Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Zankov, SRS je u želji da pomogne građanima Srbije, jer očigledno je da Dinkiću nema pomoći, podnela amandmane na Predlog rebalansa budžeta, pre svega da se demistifikuje navodni suficit koji uopšte ne postoji, već je fiktivno prikazan.
Mi smo krenuli u najoštriju kritiku ovakvog predloženog rebalansa, a možete da vidite iz dnevne i nedeljne štampe koja se pojavila juče i danas i otkako je Dinkić izašao sa ovim predlogom, ekonomisti u celoj Srbiji smeju se na sve ono što je on izrekao.
Neki su čak, ne u šaljivom tonu, već je to zaista istina, rekli i "magistar početnik", pošto i sami znate da je on dugo godina u istom statusu kada je nauka u pitanju, a neki su se čak pozivali i na ugledne profesore sa Ekonomskog fakulteta iz Beograda i drugih gradova Srbije, mislim na izvore u tim novinama, i došli do istog zaključka kao i mi - predstavnici naroda, srpski radikali, da je to potpuna besmislica što je Dinkić plasirao i o čemu je govorio više od dva sata, upoređujući sebe sa velikanima srpske istorije, kao što su Lazar Paču i Milan Stojadinović.
Kada bi ovo bila uređena država, kao što nije, kada bi se državni organi i institucije bavili jednom od najvećih boljki naroda i građana Srbije, a u pitanju su kriminal i korupcija, onda verovatno nikome ne bi palo na pamet ni da osniva ni da izdvaja sredstva za nekakav Savet za borbu protiv korupcije.
Predlagaču ovog teksta rebalansa Mlađanu Dinkiću i Vladi Republike Srbije je to palo na pamet, baš kao i prethodnicima, zato što je to jedan dobar metod, manevarski prostor da se obmanjuje javnost. Kao, postoji neka komisija koja ima svoje članstvo, koja će da istražuje nešto, da izađe sa podacima. Oni se sastaju u zgradi Vlade, Medija centru, čak u Vladi Republike Srbije, jer se finansiraju iz budžeta, izdaju saopštenja, došli su do nekih nepobitnih saznanja itd.
U stvari, to je jedna velika obmana, zato što su najveći kriminalci, kako se to popularno kaže "srpski tajkuni", u direktnoj sprezi sa srpskom vlašću i sa ministrom Dinkićem, i Vuk Hamović, i Vojin Lazarević, i bankari, i zaštićeni i nezaštićeni svedoci, razne kriminogene strukture koje su u metodu Dinkićeve vladavine i načinu na koji on upravlja javnim finansijama pronašli prostor za sebe, da se i dalje bogate na narodnoj muci.
Zato je moj amandman, koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, sasvim opravdan, kako to Zakonodavni odbor kaže u svom čuvenom maniru "pravno moguć", ali suštinski i logički celishodan u svakom pogledu, zato što je neverovatno da se neko tako razbacuje novcem, rekla sam pre nekoliko dana u Skupštini grada Kragujevca, kada sam govorila o obmani i lažima koje Dinkić upućuje radnicima u našem gradu, da se on ponaša u maniru pijanog milijardera. Da li je on zaista u situaciji da se tako rasipa narodnim parama? Nije.
Ako bi taj savet trebao da radi, a mi ne mislim da je potrebno da se osniva neki specijalan savet, već da to treba da rade nadležni državni organi. U MUP-u Repbulike Srbije postoji poseban sektor koji se time bavi – UBPOK, a da ovaj savet ima pet plus pet, pa plus jedan i po milion dinara, pa 300, pa 500 hiljada, pa 160 i sve ukupno 12 miliona 460 hiljada za nagrade, bonuse i ostale posebne rashode.
Hoće li između sebe da se nagrađuje ako dođu do fantastičnog saznanja da je neko zloupotrebio dobijene preferencijale i prevario zemlje EU oko šećera i da je Labus bio umešan u to kao potpredsednik Vlade? Hoće li da se nagrađuju između sebe ako nam kažu nešto do čega je došao u svom nepobitnom radu i odlučivanju Anketni odbor Skupštine Srbije, koji je predvodio gospodin Aleksandar Vučić, da su ova dvojica srpskih tajkuna, kumovi i bliski prijatelji Mlađana Dinkića, zloupotrebili ono što im je vlast dala i kroz krađu struje, i kroz poslove koje dobijaju, pljačkaju građane Srbije. Mislim na Hamovića i Lazarevića.
Da li će neko iz tog saveta da nam saopšti neverovatnu i fantastičnu istinu ako nam otkrije ono što srpski radikali znaju i zbog čega se protive svakoj hajdučiji, kao što je ona pokušana pre 15 dana u opštini Surčin, zbog toga što "Krmivoje" i njemu slični treba da kupe za budzašto komplekse zemlje u opštini Surčin.
Naravno da neće. Zato je bespotrebno i besmisleno da postoji takav jedan organ ili savet, komisija, kako god hoćete, kada nadležni državni organi, ministar unutrašnjih poslova, premijer treba da se potrude, a pre svega pravosuđe koje mora, a biće jednog dana kada radikali budu preuzeli vlast u svoje ruke, neopterećeno, depolitizovano i profesionalno, da radi svoj posao. Takvi ljudi moraju da se nađu u zatvoru i iza rešetaka, lepo po Krivičnom zakoniku svako da dobije onoliko koliko je zaslužio zbog toga što pljačka, što otima od građana i što se bavi kriminalom najgore moguće vrste.
Sam budžet i ova projekcija ovog rebalansa, osim što je besmislena u smislu terminološkog prikazivanja da je to suficit, a u stvari u pravom, realnom smislu i u praktičnom ga nema, jer se duguje 22 penzije poljoprivrednicima, duguju se dve i po penzije penzionerima koji su u ovom redovnom penzijskom fondu. Duguje se ogroman iznos radnicima koji je neisplaćen.
Dinkić duguje Kragujevčanima, i to je ovaj njegov dil sa Veroljubom Stevanovićem koji mu slepo veruje, a koji nimalo nije različit od Dinkića, jer kada veruje takvom, znači da je apsolutno isti, koji je poverovao i on u ime Dinkića, a mislim na Stevanovića, obmanuo građane Kragujevca, odnosno radnike da ćedobiti obećanu tranšu pomoći. Koji je danas datum – 21. jul, a inače pravoslavni praznik, i vi dobro znate i znaju i građani Srbije.
Koji je obećani datum da se celokupna pomoć isplati siromašnim Kragujevčanima, i to po spisku koji je Stevanović sa tamo nekom grupom pravio, u čemu nije htela da učestvuje SRS, jer su obmanuti i radnici PKB Transporta i oni u Fabrici "Crvena Zvezda" i mnogi drugi koji nisu obuhvaćeni takvom jednom vrstom pomoći. Nema, kaže, ne može on sada da poštuje taj rok, zato što je grad postradao zbog nevremena, pa se kao upućuje neka interventa pomoć.
A onda Velja to vadi kao da mu je dedovina ili njegova privatna prćija i kaže, evo vam 10 miliona, sanirajte to tamo.
Ne može u državi tako neko da se ponaša i tako da upravlja parama svih građana Srbije, koji to sa teškom mukom izdvajaju, jer nemaju odakle da plate to. Onda se neko hvali i kaže, znate, došao sam, a to je Dinkić pokušao, samo što se naravno svi građani smeju, a ekonomisti posebno, da kroz poresku represiju i uspelo mu je, i kroz primenu takvog zakona o porezu na dodatu vrednost, koji je oporezovao osnovne životne namirnice, da popuni budžetsku kasu.
Onda sve ove dugove ima sa jedne strane, a kaže da ima budžetski suficit, koji samo fiktivno postoji i zavisi kako to ko knjiži i prikazuje. Onda se hvali i kaže, dobro, iz tih para ću da osnujem, odnosno da pokrenem određene projekte koji su opet laž i obmana, i stanovi za mlade, o tome smo govorili pre nekoliko dana, i bačeni novac od 5,5 milijardi za neku Agenciju za promociju izvoza. I svi projekti redom nesumnjivog karaktera zaista su, pod njegovom upravljačkom palicom, jedan metod za pranje novca i za novu otimačinu.
Mi mislimo da je taj trougao Dinkić, Labus, Jelašić, danas u političkom smislu oni kao neki politički faktor ništa ne predstavljaju i vi to svi vrlo dobro znate, ali u finansijskom smislu jedno veliko zlo za građane Srbije i da je potrebno da se ljudima to stalno govori, do momenta dok se ne steknu uslovi da se tog balasta svi ljudi oslobode.
Penzioneri koji su sada, pored one Lalovićeve najave reforme penzijskog sistema, suočeni sa Dinkićevim izumom da se od 2006. godine putem obveznica isplaćuju dugovi penzionerima, odnosno onima koji su stekli zemljoradničke penzije, preko svih ostalih građana, preko povećanog unutrašnjeg duga među stanovništvom, zato što su ljudi prinuđeni da se zadužuju kod razno-raznih poslovnih banaka sa veoma skupim kreditima.
Nisu to neki veliki iznosi i kreću se od 1.000 do 10.000 evra, ali građani moraju da ih uzimaju pod efektivnom kamatom od 16, 17 ili više procenata, kako gde, da bi preživeli. I uz sve to da finansiraju onda savet koji će da se bavi korupcijom, a savet će da se finansira na osnovu predloga budžeta koji im daje ministar, a koji je jedan od najvećih korupcionaša u zemlji. Gde to ima i gde ćete veće licemerje.
Zbog toga je potrebno da poslanici razmisle o ovome, ne samo poslanici koji su u opoziciji nego i poslanici koji čine vladajuću strukturu, i da prihvate ovaj i sve amandmane SRS, zato što je način na koji smo mi vršili prekomponovanje budžeta, ne lažno prikazujući suficit, već je to u članu 2. amandmanom koji sam takođe podnela u ime poslanike grupe SRS izbalansirano, odnosno uravnoteženo.
Način na koji je raspoređen svaki dinar u svakoj stavki jasno govori da je naša namera časna i da smo mi odgovorni ljudi koji znamo zašto su danas pare najpotrebnije, gde treba da se usmere i da pod ovom vlašću i pod takvim ponašanjem Dinkića, koga nema evo ni kada govorimo o amandmanima, građani iz svih struktura ne mogu da očekuju nikakav boljitak.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče jedan poslanik, ali on je čak i onaj koji podržava ovu i ovakvu vladu, tolika je gužva u sali da ne može da se diše. Zaista još malo pa će sa ove strane, gde treba da sedi vladajuća struktura, da bude više ovih dama iz Ministarstva, jer inače Dinkića nema, nego što ima poslanika u sali.
U pitanju je jedan zaista ozbiljan zakonski tekst, u stvari neozbiljno napisan, ali materija koja bi trebalo da privuče pažnju mnogih narodnih predstavnika, zato što konkretno član 2. o kojem je govorio kolega Arsić, a on traži da se on briše, govori o problemima koje mogu da imaju jedinice lokalne samouprave. A mnoge kolege nisu samo poslanici, neki su i predsednici opština, nosioci izvršne vlasti ili odbornici i trebalo bi da se pozabave ovim pitanjem, jer je nesumnjivo da ovako diktirana i monopolska politika, koju sprovodi ministar finansija kao izvršni organ kada su u pitanju javne finansije i sada po Zakonu o budžetskom sistemu sa mnogo većim ovlašćenjima, nešto je što može i te kako da zasmeta jedinici lokalne samouprave.
Objasniću to na primeru kragujevačke gradske skupštine i nerazumevanja Mlađana Dinkića kada su u pitanju ne samo problemi grada Kragujevca, kao lokalnog organa vlasti, nego i kragujevačke privrede.
Zbog takvog njegovog ponašanja i zbog činjenice da je apsolutno celokupna vlada nezainteresovana da reši nagomilane probleme u privredi, a pre svega strateški važne probleme kao što je slučaj "Zastava - Namenski proizvodi", gradska skupština je u Kragujevcu juče bila prinuđena da izvrši jednu intervenciju koja je moguća po važećem Zakonu o budžetskom sistemu samo kroz odluku odbornika skupštine grada. I SRS, iako je najžešća opozicija Veroljubu Stevanoviću i kragujevačkoj gradskoj vlasti, juče je dala svoj doprinos zbog toga što je fabrika "Zastava - Namenski proizvodi" ne u pat poziciji, nego apsolutno blokirana zbog obmane i laži Mlađana Dinkića.
Naime, dame i gospodo poslanici, on je još pre 15 dana trebalo našoj najstarijoj fabrici oružja da odobri kredit u iznous od 75 miliona dinara, kako je to obećao. Međutim, kao što sam i tada rekla gradonačelniku, a i oružarima, Mlađanu Dinkiću ne da ne treba verovati, nego je to čovek koji ne da ne ispunjava obećanja, već zaista produkuje i sve više svojim načinom rada i zakonima utiče na to da se kriza produbljuje. Tako isto nije želeo da ispuni, odnosno poštuje taj dati rok i mi smo, jedino je to bilo moguće pošto gradonačelnik ima ovlašćenja samo do 10%, juče odobrili, odnosno produžili i prolongirali rok za još mesec dana za sredstva koja su upućena.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Čemu onda to vodi? Da se Dinkić stalno pita, da po tom Zakonu o budžetskom sistemu jedinica lokalne samouprave i po ovom članu 2. praktično bude jedno odeljenje kojim će da upravlja ministar finansija. Zašto se onda mi na nivou lokalne samouprave bavimo donošenjem opštinskih budžeta? Zašto onda postoje jedinice lokalne samouprave? To vam je isti slučaj sa opštinama u gradu Beogradu, gde je prva stepenica centralizacije finansija od strane gradonačelnika Bogdanovića prema beogradskim opštinama i kako idete sve više gore dolazite do republičkih organa vlasti, do trezora, do Dinkića.
Svakom predsedniku opštine, svakoj jedinici lokalne samouprave, evo to je slučaj odnosa Bogdanovića prema opštini Zemun, gde su radikali na vlasti, prema opštini Grocka, blokada na sve strane. Ovaj član 2. ovako definisan u Zakonu o budžetskom sitemu i ova iskustva koja ima Kragujevac, veoma negativna kada je u pitanju odnos Dinkića prema tim problemima, dovoljan su razlog da prihvatite amandman kolege Arsića i da se član 2. ovako definisan u Zakonu o budžetskom sistemu, odnosno izmenama i dopunama, briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Anđelkoviću, ova jedna neverovatna situacija u ovom odnosu snaga koji je na vlasti u Republici Srbiji, te moram da se vratim na 28. decembar 1993, odnosno 2003. godine, pardon.
Što se tiče perioda, i upravo me to asociralo na 10 godina ispred toga, pa sam zato rekla 1993. godina, jer je danas neko od kolega spomenuo godinu hiperinflacije i kasnije period u kome je država bila pod sankcijama, pod blokadom i bombardovana 1999. godine, to je vreme velikog stradanja i srpskog naroda, a i srpske privrede.
Međutim, u tom periodu sve do te godine, znači do kraja 2002, odnosno cele 2003, kada je počeo da se primenjuje Zakon o budžetskom sistemu, ljudi koji su nekada radili u Službi društvenog knjigovodstva, SDK, ljudi koji su radili u bankama sa državnim, odnosno društvenim kapitalom, koje je Dinkić izbrisao i preuzeo jedan deo kadra, a ostale izbacio na ulicu, preuzeo jedan sistem koji je postojao u državi koji je decenijama, pa i pod tim uslovima od 1992, odnosno 1993, 10 godina perfektno poslovao, iako smo bili suočeni sa velikim nedaćama, i srpska privreda uopšte.
Pojavio se tada ministar, vajni ekspert Božidar Đelić, koji je uveo reformu navodnu, odnosno kako je on to rekao preobražaj srpskih javnih finansija čiji je naslednik, apsolutno se slažući sa svim što je Đelić uradio, danas Mlađan Dinkić, odnosno celokupna garnitura na vlasti i oni koji podržavaju vlast.
Onda je neverovatno da DSS i SPS, i to DSS uslovno bila opozicija Đeliću, a SPS do decembra 2003. godine bila opozicija u ovom parlamentu, podržavaju izmene i dopune zakona koje je Đelić kreirao 2002. godine i uveo Upravu za javna plaćanja, odnosno sada to preformuliše u Upravu za trezor, kada je apsolutno nama srpskim radikalima i ovim ljudima koji su radili u periodu sankcija i decenijama pre toga u SDK, apsolutno bilo jasno koja je namera tada guvernera Mlađana Dinkića i Božidara Đelića, a danas ministra finansija. Njihova namera je bila, objedinjena namera, pazite, to nije bila samo Đelićeva želja, on je imao apsolutnu podršku tadašnjeg guvernera SRJ Mlađana Dinkića, da se navodno modernizuje srpski platni promet.
Šta je tada nama Đelić rekao, a naravno ništa od toga Dinkić ne menja u ovom zakonu, svi ovi koji su vlast i koji podržavaju Dinkića se slažu sa time i to je jedina stvar u kojoj je Dinkić dosledan, prati u stopu Đelića, i ono što je on uradio i tada DS koja je bila na vlasti.
Ali, ovi drugi su problematični, i DSS i SPS. Ako se tada oni nisu slagali sa Zakonom o budžetskom sistemu, kako je moguće da neko danas prihvata ove izmene i dopune, koje suštinski znače da samo još veća ovlašćenja formiranjem Uprave za trezor dobija ministar finansija, odnosno Ministarstvo finansija.
O tome govori i amandman koji sam podnela, a odnosi se na osnovni član 73ž zakona, koji govori o načinu naplate svojih usluga, finansijskih i drugih, Uprave za trezor, odnosno Đelićeve Uprave za javna plaćanja. To ne da nije bila modernizacija srpskog platnog prometa, nego su tada počeli da nastaju veliki problemi za ove nacionalne banke i one su kasnije ugašene, za organizacione jedinice nekadašnjeg SDK, a sada te službe za platni promet, za ljude koji su tada ostali bez posla i za jedinice lokalne samouprave.
Sve bi to tadašnji vlastodršci mogli da opravdaju da nije nastao jedan izuzetno rigorozan odnos, odnosno odnos supervizora Ministarstva finansija u odnosu na organ lokalne samouprave.
Jutros sam vam na primeru grada Kragujevca i na problem, koji se desio sa Fabrikom oružja, Fabrikom namenskih proizvoda, zbog ovakvog Zakona o budžetskom sistemu i jučerašnje reakcije odbornika u Skupštini grada, objasnila u kakvoj su pat poziciji lokalne samopurave. Ali, ne samo da su dovedene u tu situaciju, nego se još više guše. Sada ih bukvalno, u pravom smislu reči, ovim dodatnim izmenama Zakona o budžetskom sistemu, u finansijskom smislu, ubija i guši Ministarstvo finansija.
Interesantno je kako je onda Đelić došao, zajedno sa Dinkićem, na famoznu ideju da donese Zakon o budžetskom sistemu i da osnuje Upravu za javna plaćanja. On je to obrazložio, ispred sebe imam nešto što je on ostavio narodnim predstavnicima, doduše pojedinima, smatrao je za shodno da meni to treba da pošalje, jer uz srpske radikale, tada nas je bilo 23, bila sam jedan od najvećih kritičara tih njegovih famoznih reformi i onoga što je Dinkić tada radio, rekao je da je neophodno da se izvrši modernizacija platnog prometa zato što to od njega i Dinkića traži MMF.
Iskustva Makedonije i Slovenije, uz pomoć njihovih stručnjaka, jeste sektor za trezor Ministarstva finansija, u kome su verovatno ove gospođe koje sede ovde i uporno slušaju šta mi govorimo, umesto ministra, i tada radile, a i sada rade. Sektor za trezor je to pripremio zato što je takva jedna reforma u javnim finansijama u Srbiji neophodna.
Srpski radikali su mnogo povodom amandmana na izmene ovog zakona – kao što smo to radili kada je zakon donet krajem 2002. godine, sada nastojimo da amandmanima brišemo sve ove članove, jer su ovlašćenja sve veća i veća – govorili o tome da je taj novi sektor uprave za trezor, sa novim direktorom i sa takvim ovlašćenjima, takvom supervizijom, od strane ministra Mlađana Dinkića, jedna nova organizaciona jedinica u finansijskom smislu, ali u praktičnom smislu - jedna nova banka koja će da pruža usluge iz oblasti finansija i da ih naplaćuje.
Član 73ž je apsolutno isti kao onaj Đelićev, jer ova vlast kompletno nastavlja, u finansijskom smislu, kontinuitet prethodne, DOS-ovske vlasti, jer se u ovom članu samo menja, umesto "Uprave za javna plaćanja" osniva se "Uprava za trezor", koja naplaćuje naknadu za usluge izvršenih javnih plaćanja, i može pružati i druge finansijske usluge i obavljati druge poslove u skladu sa ugovorom po osnovu kojih stiče prihod, jer je ona osnovana onda kada je ugašena služba SDK-a. Ali, kasnije se pojavljuje sledeći član, nastavak ovog 73, 73z, koji kaže da po njemu treba da se reguliše radni odnos zaposlenih u Upravi za trezor.
Šta sada nama predlaže Mlađan Dinkić? On je još radikalniji. Ide korak dalje, mislim u negativnom smislu. Kada je neko radikalan, kao što su srpski radikali, to je najpozitivnija stvar u svakom pogledu. Ali, ovo je potpuna destrukcija finansijskog sistema u zemlji. Jer, vidite o čemu se ovde radi, osim što će taj direktor uprave za trezor da dobije ta ovlašćenja, što će Ministarstvo finansija da ima još veću kontrolu nad budžetima jedinica lokalne samouprave, radni odnos, koji je regulisan ovim Đelićevim zakonom u članu 73z ovde se briše, jer će se na drugi način, a ne kroz uredbu, znači nekim podzakonskim aktom, ali ne kroz zakon, regulisati radni odnos i plate zaposlenih u budućoj upravi za trezor.
S obzirom da će to biti partijski poslušnici, oni koji su bliski stranci ministra finansija ili DSS, ili nekoj od stranaka koja je u vlasti, onda je veliko pitanje kolika će biti plata tim zaposlenima u upravi za trezor. Više se to zakonom ne reguliše. Znači, Ministarstvo je to koje će da propisuje, a oni ubiraju prihod na osnovu pružanja ovih usluga, o čemu govori ovaj amandman i član na koji sam podnela amandman. Njihove plate mogu da budu ko zna kolike, onolike koliki budu apetiti zaposlenih tamo.
Celokupni zakon je tako koncipiran da je posle Zakona o Narodnoj banci Srbije, gde je takođe osnovni tekst donet u vreme DOS-ovske vlasti, vi ga oberučke prihvatili, dakle posle Zakona o bankama i posle ovog Zakona o budžetskom sistemu, odnosno izmena i dopuna, apsolutni monopol javnih finansija je prepušten u ruke jednom čoveku.
Postavlja se onda pitanje za građane Srbije, ali to već odavno znaju, znaju još od istupanja gospodina Nikolića na prvoj konferenciji za novinare posle izbora 2003. godine, kada smo oborili DOS-ovsku vlast, da se bez dolaska radikala na vlast i bez našeg učešća u izvršnoj vlasti, upravljanje javnim finansijama, u pravom smislu reči, promeniti ništa neće. Neće i sve je gore i gore.
Ostaje samo pitanje za one koji su bili onda kritičari Zakona o budžetskom sistemu - kako je moguće da im sve ovo sada odgovara i da sve sada tako velikodušno prihvataju i hvale taj zakon. Bilo je doduše onih kolega koji su to u nekim delovima kritikovali, kao što je kolega Smiljanić, ali ostaje pitanje da li će ovaj zakon uopšte doneti nešto u poboljšanju i upravljanju javnim finansijama. Neće, biće sve gore i gore, jer će jedan čovek da odlučuje o svakom dinaru - od mesne zajednice preko opštine. Naravno, upravlja bankama i celokupnim finansijama u ovoj zemlji.
Mislimo da takva centralizacija nije dobra. Svi vi, kada ste bili vajni opozicionari, u svim vašim istupanjima ste upravo govorili suprotno, da se zalažete za decentralizaciju vlasti, naročito kada su lokalni izbori. To ste ponavljali kao papagaji, u prošloj kampanji.
Kako da se izvrši decentralizacija na nivou lokalne samouprave kada ministar guši i davi lokalnu samoupravu? Juče smo zbog toga mi, zbog ovog zakona koji je Đelić doneo, a sada se vrše još gore izmene tog zakona, morali da reagujemo kao odbornici na nivou grada, jer je ta pomoć interventna i neophodna bila za jednu fabriku, odnosno za ljude koji tamo rade.

Gospodine Anđelkoviću, gospodo poslanici, doduše i nekoliko dama je prisutno, gospođe iz ministarstva, jedna koleginica iz vlasti, čudim vam se kako možete da prihvatite da budete zamorče Predraga Markovića koji je obesmislio rad Narodne skupštine Republike Srbije.
Trenutno u sali ima osam poslanika iz vladajuće garniture i to je zaista sramota.
Sramota je zbog toga što Skupština Srbije posle 15 godina otkako je obnovljeno višestranačje, a vi ste svedok svih ranijih saziva Skupštine, sada radi u uslovima u kojima apsolutno nijednog predstavnika iz Vlade Republike Srbije ne zanima o čemu se ovde raspravlja.
Ne da nas nije udostojio Mlađan Dinkić da se pojavi ovde, nego nam Vlada Republike Srbije nije dala u pisanoj formi, iako je to bila njena poslovnička obaveza, odgovore na podnete amandmane, pa tako ni na ovaj član 39. koji govori o sankcijama, odnosno novčanim kaznama za prekršaje po Zakonu o budžetskom sistemu. Jeste Mlađan Dinkić, ali na brzinu, jednoga dana došao na sednicu Odbora za finansije i izjasnio se kao predstavnik Vlade. Ali, ja nisam član Odbora za finansije i nisu poslanici svi - ni SRS, niti je to moguće, ni oni koji vrše vlast.
Odgovora nema zašto se amandman ne prihvata, ako ja u ime poslaničke grupe SRS tražim da ne budu ovako drakonske kazne i ovako drastične kaznene odredbe - i to nove kaznene odredbe, o čemu je mnogo puta govorio, pre svega kolega Krasić, a i drugi poslanici, među njima i predsednici opština, srpski radikali, kada je u pitanju odnos i budući odnos po ovom neverovatnom zakonu, u pravom smislu reči monstruoznom kada su u pitanju budžetski korisnici i ovlašćenjima koja će imati Mlađan Dinkić.
Finansijska nesigurnost građana Srbije, to znaju i oni koji prate ovo zasedanje i koji sada vide o čemu se sve ovde govori i pokreću se veoma važna i nacionalna i državna pitanja na koje odgovore prave i mudre državničke jedino ima SRS, sasvim je očigledno i odgovoran odnos prema događajima iz prošlosti i onima koji će da uslede, ta finansijska nesigurnost je toliko prisutna da nema grada u Srbiji, a da ljudi u pravom smislu reči ne jauču zbog činjenice da nemaju od čega da žive.
Zaista ne znam koliko su me puta danas, ali više puta, naravno meni to ne smeta, samo što imam reči utehe za te ljude, prozvali oni koji su iz Unije pijačnih prodavaca. Oni koji su doživeli juče i prekjuče da ih aktuelna vlast i tuče na ulici, da ih zlostavlja, samo zbog toga što jasno i glasno poručuju Mlađanu Dinkiću, koji predviđa ovakve neverovatne kazne po članu osnovnog zakona 74, odnosno 39. da su oni socijalna kategorija u našem društvu.
Čak 80% tih ljudi su oni koji su ostali bez posla, isterani sa nekom bednom otpremninom, ljudi koji žele sutra da se legalizuju. Oni ne žele da žive u haosu, u jednoj neuređenoj državi. Ovaj zakon i način na koji se ministar ponaša prema njima – ne želeći sa njima da razgovara, ni da ih primi, nikada nijednog predstavnika nije udostojio, u pitanju je armija nezaposlenih, uslovno zaposlenih ljudi, koji prodaju nešto po tezgama – jasno pokazuju da je njegova namera da u represivnom finansijskom maniru ugnjetava sve ljude u Srbiji.
I ako je ovaj član 74. osnovnog zakona, odnosno 39. koji se menja nešto što će da doprinese boljitku, onda se vi poslanici koji ćete koliko sutra glasati za ovaj zakon grdno varate. Upozoravam predstavnike vladajućih stranaka, koje su i vladajuće stranke na lokalnom nivou vlasti, da će i ovaj član i član 3. pre svega ovog zakona, i prvi član, produkovati mnogo veću krizu i probleme u jedinicama lokalne samouprave nego što vi to možete da zamislite.
I prethodni član 73k zakona, koji se nadovezuje, odnosno deveta je tačka ovog člana koji tražim da se briše, jeste nešto neverovatno. Neverovatno, i to je despotizam krajnje vrste. Ako taj član, odnosno taj stav kaže, ta tačka, da ukoliko nadležni organ lokalne vlasti ne dostavi Ministarstvu izveštaj i akte u skladu sa ovim zakonom, ministar može privremeno obustaviti prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike, do momenta dostavljanja traženih izveštaja i akata.
Šta onda više da kažete i da poručite i odbornicima, i predsednicima opština i gradova u Srbiji večeras, kada se o tome razgovara ili sutra kada ovaj zakon bude izglasan i stupi na snagu? Da im kažete da neće moći da isplaćuju plate, da neće moći da asfaltiraju ulice, da neće moći da obezbede osnovne životne uslove u jedinici lokalne samouprave. To znači ovaj član.
A niste se zapitali, dame i gospodo poslanici, kako je moguće da se opštom hajdučijom, koja je zavladala u Srbiji i u pojedinim beogradskim opštinama, kao što ste videli pokušaj u Surčinu u jednoj kafani, kao što je slučaj u Aranđelovcu, jer je predsednik opštine iz redova SRS, dr Radosav Švabić, izabran ogromnom većinom glasova Aranđelovčana i poverenjem, doživeo kao još dr Dunjić i još neki predstavnici, izvršni nosioci vlasti, da im se zbog kršenja Zakona o lokalnoj samoupravi i zbog nelegitimnih opštinskih veća uskraćuje mogućnost da oni budu nosioci izvršne vlasti, kao što je to predvideo Zakon o lokalnoj samoupravi i da predlažu skupštini opštine opštinske budžete, a sada po tome moraju da snose sankcije.
Jer ako vi kažete, a to obuhvata ovaj član 74, odnosno član 39. koji se menja, da nadležni izvršni organ lokalne vlasti utvrđuje predlog budžeta lokalne vlasti, obavezno ga dostavlja lokalnoj skupštini u roku utvrđenom budžetskim kalendarom, kako ćete da reagujete i kako možete takve drakonske kazne da predvidite uopšte i za normalnu situaciju, gde je sve urađeno po demokratskoj proceduri i po Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Evo, recimo, u slučaju ovakvom kao što je Aranđelovac, gde predsednik opštine, jedan moralan i častan čovek, koji zna da ga je narod izabrao i nije uzurpirao to mesto nosioca izvršne vlasti, ne želi da učestvuje u podmetanjima i u obmanama koje u toj opštini pre svega sprovodi G17, jer ima tri odbornika, i neku Gušićku za predsednika opštinske skupštine, koja je zajedno sa ostalim predstavnicima vlasti, a u tome je najveću odgovornost, odnosno neodgovornost snosio poslanik DSS, bivši predsednik opštine, Radmilo Milošević, zato što je hajdučijom izabrano neko opštinsko veće, koje se sastaje.
Nema nikakvo pravo da se sastaje, nema nikakvo pravo ništa da radi i da utvrđuje, oni se pojavljuju umesto predsednika opštine Švabića kao nosioci izvršne vlasti, a i sami znate da je to opštinsko veće samo jedan pomoćni organ, pomoćno telo predsednika opštine i, molim vas, utvrđuju budžet oni, potpuno nelegitimni predstavnici, jer ih nije predložio nosilac izvršne vlasti, što je nesporno utvrđeno i čak to potvrdio u svom dopisu ministar Lončar da je žalba, odnosno prigovor na kršenje zakona od strane predsednika opštine na takvo ponašanje Gušićke, Miloševića i ostalih, uvažen od strane ministra.
Vi sad hoćete njega da kaznite, recimo primera radi, zato što on to nije uradio u određenom roku. Kako on to da uradi i sa kim da uradi? Sve da je to tako i da postoji regularna situacija, za razliku od ove hajdučije i ove uzurpacije od strane neke neformalne grupe, kao što je slučaj vajnih članova Opštinskog veća u Aranđelovcu, nemoguće je da se jedinica lokalne samouprave, a samim tim i mesna zajednica i svako javno preduzeće, čiji je osnivač skupština opštine i koji treba da bude javni servis građana na području lokalne samouprave, stavlja pod šapu, odnosno pod nogu, bolje reći, da je gazi kako god hoće Mlađan Dinkić.
Još za to da se povećavaju novčane kazne koje su utvrđene 2003. godine i sada se dupliraju, čak i više od toga, pa je ta novčana kazna sa dve do 20.000 dinara, za ove predviđene situacije, kada se ne poštuju odredbe – navela sam samo ova dva slučaja, kada se ne dostavi izveštaj, zamislite, izveštaj nije sačinjen kako treba – ljudi kažnjavaju sa pet do 50.000 dinara. Kao što može uvek da nađe dlaku u jajetu, tako zbog zareza, zbog bilo čega ministar može da kaže, odnosno ministarstvo da taj izveštaj nije u redu i da se vrati.
Koliko Ministarstvo finansija i ministar finansija ne vode brigu o jedinicama lokalne samouprave nema većeg primera, evo i u Arnađelovcu i u mnogim drugim gradovima u Srbiji, svuda gde su radikali došli na vlast, nama nije trebao neki eksterni revizor da ga izmišljamo, kao što je ova tačka na sledećem zasedanju, ljudi su poslali dopis, zato što mi ako se izričito protivimo zakonu, onaj koji je izglasan bilo kojom voljom, makar se mi ne slagali, za razliku od ovih nabeđenih legalista, mi poštujemo.
Lepo smo tražili da dođe revizor iz Beograda, iz Ministarstva finansija, i da se izvrši presek stanja u budžetu od momenta preuzimanja i u javnim komunalnim preduzećima, čiji je osnivač skupština opštine.
Uz dva-tri dopisa predsednika opštine dr Švabića u Aranđelovcu, drugim gradovima u Srbiji, mislite da se neko pojavio iz Ministarstva finansija. Na moje pitanje direktno Mlađanu Dinkiću ovako iz klupe, ne sa skupštinske govornice, gospodine Dinkiću, zašto niste poslali posle mesec dana u tu i tu opštinu, u opštinu Aranđelovac, revizora da se izvrši presek stanja, on je rekao - znate, nemam ljude, a ljudi neće da rade za platu od 18.000 dinara, ili već koliko mi je tada rekao.
Je l' to problem ljudi koji su nosioci izvršne vlasti ili je to problem nesposobnog ministra ili ministra koji hoće sada da organizuje upravu za trezor, kod koje se ne zna po ovom članu 73z ili ž, u stvari z, da će imati platu, i kolika će plata biti, i kako će da zasnivaju radni odnos, a ne može da pošalje onoga koji treba da izvrši presek stanja u budžetu.
Ovakve drakonske kazne i tako da tlači jedinice lokalne samouprave, to je zaista neverovatno. To nisu presedani. To je zaista jedan despotizam, opet ponavljam, koji je neprimeren svakoj demokratskoj praksi, a naročito u situaciji kada ljudi po zakonu i po Ustavu Republike Srbije izlaze na izbore, snose odgovornost za to što su građani za njih glasali, žele da u interesu građana na način i na program koji su prezentovali vladaju. Oni to neće biti u stanju i građani Srbije u opštinama i gradovima moraju da znaju, od sutra kada se ovaj zakon izglasa, da moraju da računaju na to, i ljudi koji su zaposleni u tim preduzećima, i svi opštinari, da im sledi jedna opšta finansijska nesigurnost, zato što jednim potezom ministra mogu da budu obustavljena sva njihova sredstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi koliko vas je ostalo da čuje ove završne argumente za neprihvatanje ovog zakona, član 43. kaže da "danom početka Uprave za trezor prestaje sa radom Uprava za javna plaćanja". Dakle, ova veća centralizacija osnivanjem Uprave za trezor, odnosno objedinjavanjem, zameniće ovu Đelićevu Upravu za javna plaćanja, a do dana početka rada Uprave za trezor, ministar nadležan za poslove finansija uskladiće sa ovim zakonom pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu finansija.
Međutim, ovaj drugi stav nije nešto što je iznenađujuće, u smislu da je to neko ograničenje samo do dana početka rada Uprave za trezor, da ministar ima takva ovlašćenja. Ne, on će ih imati ubuduće, jer on će da bude supervizor nad Upravom za trezor, koja se osniva i protiv čijeg osnivanja je SRS.
Iz argumenata koje vam mi iznosimo neprekidno 12 sati, po amandmanima, sa jednom pauzom od sat vremena, uz još razgovor o drugim temama važnim za državu i narod, koje su ovde pokrenute usput, sve je ekonomske teorije, videćete sutra i kad budemo raspravljali o budžetskom rebalansu, ministar Dinkić, koji je magistar ekonomskih nauka, srušio.
I tzv. teoriju o Bermudskom trouglu, koja govori o količini novca, sa jedne strane, pa onda o kreditima koji se očekuju od te količine novca da se plasira, pa do javnih finansija, odnosno do onih koji potražuju te kredite, odnosno tu količinu novca koja sve to, ta tri segmenta po toj bermudskoj ekonomskoj teoriji, moraju da se svedu u jedan okvir.
On je praktično i ovim zakonom i o budžetskom sistemu pre svega, jer to je ključ javnih finansija i na nivou Republike i na nivou lokalne samouprave, pa preko rebalansa budžeta sve rešio jednim potezom, da li zbog samohvalisanja, što je mislim osnovni motiv ovako lične prirode, videla sam i način na koji je on izlagao preko dva sata i govorio o rebalansu izmenama ovog zakona, a pre svega zbog toga što ima neograničenu moć u ovom trenutku, i po funkciji koju vrši kao upravljač finansijama u ovoj zemlji, zato što je to tako u njegovoj prirodi da mora da bude neprikosnoven, to znaju i poslanici koji ga podržavaju, i iz svih stranaka, čak i poslanici koji pripadaju njegovoj političkoj stranci, ali to nije dobro.
Nije dobro zato što će dolaskom sledeće vlasti, a verujem da će to biti radikalska vlast, ali neka narod o tome odluči, i mi imamo veoma spremne kadrove za sva ministarska mesta, a naročito nam je važno Ministarstvo finansija, zato što očekujemo da neće biti tako negativan odijum javnosti, kao što je prema Dinkiću, prema radikalskom ministru, zato što pre svega taj čovek, odnosno ta osoba neće biti, bez obzira kog je roda, ni arogantna, niti će se na takav način odnositi prema onima koji su korisnici budžetskih sredstava.
Onda ćemo, a to vam otvoreno kažem, morati da menjamo ovaj zakon, zato što on nije čak ni zakon koji ste vi dobili kao preporuku EU, odnosno MMF, jer preslikan zakon u gotovo integralnoj verziji je onaj koji je usvojen dok je Božidar Đelić bio ministar. Mi smo kategorično bili protiv njega i onda je on tamo naveo te sada za neke davne, ali ipak je to bilo ne tako davno, 2002, 2003. godine, kako će u tri faze da se reforma finansijskog sektora sprovodi i Uprava za javna plaćanja je osnovana i izmešten platni promet, ukinut je SDK.
Sada dolazimo do ovog člana 43, odnosno do završnice kada počinje da radi Uprava za trezor, šta će da koristi, koju opremu, koja sredstva i kada će ovaj zakon da stupi na snagu. U svim ovim diskusijama koje su pred vama vodili poslanici SRS i pred srpskom javnošću, mogli ste ako ste želeli da vidite da je neprikosnovena u finansijskom smislu, jer politička moć Mlađana Dinkića i stranke kojoj on pripada je apsolutno nikakva, ispod svakog cenzusa i zanemarljiva, ali u finansijskom smislu na način na koji on to sada može da koristi, apsolutno neograničena i mi se izričito borimo protiv toga.
Jer, i po sadašnjim pozitivnim zakonskim normama njegovo ponašanje negativno uticalo na rad finansijskih institucija u našoj zemlji, na lokalnu samoupravu, na sve one koji žele da koriste novac od poreza koje izdvajaju iz svojih džepova sa teškom mukom.
Kada budemo krenuli, jer to je osnov da bi se napravio i budžet i ovaj zakon, kao da mi ranije nismo mogli da pravimo budžete. Sami znate, u vremenu dok je SRS bila na vlasti, čak i pre toga, postojali su finansijski stručnjaci, profesori na ekonomskim fakultetima, ekonomski stručnjaci, koji su vršili balansiranje prihodne i rashodne strane, ali na način na koji je to Dinkić zamislio, a usklađujući to sa Zakonom o budžetskom sistemom, videćete da postoji jedna velika praznina zbog toga što budžet nije uravnotežen i da je puka hvala o budžetskom suficitu jedna prazna priča.
On samim tim i ovakvim zakonom i kroz to lažno prikazivanje suficita, a o čemu ćemo da nastavimo da pričamo sutra, otvara široki front i širi lepezu neprijatelja. Ko su njegovi neprijatelji, mislim figurativno rečeno. Svi budžetski korisnici i oni koji vape, i deca, i poljoprivrednici, i penzioneri, i nezaposleni, svi oni koji žele kredite, koji žele da se ispune sva ta obećanja. Nije dobro što je ovakav zakon, nije dobro što je Uprava za trezor sa ovakvim ovlašćenjima, a najgore od svega je što se u svojoj bahatosti, u maniru koji je njegu svojstven, ministar finansija uopšte nije pojavio pred poslanicima da čuje jedan jedini argument za brisanje ovih članova.
Zapitali su se predstavnici njegove stranke i oni koji ga podržavaju slepo, ne videći da smo mi u pravu i da su argumenti koje iznosimo i iz iskustva ljudi, i iz struke, i pre svega zbog toga što je ceo finansijski sektor loše uređen od Đelićevog vremena, pa naovamo, želeli su da pokažu javnosti i vama da dokažu da su u pravu poslanici na način na koji je to bilo jedino moguće, da se briše. Da se briše zakon koji je veoma loš.
Ne samo da nisu u pitanju retrogradni motivi, kako je to neko želeo da predstavi nego je budžetska ravnoteža i upravljanje javnim finansijama mnogo sprovodljivija i mnogo je bolje da se to radi na način po ranijim zakonima uz neke dorade i uz izmene koje su mogle da postoje, nego što je to bilo izglasavanje pre svega Zakona o budžetskom sistemu 2002. odnosno 2003. godine, a sada izmenama i dopunama tog Đelićevog zakona, odnosno još radikalnijim merama u smislu finansijskog monopola koji je dat u ruke jednom čoveku. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda će celokupna srpska javnost da se začudi, na početku ću izneti jednu konstataciju da je, zamislite, Mlađan Dinkić u nečemu bio u pravu. Bio je u pravu samo kada mu je neko u retrospektivi događaja u istoriji Srbije u 20. veku napisao nešto što je tačno, a to je da su Lazar Paču i Milan Stojadinović, kao radikalski predstavnici vlasti u vreme kada je Srbiji bilo najbolje i biće joj tako kada ponovo radikali dođu na vlast, imali izuzetne rezultate u pogledu finansija i upravljanja Srbijom.
Ali je zaista neverovatno, kao pre nekoliko dana, kada sam jednog neukog poslanika morala da podučavam tome šta je činio Milan Stojadinović, kao ministar finansija i kao premijer tada, uoči Drugog svetskog rata u Srbiji, da neko sebe poredi, a da to bude još i Mlađan Dinkić sa Lazom Pačuom i Milanom Stojadinovićem.
Ne zbog toga što su to bili slavni srpski radikali, nego zbog činjenice da je Milan Stojadinović najveće uspehe doživeo, tako stabilnu vladu i ekonomske pokazatelje imao, zbog činjenice da su ovi sa zapada njemu dolazili na noge, da je on odlazio tamo kao ravnopravni pregovarač, da je bio izuzetno vispren ekonomski ekspert, koji je mogao u svakom trenutku da predoči svakome u razgovorima šta Srbija može, kakvi su njeni potencijali, šta mogu građani da urade, šta mogu da očekuju i kako treba da žive srpski seljaci, a da im niko ne sedi na grbači, a naročito da to ne čini preveliki državni aparat.
Da se vratim na ono što je uzburkalo javnost prilikom promocije, bez ovog kastrovskog govora danas, nego u okviru pisanja štampe, celokupnu javnost, a naročito ljude koji su me zamolili da postavim određena pitanja ministru. U kraju odakle potičem, doline Zapadne Morave, varošice čuvene već nadaleko, Mrčajevci i okoline, zamolili su me u mom rodnom selu seljaci, i to upravo juče, da postavim ministru pitanje.
Jedna gospođa, a ona je za vas ministre zaista gospođa u pravom smislu reči, iako je to seljanka koja možda nema osam razreda osnovne škole, ali celog života se muči i radi, i to mnogo radi danas, preko 70 godina, da bi mogla da preživi, pita kada ćete da joj isplatite 76.232 dinara, koliko joj dugujete za poljoprivredne penzije. Juče mi je pokazala svoj ček, primila je deo penzije za avgust 2003. godine. To je prvo pitanje.
Drugo, što su mi ljudi rekli da ih jako interesuje, u pitanju je Unija pijačnih prodavaca Srbije, to je ovaj dopis koji ste takođe dobili, ne znam kakav je epilog današnje blokade, oni su me, kao i sve poslanike iz Kragujevca, obavestili da će se to sprovesti danas na prilazima našem gradu, poslanike iz Jagodine takođe i iz drugih okruga, šta je sa legalizacijom prometa robe na tezgama, na način koji je jedini realan i koji omogućava tim ljudima da normalno prežive.
Sve da se ne znam koliko razlikujemo u programskim opredeljenjima, a naša su jedina ispravna, jer mi smo naslednici onih slavnih radikala i ekonomskih reformi i programa, kao što su to činila pomenuta dva velikana Paču i Stojadinović, nemoguće je da u bilo kom smislu reči, ako je moralan i častan, ministar bude licemeran, a naročito da to budu oni koji ga podržavaju na vlasti.
Ako u ovom skupštinskom zdanju sedi gradonačelnik Kragujevca, ako ste vi čovek za vezu u smislu javnih finansija i onoga šta treba na svojoj grbači da podnesu poreski obveznici, onda je u najmanju ruku licemerno da krajem prošle godine tim istim ljudima obećate da ćete bar do januara 2006. godine da pronađete neki drugi model, i to onaj koji je primeren takvoj vrsti prodaje u drugim zemljama u našem okruženju i uopšte, ako želite u Velikoj Britaniji ili već gde, nije važno, od zemalja na zapadu, kako je moguće da ne želite sa njima da razgovarate.
A znate da su to ljudi koji su isterani sa posla, uzeli otpremninu iz "Zastave", evo sada ponovo ovi prevareni iz Namenske proizvodnje, zakupili neku tezgu na pijaci, to su isto uradile Nišlije, to su uradili čak možda po standardu u bolje stojećem Novom Sadu, a gde se sada zahvaljujući gospođi Gojković i lokalnoj vlasti zaista nešto gradi i izgrađuje, jedino tamo ima kranova u Srbiji, i vi sada lepo kažete - neću sa njima da razgovaram.
Oni vam napišu svoje zahteve i, naravno, vi ne morate to slepo da sledite, ali bar uvažite to i pokušajte da razumete te ljude koji jedva preživljavaju, a nekoliko takvih, majke mi, juče se javljaju, koji i po kiši, i po snegu, i po suncu i po nenormalnim uslovima moraju da drže te tezge i da preživljavaju.
Ovi poljoprivrednici ne da su kivni i besni na vas, nego kažu da bi vas jedan dan pozvali da idete sa njima u njivu, sada su ovi letnji radovi i da vidite kako to izgleda, jedno pola sata, sat, koliko se srpski seljak muči i koliko mora da zaradi, onako registrovan po osnovu zakona koje ste doneli prethodno u Skupštini, mora da izdvoji za državu. I znate da se takva, o tome je danas govorio gospodin Nikolić, diskriminacija građana vrši na registrovane i neregistrovane.
U mom dvorištu u selu juče se desilo da jedan drugog ljudi pitaju, vraćaju se sa njive, svratili na kafu - je li, da li si se ti registrovao.
A ovaj kaže - šta ću, moram. Čovek najbogatiji u selu, ima silne plastenike, ako je to budućnost Srbije. Znate kada bi mogla da bude? Kada biste potpuno iskorenili ovaj uvoznički lobi, što je apsolutno nemoguće. To su zaista pravi poljoprivrednici i seljaci koji proizvode zelene salate, paradajz, kupus i sve, ali on kaže, iako najviše prihoduje u celom selu, može godišnji prinos da mu bude 15 i 20 hiljada evra, od toga nema ništa. Prosta reprodukcija, da čeljad po kući može da hrani, da ih školuje i da ulaže za sledeću godinu.
Zašto bi ti ljudi lagali i zašto bi više govorili o svojoj muci koju inače teško iznose? To je veliki problem danas. Mi smo podneli amandmane, gospodin Krstin i gospodin Deđanski, oni su sa područja severne srpske pokrajine, gospodin Mašić, profesor agronomije, koji je danas govorio o tome. Sa intencijom da se za poljoprivredu preusmere veća sredstva podnosili su amandmane i govorili danas, ali kome mi to da pričamo, kada vi očigledno to niti želite da razumete i hvalite nam se još sa time da vam treba agencija za izvoz.
Ne trebaju seljacima uopšte takve agencije i ovo su bačene pare. Vi niste bili uopšte sve vreme kada smo govorili o agenciji za promociju izvoza povodom amandmana, vi ste u okviru onih sedam zakona to jednim delom spomenuli i danas ste rekli da izdvajate onu polovinu kao što u zakonu stoji i to ovo kada se podeli sa kursem evra nije tih 12,5 miliona evra. Sposobni su oni i već na način na koji je to ranije rađeno da to urade, evo imaju šta, proizvode povrće i voće, i šta će njima ovaj državni aparat, tamo gde imaju direktore, upravni odbor i sve te koji će da rade iz raznih političkih struktura koje čine vlast, iz vaše i iz drugih, kada oni znaju da su sposobni da to proizvedu i da je problem u tome što država nema kritičnu masu proizvoda za izvoz.
Zašto nema? Zato što joj to nije bila glavna preokupacija. Dođu ovi iz MMF, po sistemu kako su već počeli, sa šok terapijom od Đelića naovamo, serviraju šta treba da se uradi, diktiraju to i vi to slepo izvršavate. Šta briga jednog poljoprivrednika ili jednog radnika iz Kragujevca, iz Bora, iz Majdanpeka, iz Vranja, da barata terminima "suficit" i "deficit". Mi to moramo da znamo, mi smo zakonodavna vlast. Neki od nas su bili dugo u lokalnoj samoupravi odbornici, neki su dugo u Skupštini, ali da vi to objašnjavate na način da ste vi lepo raspodelili, u ovom slučaju, suficit, onako kako se vama prohte, on od toga ništa konkretno nema.
Nema zato što iz toga ne može jasno da se vidi, a čak su neki novinari skloni tome, ceo dan su preračunavali, videćete kako će sutra neki da izveste o tome, a nisam stigla da to proverim, da ste mnoge stavke pogrešno sabrali. Naravno, oni će to da napišu, pa će se videti gde ste pogrešili. Onda dolazite do tih kapitalnih projekata i suficita posle toliko godina.
Ono čime ste se danas najviše hvalili je jedna milijarda za nezaposlene, 600 miliona Fondu za razvoj. Kad pogledate sve to i vidite koliki je broj lica, 986.000 danas u Srbiji, onih prijavljenih koji ne rade, pa uporedite taj iznos sa ovim vraćenim parama za agenciju, pa sa novcem koji ste dali da olako Čović troši u Koordinacionom centru, pa razne druge stavke, vi dolazite do toga da ste vi 10 puta manje izdvojili za zapošljavanje nego za sve to drugo na šta želite da potrošite novac, odnosno za šta ste planirali.
Stambeni krediti za mlade, to je posebna priča. To je takva obmana i takva prevara, da se već danima i ekonomisti i ljudi koji su u situaciji da, eventualno, moraju za to da apliciraju, smeju. To je ovo: Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. Ovo sam pronašla na internet sajtu. Piše da to podržava Republika Srbija, Ministarstvo finansija - Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. Za 1.000 lica u zemlji izdvojeno ukupno 900 miliona dinara, a računa se da je nekoliko desetina hiljada u svakom trenutku takvih zahteva u Srbiji.
Hvaliti se time, posle vaših obećanja je prošlo pet godina, od onog famoznog spota, vi u 2005. godini izdvajate 900 miliona za 1.000 stambenih kredita. Sada da dođemo do toga kakvi su uslovi i ko su ti ljudi koji mogu da konkurišu. Možda vaši savetnici, sa enormno visokim platama, možda oni po inostranim bankama koje posluju kao domaće, ili obrnuto, zavisi kako ih ko posmatra, sa velikim primanjima, možda neko i od narodnih poslanika ili članova Vlade, jer ste lepo raspodelili i troškove za te plate i namene. Ali, ako pitate službenike u Skupštini Srbije, one ljude koji su savetnici ovde, koji rade u ministarstvu, a da ne govorim o ljudima koji rade u nekim preduzećima, u organima lokalne samouprave, ovo je za njih misaona imenica.
Prvo, da bi uopšte ušli u ovu proceduru sa svih sedam-osam strana, oni moraju da računaju na to da sam ulazak u tu proceduru i koštanje svega toga i na kraju da se odobri taj kredit, jeste preko onih 10% učešća, još dve do tri hiljade evra. Sada objasnite tim službenicima, tim činovnicima i tim ljudima ili nekom radniku u Srbiji, kažete, mladi ljudi do 45 godina, recimo, ljudi rade, jedan radi u proizvodnji, u tekstilnoj industriji, žena, a njen suprug radi u metalskom kompleksu, kako oni da konkurišu za ovo, a podstanari su, imaju dvoje i više dece.
Evo, u neposrednom okruženju, u gradu u kome živim znam porodicu, žena je za 10 godina, zaista jedan od retkih primera, a inače je medicinska sestra po obrazovanju, školovala se za to zanimanje, rodila pet sinova i jednu ćerku. Ona je gotova da ide na ulicu sa svojim suprugom koji je mašinski tehničar. Lokalna vlast u gradu ne želi da joj pomogne. Ona da dođe i da aplicira za ovaj kredit. A šta da prikaže? Ona nema posao, sa šestoro dece koje je rodila.
To je jedan ekstreman primer o kome, pre svega, lokalna samouprava treba da vodi računa. Ko zna koliko je takvih slučajeva po Beogradu.
O čemu mi ovde pričamo? Kolika je ta mesečna rata za najmanji stan? A inače vam ni ovi koji su radili ovo tržišno istraživanje nisu dali dobre prikaze. Objasnite mi gde za 600 evra može u Kragujevcu da se kupi stambeni kvadrat, ili u Nišu, tu je gospodin Stamenković, 600 evra u Novom Sadu, to je stvarno smešno. U Beogradu na nekoj ko zna kojoj periferiji za ovaj iznos. Za trećinu je samo iznos u ovom prikazu smanjen.
Tako vam je i kod kredita za zapošljavanje, tako vam je i kod kredita za poljoprivredu. Lako je razbacivati se obećanjima, sve lepo obećate i onda dođete i kažete - ti penzioneri, ova žena što je mene juče zamolila da pitam za iznos od preko 70.000, penzioneri ili vojni penzioneri, računajte na to da će država na sebe da preuzme javni dug, pa će putem berze da reguliše za narednih pet godina, počev od januara 2006. godine, vaša dugovanja.
Da li vi znate koliko ti ljudi imaju godina? Neka su živi i zdravi, ali pod takvim stresom i u uslovima gde ne mogu da se leče, ni da odu u banju, niti da žive normalno, koliki je njihov životni vek? Oni sada da čekaju, opet će to biti poligon za spekulaciju, opet će neko da uzme velike pare na način na koji ste vi to zamislili i pojeo vuk magarca, para nema, nema ni za poljoprivrednike, nema ni ovih penzija.
I vi i prethodna DOS-ovska vlada, a vi ste bili deo te vlasti kao guverner, i 2000. godine ste obećali da ćete sve to ekspresno da završite i da su vaši pregovori i vaša pregovaračka pozicija sa MMF, i sa Svetskom bankom, i sa Pariskim i Londonskim klubom poverilaca tako dobra i čvrsta da ćete vi sve to da završite i da će u Srbiji odmah da poraste životni standard. Zaista je surova današnjica, jer je industrijska proizvodnja u odnosu na prošlu godinu manja. Baš briga onog radnika, na kraju ću da završim sa jednom od najvećih muka danas u Srbiji, da li ste vi to prikazali ovako ili onako i kako ste vi u ekonomskom smislu ili formi to izrazili.
Moje poslednje pitanje je zašto ste prevarili oružare, radnike "Zastava – namenski proizvodi", koji su danas, ako niste imali vremena ili ste se bavili nekim drugim poslom, izdali saopštenje u kome vas najoštrije osuđuju. Sutra zaseda Skupština grada Kragujevca, njihov račun je blokiran. Mi ćemo videti sutra, zbog interesa grada Kragujevca, pre svega odbornici SRS, koji su prošlog puta želeli tim ljudima da pomognu, kako ćemo taj problem dalje da prevaziđemo. Blokiran im je račun zato što im je Gradska skupština odobrila pozajmicu do dana kada je trebalo vi da im odobrite kredit.
Ni dan-danas, ovo vam govorim 18. jula 2005. godine, obećali ste oružarima kredit, niste odobrili. Vi znate da su to ljudi koji sa teškom mukom decenijama žive, ljudi koji su sada, po spisku koji ste vi i Lalović pravili, hteli ili ne hteli, jer ste ih gotovo gurali od devetog sprata naniže, morali da prihvataju te otpremnine i sa njima se nije šaliti. Pa, videćete kakva će reakcija da bude sutra i narednih dana, i njihova i svih onih nezadovoljnih, a njih je, nažalost, mnogo u Srbiji, zbog toga što ste ih obmanuli.
Džabe vama da se sa ovim milijardama hvalite. Lepo vi da date ono što ste obećali oružarima, pa redom, pa tek onda da dođete ovde i na način na koji to treba da uradite, polažete račune. Bojim se da će tada biti kasno, jer ne samo da nećete dobiti Nobelovu nagradu, nego ni senku senke slave Laze Pačua i Milana Stojadinovića vi nikada nećete doživeti.

Shvatila sam da se meni lično obraćate i poslanicima SRS, i da ne biste puno nagađali, to slavno selo i ta čestita žena živi u selu Katrga, sedam kilometara udaljenom od Mrčajevaca, u dolini Zapadne Morave. Ne odajete joj utisak, kao i svim tim ljudima tamo, da ste bilo kada nešto radili, a da imate žuljeve na rukama. Moguće, ali sada iz tako lagodne pozicije, s obzirom na vaš hobi i muziciranje, delujete tako da, znate, kod mene u kraju, a i svuda bi takve ljude koji imaju više vremena za takve aktivnosti pre zvali zgubidani; znate, to su oni koji gube dane, nego oni koji su spremni da idu u njivu i da kopaju i da plaste.
Što se tiče ove situacije, to ste danas gospodine ministre kao glavni projekat ovde izneli, pored agencije za izvoz, i ništa ne rekoste u vezi toga, jer i vi sami znate da je spoljnotrgovinski deficit uvećan za još 10% za ovih godinu i po dana, a i da je ona prethodna vlast, sa kojom ste se vi i te kako slagali, tome najviše kumovala.
Ništa niste odgovorili, a da biste ohrabrili te ljude, jer zaista vam nisu pokazatelji tačni.
Kod ovih stambenih kredita, kako ste ih vi nazvali, za mlade, pored velike procedure da se uđe i da se uopšte konkuriše za tih 1000 kredita, postoji zaista problem sa onim što se ne slaže u Srbiji, a što vi potencirate kao neko dostignuće, standarde zemalja zapadne Evrope. Kada vi budete dali tim ljudima mogućnost da oni zarađuju i imaju prosek zarada 1000-1500 evra, izađite onda sa ovakvim jednim projektom i hvalite se time.
Nemojte to da pričate sada kada je jasno da i po ovim lažnim podacima primera kredita od 50.000 evra, a nekome treba 270 evra za mesečnu ratu i 5000 rata za učešće, i onih 2-3, i gde to ljudi da nađu. Moguće je da će takvih biti iz vašeg neposrednog okruženja ili iz ovih korporacija i kompanija koje su samo jedan metod pranja para i mogućnost za brzu i efikasnu zaradu. Iz proizvodnje se jedino zarađuju pare.
Pitate odakle dugove da vratimo. Samo iz proizvodnje. Ne rasprodajom imovine i popunjavanjem budžetskog deficita iz ranijeg perioda, kao što je to Đelić navikao kroz privatizaciju, koja je bila više nego očigledno pljačkaška i koja je ostavila ljude na ulici, i kroz mogućnost da ljudi rade i da pošteno zarade od svog rada.
Neverovatno je da baratate takvim ciframa i da iznosite takve hvalospeve, a da znate da u zemlji milion ljudi ne radi. Sve da se to desilo i da ste kroz oporezivanje svega, a naročito osnovnih životnih namirnica i ogromnog zahvatanja iz poreza na dodatu vrednost, prihodovali ovoliko sada, a što su vam radikali govorili još krajem prvog kvartala i bilo je sasvim očigledno kod tolikog zahvatanja i takve poreske presije koja se vrši na običan narod da ćete da dođete u tu situaciju. U najmanju ruku je licemerno da se time hvalite, a da znate da milion ljudi ne radi.
(Predsednik: Vreme)
S druge strane, vi kao čovek i pripadnik političke stranke koja nema...
(Predsednik: Vreme, gospođice Jovanović.)
... utemeljenje ni u srpskoj tradiciji, ni u onome što je trenutno u biračkom telu, jer to je stvarno neki indeks od 1,5, ma i to je misaona imenica, ili ispod 1%, zavisi u kom gradu, govorite o tome šta su radikalski naslednici i kakva je bila politika koju su vodili radikali i ona koju vodimo sada.
Hajde pustite nas, gospodine ministre, sa ovih milion i po do dva miliona birača, a možda ih je i više, da o tome razmišljamo i da kada za to dođe vreme, a biće mnogo ranije od tog decembra 2007. godine, krenemo pošteno i odgovorno da radimo svoj posao.
Ljudi su ogorčeni i nemojte vi to da shvatate tako lično zbog toga što ste vi tako važan čovek, pa ste vi taj sa tim imenom i prezimenom. Ne, nego ste vi ministar finansija, to vam je poverio Vojislav Koštunica i vi kao Mlađan Dinkić ste trenutno u Srbiji personifikacija za sve ono što je loše i za to što narod živi u bedi i siromaštvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovno pitanje danas za poslanike u Narodnoj skupštini je ko doktoru pravnih nauka Vojislavu Koštunici, predsedniku srpske vlade, podmeće da potpisuje ovakva obrazloženja na amandmane koje su podneli narodni poslanici, kao što je ovo koje držim u ruci.
Taj neko ko je to uradio, da li je to sekretar Vlade Dejan Mihajlov ili republički sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, onaj Balinovac, morao bi da snosi odgovornost, jer predsedniku Vlade podmeće pravne nebuloze, neutemeljene po svakom osnovu, po bilo kom zakonu.
To ćete zaista morati da rešite, jer ako predsednik Vlade prati ovu sednicu, mada ne verujem, 10.30 je, možda prati, morao bi da zna da ima posla sa lošim ljudima, u stručnom smislu, u svom okruženju i da je ovo što je on potpisao pravno neodrživo, a ja ću vam pročitati o čemu se radi.
Dakle, Vojislavu Koštunici je neko podmetnuo, jer ne verujem da bi on, kao doktor pravnih nauka, pristao da ovo potpiše, da se složi sa mišljenjem koje kaže da amandman koji sam ja podnela na član 5, odnosno osnovni tekst zakona člana 27, amandman koji je podneo gospodin Momir Marković na član 17. Predloga zakona, amandman koji je podneo advokat Milan Stevović, zamislite i njemu piše Koštunica da mu amandman nije pravno moguć. Inače, gospodin Stevović je predsednik opštine Požega i zato je danas opravdano sprečen da ovde dođe, ali bi se verovatno i on zgranuo kao pravnik. I, jednom od najboljih krivičara u oblasti pravne nauke, advokatu Božidaru Koprivici, takođe Koštunica piše da njegov amandman nije pravno moguć.
Moj amandman se odnosi na član 5. Predloga zakona, kojim se menja član 27. osnovnog zakona, na prihode od poljoprivrede i na intenciju Srpske radikalne stranke da u svakom pogledu, kroz sve zakonske predloge, i juče kada je bio Zakon o carini, kada je zakon o socijalnom osiguranju, penzijskom osiguranju, zaštitimo poljoprivredne proizvođače od ovakvog ponašanja i odnosa koji vladajuća garnitura ima prema njima.
U obrazloženju koje je podmetnuto predsedniku Vlade i koje je on potpisao samo je jedna stvar tačna, a to je da je ukinut porez na prihod od poljoprivrede, što i nije neka novost, s obzirom da je to bilo smanjeno još u prethodno DOS-ovsko vreme. Međutim, zaboravio je da kaže ovaj koji je pisao i rekao da moj amandman nije pravno moguć, a nije moguć zato što amandman zahteva da se briše novi stav koji predlažete, sa kojim se ne slaže SRS, a koji kaže: "Ako se, u skladu sa zakonom koji uređuje porez na dohodak građana, za određeni period ne utvrđuje i ne plaća porez na dohodak građana na prihode od poljoprivrede i šumarstva na katastarski prihod, osnovica doprinosa za taj period je najniža mesečna osnovica doprinosa iz člana 38. ovog zakona."
U članu 38. ovog zakona je definisano koja je to najniža osnovica i sa njom se ne slaže SRS, jer kaže da je najniža osnovica 40% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene u četvrtom kvartalu prethodne godine, prema objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. "Iznos najniže mesečne osnovice iz stava 1. ovog člana svake godine objavljuje ministar nadležan za poslove finansija", što je još jedan skandal da to radi ministar, "a služi za obračun i plaćanje doprinosa počev od 1. januara godine za koju se doprinosi utvrđuju i plaćaju."
Prvo, šta tu ima pravno sporno, jer ako je predlagač izmena i dopuna ovog zakona, a moram da podsetim čitavu javnost, iako to poljoprivrednici veoma dobro osećaju na svojoj grbači, penzijsko je obavezno i niko ne može, to znaju svi poslanici SRS, jer su stalno u kontaktu sa seljacima, nijedan poljoprivredni proizvođač ne može da overi zdravstvenu knjižicu, iako je uredno platio socijalno osiguranje, ako nije ovo nametnuto penzijsko izmirio.
Zašto se mi sa ovim ne slažemo? Zato što je u članu 38, dakle, ništa nije pravno sporno, jer predlagač dodaje ovaj drugi stav koji sam pročitala u ovom osnovnom tekstu zakona; dakle, ako je ovo pravno sporno – da se briše i da ostane kao što je bilo ranije, onda je osnovni zakon koji vi menjate sporan. Sami sebi uskačete u usta i podmećete predsedniku Vlade da ovakva nebulozna obrazloženja i tekstove potpisuje.
Šta je sporno kod ovih 40% najniže osnovice koju utvrđuje Republički zavod za statistiku? Sporno je mnogo toga. Taj prosek koji se utvrđuje je onaj koji ne odgovara stvarnom stanju kakvo jeste, u sklopu kretanja cena i životnog standarda i zarada. I, sporno je to što mnogi poljoprivredni proizvođači ne razumeju zašto im je nametnuto obavezno penzijsko osiguranje, zašto im se ova osnovica iz člana 38, a sada vezana za član 27, utvrđuje na ovakav način, kada se ima u vidu da pored tog obaveznog penzijskog osiguranja... A inače, da bi izvršili overu zdravstvene knjižice moraju da imaju prijavljeno svoje registrovano domaćinstvo, i taj proces se uveliko završava po selima u Srbiji, po domaćinstvima.
Ali, problem je u tome što je takva osnovica od 40% visoka kada se ima u vidu kakav je standard poljoprivrednih proizvođača, zbog sveukupne ekonomske politike i zbog toga što oni, ako nisu registrovani kao poljoprivredno domaćinstvo, gazdinstvo, osim toga što ne mogu da izvrše overu zdravstvene knjižice, ne mogu da dobiju subvencije, ne mogu po povlašćenim cenama da dobiju naftu, koju inače teško i dobijaju, i oni koji imaju na to pravo ne mogu da ostvare nikakva svoja prava.
A, sa druge strane, plaćaju, iako su oslobođeni poreza na prihod od poljoprivrede, porez na dodatu vrednost za svoje poljoprivredne proizvode; imaju enormno visoke troškove u odnosu na ono što oni mogu sada da proizvedu. Suočeni su sa činjenicom da je nelojalna konkurencija prisutna apsolutno u svim sferama poljoprivrede na našem tržištu, sa činjenicom da država, od organa lokalne samouprave, preko Republičke vlade, ne daje dovoljno subvencija da bi se određene strateške grane poljoprivrede proizvele.
Kako vi sada možete na ovakav način da obavezujete poljoprivredne proizvođače i da im kažete da to nije tako strašno i da uzimate ovu osnovicu od 40% od prosečne zarade u Republici.
Zaista je pitanje, to je obavezno, koliko danas u ovakvim uslovima jedan srpski seljak može da proizvede?
Zamislite kakva je još kontradiktornost u tom obrazloženju da amandmani nisu pravno mogući, u našoj nameri da zaštitimo poljoprivredne proizvođače, tek prisutna kod amandmana ove dvojice pravnika, Stevovića i Koprivice. Oni su išli korak dalje, pa su, nastavljajući da intervenišu amandmanima na ovaj predlog zakona, želeli da kaznene odredbe za poreske obveznike koji nisu dovoljne platežne moći, nisu u stanju da izmiruju svoje poreske obaveze, na vreme da izdvoje, kroz te minimalne kaznene odredbe, a koje su primerene našem standardu i položaju u kojem su naši građani, od onih koji uopšte ne izmiruju svoje poreske obaveze. Oni su jasno napravili u prvom i drugom stavu diferencijaciju i rekli da se ta novčana kazna kreće od pet do 150.000 dinara, ili 2.500 do 50.000 dinara, ako se ne izvrši uplata poreza u zakonom propisanom roku, a vi ste odgovorili, odnosno predsednik Vlade je rekao da ni taj amandman pravno nije moguć.
Ovo je zaista jedno najgrublje poigravanje ne samo sa poljoprivrednicima, o čemu govori član 27. na koji sam ja podnela amandman, nego sa svim kategorijama stanovništva u našem društvu. Ovakav predlog zakona, kao što je to rekao gospodin Zoran Krasić, nema ni dobru nameru, jer ona se uopšte ne nazire u ovom predlogu zakona, već je očigledna namera da se građani Srbije, kako poljoprivrednici, kroz ovaj član 27, tako i svi drugi, dovedu u još gori, teži položaj, ne samo u socijalno-ekonomskom pogledu, nego što sada jesu; a da li može ispod toga, to se zapitajte sami, ja mislim da ne, jer je beda zakucala skoro na svačija vrata u Srbiji i ovo stanje je jednostavno neizdrživo.

Dame i gospodo narodni poslanici, reč je o amandmanu gospodina Momira Markovića koji je takođe dobio obrazloženje od Vojislava Koštunice da amandman nije pravno moguć, a on želi da uvede red kroz izmenu člana ovog zakona i omogući onima koji su poreski obveznici u Srbiji pod Dinkićevim i Labusovim beskrupuloznim zakonima i organima poreske uprave, počev od ovoga koji misli da je Požarevac centar sveta, a glavni je poreski policajac u zemlji, preko ovakvih nadobudnih predstavnika naroda koji ništa ne znaju o tome koliko su ljudi gladni i u kakvoj bedi žive.
Ovo vam je kao deža vi; ja sam mislila da je ovaj čovek otišao, posle onih nekoliko replika koje smo imali pre nekoliko dana, u najmanju ruku, na godišnji odmor. Ili bar da krene po Srbiji, kako sam ga podučila, da obilazi građane i da vidi kako teško žive. Ili, bar da pokuša da napravi neki odbor te organizacije koja u Kragujevcu ne da nije prošla cenzus, nego ima 1,3% birača.
Uopšte nije važno, nije vredno komentara, najvažnije je ovo što je namera gospodina Markovića i Srpske radikalne stranke.
Naime, ne da je ovaj amandman pravno moguć, nego je jedini racionalan pristup, s obzirom na to da smo i te kako svesni, za razliku od poslaničke većine, kakav je standard naših građana, da se prihvati ovaj amandman. Pozivam, ako ima razumnog dela te poslaničke većine, pre svega mislim na ove koji su stožer ovakvog okupljanja i koji trpe ovakvo ponašanje i prethodnog govornika i takvog ministra finansija, to su poslanici DSS-a, da pogledaju o kakvom se amandmanu radi.
Gospodin Marković je predložio da se novčanom kaznom od pet do 150 hiljada dinara kazni za prekršaj preduzetnik (znači, manje je nego u predloženom tekstu) ako ne izvrši uplatu doprinosa do momenta kontrole nadležnog organa, odnosno u drugom stavu traži da se sa kaznom od 2,5 do 50 hiljada dinara kazni za prekršaj preduzetnik ako ne izvrši uplatu doprinosa u propisanom roku. To je zaista jedini realan pristup kada su u pitanju poreske obaveze koje definiše član 73. osnovnog teksta zakona, odnosno član 17. koji se menja.
Do kraja rasprave ostala su još dva amandmana naših uvaženih kolega srpskih radikala, a i u nastavku, po republičkim administrativnim taksama, kroz smanjenje predloženih visina taksi, kao i ovih kaznenih odredbi, želimo da ove članove zakona inkorporišemo u stvarnu situaciju u Srbiji, a to je izuzetno teška socijalna i ekonomska situacija u kojoj se nalazi svaki poreski obveznik.
To je jedini način, a i naš veliki doprinos kao poslanika i stranke da pomognemo građanima, da ih nekako spasimo od ovog, u pravom smislu reči, terora koje nad njima sprovodi zakonodavna vlast na takav način što izglasava ovakve zakone, a posle dolaze pod udar poreskih organa koji su nemilosrdni i koji su u funkciji sprovođenja jedne politike da se građanima oguli koža.
Veoma često se dešava, takav je primer i u gradu iz koga dolazim, da poreski obveznici moraju zaštitu da traže na taj način što pokreću krivične prijave protiv nadležnih organa iz poreske uprave, Republičke uprave prihoda, jer se vrši zloupotreba položaja. Ne mogu da stanu na kraj tom bezakonju koje se sprovodi.
Naravno, svi su se oni osilili, jer im je takav ministar finansija, takve im je naloge dao i onda, dakle, šta je za njih najbolje i kako da ispune tu normu i da po džepovima nedužnih građana i onih koji se muče traže ono što oni nemaju mogućnosti da plate, jer je zaista privredna situacija u zemlji veoma teška.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od amandmana koji je obrazlagao gospodin Zoran Krasić, amandman koji sam podnela na član 6. Predloga zakona, koji se odnosi na tarifni broj 8, jeste nešto sasvim novo u Zakonu o republičkim administrativnim taksama, potpuno neprimereno. Ovo će dovesti do još većeg protesta i ogorčenja građana Srbije, a i kada vama budem krenula, gospodo poslanici, da obrazlažem o kojim pozicijama se radi, videćete da to ima veze sa nekim zakonima koje ste doneli u Skupštini, a ne možete ni da se setite koji su to zakoni, zato što je iz pojedinih odredaba tih zakona izvučeno da se uvede jedan potpuno novi tarifni broj 8, a da se prethodni izbriše.
Kako je to do sada bilo u Zakonu o republičkim administrativnim taksama? Kada je u pitanju tarifni broj 8, on se odnosio, a postojala je samo jedna vrsta zahteva, na zahtev za analizu uticaja delatnosti na životnu sredinu. Dakle, za obavljanje neke delatnosti i kakav je njen uticaj na životnu sredinu administrativna taksa je bila 760 dinara.
Možemo da raspravljamo o tome, a o tome smo govorili kada je bila pre dve godine izmena te takse, ali sada sa aspekta pomeranja, što se tiče tog odnosa i neformalne devalvacije dinara, da li je to mnogo ili malo, ali ovde se sada to više ne čini. Ovde se ta pozicija briše.
Taj tarifni broj 8. je potpuno poprimio novi karakter, tako što su u njega uključene odredbe iz nekoliko zakona koje ste vi doneli, a protiv kojih je bila Srpska radikalna stranka. Radi se o zakonima koji se tiču zaštite životne sredine, Zakonu o energetici, Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, o reproduktivnom materijalu šumskog drveća, o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja. Dakle, to su sve zakoni koje je donela ova nova vlast, odnosno vi kao većina u Skupštini, na predlog resornih ministara, otkako je Vojislav Koštunica premijer.
Potpuno sam uverena da je on i ovo obrazloženje kao premijer Republičke vlade potpisao i da ne zna o čemu se radi i na koji se način ustanovljavaju novi razdeli. Mlađan Dinkić zna da njegova stranka nema apsolutno nikakvog uticaja u biračkom telu i da je to ono – daj šta daš, sada da pokupi šta može u jednom sazivu, u jednom mandatu. Koštunica bi kao političar, koji je sada igrom nekog slučaja i premijer, koji je prisutan od obnavljanja višestranačja na političkoj sceni Srbije morao da zna, to je neka elementarna logika, da svaki novi namet, a ovde je on u tarifnom sistemu 8. sadržan u mnogo pozicija, i sada ću vam nešto više reći o tome, jeste nešto što će automatski da naiđe na veliko negodovanje kod građana.
Umesto tog sasvim jednostavnog zahteva za analizu uticaja delatnosti na životnu sredinu, zbog usvajanja svih ovih pobrojanih zakona, protiv kojih smo mi srpski radikali bili, kao razlog za donošenje novog tarifnog broja 8. predlagač, a u to obrazloženje je uključen sada i premijer, jer je potpisao u ime Vlade da se ne slaže sa ovim mojim amandmanom, nam predlaže da se uvedu sasvim nove pozicije.
Kaže – zahtev za odlučivanje o potrebi izrade procene uticaja, a samo piše "procena uticaja", pa sada vi, da vam ovo nisam objasnila a niste imali pred sobom zakon ili ne znate o čemu se radi, ne biste znali da je to procena uticaja na životnu sredinu; mogli ste da mislite da je procena uticaja ne znam čega, uticaja raznih faktora na ne znam šta. Ne, nije, nego procena uticaja na životnu sredinu kada je u pitanju nova delatnost. Sada umesto onih 760 dinara za taj zahtev treba da se da 1.000, ali on se sada drugačije zove.
To vam je kao kada podnosite zahtev za legalizaciju po onom Šumarčevom zakonu, pa vam u startu treba sto evra, pa tek onda da uđete u proces legalizacije. Tako vam je isto i kada dođete na šalter radi procene uticaja, a ovde je to i nedorečeno, na životnu sredinu, šta vam dalje treba – prvo, ovih 1.000 dinara.
Dalje se kaže, za zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja, ali postavlja se pitanje kolika je ta studija, da li ima dve, tri ili 50 strana, to treba da odluče po vašem zahtevu ovi iz organa za naplatu republičke administrativne takse, pa oni kažu – još 1.000 dinara.
Dakle, kad ponesete zahtev pa vidite koliki je obim studije dolazite do toga da podnosite zahtev za davanje saglasnosti na tu studiju, koja je ili dobra ili nije. Ako je ona prošla, onda se kaže: do sto metara kvadratnih – 20.000 dinara. Ako neko želi da osnuje, recimo, farmu pilića, teorijski je moguće da to uradi i na sto metara kvadratnih, da nešto počne, uzme malo živine, nešto mora da radi, a to je vrsta proizvodnje, mada sve vam govorim po primerima kakvi će se desiti u praksi jer je ovo samo jedan u nizu.
Ili, da instalira u okviru svog imanja, ako ima prostora, neki rasadnik ili da se bavi proizvodnjom nekog bilja, znači, zbog raznih preparata, pesticida, ovde zbog prehrane stoke ili zbog raznih drugih zaštitnih elemenata koji moraju tu da se uključe, mora da izvrši procenu uticaja i da uradi studiju o tome da li se uklapa u okruženje, odnosno u životnu sredinu. Nemoguće je da neko to radi u urbanom naselju, mada ima i takvih slučajeva.
U Kragujevcu postoji jedan deo grada, koji je u međuvremenu prerastao u jako lepo naselje. Nekada je to bila periferija. Bilo je seosko područje. Okolo su sve velelepna zdanja, lepe kuće, uređene, a jedan čovek je ostao sa svojom delatnošću, koju je verovatno započeo pre 20 godina, kada tu nije bilo tih kuća, i on uzgaja koze. Neko mora da izvrši procenu da li je to što on radi pogubno po životnu sredinu i okruženje, a ima takvih slučajevima i u drugim gradovima, na obodu grada.
Ako je do sto kvadratnih metara, striktno po ovom tarifnom broju mora da se meri, jer ako pređe sto metara kvadratnih, a to je raspon deset puta, do hiljadu metara ne plaća 20.000 nego 39.000 dinara, i one 2.000 kod podnošenja zahteva, znači 41.000.
Ako pređe hiljadu kvadratnih metara, to je 30 puta 30, ako je u pitanju neka druga farma sa nekim drugim životinjama, ako nisu u pitanju pilići gde treba manje prostora, ako su u pitanju ovce, koze, nije važno šta, a hoćete da podstičete ljude da otvaraju te farme i da se bave tom proizvodnjom, po novom treba da plati 64.000 dinara, jer opet mora da izradi studiju, ustanovljava farmu, i da izvrši procenu uticaja na sredinu.
Dalje se kaže – zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja zatečenog stanja. To je kod onih koji već imaju to isto, kao što je ovaj jedan primer koji sam navela, a takvih ima ko zna koliko. Oni moraju da izvrše, za bilo koju proizvodnju koja se tiče zaštite životne sredine, odnosno uticaja, legalizaciju tog posla po ovom novom tarifnom broju 8. Moraju da plate, ako je do sto metara kvadratnih, 10.000 dinara; od sto do hiljadu metara raspon je deset puta.
To je kao kada je Dinkić rekao – oni koji imaju do 45 godina navodno će od septembra moći da uzimaju stambene kredite sa 4,5% efektivne kamate, a zamislite, neko napuni 45 godina ne znam kog septembra i sledećeg dana ima 45 godina i jedan dan i on ne može da podnese zahtev i mora da plaća kamatu od 15% ili od 11%. Isti vam je slučaj i ovde – ima sto jedan kvadrat, mora da plati duplo više. To je neverovatna logika.
Gde je tu Koštuničina logika da potpiše ovako nešto i da da mogućnost da se pravi ovakav tarifni broj? Ako hoćete da legalizujete tu delatnost, od sto do hiljadu kvadratnih metara morate platiti 20.000 da se izvrši procena uticaja, a preko hiljadu metara 32.000.
Sada ima nešto novo. To je verovatno u tom modernom evropskom duhu procesa integracije i svega ostalog. Nije dovoljno što ima zahtev i legalizaciju zatečenog stanja nego se pojavljuje – zamislite kako je to lepo sročeno da se opljačkaju ljudima džepovi, da se uzimaju tolike pare – za ažuriranje studije o proceni uticaja. Dakle, vrši se ažuriranje studije.
Kaže – za zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja. Sve ovo građani slušaju i valjda razumeju o čemu se radi, jer kad dođe na šalter, on to mora da plati. Zaista, sada je već kasno, ali kada ste već rešili da ovako ogulite kožu narodu, bar da napišete kojeg je uticaja, a ne da budete ovako nedorečeni, kao – piše tamo u nekim drugim zakonima. Kada je već pljačka, neka bude skroz definisana, a ne ovako nedorečena.
Da biste uzeli samo taj zahtev, da biste ažurirali procenu studije potrebno je pet hiljada dinara, a onda posle toga ide: do 100 metara, od 100 do 1.000, i preko 1.000, pa novih pet hiljada, pa 10 hiljada, pa 20 hiljada. Tako vam je to u tarifnom broju osam. Sve ove ovolike hiljade, koje se množe u zavisnosti od toga šta želite da radite i kakva delatnost je u pitanju, a svaka proizvodna delatnost, uzela sam stočarstvo kao primer, neka nova tehnologija, nije važno, proizvodnja bilo čega što može da ima uticaja na životnu sredinu zahteva ovakvu vrstu procena.
Umesto onog jednog jedinog zahteva od 760 dinara, ovoliki iznos, sa ovolikim novim razdelima – ako to možete da opravdate i sve da do kraja ništa ne pričate, ne izlazite ni na jednu repliku, jer šta biste rekli posle ovoga. Ovo je očigledna pljačka ljudi.
Bolje je da niste pisali ovakvo obrazloženje i da premijer nije stao iza tog obrazloženja da kaže – zbog ovih prethodnih zakona moramo da ustanovimo ovakav novi tarifni broj osam. Onda nije trebalo da donosite te prethodne zakone. Koštali ste državu, iscrpljivali nas ovde da vam objašnjavamo da su ti zakoni pogubni i u svim tim segmentima, kada su donošeni ti zakoni, produkovali su mnoge nevolje. Ako su vama napisali ovi iz EU da morate na ovakav način, sa ovakvim tarifama da pljačkate građane Srbije, od jednog pileta, preko jednog jagnjeta i redom.
Juče smo videli carinske tarife. Sklona sam tome da mislim da mnogi od vas ne mogu to da opravdaju ni pred samim sobom, a kamoli da odu u narod. Ali, vi ste slepi poslušnici. U petak ste zakazali dan za glasanje, na zeleno pritiskate i tarifni broj osam i sve nove namete i onda ćete da vidite kako će narod zbog toga da vas kazni.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, vama se najpre obraćam zbog toga što ste vi napravili jedno veliko zamešateljstvo prilikom usvajanja Zakona o radu u martu mesecu. Da ste vi kao predsednik Narodne skupštine štitili najvišu zakonodavnu vlast i ovu instituciju, ne bi se desilo da sada ministar gospodin Lalović dolazi pred Narodnu skupštinu i da se na takav način poigrava sa osećanjima budućih majki, svih onih žena i svih muškaraca, a poslanici su podržali ovaj amandman koji sam podnela na član 94. Zakona u martu mesecu i većinom u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u neko doba noći kada se o tome glasalo, usvojili.
Ono što se desilo posle toga bacilo je mrlju na vladajuću strukturu, na činjenicu da se i predsednik Republike poigravao na relaciji sa Skupštinom, odnosno vladajućom većinom i neverovatno je da mi sada ne znamo kome treba da se obratimo, da tražimo da se zadrži rešenje koje su poslanici izglasali u martu mesecu, jer ta osoba svakako nije ministar Lalović.
Stvari su se u međuvremenu promenile. Ministar Lalović se disciplinovao, sada se Čović pita i ako hoćete da razgovarate o penzijskom osiguranju, ako hoćete da razgovarate o reformi, a naravno mi to ne želimo na način na koji je to Lalović prvobitno zamislio, pojavi se Čović i kaže – sada stani, ja ću da ti kažem šta dalje da radiš.
Pošto gospodin Lalović nije dobio packu od Čovića za ovaj član 3, odnosno za član 94. Zakona, na vama je, dame i gospodo poslanici, da svojim glasanjem u danu za glasanje, glasanjem za ovaj amandman da se briše član 3. koji nam ministar Lalović predlaže, povratite (ne samo za taj, nego za sve druge amandmane) dostojanstvo Narodne skupštine koja je smogla snage i imala ubedljivu većinu u martu mesecu da se izglasa tada amandman na član 94. koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS.
Ja vam se još jednom ovog puta zahvaljujem jer ste imali dobru nameru i poslušali ono što vam govore srpski radikali i prihvatili taj amandman koji sam podnela u martu mesecu, a ja ću da vas podsetim za šta ste glasali tada. Član 94. je glasio, i poslanici su to usvojili, odnosno glasi, jer je u međuvremenu posle cele te zbrke koja se desila zakon stupio na snagu, odnosno vraćen je ponovo na glasanje, da zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada zbog trudnoće i porođaja (u daljem tekstu: porodiljsko odsustvo), kao i odsustvo sa rada radi nege deteta, u ukupnom trajanju od 365 dana. Dalji tekst Lalović briše: "za prvo i drugo dete, odnosno dve godine za treće i četvrto dete."
"Zaposlena žena ima pravo da otpočne porodiljsko odsustvo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa najranije 45 dana, a obavezno 28 dana pre vremena određenog za porođaj. Porodiljsko odsustvo traje do navršena tri meseca od dana porođaja. Zaposlena žena, po isteku porodiljskog odsustva, ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do isteka 365 dana", pa sada dalji tekst Lalović briše, "za prvo i drugo dete, odnosno dve godine za treće i četvrto dete, od dana otpočinjanja porodiljskog odsustva iz stava 2. ovog člana."
Sledeći stav takođe briše: "Pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u ukupnom trajanju do dve godine ima i zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno ili dvoje dece, a rodi još dvoje ili više dece."
"Otac deteta može da koristi pravo iz stava 3. ovog člana u slučaju kada majka napusti dete, umre ili je iz drugih opravdanih razloga sprečena da koristi to pravo (izdržavanje kazne zatvora, teža bolest i drugo). To pravo otac deteta ima i kada majka nije u radnom odnosu.
Za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta zaposlena žena, odnosno otac deteta, ima pravo na naknadu zarade, u skladu sa zakonom."
Taj član 94, sa najboljom namerom ne samo SRS, nego se kasnije ispostavilo i poslaničke većine, definisan je najpreciznije moguće. Tu volju svih nas Lalović želi da pogazi i podmeće nam član 94a za koji želi da kaže da u suštini znači isto što i član 94. odnosno da ga dopunjuje, što uopšte nije tačno. Moram da poručim i vama i svima koji prate prenos Narodne skupštine da je u pitanju najbezočnije poigravanje sa onim što te žene heroji, koje rode dvoje i više dece, danas rade za Srbiju i srpski narod, zbog toga što Lalović ide i korak dalje i ta prava koja im zaista izvorno daje član 94. i zakon koji ste vi voljom svih nas na takav način usvojili želi da anulira i da im uskrati, zato što ima nameru da im kroz tu njegovu modifikovanu odredbu, koja ni u kom pogledu nije ista kao ovaj član 94, sa tada podnetim amandmanom sa moje strane, ta prava uskrati do 1. januara 2006. godine.
Nema opravdanja za takvu nameru ministra, nema opravdanja za takvu nameru Vlade Srbije koja ga u tome podržava. Očigledno da ni ovaj Čović koji mu je naknadno došao nije želeo da mu u tom smislu da packu i zato vi to uradite u danu za glasanje i podržite ono što smo uradili u martu mesecu, prihvatite ovaj amandman kolege Jankovića i dozvolite da se član 94. onako kako smo ga izglasali primenjuje za dobrobit majki u Srbiji i za sve buduće generacije.

Dame i gospodo narodni poslanici, preko milion ljudi u Srbiji ne može na kraju meseca ili polovinom meseca da uzme svoj platni list i da pogleda kolika je bruto zarada, kolika je neto zarada i u ukupnom zbiru koliki je iznos u dinarima koji treba da dobije za minuli rad za svaku godinu provedenu na poslu. To su ljudi koji su ostali bez posla. Zaista je pitanje da li je taj broj konačan. On se kreće oko milion nezaposlenih, ali i sami znate da ima mnogo građana Srbije koji nisu ni na koji način evidentirani, a punoletna su populacija, i te kako sposobna za rad.
Svi vi koji ste otpočeli svoj radni vek mnogo decenija ranije, mnogo pre nas koji radimo dosta godina, za razliku od pojedinih ministrovih saradnika, kao što je gospođa Orlić, koja možda ima dve godine radnog staža, a prvi radni staž joj je bio ovde u Skupštini Republike Srbije. I zamislite, kao veliki ekspert, što je uvreda za svakog pojedinca ovde koji ima bar jednu deceniju ili više radnog staža, da takva osoba bude prvi saradnik ministra Lalovića i da vodi računa o radnim odnosima.
Baš kao i prethodnici sa vlasti, Čedomir Jovanović i njemu slični, koji su prvo zaposlenje imali u Narodnoj skupštini, a naročito svi oni, a njih je mnogo, koji su povezani sa sadašnjom garniturom, baš kao i sa prethodnom, koji ne žive od svog rada, nemaju osećaja za to i verovatno se čude i kažu – nije ta razlika velika, od 0,4 do 0,5%. Jeste velika, jer svakome taj dinar znači.
I vi znate, kao što je rekao kolega Marković malopre, da je to oduvek bilo jedno dostignuće radnika da se izbori za to, bez obzira gde je zaposlen i svakome to znači.
Malo je kategorija stanovništva koje ima beneficirani radni staž. I oni koji to imaju, kao što su pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore, sada su potpuno obespravljeni, poniženi do kraja zbog nemogućnosti da redovno primaju svoje plate jer su nikakve, zbog toga što se sistematski Vojska uništava. Mi poslanici, bez obzira na to kojoj političkoj stranci pripadamo, a naročito mi srpski radikali koji smo u opoziciji i apsolutno uvereni da ćemo u sledećem sazivu mi upravljati finansijama ove zemlje, uvek nastojimo da kod tih kategorija omogućimo tim ljudima, naročito onima koji brinu o odbrani zemlje i pripadnicima MUP-a, da pored toga dobiju veći iznos sredstava.
Međutim, očigledna je namera predlagača ove izmene i dopune Zakona da se ponovo grubo poigra sa onim što su narodni poslanici i najviše zakonodavno telo. Ne bih mogla nikako to da razumem, kao dugogodišnji poslanik i kao neko ko se bori za istinsku demokratiju i za pravo narodnih predstavnika da izraze artikulisane želje naroda, da ministar Lalović nije i poslanik.
On to jeste, i onda je on došao sa ovakvim izmenama već usvojenog zakona u martu mesecu i predlaže da se za svaku godinu minulog rada taj iznos (nekome je to više, nekome manje dinara, a poslanicima je to mnogo više zato što su i zarade veće) smanji sa 0,5 na 0,4%.
Ima li većeg cinizma, veće beskrupuloznosti, nego da se na takav način neko poigrava sa voljom poslanika? Kako je formirana ta većina koja nije odgovarala u tom trenutku većini koja na ovakav način jedva čini ovu vladajuću garnituru, to je pitanje za parlament i to je demokratski proces. Odlučili su ljudi i izglasali poslanici u Skupštini Republike Srbije kada su o tome glasali i dali su mogućnost da to bude 0,5%.
Međutim, ne treba nam dalje čuđenje, ni meni ni drugim narodnim predstavnicima, zbog takvog ponašanja ministra. Dovoljno je što smo to dobili u obrazloženju na ove amandmane. Vidite šta nam je ministar napisao, rekao nam je, za neprihvatanje ovog amandmana da minuli rad bude 0,5 umesto 0,4, zato što je neophodno da on reaguje i da promeni Zakon o radu na ovaj način, jer kaže da je to mogućnost da se otklone suprotnosti pojedinih rešenja u Zakonu do kojih je došlo usvajanjem jednog broja amandmana narodnih poslanika podnetih na Predlog zakona o radu, odnosno radi otklanjanja nepotrebnih administrativnih procedura i usklađivanja i preciziranja obima pojedinih prava zaposlenih.
Još samo da mi kažete da je to ona Jelena Orlić pisala, koja nijedan dan nije provela ni u fabrici, niti u proizvodnji da zna kako se teškom mukom zarađuje novac, ministre Laloviću, onda taman da sve začinite kod ovog obrazloženja.
Ako ste častan čovek podnesite ostavku na mesto poslanika, jer se na ovaj način rugate samom sebi, odnosno poslanicima koji imaju to pravo da ovde stvore većinu i da promene predlog zakona. Ovim ste hteli da nam kažete da je nepotrebno i besmisleno da podnosimo amandmane zato što mora da se poštuje reč predlagača. Zašto da mi onda reagujemo amandmanima i zašto da pokušavamo da ubeđujemo svoje kolege koje pripadaju vladajućoj strukturi da prihvate naše amandmane, ako im šaljete jasnu poruku da to nije dobro.
Poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije su oni koji biraju Vladu i svakog ministra. Mi za vas nismo glasali. Nikada nećemo biti za takva kadrovska rešenja po principu kvota, ucena, pritisaka, nestručnosti, nekompetentnosti, kako ste vi sebe skupili u Koštuničinu vladu, ali budite sigurni da će ovo građane da košta zbog toga što ovo rešenje direktno zadire u njihove džepove.
Koliko god da računate, da kontrolišete budžetska sredstva, znajte da ste nekom, pa makar to bilo u toku meseca na njegovu platu i za kilogram hleba, oduzeli hleb od usta ili bilo šta što je mogao da kupi svom detetu i sebi da se prehrani.

Nemate zbog čega da mi se izvinjavate, gospodine Markoviću. Znate, revizor, to je sad diskutabilan pojam, a i osoba koja će taj posao da radi. Nije svejedno ko vrši reviziju budžeta –onaj ko je blizak i organizaciji kojoj vi pripadate i aktuelnim vlastodršcima. Naravno, da to ne može da uradi na objektivan način.
Vi kažete da će biti raspisan, hoće, ali kako su u ovoj državi svi tenderi do sada namešteni, tako ćete, kao što se kadrovisalo i u pravosuđu, (a imamo to gorko iskustvo u periodu od 2000. do 2003. godine, to znaju i poslanici koji su i tada imali mnogo primedbi na takav izbor nosioca pravosudnih funkcija) imaćemo prilike da vidimo. Ali, o tom-potom, sačekaćemo i oktobar mesec da vidimo šta će on da ustanovi, a onda ćemo mi da izađemo sa svojim podacima i sa našim saznanjima, naravno.
Što se tiče amandmana koji sam podnela, u ime poslaničke grupe SRS, na izmenu i dopunu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, član 15. se odnosi na član 90, odnosno stav 3. osnovnog Zakona. Ako bi se ovaj član usvojio, u ovakvoj formi i prethodni, o kome je govorila koleginica i o kome je govorio gospodin Krasić, znači i prethodno poglavlje i ovo sada, koji u članu 90. osnovnog Zakona definiše kako se vrši popis nepokretnosti, a i popis pokretnih stvari, nešto bi se desilo, samo sada kroz instituciju, kao što je najviše zakonodavno telo – Skupština. Usvajanje ovakvog zakona nastavak je jednog protivustavnog i protivpravnog ponašanja, slično onome, u onoj čuvenoj akciji, to ove propale dosmanlije znaju, jer je to sprovodio Dušan Mihajlović i o tome se ovih dana, takođe, govori – "skalpel", posle akcije "Sablja".
To isto kao što su i oni tada radili,(samo zloupotrebljavajući ljude zaposlene u MUP, naročito u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala i kroz jednu represiju koja je vršena tada, uz asistenciju MUP pod patronatom Dušana Mihajlovića) vi želite da uradite, dajući takva ovlašćenja, potpuno suprotna Ustavu, poreskim izvršiteljima.
Zaista, ako pogledate šta stoji u ovom članu 90, odnosno 15. (ovoga koji se menja) videćete da to nije normalno. Navedite jednu državu u kojoj je moguće da se na ovakav način zalazi u dve druge pravne dimenzije ili forme – i u imovinsko-pravne odnose i u porodične odnose.
Ovaj stav 3. se menja da bi glasio, a slušajte ovaj Dinkićev izum, u članu 90. stav 3. reči – a na osnovu sudskog rešenja i u stan poreskog obveznika. Ono sudsko rešenje, koje će ovaj izvršitelj da isposluje po članu 89. o čemu je malopre bilo reči – da ima pravo da uđe u stan poreskog obveznika ili člana porodice sa kojim poreski obveznik živi u domaćinstvu i da vrši popis stvari.
Zamislite, evo i vi gospodine Markoviću, hipotetički, a i svaki poslanik ovde, koji je prisutan, obraćam se kolegama poslanicima da im se desi, recimo, da, ne daj bože, ali moguće je tako nešto, supruga nekoga od njih izvrši poresku utaju. Dođe poreski izvršitelj, (isposluje ovo rešenje kod nadležnog suda) kuc, kuc, na vrata, dobar dan – da li ste vi suprug te i te osobe? Jesam. Da li je ona tu – ona je izvršila utaju poreza, doneo sam rešenje; a inače dolazi sa ovlašćenjima koje je Đelić dao u osnovnom tekstu Zakona, gde mu nije prošao onaj deo (pod pritiskom, javnosti, a pre svega poslanika) da taj poreski izvršitelj može za pojasom da ima i pištolj.
Mi smo se onda zaista čudili jednom takvom rešenju, pa smo rekli – dobro, ako si to već predvideo da može i pištolj da nosi, onda lepo naloži u koji deo prostorije, kada uđe u poslovni prostor, (da li na kasu ili na orman) treba da odloži taj pištolj. Pošto to nije prošlo, ovaj sada tako dolazi i kaže: da li je supruga tu, ona nije, ja sam došao da izvršim popis stvari, jer ovde piše – i u stan, gde poreski obveznik živi, a nije vlasnik stana. Na tu suprugu se taj stan ne vodi, suprug možda i ne zna kakvo je ona delo počinila, a dođe poreski izvršitelj i traži da izvrši popis stvari. Ovaj ga, maltene, uhvati za uvo i izbaci napolje, kaže – kome si ti došao da popisuješ stvari, kakve ja veze imam sa tim što je moja žena to i to uradila, a možda ga nije ni obavestila.
Dakle, teorijski je to moguće. To sam malo iskarikirala. Međutim, jasno vam je da je nemoguće da se na ovakav način igrate sa nečim što je pravno nemoguće i ne znam u kojoj državi uopšte to postoji. Kako da date takva ovlašćenja poreskom izvršitelju da ulazi u posed koji nije posed poreskog obveznika?
Može da se desi da je u pitanju neki drugi slučaj; da najstariji domaćin porodice više nije živ, da je ostavio dva ili tri sina, da su oni članovi porodičnog domaćinstva, da se još uvek vodi ostavinska rasprava o tome kome će koji deo nasledstva da ostane. Jedan od te dvojice ili trojice sinova je izvršio poresku utaju, dolazi poreski izvršitelj, kako će on da zna, u okviru domaćinstva, u kome nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi, ne zna se još uvek šta je čije, da izvrši popis stvari?
Ako vi hoćete ili ako Mlađan Dinkić ima takvu fantastičnu (pod znacima navoda) ideju da ovakve odredbe inkorporiše u ovaj osnovni tekst Zakona, na takav način stavlja u zaista smešan položaj poreske izvršitelje. Ako vi to prihvatite, uz ova dva najočiglednija primera koja mogu da se dese, a milion je takvih situacija (nekih drugih i sličnih), u stvari, onda je to izigravanje i onoga što je ovaj zakon, odnosno što bi trebalo da predstavlja i nemogućnost da se u pravom smislu reči izvrši naplata poreza. Ne na ovakav, pre svega, nakaradan, u samoj osnovi sve ove izmene su represivne, način na koji to ne može nikako da se izvede.
U prethodnom članu se jasno vidi da poreski izvršitelj, pošto navodno isposluje rešenje, pod hipotezom da se usvoji predloženi član 89. meni onda Vlada odgovara i kaže – ništa to nije suprotno, nije suprotno ni Ustavu, ni zakonu, da poreski izvršitelj, na osnovu sudskog rešenja, uđe. Prvo je pitanje kako će on uopšte da dođe do tog sudskog rešenja i kako je moguće da bez prisustva sudskog izvršitelja taj dođe i da vrši popis stvari?
Dalje se predlagač zakona ukopava sve više i više. Jer, znate, ako on osnovne stvari ne zna, ako ne zna kako to funkcioniše, bar bi morao ovde, živi na ovom podneblju, da zna da u Srbiji ima mnogo nerešenih, (u okviru tih porodičnih imovinsko-pravnih odnosa) ovakvih situacija.
Onda taj poreski izvršitelj mora da sagleda i da vidi, pre svega, ne može na takav način da vrši procenu stvari. On je odredio iznos do kojeg to može, u zavisnosti od toga koja vrsta robe je u pitanju – i sam predlagač, odnosno Vlada mi odgovara, da neprihvatanje ovog amandmana, nije u suprotnosti sa Ustavom i zakonom, a jeste.
Ako je pravo svojine i pravo privatne svojine, nešto što je neprikosnoveno i po slovu aktuelnog Ustava i svakog budućeg, naravno, to je jedna kategorija koja ne treba da se promeni u toj formi, nešto što mora svako da poštuje u ovoj državi. Kako možete onda da glasate za ovakav Predlog zakona – da se upada na posed gde je prijavljen sa svojom adresom poreski obveznik, a da on nije vlasnik tog poseda, odnosno imanja, odnosno domaćinstva u kome živi?
To je, ne samo flagrantno kršenje Ustava i svih drugih pozitivnih zakonskih normi, nego će u praksi, ako se neko usudi, (a verujem da još nema takvih ljudi koji mogu na takav način da primenjuju ovaj zakon, da su poreski izvršitelji, a da sve ovo ne znaju) da se usude da krenu i da se ponašaju po članu 89. i po članu 90. – jednostavno, u praksi će da se pokaže da to nije moguće. Ovo su samo dva primera, koja sam navela.
Ali, kažem vam, zaista, kod onoga koji neće da izvrši poresku obavezu, a poreski izvršitelj dođe na mesto, odnosno adresu gde je on prijavljen i gde živi u okviru domaćinstva, gde nema ništa u vlasništvu, to ne može da se izvrši i ovaj član zakona je praktično neprimenljiv u svakom smislu, kao i prethodni 89.

Dame i gospodo narodni poslanici, tarifni sistem koji nam je podneo Mlađan Dinkić, u ime Vlade Republike Srbije, nije samo puko usklađivanje nomenklature sa članicama EU, već je zaista jedan najperfidniji mogući metod uništavanja srpske privrede i zaštite uvozničkog lobija koji je toliko jak, od dolaska pučista na vlast posle 5. oktobra, da je produkovao spoljnotrgovinski deficit u iznosu od 12 milijardi evra. To je nešto što je neizdrživo za srpskog seljaka i za srpsku industriju, za prehrambenu industriju.
Amandman koji sam podnela na Odeljak koji tretira žive životinje; proizvode životinjskog porekla, odnosno Glava 2. – Meso i druge klanične proizvode za jelo, gde u ime SRS tražim da stopa za uvoz bude viša za 20%, da, umesto 30%, bude 50%, je opravdan, s obzirom na to da su svi pokazatelji, pa i oni koji su urađeni od strane Komisije za procenu stabilizacije i pridruživanja, (a kada će to biti, što bi rekli naši Srbi – "ne lipši magarče do zelene trave", 2024. ili 2026. godine i kada se raspadne EU) je došla do nepobitnih činjenica vezanih za strateške poljoprivredne proizvode, odnosno za proizvode iz oblasti stočarstva i njihovog odnosa prema domaćem tržištu, a misli se na cene, mogućnosti izvoza i obima izvoza u periodu od 2001. do 2004. godine. Ti rezultati su poražavajući.
Oni su naveli, u tom svom planu za preferencijale i potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovini za neke od proizvoda, kako su zainteresovani za srpsku prerađivačku industriju i za proizvode od mesa i mesne prerađevine, ali da ih nema dovoljno na našem tržištu, da su niskog kvaliteta proizvodnje, zbog loše tehnologije – pa im je onda mnogo lakše da preko srpskih tajkuna (onih koji su bliski vlasti, naročito, onih koji su bili bliski DS u periodu od 2000. do 2003. godine,) da za džab-džabe kupe komplekse poljoprivrednog zemljišta, srpske klanice, srpske proizvodne pogone. I, da oni sa tim vrućim kapitalom, odnosno novcem, dođu na naše tržište, a uz to radnici ostaju bez posla i u toj celoj propasti se dalje ne vidi kraj.
Liberalizacija cena u periodu od 2000. do 2003. godine, zapravo od januara 2001. do 2003. godine izvršena je za 99,9% proizvoda, osim za neke vrste usluga. Mada je njihova liberalizacija kasnije otpočela 2003. godine, a naročito je bila izražena kada je u pitanju cena onoga što je osnovni životni proizvod, ali samo u domenu uvozničkog lobija i onoga što njima odgovara da diktiraju svoj tempo na tržištu. To se jasno pokazuje kroz uvoz onoga što se u Srbiji mnogo bolje proizvodilo decenijama, ali sada nema gde da se proizvodi.
Ako vidite ukupnu strukturu, pored ove kampanje Ministarstva da kupujemo domaće, u bilo kom supermarketu, bilo kojoj prodavnici videćete da je mnogo veće učešće strane robe, pa i kada su u pitanju i mesne prerađevine, nego ove domaće.
Vi se vrlo dobro sećate, neki iz ranog detinjstva, neki iz mladosti, da je nacionalni brend, pa i brend one bivše Jugoslavije bila pašteta koja se proizvodila u Mesnoj industriji "Crvena zvezda" Kragujevac.
Ako se sada pitate ili ako ne znate šta je sa jednim od takvih proizvoda, koji su bili izuzetno visokog kvaliteta, izuzetno zastupljeni na našem i na svetskim tržištima, a posebno tržištu koje gravitira oko Evropske unije, pa i onih zemalja koje nisu i ako to uporedite sa onim što je ta fabrika doživela, (a opstajala je i proizvodila za vreme sankcija, i u periodu DOS vladavine) doći ćete do toga da je odlukom tadašnjeg ministra za privatizaciju i tadašnje Vlade fabrika otišla pod stečaj; potpuno razvučena i pokradena oprema za proizvodnju, radnici ostavljeni na ulici i već dve i po godine se vodi spor pred nadležnim trgovinskim sudom.
Jedan od uslova tog tzv. vašingtonskog sporazuma, kome stremi Evropska unija i Svetska trgovinska organizacija, liberalizacija cena, formiranje slobodnog tržišta navodno i privatizacija. Kada imate u vidu da je izvršena takva bezočna pljačkaška privatizacija u periodu od tri godine i da je Fabrika "Crvena zvezda", dakle jedna od najpoznatijih mesnih industrija, ne samo kod nas nego i na Balkanu, sistematski uništena i pitanje je da li će ikada da se oporavi, o čemu vi onda da pričate i kako da pregovarate sa onima do čije vam je harmonizacije stalo. I, šta da im ponudite? Oni sami kažu da toga nema dovoljno ni za naše tržište i ne znam kakve preferencijale da vam daju šta da im izvezete. Da pitate jednog srpskog seljaka koji se možda u ovo doba (dok polovina od vas drugi, treći put ruča, ide na kolače i na kafu,) vraća sa pijace, koja je danas cena prasića na tržištu, dobićete odgovor da je 120,00 ili 130,00 dinara u zavisnosti od toga na kojoj je stočnoj pijaci u Srbiji taj seljak bio. Da ga pitate da li mu se to isplati i koliko mu je potrebno da uhrani jedno prase do 25, 30 kilograma. Dobićete odgovor da je to mnogo, da su koncentrati skupi, da je stočna hrana izuzetno skupa, da su njemu porezi sve veći i veći.
Pored toga što je potpuno uništen stočni fond i sistematski uništavan u periodu od 2000. do 2003. godine, vrši registracija poljoprivrednih domaćinstava, ali ne više sa prosečnim stočnim fondom kakav je nekada bio zadovoljavajući u Srbiji, nego je to par prasića, eventualno dve krave ili jedna junica, doći ćete do podatka da oni jedva imaju za prostu reprodukciju. Kako onda da računate na to da će klanice i one koje su opstale u Srbiji moći po povoljnim cenama da otkupe ili da proizvode. Kako je moguće da mislite da ćete imati dovoljno za izvoz kada se na takav način uništava stočni fond i kada nema dovoljno subvencija.
Vidite, vi ste se kroz ovaj predlog zakona i kroz sve one zakone o kojima smo pričali ovih dana, usko vezali za tu i takvu politiku koja je donela izuzetno negativne efekte u mnogim zemljama koje su se priključile Evropskoj uniji.
To vam je taksativno nabrojao gospodin Zoran Krasić i za politiku koju diktira MMF. Niste se zapitali da li je normalno da sve to slepo prihvatate na račun uništenja srpskog seljaka i srpske poljoprivrede, kada se ima u vidu da MMF u zemljama koje su po njihovim kriterijumima visoko razvijene izuzetno subvencioniše poljoprivredu.
U pregovorima i aranžmanima koje ima sa, uslovno rečeno, siromašnim i nerazvijenim zemljama kakva smo mi sada zemlja (zbog pogubne ekonomske politike), nažalost, ne daje mogućnost da se vrše iz budžete veće subvencije za poljoprivredu i nema ih ni u ovom budžetu, ni u onom od prošle godine, ni u jednom od 2001. godine.
Iako promovišu kroz taj vašingtonski sporazum i kroz politiku Svetske trgovinske organizacije slobodnu trgovinu ili liberalizaciju cena, oni veoma dobro znaju da štite svoju privredu, a o tome nedvosmisleno govori jedan podatak. U čeličnoj industriji u koju su uloženi veliki kapitali u SAD dve decenije nije bilo nikakvih investicija.
Nije se investiralo u novu tehnologiju, već je ona tako stagnirala punih 20 godina i ta njihova industrija je postala nekonkurentna, baš kao i naša u mnogim segmentima zbog toga što se u nju ne investira, baš kao i naša poljoprivredna proizvodnja i stočarska proizvodnja. Tada je američka Vlada kao super sila uprkos članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, uprkos tim proklamovanim metodama i navodnim principima iz tog sporazuma i preko MMF odlučila da jednostavno uvede carine na uvoz čelika.
Kako se ponaša Vlada, ova čiji vi kontinuitet u načinu vladanja, (kada je ekonomska sfera) nastavljate, onda DOS preko ove sada, imamo prilike da vidimo i kroz ovaj predlog carinske tarife, ne samo za meso, mesne prerađevine, već za ono što je najveća boljka onog zdravog dela srpske privrede danas kada je u pitanju metalurgija, kada je u pitanju kompletna naša industrija, kada su u pitanju sve prerađivačke grane i nije vam, (to vam opet ponavljam i rekla sam vam prilikom rasprave u načelu) dovoljno što ste pritiskom na zeleni taster, (a mi vas u tome nismo ni ometali) usvojili rezoluciju kada je u pitanju srpski tekstil, kada ništa niste uradili, niti je to uradila ova vlada da se izvrši pomak u toj nekada najprofitabilnijoj privrednoj grani u našoj zemlji.
Očigledno, da, kroz jačanje uvozničkog lobija i kada je taj segment u pitanju sistematski se uništava srpska privreda.
Vi hrlite ka tome da izvršite harmonizaciju sa Evropskom unijom i nomenklaturu na način na koji oni to traže. ni ova Vlada Vojislava Koštunice, baš kao i prethodna Zorana Živkovića, nije još uvek u stanju da do kraja izvrši korespondenciju carinskih tarifa i carinskih stopa sa drugom republikom članicom državne zajednice.
Uprkos postojanju tzv. Akcionog plana i procesa harmonizacije carinskih stopa, koji traje skoro tri godine i uprkos nastojanjima onda Demokratske stranke, preko velikog privrednika i poznavaoca te oblasti Čedomira Jovanovića, da se izvrši harmonizacija kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi, vi niste bili u stanju da to uradite. Naravno, zbog toga i zbog činjenice da slabo vladate i da ne možete da se suprotstavite takvoj politici koju u drugoj republici vodi separatistički režim Mila Đukanovića, koji je jednostranom odlukom, izrazito političke prirode, jednoga dana obustavio odlazak vode iz Srbije u Crnu Goru, ne možete onda da ubedite srbijansku javnost da ste u stanju da zaštite od nelojalne konkurencije i od uvozničkog lobija našu poljoprivrednu, odnosno stočarsku proizvodnju.
Vidim da je nekima mnogo interesantnije da se domunđavaju, gurkaju i da pričaju o svemu i svačemu nego o tome kako danas živi srpski seljak, koja je cena žive stoke na srpskim pijacama i koliko treba da se ona prehrani. Ali sve će to pre ili kasnije vama da se obije o glavu, mislim pre, zato što će po onoj narodnoj da radi "kuka i motika" jer ovaj jadni srpski seljak (koji je danas došao sa pijace i koji mora da proda prase po ceni od 120 dinara žive mere, a ko zna koliko mu treba da ga proizvede,) neće više moći da trpi ni Dinkića, ni Koštunicu i sve ostale koji su pokupovali i naše klanice i poljoprivredna gazdinstva, sve za džab-džabe a ljude ostavili bez posla, a novim nametima i ovakvim carinskim tarifama nastavljaju da uništavaju srpsku privredu.
Jednostavno, protiv toga nećete moći. Tenzije zbog bede i siromaštva i zbog toga što je prihvatanje takve politike i takvih diktata pogubno za srpsku poljoprivredu i za privredu uopšte, skupo će da košta vas u političkom smislu. Jedva čekam, jer dolazi vreme srpskih radikala, ali dotle će, nažalost, jadni narod da strada, a ponajviše srpski seljak.

Dame i gospodo narodni poslanici, još nekoliko reči o ovom amandmanu na član 3, jer ću kasnije i o svom amandmanu da govorim.
Jednostavno, mi ne možemo da dopustimo, mi srpski radikali, da se ovako jedna skandalozna kontragarancija ratifikuje u najvišem zakonodavnom telu, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i zamoliću kolege koje čine vlast i iz vladajuće su garniture, neka obrate pažnju na tekst obrazloženja za ovu kontragaranciju.
Videćete da su tu, u najmanju ruku, pobrkane babe i žabe i da ćete odobriti nešto za šta nećete znati gde se i kako koriste sredstva. Član 3. za koji predlažemo da se briše, obratite malo više pažnju, kaže da je korisnik kredita iz člana 1. ovog zakona u Republici Srbiji Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije".
Pogledajte kako izgleda u razlozima za donošenje zakona četvrti pasus i šta tu piše – prema Sporazumu, kredit u iznosu od 50 miliona američkih dolara Vlada Republike Poljske daje za finansiranje projekata u oblasti energetike i rudarstva, ekologije i poljoprivrede. Kredit će se koristiti za finansiranje 95% od vrednosti zaključenih ugovora između preduzeća iz Republike Poljske i preduzeća iz Savezne Republike Jugoslavije, za isporuke Republike Poljske u Saveznu Republiku Jugoslaviju mašina, opreme i materijala proizvedenih u Poljskoj, kao i usluga, uključujući i tehnologije." Takođe, ovaj sporazum podrazumeva da visina ne može prelaziti iznos od 52 miliona dolara itd. Udeo ulaganja u mašinama, uređajima, materijalima, tehnologiji i uslugama poljskog porekla u okviru ovog sporazuma ne može biti manji od 80%.
Kada se Vlada Zorana Đinđića, a kasnije Zorana Živkovića odlučila na takav korak, naravno uz svesrdnu podršku tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade Miroljuba Labusa, da krene u ovakav način zaduživanja, mi smo ih upozorili i upozoravamo vas da ovo ne radite iz prostog razloga što je većina ovih sredstava utrošena, a vi ćete sada da aminujete nečemu za šta ne znate kako je novac utrošen.
Ako su ovde ubačeni rudarstvo, poljoprivreda, obnova tehnoloških procesa u pojedinim preduzećima, onda morate kao narodni poslanici i svi mi zajedno da znamo gde se pare troše, svaki cent. Ovde nema nikakve specifikacije. Mi smo na insistiranje našeg predsednika dr Vojislava Šešelja kod prve kontragarancije za neki kredit od jedne nemačke banke 2002. godine tražili da nam se naknadno – naravno to je tada obećao predsedavajući Skupštine, ali nikada nismo došli do te specifikacije – tačno da koliko je i kojih sredstava i opreme iskorišćeno za elektroprivredu od tadašnjih 50 ili možda čak 90 miliona dolara.
Nemojte da se igrate ovakvim stvarima. Ako je ovde predlagač u prvom delu rekao, u članu 3, da će korisnik ovog kredita, ne znamo ni pod kojim uslovima, ni sa kojom kamatom, ni šta je sve tačno kupljeno od mašina i opreme, Republika Srbija, da koristi za obnovu i rekonstrukciju elektroprivrednih postrojenja, kako je onda moguće da se ovde pojavljuju i drugi korisnici tog kredita. To je u najmanju ruku sumnjivo, a da ne kažem da je to velika mogućnost za pljačku i ko zna gde je razvučeno ovih 50 miliona dolara, jer mi nemamo nikakav uvid u to gde je novac potrošen. Da li dobijamo to u završnom računu budžeta? Ne dobijamo.
Mi smo odobrili da jedno preduzeće, čiji je osnivač Republika Srbija, a na koje su šapu bacila ova dvojica kriminalaca Hamović i Lazarević, u procesu početog restrukturiranja i buduće privatizacije koristi navodno 50 miliona.
Znate, mnogi od vas su učesnici u vršenju vlasti na nivou lokalne samouprave i tačno znate da jedinica lokalne samouprave za donaciju, za kredit, za bilo kakvu pozajmicu od bilo koje poslovne banke u zemlji i u inostranstvu mora da ima specifikaciju troškova.
Mi ne želimo u tome da učestvujemo i bićemo odlučno protiv toga. Mi smo samo puki izvršioci za odobravanje trošenja ovolikih para, a mi konkretno ne znamo za šta. Piše to, ali je uvijeno u oblande. U članu 3, za koji kolega traži amandmanom da se briše, stoji da će da koristi "Elektroprivreda". Ovde se pojavljuju neki drugi, pa su potencijalni korisnici neka poljoprivredna preduzeća ili ustanove koje se bave zaštitom životne sredine.
Šta je onda ovo? Gde ide tih 50 miliona? Kasnije ću po amandmanu koji sam podnela da govorim o činjenici da se građani Srbije pljačkaju na jedan beskrupulozan način, jer im se svakog meseca određeni iznos, trošili ili ne trošili struju, uzima od računa i onda se postavlja pitanje gde ovolike pare idu.