnuje pravosudni centar, a to je čista besmislica.
Ovaj član 13. i ovakav odgovor na amandman kolege Mirčića jer je on taksativno u obrazloženju izneo sve svoje sumnje, uglavnom sam ih ponovila i dodala sam nešto, o tome ko će da troši, koliko je donacija, koliko para iz budžeta, koji predavači, gde će to da se dešava, spisak sudova u kojima je izvršena obuka, spisak tužilaca. Ako nema jasnog odgovora na ovako postavljeno pitanje, nego se samo kaže da je to potrebno, onda je to i te kakva sumnja da će tu da dođe do zloupotrebe, do stvaranja kaste u Srbiji, nepotrebne, i sve na štetu građana Srbije i onih koji rade u sudovima, umesto da imaju veće plate.

Znam koje podatke imate i morate da imate, taman posla. Vi ste dužni i obavezni da odgovorite na moje poslaničko pitanje, koliko znam Poslovnik, a znam ga odlično. Sada da vas pitam da mi taksativno od portira preko daktilografa nabrajate, morate da mi kažete u dinar. Nisam vam rekla da je to sadašnje, rekla sam vam pre nekoliko meseci ili pre godinu dana, nemojte da me držite za reč. Sve i da je duplirana, a vi ste sada rekli koliko imaju daktilografi, to je malo, gospodine ministre.
Nisam rekla da će on tek da bude osnovan. Ovi vaši mentori iz EU koji su stopirali pregovore sa vama kažu da on postoji i da se do sada uglavnom finansirao iz donacija. Nisam ga pronašla u budžetu. Tu je naš ekspert za budžet gospodin Arsić. Arsiću, da li postoji stavka centra za obuku sudija? Ne postoji. Znači, tek će da bude za sledeću godinu i samo se postavlja pitanje koliko i da li je to nama potrebno.
Ako me pitate koliko košta poreske obveznike Agencija za promociju izvoza, 50 miliona dinara. Ako pogledate da li je promovisan izvoz i da li je stopa izvoza veća od kada je Agencija osnovana – nije.
Samo izražavam sumnju u način trošenja tih para i da li je to potrebno. Bolje i tim ljudima kojima i sve da je duplirana plata... Naravno, vi ste morali nešto da radite, nećete valjda da kažete da ste isti kao Vladan Batić.
Da ste sada potvrdili da je i dalje plata 10.000 dinara, kao što sam malopre rekla, onda je bez veze da budete tu ministar, jer znam da ne želite da budete kao Batić i da imate njegove rezultate rada.
Sve i da je povećano, to je ništa. Bolje da ide u plate, nego u taj centar za koji stvarno ne znamo koliko će da košta. On postoji, ali potrebna su sredstva iz budžeta. Bolje da sve to ode u korisnije stvari. Pogrešno ste me protumačili, gospodine ministre.

Gospodine Anđelkoviću, da sam spiker na Radiju "S", odmah bi mi teklo vreme, a ovde moram da čekam 10 sekundi da mi uključite mikrofon.
(Predsedavajući: Gospođice Jovanović, daću vam dodatnih 50 sekundi.)
Dakle, upitala se koleginica Radeta gde je ovaj "zamenjenik" koji kaže da klevećemo zakon.
Poslala sam ga da ide da proveri da li je sve u Grdelici u redu, zato što Velja popravlja put, da vidimo kada će ti radovi da budu završeni, jer on očigledno nema šta da uputi kao kritiku nama poslanicima, za koje ministar zna da smo ozbiljni ljudi i pišemo ozbiljne amandmane.
Takav je upravo i ovaj moj amandman na član 7. Predloga zakona. Trebalo je da ga prihvatite, gospodine ministre, zato što i vi sami, kao univerzitetski profesor, znate da mi imamo nadležne sudove u zemlji, a nemamo državni sud.
Znači, moguće je da je to terminologija koja postoji na Zapadu, u Americi, možda je zakon tamo pisan, pa ste ga tako integralno preveli, ali mi imamo nadležni sud. Ako ste rekli "državni", onda imamo neki nedržavni. Nemamo mi privatne sudove.
Doduše, postoje neki na političkoj sceni Srbije, poput ovih iz Demokratske stranke, koji bi da osnivaju neke svoje privatne sudove.
Oni su kao takve postavljali predsednike sudova i tako su se ponašali za vreme akcije "Sablja", pa kad su uvodili protivustavno vanredno stanje, pa bi i dan-danas, ali su jadni i nemoćni, jer apsolutno više nemaju nikakvog uporišta u narodu, da sude svakome, naročito nama koji smo spremni da oštro žigošemo sve brljotine, sve pljačke i krađe koje su počinili oni iz vrha Demokratske stranke.
Ako ste stvarno "žuti", što reče koleginica Radeta i ako ste iz DS-a ili naginjete njima, kolega Parivodiću, samo da pogledate unazad, da vam daju izveštaj ovi iz Odbora za privatizaciju, šta su radili Kljajević i družina, pa Janjušević, pa Kolesar, prosto ne mogu da verujem da vi naginjete na tu stranu. Je l′ to nije tačno?
Vaš osmeh mi sve govori, s tim što treba gospodin Anđelković da upozori da je vama eventualno dozvoljeno da se smejete, a pomoćniku, ovom dečku poletarcu pored vas, koji se smeje od prvog dana na sve i svašta, da nešto uči, da se ozbiljno ponaša i da prati o čemu se ovde radi.
Dakle, potrebno je da to ispravite. Naša razumevanja kada je u pitanju namera da se donese zakon o arbitraži...
Mogli bismo da kažemo da je ta oblast prilično dobro funkcionisala u situacijama kada su na čelu arbitražnih veća bili ljudi koji su želeli korektno da odlučuju u postupcima između privrednih subjekata, ali ja sada ne znam, možda vi znate, kao ministar i kao neko čija je obaveza da sve to prati, da li je gospodin Vasiljević i dalje na čelu Arbitražne komisije pri Privrednoj komori Srbije? Vi to verovatno znate, ili ne znate?
Veoma je važno ko se nalazi na čelu Arbitražnog veća jer ako govorimo o Privrednoj komori Srbije, ona je sve, samo nije to. To je institucija potpuno obojena tom šizofreničarskom žutom bojom.
Dolazak bivšeg ministra trgovine Milosavljevića i njegova uloga u Privrednoj komori nije ništa drugo nego pokušaj promovisanja neuspešne i pogubne politike Demokratske stranke.
Dečko, ako vam nije dobro, izvolite čašu vode. Ovo nije smehotresna olimpijada, ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Ili da vas upozori predsedavajući ili ministar koji vas je doveo ovde za ručicu, jer osim toga što ste došli neprilično odeveni, bez kravate, ponašate se neprilično i od vas nikad ništa, ni pomoćnik pomoćnika pomoćnika, ne može da bude, a kamoli da sedite tu pored ministra.
Što se tiče ove naizgled samo jezičke greške i ispravke, mislimo da je ona u redu zato što mi poznajemo samo nadležni sud.
Kažem, izražavam sumnju, jer u svim međunarodnim sporovima, za čiju nadležnost je bio nadležan Međunarodni arbitražni sud u Parizu, naši privrednici su i za one sporove za koje su vučeni repovi iz one bivše države i one velike privrede, pa i ove sužene Jugoslavije, odnosno SCG, mogli da očekuju da će se rešiti u njihovu korist.
Možda vi imate nameru, ona je očigledna predlaganjem ovog zakona, da se u regulativnom smislu ova materija reši, ali mi, gospodine Parivodiću, imamo veoma loše privredno okruženje, mafijaško privredno okruženje i vi to vrlo dobro znate.
Sve dok se ne napravi jedan radikalan rez, a to će da urade srpski radikali, ne samo radikali, takvi ne postoje...
Obično ovi sa Zapada, koji traže podršku u Demokratskoj stranci i tzv. demokratskom bloku, kao nešto ružno pokušavaju da kažu – oni su radikalni. Ne, mi smo nešto najbolje što Srbija ima i srpski radikali smo.
Mi zaista imamo nameru da stvorimo, uz primenu ovakvih zakona, uz ove ispravke koje smo dali, jedan okvir za normalno poslovanje i za neki privredni pomak.
Mi ne vidimo iz svih ovih nerazjašnjenih slučajeva, i onih koji tek čekaju da se reše, da će to da se desi.
Evo, ako je u pitanju Arbitražna komisija, odnosno veće na nivou Privredne komore Srbije, ne samo zato što je on kao ministar pokazan kao takav – nesposoban, nedorastao funkciji, mnoge malverzacije su se vukle za vreme Milosavljevića, pa je u toj konstelaciji on nekako isplivao, uz podršku tog lobija, na mesto predsednika Privredne komore.
Sada je pitanje da li su i takvi ljudi, kao što je izvesni gospodin Vasiljević, angažovani tamo; da li uopšte ljudi za koje postoji apsolutno kristalno čista biografija mogu da rade svoj posao tamo bez pritiska i bez ucena ovih iz DS-a. Jednostavno, u to ne verujem, zato što znam da su do sada tako radili svi nadležni sudovi, zato i treba da stoji ne državni nego nadležni.
U Trgovinskom, jasno vam je da je to bio samo vrh ledenog brega, što se tiče Kljajevića i družine i što se tiče sudova u Srbiji, najviše su stradali radnici i najviše su stradali oni privredni subjekti koji su možda i želeli da se nađe neko rešenje i da se spor reši, ali očigledno je da država nije imala sluha za sve to.
Sećam se onog veoma teškog vremena, vremena nezapamćenih ekonomskih sankcija, kada je narod teško stradao i pod bombama i zbog nemogućnosti da slobodno tržišno poslujemo, kako je država veoma efikasno, i Vlada Republike Srbije, zahvaljujući srpskim radikalima, određene sporove rešavala. Konkretno, kada su u pitanju dugovi i sporni ugovori između pojedinih tada društvenih preduzeća, mnoga su u međuvremenu privatizovana, otišla u bescenje za po nekoliko stotina evra, pa šećerane, cementare za po dva-tri evra.
U normalnim i uređenim državama, gde postoji normalno tržišno privređivanje, normalno je i da ljudi očekuju da ako dođe do spora izborom arbitra da će to efikasno da se reši i da će ona strana koja je oštećena i koja se kao takva pojavljuje da namiri svoja dugovanja i da pokuša da realizuje taj ugovor.
Ovde u ovom okruženju, ovakvom kakvo jeste, samo osnivanje ovih arbitražnih tela, uz zaista pravu primedbu koleginice Radete da to nikako ne bi mogla da budu udruženja građana...
Znate, vi sve pokrivate time da oni imaju samo deklarativno određenu svoju delatnost i imaju svoj osnivački akt, imaju popis koliko ih je itd. To nije dovoljno. Mi smo u svim dosadašnjim zakonima gde se tako nešto pojavljivalo, kao što je to bio slučaj sa Zakonom o radu gde se kao reprezentativno udruženje preduzetnika pojavilo ono koje je naj, naj, na čelu sa Bogoljubom Karićem...
Ispostavilo se da je taj čovek bio vođa, i dalje jeste, jedne od tajkunskih dinastija, Karić, u našoj zemlji; taj se svuda pojavljivao, pa išao kod ustaše Mesića, pa ne znam gde sve još, pa u London, pa ovde, pa onde, primao plakete, najuspešniji privrednik.
Sada će da se pojavljuju takvi pojedinci, ovi po zlu poznati, ovi koji zaista imaju samo najgore mišljenje o našem narodu i državi, poput spomenutih, ne mogu ni ime da im spominjem, ove Kandićke, Biserko i ostalih, ali i sva druga udruženja i raznorazni koji to nikako ne bi trebalo po zakonu da budu, jednostavno nije im ni mesto ovde.
Mislim da je u redu da prihvatite amandman koji sam podnela zato što i naša praksa i naša pozitivna zakonska regulativa poznaje jedino termin – nadležni sud. Dakle, to je podneto zbog toga, uz sve ovo što sam iskoristila da vam kažem šta je naša osnovna zamerka zakonu, i ne samo to, nego zbog bojazni da se samim zakonom ništa bitnije ne može da promeni. Sve dotle dok na čelu države ne bude odlučan, snažan, energičan čovek, mi mislimo da će kao takav biti budući premijer gospodin Nikolić, dok ne krene u odlučnu borbu sa kriminalom i korupcijom, to ne može da se desi.
Nedavno sam u okviru delegacije SRS koju je predvodila gospođa Gordana Pop-Lazić boravila u Ruskoj Federaciji. Tamo smo učestvovale na Svetskom kongresu patriotskih stranaka. Predstavnici su bili oni koji su došli iz najmnogoljudnijih zemalja sveta, gde je veoma razvijena privreda, tržište savršeno funkcioniše i u ekspanziji je, naročito u Kini.
Pitali smo naše domaćine (evo, ja zaista nekoliko godina nisam bila, pa sam sada tamo boravila za vreme Vaskrsa) kako je moguće da se za tako kratko vreme suzbiju kriminal i korupcija. Odgovor je bio jednostavan – dolaskom Vladimira Putina i odlučnošću vlade i svakog ministra da se uhvati u koštac sa tim problemom i da se kriminal, a naročito tajkuni nađu tamo gde im je mesto, to je veoma lako rešivo.
Tamo će svaki politički predstavnik, bez obzira na to da li je u opoziciji, a ubedljivo je, dakle, stožer okupljanja svih tih snaga partija koju predvodi gospodin Putin, svi će da vam kažu da je to najveći doprinos i najveće dostignuće u jednoj državi, koja je takođe bila bremenita svim ovim problemima kao mi sada.
Da bi se to desilo potrebno je da se zaista nešto u tom smislu uradi. Ovako, od priče do priče... Pre nekoliko dana mi u Republici Srpskoj pratimo vesti na njihovoj državnoj televiziji, Hamović se raširio, priča li priča, te kako će ponovo da poskupi cenu struje, te ovo, te ono. Pa, on je samo dobio navodno packu od onog okupatora Pedi Ešdauna, i ništa, pojeo vuk magarca, i dalje radi šta hoće. Mi ni danas nemamo izveštaj o zloupotrebama od strane Hamovića i Lazarevića i o poslovanju te elektroenergetske mafije.
Zato sam zakon nije dobar, potrebno je mnogo više odlučnosti, baš takve putinovske, da bi se stvari regulisale i da bi zemlja krenula putem napretka. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, očekivala sam da će prvo da se pojavi ministar Stojković, pa da nećete tako da zbrzate taj sinopsis s kojim ste nas uveli u raspravu u pojedinostima o ovom veoma važnom zakonu, ali trenutno nije kolega Zoran Krasić u sali, a podneo je jedan od prvih amandmana, a njih je dosta, u ime poslaničke grupe SRS, koji govore o pretpostavci, odnosno prezumpciji nevinosti, odnosno o onome što je u krivičnom zakonodavstvu i u krivičnom postupku, to najbolje znaju oni koji su osuđeni za neko krivično delo, a pre svega pravnici i advokati, najvažnije da se poštuje, što, nažalost, nije slučaj u našoj zemlji, mnogo takvih primera je bilo naročito za vreme one monstruozne, protivustavne i protivzakonite akcije "Sablja".
Kao jedan od članova Odbora za odbranu i bezbednost, zajedno sa kolegama koji su periodično dobijali izveštaje, videla sam da su i te kako ti ljudi koji su privođeni, a njih je bilo preko 12.000, bez pretpostavke da su nevini, jer niko nije kriminalac, niti je ko učinilac nekog krivičnog dela dok se to na sudu pravosnažnom presudom ne dokaže.
Nažalost, naše pravosuđe funkcioniše tako, a pre svega političari koji su eksponenti pravosuđa i koji, u pravom smislu reči, svojim izjavama, svojim nastupima sa skupštinske govornice, na raznim TV emisijama, utiču, eventualno, na tok nekog suđenja i u stanju su da presude svima i svakome, i da kažu da je čovek kriv, samo zato što se njima ne dopada i samo zato što je to neko ko je negde njima stao na žulj ili neko ko se oštro bori protiv kriminala i korupcije, koja je najizraženija u DS.
Kad govorimo o pretpostavci nevinosti, a stavljamo u kontekst priče da je jedan od najvećih tajkuna u Srbiji Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije, koji ogroman novac zarađuje iz meseca u mesec, a u stvari prodaje vazduh, prazne konzerve, ne prodaje ništa, mi možemo samo da pretpostavljamo da je on taj koji treba da odgovara za određena krivična dela.
Ali, kada to kažemo, mi to ne govorimo napamet, za razliku od pojedinih koji izađu mrtvi hladni, ministri iz Vlade Republike Srbije, svakoga dana govore - kriv je general Ratko Mladić, što se ne preda, neka spasi Srbiju, neka spasi narod, neka ide u Haški tribunal.
Kad su tako pametni ti koji to govore, pogotovo ministar Lončar, još nisam čula ovog ministra Stojkovića, koji nije ovde, pa ministar Popović, pa razni drugi, neka se zapitaju malo gde je pretpostavka nevinosti u slučaju svih dosadašnjih haških zatvorenika.
Ako pravite i već uvodite u ovakav zakon o krivičnom postupku neke institucije koje postoje u anglosaksonskom pravu i koje su na zlom glasu, zato što su kao takve poslužila za eksperimente nad Srbima zarobljenima tamo i kada je bio slučaj sada već ubijenog Slobodana Miloševića, i na slučaju našeg predsednika, dr Vojislava Šešelja, vi imate situaciju, a to traje već četiri godine, otkako je naš predsednik u haškom kazamatu, a suđenje mu ne počinje, da takvi izdajnici i takvi, mogu slobodno da kažem, mediokriteti, u pravom smislu reči nemoralni ljudi, a predstavnici su uglavnom ove "žute" organizacije, pojave se i u tom "Kažiprstu" i na nekom drugom mediju i kažu - on je kriv, sam se predao, neka ide i neka dokazuje svoju krivicu.
Ko je taj, bilo da je narodni poslanik, a pre svega narodni poslanik, bilo da je građanin, da je po profesiji bilo šta, da ima osnovnu školu, da je doktor pravnih nauka, da je naučnik, da je ne znam šta, koji sme da izusti i da kaže da je neko kriv, sve do trenutka dok ta krivica ne bude dokazana pravosnažnom sudskom presudom?
Gospodin Zoran Krasić je, pre svega kao pravnik i kao neko ko se pretpostavkom nevinosti u slučaju našeg predsednika dr Vojislava Šešelja bavi već tri godine, kao jedan od nosioca tog posla u timu za odbranu dr Vojislava Šešelja, više puta i taj primer i druge primere iz prakse isticao kao veoma lošu poruku za one koji tek tako olako govore o nečijoj krivici.
Dakle, on je želeo da u članu 3. u tački 1) izvrši jednu neophodnu dopunu. Vidimo da Vlada nije, a po našem mišljenju bi trebalo da prihvati taj amandman, pošto to nije ni ministar, pozivam skupštinsku većinu da to uradi u danu za glasanje.
Obratite pažnju šta je zapravo želeo gospodin Zoran Krasić, da dopuni, da ne bi bilo nikakvih nedoumica i da bi potpuno bila jasna tačka 1) člana 3, gde se govori o pretpostavci nevinosti. Ta tačka glasi: 1) svako će se smatrati nevinim dok se njegova krivica (a onda je gospodin Krasić dodao) ''za krivično delo'' (a za šta nego za krivično delo; zato je to jedino suvislo i popravlja suštinu ovog člana ovim amandmanom gospodin Krasić) ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda.
Ovako, ostaće i tu jedna praznina, uz sve ove zloupotrebe i neznanje i rekla bih patološku mržnju, koja dolazi od strane onih koji u SRS ne vide samo svoje političke oponente nego vide neke druge ljude, a mi smo pre svega visoko moralni i časni ljudi, i kada govorimo i kada branimo pravo svakoga da ima mogućnost da se časno i pošteno brani, i kada govorimo o tome da niko nije kriv dok se ne dokaže pravosnažnom presudom, uvek razmišljamo ako bi se, ne daj bože, neko od nas našao u toj situaciji, pa tako i svaki drugi građanin ili predstavnik neke druge političke stranke.
Ali, da je pravde i pravičnosti, odavno bi ova prva tačka dnevnog reda i onaj prethodni Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku bio primenjen na mnoge lopove i kriminalce u ovoj zemlji i to je ono, verujte mi, što narod najviše očekuje i što traži od nosilaca vlasti, pre svega od srpskog pravosuđa, da mnogo efikasnije radi na utvrđivanju i na razbijanju tih kriminalnih i lopovskih korupcionaških klanova.
Kada smo vas upozoravali toliko godina ko je predsednik Trgovinskog suda, gospodin Goran Kljajević, i cela ta lopovska klika oko njega, vi ste se smejali. Nije bilo nijednog odbora na sednici Skupštine Srbije.
I sada će i on da se brani i da kaže, a ima pravo, da je nevin sve do trenutka dok mu se ne dokaže eventualna krivica. S obzirom na to, na gomilu materijala i na afere u koje je on umešan, i na sve ono što smo mi dobili, i na kršenje zakona kada je bio predsednik Trgovinskog suda, njemu i te kako sledi jedna dobra kazna za sva ta nedela koja je učinio.
Ovi drugi koji se slobodno šetaju i koji i dalje pljačkaju i otimaju, poput ovog Dragana Đilasa i njemu sličnih iz kriminalnog lobija DS, neka budu sigurni da će jednoga dana i ovaj zakon i svi drugi zakoni biti primenjeni i na njima. Zahvaljujem i predlažem da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman, odnosno jednu zaista pravu dopunu tačke 1) u članu 3, koju je podneo gospodin Zoran Krasić, narodni poslanik SRS. Hvala.

Vi znate da je kolega Jojić dugo godina, kao savezni ministar pravosuđa, radio na Zakonu o krivičnom postupku, koji je usvojen u vreme već postojanja SRJ u oba doma Savezne skupštine.
I to je bio plod jednog dugogodišnjeg rada, pre svega zbog činjenice da je on čovek koji je kroz praksu, kao advokat pre svega, i kao izuzetno priznati pravnik, uočio šta je neophodno da se u onom pređašnjem zakonu menja, izašao tada 99. godine, čini mi se, pred poslanike sa tim predlogom zakona.
I sada je apsolutno jasno da zbog toga što je predlagač po svaku cenu želeo da ima Predlog zakonika o krivičnom postupku u ovakvoj formi, i zato što je to sled ove utvrđene nacionalne strategije, obuke sudova, Zakona o sudovima, kao jedan sistemski zakon, da ste vi kao nova vlast želeli da potpuno promenite ovaj zakon, da uvedete ove nove institute i s razlogom je kolega Jojić tražio da se član 4. predloženog zakona briše.
Pravilo o sumnji u korist okrivljenog, to je član 4, koji kaže: ''Ako i nakon pribavljanja svih raspoloživih dokaza i njihovog izvođenja u krivičnom postupku ostane samo sumnja u odnosu na postojanje nekog bitnog obeležja krivičnog dela ili u pogledu činjenica od kojih zavisi primena neke odredbe Krivičnog ili ovog zakonika, sud odnosno drugi nadležni organ će uvek doneti odluku koja je povoljnija za okrivljenog.''
Kolega Jojić smatra da ''uvođenje ovog pravila u članu 4, a to je da se u slučaju sumnje presudi u korist okrivljenog, u postojećem zakonu nije definisano zbog toga što je zakonodavac, ne bez razloga, smatrao da je ono, uz načelnu ocenu dokaza po slobodnom sudijskom uverenju postalo prevaziđeno i na određeni način je izgubilo značaj, jer prelaskom na nov način ocene dokaza sudiji više nije potrebno posebno pravilo da bi neku činjenicu, koju izvedenim dokazima ne može da utvrdi sa obeležjem izvesnosti, mogao smatrati nedokazanom, već je do istog rezultata sada mogao doći oslanjajući se na nova pravila i ocene dokaza.
Međutim (kako je kolega Jojić to i napisao u svom obrazloženju), greška nije u tome što je planirano unošenje pomenutog načela u zakonik (ono je uneto) i u neke druge savremene zakonike o krivičnom postupku, npr. ruski, već u tome što je u predlogu pogrešno formulisano, kao što je u obrazloženju rečeno, ''na širok način, tako da se odnosi kako na sud tako i na druge nadležne organe u krivičnom postupku (pre svega policiju, u prethodnoj istrazi i javnog tužioca u istrazi), a njegova primena nije vezana samo za odredbe materijalnog, već i krivično-procesnog prava''.
Suprotno tome, pravilo se odnosi samo na činjenice koje treba utvrditi sa obeležjem izvesnosti, dakle, one koje su važne za donošenje presude, ne i za druge odluke koje se odnose sa nekim drugim, nižim stupnjem uverenja (koji se eventualno u toku procesa stvorio).
Kako bi se inače mogla doneti odluka o otvaranju istrage (bez obzira na to da li je donosi istražni sudija ili javni tužilac) ili npr. rešenje o pritvoru? (Kako bi onda to moglo da se donese?)
Pozivom na pravilo da se u slučaju sumnje presudi u korist okrivljenog, kako je ono shvaćeno u predlogu, krivični postupak se nikada ne bi mogao ni započeti.''
Zbog toga je kolega Jojić predložio da se ovaj član 4. briše, jer prema ''savremenim zakonicima krivičnog postupka nekih zemalja, sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obeležje krivičnog dela i od kojih zavisi primena neke odredbe krivičnog zakona sud rešava presudom na način koji je povoljniji za okrivljenog. Dakle, ne radi se o bilo kojoj odluci, kao što stoji u Predlogu ovog zakona, već samo o presudi.''
Zato mi predlažemo da se ovaj član briše i da se prihvati amandman koji je podneo kolega Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet dolazimo do one činjenice koju smo konstatovali na početku u raspravi u načelu i u pojedinostima, da nije uopšte bilo potrebno, a to je urađeno tek reda radi ili zbog nekih nama neshvatljivih inovacija, da se odredbe sadržane u postojećem zakonu menjaju, naročito one odredbe koje se tiču Krivičnog zakonika, zato što su takvi termini i takvi članovi nedopustivi i pogrešni.
Zbog toga je kolega Momir Marković tražio da se naslov - Značenje izraza ''krivično delo'' u ovom zakoniku i član 20. brišu. Taj član glasi: "Izraz krivično delo u odredbama ovog zakonika jednak je pojmu dela koje po svojim objektivnim obeležjima odgovara krivičnom delu i ne obuhvata krivicu lica protiv koga se postupak vodi, sve dok se ona ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda."
Međutim, mi smatramo da za potrebe krivičnog postupka, definisanje krivičnog dela koje je različito od definicije date u Krivičnom zakoniku, pa i ovakav član, ne treba da postoji. Zato je kolega Marković tražio njegovog brisanje. On je zaista pogrešan i nedopustivo je da stoji u ovakvom zakonu.
Odredbama Zakona o krivičnom postupku ne mogu da se menjaju pojmovi koji su već određeni u Krivičnom zakoniku, a za tim uopšte i nema stvarne potrebe, osim ako ste ovako, kao kroz neki knjiški primer i sled događaja posle člana 19, "Ograničenje određenih prava usled pokretanja krivičnog postupka", želeli da date šta je to značenje krivičnog dela, što je potpuno besmisleno, jer to već u Krivičnom zakoniku postoji.
Strah predlagača da bi se preuzimanjem pojma krivičnog dela koje je određeno u Krivičnom zakoniku, za koji mi smatramo da je jasno definisao kroz svoj član šta je to pojam krivičnog dela, mogla prejudicirati krivica okrivljenog i povrediti prezumpcija nevinosti, neosnovan je, jer i do sada su procesni zakoni govorili o krivičnom delu okrivljenog i o njegovoj krivičnoj odgovornosti, a to sve u toku postupka kada se to utvrđuje.
Zato nikada nije ni proizišla nikakva šteta, osim u šteti koja je napravljena kod pogrešno vođenog postupka ili kod direktnih političkih ili nekih drugih lobističkih učešća u određenim procesima, ali sa pravne tačke gledišta i što se zakona tiče, mi smatramo da vam je ova odredba apsolutno bila nepotrebna, da se na ovakav način definiše šta je to krivično delo.

Žao mi je što gospodin ministar izlazi, u pitanju su kumovi, a on dodaje nisu kumovi, nego kuma.
Pa svejedno, onda je još i važnije da ostane da raspravimo taj pojam kume i da vidimo kako je to moguće da u zakonu stoji da kuma ima status nekoga ko može da bude izuzet, a supruga je kumu.
Je l' tako?
Sve ovo je veoma važno i kolega Petar Jojić je insistirao u tome da i kuma bude uključena u zakon odnosno u član 39. stav 1. tačka 3), zbog toga što mnogi kumovi kroje kapu i sudbinu Srbiji.
Evo, to ću sada da vam pokažem koliko je to važno, na jednom primeru.
Vi znate za ovaj mafijaški dvojac Hamović – Lazarević, koji će kad-tad morati da odgovara jer su na čelu elektroenergetske mafije, zato što su ogromne pare pokrali direktno iz džepova građana Srbije.
Vidim pre neko veče kada sam bila u Banjaluci, pratila sam vesti ove televizije Republike Srpske, mrtav hladan Hamović se pojavljuje tamo, govori o tržišnoj ceni struje, kako će još da poskupi, jer znate koje celo tržište on drži tamo.
Jednom je dobio packu od onog gaulajtera Ešdauna, verovatno je s njim napravio neki dil, više ga niko ne dira, ali kada dođe vreme da se protiv njega pokrene krivični postupak da odgovara za tu pljačku veka, onda dolazimo do ove situacije kako je moguće da ste prevideli odnosno ministar i onaj ko je pisao, tim koji je pisao Zakon o krivičnom postupku, kumu, kao faktor koji treba da bude izuzet.
Mi smatramo da ne i zato je u članu 39. stav 1. tačka 3) posle reči "kum" gospodin Jojić dodao "i njegovom bračnom drugu".
Zato što je u tački 3) obuhvatanje izuzeća, pored kuma i njegovog bračnog druga, napravio bi se veliki propust ako se ne bi uključile i kuma kao jedan od razloga za izuzeće, odnosno u obrnutom slučaju, zavisi da li je u pitanju kuma ili kum, ko je direktni učesnik u krivičnom postupku.
Mi imamo nažalost tu situaciju da nam raznorazni kumovi, i kumovske veze i kumovski lobi doprinosi sve goroj situaciji u ekonomskom smislu.
Sada ste videli i kod ove afere sa Kljajevićem i sa ovim sudijama, pa te braća Brašnjevići, pa oni kumovi nekom drugom, pa ovaj iz banke izraelskog lobija, i svi povezani ko creva i svi se zaštitili lepo, i kumovi i kume, a građani ispaštaju.
I naravno, oni pljačkaju nesmetano, sve do trenutka dok navodno Vojislav Koštunica ne krene u obračun sa mafijom, a glavni mafijaši su mu i dalje pomagači.
Glavni mafijaš mu je ispred nosa tu u zgradi preko puta, koliko u zgradi Narodne kancelarije, Dragan Đilas, kao najveći tajkun, jedan od savetnika predsednika Republike.
Zato mi smatramo da kada je već ovaj termin kuma spomenut, mora da stoji i njegov bračni drug, zbog toga što ste već ovde naveli pre toga u istom članu ko su ti učesnici, odnosno kod kojih sve postoji razlog za izuzeće kada su u pitanju i njegov branilac, tužilac, oštećeni, zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug, odnosno bivši bračni drug ili srodnik po krvi u prvoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, po tazbini do drugog stepena, i kada ste već išli toliko daleko, onda je trebalo da navedete i ono što je kolega Jojić tražio svojim amandmanom.
Želim još da iskoristim priliku kada je u pitanju ovo poglavlje koje govori o izuzeću, da još jednom upozorim ministra Stojkovića na nedavnu izjavu koju je dao, a tiče se procesa ili tačnije onoga što se dešava u haškom kazamatu, a ne dešava se ništa, jer je četiri godine predsednik SRS u pritvorskoj jedinici, kako vi to volite da kažete, i vi ministri iz Vlade, i vi drugi, u Ševeningenu, a da mu ne otpočinje proces.
I u pismu o tome da ni Republička vlada, ni Nacionalni savet nije još dostavio potrebnu dokumentaciju, a dostavili su onom zlikovcu Karli del Ponte, rekao je, iako je uputio gospodin Tomislav Nikolić na čelu komiteta za odbranu našeg predsednika, ministar Stojković je rekao - razgovaraćemo o tome. Postavlja se pitanje - kada?
Kada da razgovaramo o tome kada je čovek četiri godine bez mogućnosti da se brani za nebuloznu optužnicu, prepunu laži i klevetanja. I samo tužilaštvo je, kako bi predsednik Šešelj rekao, sada upleteno ko pile u kučine, ne zna odakle da počne, jer sva ta namera tužilaštva da post festu nađe neke lažne svedoke, očigledno im nije pošlo kako treba, naročito posle samoubistva Babića i njegovog priznanja da je nateran da mnogo toga kaže, i u slučaju Vojislava Šešelja, i ubijenog Slobodana Miloševića, i onda se tome ne vidi kraj.
Više nemate nikakvo dostojanstvo, niti više uopšte imate morala da govorite o tzv. saradnji sa Haškim tribunalom, zato što kad god neko da vas pita, bez obzira da li ste vi poslanici koji podržavate Koštuničinu vladu, da li on sam, on to onako nešto prozbori kroz neko saopštenje, koje mu neko drugi napiše, kada nema ispred sebe pisano saopštenje, to ide malo teže, onda kaže - nisam u situaciji, nije dan da se o tome priča.
Kada nema opet reč neku normalnu da poruči javnosti, on pošalje jednog, drugog ministra. Isto i sa ministrom Zoranom Stojkovićem. Recite već jednom - mi hoćemo da im služimo i da im uradimo sve što oni traže, a da ne štitimo nijednog građanina Srbije. Mi jednostavno hoćemo da budemo servilni, oni su za nas okupatori, mi smo okupirani, jednostavno tako kažite, nemojte više da lažete i da obmanjujete narod.
Od jedne godine do druge, do treće, evo već četiri godine čovek sam mora da bije bitku tamo. On je i otišao, jer će da ih raskrinka do kraja, u to budite sigurni, na paramparčad.
Ali, znate sa druge strane država apsolutno ne reaguje ni u jednom slučaju, niti bilo šta organizovano radi da se stane tom progonu na put. Ne, kao najboljeg prijatelja, kao nekoga ko vam dolazi, ne daj bože da takvi dolaze nekima na slavu ili na neko veselje, vi primate i Karlu del Ponte.
Sada vam se ponovo oglasio i ovaj kriminalac i ratni zločinac Havijer Solana, pa kaže - pa šteta je što su zaustavljeni pregovori, videću malo da razgovaram i tako. Uvek vam se takvi zlikovci pojavljuju u ulozi mentora. Dokle to više i dokle će to da traje. Svaki čestiti čovek sa iole ljudskog dostojanstva rekao bi - to više neću da trpim, neću da podržavam takvu vladu, neću da učestvujem uopšte u tome.
To sam samo iskoristila zbog činjenice da se ovde govori o licima koja treba da budu izuzeta u postupku i o amandmanu koji je podneo kolega Petar Jojić. Još uz to da vam kažem da se dalja tortura nad našim predsednikom nastavlja iz dana u dan, sve veća i veća, on će sve to da izdrži, i zbog miliona srpskih patriota, zbog svih građana Srbije, i zbog svoje SRS.
I činjenica da insistiraju na tome da mu izvesnog Van ders Pula, nekakvu bitangu, nametnu za branioca, a on naravno neće da prihvati, i budite sigurni i vi, koji ste odavno zaboravili na to da se on, kao najpopularniji političar i predsednik najveće stranke u Srbiji, nalazi već četiri godine u haškom kazamatu, da takvog suđenja, ako na tome budu insistirali do kraja, uopšte neće biti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo do sada svašta imali u okviru promene, najpre onog prvog seta zakona iz oblasti pravosuđa, sa kojom je pred poslanike još u aprilu 2005. godine došao Vladan Batić, a onda nakon toga izbor nosilaca pravosudnih funkcija, imali smo takvu situaciju da se čovek koji je bio v.d. direktora neke propale gumarske industrije dole imenuje za sudiju, i malo vremena prođe i on se imenuje za predsednika suda.
Imali smo svakojakih, a imamo još uvek neke nosioce pravosudnih funkcija koje su bruka za srpsko pravosuđe. Smatramo da je većina njih i da su to časni i odgovorni ljudi koji po zakonu i po visoko moralnim principima rade svoj posao. Ovo je neverovatno i ne znam kako ste se usudili i kao neko ko ima dugogodišnju sudijsku praksu i, pre svega, nesporni autoritet u oblasti pravne nauke, da predložite ovakav član.
Vi ste u članu 42. u stavu 2. rekli, što je naišlo na negodovanje i u toku rasprave u načelu o ovom zakonu, da ako se traži izuzeće za predsednika suda ili predsednika suda i sudije ili sudije-porotnika, odluku o izuzeću donosi zamenik predsednika suda. To je neverovatno i to je potpuna degradacija sudske institucije, i ne možete valjda da kažete nekom budućem predsedniku suda, koji treba da prođe Visoki savet pravosuđa kao kandidat i da dođe ovde pred Narodnu skupštinu kao predlog Visokog saveta pravosuđa, i sada da mu poručujete ovim zakonom, tvoje izuzeće može da traži tvoj zamenik.
Kada je to bilo i gde to uopšte postoji u bilo kojoj hijerarhiji, navedite samo jedan jedini primer, gospodine ministre, a vi ćete da se uhvatite za neku od zemalja gde to tamo tako piše, ali u Srbiji toga nikada nije bilo, nije bilo ni u onoj bivšoj državi gde ste učili pravni fakultet i da ste imali zapaženu sudijsku praksu. Da li je to ne samo poniženje, nego da li je normalno da to radi zamenik predsednika suda i da daje takav predlog, a ne predsednik neposredno višeg suda, kao što je to do sada bio slučaj. Odakle vam uopšte ova ideja i zašto pribegavate tom rešenju.
Moram da vam kažem da su u opštem zamešateljstvu po pojedinim sudovima, a kada je u pitanju bio i kragujevački opštinski sud, pa i drugi sudovi u Srbiji, upravo ti koji su zamenici kroz negativnu reakciju na izbor nosilaca pravosudne funkcije, odnosno predsednika suda, pokušavali sve i svašta. Na jedan ne nekorektan, nego na način koji nije primeren nosiocu pravosudne funkcije, istupali u javnosti i davali su razne ocene itd.
Vi sada hoćete da stvarate rivalitet i neki jaz između neposredno nadređenog, odnosno predsednika suda i onog koji ima ulogu zamenika predsednika suda.
Ovako, znate, svako će normalan, kao što i svaki građanin kroz dobijenu presudu nižeg suda ima pravo da se žali višem sudu, pa da ide i do Vrhovnog suda, da poštuje tu hijerarhiju, i to je nešto što vi sada ovim i ovakvim članom kršite i to je neprihvatljivo. Ne vidim gde je tako nešto primenjeno, pa i sve da jeste, to neće da odjekne dobro u Srbiji.
Već sada šaljete negativnu poruku svim i sadašnjim i budućim izabranim predsednicima sudova da će njih da zamenjuje odnosno u njihovoj odluci za izuzeće da odlučuje taj zamenik predsednika suda, a što nije u redu.
Kako vi kao ministar kome je u sklapanju ove ovakve, kakve-takve nakrpljene koalicije, s konca i konopca, Vojislav Koštunica dao mandat da vodite ovaj resor koji je važan u društvu, možete da zamislite sebe da vaš pomoćnik ili zamenik traži vaše izuzeće ili da kaže, eto na toj sednici Vlade zbog ne znam čega i čega, ja ću da budem prisutan umesto ministra Stojkovića, i to sada karikiram, ali ovde je u pitanju ozbiljna stvar i nešto što do sada nije postojalo i neshvatljivo je, i budite sigurni da i poslanici koji se nalaze pojedini, a pravnici su po struci i u vašim redovima, samo su slegli ramenima kada su ovo videli.
Pozivam narodne poslanike, ako se vi danas ne predomislite, a možete koliko sada da izađete i da kažete da prihvatate ovaj amandman koji je podnela SRS, odnosno gospodin Petar Jojić, da oni to učine u danu za glasanje, jer je pravičnije, jer je odgovornije i to je nešto što je oduvek kod nas bilo i tako postojalo, i zato smo i mi podneli amandman na člana 42. Hvala.

Dužnost policije i drugih državnih organa koji učestvuju u prethodnoj istrazi da postupaju po zahtevu javnog tužioca jeste poglavlje o kome govori član 46. Kolega Milan Stevović, inače advokat po struci i trenutno je izabrani predsednik opštine, uspešni predsednik opštine Požega, ali je sa razlogom, u ime poslaničke grupe SRS, podneo amandman gde je tražio da se stav 3. briše.
On se odnosi na deo koji kaže: ''Ako u roku od 24 časa od kada je primljeno obaveštenje iz stava 2. ovog člana, organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će bez odlaganja pokrenuti disciplinski postupak protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je odgovorno za nepostupanje po njegovom zahtevu.''
Javni tužilac, prema odredbi člana 46. stav 3. Predloga zakonika, trebalo bi da postane disciplinski starešina, ne samo za organe unutrašnjih poslova, nego i za sve druge državne organe koji ne postupe po njegovom zahtevu. On bi bio, po ovome što sam sada pročitala, dužan da u kratkom roku 24 časa od neuspešne intervencije kod starešina organa prema tim licima pokrene disciplinski postupak.
Problem je u tome što se ne vidi ko vodi taj postupak, gospodine ministre, kako je formalno-pravno uređen, koja su prava lica prema kome je postupak pokrenut, koje se sankcije mogu izreći itd. Ovde je samo navedeno šta u tom slučaju u roku od 24 časa treba da uradi javni tužilac, a dalje mu je sve prepušteno na volju, pa će on da se ponaša od slučaja do slučaja. Kako će on da pokreće disciplinski postupak i protiv koga, i ko su ta lica i koja su njihova prava, i na šta se to dalje odnosi.
Potpuno je u redu da vam ostanu ove tačke 1) i 2), gde se daju instrumenti, odnosno mogućnost policiji i drugim državnim organima, koji učestvuju u prethodnoj istrazi, da postupaju po zahtevu javnog tužioca, ali ovako da će sam tužilac da vrši ove poslove, a da se ne zna ni kako, ni na koji način, bespotrebno je, to je fakultativno određeno i može da dođe i do zloupotrebe, i zato je kolega Stevović smatrao da je potrebno da se ovaj 3. stav briše.
U praksi to zaista može da se desi kada vi tužiocu date ovakva ovlašćenja, da on prema određenim licima treba da pokrene disciplinski postupak, a da se iz ovoga ne vidi ni ko su ta lica, ni kako se postupak pokreće. Sve je nedorečeno i zato je bolje da izbrišete tačku 3) u članu 46.