Poštovani predsedniče, mislila sam da ministar neće, pošto je bio veoma uzbuđen, vikao je i govorio je o nečemu što baš nije imalo veze sa našim primedbama, da me sasluša i želim da dam još nešto u prilog argumentaciji koju je izneo kolega Nikola Todorović, govorivši o amandmanu kolege dr Gorana Cvetanovića.
Kao i više puta do sada, nema racionalnog i razložnog obrazloženja osim ovog ovako napisano, a koje mi ne prihvatamo, da se ne prihvati neki amandman SRS. Uvek, kao da je pod indigo stavio sva obrazloženja, i nemoguće mi je da je bilo ko od predstavnika većinskog sindikata mogao to da prihvati, ministar se poziva na neki prethodni zakon ili na ono što se tretira nekim drugim zakonom.
Mnogobrojne zloupotrebe se dešavaju danas kod prekida rada iz objektivnih ili raznoraznih drugih razloga, jer smo svedoci toga da su pritužbe radnika koji se obraćaju poslanicima SRS uglavnom u onim slučajevima gde se ta obustava rada i neopravdano dešava. Ima mnogobrojnih slučajeva u Kragujevcu, mnoga preduzeća i mnogi zaposleni su u takvoj situaciji.
Tražili smo, odnosno kolega Goran Cvetanović, da se iznos 60% od osnovne zarade zameni rečima 80% od prosečne zarade u prethodna tri meseca, a da se reči najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini brišu.
Amandman, a rekao je ministar, odnosno Vlada čiji je on predlagač, ne prihvata se zato što je minimum prava naknade zarade po ovom osnovu utvrđen i nema smetnje da poslodavac ovu naknadu utvrdi u većem procentu. To je suštinsko nerazumevanje celog prepodneva i prethodnih dana između ministra i poslanika SRS, koji dosledno i jedini u ovoj sali brane interese radnika u Srbiji.
Ono što je za vas neobavezno, odnosno dato fakultativno poslodavcu da kroz ugovor o radu definiše sa zaposlenim, za nas je nešto što biste vi, kao zakonodavac, odnosno Narodna skupština kao najviše zakonodavno telo, trebalo da obaveže poslodavca. Bilo je takvih amandmana i gde vi kažete, znate, to se ne prihvata zato što to ne poznaje praksa u zemljama Evropske unije. Mi smo sada u Evropskoj uniji? Kada ćemo da uđemo u Evropsku uniju? Da li će to biti za 15, 20 ili već više koliko godina? Nemojte, gospodine ministre, vratite se u sadašnje vreme i u sadašnji trenutak.
Danas ste, navodno, bili u akciji da rešavate jedan od gorućih problema sa zaposlenima u JAT-u. Prvo, konferencija za novinare koju možete da držite u Vladi, u pres-centru, treba da vam služi da objasnite građanima ili zaposlenima u JAT-u šta ste tamo radili, a ne govornica Narodne skupštine.
Kada već govorite o zaštiti radničkih prava i o tome da ste vi neko drugi, a da niste onaj propali sindikalac Dragan Milovanović, onda obratite pažnju na sve procente. Nećete kod prekovremenog rada, nećete kod rada noću, nećete za porodilje, nećete da se smanji probni rad, ništa nećete, nećete da se da procenat od 80%, a šta hoćete. Da nas tom praznom pričom ubedite da štitite radnike.
Nemojte, jer vam ovi ljudi koji sede na galeriji i mnogi drugi nemaju mogućnosti, ili pitanje da li su ikada došli u Beogradu i ne znaju gde je Narodna skupština, ali znaju da ovde sedi ministar, poslanik sa novom dupliranom platom, a njima neće da da ovaj procenat koji traže.

Dame i gospodo poslanici, od sada ću samo vama da se obraćam, a ne ministru koji je fizički prisutan ovde, jer on uopšte ne haje za sve ove argumente koje mi dajemo u prilog poboljšanja materijalnog i socijalnog položaja radnika, pa s obzirom na to da ću da apelujem na vašu svest i savest da u danu za glasanje prihvatite amandmane koje su podneli srpski radikali, verujem da ćete do kraja rasprave u pojedinostima da uvažite ovu našu argumentaciju.
Gospodine ministre, kada je pitanju naknada troškova, a poslanik Branislav Stevanović u članu 118. predložio je tri nove tačke, te tri tačke se uglavnom tiču radnika, onih koji su na minimumu egzistencije. Male su im plate, visoke cene komunalija, struje, cene odeće, obuće za decu, hrane, svega. Znači, to je onaj najugroženiji sloj našeg društva. Vi nećete da prihvatite te tri tačke, a sebe ste lepo namirili, i vas, i ministre iz Vlade i sve one koji spadaju tu, u pitanju je naknada troškova, tačke 2) i tačka 3).
Tačka 2) vreme provedeno na službenom putu u zemlji, ili ono što još više vi mnogo volite, vi i vaše kolege iz Vlade Republike Srbije, a Boris Tadić naročito, o Vuku Draškoviću da ne pričam, to je tačka 3) vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, najmanje u visini utvrđenoj posebnim propisima. Znači, u pitanju su visoke devizne dnevnice. Sebi ste to lepo obezbedili, a kada se dođe do prava radnika, do regresa, do procenta koji je potreban, do ishrane, vi kažete da to ne može, to je već sve regulisano kroz obračun bruto zarade.
Vi kao da ste sa nekim pomešali, gospodine ministre, poslanike SRS. Mi smo, da vas podsetim, oni koji se borimo za socijalnu pravdu i za bolji život radnika u ovoj zemlji, penzionera, đaka, studenata i svih onih na koje očigledno ni ova vlada ne misli. Nemojte onda nama da dajete ta obrazloženja da je to sadržano kroz zakon, odnosno obračun bruto zarade, jer mi smo bili protiv toga da se ukinu topli obrok i regres.
Ovaj način obračuna je kao što je način obračuna penzija, jedna velika obmana, i vi kada ste došli na vlast, odnosno gospodin Koštunica i ova vlada, ako je htela da napravi, kao što to vi volite mnogo da kažete, diskontinuitet, često upotrebljavate tu reč, sa prethodnom DOS-ovskom garniturom, zašto niste promenili sve ono protiv čega su se radnici bunili, zbog čega su oterali DOS-ovce sa vlasti?
Zašto niste vratili stari obračun, provereni i bolji način obračuna zarada, i da ostanu te kategorije, a to su hrana, regres, sve ono što mi tražimo kroz ove tri tačke u amandmanu gospodina Stevanovića?
Znači da vi niste, kao čovek koji je i u ovoj vladi Republike Srbije nastavio kontinuitet one bivše DOS-ovske garniture i vlade, spremni da pomognete radnicima u Srbiji. To nam otvoreno recite.
Može da se začudi neko od kolega iz ove kakve-takve vladajuće grupacije zašto mi ovako argumentovano i, zaista, možda bi se nekome učinilo, duže vreme diskutujemo, ali mi ne mislimo da je dugačko vreme, ili više javljanja poslanika uz onog koji je podneo amandman, za ovako krupne stvari; moram da vam kažem da je bilo mnogo bolje da ste se i vi u ovo uključili, da ste prelistali, da ste videli i da pratite šta mi to zapravo hoćemo.
Neverovatno je da se slažete sa ovim što je predložio ministar Lalović, jer sa nekim od vas kada pričam pojedinačno, neformalno ili bilo ko od nas, shvatite da smo mi u pravu. Ispravna je argumentacija od prvog do poslednjeg člana i amandmana koji smo podneli. Šta to sada znači? Mislite da ćete da nam zamažete oči kroz prihvatanje nekoliko amandmana, kao što je ovaj Arsićev, i namerno to potencirate, jer je to samo jedan od nekoliko prihvaćenih amandmana SRS, i sada provlačite to i kažete u nekoliko navrata - zato što je prihvaćen amandman Veroljuba Arsića.
Smislite nešto originalnije ministre, nemojte da nas obmanjujete, a pre svega radnike i građane. Jasno im recite - nisam ja taj čovek, ja sam isti kao i onaj prethodni ministar, onaj propali sindikalac Milovanović, neću da uradim ništa što bi bilo bolje, nastavljam sa starom politikom, hoću da se zadrži isti sistem. Radnici to neće i zato ćete da prođete kao i oni, možda i mnogo gore, a izbori se bliže. Razmislite o tome šta radite.

Dame i gospodo poslanici, potrebno je da saslušate još neku argumentaciju, mada je ova koju je izneo Dragoljub Stamenković, koji je u ime poslaničke grupe SRS podneo amandman, dovoljna da biste shvatili da je neophodno da pomognete ljudima koji će da traže posao ili onima koji su već u procesu da su na probnom radu, da im se skrate muke i da im omogućite da taj period njihovog probnog rada bude, umesto predloženih šest, tri meseca.
Ministar nam je mnogo govorio o raznim potezima vlada zapadnih zemalja kada je u pitanju proces zapošljavanja i morate da se složite sa time, gospodine Laloviću, da je kod nas takva situacija da mahom, zbog pre svega urušene privrede, zbog činjenice da neke privredne grane ne funkcionišu, obrazovani kadar za pojedine oblasti u privredi ne može da nađe zaposlenje, ljudi su prinuđeni da idu sa jedne na drugu profesiju, i to je karakteristično i u onim zemljama na koje ste se pozivali kada ste govorili o procentu zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti.
U svom odgovoru ste dali da je za određenu vrstu posla, profesiju, potreban duži period da bi poslodavac video da li je neko osposobljen. Međutim, to na Zapadu, na koji se vi pozivate, nije slučaj. Čak je taj stepen prelaska iz jednog obrazovnog profila u drugi jako izražen zbog, na kraju krajeva, recesije sa kojom se suočava i njihova privreda.
Recimo, u pitanju je Nemačka, ako se već pozivate na te statističke podatke. Ljudi moraju da pribegavaju tome da ne rade u svojoj struci, i veoma je često to problem i kod nas, zbog toga što nema posla za sve mašinske inženjere, za sve diplomirane pravnike, za ekonomiste, za ljude koji su završili određenu srednju školu, i moraju da se na taj način prekvalifikuju, hteli ili ne, uslovno rečeno prekvalifikuju, i sada ih vi terate da njihov probni rad, i pored te njihove muke koja ih je zadesila, bude duži od optimalnih tri meseca.
Mislimo da to nije dobro rešenje i smatramo da će zbog toga, a verujemo da bi se i predstavnici sindikata složili sa nama, doći do mnogobrojnih zloupotreba od strane poslodavaca, jer na taj način će koristiti period od šest meseci da navodno isprobaju radne i profesionalne sposobnosti zaposlenog i kažu jednostavno - ne odgovara nam. Veoma je čest slučaj, to se dešava kada su u pitanju neke proizvodne delatnosti, zloupotreba takve vrste, i kada je u pitanju posao najčešće u trgovini.
Prema tome, poslušajte sve ovo što smo vam rekli i prihvatite amandman. Naići ćete na veliko odobravanje kod građana Srbije, a naročito onih koji su u potrazi za poslom, jer ćete im na taj način omogućiti da sigurnije gledaju u svoju budućnost tako osposobljeni i sigurni verovatno u te kvalitete koje mogu da pruže, da će posle tri meseca, ako ispune sve uslove, moći da ostanu za stalno na svom radnom mestu.

Dame i gospodo narodni poslanici, videli ste da je amandman Zlatka Radića, poslanika SRS, gospodine ministre, veoma smislen i, pravo da vam kažem, toliko ga je dobro obrazložio, pa prosto nisam mogla da odolim na izgovaranje imena Bogoljuba Karića i njegovog udruženja, i poslodavaca koje on okuplja.
Jer, kao što reče gospodin Zlatko Radić, on ne samo da ne može da bude reprezentativno udruženje poslodavaca, već on zaista predstavlja jednu veliku obmanu za građane Srbije svojom demagoškom pričom.
Čovek uljuškan u ogroman kapital, stečen na sumnjiv način, i čovek koji kroz političke i demagoške priče, koje se mogu najmanje nazvati političkim, obmanjuje građane Srbije.
Zato je potpuno neprihvatljivo da u Predlogu zakona za nekoga kao što je Bogoljub Karić, koji na način kupovine i otimanja poslanika, odnosno to je njegova namera, ali čujemo da ima možda takvih koji su spremni da prihvate takvu ponudu, želi da stvori sebi političku stranku u ovom sazivu parlamenta, verovatno svestan činjenice da na izborima koji će uslediti, kako stvari stoje u toku ove godine, ne može da zadobije poverenje građana, jer dotle će radikali, poput Zlatka Radića i svih ostalih, da raskrinkaju njegove nečasne namere.
Ali nije samo slučaj na nivou Republike Bogoljuba Karića, jer ima takvih primera i u mnogim drugim gradovima i opštinama. Naime, kada je otpočela kampanja za lokalne izbore u gradovima Srbije, ta manja udruženja preduzetnika i poslodavaca su se orijentisala na ovu ili na onu stranu. Takav je slučaj bio i u gradu Kragujevcu i u mnogim drugim gradovima u Srbiji, i u Čačku, i u Nišu, i to jednostavno nije dobro.
Oni koji žele da stvore uslove i privredni ambijent, i pre svega zakonske okvire, a odnosi se na poslodavce koji imaju najčasnije namere, moraju toga da se drže i da u skladu sa svojim mogućnostima i sa mogućnostima koje im diktira tržište, a koje su zaista veoma loše zbog opšteg privrednog ambijenta, pruže radnicima nadoknadu za njihov rad, odnosno za kvalifikaciju koju imaju zaposleni u njihovim preduzećima.
Da se deklarišu kao demokratska udruženja, pa da im ta odrednica posluži da sutra trče na ovu ili onu stranu, pa da budu mali Karići, koji obmanjuju i radnike i sve birače u Srbiji. To je prosto neprihvatljivo i zato je potrebno da prihvatite amandman poslanika Zlatka Radića, kako bi i ovaj član zakona dobio odgovarajuću formu.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, potrebno je da prihvatite amandman koji je podneo na član 11. kolega Nemanja Šarović, zbog toga što i prvi i drugi stav je konstatacija, priča za sebe, pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva. Ali, šta ako se to desi?

U pravu su kolege koje su govorile pre mene kada kažu da prvi stav zapravo podstiče poslodavca da ne poštuje ugovor. To je danas najveći problem u Srbiji. U svim gradovima u Srbiji, gde se vode radni sporovi između zaposlenog i poslodavca, tema je nepoštovanje ugovora, s tim što su priče za sebe nepoštovanje ugovora, odnosno odredbi posle procesa privatizacije, onakve pljačkaške kakva je ona u Srbiji bila, zbog nepoštovanja socijalnog ugovora i onoga što su poslodavci obećali.

Da biste bar nekako bili ovim predlogom zakona melem na ranu radnicima, koji izuzetno danas u Srbiji i stradaju i pate zbog neimanja posla, jer oni koji rade stalno su u strahu šta će se desiti sa njihovim zaposlenjem, da li će opstati ta firma, da li će oni moći da rade, prihvatite amandman Nemanje Šarovića, time će da se poboljša ovakav tekst zakona i da se stvori mogućnost da ljudi koji su radno angažovani budu bolje zaštićeni.

Mi smo potencirali inspekciju rada, njeno delovanje i veću prisutnost, koju mi zapravo tražimo i kroz brisanje ovog člana i kroz raspravu u načelu. Ali, imajući u vidu stepen angažovanja inspekcije rada, koja je prisutna u okruzima, odnosno gradovima, u opštinama, kroz ovakav dosadašnji angažman inspekcije rada neće biti moguć, zato što nema dovoljno inspektora rada, a i oni obično ne stignu na vreme i ne urade svoj posao kako treba.

Onda me to asocira na odgovor Mlađana Dinkića, kada je u pitanju budžetska inspekcija. Mi mu kažemo da su veliki problemi u opštinama i gradovima gde su radikali preuzeli vlast, velike su indicije da su predstavnici uglavnom DS-a izvršili zloupotrebu službenog položaja, opljačkali tu opštinu, odnosno taj grad, i predsednici novi, izabrani, pozvali inspektora da dođe, a onda nam on kaže - nemam ih dovoljno, a i oni su slabo plaćeni, pa nisu motivisani da rade taj posao.

Dakle, resorno ministarstvo, Vlada i država treba mnogo više da učine da bi se radnička prava zaštitila. A opet vam ponavljam, ovaj prvi stav ovako predloženog člana 11. prosto motiviše poslodavca da krši ugovor koji je potpisao sa zaposlenim.

Dame i gospode narodni poslanici, gospodine Laloviću, politička stranka kojoj vi pripadate do sada je najviše ukazivala na zloupotrebu od strane poslodavca kada je u pitanju odnos poslodavca muškog pola u odnosu na neku devojku ili ženu koja radi u tom preduzeću. Ali, vidim da vi niste skloni, s obzirom na sva obrazloženja koja su druge prirode, da prihvatite ovaj amandman gospođe Pop-Lazić, jer da ste imali tu volju, vi biste nam rekli kao ovlašćeni predlagač u obrazloženju koje ste dali.
Zato apelujem na kolege narodne poslanike, bez obzira na to kojoj političkoj stranci pripadaju, da u danu za glasanje prihvate ovaj amandman. Reč - zahtevi je metod najveće i najšire zloupotrebe kada su u pitanju mlade devojke i žene koje rade u, pre svega, privatnim preduzećima ili bilo kojim firmama gde je poslodavac taj koji može bar da zloupotrebi i ovu odredbu zakona. I nisu retka, već veoma česta pojava napisi u štampi i u dnevnim i nedeljnim novinama kada su u pitanju ispovesti takvih pripadnica, uslovno rečeno, nežnijeg pola, odnosno dama, odnosa njihovih poslodavaca prema njima.
U Skupštini Srbije imamo formiran Odbor za ravnopravnost polova, čiji sam, između ostalih članova SRS, i ja član. Nije danas gospođa koja je predsednik Odbora tu, a ukazivali smo joj i kada je u pitanju taj segment koji tretira Odbor za ravnopravnost polova na mogućnost te vrste zloupotrebe kada je ovaj član zakona u pitanju, na koji je amandman podnela gospođa Pop-Lazić.
Uz sve ovo drugo što je naveo kao primer gospodin Krasić, što može poslodavac da traži, odnosno da zahteva, izričito se kaže zahteva, bolje reći - naredi nekom ko radi kod njega da ispunjava, a taj neko se podvodi pod ono što je obavezan da uradi po ugovoru o radu potpisanom sa poslodavcem.
Najčešći problemi koji se javljaju kod zaposlenih, stresne situacije kod onih koji rade u zemlji, da ne govorim o onih milion koji nemaju posao, koji su u teškom zdravstvenom i pre svega psihičkom stanju zbog toga, ali kod ovih koji rade je zloupotreba od strane poslodavaca. Bilo bi degutantno da kažemo - većina poslodavaca su takvi, ali ne možemo da licitiramo koliko je potencijalno takvih koji će sve ove odredbe iz zakona, kao što su član 9. i član 11, a naročito član 15. tačka 2), da zloupotrebljavaju.
I zato, uz ovaj široki spektar primera iz različitih oblasti koje su se desile, prihvatite, gospodine Laloviću, ako ne, onda narodni poslanici obratite pažnju u danu za glasanje i prihvatite amandman koji je podnela koleginica, gospođa Pop-Lazić. Hvala.

Pročitali ste kako je napisano, tačno je, amandman na član 24. stav 1. Predloga zakona, uvaženog kolege Božidara Koprivice.
Tražiću od vas, gospodine Markoviću, da intervenišete kada bilo koji ministar iz Vlade Republike Srbije dođe i u odgovoru na postavljena pitanja od strane poslanika koristi ton koji može nama da zvuči kao omalovažavanje. Naime, gospodin Anđelković je predsedavao kada nam se obratio ministar Lalović i, govorivši o amandmanima koje su poslanici, ne samo SRS, nego pretpostavljam da je na sve mislio, podneli na Predlog zakona, rekao da bi poslanici ubuduće trebalo da vode računa u koju formu stavljaju amandmane i na koji način ih podnose, kao da je to posao ministra i kao da je Slobodan Lalović taj spasilac koji treba posle toliko godina da dođe i nekima od nas, koji smo u Skupštini po 10 i više godina, da govori na koji način da podnosimo amandmane. To ne samo da nije korektno, nego nije ni posao ministra, kojeg, da podsetim, Narodna skupština bira, odnosno vi ste ga kao takvog izabrali, kao i sve druge.
Što se tiče amandmana, ministar je sam sebi, što bi se reklo, uskočio u usta i kada je potencirao obrazloženje za neprihvatanje amandmana gospodina Božidara Koprivice, pozvao se na mišljenje Međunarodne organizacije rada i rekao da se to odnosi na lica preko 18 godina. A mi ovde govorimo, da to ponovim i zbog vas i zbog građana koji sada prate prenos Skupštine, gospodin Koprivica u amandmanu na član 24. zakona zahteva da se za maloletnu decu, koja kreću sa radnim odnosom od 15 do 18 godina, doda da je potrebno da se utvrdi opšta zdravstvena sposobnost.
Kada smo govorili o amandmanu gospodina Koprivice, izašla je koleginica Radeta sa neverovatnim podatkom na koji način se zloupotrebljava radno vreme zaposlenih u Lutriji Srbije. Ono što je žalosno danas u Srbiji, zbog potpuno urušene privrede, mnogo su veći redovi za loto nego na mestima gde bi ljudi trebalo da nađu posao. Verovatno da u magičnoj sedmici ljudi vide svoju dobitnu kombinaciju i neko rešenje ili nadu da mogu da reše životni problem.
Ali, još tragičnije je to što veliki broj dece od 15 do 18 godina, onih koji jesu ili nisu završili osnovnu školu, traže zaposlenje da bi pomogli svojim roditeljima, onima koji su ostali u najboljim godinama svog života bez posla, ili oni koji su bez roditeljskog staranja, a moraju sebi da obezbede egzistenciju i mogućnost da nešto zarade.
Kako je onda za vas, gospodine Laloviću, neprihvatljivo da, kao što je to kolega Koprivica predložio, u član zakona dodate ove tri reči koje on tražio, da je potrebno da se utvrdi opšta zdravstvena sposobnost.
Zamislite kakav je to posao i šta može da radi nekvalifikovani mladić od 15 do 18 godina, to su obično teški ili fizički poslovi ili, u svakom slučaju, neki koji zahtevaju da se utvrdi opšta zdravstvena sposobnost te veoma mlade populacije koja mora da traži zaposlenje.
Uostalom, moram da vas podsetim i na to da i po članu 28. stav 2. Ustava posebnu zaštitu imaju maloletnici o kojima se roditelji ne staraju, kao i lica koja nisu u mogućnosti da sama brinu o sebi i zaštiti svojih prava i interesa.
Ako Ustav kroz ovaj član vodi računa o maloletnim licima, a rekla sam vam da su uglavnom to oni koji pomažu svojim roditeljima ili moraju da rade zato što nemaju drugu mogućnost da se izdržavaju i sami brinu o sebi, prihvatite ovaj amandman gospodina Koprivice – naravno, uz praktično obrazloženje, ovde ga očigledno nema, zašto nećete da ga prihvatite – kao i korektniji način obraćanja prema narodnim predstavnicima, koji su ovde između ostalog da vas kritikuju i da vas kontrolišu kako radite, a ne vi njih, i da im na takav način dajete pouke u koju formi treba i kako da stave svoj amandman. Hvala.

Nema problema, mogu da sačekam, jer vreme SRS tek dolazi. Što se vas tiče, gospodine Markoviću, da vam dam jedno objašnjenje. Nemojte da brinete zbog sutrašnjeg dana.
U nastavku sednice kvorum za sutrašnji rad, po mojoj proceni, možete da utvrdite, kako stvari stoje u vašoj poslaničkoj kvazivećini, oko 17,00 časova. Ako koncert traje od 15,00 do 17,00 časova, u nastavku ćemo imati direktan prenos, što znači u pet popodne.
Što se tiče moje replike na izlaganje ministra Lalovića, gospodine Laloviću, sad sam uverena u to da vi niste pisali ovaj predlog zakona; ili gospođa pored vas ili neko od vaših saradnika, jer vi opet sami sebi uskačete u usta. Kažete da vi ne prihvatate amandman gospodina Božidara Koprivice i naše objašnjenje za to, zaboga, mi nismo sagledali celinu zakona, pa nam govorite šta se dalje nastavlja i kako vi tretirate lica mlađa od 18 godina u članu 18. i u članu 84.
Ako govorimo o prethodnom članu, znači, mi smo u pravu. Vi niste čitali zakon ili ga čitate kada su u pitanju maloletna lica od člana 25. Razumela bih da vi nama dajete takvu primedbu i da pokušavate da nas edukujete, da smo vam mi sada rekli, posle ovakvog vašeg člana 25, da je gospodin Koprivica tek u nekom kasnijem članu intervenisao, ali on vrši intervenciju u zakonu za maloletna lica i za obaveznu zdravstvenu zaštitu u prethodnom članu. Dakle, mi smo u pravu i mi smo sagledali celinu zakona.
Osim činjenica da vam je digitron možda bio ispravan, a možda i nije, u to imam pravo da sumnjam, u celokupnoj vašoj elaboraciji malopre samo je nedostajala Milka Planinc, pa da upotpunite sliku svega što se dešavalo od osamdesetih godina pa naovamo. Da ne pominjem sve ove pogrešne poteze bivše DOS-ovske vlasti.
Ali, ni poslanici SRS, ni zaposleni u Srbiji, a najmanje predstavnici sindikata ne traže od vas statističke podatke, koji možda jesu, a možda nisu. Izostavili ste, čudi me, to bi bio vaš manir, jer vi ste, kao neko ko pripada takvoj stranci i uz vaše zalaganje, neko ko zadržava razmišljanje iz daleke prošlosti, koja nas je skupo koštala, naročito našu privredu.
Ali, vi treba ovde, kao ministar koji je odgovoran za rad i zapošljavanje, da objasnite nama šta će da bude sutra, 2005. godina, februar mesec, šta će da se dešava februara, marta i nadalje. Teško da ćete moći sa nekom jasnom slikom i projektom da izađete, kada već do sada niste ni vi ni cela Koštuničina Vlada, i verovatno nećete ni stići ni da nam ispričate šta eventualno planirate, a imaćemo nove izbore i novu vlast u kojoj će radikali imati primat.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 2. predloženog zakona.
Dobila sam obrazloženje od Vlade Republike Srbije, o čijem radu je veoma dobro poznat stav Srpske radikalne stranke, imamo kritički stav i jako loše mišljenje.
Dokaz za to je rad Ministarstva gospodina Ilića i obrazloženje koje je, u najmanju ruku, uvredljivo za mene kao narodnog predstavnika, i za građane Srbije, da se bilo koji organ Vlade, a naročito Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo na takav način dopisuju sa nama poslanicima, odnosno daju nam odgovor na podneti amandman.
Amandman je odbijen zbog toga što Vlada Republike Srbije kaže da bi prihvatanjem mog amandmana, zamislite, molim vas, dovelo do državne izolacije. Opet ponavljam, amandman na zakon o poštanskim uslugama i prihvatanje amandmana narodnog poslanika Nataše Jovanović dovelo bi do državne izolacije.
Pitam vas, da li ste vi poprimili manire Vuka Draškovića, koji je potpuno sluđen čovek i više ne zna šta priča, što smo mogli da vidimo juče putem svih medija, šta je kao ministar inostranih poslova govorio u sedištu NATO pakta.
Pitam vas da li takvo obrazloženje Vlade ima nekakve veze, ili ste poprimili manire Ričarda Baučera, onog koji je u ime američke administracije otpozdravio vama u Vladi Republike Srbije, kada je rekao da se zbog, kako oni kažu, nesaradnje sa Haškim tribunalom, a traže da se četvorica srpskih generala i svi viđeniji Srbi isporuče antisrpskom Haškom tribunalu, uskraćuje izvesna pomoć od 10 miliona dolara, namenjena, uglavnom, za Kandićke, Biserko i ostale iz takozvanih nevladinih organizacija.
Šta sam tražila amandmanom?
(Sa mesta: Tema.)
Taj što sa mesta viče "tema", "tema", neka se spremi za ovu temu, neka se urazumi, opameti i neka shvati da mu predsednik stranke, a u pitanju je Srpski pokret obnove, Vuk Drašković nije normalan čovek i da se stidi ogromna većina građana što je takav ministar inostranih poslova, što nas tako bruka i što prima platu ovde i u NATO paktu, i od Amerikanaca, da radi to sve što radi protiv interesa srpske države i naroda.
Što se tiče teme, želela sam, dame i gospodo poslanici, u članu 2. da se ovim zakonom direktno ne implementiraju međunarodni sporazumi, konvencije i ugovori. Za sve ljude koji iole prate oblast međunarodnih sporazuma, ratifikacije konvencija i ugovora, takvo iskustvo imam kao učesnik rada u radu Savezne skupštine, koja je sada Skupština državne zajednice, jasno je da naša država, kada se izvrši ratifikacija određenog sporazuma, odnosno ugovora pribegava tome, naravno, jer je to i sama potpisala, da određene odredbe primeni i da to poštuje.
Moja namera je bila da to ne bude striktno uvršteno u ovaj zakon o poštanskim uslugama, jer se to podrazumeva u onom delu gde su ti ugovori i sporazumi potpisani.
Zbog toga što sam razumno to obrazložila u svom amandmanu, želeći da se mi striktno držimo naših pozitivnih zakonskih propisa, onoga na koji način mi treba da ustanovljamo naše zakone iz bilo koje oblasti.
Dakle, u pitanju je i principijelni stav Srpske radikalne stranke i nešto što je za nas bolje u budućnosti, a doživela sam takvu uvredu, da mi na ovakav način odgovara Vlada Republike Srbije i kaže – "došlo bi do državne izolacije"; i zamislite, molim vas, ne bi mogla da ide pošta van naše zemlje, nego bi samo poštari raznosili pisma od Kragujevca do Beograda i od Subotice do Pirota.
Ko iole normalan može da poveruje u ovakvo obrazloženje? To bi zaista teško pogodilo neke, naročito one koji su spremni da i dalje rovare i da fotokopiraju falsifikovana dokumenta u prilog Karli del Ponte i Haškom tribunalu, da šalju kamione i tovare lažne dokumentacije, kako bi se Srbi čerečili i slali u antisrpski Haški tribunal.
Mislim da svi vi treba da obratite pažnju, naročito vi koji ste u Odboru, koji je razmatrao pitanje mog amandmana i drugih amandmana, da se ubuduće ovako nešto ne dešava i da se na ovakav način predstavnici Vlade, odnosno resorno ministarstvo ne obraćaju poslanicima, jer to ne samo da nema nikakve veze sa istinom, već je istina sve ono što sam vam rekla malopre, a sa čime je naš narod u ovim teškim trenucima suočen. A ne da ovakvim obrazloženjima narodni poslanici, zbog toga što traže nešto što je bolje i što je normalnija praksa u našem zakonodavstvu, na ovakav način budu, blago rečeno, žigosani. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, obraćam se predstavniku Vlade, s obzirom na to da Velimir Ilić, ministar koji nam je predložio ovaj zakon, nije ovde.
Kao i svi ostali i ja sam saznala da je profesor Velimir Simonović, naš uvaženi kolega, podneo amandman kada je video da je Vlada predložila zakon po kome predsednik saveta – kako to stoji u članu 75. koji je sledeći, ali vezan je za amandman na član 74. gospodina Đorđevića i tu se utvrđuje finansijski plan – ima 10, a član saveta osam prosečnih mesečnih zarada u privredi Republike Srbije.
Privreda je u katastrofalnom stanju i ovaj prosek zarada se utvrđuje na osnovu privredne aktivnosti i relativno stvarnog stanja. To je pitanje kako to Republički statistički zavod radi i obračunava. Za informaciju i za one građane koji ne znaju, ali uglavnom svi znaju, mnogima je, milionima je to nedostižna cifra, taj prosek od 15.000 dinara mesečno.
Profesor Simonović je videvši to verovatno želeo da u skladu sa svojom savešću apeluje na vas, podneo je amandman, ali žalosno je što ne želite da prihvatite nijedan amandman SRS. Mi ukazujemo na to da je potpuno bespotrebno da postoji agencija i ne da se smanji taj broj, nego da ne postoji savet, a naročito zbog toga što rad ove agencije ne možemo ni mi, srpski radikali, a ni vi ostali da kontrolišemo.
To nikako ne ide u pravcu smanjenja javne potrošnje, a što ste vi obećali građanima, već njenog povećanja i kada znate da se time građani Srbije dodatno iritiraju, jer ni kod mene u Kragujevcu 40.000 ljudi nema posao i po celoj Srbiji stotine hiljada ljudi čeka zaposlenje, neprihvatljivo je da se na ovakav način, raskalašno, ponaša Vlada, kao pijani milijarder, da rasipa pare na sve strane i osniva potpuno bespotrebne agencije, jedan aparat koji se samo množi.
Mi smo to govorili o agencijama od zakona do zakona, a setite se samo Zakona o privatizaciji i prve osnovane agencije koja je formirana u Srbiji. Ukazivali smo na to od aprila meseca 2001. godine. Ako pogledate malo po arhivi i vidite, oni su govorili, to je sistemski zakon, neophodna je agencija, ona i ljudi koji su zaposleni u njoj, iako mi ukazujemo da je to glomazan aparat, kontrolisaće, a sada sferu poštanskih usluga. To nije moglo da naiđe na opravdanje kod zaposlenih u Srbiji.
Vidite sa čime se vi suočavate zbog toga. Prethodna DOS-ovska garnitura, koja je zbog takvog ponašanja raskalašnosti i zbog činjenica da je prihvatila takav model da se ustanovljavaju agencije i proizvode za sve i svašta, oterana je voljom građana sa vlasti. U nasleđe vam je ostavila jednu od agencija. Vi mislite da nećete imati problem sa zaposlenima u poštama širom Srbije i da ta agencija i da taj savet neće dobijati pritužbe od ljudi koji su zaposleni u ovoj sferi.
Kao što je u Agenciji za privatizaciju, a ona je zatrpana i ne reaguje u najvećem broju slučajeva, to zna i gospodin Novaković, koji je predsednik Odbora za privatizaciju, na mnogobrojne zloupotrebe koje su se desile u procesu privatizacije. Oni se pojave, dođu na sednice Odbora, tako će da dođu i ovi, uopšte ne poštujući ono što im govore narodni poslanici. Vi ste ti koji ćete da ih osnivate ovakvim zakonom, a mi imamo iskustvo da se ti ljudi pojavljuju, i direktor Đorđević i drugi predstavnici iz Agencije, kada je u pitanju privatizacija, uopšte ne konstatuju ni poslanike, ni ljude koji dolaze iz raznih preduzeća.
Kažu oni - oglasićemo se mi za sedam dana. Prođe i po nekoliko meseci, mi tražimo obnovu postupka, to znam i zbog kragujevačkog PKB i aranđelovačkog "Venčaca". Svako od vas ima poneki primer iz svog grada. Prouzrokovaćete velike probleme i, pre svega, gnev zaposlenih u ovoj službi.
Znate, nekada je zaista bila stvar prestiža da neko radi u Pošti, odnosno u "Telekomu". Ti ljudi su imali koliko-toliko pristojne plate i mnogo bolje plate u odnosu na cene životnih namirnica i troškova, nego što je to slučaj otkako ste vi, odnosno prethodna garnitura na vlasti, a dajete mogućnost, kroz osnivanje agencija, onima koji, navodno, treba da kontrolišu njihov rad, da imaju mnogo veće plate nego ti ljudi koji ceo svoj životni vek provode u poštanskoj službi.

Gospodine Mihajloviću, reklamiram Poslovnik u delu koji se odnosi na javnost sednice Skupštine, ali celokupni duh Poslovnika nema smisla ako nas je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije pre pola sata obmanuo, rekavši poslanicima na početku, odnosno nastavku popodnevnog dela zasedanja da će prenos Skupštine putem državne televizije biti obezbeđen za 10 minuta. To jednostavno nije tačno, zato što je u toku prenos rukometne utakmice koja će, po informacijama koje imam, kao i drugi poslanici, trajati do 17,30 časova najmanje.
Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, potpuno je besmisleno bez javnosti rada da raspravljamo o zakonu za koji govorite da je sistemskog karaktera, da je veoma važan, a na koji imamo ozbiljne zamerke, vidite iz diskusija poslanika SRS. Gospodin Marković trenutno nije u sali, ali gospodine, evo, došao je, gospodine Markoviću, sada vam je uloga neobavezna pošto niste na mestu predsedavajućeg.
Moram da vas podsetim na to šta ste izjavili sa ove govornice pre nešto više od mesec dana. Vi, Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine, doslovce ste rekli, dokle god predsedavam ovim sazivom Skupštine, uvek će biti obezbeđen prenos i nastojaću da bude, inače nema svrhe da se nastavi rad Skupštine. Sećate se, isto je bila u pitanju jedna utakmica, fudbal je bio u pitanju.
Tražim dodatno objašnjenje i da nam kažete, uz konsultacije sa gospodom iz državne televizije, a usput da utvrdimo koliko je poslanika u sali, da li imamo kvorum za rad i bez prenosa, mada je potpuno besmisleno da nastavimo dalje sednicu dok nam vi, kao predsednik Skupštine, a i nadležnom ministru i nama poslanicima, ne obezbedite javnost rada.

Hvala. Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, iako je ovo jedan od dugo najavljivanih tzv. sistemskih zakona, mi znamo da je on u pripremi, sada, doduše, u nešto izmenjenom obliku, došao još u vreme bivše DOS-ovske garniture, kada je iz tog perioda omiljeni ministar gospodina Velje Ilića, Marija Rašeta-Vukosavljević, izvršila pripremu ovakvog zakona.
Taj zakon je nešto što uglavnom propisuje i daje smernice diktirane od strane Evropske unije, a i sam gospodin Ilić je juče rekao da nam je železnički transport spor, prevaziđen, i da treba da uhvatimo poslednji voz za Evropsku uniju. Ako hoćemo da govorimo o tome kada mi uskačemo u vagon, onda razmišljajte, bar po onom što kažu zvaničnici iz Evropske unije, o 2024. godini, a dotle će neki biti sposobni da uskaču, neki će ići uz pomoć štapa, neki će biti možda u dobroj kondiciji, ali u svakom slučaju daleko je 2024. godina.
Sam zakon po sebi ima cilj da se nešto suštinski promeni, naročito kada je u pitanju kompletno restrukturiranje ovakve železnice kakva jeste, ali to neće biti, a to zna i sam ministar Ilić, ni jednostavno ni lako. Jer, zakon, sam po sebi, ovako kako je napisan, uz prihvatanje svega onoga što se želi da se prihvati od direktiva Evropske unije, u mnogim svojim segmentima i te kako je neprimenljiv na veoma finansijski lošu i urušenu jugoslovensku železnicu, a naročito kada se ima u vidu, a taj podatak je juče precizno izneo gospodin Stamenković, kako je to išlo od 1990. do 2004. godine samo kada su zaposleni u pitanju.
Ono što i mene kao poslanika SRS najviše muči u ovom trenutku, a naročito ljude koji rade na železnici, jeste šta će biti sa njima u daljem procesu otpuštanja, jer ovaj zakon nije na pravi način definisao socijalni program za ljude koji će ostati bez posla.
Znate, gospodine Iliću, ljudi koji su mašinovođe, otpravnici ili oni koji rade taj tzv. izvršni deo, ta ciljna grupa u našoj železnici zgradu u Nemanjinoj zove gumena zgrada, jer non-stop se useljavaju oni koji su administrativci tamo, pa se broj penje od 2.000 do 3.000. Neki su čak skloni tome da kažu da tamo ima čak i 4.000 zaposlenih, hajde da ne preteramo, i oni su svi sebi obezbedili neke pozicije, a šta ćemo sa jednim Lapovom, gde 50% muškog stanovništva radi na železnici.
Sada treba da se pitaju, kao u ono vreme kada je bilo otpuštanja radnika u "Zastavi", kako će oni kada ostanu bez posla, gde će i šta će. Njihov radni staž u proseku je od 25 do 30 godina, oni samo to rade, otpravnici, mašinovođe, pregledači kola, celog života to rade. Nasledili od oca, od dede, iz železničkih porodica i nemaju šta drugo da rade.
Taj socijalni program nije dobro urađen, a naročito niste obratili pažnju na invalide koji su zaposleni na železnici. Govorilo se, a te podatke su izneli rukovodeći ljudi iz naše železnice, da je tzv. tranzicioni fond iz koga je trebalo da se finansira najvećim delom taj socijalni program prošle godine je bio 280 miliona, ako se ne varam, dinara, a mislim da sam u pravu, da je ta cifra blizu 300 miliona. Odjednom se pokazalo da ni tih para nema i da se nije ni otpočelo sa sprovođenjem toga.
Vi sada kažete, inače cela situacija u kojoj se nalazila bivša DOS-ovska vlast i ova sada vaša, uz ovo ovakvo skupljanje većine i dogovora od zakona do zakona, od prečestih pretnji onih koji vas podržavaju, zaista podseća na one scene iz čuvenog orijent ekspresa i nikada se ne zna čija je glava u pitanju i kako će da završi, u političkom smislu mislim, da li će da ostane sa funkcijom ministra ili ne. Ali, ako je stvar ozbiljna, a ona to zaista jeste, najveći problem će zapravo biti posle usvajanja ovog zakona, jer verujem da ste obezbedili većinu, kako će proces restrukturiranja da se izvrši.
Ono što zaposleni traže i što je Vlada nama dužna da pruži kao odgovor, i vi kao resorni ministar, jeste kako će da se uradi program finansijske konsolidacije železnice u ovom trenutku. To vam je isti slučaj sa kragujevačkom "Zastavom", ovde je u pitanju industrija automobila, ovde je u pitanju železnica.
Ako se taj gigant na neki način tamo finansijski ne pomogne i ne oporavi, ako se to ovde ne uradi sa železnicom, ona neće biti atraktivna za strane ulagače i ponuđače, verovatno. Hoće za Austrijance koji imaju novu opremu, nove lokomotive, putničke vagone da krenu od Beča, pa idu do Atine tim koridorom 10, a šta ćemo da radimo za ove tzv. sporedne i regionalne.
Znate, država je do 2000. godine iz poreza na promet izdvajala oko 3%, mislim da je 3%, za finansiranje železnice i to je prestalo dolaskom DOS-a na vlast. Sada ako treba da se uđe u proces restrukturiranja onda država jasno mora da se odredi i da kaže šta u sveukupnom saobraćajnom sistemu naše zemlje očekuje od železnice.
Ovo nije jednom, pa zasvagda, doneli smo zakon, stavili tačku na njega i po njemu ćemo dalje da radimo. U veoma razvijenim i u zemljama za primer sa njihovom železnicom, kao što je recimo Francuska, uz one primedbe koje ste vi izneli kod privatizacije železnice u Velikoj Britaniji, ali recimo da uzmemo Francuze za primer, mi koji smo bilo kada otišli tamo i vozili se francuskim vozovima, znamo kako to funkcioniše. Recimo da svake godine koriguju nešto u svom sistemu poslovanja i uvek hoće bolje, ali naravno za sve to imaju ogromnu podršku države.
Dakle, definisanje bitnosti i regionalnih trasa je nešto što je veoma važno. Nije dovoljno samo bilo da se u zakonu uvede mogućnost da jedinice lokalne samouprave te lokalne trase mogu da koriste, jer evo reći ću vam, a ništa se nije promenila situacija ni iz tog perioda kada smo bili pod sankcijama.
Skoro, pre 10 godina, nije se našalio, nego ozbiljno je sa ove govornice gospodin Tomislav Nikolić, za koga svi znate da je doajen Narodne skupštine Republike Srbije, danas najpopularniji političar u zemlji, rekao da mala deca koja stanuju blizu železničke stanice u Kragujevcu kada vide železničku lokomotivu misle da je prošao gvozdeni konj. Zaista nije šala, ali je tako, jer od tog danskog kraljevskog voza i od činjenice da mi imamo veoma nerentabilan i putnički i transportni železnički saobraćaj, mi i dalje nismo odmakli.
Zato je ključno pitanje za Vladu i za vas kao ministra za kapitalne investicije da nam kažete, i samim tim poručite ljudima zaposlenim u železnici pre procesa restrukturiranja, šta je država spremna da uradi. Ako smo mi kao ona SRJ, gospodine Iliću, godinama iz budžeta, što na nagovor Radoja Kontića, što onih drugih koji su bili premijeri tadašnje Savezne vlade, svake godine u saveznom budžetu izdvajali ogromna sredstva za remont dela pruge Podgorica - Rožaje, zamislite za prugu koja ne funkcioniše od 1966. godine, onda nam vi recite pošto je pouka jasna šta će Vlada Republike Srbije da uradi i za oblast Banata, i za kraljevački, i za Loznički region, kako će one to da podstaknu, jedinice lokalne samouprave, da se upuste u ovo što im sada izvorno zakon dozvoljava.
Vreme koje ima poslanička grupa SRS, nažalost, ne dozvoljava mi više o ovome da govorim, govoriću o amandmanima svojih kolega, ali to su zapravo ključna pitanja, a ne ono što je samo definisano zakonom, uz prihvatanje direktive EU.
Jer i uz prihvatanje svih tih njihovih usvojenih direktiva i Francuska, i Velika Britanija i Nemačka, u skladu sa svojim mogućnostima i sa stanjem u svojim železnicama, koriguju i zakone, i njihove vlade donose uredbe, kako bi se to poboljšalo.
Sveukupna privredna situacija u zemlji koja je potpuno urušena, jer mi svakoga dana imamo dnevne gubitke od gotovo 500 hiljada dolara zbog nefunkcionisanja naše privrede, ne daje nam baš puno mogućnosti za optimizam kada je u pitanju ulaganje u železnicu Srbije, a u stvari to je ono što oni traže, da država aktivno učestvuje u programu finansijske konsolidacije.

Dame i gospodo narodni poslanici, šteta što ministar Ilić nije tu. Tu je jedan od njegovih zamenika ili saradnika, ali ovo je još jedno upozorenje za sve one iz Vlade Srbije koji nameravaju tek da nam dostavljaju određene predloge zakona.
Kolege pravnici iz redova SRS, a i ja, skloni su tome da to potvrde kao tačno, da je direktni krivac za pisanje ovakvog trećeg stava u ovom članu zakona, a to se ponavlja, republički sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, a to je gospodin Zoran Balinovac.
U nekoliko navrata smo imali povodom predloga raznih zakona na sednicama odbora raspravu o tome, a sada nema ministra da nam odgovori kakvo je njegovo mišljenje po tom pitanju, da li je moguće da ministar koji je određen za poslove nekog resora, u ovom slučaju gospodin Ilić je objedinio nekadašnja četiri ministarstva, može da bude stručan za sve ovo i da on bliže određuje propise.
Svačega smo se naslušali od Velimira Ilića, i o izgradnji autoputa Beograd-Bar i o kapitalnim investicijama, otvaranju novih radnih mesta, nema od toga ništa, ali i da on hoće da pokrene neke projekte.
Nemojte, molim vas, da nas ubeđujete, a on je predlagač ovog zakona, da je on spreman da se brine o elementima železničke infrastrukture, a to obuhvata.
Pazite šta bi sve morao Velja Ilić da zna i da odlučuje o tome u trećem stavu, za koji kolega traži da se tu stavi ministarstvo, jer tamo su ljudi iz struke.
Ako bi ostalo ovako, onda bi Velimir Ilić morao sve ovo dobro da prouči, da se razume u sledeće i da vidi šta to obuhvata železnička infrastruktura: donji i gornji stroj pruge, objekte na pruzi, stanične koloseke, telekomunikaciona, signalno-sigurnosna, elektrovučna, elektroenergetska i ostala postrojenja i uređaje na pruzi, opremu pruge, zgrade železničkih službenih mesta i ostale objekte na železničkim službenim mestima, koji su u funkciji organizovanja i regulisanja železničkog saobraćaja, sa zemljištem koje služi tim zgradama, pružni pojas i vazdušni prostor iznad pruge.
Pa, to je stvarno, ako je za Velju Ilića, premnogo. Dosta mu je ove muke oko događaja u JAT-u i oko pilota. Ako bi trebalo sve ovo da zna i dalje što sledi, bilo bi neverovatno.
I nije važno da li je u pitanju on, Velimir Ilić, imenom i prezimenom, ili sutra neki drugi ministar, a sledeći će biti za tu oblast iz redova SRS, neko stručan za poslove saobraćaja, ali baš da mora u detalje da zna sve i da propisuje uslove za infrastrukturu železnice.
Prema tome, prekinite sa tim i nemojte da nam dajete ovakvo obrazloženje. Sada ste vi gospodin predstavnik Vlade i ova vladajuća garnitura, koja se ponavlja od resora do resora, od zakona do zakona, kao da mi ništa o tome ne znamo, a u pravu smo mi, a ne vi, jer oni u obrazloženju za neprihvatanje dobronamernog amandmana gospodina Đorđevića, koji vas lepo upućuje na to da stručni ljudi iz ministarstva to rade, kažu – amandman se ne prihvata, jer je to suštinski isto.
Ministar je lice koje rukovodi ministarstvom (to je tačno), a čak i kada je zakonom definisano da akt donosi ministarstvo, ministar ga potpisuje i on je odgovoran za njegovo sprovođenje.
I to je tačno, ali da ministar utvrđuje bliže i do detalja stvari koje se tiču struke u ovom pitanju železničke infrastrukture, to je apsolutno neprihvatljivo, takoreći smešno.

Gospodine Anđelkoviću, želela sam da objasnim, pošto je gospodin Baralić pogrešno protumačio moje izlaganje, da je tim pre gore što je ovde reč o četiri ministarstva kojima rukovodi gospodin Velimir Ilić.
To se zove Ministarstvo za kapitalne investicije, koje obuhvata nekadašnja četiri, i to ste vi prihvatili Zakonom o Vladi, tako da to nije argument da se ne prihvati amandman za koji ste sami rekli da je dobar.
Ali je nemoguće, pošto se gospodin Ilić bavi tim sveobuhvatnim poslom (bavi ili ne bavi, to ćemo da vidimo), da vam mi sada kažemo da je on toliko stručan i za infrastrukturu i za pilote, pa ako mu se sutra kaže, a to je bio manir jedne vlasti, neću da spominjem kada i u kom periodu višestranačja, da pokažu prstom na nekoga i kažu - e ti si od sutra pilot, ajde sedi i vozi avion. Ne može to više tako.
Ako je on ministar, to je u redu, on je odgovoran, on to potpisuje, ali zna se šta su ljudi iz struke. I mi poslanici možemo različitim stvarima da se bavimo. Zakonodavna vlast je u pitanju, a kada nam servira zakon, to mora da bude stručna služba i da stoji iza toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, na početku izlaganja o zakonu koji je neophodan, ne samo Srbiji kao jednoj od članica tzv. državne zajednice nego srpskom narodu koji živi na prostoru Srbije i Crne Gore, podsetiću sve vas i one koji su bili učesnici tih najmračnijih događaja u istoriji srpskog parlamentarizma, a i vas koji ste došli kasnije sa ovim sazivom Skupštine, na jedan nemio događaj koji mi se desio u aprilu 2002. godine.
Naime, na mestu gde sada sedi gospodin ministar Zoran Lončar, sedeo je tada potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus, pored pokojni premijer Zoran Đinđić i ta tačka dnevnog reda je bila usvajanje tzv. Beogradskog sporazuma, što je bila prethodnica Ustavnoj povelji, protiv koje je glasala SRS.
Na toj sednici sam iznela ocenu, ne samo Beogradskog sporazuma kao potpuno nefunkcionalnog i veoma štetnog po srpski narod u Srbiji i Crnoj Gori i kao prethodnicu Ustavne povelje, i zbog tog takvog svog stava i zbog onoga što ću vam ponoviti danas, a sa čime se slaže danas većina poslanika iz drugih političkih stranaka, od predsedavajuće tada, Nataše Mićić, dobila sam dve opomene, isključena sa sednice Skupštine i udaljena 30 dana. Šta sam tada rekla, a što govore danas i predstavnici DS-a, DSS-a i na šta su ukazivali srpski radikali.
Dakle, da je Beogradski sporazum ništa drugo nego poligon za nesmetano funkcionisanje i lobiranje separatističkog režima u Crnoj Gori. Da on neće doneti ništa dobro. Da tzv. Ustavna povelja, koja je tada bila u pripremi, predstavlja podizanje novog Berlinskog zida između dve, nekada jedinstvene republike, odnosno jedinstvene države. Da srpski radikali, kao pre svega nacionalno odgovorni ljudi, ali pre svega kao političari koji se zalažu za to da nesmetano funkcioniše tada SRJ, imaju i te kako protiv usvajanja Beogradskog sporazuma i kasnije Ustavne povelje kao takve, koja se pokazala kao produkt neke političko-pravne, potpuno nove i do sada nigde u svetu neprimenjene forme, i ispostavilo se da smo bili u pravu.
To ne govorim zbog toga što je vreme u protekle dve godine poboljšalo funkcionisanje tzv. državne zajednice, već naprotiv, mi smo tada nažalost bili u pravu kada smo rekli da će separatistički režim u Crnoj Gori, na čelu sa Milom Đukanovićem, a i takvi potezi koje je tada vodio predsednik SRJ Vojislav Koštunica i u tome ga pratio tada aktuelni DOS-ovski režim, dovesti dotle da se danas mnogi zapitaju, gde smo mi to, i u političko-pravnom sistemu kao državna zajednica SCG, i u ekonomskom sistemu i u svakom drugom, i to je pitanje o kome danas treba da razgovaramo, pre svega imajući u vidu ovaj predlog zakona.
Zašto to kažem? Zbog toga što je ovaj predlog zakona čisto tehničke prirode, doduše, neurađen do kraja kako treba i zbog toga smo mi srpski radikali podneli amandmane, naročito kada je u pitanju raspodela mandata po Dontovom sistemu. Kao što ste čuli od prethodnih poslanika SRS, to je jedan opšteprihvaćeni metod raspodele poslaničkih mandata.
A ne samo da sam uverena kao poslanik SRS, već to znaju i građani Srbije, a naročito oni koji se danas u Skupštini zalažu protiv održavanja neposrednih izbora, neće ni morati da razmišljaju o Dontovom sistemu, jer oni neće imati šta da raspoređuju. Ostaće bez ijednog mandata i činjenica je da će odnos političkih snaga, kao što je promenjen posle pada DOS-ovog režima, biti i te kako promenjen posle održavanja neposrednih izbora za Skupštinu državne zajednice SCG.
Kada se govori o članu koji tretira nacionalne manjine, njihov položaj u našem izbornom zakonodavstvu i eventualne primedbe koje imaju, u protekle dve godine i od usvajanja Ustavne povelje, i posle održanih izbora prošle godine, i posle usvajanja Zakona o izboru narodnih poslanika, na koji smo mi srpski radikali takođe imali primedbe, sam gospodin ministar to zna, bilo je mnogo razgovora na tu temu i najjasniju sliku o tome šta to zapravo znači i kako treba definisati položaj nacionalnih manjina u budućoj raspodeli njihovih mandata i učešća u političkom životu je dao prilikom jednog okruglog stola na državnoj televiziji zamenik predsednika naše stranke i šef poslaničke grupe gospodin Tomislav Nikolić.
Rasprava je trajala gotovo dva sata. Učesnici su bili Jožef Kasa i Rasim Ljajić i kada se razgovaralo o tome da li je pozitivna diskriminacija vid diskriminacije, ona to jeste, gospodin Nikolić je to kroz više primera objasnio, i rekao i gospodinu Kasi i gospodinu Ljajiću - ako ne mogu samostalno da obezbede sebi prostor u delovanju političkih stranaka koje predstavljaju, treba da se ugledaju na ono što čini SRS, a to se sada pokazalo od lokalnog, preko pokrajinskog, do republičkog nivoa, da se inkorporiraju, da se tako izrazim, u politički život, odnosno sistem velikih stranaka koje su evidentno sada, uz neprikosnoveno vođstvo na političkoj sceni SRS, sebi obezbedile politički prostor za delovanje na duži rok.
Ono što je evidentno da mnoge stranke, one koje su prevarom biračkog tela prošle godine 28. decembra došle u poslaničke klupe, na Trgu Nikole Pašića u novom sazivu Skupštine državne zajednice SCG neće imati šta da traže. Narod ih jednostavno neće hteti i za njih je cenzus od 5% jedna nepremostiva barijera, a takođe su toga svesni separatisti, pre svega iz SDP-a Crne Gore, pa i oni koji predstavljaju režim oličen u liku i delu Mila Đukanovića iz DPS-a, svesni činjenice da sve više jača svest o tome kod našeg naroda u Crnoj Gori, o neophodnosti opstajanja državne zajednice ovakve kakva jeste.
Drugo je pitanje zašto mi danas, Srbi koji živimo u Srbiji i Srbi koji žive u Crnoj Gori i drugi građani koji pripadaju drugim nacionalnostima, imamo nešto što se zove Ustavna povelja, koja je u mnogim njenim segmentima, u 80% nefunkcionalna, prouzrokuje mnoge probleme za građane i zašto se sve to dešava kada mi znamo, kao državotvoran narod, od Sretenjskog ustava pa sve do donošenja Ustavne povelje, pa preko onih komunističkih ustava, da smo imali ustav kakav-takav, ali ustav je postojao.
Neko je hteo da se poigra sa nama. Najpre prethodni DOS-ovski režim i svi oni koji su sedeli u prvoj klupi, na mestu vladajuće garniture u aprilu, kada se desilo to da zbog ovakvih mojih ocena budem udaljena sa sednice Skupštine na 30 dana. Neko se poigrao sa time i rekla bih da to nisu samo neodgovorni političari, nego ljudi koji ne uzimaju u obzir, pre svega, moralna i sva druga htenja Srba u Srbiji i Crnoj Gori i koji nemaju osećaj za to šta je potrebno nama ovde i našoj braći koji žive u nekad drugoj republici, odnosno sada u republici članici nekog nus-proizvoda, tzv. državne zajednice SCG.
Kako mi to možemo da ispravimo? Kako da pomognemo i da ohrabrimo Srbe u Crnoj Gori posle, u pravom smislu reči, debakla koji se desio pre mesec dana, kada se o sličnom predlogu zakona raspravljalo u toj republici članici? Tako što ćemo, pre svega, mi srpski radikali insistirati do kraja da se ovi neposredni izbori održe u februaru, tako što ćemo kroz kampanju koju budemo vodili staviti do znanja i Srbima i drugim građanima, pripadnicima nacionalnih manjina u Srbiji, kao i našoj braći u Crnoj Gori, da nam je stalo kao ljudima koji kroz celokupni politički angažman, od osnivanja SRS žele da živimo u čvrstoj zajednici.
Da to tako bude i da samo imamo za cilj da pozivom na takve izbore i jačanjem naših međusobnih odnosa jačamo i naše istorijsko-kulturne, ekonomske i sve druge veze, jer oni koji su smogli hrabrost, a njih je preko 30% na poslednjem popisu u Crnoj Gori, rekli su da su pripadnici jednog te istog srpskog naroda.
A tek možete da zamislite koliko je taj broj veći zbog činjenice da neki možda to, zbog progona koji imaju od strane separatističkog režima, nisu smeli da navedu u upitniku koji im je dostavljen od nadležnog državnog organa.
Mi ćemo sa naše strane, u kampanji koju budemo vodili, učiniti sve da kažemo da su ljudi koji su protiv neposrednih izbora, ljudi koji se licemerno zalažu za zajedništvo SCG, zapravo ljudi koji idu na ruku ne samo separatističkoj bratiji u Crnoj Gori, već i Havijeru Solani ili nekom drugom gaulajteru, nazovite ga kako hoćete, pre svega NATO snagama na području naše južne pokrajine.
Jer, ne zaboravite, Kosovo i Metohija kao sastavni deo Srbije, odnosno državne zajednice SCG, i njen opstanak su direktno uslovljeni kroz jačanje našeg zajedništva, pre svega kroz odgovornost ljudi koji danas predstavljaju najveće političke stranke u Srbiji.
Da su separatisti iz Crne Gore i tzv. ministar inostranih poslova, Vlahović, Milo Đukanović i svi ostali, i Ranko Krivokapić, koristili sve ovo vreme, odnosno ovaj vakuum prostor koji im je dat usvajanjem ovako nakaradne Ustavne povelje, apsolutno je tačno zbog toga što im je Ustavna povelja omogućila i tzv. rotirajuću stolicu u Ujedinjenim nacijama, zbog toga što nemamo jedinstveno ekonomsko, odnosno monetarno tržište, zbog toga što ne jačamo ni kulturne ni istorijske veze i zbog činjenice da su njima njihovi lični interesi i njihovi računi u inostranim bankama i slepo izvršavanje naloga prioritet, a nikako interesi građana koji žive u Crnoj Gori, a kamoli nas koji živimo u Srbiji.
Mi smo srpski radikali u kampanji, a to je činio i gospodin Tomislav Nikolić za predsednika Republike Srbije i prošle godine u kampanji za republičke izbore, rekli da će se umnogome posle održavanja tih izbora promeniti situacija u funkcionisanju državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Znate kako se promenila? Promenila se tako što su neke ljude zamenili oni drugi koji imaju apsolutno identične težnje i shvatanja i da je to tako pokazao je i današnji "ekspoze" ministra inostranih poslova Vuka Draškovića, koji je umesto koalicije DOS-a, odnosno DPS-SDP, izabran na tu funkciju kroz koaliciju koju predvodi Koštunica iz Srbije i Milo Đukanović iz Crne Gore, a ta politika, njegova zalaganja i njegova stremljenja naravno mogu da se podvedu pod istu normu kao što to čini Vlahović u Crnoj Gori.
Možda vam izgleda da dajem preoštre kritike za pojedine nosioce tada visokih državnih funkcija, a pre svega onih iz Demokratske stranke, ali verujte mi tada sam ih upozoravala, kao i svaki srpski radikal i to činim i danas, ne samo njih nego pre svega ovu vladu, koja ima i te kako problema u funkcionisanju.
Upozoravala sam ih da se uozbilje i da shvate da je zajedništvo Srba iz Srbije i Srba iz Crne Gore i svih građana koji žive u Srbiji i u Crnoj Gori prioritet za svakog političara, i to je nešto što treba da nas rukovodi i da bude u pravom smislu reči državni i nacionalni interes iznad svakog stranačkog.
Kako to da objasnim jednom Bojanu Pajtiću, potpredsedniku Demokratske stranke, koji danas nije ovde, a to vam govorim ilustracije radi, kada pre nekoliko meseci na anketu jednih nedeljnih novina nije znao odgovor na tri pitanja. Od toga je bilo jedno koliko poslanika iz republike članice Srbije ima u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. Pokušao je da se seti, išao je do broja čak 100, ali nije mogao da pogodi. Nije znao odgovor ni na drugo pitanje, ko je Kondoliza Rajs, i na treće pitanje, ko je generalni sekretar NATO pakta.
Kako da razgovaramo ozbiljno sa takvim ljudima koji su bili najviši nosioci državnih funkcija, koji to nisu želeli da slušaju kada smo im davali jasna upozorenja. Ne samo mi političari nego ljudi iz struke, istoričari, jedno priznato ime u svetu srpske nauke, kao što je gospođa Smilja Avramov, koja je više puta upozoravala da Ustavna povelja ne može da funkcioniše za dobrobit građana na ovakav način, ali pošto ona de fakto postoji mi smo svesni toga, moramo da je poštujemo i moramo da insistiramo na tome da u februaru mesecu imamo neposredne izbore za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Jedino tako ćemo da pokažemo da smo odgovorni ljudi, odgovorni političari, a budite sigurni u to da zbog takvog našeg doslednog stava i pre svega zbog toga što ne samo da građani Srbije prepoznaju taj naš državotvorni odnos prema funkcionisanju ove sada državne zajednice, glasaće za nas svuda, od Subotice do Bujanovca, od istočne do zapadne Srbije, i ako to nekoga plaši nema razloga za tim, jer i u novom sazivu gde ćemo biti mnogo brojniji, srpski radikali će učiniti na jačanju naše kulturne i istorijske veze. Jedan smo narod i mi želimo da to pokažemo kroz naše dalje učešće, ali verujem u mnogo većem broju po broju poslanika u budućem sazivu Skupštine Srbije i Crne Gore.