Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javljam se po članu 136. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Ovaj zakon ne može da opstane u ovoj formi i trebalo bi da ga povučete.
Dakle, prva verzija ovog zakona, ili je to prva i konačna verzija, načinjena je, koliko znam, još krajem juna meseca. Vi ste nas obavestili, našu parlamentarnu delegaciju u Strazburu, da na sajtu Ministarstva inostranih poslova možemo da pogledamo kako to izgleda. Pravo da vam kažem, nisam to želela, s obzirom na to da ono što dođe u skupštinsku proceduru za mene predstavlja zakon o kome treba da razmišljam i da SRS u tom pravcu ulaže amandmane, ali vi ste se ovde, slučajno ili namerno, pozvali samo na jedan član Ustava. Zbog toga reklamiram član 136. Poslovnika, stav 2, po kome ste vi morali u obrazloženju da navedete ustavni osnov, razloge (naveli ste), objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja.
Kako je Srbija država u kojoj, kao što ste čuli od prethodnih govornika, a o tome je govorio i gospodin Mićunović kao predsednik Odbora (doduše, hvaleći zakon), Ustav, na način preplitanja nadležnosti kod Vlade, predsednika Republike i Narodne skupštine, reguliše posao koji se tiče inostranih ili spoljnih poslova, trebalo je da vi, pre svega, u Ustavu, pored člana 97. tačka 1, gde se govori o nadležnostima Republike Srbije i o činjenici da moramo da utvrđujemo međunarodni položaj i odnos sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, definišete kakav je odnos predsednika Republike – budućeg izabranog predsednika, vi ćete za nekoliko meseci, ostaćete još neko vreme ministar inostranih poslova, imati gospodina Tomislava Nikolića kao sagovornika i predsednika države na tom poslu – i da uredite odnos Narodne skupštine Republike Srbije.
Jer, mi smo imali situaciju da u više navrata poslanici SRS, članovi Odbora za inostrane poslove, od vaših saradnika traže da se pravno i institucionalno urede članovi zakona na osnovu međunarodno priznatih dokumenata.
Kasnije, kada budem govorila u načelu, a naročito u pojedinostima, videćete, gospodine ministre, da neki pojmovi koje vi unosite u zakon ne postoje ni u Bečkoj konvenciji o konzularnim odnosima, ni u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima.
Članovi vašeg ministarstva, vaše kolege, vaši saradnici, došli su na Odbor za inostrane poslove i slagali su narodne poslanike da to tamo negde postoji. Međutim, ja gore na stolu imam (nisam imala do malopre, donela mi je saradnica) Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, i uporedila sam sa članom zakona, gde vi potpuno izmišljate nešto što nigde u svetu ne postoji.
S druge strane, nacionalni savet za strategiju vođenja spoljne politike, odnos Narodne skupštine i Ministarstva inostranih poslova, Odbora za inostrane poslove... Gospodine ministre, mi ne možemo večito da gledamo, a naročito po inostranim kanalima i agencijama, šta vi izjavljujete, jer ovaj zakon je valjda trebalo da bude sadržajan, sveobuhvatan i da reguliše spoljnu politiku zemlje u ovako osetljivom trenutku, kada razgovaramo o sudbini Kosova i Metohije.
Zašto onda ja treba vas u formalnom ili neformalnom razgovoru da pitam, je l' te, ministre, šta ste mislili kada ste rekli bićemo fleksibilni i velikodušni, i ne znam koje ste već izraze upotrebili dajući intervju za jednu stranu medijsku kuću, kada je u pitanju popuštanje šiptarskoj strani u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Znate, onda mogu da razmišljam da ćete vi sve da im date na izvol'te i da će to da bude iz okvira rezolucije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije.
Mnogo toga smo se nagledali u proteklih sedam godina, da ministri inostranih poslova, koji su vodili otvorenu antisrpsku politiku, kao što su to radili i Goran Svilanović i Vuk Drašković, zloupotrebljavaju funkciju i nadležnosti iz Ustava Republike Srbije i da Narodna skupština, kao najviše zakonodavno telo, uopšte nema uvid u to što vi radite. Kako vam to nije bio osnovni motiv da, recimo, jedan poseban član ili glavu zakona definišete tako da uredite vaš odnos prema Narodnoj skupštini? Pa, nećete valjda da se pojavljujete samo kada dolazite kao član pregovaračkog tima ili kada predlažete neki zakon?
Dakle, veoma je loš zakon. Uopšte nije uredio tu vrstu odnosa, odnos predsednika Republike u vođenju spoljne politike iz okvira njegove nadležnosti predstavljanja Srbije, Narodne skupštine Republike Srbije koja utvrđuje, odnosno preko Vlade Republike Srbije, smernice za spoljnu politiku.
Najbolje bi bilo da povučete ovaj zakon iz procedure ili da prihvatite sve radikalske amandmane. Čak ni to neće biti dovoljno, jer nedostaju dva nova instituta, a to je nacionalni savet za spoljnu politiku i odnos Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva, prema Narodnoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekla jutros kada sam reklamirala član 136. Poslovnika, mi srpski radikali smatramo da je ovaj zakon o spoljnim poslovima trebalo da bude urađen sveobuhvatnije.
Možemo da se sporimo i oko naziva, čula sam od koleginice Čomić da ona ne deli taj pravno sledbenički istorijski aspekt srpske države koji je izneo profesor Žutić, ali dobro. Neka se i zove zakon o spoljnim poslovima, ovaj to nije u pravom smislu reči. Priznali ste i sami, gospođo Kolundžija, da on više uređuje sam rad Ministarstva nego što definiše nešto što smo mi srpski radikali očekivali. Mi ne mislimo da to nije moglo da se uradi ovim zakonom. I te kako je moglo, zato što je ostalo dosta nepoznanica – neke od njih ste i vi sami, koleginice Čomić, priznali – kada je odnos Skupštine i samog ministarstva u pitanju. To je veoma važna karika u definisanju onoga šta je spoljna politika Srbije u osetljivom trenutku, a taj osetljivi trenutak, nažalost, za nas traje već više decenija.
Moram sada da se pozovem na jednog od velikana svetske diplomatije, koji je predstavljao uzor svim diplomatama širom sveta i koji je definisao političku situaciju ovde u Srbiji i na Balkanu, gospodina Henrija Kisindžera. On je još davnih devedesetih godina na jednom skupu u Drezdenu rekao da je Balkan opterećen i bremenit mnogim problemima i da će ovde pojam nacionalnog, nacionalne države, etničkog, istorijskog, kulturnog i svakog aspekta svih naroda i Srba pravoslavne, i muslimanske i katoličke veroispovesti, kako je to govorio i pisao u svojim knjigama i naš predsednik profesor doktor Vojislav Šešelj, imati veoma važnu ulogu u definisanju i zaokruživanju celina u smislu nacionalnih i odnosa tih država prema spoljnom svetu.
Da je Kisindžer bio u pravu, a i dr Vojislav Šešelj, govori i ovo gde mi sada dolazimo i naša kritika na račun srpskih "diplomata", pojedinih, a pre svega oštra kritika zbog antisrpske spoljne politike koju su vodili Goran Svilanović i Vuk Drašković. Jer, u tom periodu mračne dosovske vladavine, od 5. oktobra pa sve do juna meseca, kada smo počeli otvorenije da razgovaramo, i možda sa većim intenzitetom političara koje predstavljaju, ali ne dovoljno, jer još uvek nemamo izveštaj pregovaračkog tima, ali hajde da se osvrnem na jednu, drugu rezoluciju i platformu o Kosovu i Metohiji, da razgovaramo o tome dokle možemo da idemo i dokle treba da idemo u zaštiti državnih i nacionalnih interesa, mi u pravom smislu reči nismo imali ... To ova uvažena gospoda treba da znaju, pošto su to profesionalne diplomate, osim gospodina Gaše Kneževića, za koga zaista ne znam kako je, iz kog bubnja izvučen da bude taj glavni pravni savetnik, pošto je svoje nepravo pokazao kao predstavnik dosovske vlasti od 5. oktobra.
Ali, pošto je tu na tom mestu na kojem jeste, svakako treba da prati šta će dalje da se dešava u procesu rešavanja sudbine Kosova i Metohije.
Ono što nama nedostaje nije samo taj odnos Ministarstva inostranih poslova prema Narodnoj skupštini Republike Srbije. To jeste naša osnovna zamerka, to je trebalo da bude posebno poglavlje u zakonu, koje će jasno da definiše da ministar inostranih poslova treba najmanje dva puta godišnje, a u kakvom vremenu mi živimo i kakva nas iskušenja čekaju i kakvi izazovi i više puta ako treba, i jednom mesečno, na sednici Odbora, da podnosi izveštaj.
Možda ministar Jeremić nije upoznat sa činjenicom da ministar unutrašnjih poslova najmanje dva puta godišnje podnosi izveštaj o svom radu. I, ako je za jednu državu unutrašnja bezbednost i stabilnost važna, i da ministar dođe dva puta pred narodne poslanike (ja sam član Odbora za odbranu i bezbednost, evo već u drugom mandatu sam i u tom odboru), veoma je važno da mi imamo jedan pregled, sveobuhvatan pregled aktivnosti, pa makar to bila i statistika, kakav je nekada Jočićev izveštaj, ali sa mogućnošću da taj odbor traje satima i da mi propitujemo ministra.
Malo je vremena i stvarno ću morati... zbog mnogobrojnih kolega srpskih radikala koji će da govore o ovoj veoma ozbiljnoj temi za jednu državu. Nama je posebno važno, jer verujemo da će izabrani predsednik Srbije za dva meseca biti gospodin Tomislav Nikolić, da se definiše spoljna politika zemlje na način na koji će on to moći, kao odgovoran državnik i čovek, da reprezentuje.
Osvrnuću se na onaj deo kada sam jutros govorila da zakon čak nije usklađen sa pravno-normativnim, prepoznatljivim, definisanim rešenjima u postojećim konvencijama. Bečka konvencija o konzularnim odnosima... Najpre sam mislila da ste se pozvali u članu 7. na Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima, ali onda ste vi uveli nešto pored ovog saveta, gde savetodavno telo ima počasnu prirodu, pa su vam počasne prirode i Svilanović i svi oni koje je kao takve izabrao Vuk Jeremić da ga nešto savetuju, a u stvari sve gori od goreg, što se tiče odnosa prema srpskom nacionalnom pitanju pre svega.
Mislila sam na član 7. u kome se govori o uspostavljanju nekakve agencije, odnosno mogućnosti da u rangu generalnih konzulata mi imamo konzularnu agenciju. To ne poznaje međunarodna, odnosno diplomatska praksa u svetu. Ako ste se pozvali baš na tu Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, videćete da to tamo ne postoji. Ona poznaje u članu 9. samo klasu šefova konzulata i kaže se - šefovi konzulata se dele na četiri klase i te klase su generalni konzul, konzul, vicekonzul i konzularni agent.
Na kraju, završiću time (jer, evo, ističe taj sedmi minut po našem internom dogovoru) kako mi srpski radikali, i verujem milioni građana, vidimo Srbiju u odnosu prema spoljnom svetu i očuvanju, pre svega, Kosova i Metohije i državnih i nacionalnih interesa. Tako što nećemo, za razliku od vas, pre svega iz Demokratske stranke, da ponavljamo - idemo u Evropu, put u Evropu itd. Mi smo odavno u Evropi. Opet da se vratim na jednu drugu čuvenu rečenicu pomenutog Henrija Kisindžera, kada se upitao - koji je telefonski broj Evrope. Naravno, ja to neću da upitam sa skupštinske govornice, jer mi uopšte nije ni važno, važno mi je da odnos zemalja Evrope... Pre svega, Ruska Federacija ima prema Srbiji takav prijateljski, odgovoran odnos u ovom momentu kakav jeste, a onda i sve druge države i velike sile sveta koje su spremne da nas podrže u očuvanju naše države i očuvanju onoga što mi Srbi jesmo, a jesmo miroljubiv, pravdoljubiv narod i narod koji je čitavog života stremio da sarađuje i da neguje prijateljske odnose sa svima onima koji nas poštuju, cene i koji znaju da smo mi oduvek samo branili ono što je naše.

Znate, kolega Radovanoviću, ko gubi ima pravo i da se ljuti; tako vam je to u demokratskom svetu i tako je to kada narod odlučuje šta hoće i šta neće.
Dakle, nije u pitanju nikakav medijski, niti politički, ne znam kakav linč, kako ste vi to hteli da predstavite. Ja celoga dana odgovaram na razna pitanja novinara na tu temu, zato što je to isfabrikovana laž od strane gubitnika, a gubitnici su promoteri antisrpske histerije, preko te pomenute emisije ili, kako kažete, tribine "Peščanika", i pokušali su u dva navrata u jednoj šumadijskoj opštini, u Aranđelovcu, gde inače imamo demokratski izabranog predsednika, radikala, i vrlo široku koaliciju čiji je osnovni stožer Srpska radikalna stranka i ostale političke stranke koje su odlučile da ta opština ide putem napretka; tamo se radi, gradi, izgrađuje, neguju se nacionalne istorijske vrednosti, neguje se princip demokratije.
U situaciji kada 1.000 ljudi dođe da poseti jednu takvu, kako vi kažete, tribinu ili najavljeno snimanje, izvinite, a zašto onda ta gospoda, kojih je bila šačica, nisu ostala da razgovaraju na tu temu? Zbog toga što nisu imali istomišljenike i sagovornike za tu temu, a verovatno je trebalo da sagovornici budu oni koji će da kažu - ne treba nam Kosovo i Metohija, mi Srbi treba da budemo porobljeni, mi treba slepo da slušamo šta nam kažu, mi ćemo, kao ti novinarčići ili kvazinovinarčići, analitičari, da se prodajemo za šačicu ili ne znam za koliko para koje im uplaćuju njihovi mentori Soroš i ostali.
Vidite da to narod neće. Nemate razloga da se ljutite. Izvolite pa ih vi pozovite u sredinu u kojoj vi živite, možda tamo narod hoće, ali čisto sumnjam, jer odavno su građani Srbije, bez obzira da li su Srbi ili predstavnici neke nacionalne manjine, prepoznali takve destruktivne ideje i takve pojedince kojima je samo novac, njihov lični novac i njihov duboki džep važan, a nikako interesi ovog naroda i ove države.
I drugi, i treći i peti put, ne znam koliko puta da se vrate, uvek će imati sagovornike, ali u liku naroda koji je napaćen i koji nije ostrašćen, za razliku od onih koji su došli da tako nešto promovišu, naroda koji ne želi takve ideje i koji ne želi takvu, već drugačiju, bolju, napredniju, pre svega rodoljubivu i patriotsku Srbiju. Hvala vam.

Javljam se kao član Odbora za odbranu i bezbednost, da reagujem na prvi deo izlaganja gospodina Šormaza. Vi ste, kolega Šormaz, pokazali žal za prošlim vremenom i rekli ste jednu neistinu. Rekli ste da je neprijatno to što su sednice Odbora za odbranu i bezbednost na kojima se razmatraju izveštaji BIA javne.
Moram da vas podsetim da je Srpska radikalna stranka bila inicijator toga i da vas podsetim (ne mogu da se setim da li ste vi bili tada član Odbora, mislim da niste, znam da je bio kolega Mamula) kako je to izgledalo pre otvaranja sednica za javnost.
Naime, pučisti su posle 5. oktobra (nadovezaću se na ovo o čemu je govorio predsednik naše poslaničke grupe) na osnovu, rekla bih, izdaje koju je izvršio deo Službe tog dana, kada je vlast predala u ruke onih koji su na ulici krenuli da traže pravdu i demokratiju i dovela do takvog stanja da su na čelu BIA, Službe državne bezbednosti došli ljudi koji su duboko kriminalizovani...
Mi smo 2004. godine imali jednu jedinu sednicu u sazivu Odbora, čiji je predsednik bio gospodin Milorad Mirčić, za narodne poslanike, za čitavu javnost, u zgradi koja predstavlja neki tabu; sećam se da je Bogoljub Pejčić, sa spiskom pitanja Danice i Vuka Draškovića, kao član Odbora krenuo u tu zgradu, a u toj zgradi su nas sačekali ljudi, među kojima je bio izvesni Goran Živaljević, koga je Danica Drašković sa svojim mužem, u svojoj maniji gonjenja ili već u svom dobro poznatom maniru, optuživala za sve i svašta. Kada je došao poslanik Čotrić na tu zatvorenu sednicu gde se tako konspirativno govori, on čita mučenik imena svih onih koje optužuju Vuk i Danica Drašković i kaže - na tom spisku je i Goran Živaljević, a ovaj kaže - ja sam taj, ja sam zamenik direktora BIA. To je bila više nego smešna situacija.
Na takvoj, zatvorenoj sednici, gde kao u vreme Ozne i kožnih mantila morate da ostavite i da deponujete vaš privatni mobilni telefon, pa vas gledaju ovako ili onako, maltene vam upere lampu u toj prostoriji, gde mi narodni poslanici treba da kontrolišemo službu na toj zatvorenoj sednici, osim tog bisera Čotrića mi ništa nismo mogli da saznamo, kao ni na svim sednicama posle toga, zbog toga što su frizirani izveštaji.
Niko nije nepatriota, niko nije neodgovoran. Članovi Odbora za odbranu i bezbednost, gospodine Šormaz, bez obzira na to iz koje su stranke, jesu ljudi koje su delegirale poslaničke grupe i svi mi znamo, jer smo ljudi koji vodimo računa o bezbednosti svoje zemlje, naroda, mi srpski radikali smo patriote, i verujem da i drugi poslanici, kolege koje su u Odboru, razmišljaju tako da ne žele da im država bude na izvol'te, ne mogu i nemaju šta ni pred novinarima, kao onomad, da kažu, a da to nije opštepoznata stvar i da nije čak bolje obrađeno u nekim nedeljnim ili nekim tabloidnim časopisima.
Čak i tamo ima više informacija nego u izveštaju Odbora, odnosno BIA. Osim toga, u izveštajima BIA se pojavljuju neistinite stvari, kao što je laž da je general Tolimir uhapšen u Republici Srpskoj, a ne na Bežanijskoj kosi.
Želim da poslanicima koji nisu bili prisutni ispričam jednu više nego smešnu situaciju. Na pitanje kolege Petra Jojića direktoru BIA... A to bi mu isto odgovorio i da je bila zatvorena sednica, kao što postoji mogućnost po članu 17. Zakona, u izuzetnim slučajevima. Dakle, Petar Jojić pita Radeta Bulatovića – izvinite, da li se prisluškuju narodni poslanici? On mu odgovara – koliko ja znam, u ovom trenutku ne. Zaključite sami. Hvala.

Nešto vam je teško da govorite, gospodine Albijaniću, može Milutin da vas zameni. Vidim da jedva govorite, valjda vam je mrsko što se javljamo po Poslovniku, ne znam o čemu se radi, ali Skupština je mesto gde mi treba da sučelimo mišljenja i da odgovorimo jedni drugima na eventualne nesporazume i nedoumice.
Ja sam se javila po članu 46. Poslovnika, opet kao član Odbora za odbranu i bezbednost, da vam kažem, gospodine Šormaz, da je, u vašem dobro poznatom maniru, prva rečenica bila potpuno nekorektna, da ne upotrebim neku drugu reč.
Vi kažete – ja sam se osećao neprijatno, a ja ne znam da li neko dolazi tamo da se slika ili već šta. Ako to spočitavate bilo kom srpskom radikalu, onda ste se grdno prevarili, jer da nije bilo nas, gospodine Šormaz, nikada ne bi mogla javnost da sazna po kom principu i kako radi BIA u onom delu u kome javnost može da sazna.
Drugo, da su te sednice zatvorene, kako vi predlažete, evo, pošto se vi osećate neprijatno, nikada ne bi mogla javnost da vidi iz izveštaja MUP-a i onoga o čemu razgovaramo sa direktorom BIA na koji način ste slagali kada je u pitanju hapšenje slavnog srpskog generala Tolimira.
Što se tiče slikanja ili ne, gospodine Šormaz, ja kao narodni poslanik, kao srpski radikal i kao član Odbora već dugi niz godina čekam odgovore i od BIA, MUP-a na pitanja koja aktivno postavljam na početku svake sednice Odbora.
Prvo, kada ćete da vratite džip koji je vlasništvo Srpske radikalne stranke, koji je oteo vaš prethodnik Dušan Mihajlović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova?
Kada ćete prof. dr Vojislavu Šešelju da isplatite nagradu od gotovo milion evra, sada to konvertujte koliko je maraka, za tri otkrivena ubistva koja su se desila u Srbiji u vreme kada je prethodnik... Valjda ste naslednici, govorim vama, jer ste predstavnik vlasti, iz vaše je stranke ministar. To je bilo ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića i još dva ubistva koja su se desila, Momira Gavrilovića... Ni do dana današnjeg nismo dobili odgovore od ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića, koji ga je nasledio, dokle se stiglo sa tim.
Inače, gospodine Šormaz, koliko su dobre te sednice i koliko upornost znači, kao što znači upornost srpskih radikala, pokazuje to što sam posle dve godine od načelnika policijske stanice Beograd, koji je bio prisutan na sednici i kome je gospodin Bulatović dao reč, dobila odgovor na pitanje da li je Danica Drašković naručila atentat na predsednika SRS profesora doktora Vojislava Šešelja, y čemu je učestvovalo izvesno lice iz Pančeva itd. Naravno da sam dobila potvrdan odgovor, jer srpski radikali, a pogotovo naš predsednik koji uvek o svemu zna... Jer, znate, i njegove knjige, "Laufer mi javlja", koje je pisao o Čoviću i o duvanskoj mafiji itd. i ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića dovoljno govore o tome da smo i te kako obavešteni, ali dozvolite da javnost Srbije o svim tim kriminalnim radnjama i o svim tim ubistvima treba i te kako da zna, a državnu tajnu i ono što su strogi operativni podaci naravno da će svako da čuva, jer je obavezan i po Ustavu i po zakonu ove zemlje da to radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakoni o vojsci i odbrani dolaze u trenutku kada se očekuje raspisivanje predsedničkih izbora, ali više u jednoj situaciji kada i sam ministar Šutanovac i odlazeći predsednik Republike Boris Tadić, u euforičnom raspoloženju, šire neku priču i ideju da Srbija treba da uđe u evroatlantske integracije.
Ovo je bila jedinstvena prilika, posle usvajanja novog Ustava prošle godine, da se sistem odbrane na način na koji to propisuje Ustav definiše zakonom o odbrani na precizan način. U osam članova Ustava Republike Srbije odbrana se pominje, ali to nije dovoljno da bi to zadovoljilo pravce i strategiju kojim treba da idu sistem odbrane i sistem vojske u našoj zemlji.
Zbog čega je ovaj zakon loš i zbog čega je poslanička grupa SRS podnela mnogobrojne amandmane govori činjenica da sami članovi zakona nisu do kraja precizirani, ustavno i pravno utemeljeni.
I osnovni razlog, gospodine Šutanovac, zbog kojeg ne možemo da glasamo je zato što iz njega izvire ono što je stav vaše DS, a što ne želi dve trećine građana Srbije najmanje, a to je ulazak u NATO pakt, i zato što nema tih vojnih doktrinarnih dokumenata, po kojima je trebalo da bude napisan ovaj zakon. Strategiju nacionalne bezbednosti, i sami ste valjda mogli da se upoznate za ovo vreme od kada ste ministar, ima svaka država u svetu. Što se tiče ovih vaših prijatelja, s kojima jedete zmije i guštere iz SAD, na svakom sajtu gotovo možete da nađete, odnosno njihovom zvaničnom kako izgleda njihova nacionalna strategija odbrane.
Da ne govorim o drugim zemljama i ovoj banana slovenačkoj republici, koja je sa teritorijalnima Janeza Janše pobila srpske vojnike, a pre neki dan nam se u Briselu, u sedištu NATO pakta, jedan njihov oficir za vezu, ili već kako se zove, hvalio kako, zaboga, sada Slovenci imaju 8.000 profesionalizovanih vojnika.
Mi moramo sada da se suočimo i da povedemo ozbiljnu priču, a vi da nam date konkretne odgovore u ovim danima u kojima ćemo da vodimo raspravu, gde smo sada, kako ste vi zatekli vojsku i kako su vas pripremali da obavljate funkciju ministra odbrane. Vaše reference nisu dobre. Vi ste školovani u Maršal centru i u NATO školama.
S obzirom na to da sam prošle nedelje imala priliku, kao član Odbora za odbranu i bezbednost, zajedno sa dr Cvetanovićem iz SRS i gospodinom Vukovićem, delegaciju je predvodio predsednik Odbora za odbranu i bezbednost gospodin Ivica Dačić, da odem u to NATO leglo, u sedište NATO pakta, Parlamentarnu skupštinu i u Šejp, videli smo koji je to sistem obuke i treninga, kako oni kažu, za drugačije restrukturiranje srpske vojske i za pripremu Srbije za ulazak u NATO.
Ono što vi ne treba da govorite, a uporno ste i danas na izvestan način ponavljali, mada malo zabašureno, mi smo otvoreno rekli kao predstavnici ovog parlamenta. Dakle, po onoj narodnoj, popu pop, bobu bob, zlikovcima sve u lice, onako kako jeste činjenično stanje. Dali su nam jednu brošuru u kojoj se jasno vidi kako oni vide Srbiju i kako nas tretiraju.
Tretiraju nas ne kao ravnopravnog partnera, što stoji u osnovi tog sporazuma koji se zove Partnerstvo za mir, jer njihova intencija je da se potpuno uništi srpska vojska, da se ona profesionalizuje do onog broja, naravno, dokle to njima odgovara, i njihov geostrateški cilj nisu ni ove okolne zemlje koje čekaju na prijem u NATO pakt, nego upravo Srbija zbog Kosova i Metohije.
Nikada nisu doživeli da im se, a i sami su to priznali, komandanti NATO snaga u Šejp bazi, da im se neko tako suprotstavi, kao što smo mi to uradili sa veoma nezgodnim pitanjima.
Ozbiljno smo se pripremili za tu posetu, i za razliku od vas koji im pezite, koji ste spremni da za ručak sa tim zlikovcima izjavite kako ćemo sutra da uđemo u NATO pakt, mi smo im oštro i konkretno govorili šta je to srpska vojska, pa na jednu više nego ironičnu opasku jednog od zagovornika ideje da Srbija uđe u NATO pakt, da naši oficiri i naša vojska i srpski generali treba da prođu NATO trening i obuku, mi smo rekli da mi imamo srpske oficire i generale. Nažalost, mnogi od njih su sada na pravdi boga u antisrpskom haškom kazamatu.
Iskoristila sam priliku da se izvinim, u ime poslaničke grupe SRS, što slavni srpski general, koji se borio protiv njih 78 dana, gospodin Božidar Delić, nije mogao da prisustvuje tim sastancima i da im iznese još konkretnije podatke. Zato smo bili od tih istih slavnih generala i oficira dobro pripremljeni, ne kako vas brifinguju Natovci, nego nas kako brifinguje naša srpska vojska, da odemo i da zastupamo interese Srbije.
Interes Srbije je da ima stabilnu vojsku i da ima vojni potencijal koji će, u svakom trenutku, da štiti ustavni poredak Srbije, da vojska odgovara poslu koji iz Ustava izvire i interes Srbije je da Vojska Srbije deluje u onim okvirima kako to nalažu oni koji komanduju vojskom. Neverovatno je koliko ste išli daleko.
Vi znate da će Tomislav Nikolić biti izabrani predsednik Srbije posle sledećih izbora. Ne znam koliko ćete vi da stignete da trčkarate u kampanji za ovog propalog kandidata Borisa Tadića. Uzalud vam je, pošto ionako ne trčite nešto brzo. Uštedite vreme, da znate samo da će Tomislav Nikolić samo prava koja mu iz Ustava dolaze da koristi.
Po članu 112. Ustava, jedino predsednik Republike može da komanduje vojskom.
Ne postoji nijedna situacija, gospodine Šutanovac, kako ste vi to predložili zakonom, da on to u bilo kom trenutku prebaci, odnosno takvu obavezu ustupi ministru odbrane.
S druge strane, neverovatno je koliko ste daleko išli u tom samovlašću ili mislite da i dalje ponižavate Narodnu skupštinu Republike Srbije, kada treba da se odlučuje o vitalnim interesima zemlje, jer ste u zakonu rekli da će drugim zakonom da se uredi kako će Srbija da deluje, odnosno Vojska Srbije van svojih granica.
Oni su nama istakli zahteve da nemaju dovoljno lekara, a o tome je govorio uvaženi kolega gospodin Ivica Dačić, predsednik naše delegacije, i rekao je, Srbija, hvala bogu, ima fantastičan medicinski kadar, od mladih lekara, preko doktora nauka i lekara koji su specijalizanti i obučeni da deluju svuda i u svakom trenutku, ali ne damo. Neće ni srpski lekari, ni srpski vojnici da idu u vaše vojne misije. Zato što nama treba savezništvo sa onima koji neće da otimaju Kosovo i Metohiju. Ne znam stvarno, gospodine Šutanovac, gde se vi s njima sastajete, kakve razgovore vodite i šta im obećavate. Mi smo im postavljali konkretna pitanja.
U trenutku kada nam se obratio viši savetnik, koji piše govore generalnom sekretaru NATO pakta, Jap de Hop Sheferu, gospodin je Nemac, a gospodin Dačić zna kako se zove i preziva, meni je to bilo nebitno, samo je bilo važno da je on taj koji zvanično saopštava političke stavove NATO pakta, na naše pitanje da li će NATO podržati šiptarski separatizam, odnosno njihove zahteve za nezavisnošću Kosova i Metohije, oni su rekli, pa to je političko pitanje i mi se u to ne mešamo.
Na moje kontrapitanje, zašto je onda generalni sekretar pred Borisom Tadićem, kada je Tadić ćutao i prećutao, 13. jula u Beogradu rekao da će Kosovo i Metohija biti nezavisno, nastavila se serija takvih razgovora, u kojima su ti koji su vaši prijatelji, koji vas brifuju, rekli da su oni na stanovištu da je za Srbiju izgubljeno Kosovo i Metohija. Pa se onda postavlja pitanje, a kako vi od njih očekujete i šta razgovarate sa njima i sa predstavnicima KFOR-a ovih dana, uoči 10. decembra.
Oni znaju šta se tamo dešava. Oni znaju da naša država i naše Ministarstvo odbrane i MUP imaju operativna saznanja o naoružavanju, jer znaju kako se tačno zove, i skraćeno i izvorno na engleskom, teroristička tzv. vojska ANA. Nisu nam rekli šta će da urade.
Rekli su, znate, to što se desilo u noćima između 17. i 19. marta 2004. godine je bila naša greška. Samo da vas podsetim, zbog te greške mi nemamo više srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, da je narod morao da izbegne iz mesta u kojima je živeo, u selo, odnosno mesto Svinjare na pet kilometara od Kosovske Mitrovice više se Srbi nisu vratili posle noći 17. i 19. marta, kao i u druga gde je izvršen pogrom, po ko zna koji put, srpskog naroda.
S druge strane, gospodine Šutanovac, postavlja se pitanje, ko je vršio pre vas – vi ste naslednik Dosovskog celokupnog režima i Borisa Tadića, koji je vaš partijski, dakle, od početka saradnik na ovom poslu uništavanja srpske vojske – procene kako treba da izgleda i kako će da izgleda 2015. godine srpska vojska i čime mi, u ovom trenutku, raspolažemo?
Došla sam do tih podataka koji su apsolutno tačni i egzaktni, a kasnije ću da vas pitam šta će vam taj Jovičić tu, propali Čovićev kadar. Ne znam šta je vama iz DS, samo te Čovićeve repove vučete za sobom, koji su pljačkali i otimali u Koordinacionom centru. Poslednji put sam ga propitivala gde su pare za medicinski centar i dom zdravlja na Kosovu i Metohiji, a koje je Čović pokrao, on, verovatno, učestvovao u svemu tome. Sada ste ga doveli i još nam naznačili pompezno da je on taj neki koji vas savetuje. Ako vas takvi savetuju, onda vi pojma nemate, ko što i nemate ni o vojsci, ni o odbrani.
Mi smo se malo bolje informisali. Vi imate znanje jednog prosečnog građanina, vojnog obveznika koji je, verovatno, negde služio vojni rok, pošto pouzdano znam da niste branili zapadne srpske zemlje, jer ste prvi put otišli u Republiku Srpsku pre nekoliko godina, kada ste doživeli jedan šok i stres. Malo ste se prepali, ne znam zbog čega, pa ste se posle žalili gospodinu Todoroviću. Malo ste strašljivi, ministre, bez razloga stvarno. U pitanju je bila samo jedna šala.
S druge strane, moramo da vidimo koliku ste zatekli vojsku i gde je vojska bila u junu prošle godine. Dana 5. juna 2006. godine bilo je 45.180 pripadnika, a od toga 11.041 regrut, 11.994 civila. Ostali su bili podoficiri, oficiri i vojnici po ugovoru.
Obzirom na to da vi nikada niste, kao ministar odbrane, od 15. maja, kada ste one noći sami za sebe glasali, kao ni ovaj nesrećni Ponoš, bruka srpske vojske, nikada niste tražili, insistirali da se poštuje Rezolucija 1244, u onom delu Vojno-tehničkog sporazuma, gde je dozvoljeno našoj vojsci i policiji, u broju do hiljadu, da se vrati i da bude prisutna na Kosovu i Metohiji, da čuva srpske škole, svetinje i da predstavlja sigurnost u ovom osetljivom trenutku za naš narod tamo.
Onda se stvarno postavlja pitanje, sa ovim sadašnjim brojnim stanjem, a to je 27 hiljada ljudi, osam hiljada vojnika, četiri hiljade u jedinicama, četiri u centrima za obuku, ostalo su profesionalni pripadnici Vojske, s tim što ste uništili garnizon u Kragujevcu, pa sada veoma učeni ljudi, koji su prošli sve generalske škole, pukovnici Vojske Jugoslavije, moraju da putuju, da dolaze i da rade u Generalštab u Beogradu, vode poslove i sektore ne po doktrini sa kojom vi niste izašli pre ovih zakona, nego po NATO uzansama i NATO doktrini. Dakle, ostaje to pitanje zašto ste to uradili sa srpskom vojskom i sveli je na ovo sada, što nemam vremena do kraja da pročitam, ali to su zaista egzaktni podaci.
Postavlja se pitanje kako vi mislite i kako vi vidite Vojsku Srbije 2015. godine? Sa takvim vašim stavom, u situaciji kada nema dovoljno ljudi, redovne vojske uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom, pa tamo moraju da odlaze i podoficiri, to vi najbolje znate, kako vi mislite da se suprotstavite banditizmu i terorizmu šiptarskih separatista, na koje se oni spremaju, a mi ne znamo dok se ne desi taj 10. ili 11. decembar.
Za nas, za mene, za kolegu Dačića, Cvetanovića i kolegu Vukovića nisu bila dovoljna uveravanja "mi smo izvršili reorganizaciju u okviru naših brigada na Kosovu i Metohiji", jer smo videli, na osnovu naših pitanja i konkretnih odgovora, da oni nisu spremni da idu do kraja i da zaštite srpski narod, kao što to nisu radili sve ovo vreme.
Nisu nam odgovorili na pitanje, pošto u tom zvaničnom dokumentu saradnje stoji da NATO pakt finansira, u okviru programa reorganizacije Vojske Jugoslavije, projekat za one koji su ostali bez posla i za one koji treba da se prekvalifikuju.
Naše konkretno pitanje je bilo - koliko ste dobili, kao Ministarstvo odbrane, ove godine od NATO pakta u te svrhe? "Daćemo vam kasnije odgovor". Znači, zajedno radite na pranju para, na krađi i na otimačini. Nismo, naravno, ni u naredna dva dana dobili te odgovore.
Mi mislimo da ovakvo evroatlantsko savezništvo, koje vi zagovarate, i te kako šteti Srbiji, naročito zbog toga i u kontekstu one priče od malopre, koju su neki ljudi koji nisu upućeni, poput gospođe Pešić, potpuno neupućene u zbivanja u Ruskoj Federaciji, ili ona ima razmišljanja ovih koji su juče prošli kroz neki kanalizacioni vod, a zovu se Jabloko, ili predstavljaju Kasparova ili neke takve izdajničke snage.
Dakle, mi smo, za razliku od takvih neupućenih, ozbiljno postavili pitanje. Recimo, oni su danima, verovatno na osnovu razgovora s vama, s Ponošem, s Tadićem, pošto Koštunica, navodno, tvrdi nešto drugo, a tamo nije poslao nijednog predstavnika, tvrdili kako je to dobro, kako će to biti stabilnost za Balkan, za region itd, a u stvari se ispostavilo da je njihov cilj da zaokruže tu celinu, u pravom smislu reči okupacije postsocijalističkih zemalja, obzirom na to da to predstavlja trn u oku Rusiji, s obzirom na to da bi to trebalo da bude dalji znak pretenzija najveće vojne alijanse danas, koja takvu politiku hegemonizma i sile širi i koja tako postupa sa narodima, kao što je srpski narod, da ubija, da razara, da nam otima našu teritoriju.
Mi smo onda postavili pitanje - kako to oni misle da grade odnos prijateljstva i savezništva, kada im je na NATO samitu pre mesec dana Vladimir Putin lepo poručio da se savezništvo i prijateljstvo ne gradi tako što ćete antiraketni štit da razmeštate baš uz granicu sa Ruskom Federacijom.
Pa smo im rekli - znate, postoji mogućnost, pošto je Srbija rusofilska zemlja i orijentisana prema našim prijateljima, koji su u ovom trenutku jedini spremni da nas brane, jer oni su rekli da se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije, vaši prijatelji iz NATO-a, a Vladimir Putin i svi koji su juče trijumfovali na izborima, da će po svaku cenu čuvati naš teritorijalni integritet.
Oni, naravno, nisu imali odgovor na to, već su rekli - imamo mi ovde oficire za vezu, imamo kancelariju, mi sarađujemo i u partnerskim smo odnosima sa Ruskom Federacijom. Tako što prete, prete nama, prete Rusiji, prete čitavom pravdoljubivom čovečanstvu koje hoće tu politiku dominacije i sile da spreči.
Trebalo je, gospodine ministre, od dana kada ste preuzeli mesto ministra odbrane, da radite na ovim dokumentima koji zaista predstavljaju vojnu odbrambenu doktrinu. Kada budemo razgovarali o svim članovima i u pojedinostima, videćete da su vam ne samo loše formulisani članovi zakona, nego da i vi sami, kao ministar, izlazite iz okvira nadležnosti, i načelnik Generalštaba, što nije dobro. Jer narod u Srbiji mora da zna, ne daj bože da više ikada bude bilo kakvog rata, mora da zna da srpska vojska treba da se oslanja na ono što mi tradicionalno imamo, a to je ono što smo kroz vekove morali da radimo, da se branimo i da vodimo isključivo odbrambene ratove. Da izvučemo iskustvo iz toga.
Da znate, gospodine ministre, da je jedino zbog činjenice da su se general Delić, general Pavković i general Lazarević tako herojski branili od tih NATO agresora, mi danas imamo Rezoluciju 1244, koja je jedina slamka spasa. Mi smo u ovoj skupštini bili jedini protiv tog dokumenta. Ako sada pogledate u vojnom, u međunarodno-pravnom smislu, to je jedini dokument koji u ovom trenutku može da pomogne i srpskom pregovaračkom timu i svakom državnom funkcioneru, svakom poslaniku gde god da se pojavi i da kaže - Kosovo i Metohija su neotuđivi deo Srbije, status Kosova i Metohije mora isključivo u okvirima našeg ustavnog sistema, pravnog poretka i rezolucije koja je izglasana u Savetu bezbednosti, da se rešava.
Da završim sa time, dakle, taj evroatlantizam i vas, i Borisa Tadića i tog Jovičića pored vas, ne znam kako se gospodin zove, svih tih prodanih NATO duša, naravno, Srbiju ne može da odvede daleko. Malopre ste rekli, to govore još neke stranke u Srbiji, "o tome će narod da se izjašnjava referendumom".
Prvo, što se tiče Partnerstva za mir, i promene političkih snaga u Srbiji i izbora gospodina Tomislava Nikolića na mesto predsednika, gospodine Šutanovac i to ćemo malo morati da preispitamo. Kada bude jedan takav odgovoran državnik i čovek koji brine o interesima Vojske, države i naroda, razgovarao na onakav način na koji smo mi to radili prošle nedelje, situacija će da se promeni.
Ne znam odakle vama uopšte pravo da vi šaljete Vuka Jeremića 5. septembra u Brisel, da on, u privrženosti saradnje sa NATO paktom, prezentuje ovaj dokument koji objavljuje ova Natoizovana novina koja se zove "Odbrana", pošto svi koji pišu za ovu novinu predstavljaju ispostavu NATO pakta. Mi to dobijamo kao članovi Odbora za odbranu i bezbednost, pa upućujem poslanike da pokušaju da pronađu.
(Iz sale: Što čitaš?)
Za razliku od vas, gospodine Ristiću, koji ama baš ništa ne znate, moram da znam i šta radi neprijatelj, da ga razbijam iznutra, kao što sam to radila cele prošle nedelje, moram da znam kuda izdajnička vlast vodi Srbiju i moram da znam, zarad sebe i budućnosti ovog naroda, šta misle oni koji ne misle dobro Srbiji.
(Predsedavajući Miloljub Albijanić: Molim vas da pazite na reči, gospođice Jovanović. Izdajnički nije dobra reč.)
Završiću time, gospodine Šutanovac, na kraju, da vidite koliko sam bila dobronamerna i po povratku sa ovog puta sam želela da vam donesem jedan poklon.
Naime, ovi koji vas brifuju i plaćaju vas godinama, čije ste škole prošli, u navodnom maniru dobrog domaćina izašli su sa jednim poklonom koji daju obično parlamentarcima koji dolaze kod njih. U pitanju su neke NATO torbe, sa onim brošurama sa kojima se vi slažete, da to nije bila agresija nego humanitarna kampanja, ne čak ni intervencija na srpski narod, pa razne glorifikujuće medijske stvari unutra, kao što su predstavljanje borbenog dejstva NATO snaga itd.
Onda sam, ne šaleći se, zaista ozbiljno rekla: "Ljudi, ovo moram da poklonim Draganu Šutanovcu". Na to su mi svi članovi delegacije jednoglasno rekli: "Džabe ti je, nema potrebe za tim, on to ima u kožnom povezu, sa zlatotiskom i sa dosta para na računu koje dobija od onih da zagovara ulazak Srbije u NATO pakt".

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom trenutku u Aranđelovcu, u Šumadiji, dešava se nešto strašno. Jake snage žandarmerije, koje je na građane uputio ministar policije Dragan Jočić, nalaze se ispred zgrade kulturnog centra u Aranđelovcu.
Izdajnička televizija, antisrpska televizija B-92, prošle nedelje je najavila da će tamo da snima emisiju pod nazivom "Peščanik" i da će učesnici te emisije biti moralne nakaze i u svakom smislu kako god hoćete, izvesni Petar Luković, Teofil Pančić, Miljenko Dereta i da ih ne nabrajam.

Ućutite, gospodine Albijaniću, zato što sada na vas ne udara srpska žandarmerija, nego na ljude koji se nalaze ispred Doma kulture i budite toliko ljubazni da saslušate, a ako nemate ni odbornike, ni stranku u Aranđelovcu, bar slušajte šta se tamo dešava, jer ste vi potpredsednik Skupštine i vaša ova Gušićka je završila pod onim ''razno'', sa svinjetinom i jagnjetinom, tako je neslavno i prošla sa Skupštinom, a ovde se radi o ozbiljnoj stvari.
U Aranđelovcu su, dakle, jake snage žandarmerije koje je poslao ministar policije ili već ko njemu podređen i zato sam se i javila po članu 225. Poslovnika da obavestim javnost da je moguće da tamo dođe do incidenta. Naime, ove pomenute malopre predstavnike antisrpske kampanje u Srbiji te i takve televizije, jer oni mrze sve što je srpsko, štiti žandarmerija od građana.
Goloruki građani su došli, njih je u sali koliko već može da stane, 200 ili 300, došlo da čuje kakve teme započinju oni koji su poslati tu da šire takvu antisrpsku histeriju. Hiljadu građana je u jednom Aranđelovcu, koji nije velika varoš, sada na ulici i to na uskom prolazu ispred zgrade Doma kulture.
Opominjem vas, gospodine Albijaniću, da je vaša obaveza kao predsedavajućeg da o ovome odmah obavestite, javila sam se po članu 225, Olivera Dulića, gde god da se on nalazi, da odmah stupi u kontakt sa Draganom Jočićem i da mu kaže da povuče žandarmeriju, jer ti nesrećnici ne mogu ni da započnu tu emisiju tamo, jer ih narod neće.
Narod u Šumadiji, u Srbiji neće izdajnike, neće strane plaćenike, neće ih u Rusiji, neće ih nigde, jer oni nikada ništa dobro nisu doneli ni našem narodu, a naročito Aranđelovčanima, koji su mnogo propatili zbog DOS-ovske politike na globalnom nivou, i zato je tamo predsednik opštine srpski radikal, i zato tamo SRS učestvuje u koalicionoj vlasti.
Situacija je više nego alarmantna i ozbiljna i zbog toga, gospodine Albijaniću, iz ovih stopa pošaljite poruku, gde god da se nalazi ministar Dragan Jočić, jer su u pitanju trenuci i može da dođe do incidenta koji niko ne želi, a sama žandarmerija izaziva, jer štiti one koji ne treba da se štite, već da budu na stubu srama, zato što deluju i takvu kampanju vrše ovde u Srbiji i danas u Aranđelovcu. Hvala vam.

U Srbiji  mora da se poštuje volja  naroda, i ona je sasvim očigledna i pre nego što su održani predsednički izbori, ali takva će biti potvrđena i na lokalnim izborima u Aranđelovcu. Građani Aranđelovca, patriotske snage naše zemlje, tamo je bilo odraslih ljudi, mladića i devojaka, studenata, srednjoškolaca, odlučili su i bili su u toj meri organizovani, u toj svojoj volji, da takvu  izdajničku politiku koju sprovode ovi promoteri policijske televizije  B 92, ne policijske u pravom smislu, nego imaju takav naziv, antisrpske svakako, ne dozvole da se takva emisija tamo snima.
Upravo mi je stigla informacija da su ti nesrećnici morali da sednu u auto i da se raziđu, možda otišli u neki kafić da popiju kafu, oni su za Aranđelovčane persone non-grata, tamo nemaju šta da traže, emisije nema, narod otišao kući, pobedila narodna volja, a izdajnici u neku mišiju rupu, pa neka rade šta god žele, narod ih u Aranđelovcu i u Srbiji neće. Hvala.

Gospodine Milivojeviću, zamoliću vas za ozbiljnost jer nemam nameru da se s vama raspravljam, i sa mesta potpredsedavajućeg i na vaše neozbiljne nesuvisle upadice, rekla bih drske i bezobrazne, u ovako teškoj situaciji za državu i narod. Ali, to priliči vama ili verovatno stranci kojoj pripadate.
Javila sam se, gospodine Mrkonjiću, po članu 27. koji se odnosi na rad predsednika Narodne skupštine. Očekujem da dođe gospodin Oliver Dulić, zato što i za njega i za vas imam jednu veoma važnu informaciju.
Gospodin Dačić vam je rekao da je Odbor za odbranu i bezbednost posetio Parlamentarnu skupštinu NATO-a. Mi smo obavešteni, prilikom polaska u nedelju, da članovi Obora iz vladajuće koalicije ne mogu s nama da putuju. Nama, srpskim radikalima, koji smo bili najbrojniji u delegaciji, i gospodinu Dačiću, i te kako je bilo drago da odemo u sedište NATO-a i da onima koji su nas bombardovali 78 dana, koji su okupirali Kosovo i Metohiju, koji su nam naneli takve žrtve koje će da se pamte i zbog kojih će srpski narod na svojoj duši i u srcu imati rane vekovima koji su ispred nas, kažemo sve ono što o njima mislimo.
Njih je naravno najviše interesovalo da li smo mi za evroatlantske integracije. S obzirom na činjenicu da je Srbija potpisnik sporazuma Partnerstvo za mir, da li mi želimo da uđemo u NATO?
Mi smo rekli ne, jer najmanje dve trećine građana Srbije i narodnih predstavnika koji sede u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne mogu očima da vide NATO i ne žele da uđu u NATO.
Partnerstvo za mir, u okvirima u kojima to radi Ruska Federacija i druge prijateljske države, koje su naklonjene našem narodu i koje hoće da brane teritorijalni integritet, ili one koje su u mediteranskoj grupi, zašto da ne takva saradnja. Ali samo pod uslovima dok to ne ugrožava stabilnost naše države i naroda, inače će neko buduće političko rukovodstvo možda doneti drugačiju odluku, da nam i to ne treba. Odgovorno rukovodstvo, na čelu sa SRS.
Javila sam se da kažem da se u prvom danu našeg boravka u Parlamentarnoj skupštini NATO-a pojavio kolega iz italijanskog parlamenta. Njegovo ime je Đankarlo Đorđeti i on je pokretač inicijative da se u parlamentu Italije po hitnom postupku izglasa rezolucija. Ovo je verzija na engleskom. Sad sam dobila informaciju, pre pola sata, iz Rima, da je juče italijanski parlament usvojio ovu rezoluciju, doduše s nekim izmenama u odnosu na to kako stoji u ovoj engleskoj verziji.
Pokušaću samo neki deo toga da vam pročitam, odnosno prevedem, da biste videli koliko nas zamajavate sa svim ovim glupostima i sa vašim sitnim partijskim ili krupnim finansijskim malverzacijama i pljačkama, u trenutku dok narod na Kosovu i Metohiji očekuje 10. decembar s neizvesnošću, i zbog činjenice da je taj zlikovac, komandant KFOR-a, juče izjavio, to što je malopre gospodin Dačić rekao, da ćemo mi biološki nestati kao narod.
A nas su njihovi komandanti u Šejp bazi, koliko prekjuče, uveravali, generalni NATO-a, koji rukovode svim operacijama, pa i sa svih pet bataljona na Kosovu i Metohiji, da će štititi Srbe. Mi smo im rekli da je njihova misija neuspešna, da su bili najveće kukavice između 17. i 19. marta 2004. godine, kada su bacali oružje, krili se iza tenkova i bežali iza zgrada pod naletom šiptarskih terorista i pitali ih: a šta ako je tačno da tamo ima više desetina hiljada do zuba naoružanih Šiptara? Nisu imali odgovor na to.
Ovaj jedan, koji je rukovodilac tih formacija, čak je rekao: znate, mi nikoga nismo videli i nikoga nismo mogli da uhapsimo na ulici, ni mi, ni UNMIK, ni KPS, jer ne nose oružje. Neće da ih pokažu, naravno, kao što nisu pokazivali ni 1998. godine, kada su ubijali i nasrtali na sve što je srpsko i kada su se naša slavna vojska i srpski generali obračunali s tom bandom zlikovaca, kao i srpska policija.
Ovu rezoluciju, dame i gospodo, koju mi nemamo na dnevnom redu, vidite, razmatra italijanski parlament na zahtev 23 poslanika, jer su inicijativu gospodinu Đorđetiju potpisale i njegove kolege, a zatim je juče izglasana u parlamentu Italije, što je malopre stiglo kao saopštenje iz kabineta gospodina Đorđetija.
U njoj lepo stoji da je status Kosova i Metohije, i to u prvoj rečenici, definisan Rezolucijom 1244 i da o sudbini Srba sa Kosova i Metohije može da odlučuje samo država Srbija u dogovoru ako to hoće druga tzv. pregovaračka strana šiptarskog rukovodstva. I da niko ne sme da gazi Rezoluciju 1244 i da mora da se zaštiti srpski narod dole.
I, naravno, u ta četiri člana koliko su ovde, ali sada čujem, po ovoj novoj verziji, koja je data na prevođenje, ima više članova, jasno i glasno stoji, kako treba da postupi italijanska vlada, pazite, 10. decembra. Oni su juče usvojili rezoluciju u kojoj su predvideli kako vlada Italije treba da postupi 10. decembra, a mi smo danas, 30. novembra, na zakonu o predsedniku Republike, koji je trebalo da bude donet pre pet meseci, za predsednika Republike koji će biti srpski radikal Tomislav Nikolić.

Dozvolite mi, gospodine Mrkonjiću, mislim da je važno. Izvinite što sam prekoračila vreme, samo ću da pročitam šta stoji u onome što je usvojio italijanski parlament, odnosno u predlogu gospodina Đorđetija.
Dakle, da se spreči svako nasilje u okviru rešavanja pitanja i statusa Kosova i Metohije, i da se odlučno odbije svako unilateralno priznanje nezavisnosti južne srpske pokrajine, oni su napisali Kosova. Da se rešenja nalaze u okviru Saveta bezbednosti i UN, i to poštujući Rezoluciju 1244 i razmatrajući datum, kako oni kažu, 10. decembar, "ded lajn", ne može da bude prihvatljiv kao takav, da to bude konačni dan, već da se pronalaze dalja rešenja koja će biti prihvatljiva za obe strane u toku daljih pregovora, a da 10. decembar bude samo datum izveštaja. I da se sa gnušanjem odbaci svako unilateralno priznanje Kosova i Metohije kao nezavisne države od svih članica Evropske unije.
To vam je, gospodo, usvojeno u italijanskom parlamentu, a vi se zamajavajte po onoj narodnoj ''selo gori a baba se češlja'', radite šta god hoćete i šta mislite da vam je korisno, ali narod vas je prezreo, pogotovo vas što hoćete u NATO, zbog takvih zlikovaca koji su nam to radili i niste bili spremni da pošaljete svog predstavnika.
Ponosna sam i na kolegu Jadranka Vukovića i dr Cvetanovića, naravno, uz poštovanje svega što je uradio gospodin Ivica Dačić, što smo tim zlikovcima za ova tri dana sve rekli u lice.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je period koji će obeležiti izborna kampanja dvojice predsedničkih kandidata.
Jedan je aktuelni predsednik Republike Boris Tadić, koji je na tu funkciju izabran 2004. godine. Posle ubedljivog vođstva gospodina Tomislava Nikolića u prvom izbornom ciklusu, koji se sam borio protiv čitavog konglomerata stranaka koje su i bočno i vertikalno, kako god hoćete, i medijske kampanje koja je vođena protiv njega samog, uspeo da zadobije većinu, u drugom izbornom krugu se desilo to da je Koštunica pozvao svoju DSS da glasa za kandidata DS-a.
Naravno, postoje ljudi koji ni tada nisu želeli to da prihvate, a predstavljaju neke možda vama manje poznate ili manje u javnosti afirmisane funkcionere DSS-a. Uverena sam da će oni takav posao uraditi i sada na terenu, da će, i ako to uradi Vojislav Koštunica, i ovoga puta reći svojim članovima da poslušaju glas razuma, glas naroda, glas građana Srbije koji hoće prave promene, koji hoće patriotskog predsednika, predsednika koji će biti odlučan, mudar, koji će imati u svakom trenutku na umu da predvodi Srbiju u delikatnim situacijama i da će i ti ljudi, pa i članovi te političke stranke u najvećoj meri glasati za kandidata SRS, gospodina Tomislava Nikolića.
Zašto vam ovo govorim? Zato što već sada treba sve da se raščisti. Ovo je prva etapa, prva faza u uspostavljanju rekla bih nove i drugačije funkcije predsednika Republike, zato što je Boris Tadić izabran po prethodnom Ustavu i zato što novi Ustav Republike Srbije daje precizna i jasna ovlašćenja predsedniku, a i ovi prateći zakoni u koje će apsolutno najkorektnije i najbolje moguće za Srbiju i njenu budućnost da se uklopi verujem izabrani predsednik, već sada sam apsolutno u to ubeđena, kao i ogroman broj građana Srbije, gospodin Tomislav Nikolić.
Gospodin Tomislav Nikolić je čitav svoj radni vek, a imam tu čast i privilegiju da ga poznajem od obnavljanja višestranačja u Srbiji, proveo kao narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, uz sve one svoje, i kao otac, i kao suprug, na kraju hvala bogu i kao deda, uz sve one poslove koje je radio, i kao čovek koji je imao i te kako uspešnu poslovnu karijeru.
Međutim, od trenutka kada se posvetio skupštinskom radu u obnovljenom višestranačju u Srbiji, on je dao nemerljiv doprinos u zakonodavnoj aktivnosti. To je, uverena sam, uz sve ove ljudske i moralne kvalitete, njegova vodeća referenca na predstojećim izborima, naravno i program koji će ponuditi građanima, mnogo bolji, za mnogo drugačiju, stabilniju i uređeniju Srbiju nego što to sada radi aktuelni predsednik.
To vam govorim jer je to sve vezano za amandman na član 28. Polazeći od toga da će mu zakon dati ovlašćenja da bira šefa Kabineta predsednika Republike i savetnike predsednika Republike, doduše, to sada ima i ovaj odlazeći predsednik Boris Tadić, Tomislav Nikolić će o tome voditi jako mnogo računa.
Poznajući ga, uverena sam u to da su mu stabilnost države i naroda na prvom mestu i da, preuzimajući funkcije koje mu daje Ustav Republike Srbije, on najpre mora da vodi računa, kada već formira jedan takav kabinet, da to budu ljudi koji će sa istom energijom i sa istim žarom da ga prate u poslu koji će da obavlja.
Ovaj amandman u suštinskom smislu predstavlja pravno-tehničku redakciju i, rekla bih, jezičku ispravku, da zakon lepše, ne zvuči nego kada ga bilo ko čita, neko ko se uopšte ne uključuje u našu predizbornu kampanju i izborni sistem, neki kolega iz neke druge države, pa mu to korektno prevedu, da kaže - zašto su ovi ljudi jedan član koji se podrazumeva da treba da ga ima, jedan organ koji treba da ima predsednik Republike, napisali u uslovnom obliku: ako ga razreši, ako ga postavi... ako ovo, ako ono. To je potpuno besmisleno.
Videćete i sami, gospodine Markoviću, zbog javnosti ću da pročitam, da mnogo bolje zvuči ovaj član zakona u ovim stavovima koji se menjaju, kako je to predložio kolega Živkov. Kolega Živkov je predložio da se u članu 28, a naslov iznad člana je ''Šef Kabineta predsednika Republike i savetnici predsednika Republike'', promeni.
Vi ste rekli: "Šef kabineta predsednika Republike i savetnici predsednika Republike jesu funkcioneri" – naravno da jesu, ne znam šta će vam ta reč "jesu" – "koje imenuje i razrešava predsednik Republike". Mnogo je prikladnije i bolje da to bude kao u predlogu, bez sujete, naravno, da to prihvatite, jer možda niste ni stigli da u tom jezičkom smislu pratite kako su vaši saradnici ili vi sami krojili i koncipirali ovaj zakon, a suština je ista.
Da čuju i druge kolege, možda se, ako ministar sada na licu mesta ne promeni mišljenje i ne prihvati, vi u Danu za glasanje složite i videćete da je razlika velika i da je bolje ovako kao što je gospodin Živkov predložio. On je rekao: ''Šefa Kabineta predsednika Republike i savetnike predsednika Republike na funkcije imenuje i razrešava predsednik Republike''.
Nema reči ''jesu'', nema reči ''ako'' i vidite koliko je sama rečenica bolja, bolje napisana u tehničkom i jezičkom smislu rešenja za zakon. Nije tu trebala neka posebna filozofija, već samo da se izbace suvišne reči.
Znate, i mi ponekad, kada koristimo skupštinsku govornicu, upotrebljavamo neke reči koje su višak, u smislu da objasnimo neki pojam, neki događaj, javimo se po Poslovniku itd. Koleginica Vukićević će vam reći da to nije ni u nekoj slobodnoj interpretaciji, ako se glumac ne daj bože zbuni, dozvoljeno ni u pozorištu, jer to bi onda pokvarilo smisao predstave i onoga što je njena uloga i uloga njenih kolega.
Zamislite sad kako to treba da izgleda u jednom zakonu, gde vi imate sledeći stav, koji kaže: ''Šefu Kabineta predsednika Republike i savetnicima predsednika Republike prestaje funkcija....'', pa vi sada navodite slučajeve. Videćete, kolega Markoviću, pošto ste vi pre svega poslanik, pa tek sada ministar, da nemate ovakvo rešenje ni u jednom zakonu, nemate u Zakonu o lokalnim izborima.
Kaže – podnošenjem. Pa, verujem da nemate ni u statutu DS-a, iako tamo niko ne podnosi ostavke. Sve vam je gora situacija, svi na istim mestima i uživaju na svojim funkcijama. Kažete: ''ako podnesu ostavku, ako budu razrešeni ili kad novi predsednik Republike položi zakletvu''.
Pa, znate, nemoguće je da vi sad kažete gospodinu Rakiću, koji je šef Kabineta Borisa Tadića: sedi tu, Rakiću, narod više neće Borisa Tadića, izabrao je Tomu Nikolića, a ti ćeš da ostaneš šef Kabineta. Onog momenta kada Tomislav Nikolić položi zakletvu, imenovaće svog šefa Kabineta.
Postavlja se pitanje kakvi su to ljudi i kakve su savetnike izabrali vaši funkcioneri. Da pođemo od savetnika Božidara Đelića – to je smehotresna olimpijada, zaista. Mislim stvarno, ako pominjemo te likove koji su oko njega, kome služe za cirkus, za izvrgavanje ruglu, funkcije koje on ima, jer i on sam, Božidar Đelić, onakav kakav jeste po prirodi stvari i po onome kako predstavlja i zakone, da ne govorim o onim lopovlucima u Meridijan banci, kao pojava, neću da kažem smešan, ali simpatično ... eto tako, smešan, ajde.
Ali, ako to ne treba da bude državni funkcioner, ako treba da bude ozbiljan čovek, vi ćete da vidite, recimo, sada pravite razliku između Božidara Đelića i Borisa Tadića i sad kažete - Đelić je takav kakav jeste – mene je on u jednom trenutku asocirao na jedan lik iz crtanog filma i tako sam mu kumovala i to je ostalo za ceo život i on se ne ljuti zbog toga, svuda se hvali okolo i kaže - ovo je moja kuma, valjda mu stoji taj nadimak – ali ako je on takav kakav jeste i to mu ne smeta, polazite od toga, onako ozbiljna faca Borisa Tadića, pa ruka u džep, pa izblazirani pogled, pa onako zamišljen u sve one probleme o kojima sam govorila prošle nedelje, pođite od toga, čekajte, pa taj čovek treba da ima ozbiljne ljude za savetnike. Kad tamo – Krstić i Šaper.
Ajde za ovog Krstića, znate, opet da ne pominjem uvaženu koleginicu Vukićević, koja je život provela u kulturnim krugovima i doajen je našeg glumišta, ajde čovek da kaže, pa bez obzira i da ode na antisrpsku B92 ili bilo gde, da ode negde, čovek će da kaže - ovaj ume nešto kao ozbiljno da se predstavlja, da nije takav šarlatan, a on običan zgubidan. A onog Šapera kad vidite, zaista da vas asocira na neku drugu karikaturu iz nekog drugog crtanog filma ili nešto tako. I sad, oni se sastaju na terasi, još ako im se priključi i pretrči preko Čedine zebre Milivojević, žurka je kompletna.
Dakle, ne može tako da se vodi Kabinet predsednika Republike. Savetnik predsednika Republike za pravna pitanja, podsetite me kako se zove, potpuno pogrešno ga je savetovao.
Sećam se tog dana, kada me je SRS ovlastila da zajedno s koleginicom Vukićević, kolegom Spahom i kolegom Stojanovićem predvodim delegaciju u razgovorima oko činjeničnog stanja da je SRS pobedila na parlamentarnim izborima i da je red, pošto se tek sada definiše i sinoć sam pratila raspravu po povratku iz ove posete parlamentarne skupštine koju smo imali, da ste baš razgovarali upravo o tom članu, na koji način i kome predsednik Republike treba da poveri mandat, i pratila sam i zalaganje gospodina Baralića za 126 potpisa i tako. Ali to se tek sada uređuje zakonom.
Najnormalnije je bilo da u tom trenutku, kada smo mi došli, Boris Tadić poštuje Ustav. On je bio prilično nepripremljen za takvu vrstu razgovora jer su ga loše savetovali savetnici. Pored gospodina Radujka, tamo je bio njegov savetnik za pravna pitanja. Da ste to vi bili, gospodine Markoviću, ili gospodin Radosavljević, možda biste ga bolje savetovali. Ne znam, zaista, kako se taj gospodin zove, ali u našem razgovoru i u tom brifingu koji smo imali on se u jednom trenutku ne našao zbunjen nego je uporno ponavljao: a ko je vaš kandidat za premijera, a ko je vaš kandidat za premijera?
Znate, imaju deca onu izreku kad neće nešto da kažu ocu i majci nekada, kada su neraspoložena ili kada su namćorasta, a zamislite sad ozbiljni političari došli, a on zapeo: a ko je, a ko je? Nije tvoje da pitaš za personalno rešenje, tvoje je da priznaš da si poražen na izborima. Kada je priznao, e to je jedini koji je podneo ostavku, a posle je reafirmisan, važno mu je da bude ministar, ovaj vaš tajkun Dragan Đilas.
Znači, nije naše da mi govorimo pred savetnicima i pred šefom Kabineta predsedniku države: a ko je taj, u personalnom smislu. Lepo ti priznaj i reci: pobeda je vaša. Vi se sada pojavite za sedam dana, imate kandidate ili ga nemate. Tako je trebalo da uradi Boris Tadić. Da je tako uradio, ne biste vi, gospodine Markoviću, čekali onaj poslednji trenutak da sami za sebe morate da glasate 15. maja. Stvari bi se mnogo brže odvijale.
On je zbog šefa Kabineta i loših savetnika i zbog toga što je tako i hteo, da kupuje vreme, da vidi šta će da mu kaže Solana, šta će da mu kaže Oli Ren, ovaj ili onaj, mesecima, odnosno do poslednjeg trenutka ćutao oko kandidata. Da su ga oni u tom trenutku – vidite koliko je važna uloga savetnika, to najbolje zna gospodin Amdžad Migati – da je uloga savetnika predsednika Republike za pravna pitanja bila takva da mu lepo saopšti kakvo je činjenično stanje, on bi nama rekao, delegaciji koja je došla: izvolite, vama poveravam mandat za sastav Vlade, javite se za sedam dana, za deset dana i videćemo da li imate skupštinsku većinu ili nemate.
Tako bi uradio odgovoran političar koji pažljivo bira odgovorne savetnike. Međutim, to ovde nije bio slučaj.
Predsednik Republike zaista, po našem Ustavu, mora da vodi računa, i u skladu s ovim ovlašćenjima u ovom delikatnom trenutku i u budućem spoljnopolitičkom momentu za našu zemlju, o tome ko će da nas predstavlja u inostranstvu.
Mi ćemo sada imati u našim ambasadama, diplomatskim predstavništvima, veoma delikatnu situaciju. Još neko vreme će nekako da kotrlja ova vaša skupštinska većina, koja je eto tako složena u pet do dvanaest u maju mesecu kako ste znali i morali, i kako vam je Solana naredio, a gospodin Tomislav Nikolić će već morati da pretresa i da kaže ljudima koji su zaduženi za tu oblast: donesite mi spisak svih ambasadora, mada ih on 99% već sada zna, jer su to neki preostali kadrovi iz vremena Gorana Svilanovića, koga smo, uzgred budi rečeno, eto tako, videli na onom našem putu za Brisel. Ide čovek, završava svoje poslove. Jednom agent – uvek agent. Da li agent Udbe pod konspirativnim imenom Sokrat ili radi za NATO ili radi za neke druge, uvek završava posao.
Ali veoma je važno da taj savetnik, evo za spoljnu politiku, dođe kod Tomislava Nikolića i kaže: evo, gospodine predsedniče, takva i takva je situacija, stanje nije dobro. Jer, kako u Meksiku da nas predstavlja neko kao Vesna Pešić? Žena išla da se provodi i vratila se posle ne znam kog vremena i rekla: pa, ja jezik nisam naučila. Pa, šta si tražila tamo?
Zaista ne možemo tako da razmišljamo o ulozi šefa Kabineta i savetnika. Vi svi znate i zaista se smeškate, ali to je cela istina. Sada da vas pitamo za neke ljude i za predstavnike po našim diplomatskim predstavništvima, to je zaista katastrofa. Ti ljudi idu zbog toga da bi, kao onaj nesrećni antisrbin, ono zlo od čoveka Radoslav Stojanović, da li će negde da nabode neki ćevapčić, da li će da ide tamo da ga brifinguje Karla, da se sretne sa Najsom ili sa takvim zlikovcima. Ljudi, ne može da bude takav predstavnik.

Završavam. Vi to sve vrlo dobro znate. Ja sam se bazirala na suštinu ovoga, šta treba da radi šef kabineta i savetnici, ilustrujući vam to mnogobrojnim primerima, govoreći futuristički, ali to je bliska budućnost, izbor Tome Nikolića na mesto predsednika, ali kako sam vam pročitala, da to mnogo lepše zvuči, jer među vama ima ljudi koji se bave i pisanjem i koji su lingvisti i koji su profesori književnosti.
Izvolite, gospodine Markoviću, razmislite i prihvatite ovaj amandman, da bi ovaj član lepše zvučao, pa će tako i bolje biti izabrani i šef Kabineta i savetnici Tomislava Nikolića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, koleginica Vjerica Radeta me je upravo obavestila – nemojte mi zameriti, nisam u toku ovih proteklih dana, nisam bila na sednici Skupštine – da je Oliver Dulić zakazao ovu sednicu, sa ova dva zakona, i da je predvideo poslanička pitanja, a onda su skinuta sa dnevnog reda. To je zaista skandalozno.
Mi smo se dogovorili, kolega Mrkonjiću, da se nećemo javljati po Poslovniku, to je bio dogovor i predsednika poslaničkih grupa, ali ja ne mogu da čekam taj trenutak da postavim poslaničko pitanje ko zna kada, dok se svi raspustimo, možda i ova skupština, a imaćemo i kampanju za predsedničke izbore.
Radi se o jednoj istini koju je preneo dnevni list "Pravda" danas sa naslovom "Zabranjena srpska trobojka". Svi vi koji čitate ove, jedne od najtiražnijih dnevnih novina u Srbiji, sada možete da vidite i, evo, gledam, sasvim slučajno, ali zaista je to bio jedan od glavnih argumenata i kolege Vlade Sekulića na zakon koji smo nedavno imali u Skupštini. Sada, kolega gospodine Radosavljeviću, kažem kolega pošto ste moj sugrađanin, možete da vidite kako je to opasno kada su zakoni nedorečeni i kada ne prihvatite amandmane SRS-a.
Setite se amandmana srpskih radikala na Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Setite se člana u kome je rečeno da će ministar posebnom odlukom, što znači podzakonskim aktom, da reguliše koje su to zastave i koja su to obeležja koja mogu da se unose na fudbalske utakmice, odnosno sportske manifestacije uopšte.
Ovde je u pitanju fudbalska utakmica koja se odigrala na stadionu Rada pre dva dana i zaista je neverovatno, i to je presedan, da navijačima tog beogradskog kluba nije ... tek posle nekoliko sati ubeđivanja s komandirom policije, znači ni on ne zna, nije mu Jočić javio šta sme, a šta ne sme da se unese.
Došli su ljudi, momci, navijači fudbalskog kluba i doneli srpsku trobojku. Evo, pogledajte šta stoji iza nas. Šta smo mi? Srbija. Srbi i građani koji ovde žive, lojalni građani koji znaju da cene svoju zastavu, svoj grb, svoju himnu ''Bože pravde'', svoja nacionalna obeležja. Došli ljudi na fudbalsku utakmicu, a ovaj kaže: momci, ne možete unutra. Oni pitaju zbog čega, a on kaže: imate srpsku zastavu. Oni kažu: u čemu je problem? Kaže: igrate s klubom iz Novog Pazara, možete da provocirate međunacionalne sukobe.
Molim vas, kakva je to hipokrizija? U kojoj mi državi živimo?
Morate da vodite računa o tome da mi svaku situaciju predviđamo. Evo i sada, kada bude koleginica Radeta pričala o amandmanu kolege Miletića Mihajlovića, ili bilo kom drugom, znate, ljudi, morate da gledate šta je u danu sutra i da je to neki događaj koji će da se desi pre ili kasnije. Zbog čega sve to da se radi, da se stvara nepotrebna tenzija?
I samo sabranošću tih ljudi koje ste nazivali huliganima, i ovakvima i onakvima, došlo je do zaista korektnog ubeđivanja, a moram da vam kažem, kolika je to još jedna bruka u nizu naše države što mi to ne znamo. I zato postavljam pitanje, preko predsednika Skupštine, ministru Jočiću – da li je konačno odredio koje su to zastave, da li je on zabranio srpsku trobojku na sportskim manifestacijama koje se održavaju u Srbiji?
Morao je da reaguje član ruske Državne dume zadužen za bezbednost, uvaženi kolega, član Komiteta za bezbednost Državne dume Ruske Federacije, to je kao kod nas Odbor za odbranu i bezbednost. Kao kada bi neko od nas koji smo članovi Odbora pisao, zamislite igra Dinamo ili neki drugi moskovski klub, i neko kaže: na Lužnjiki stadion ne možete da unesete, što je obrnuta trobojka, rusku zastavu. To bi bio skandal neviđeni. Pa, to ne bi ni onim ruskim izdajnicima iz bloka Jabloko ili ovi, kako se već sada zovu, Ujedinjene snage, ova šaka jada, koji ovih dana imaju zapadnu podršku i bore se protiv Putina.
Molim vas, gospodine Mrkonjiću, i nadam se da je gospođica stenograf to upisala kako treba, da se to prenese ministru Jočiću. Stvarno nema smisla da se ovakve stvari u državi Srbiji dešavaju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Miličković ne da je u pravu, nego bi Narodna skupština Republike Srbije, ukoliko bi se prihvatio ovakav član zakona, koji definiše položaj predsednika Republike koji je razrešen, bez njegovog amandmana, prekršila i izašla iz svojih ustavnih ovlašćenja.
Zamolila bih vas, uvažene kolege, da pogledate šta radi Narodna skupština Republike Srbije i kada i pod kojim uslovima predsednik Republike može da bude razrešen, na inicijativu najmanje jedne trećine narodnih poslanika.
Da nisu sada već u izgledu predsednički izbori i kraj mandata Borisa Tadića, a što je očigledno, svakako bi poslanička grupa SRS uz, verujem, još samo tri potpisa koja su nam potrebna, pokrenula inicijativu za razrešenje predsednika Republike, o čemu je govorio prošle nedelje gospodin Dragan Todorović.
Nemoguće da Boris Tadić nije bio obavešten o slučaju Slobodana Vučetića i da je on prećutkivao činjenicu da je Vučetić – a po rešenju koje je dobio gospodin Todorović i po dokumentaciji koju je čitao prošle nedelje, kao predsednik Administrativnog odbora – bio u nezakonitom stanju godinu dana. Za to je odgovoran Boris Tadić. Da li je uzrok njegovo zdravstveno stanje, nepoštovanje Ustava, loši savetnici, mi u to ne bismo ulazili.
Ali, ne možete da napravite ovakav član zakona koji će da kaže u ovom sledećem stavu, zamislite, da će Narodna skupština Republike Srbije u odluci o razrešenju predsednika Republike odrediti da predsedniku Republike koji je razrešen pripadaju pojedina ili sva prava koja po ovom zakonu ima bivši predsednik Republike.
Najpre, pošto nije završeno konstituisanje Ustavnog suda, koga god da izaberete, odnosno Boris Tadić, pošto ste se dogovorili, sa ove liste još od pet članova, Vrhovni kasacioni sud, ko god da bude predsednik Ustavnog suda, po svoj prilici će to biti onaj kriminalac Dragiša Slijepčević, bilo bi to gaženje Ustava. Morate da shvatite da Skupština ne može ovo da uradi.
U odluci o razrešenju, posle rasprave koja se hipotetički vodi na zahtev jedne trećine poslanika, ako se stvore uslovi da dve trećine nas razreši predsednika Republike, samo stoji odluka zbog čega je on razrešen, osnovni razlog, prekršio Ustav, i to i to. Na osnovu čega ćete? Na osnovu ovog zakona, Ustav vam ne daje, gospodo, ovakva ovlašćenja da vi idete dalje.
Narodna skupština može samo da ide dotle, da pokrene inicijativu, da izvrši razrešenje odlukom dve trećine narodnih poslanika i donese odluku koja mora da bude precizna i jasna. Verovatno bi zasedao, pretpostavljam (da li je tako, koleginice Radeta?), Odbor za ustavna pitanja, koji bi definisao šta je to odluka o razrešenju predsednika Republike. Obraćam se njoj, kao i drugim poslanicima srpskim radikalima, kolegi Jojiću i ostalima koji su članovi Odbora za ustavna pitanja.
Niko ne bi mogao da piše odluku dalje. Onda bi mogao da piše: danas je bio takav i takav dan, padala je kiša, ili poslanici su pravili pauzu, javljali se po Poslovniku... Da ne banalizujem sada, ali ovaj član je stvarno ovako napisan u funkciji banalizovanja jedne važne odluke koju će možda nekada da donese Narodna skupština, da legitimno izabranog predsednika Republike na takav način razreši.
Mnogo je grešaka. Malopre, kad sam pogledala da je prihvaćen amandman kolege Stefana Zankova na član 41, videla sam da se predlagač, u stvari, poigravao s amandmanima SRS-a. Želeo je ministar Marković da kaže, i Vlada Republike Srbije: aha, prihvatićemo nešto - tek reda radi, da bi prihvatili, a onda ste sami sebi kontradiktorni, jer nemoguće je da, recimo, o onome o čemu smo pričali, kada je u pitanju bio kolega Živkov, gde u uslovni oblik stavljate stavove amandmana koji se tiču razrešenja šefa Kabineta i savetnika, a kada je u pitanju nešto što je suština, suštinski loše urađeno u zakonu, kao malopre, ta situacija da, zamislite, predsednika bivše Republike konzularna i diplomatska predstavništva posebno štite. On je građanin isto kao i svaki drugi kada ode negde.
Naravno, i nas moraju da štite (to najbolje znaju ljudi koji su u diplomatiji) ako svaki građanin zatraži pomoć. Uostalom, i na pasošu koji izdaju nadležni državni organi piše lepo da, ko je u tom trenutku ministar inostranih poslova - molim vas da u svakom trenutku pružite neophodnu pomoć građaninu Srbije koji se nađe u toj i toj situaciji.
Onda se vidi da ste neozbiljno pristupili razmatranju ovih amandmana. Kakav zakon, tako će vam i biti. U veoma ste velikoj zabludi, vi iz DS-a, i vreme vam je stvarno da se spustite na zemlju. To vam ne govorim zbog toga što se sada bavim ne znam kakvim istraživanjima ili stižem u najvećem delu da obiđem mnogo građana Srbije, ali ako mislite da vam je Boris Tadić neki favorit u predsedničkoj trci, grdno se varate. On je potpuno, što bi se žargonski reklo, pukao kao predsednički kandidat. Narod ga neće. Ovaj zakon ste pisali za njega, a njega neće građani Srbije, jer je sasvim očigledno da se situacija promenila.
Završiću time, mada mi je sada malo, da ne kažem, neprijatno ili degutantno, jer je upravo ušao budući predsednik Srbije gospodin Nikolić u salu, želela sam da na kraju ovog svog javljanja izvršim neko lično podsećanje vas koji pamtite taj period, naročito srpske radikale, na jedan decembar koji je bio pre 17 godina i usput da iskoristim priliku da nešto najavim.
Naime, pre 17 godina, 25. decembra, u bivšoj sali Doma samoupravljača, koju pamtite po nekom periodu koji je bio deo falsifikovane istorije, pa se zvao Dom samoupravljača, a sada Dom sindikata, to zna gospodin Radosavljević, koji je iz Kragujevca, dakle tog 25. decembra 1990. godine, na poziv gospodina Tomislava Nikolića, srpski četnički vojvoda dr Vojislav Šešelj, disident tog vremena, prvi put je došao u srce Srbije, u Kragujevac, u Šumadiju.
Možda tada niko nije verovao, jer su ljudi u prepunu dvoranu došli da čuju šta priča čovek koji je bio pod komunističkim režimom u zatvorima, da će jedna takva ideja i ideologija srpskog nacionalizma toliko da pusti korene i da zaživi u srpskom biračkom telu i svuda gde žive Srbi.
Sedamnaest godina posle, ovog puta 1. decembra, u toj istoj dvorani u Kragujevcu, koja ima, istorija će to da zabeleži a već su zabeležile knjige SRS-a, istorijski i simbolički značaj, dakle u toj istoj dvorani Doma samoupravljača ili Doma sindikata, kako hoćete, mi sutra, 1. decembra, organizujemo u 19.00 časova promociju knjige predsednika naše stranke prof. dr Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić".
Vidite koliko vreme može da učini i koliko je značila borba srpskih radikala i Vojislava Šešelja. Sedamnaest godina posle, u skupštinskoj sali, još neko kratko vreme kao predsednik najveće poslaničke grupe, sedi Tomislav Nikolić, a biće uskoro u zgradi preko puta, na Andrićevom vencu. Vojislav Šešelj je toliko svojom ideologijom zadužio srpski narod, u pravom smislu reči, a i narod njega, da se tamo herojski bori.
Mislim da će, uverena sam, baš kao i tog 25. decembra 1990. godine, i sutra, 1. decembra u 19.00 časova, dvorana Doma sindikata u Kragujevcu biti prepuna, kao odraz poštovanja prema Vojislavu Šešelju, prema njegovom prijatelju i saborcu Tomislavu Nikoliću i prema borbi srpskih radikala za slobodu srpskog naroda.