Neozbiljno se ponašate, predsedniče. Tražila sam ...

Gospodine ministre, veoma kratko, ovo vam je već drugi put (a dva različita zakona su u pitanju, Zakon o radu i sada zakon o porodici) kako se stalno pozivate na ′80. godinu. To je godina u kojoj ste vi bili teško pogođeni, zato što je vaš ideolog Josip Broz te godine, hvala bogu, na sreću svih nas, preminuo, i vi imate taj problem i stalno vam je ′80. godina u glavi. Još samo da mi kažete - donet je zakon u maju mesecu, i znaću kompletnu tragediju vašeg slučaja da shvatim na pravilan način.
Ako prigovarate, u konkretnom slučaju meni, zbog toga što stavljam primedbu na tazbinske srodnike i na sklapanje braka po pozitivnim zakonskim propisima iz 1980. godine, moram da vam kažem da sam ja i te 1980. godine, iako sam u to vreme pohađala osnovnu školu, ideološki bila dijametralno suprotstavljena vama.
Posle 1990. godine došao je način i prilika da se većinska Srbija tako izjašnjava i da tako razmišlja, a te dogme i ono u čemu ste vi zarobljeni celog života jeste nešto sa čime vi morate da se suočite.
Istinski osećaj svakog pripadnika srpskog naroda, a naročito vernika Srpske pravoslavne crkve, a rekla sam vam - i drugih hrišćanskih veroispovesti, ne dozvoljava ovakav način tretiranja odnosa kada su u pitanju tazbinski srodnici.
Zato vas ubuduće upozoravam, kada god vam padne na pamet 1980. godina, a meni se obraćate, da se setite da sam ja ipak u to vreme bila neko ko nije mogao da utiče, naročito na taj ozloglašeni režim i na način na koji su se oni ponašali, oni delegati što su šetali, ulazili u ovakvu salu; zato je verovatno ovako i napravljena, jer im je služila za parade, da izglasavaju takve dekadentne zakone.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, imam utisak da vam ovaj zakon nije prijemčiv i da ne možete ni sami da se složite sa mnogobrojnim odredbama i sa onim što on predviđa.
Vi, kao pravnik i kao profesor univerziteta, teško da možete za ovaj zakon da kažete da ima sistemski karakter.
Pripremajući se za ovu tačku dnevnog reda podsetila sam se na, a vi ste dali neki predmet, početak osnivanja agencija u Srbiji i na činjenicu da vi imate tri sistemski različite vrste agencija, a jedan zakon, koji je, u narodnom žargonu, zbrda-zdola napravljen.
Ako vam pročitam prvu rečenicu u obrazloženju videćete da sam u pravu, kao i uvažene kolege narodni poslanici koji su voljni da sve ovo u 01,30 slušaju. Za nas, kojima je, odnosno pojedinima je popustila koncentracija ovo je potpuno nesuvislo obrazloženje koje do sada nije prikazano, niti se pojavilo u nekom obrazloženju zakonskog teksta. Kaže, pored ustavnih osnova za donošenje zakona, razlozi za donošenje zakona: "Razvoj uprave i širenje njenih poslova nalažu potrebu za stvaranjem novih, novim poslovima prilagođenih statusnih oblika koji su u stanju da izvršavaju nove poslove"
Ako neko od vas može da razume šta ova rečenica znači, i u 10 ujutru i u 01,30, ja mu odajem priznanje, ali mislim da je ovo zaista neprihvatljivo zato što u suštini zakon ne donosi ništa novo, osim što vi želite da nešto što je naišlo na veoma negativan odijum javnosti legalizujete na ovaj način.
Malopre mi je kolega uzeo za noćas ekskluzivno pravo da spomenem prvog među krivcima – Aleksandra Vlahovića, bivšeg ministra za privredu i privatizaciju, ali vratiću se korak nazad i podsetiću vas na nekoga ko se zove Božidar Đelić.
Dakle, to je čovek koji je došao 2001. godine u Srbiju, odnosno tada počeo da ministruje, otpočeo kroz paket zakona u aprilu 2001. godine da nam promoviše agencije kao takve. Onda su se one neverovatnom dosovskom progresijom množile. Samim tim, reakcija javnosti je bila sve negativnija i ono što je danas najveća boljka u Srbiji jeste postojanje Agencije za privredu i privatizaciju, a i – ni malo važna po svom "značaju", jer zaista ogromnu štetu nanosi zaposlenima u zdravstvu i pre svega građanima koje to pogađa zato što su poreski obveznici i samim tim pune budžet – Agencija za lekove i zdravstvena sredstva.
Nivo, odnosno stepen kriminala koji je do sada otkriven, pranje novca i sve ono što su uradili funkcioneri, zapravo oni koji nikako, po mom skromnom ubeđenju, neće doći pod udar Zakona o sukobu interesa pri vršenju javnih funkcija, jeste nešto što je zaista u Srbiji nezabeleženo u poslednjoj deceniji.
Kada se oni koji su ojađeni, a uglavnom su to radnici koji su stavljeni bez posla u procesu privatizacije, obrate Agenciji za privatizaciju (jer najčešće su narodni poslanici iz ovog saziva imali susrete sa ljudima iz te agencije), dolaze do neverovatnog stepena osionosti, bahatosti i nerazumevanja i pre svega njihovog tumačenja.
Da su oni u pravu, da ne može ništa da se vrati na početak, da ne mogu da utiču na dalji tok privatizacije. I, onda se postavlja pitanje zašto se osnivaju agencije i kakva je njihova svrha.
Pre mesec dana, nešto manje, ministar Velimir Ilić nam je govorio o Zakonu o poštanskim uslugama. Kolege poslanici, moram da vas podsetim da je tu ustanovljena jedna agencija i da je jednim amandmanom, gle čuda, plata direktora agencije, predsednika upravnog odbora i članova upravnog odbora smanjena za celih 20 posto, a suma je bila neverovatna i čak mnogo veća nego ova neprimerena poslanička plata koju ste vi dodelili sebi i na taj način pokazali kako tretirate današnju ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji.
Nije bilo potrebno da vam kažem samo ovu rečenicu da se trgnete iz sna, vi koji ste možda zaspali, a da vas podsetim na to da radnici u Srbiji koji traže posao, a njih je danas preko milion, nažalost, ne mogu da prihvate da se na ovakav način, kroz tri vrste agencija, one ustanovljavaju.
Pre svega, zbog toga što nije tačno, kao što stoji u članu zakona koji nam je predložen i za koji sam sigurna da ne može sigurno da naiđe na odobrenje od strane ministra, da javna agencija vrši razvojne i stručne poslove, saglasno svrsi svog osnivanja, najpre zbog toga što znamo da je ove godine izdvojeno 12 miliona evra za finansiranje svih dosadašnjih agencija. Ako se tom progresijom nastavi, kao što jedan kolega ovde reče, treba nam još na desetine agencija, onda će se taj iznos za sledeću budžetsku godinu popeti možda do neverovatnih dve, tri ili pet milijardi dinara.
Čemu to i šta su one učinile, a pogotovo Agencija za podsticanje preduzetništva, razvoj malih i srednjih preduzeća, rekla sam vam na primeru Agencije za privatizaciju – da bi se poboljšao opšti privredni ambijent. Kome i čemu danas služi Agencija koja vrši poslove iz nadležnosti zdravstva i prometa zdravstvene opreme i lekova? To je danas najpogodnije tlo za vršljanja i za kriminal najgore moguće vrste. Zaposleni u zdravstvu u celoj Srbiji znaju da je to tako. Samo neke od primera vam je danas ovde rekao kolega Paja Momčilov.
Da li vi smatrate, ako su neki od vas, ali sada se ispostavilo samo deklarativno, bili kritičari prethodne DOS-ovske vlasti, da nas ovakvi zakoni vode u bolju budućnost i stvaraju mogućnost da ova zemlja ide putem napretka i da se u svim segmentima društvenog života za koje su predviđene agencije stvara neki napredak? Mi mislimo da to nije slučaj. Nagomilane funkcije, direktori, upravni odbori i, naravno, svemu tome da aminuje Narodna skupština, kao najviši zakonodavni organ, ne samo da nije dobar put, već je potpuno bespotreban.
Kao što reče gospodin Aleksandar Vučić, niti ćete imati mogućnost da, na osnovu prošle godine u aprilu mesecu usvojenog Zakona o sukobu interesa pri vršenju javnih funkcija, kontrolišete ove ljude koji će da vršljaju i da troše budžetska sredstva (opet vam ponavljam, preko milijardu dinara, odnosno 12 miliona evra), niti ćete pomoći bilo kome u Srbiji danas kome je ta pomoć najpotrebnija.
Zar nije bilo normalno da se odreknete takve vrste "usluga" koje se ustanovljavaju ili su ustanovljene agencijama, a da 12 miliona evra preusmerite onima kojima je danas u Srbiji najpotrebnija pomoć: za zdravstvenu, socijalnu zaštitu, za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji, za sve ono što danas od vas traže građani Srbije, za školstvo, za zdravstvo.
Ovo što se danas napravilo i što mi danas u Srbiji imamo ispraviće se ne jednim potezom pera, ali stavljanjem van snage i ovog zakona i ispravkom kroz sve zakone gde postoje te agencije. To će se desiti veoma brzo. U sledećoj budžetskoj 2006. godini vlada srpskih radikala, i eventualno nekog njenog koalicionog partnera, ako nam bude bio potreban, neće u budžetu predvideti sredstva, ni jedan jedini dinar, a kamoli milijardu, za raznorazne agencije koje se legalizuju ovim zakonom.
Sve ćemo da ih ukinemo i time stvorimo mogućnost da ministarstva nadležna za poslove za koje su osnovana vrše svoju funkciju, a da građani ne izdvajaju od teško stečenog novca u budžet za finansiranje ovakvih i nekih drugih, ne daj bože novih, agencija.

Dame i gospodo poslanici, gospodine predsedniče, posle 24 sata čekanja imam mogućnost da obrazložim amandman na član 243. zakona, koji sam podnela.

Moram samo da konstatujem da u toku jučerašnjeg dana za sve ono što se dešavalo imam samo jedan komentar, ako mi dozvolite na početku današnje rasprave, pažljivo sam pratila šta se dešavalo čekajući da dobijem reč i da obrazložim, po meni, najvažniji amandman na Predlog zakona, jer kako je i sam ministar rekao, meni, a i na nacionalnoj televiziji kada je gostovao pre dva dana – ako prihvatite ovaj amandman on će da povuče zakon. Znači, zakon nikako "ne valja", a sa ovim amandmanom i nekoliko pre toga mogao bi da se popravi.

Ono što se juče desilo je zaista nešto za šta ja samo imam reči potvrde, ne hvale, naravno, ali konstatujem, s obzirom na to da vas poznajem dugi niz godina, da sve ono što ste rekli jedni o drugima je apsolutno istina. Verujem da ste bili u pravu kada ste jedni o drugima sve ono juče govorili.

Što se tiče amandmana na član 243 – radi se o zahtevu Srpske radikalne stranke, a pre toga Socijalističke partije Srbije i Nove Srbije, da se poslanici u danu za glasanje većinom odluče da pomognu građanima Srbije, radnicima. To od vas traže danas prisutni predstavnici sindikata u Skupštini Srbije, svi građani i svi oni koji znaju da bi se njihova prava grubo prekršila neusvajanjem ovog amandmana, odnosno neučestvovanjem i negarantovanjem Vlade Republike Srbije za potpisivanje opšteg kolektivnog ugovora.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, danas najoštrije protestujem, u ime svih građana, a pre svega radnika Srbije, što ovde nije prisutan ministar Lalović. Predsedniče, ja sam vas juče upozorila, odnosno zatražila od vas da mi kažete gde se ministar nalazi, a vi ste u šaljivom tonu rekli da iz te perspektive ne znate da li je on ispred, jer gledate napred u nas. Saznala sam da je popio tri kafe i šetao tri sata po hodniku, toliko da građani znaju.

Dakle, potrebno je da Vlada Republike Srbije bude garant za potpisivanje opšteg kolektivnog ugovora. Zbog čega to kažem? Ne zbog ovakvog obrazloženja koje je potpuno neprihvatljivo, nego zbog činjenice da mnogi veliki sistemi u našoj zemlji nisu privatizovani.

Ja ću da vam govorim danas, pošto će i druge kolege srpski radikali da iznose mnogobrojne primere, recimo, o sistemu grupe "Zastava automobili" Kragujevac.

Potpuno je neprihvatljivo da ministar posle dva dana, ako se setite šta je tada bilo, pošto smo juče imali onaj dan za međusobne optužbe i obračunavanja, ali dan pre toga, ministar je, na moje pozivanje na član 35. Ustava – da je kolektivni ugovor ustavna kategorija, jer član 35. kaže da, zaposlenima može prestati radni odnos protiv njihove volje, pod uslovima i na način utvrđen zakonom i kolektivnim ugovorom, a i posle izlaganja drugih poslanika, ministar je izašao za govornicu u četiri minuta do 18 časova i rekao – sve je ovo bezvezno i besmisleno.

Tri sata posle toga u razgovoru sa "Mikom", kako ga on zove, predsednikom Samostalnog sindikata, rekao je da on smatra da radnici "Zastave", odnosno Zavoda za zapošljavanje i obrazovanje, koji, između ostalog, traže potpisivanje i garanciju Vlade za opšti kolektivni ugovor, "u septembru mesecu nemaju više šta da traže". To su reči ministra.

Na upozorenje predsednika sindikata da se spremaju veliki talasi štrajkova, odnosno da je to činjenica i da su narasle socijalne tenzije, ministar je rekao da ga "laprdanja" oko štrajka ne zanimaju, da je njemu Predlog zakona odobren od Međunarodnog monetarnog fonda i da on neće da prihvati amandmane koji su zahtev svih zaposlenih u Srbiji.

Ja vas pitam, dame i gospodo poslanici, da li je danas, pored svih nedaća koje država Srbija ima, normalno da mi imamo takvog ministra za rad i zapošljavanje? Da li je normalna situacija da ministar najružnijim rečima i pogrdnim izrazima, koje upućuje radnicima Srbije, rešava problem? Da li je taj čovek spreman za tu vrstu socijalnog dijaloga?

Da li je moguće da ministar, koji je preuzeo odgovornost da rešava goruća pitanja u zemlji, kaže da su "Srbi narod koji ne voli da radi", to je takođe rekao u toj emisiji i "koji bi najradije sa 18 godina da idu u penziju". Niko do sada na takav način nije uvredio građane Srbije.

Posao ministra i ove vlade je da otvara nova radna mesta. To je posao i Borisa Tadića. On je takođe to obećao u predizbornoj kampanji i mi zbog toga ne možemo, i zbog činjenice da radnici gledaju ovaj prenos i u svakog poslanika, pre svega poslanike SRS da zaštite njihove interese i prava, da prihvatimo da se odbije ovaj amandman i po cenu da Lalović više nikada ne uđe u zgradu Vlade, što bih ja najviše volela, jer ne zaslužuje to mesto.

Prihvatite u danu za glasanje, dame i gospodo poslanici, ovaj amandman. Kako danas stvari stoje, pa je zbog toga verovatno i indisponiran, da ne kažem deprimiran ministar koji je dobio podršku od MMF-a i zato se možda ne pojavljuje ovde, amandman će biti prihvaćen u danu za glasanje.

Mi ćemo bar donekle popraviti onaj zakon koji je DOS doneo krađom i pljačkom u Skupštini i vratiti osnovna prava radnicima, a to je da, u potpisivanju i u garanciji za kolektivni ugovor Vlada preuzme odgovornost. Ako vi to niste spremni, a pre svega se obraćam poslanicima DSS, onda neka Vlada podnese ostavku. Buduća Vlada, u kojoj radikali budu vladali, biće spremna da preuzme ovakvu vrstu odgovornosti.

Dame i gospodo poslanici, znala sam da ću repliku da sačekam bez prisustva ministra Lalovića, zato što i on zna da je neprijatno po njega samog što ću ovo da kažem, ali zato će to da naiđe na odobravanje većine poslanika u danu za glasanje, a pre svega predstavnika sindikata zaposlenih i radnika u Srbiji, jer se radi o amandmanu na član 243.
Zbog javnosti i zbog vas koji niste bili juče ovde, moram da podsetim da je reč o amandmanu gospode Dušana Mrvoša, dr Žarka Obradovića, a istovetni amandman u suštinskom smislu sam podnela ja. Radi se o tome da mi zapravo tražimo, poslanici SRS, a tražila su i pomenuta gospoda, da Vlada bude jedan od garanata pri "zaključivanju kolektivnog ugovora između poslodavca i zaposlenog, odnosno predstavnika sindikata". Kako stvari stoje, moram da obavestim gospodina ministra, na ovaj način, pošto on nije u sali, neko će od njegovih da mu prenese, jedan poslanik iz ove njegove partije je ušao u salu, u danu za glasanje biće izglasan amandman na član 243.
Ne mogu to da tvrdim, ali ako druge kolege budu ostale pri onom principu koji su izneli ovde, kao što to radi SRS, to će se desiti, a gospodin ministar je sinoć na nacionalnoj televiziji u razgovoru sa predsednikom Samostalnog sindikata Srbije i u obraćanju sa "Miko i Lale" rekao da će zakon da povuče ako amandman na član 243. bude usvojen.
Dakle, potrebno je da, kolege iz SPS-a, verujem da će to uraditi i kod sledećeg amandmana, i kolege iz NS-a, odnosno SPO-a, koji su u zajedničkom poslaničkom klubu, opet saopšte ministru da će glasati za amandman SRS, odnosno i svoj u istovetnom tekstu i onda možete da ga obavestite da ne ulazi u salu, jer je rekao da će zakon da povuče.
Šta to zapravo znači? I takvo ponašanje ministra i pre svega kratak fitilj koji on ima, to se tako u narodu kaže, da on za naša obrazloženja sinoć na kraju rasprave kaže da su besmislena, bezvezna i da vraćaju na staro!
Moram gospodina ministra da podsetim, valjda će mu preneti ova gospođa i ovaj jedan njegov poslanik što je ovde prisutan, da o periodu o kome on govori o vraćanju na staro mnogi radnici u Srbiji danas sanjaju. Nije to bilo zlatno vreme i nisu tekli med i mleko, ali su radnici imali posao i po bivšem zakonu pre "lopovskog Milovanovićevog", jer je izglasan krađom glasova u Skupštini, uz pomoć i organizaciju DS-a, radnici su imali garanciju Vlade.
Pošto je ministar, očigledno, nesposoban da u ime Vlade Republike Srbije garantuje za opšti kolektivni ugovor, neka povuče zakon i još bolje neka podnese ostavku, ili cela Vlada, ako ne može kao garant da stoji iza toga.
Nastaviću sa konkretnim primerima i sa kontraargumentacijom na sinoćno izlaganje ministra o amandmanu koji budem imala, gotovo istovetno, zapravo samo je tehnička stvar u pitanju, kao što je ovaj pomenuti kolega.

Gospodine predsedniče, moj vam je savet da se koncentrišete na vođenje sednice, a ne da takve pridike delite poslanicima SRS koji su ovde veoma odgovorni ljudi, časni, koji štite interese radnika i koji danima pokušavaju da ubede ministra, koga nema ovde i molim vas da mi na kraju kažete gde je ministar Lalović, da li u trenutku dok raspravljamo o ovome znate gde je ministar Lalović!?
To tražim od vas da mi odgovorite, pošto vam iznesem gde ste povredili Poslovnik.
Ako ne znate, pokušajte preko nadležne službe da saznate da li je ministar u zgradi i to je moje drugo pitanje!?
Ako je u zgradi, ako dobijete potvrdan odgovor, zašto nije u sali kada je u pitanju rasprava o ključnom amandmanu na član 243. bez koga, odnosno ovako kako ga je on predložio, zakon nema svrhe! Sve je isto kao što je bilo.
Povredili ste član 99. koji kaže: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu", a vi ste prigovorili poslanicima SRS da ne govore o tome. Govore i oni su nam lepo rekli, i gospodin Stevanović i gospodin Četrović, da govore o amandmanu koji je suštinski isti kao onaj koji su podnela gospoda Dušan Mrvoš i Žarko Obradović, a da je amandman SRS, čiji sam ja podnosilac, u suštini isti.
Možda ste vi zaboravili da je Ustavni sud, na čijem čelu je još uvek ovaj vaš Vučetić, bajni ekspert iz G17, doneo odluku, posle više od godinu ili dve dana, poslanici mogu, a to je član 137. Poslovnika, da govore i o drugim amandmanima podnosilaca iz drugih poslaničkih grupa.
Još, uzgred budi rečeno, kao predsednik Skupštine, niste se potrudili za godinu dana da nam posle te informacije koju nam je dostavio Ustavni sud, a tiče se i amandmana i nekih drugih stvari, da dostavite prečišćeni tekst Poslovnika – tek toliko o vama i vašoj brizi za poštovanje Poslovnika.

Gospodine predsedniče, ne negoduju poslanici iz klupa zbog toga što se ponovo javljam, po drugom članu, nego zato što vam je nesuvislo obrazloženje. Oni negoduju na vaše obrazloženje, a ne na to što se ja ponovo javljam.
Član 28. Poslovnika kaže da ste vi kao predsednik Skupštine dužni da se starate o primeni Poslovnika Narodne skupštine, da ste vi kao predsednik Skupštine, kako kažete, manje od godinu dana, da vam računam onaj jedan dan kada niste znali da li ste više predsednik Skupštine, možda sa tim danom ima 365 dana, a možda nema, nije važno.
Postoji jedan dan u godini 2004. kada ste imali dilemu da li ćete da budete ili nećete predsednik Skupštine, možda ste to zaboravili.
Dakle, vi ste dužni da se starate o primeni Poslovnika Narodne skupštine i potpuno je licemerno i nekorektno da čoveku kao što je doajen ove Skupštine – od početka višestranačja, gospodinu Tomislavu Nikoliću, koji je na svu sreću predsednik Administrativnog odbora, pa može da ukaže na greške kada ih pravite, prebacujete u njegovom odsustvu, "nije uradio to Administrativni odbor"!!
Ja sam se vama lično obratila i rekla da se ni vi kao predsednik Skupštine niste potrudili da se to desi, a inače, bez obzira na to što sada demantuje, vi ste se obratili poslanicima posle izlaganja poslanika Četrovića, i rekli da treba da se skoncentrišu na ono što govore.
Ja vam kažem da po članu 99. poslanik ima pravo da govori samo o onome što je na dnevnom redu, a gospodin Četrović je to upravo radio, kao i gospodin Stevanović pre njega.
Znači, vi niste pratili o čemu se radi ili ne znate šta je na dnevnom redu i ostali ste mi dužni odgovor gde je u ovom trenutku ministar Lalović, želim kao poslanik Narodne skupštine da znam, da li predsednik Skupštine ima informaciju gde se nalazi ministar, da li je u zgradi i ako jeste, zašto nije ušao u salu?

Iako je gospodin Ristić mnogobrojne stvari grešio kada je bio predsednik Administrativnog odbora, on za razliku od vas ipak zna šta je red i da, kada date odgovor i objašnjenje na povredu Poslovnika narodnom poslaniku, vi morate da pitate da li je poslanik zadovoljan odgovorom.
Pošto mi nismo vaši đačići u klupi, ja sam dužna kao poslanik da izađem za govornicu i da vam kažem da li sam zadovoljna odgovorom ili nisam, pa vi budite toliko ljubazni i saslušajte šta ću vam reći.
Nisam zadovoljna odgovorom, pre svega, što se tiče člana 28. i ja sam njega reklamirala, a vi ste se pozvali na član koji govori o tome šta je nadležnost Administrativnog odbora i nisam zadovoljna vašim indiferentnim stavom kada je u pitanju prisustvo ili ne prisustvo ministra.
Tačno je to da vi niste u direktnoj obavezi da mi to kažete, ali ja sam vas kao prvog među jednakima i kao predsednika najvišeg zakonodavnog tela pitala da li vi imate ta saznanja. Rekli ste da imate: sada recite lepo javnosti i poslanicima da je ministar ispred, da pije kafu kada se razgovara o članu 243. i o opštem kolektivnom ugovoru i opravdajte to pred građanima Srbije da vi to posmatrate mirno.

Dame i gospodo poslanici, ovo poglavlje 9, kao što vam je rekao gospodin Krasić, tiče se stečaja i likvidacije. On je već poznat kao likvidacioni upravnik Demokratske stranke, tako ga šira javnost poznaje u Srbiji.
Govori se u članu 125, na koji je kolega Branislav Rankić podneo amandman, o periodu koji se tiče zdravstvenog osiguranja, da li je to 9 ili 12 meseci, kako to predlažu srpski radikali za one ljude čije se preduzeće eventualno nađe u stečajnom postupku. Mi smo prošle godine, u stvari vi ste, usvojili Zakon o stečaju, na koji je SRS imala mnogobrojne primedbe i sada će, kao što čujem od kolega iz DSS-a, samo u martu, da dođe do usklađivanja tog zakona sa kasnije usvojenim Zakonom o privrednim društvima.
Vi sami znate, svako od vas iz bilo koje sredine da dođe, da je moguće da se još neko preduzeće nađe u stečaju, kao što je slučaj u Kragujevcu sa fabrikom hrane "Crvena zvezda", nekada jako poznatom mesnom industrijom. Dakle, suočeni ste sa činjenicom da ima mnogo takvih preduzeća i mnogo radnika kojima bi ova izmena značila.
Kolega Momir Marković je prokomentarisao obrazloženje od strane Vlade, odnosno ministra, koji ne prihvata ništa od ovoga, i ministar je dao odgovor na amandman koleginice Stojačić iz Demokratske stranke. Sličan je amandman. Sada je tu Vlada htela da nas ubedi kako budžet nema raspoložive mogućnosti, a koliko juče se Dinkić hvalio da je deficit umanjen, da ima potpunu saradnju sa MMF-om, da su prihvaćene sve izmene koje je on kao veliki reformator predložio.
A vidim kako, sve nas je u veću bedu i nemaštinu ubacio, i sada se postavlja za vas jedno pitanje, zašto niste prilikom usvajanja budžeta, deme i gospodo poslanici iz vladajućih struktura, razmišljali o ovim radnicima.
Kada smo vas mi na to upozoravali, da ne treba da dajete toliki novac i da bacate u bunar, a u pitanju su tri milijarde, da pomognete Srbima sa Kosova, ali da ne dajete Čoviću, da ne dajete za takozvane nevladine organizacije, za ovog potencijalnog prestolonaslednika, o kome je govorio gospodin Marković, za raznorazne specijalizovane ugovore, za putne troškove, za toliko raskalašno ponašanje pojedinih ministarstava, projekte za koje nemamo kasnije kroz završni račun budžeta ni informaciju ni gde su pare trošene ni kako, vi nas niste slušali. A sada dođe jedan ministar, a još ga nema danas ovde, i kaže, nema sredstava u budžetu Republike Srbije.
Potpuno je nesuvislo, gospođo sada vama da kažem, jer ministra nema ovde, vi mu prenesite, ovo obrazloženje u nastavku, i za amandman koleginice Stojčić, i za amandman kolege Rankića i Tome Bušetića. Svi su tu negde isto, znači, govori se o periodu koji treba da se produži na 12 meseci.
Vi kažete, pored toga rešenje u Predlogu zakona, ovo od devet meseci koje ste vi dali – pa da pročitam opet zbog građana Srbije i ovih koji, nažalost, rade u preduzećima koja će da dođu pod stečaj ili su već.
Ta tačka glasi: 1) zarade i naknade zarade za vreme odsutnosti sa rada zbog privremene sprečenosti za rad po propisima o zdravstvenom osiguranju koju je bio dužan da isplati poslodavac, u skladu sa ovim zakonom, za poslednjih devet meseci pre pokretanja stečajnog postupka.
Taj period može da bude čak i duži od 12 meseci, a koliko predlaže SRS. Mi onda moramo da uputimo državu na taj problem koji radnici imaju, a ne, vi se pozivate na direktivu Evropske unije broj taj, a to sada nije važno, u vezi sa zaštitom zaposlenih u slučaju bankrota njihovog poslodavca, prema kojoj državi imaju "mogućnost" da ograniče jemstvo, institucija garanta, zavisno od svojih mogućnosti.
Koja je to mogućnost države? Ona koja je sadržana u budžetu, odnosno samo pomenutim ovim stavkama koje je trebalo da preusmerite ili da razmišljate o tome kada ste govorili o rashodima na strani zdravstva, odnosno zdravstvenog osiguranja, i da unapred znate da je budžet, kao najvažniji zakon jedne zemlje, koji se donosi na kraju godine, povezan sa svim kasnijim dešavanjima.
Ako u ovoj godini dođu pod stečajni postupak mnogobrojni zaposleni u mnogim preduzećima, a kažu da ih ima nekoliko stotina kojima je to, nažalost, put daljeg njihovog dešavanja ili onoga šta će sa njima da bude, i što jedino mora na način na koji ste vi to zamislili po Zakonu o stečaju, onda se stvara veliki problem, što vi ograničavate to samo na devet meseci i kažete – to je mogućnost države.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam. Znate, Bogoljub Karić, koji misli samo na sebe i ima platu od 300.000 evra mesečno, kaže, nema veze kolika će da mi bude sledećeg meseca, jer on je, zaboga, a čuli ste i to, potomak Nemanjića, i svakog dana izmišlja još kojekakvu glupost. Kaže, moje mogućnosti su toliko i nemam više, plata 300.000 evra, pa da li ću zaposlenima u svojoj kompaniji da isplatim na vreme, to koga briga. Ovih koji rade na televiziji, i tamo koje sve ima zaposlene ...
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Evo, završavam. Dakle, ne možete da se ponašate kao Bogoljub Karić ili ti osioni i silni, koji ne znaju šta će od besa više, i koji uživaju na muci naroda, nego preuzmite odgovornost i recite, uštedećemo na drugoj strani. Kada je u pitanju zdravstveni fond, odnosno ta stavka u budžetu, obezbedićemo ove ljude, a čak i duže možda od 12 meseci, jer se ne zna sa ovakvom situacijom u privredi koliko nažalost preduzeća čeka na stečaj ili je već doživelo stečaj, da li je taj period mnogo duži, a ima onih gde je taj period i duži od 12 meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podnela koleginica Vjerica Radeta za vas, koji ne znate, možda ste se zapitali da li je to slučajno ili namerno.
A svakako da bi neko od poslanika SRS insistirao na ovome da učesnici odbrane zapadnih srpskih zemalja u periodu od 1990. godine ne mogu da ostanu bez posla, a nije slučajno, već je namerno da je taj amandman podnela žena čije je poreklo iz Livna, a koje je sada pod ustaškom okupacijom. Žena koja ne može da ode na grob svog oca i svojih predaka, žena koja najbolje zna kakva je herojska bila borba svakog Srbina koji se odazvao da ide da brani zapadno od Drine i Dunava srpski narod i srpske zemlje.
Ako vam nije bila dovoljna njena argumentacija i ono što ste čuli do sada, ako vam nije dovoljno i to da i među vama ima onih koji su bili učesnici odbrane zemlje, a verovatno u redovima SRS i među poslanicima ima ih mnogo, neki su, nažalost, položili život na oltar otadžbine i koji su bili u ranijim sazivima – pomislite da vi možete da se nađete u toj koži i mnogi od vas, jer pripadaju strankama koje će svakako da gube na izborima i neće biti ponovo izabrani, možete da budete ti koji će da ostanu bez posla – a učestvovali su u odbrani zapadnih srpskih zemalja ili u odbrani našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Pomislite na ljude koji su zaposleni u mnogobrojnim fabrikama u našoj zemlji i na one koji su već do sada ostali bez posla, a bili su učesnici odbrane zapadnih srpskih zemalja.
Ko zna koliko ih je, a mogla bih da dođem do tog podatka iz 2001. godine, a u jednom danu je otpušteno 15.000 ljudi u grupi "Zastava" u Kragujevcu, ostali su bez posla, a branili su srpski narod i srpsku zemlju.
To je već uobičajena praksa da vam mi sa ove govornice putem medijskih nastupa, u kontaktima sa vama, na bilo koji način govorimo i podsećamo vas na to šta je najvažnije za jedan narod i jednu državu.
Ako se povedete za slučajem koleginice Radete i činjenicom da ona ne može da ode na svoje vekovno ognjište i da poseti grobove svojih najmilijih, vi ćete onda da znate da je ona ovde već pronašla svoj dom, ovde kod nas u Srbiji.
Ljudske žrtve su nenadoknadive, a sa druge strane, čovek sebi može da obezbedi krov nad glavom, zaposlenje i da nastavi, kao što ona to radi, da se bori za interes srpskog naroda i srpske države. Ali, pomislite na te ljude koji nemaju priliku da tako javno iskažu svoj stav, kao što to može koleginica Radeta, koja je srpski radikal.
Pomislite na te radnike koji će se sutra naći pod udarom zakona, jednostavno, kao što su one noći došla tri DOS-ovska ministra u Kragujevac i ostavili 15.000 ljudi bez posla. Doći će neki novi ministar iz ovog reciklovanog DOS-a i reći će: ti ostaješ bez posla, a taj čovek zna da je nesebičan doprinos pružio za odbranu srpskog naroda i srpske države.
Šta da kažete za invalide, šta da kažete za one koji su invalidi otadžbinskog rata od devedesetih godina? U Kragujevcu imate slučaj da je, posle usvajanja onog fantomskog zakona o radu, o kome se govorilo u načelnoj raspravi, karticom iz Soluna, Borislava Novakovića, pa dolaskom ove trojice omraženih DOS-ovskih ministara u Kragujevac, mnogo ljudi koji su invalidi rada očekivalo da će tadašnja DOS-ovska garnitura da bar započne ono što im je obećala, odnosno da će da im omogući da nesmetano rade u tzv. zaštitnim radionicama.
Niti je to slučaj u Fabrici "Zastava - namenski proizvodi", niti je to slučaj u Fabrici automobila i nema zaštitnih radionica u mnogobrojnim fabrikama, pa ni u ovoj U.S. "Steel", bivšem "Sartidu" u Smederevu. Objasnite tim ljudima kako ćete vi da brinete za njih, ako se ne obavežemo mi ovde, kroz usvajanje ovog amandmana i izmenu zakona, odnosno propusta, jer nije hteo zakonodavac da misli na te ljude, da oni neće da ostanu bez posla.
Nije samo problem Kragujevac, gde u septembru, po ugovoru koji je potpisan, prestaje sa radom tzv. Zavod za zapošljavanje i obrazovanje. Problem je sa mnogim preduzećima o kojima država ne vodi brigu i u kojima ljudi čekaju šta će se dalje desiti.
(Predsedavajući: Vreme.)
Pre sedam dana, kada je jedan od srpskih heroja i časni general, iako smo mi srpski radikali imali drugačije mišljenje, general Lazarević, odlučio da ode u Haški tribunal, mnogi od vas, narodni poslanici, predsednici vaših stranaka i funkcioneri vaših stranaka, izašli su u javnost sa onim što je zaista tačno - da je on herojski branio narod i državu, da je on jedan od srpskih heroja, general koji je častan i koji je znao da se stavi u službu otadžbine i službu svog naroda. Postavlja se pitanje zašto to niste govorili do trenutka dok on nije odlučio da se dobrovoljno preda i ode u Haški kazamat.
Ako imate savesti i ako imate odgovornost prema ljudima koji su činili ono najbolje i najsvetlije u srpskoj tradiciji i u istoriji, glasajte za amandman koleginice Radete. Time ćete da pokažete i date primer i budućim generacijama da ćete da mislite, uvek kada je to potrebno, na odbranu onoga što je naše, jer nikada ništa tuđe nismo tražili.

Gospodine predsedavajući, primetila sam da ste vi danas veoma indisponirani u popodnevnom delu zasedanja. Umešali ste se u nešto što je stvar poslanika u raspravi u pojedinostima.
Moram da primetim da niste baš pažljivi u praćenju onoga što je na dnevnom redu, odnosno koji amandman je na dnevnom redu i šta poslanici povodom tih amandmana mogu da govore.
Najpre ste kolegi iz DSS-a...

Od prvog do poslednjeg člana ste sve povredili, jer vi ste kao predsedavajući dužni da poštujete Poslovnik, jer ste prvi među jednakima, i da koristite samo ona prava koja imate.
Dakle, da li zbog umora, zamora, već kako god hoćete, dekoncentrisanosti, počeli ste poslanicima sa mesta predesedavajućeg, kada zatraže reč, da govorite - ajde, ajde, izađi za govornicu, kao da je ovo neki neobavezni forum, a ne najviše zakonodavno telo.
Kolegi poslaniku iz DSS-a, principijelno vam govorim kao srpski radikal, ali i neko ko se zalaže za demokratska prava narodnih predstavnika, da ne može da govori o onome što nije na dnevnom redu, a on je pokušao ovu neistinu koju je izneo iz Gornjeg Milanovca da veže za ovaj član zakona, odnosno amandman.
Dakle, to je princip, bez obzira to što je kolega iz druge stranke.
Onda kada je doktor Nedeljković, prepoznavši tu za nas neistinu koju je kolega izneo, izašao, pošto mu niste dali pravo na repliku, a znate da je funkcioner SRS i da smo mi učesnici u koalicionoj vlasti u Gornjem Milanovcu, mogao da koristi repliku, vi ste mu, doduše potpuno nevoljno, dali da obrazlaže to isto po amandmanu i onda ga prekinuli u pola rečenice.
Tu se onda vidi kako ste danas, po ko zna koji put, ali doduše u poodmaklom vremenu popodnevnog zasedanja, pokazali da vi niste baš predsedavajući i predsednik Skupštine kakvim nekada želite da se predstavite javnosti: da ste tolerantni, da ste čovek koji može da shvati situaciju da se poslanici putem dijaloga sa skupštinske govornice ubeđuju, odnosno da iznose argumente, već u trenutku kada to vama, iz ne znam kojih razloga ne odgovara, pokazujete zapravo da to nije vaše pravo lice, ona tolerantnost i sve ono kakvim se predstavljate, i onda, neću reći osiono, ali u najmanju ruku nekorektno, kršeći ovaj poslovnik, uskraćujete pravo poslanicima da govore ono što im je važno i što iznose kao problem iz svojih sredina kada se govori o zakonu o radu.
Da ste sve vreme dok je trajala rasprava u pojedinostima u kontinuitetu, a veoma važan zakon je na dnevnom redu, kao predsednik Skupštine, bili na mestu predsedavajućeg, a veoma često ste ga ustupali jednom, drugom ili trećem kolegi, vi biste shvatili da je suština ovog našeg izlaganja i iznošenja pojedinačnih primera iz sredina odakle poslanici dolaze veoma važna da bi vladajuća garnitura, naročito ministar, shvatili našu argumentaciju u prilogu pojedinačnom obrazloženju svakog od amandmana.
Prema tome, potrudite se, pa makar i farse radi, da budete tolerantni i korektni do 18,00 časova dokle traje ovo popodnevno zasedanje.

Dame i gospodo poslanici, prilika mi je da govorim o amandmanu koji su podnele kolege Mrvoš i Žarko Obradović i Milisav Petronijević iz SPS, odnosno NS.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS na isti član zakona, koji je sledeći po nekom redosledu, meni bar čudnom, jer i u odgovoru Vlade Republike Srbije meni je stigao najpre odgovor na amandman koji sam podnela, zato što sam tražila da se iza reči – zaključuju, dodaju – Vlada Republike Srbije, a onda je po Poslovniku trebalo da ide sledeći kojim se potpuno menja član.
Svejedno, meni je sad prilika da govorim o tome, jer rizikujem da sutra ujutru ministar ne bude u 10 sati ovde, kada i većina narodnih poslanika, a ovo je ključni amandman za zakon o radu. Dakle, SRS, baš kao i pomenute kolege, u potpunosti podržava ovaj ključni amandman za zakon o radu.
Moram da podsetim, pre svega, kolege iz DSS šta se desilo pre dve godine kada je lažiranim izglasavanjem zakona u Narodnoj skupštini, što je organizovala prethodna DOS-ovska garnitura, u čemu je aktivno učestvovala DS, glasanjem karticom iz Soluna Borislava Novakovića, izglasan tadašnji zakon o radu.
To je bio period udaljavanja, uslovno rečeno, DSS od tadašnje DOS-ovske garniture i tadašnje republičke vlade, i DSS, njeni poslanici i tadašnji šef poslaničke grupe Dejan Mihajlov su rekli da oni neće glasati za takav zakon o radu koji je tako nelegitimno izglasan u Narodnoj skupštini, krađom, pljačkom, otimačinom najgore moguće vrste, jer kad kradete u Skupštini to je najteže delo koje neko može da počini.
Tada nije Vlada saslušala mišljenje većine poslanika, u šta ubrajam i SRS u tadašnjem sazivu, kao i DSS, da Vlada stoji iza zaključivanja opšteg kolektivnog ugovora.
Sada postavljam pitanje ovoj vladi, koja je prihvatila Lalovića, i SDP, i Čovića i već koga, to je pitanje Koštunici i DSS-u, šta se to promenilo posle dve godine i zašto, zbog čega sada nema pozitivnog odgovora na ovakav naš amandman.
Doduše, to nije isti član što se tiče rednog broja, to je bio otprilike član 96. ili 196, nemojte da mi zamerite, a sada je 243, ali mi smatramo da je neophodno, kao što smo tada tvrdili, suprotstavljeni DOS-ovskoj većini, koja je počinila zaista negativne uticaje na privredu, produkovala krizu, bedu, nemaštinu, da radnici ostaju bez posla, kao što smo tada to tvrdili, a tada je to tvrdila DSS, govorimo vam i danas.
Veoma je važno da Vlada stoji iza svakog kolektivnog ugovora, a ne samo, kao što je dato u obrazloženju, da je potpisnik kolektivnog ugovora za javne službe, javna preduzeća, čiji je osnivač Republika. Šta ćemo sa drugim velikim sistemima koji nisu privatizovani, sa Fabrikom automobila "Zastava" u Kragujevcu, šta ćemo sa Fabrikom namenskih proizvoda, sa drugim sistemima koji čekaju šta će to Vlada da uradi i kako će da uđe u proces tzv. prestrukturiranja, a onda privatizacija.
Mislim da je neophodno da svaki poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a ne pripada poslaničkoj grupi SRS koja traži ovakvu izmenu, da dobro razmisli o tome.
Uostalom, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, po još uvek važećem Ustavu Republike Srbije, kolektivni ugovor je sadržan u članu 35. Ustava. Govorivši tada o tome kakve će nedaće da zadese radnike širom Srbije, što se nažalost i desilo zbog takve DOS-ovske politike, tada vas je, vas koji ste bili u tom DOS-ovskom sazivu i celu javnost, prof. dr Vojislav Šešelj upozoravao sa ove govornice da član 35. Ustava Republike Srbije sadrži u sebi kolektivni ugovor.
Znači, kolektivni ugovor je opšta ustavna kategorija. Vi ne možete sada, u kontekstu važećeg Ustava, da kažete, Vlada će da ga poštuje samo kada su u pitanju, kao što ste to dali u obrazloženju, evo, završavam, preduzeća čiji je ona osnivač, odnosno Republika, već mora da preuzme odgovornost za sva druga preduzeća, sve druge sisteme, kako bi se radnici u Srbiji zaštitili. I potrebno je da nam, pre svega kolege iz DSS-a, kažu, šta se to posle dve godine promenilo, a njihov je sada premijer i on je sada vršilac vlasti.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali smatramo i zato upozoravamo da je veoma važno da obratite pažnju u danu za glasanje na ovaj amandman, da je ovo jedan od ključnih amandmana u predloženom zakonu o radu.
Mi smo u toku načelne rasprave puno govorili o socijalnom aspektu, kada je u pitanju zakon o radu i tekst koji mora da se popravi, ako ima dobre volje. A, očigledno je da ne postoji od strane gospodina ministra i aktuelne Vlade.
Ovo je nešto što bi naišlo na opšte odobravanje od strane svih građana Srbije, s obzirom na to da se već dugo godina u Srbiji, zbog populacione politike, zbog nataliteta, vodi velika rasprava. Zaista smo kao država i kao narod zabrinuti zbog niske stope nataliteta, a ovim zakonom bismo dali dodatni stimulans svim mladim ženama, majkama koje žele ili mogu da rode treće dete, da im se omogući da koriste porodiljsko odsustvo od dve godine.
Vidite kakvo je obrazloženje dao ministar Lalović, odnosno Vlada, da se ne prihvati amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS. Prosto je neverovatno, naročito zbog toga što ovaj amandman nema ama baš nikakve veze sa obrazloženjima na koja se pozvao ministar.
Ministar je rekao da postoji Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, doduše on postoji, ali mi smo ga oštro kritikovali u prošlom DOS-ovskom sazivu kada je DOS bio na vlasti i dali smo takođe amandman na taj član na koji se poziva ministar, i on kaže da postoji pomoć koja je utvrđena, odnosno roditeljski dodatak, u znatno većem iznosu za treće i četvrto dete, kao i pravo na dečiji dodatak i druge mere. Prvo, taj znatno veći iznos, tako definisan u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, potpuno je deplasiran sada kada je kurs dinara u odnosu na evro, odnosno obrnuto, mnogo veći i nominalna vrednost je ista, a mnogo manje može da se kupi za dete za taj iznos.
Mi smo i onda govorili i preračunavali koliko je to za dečija kolica, koliko je to za ono što je potrebno za novorođenče, za obuću, za odeću, međutim nije bilo sluha ni tada, kao ni sada kada se govori o dužini odsustvovanja zaposlene žene. Da li postoji racionalno i razumno objašnjenje da se kaže da Vlada ne prihvata da žena koja ima jedno dete pa rodi blizance ili ima dvoje dece pa rodi treće dete ili četvrto dete ne odsustvuje dve godine sa posla, odnosno ne koristi porodiljsko bolovanje.
Nema opravdanja za tako nešto i zato je potrebno da u danu za glasanje obratite pažnju na ovaj amandman i da vi odlučite da se on prihvati i da se da mogućnost tim ženama da koriste porodiljsko odsustvo.
Neverovatno je da se još uz to, a svakako i licemerno, ministar poziva na zakon koji sam vam malopre spomenula, finansijska podrška porodici sa decom, i na tu samo jednokratnu pomoć za treće i četvrto dete, a da nam ne kaže šta je on to uradio i šta je uradila ova republička vlada, čiji je premijer Koštunica, za prvo i drugo dete. Zašto tu nema nikakvog stimulansa i zašto nema brige države kada je u pitanju prvo i drugo dete?
Jednostavno, vi ste u situaciji da odlučite da li ćete na takav način, vašim glasom i pritiskom na dugme "za" u danu za glasanje, da pomognete ženama u Srbiji ili vi to ne želite, ili se slažete sa ovakvim obrazloženjem ministra. Mislim da bi trebalo da preovlada ova druga argumentacija koju vam iznosimo ovde i naročito zbog toga što svi politički činioci u Srbiji, a to će svakako uraditi svojim inicijativama SRS, treba da razmišljaju o pomoći za prvo i drugo dete.
Nije dovoljno što pojedine jedinice lokalnih samouprava daju tu jednokratnu pomoć. Jednokratna pomoć sama po sebi nije dovoljna briga države da bismo rešili ovaj, za nas i za naš narod, veoma veliki problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Vjerica Radeta je podnela još jedan u nizu ključnih amandmana za koje SRS smatra da treba da ih prihvate poslanici u danu za glasanje, jer smo od resornog ministra gospodina Lalovića i Vlade Republike Srbije dobili negativan odgovor.
Ovde se radi u članu 108. o kojem je koleginica Radeta pažljivo i brižljivo razmišljala, o naknadi za utvrđenu zaradu u visini utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu, i to za slučaj za rad na dan praznika koji je neradni dan. Vlada predlaže najmanje 110%, a gospođa Radeta 150%, odnosno SRS. Za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice, a mi predlažemo 35%. Za prekovremeni rad je takođe Vlada predložila 26%, a mi 35%.
Zašto mi insistiramo na tome, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, da ovaj procenat bude veći? Zato što nam nije logično obrazloženje u opštoj situaciji u kojoj se nalaze zaposleni u Srbiji, imajući u vidu kolike su plate zaposlenih, a mi ovde sve ovo radimo i taj socijalni aspekt zakona potenciramo zbog te armije ljudi, najpre onih koji su bez posla, a naročito onih koji rade, a plate su im nikakve, jer nije u redu ovo što ste dali kao obrazloženje.
Vi ste rekli da se to ne prihvata zato što se amandmanom predlažu procenti koji su bili utvrđeni u periodu kada se uvećana zarada obračunavala u odnosu na neto zaradu. Uvođenjem u sistem bruto zarade ti procenti su smanjeni, ali je nominalna vrednost ostala ista.
Problem je u tome što je sistem bruto zarade naišao na veoma negativne reakcije, koje se već duže vreme primenjuju kod zaposlenih, i oni se prisećaju kako je to ranije bilo i dolaze do fantastičnog podatka, da su imali pravo i na topli obrok i na regres, što je sada sve u okviru bruto zarade, ali to više nije to. To više nisu te kategorije, plate su mnogo manje, cene su mnogo veće, i cene životnih namirnica i cene energenata i komunalija.
Prosečna plata koju uopšte ljudi u Srbiji primaju ne može da zadovolji minimum za egzistenciju, još kada dođu pod udar ove tri tačke člana 108. zakona, odnosno da su na prekovremenom radu ili da rade noću, za vreme praznika, a vi sami znate da je veliki broj službi organizovan u svim tim danima. Prekovremeni rad je i te kako poznata kategorija za mnoge zaposlene u Srbiji, obično one čije su plate najminimalnije.
Ne shvatamo zašto Vlada beži od ovoga. I vi kažete da je Predlogom zakonom utvrđen minimum prava koji sadrži opšti kolektivni ugovor, a poslodavac može opštim aktom i ugovorom o radu da utvrdi veći procenat. Zašto Vlada, odnosno Narodna skupština sada, prihvatanjem ovog amandmana, kada ministar i Vlada nisu o tome razmišljali, ne obaveže poslodavca. To je mnogo bolji put i mnogo bolji način da se pomogne zaposlenima u Srbiji.
To nisu mnogo veći procenti da bi vi na takav način trebalo da štitite poslodavca, već radnike koji treba da koriste ova prava i one koji teškom mukom dolaze do potrebnog dinara za osnovnu egzistenciju.
Nema obrazloženja za ovako nešto, zbog toga što je taj nominalni iznos prosečne zarade u Srbiji veoma, veoma mali i, kao što sam rekla na početku, ne zadovoljava ni polovinu, ni trećinu od minimuma za egzistenciju u Srbiji danas za jednu prosečnu porodicu.