Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Branka Stamenković

Govori

Hvala.

Danas su na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine. Malopre me je u hodniku jedna novinarka pitala – hoće li neko reći nešto o predloženom zakonu?

Pošto je, evo, treći dan rasprave, uglavnom smo u raspravi slušali ili literarne sastave o tome kako je lepa priroda Srbije u raznim krajevima naše domovine ili o tome kako je prethodna vlast zloupotrebljavala javne resurse. Evo, ja imam nameru da kažem nešto i o zakonskom rešenju koji se predlaže.

Ali, pre toga dozvolićete i meni da i ja malo evociram uspomene o ovoj aferi „Očistimo Srbiju“. Ja se nje jako dobro sećam. To je bilo nekih tri do četiri godine pre nego što sam ušla u politiku. Ispratila sam je građanskim očima i sećam se, ona je pukla u javnosti kada je dospela informacija u javnost da je veb-sajt „Očistimo Srbiju“ plaćen 26.000 evra. Kada odete na taj veb-sajt, taj veb-sajt je imao jednu jedinu stranicu koja je imala predviđeno jedno šest linkova koji nisu radili. Danas tog sajta nema, on nikada nije ni proradio, 26.000 evra smo, znači, bacili u neki bunar ili pak u nečiji privatni džep. Sećam se, nakon toga je izašla u javnost informacija da je na nekom teniskom turniru koji je trajao jedan vikend, dva dana, za bilbord bilo plaćeno, za bilbord „Očistimo Srbiju“, pola miliona evra, kao što to reče jedan poslanik SNS malopre. U to doba bila sam toliko šokirana time, kao građanka, da sam morala da upitam jednog prevejanog političara koji je tad još uvek bio u DS – kako je to moguće, kako je moguće da se to dešava? A odgovor je glasio – ali, sve je urađeno po zakonu. I tu dolazimo do osnovnog problema ovih zakonskih rešenja koja su danas na dnevnom redu.

Koleginica Čomić je juče pričala, kao odgovor na sve napade na bivšeg ministra Dulića, da od silnih krivičnih prijava na kraju ništa nije bilo. Znači, građani u nečemu što vlast radi prepoznaju zloupotrebu javnih resursa, ali pravosudni organi ne prepoznaju. Zašto? Zato što je problem u zakonima, gospodo, do nas je. Mi donosimo zakonska rešenja koja omogućavaju zloupotrebu javnog novca.

Ovde se pričalo mnogo o tome kako je bivši ministar Dulić bio u sukobu interesa jer je bio predsednik Upravnog odbora Fonda za zaštitu životne sredine, ali nije rečeno da je Državna revizorska institucija podnela hrpu prekršajnih i krivičnih prijava ne samo protiv ministra Dulića, već i protiv svih članova Upravnog odbora i niko ovde nije našao za shodno da kaže da je jedan od tih članova bio i današnji ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan. Kako od tih krivičnih prijava ništa nije bilo ni tada, ja verujem da neće ni ubuduće ništa od njih biti, u smislu ispunjenja očekivanja javnosti i građana, da nakon što donesemo sada ova zakonska rešenja i nakon što ponovo omogućimo lakšu zloupotrebu javnih sredstava, na kraju ništa neće biti i ispašće da je sva zloupotreba izvršena po zakonu.

Ono što ovo zakonsko rešenje danas predviđa jeste ukidanje obaveze raspisivanja javnog konkursa za trošenje finansijskih sredstava koja se slivaju za zaštitu životne sredine.

Pri tome se napominje da u naredne dve godine očekujemo oko 160 miliona evra iz pretpristupnih fondova EU. Znači, mi praktično ćemo, donošenjem ovih izmena, omogućiti lakšu zloupotrebu.

Ne kažem, unapred se ne može znati da li će te zloupotrebe biti ili ne, ali kažem da nema potrebe da otvaramo vrata bilo kakvoj mogućnosti zloupotrebe, jer do sada smo se uverili da ako su vrata otvorena, kroz ta vrata će se i proći.

Kad već pričamo o pretpristupnim fondovima EU, moram da kažem i nešto što građani Srbije ne znaju, a to je da veći deo sredstava koji nama dolazi na taj način biva utrošen na honorare savetnika EU koji dolaze ovde da nama pomognu da mi upravljamo tim sredstvima. Znači od tih 160 miliona evra, nakon što se namire honorari inostranih savetnika i nakon što se namiri partokratija, biće dobro ako ostane 50 miliona za to da se nešto s tim novcima konkretno uradi.

Poslanička grupa DJB se protivi ovim i ovako predloženim rešenjima. Javnog konkursa mora biti. Transparentnih kriterijuma za dodelu sredstava mora biti. Transparentnog izveštaja koji će se objavljivati na internetu o tome kako je svaki dinar i svaki evro koji je ušao u budžet, na kraju potrošen, mora biti.

Nemojte nas više, ni bivša ni sadašnja vlasti, ubeđivati nas iz DJB, a ni građane Srbije, da smo svi isti, jer nismo. Vi ste svi isti, mi smo drugačiji. Mi znamo da možemo drugačije i mi ćemo kad-tad pokazati da može drugačije i da je moguće državu voditi u javnom interesu, potpuno transparentno, uz jasno definisane kriterijume i odgovornu brigu o javnom novcu. Hvala.
Hvala.

Nekoliko pitanja za predsednika Srbije, sva su vezana za veoma aktuelnu temu, rešavanja pitanja statusa Kosova i Metohije. Pre svega, ne ulazeći uopšte u analizu i pitanje da li je Briselski sporazum uopšte trebalo potpisivati, sama konstatujem u ime moje poslaničke grupe, da za ovih šest godina sve obaveze koje tim sporazumom je preuzela Republika Srbija, Republika Srbija je i ispunila dok Priština nije ispunila nijednu jedinu. Najvažnija obaveza koju je Priština trebalo da ispuni je formiranje zajednice srpskih opština.

Poslanička grupa Dosta je bilo je na stanovištu da briselske razgovore treba odmah zamrznuti, da Prištini treba odrediti rok od tri meseca da podnese nacrt statuta zajednice srpskih opština koja je izuzetno važna za Srbe koji žive južno od Ibra i kojih ima više nego na severu Kosova, a ukoliko se nakon tri meseca to ne desi, onda Briselski sporazum treba proglasiti pravno ništavnim zbog neispunjenja Prištine, što treba da potvrdi i Narodna skupština Republike Srbije.

Pitanje za predsednika Srbije glasi, šta misli o ovom predlogu? Da li će zamrznuti razgovore sa Briselom i odrediti ovaj rok od tri meseca za donošenje statuta o zajednici srpskih opština, što je preduslov za formiranje te zajednice.

Naime, Srbiji se otvara jedan potpuno novi prostor u poslednje vreme, jer je odnedavno Amerika promenila svoju politiku prema Balkanu. Nama valja mudro, državnički iskoristiti tu priliku, okrenuti se od pogubne do sada vođene politike vezano za Kosovo i Metohiju, koja se naslanjala na nametnuto i po Srbiju štetno nemačko rešenje, samo zbog toga što nam se nekakvom trulom šargarepom EU mahalo ispred nosa. Sada se otvorio prostor za jedno potpuno drugačije kreativno rešenje koje će biti državotvorno, koje će biti odgovorno u istorijskom smislu prema generacijama i pokolenjima koja dolaze.

Poslanička grupa Dosta je bilo je prošle nedelje predstavila javnosti predlog jednog tog novog kreativnog rešenja i uputila ga, između ostalog, i predsedniku Srbije, kao i predsednici Vlade, predsednici Narodne skupštine, svim relevantnim političkim organizacijama u zemlji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, uz poziv da uzmu učešća u javnim raspravama i okruglim stolovima koje ćemo tokom oktobra organizovati.

Rešenje koje predlažemo je Nacrt zakona o Kosovu i Metohiji, koji za osnov ima presek između Ustava Republike Srbije i međunarodnog prava tj. Rezolucije 1244, a kao model uzima odnos Danske i Farskih ostrva.

Ukoliko se jedan ovakav zakon usvoji otkloniće se svi razlozi koji se navode za potrebu razgovora sa Prištinom oko finalnog statusa Kosova. Rečju, da Republika Srbija nema kontrolu nad kompletnom teritorijom Kosova i Metohije i da njen Ustav ne važi na toj teritoriji.

Znači, ovim rešenjem podvodi se Kosovo i Metohija pod ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Ovoj južnoj srpskoj Pokrajini se daje jedna veoma široka autonomija, a istovremeno se onemogućava da traži stolicu u UN i podvodi se pod Ustav Republike Srbije.

Da li predsednik Srbije ima nameru da uzme učešća u okruglim stolovima i javnim raspravama na koje smo ga pozvali, a u vezi sa ovim objašnjenim rešenjem? Hvala.
Hvala za aplauz.

Pitanje za ministra poljoprivrede. Paori iz Banatskog Karađorđeva zamolili su da se njihova muka iznese u Narodnoj skupštini i da se ministar poljoprivrede, ako je to ikako moguće, založi da se njihov problem reši.

Naime u Banatskom Karađorđevu je sproveden proces komasacije mimo svih pravila, uz brojne nepravilnosti, tako da se najvećem broju malih gazdinstava oduzima dobra zemlja, a zauzvrat im se daje zemlja lošijeg kvaliteta. Takođe, u procesu komasacije, u Komisiji za komasaciju bili su kao članovi ljudi koji su u direktnom sukobu interesa i koji imaju ličnu korist od ovako sprovedene komasacije.

Ovo je za paore iz Banatskog Karađorđeva i izuzetno emotivno pitanje, jer to su potomci naših solunskih ratnika, koji su tu zemlju dobili kao zaslugu za svoju borbu u Prvom svetskom ratu. U njihovim domovima oni čuvaju silno ordenje svojih pradedova. Oni vrlo emotivno reaguju na pomisao da se ta zemlja koja se naziva, oni je zovu dobrovoljačka zemlja, na ovaj način od njih otima, a pri tome je pre samog postupka komasacije njima bilo obećano da se dobrovoljačka zemlja neće dirati.

Oni mole ministra poljoprivrede da obrati pažnju, da se upozna sa ovim slučajem i da učini sve što je u njegovoj nadležnosti da se otklone nepravilnosti koje su napravljene tokom procesa komasacije, tj. da ceo proces krene ispočetka prema Zakonu i propisanim pravilima.

Drugo pitanje je za predsednicu Vlade, Anu Brnabić. Poslanička grupa Dosta je bilo prošle nedelje predstavila je javnosti Nacrt zakona o Kosovu i Metohiji, koji za osnov ima presek između Ustava Republike Srbije i međunarodnog prava, tačnije Rezolucije 1244 i koji predlaže jedno dugoročno održivo rešenje za status Kosova i Metohije i rešavanje ostalih problema od kojih stanovništvo u toj južnoj srpskoj pokrajini pati. Kao model za rešavanje ovog problema uzet je odnos između Danske i Farskih ostrva.

Usvajanjem ovog zakona, što inače i naš Ustav predviđa, izbegla bi se bilo kakva potreba za potpisivanjem bilo kakvog obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, otklonio bi se jedan od najčešćih razloga koji se navodi kao razlog za potrebu tog sporazuma, a to je da mi nemamo ustavnu kontrolu nad kompletnom teritorijom. Znači, uz pomoć ovog zakona, ta kontrola se uspostavlja, u potpunosti se Kosovo i Metohija podvode pod naš Ustav, ustavno-pravni poredak i međunarodno pravo.

Dosta je bilo, namerava u oktobru da organizuje javne rasprave, okrugle stolove, javna slušanja i uputilo je kopiju ovog pisma sa kopijom ovog zakona, nacrta zakona, predsednici Vlade, predsedniku Republike i predsednici Narodne skupštine, svim relevantnim političkim organizacijama, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ovim otvaramo dugo očekivani unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji.

Pitanje za predsednicu Vlade glasi – da li će uzeti učešća u važnoj javnoj raspravi o rešenju za status Kosova i Metohije, koje je predložila poslanička grupa Dosta je bilo, kroz nacrt ovog zakona koji treba da postane predlog i uđe u skupštinsku proceduru. Hvala.
Hvala.

Danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona kojim se ukida pre četiri godine protivustavno doneta Odluka o otimanju penzija, i to od penzionera koji primaju penziju između 25 i 50 hiljada dinara. Upravo ovi penzioneri koji primaju između 25 i 50 hiljada dinara podneli su najveći teret u poslednje četiri godine kada je reč o otimanju, ponoviću otimanju, i to protivustavnom otimanju penzija od penzionera.

Penzije nisu socijalna kategorija, penzije su imovina. Ne može država da odlučuje da nekome ko je ceo život odvajao u penzioni fond, tokom svog radnog veka, tu ušteđevinu i imovinu otmu.

Ovo što danas imamo je ruganje penzionerima koji su podneli teret ovog protivustavnog zakona zato što im se prezentuje kao da se sad penzije vraćaju na staro, što uopšte nije istina. Inflacija je veća za ove četiri godine, nego što je ovo vraćanje penzija, tako da su njima penzije ponovo umanjene i ponovo im je oteto.

Ono što ovom zakonu takođe nedostaje jeste vraćanje, odredba o vraćanju svega onoga što je oteto do sad. To ovaj zakon ne predviđa… (Isključen mikrofon.)
Stvarno ne znam. Profesor Atlagić kada kaže da je neko „obična bitanga“, „lezijedović“, onda je to u redu, a ja ne smem da kažem „oteto“ i „pašteta“. Kada sam rekla „pašteta“ 20% od plate ste mi uzeli. Ne vi, drugi predsedavajući, ali predsedavajući, oni koji vode ovu Skupštinu.

Šta ima loše u reči „oteto“? To je vrlo precizna reč. Imovina je „oteta“.

Da li možete da mi sugerišete koju reč, umesto „oteto“, da koristim? Poslušaću vas.

Šta je urađeno sa penzijama u poslednje četiri godine? Da li je ukradeno? Šta je urađeno, ako reč „oteto“ nije prikladna? Ako nekome protivzakonito i protivustavno uzmete imovinu, uđete nekom u kuću, iznesete mu stolicu, šta ste uradili sa tom stolicom? Oteli ste mu je.

Znači, ovom zakonu koji se proklamuje kao vraćanje penzija na staro nedostaje odredba o vraćanju svega onoga što je od penzionera – ona reč što ne smem da kažem. Ćapljeno, kaže kolega Vukadinović.

Poslanička grupa Dosta je bilo podnela je amandman u tom smislu i nadamo se da će oni naići na razumevanje kolega koji imaju većinu u ovoj Skupštini, da će to biti izglasano i ta velika nepravda ispravljena.

Samo bih još jednom ponovila ono što mene najviše uznemirava, kada je reč o celoj ovoj storiji oko penzija, koja je počela još 2014. godine, a to je zavadi pa vladaj, što je inače manir vladavine ove vladajuće koalicije. Kada se krenulo u kampanju objašnjavanja javnosti da će Srbija bankrotirati ako se penzije ne smanje, kampanja je išla u pravcu zavadi penzionere međusobno, pa se pričalo o penzionerima koji imaju basnoslovno visoke penzije.

Penzionera koji imaju penzije veće od 100 hiljada dinara ima 325. Šest stotina hiljada penzionera, koji su podneli najveći teret ove otimačine, to su penzioneri koji primaju penzije u visini između 25 i 50 hiljada dinara. NJima su penzije bile smanjene. Od tog novca nije spasen bankrot Srbije. Da su bar ti novci otišli u neke socijalne programe, da su otišli u zdravstvo, pa i hajde.

Tim novcima mi smo plaćali subvencije inostranim korporacijama, mahom nemačkim, da dođu u Srbiju, pri tome im poklanjajući gradsko građevinsko zemljište, obezbeđujući im preko lokalne samouprave svu neophodnu logistiku i infrastrukturu, potpuno džaba da bi oni otvorili neke fabrike u kojima će da zaposle našu decu da rade za 200, 250 do 300 evra. A, oni su dobijali subvencije od nekoliko hiljada, pa i 10.000 evra po otvorenom radnom mestu. Pri tome, znači, mi smo finansirali potpuno nelojalnu konkurenciju domaćim firmama koje te pogodnosti nisu imale. Na to su otišle sve ove pare koje su uzete od penzionera. Nisu otišle u zdravstvo. I, to je ono što mene najviše pogađa kada pričamo o ovoj celoj tragediji otimanja penzija.

Poslanička grupa Dosta je bilo, još 2014. godine, čim je najavljeno da će se od penzionera uzimati, protivustavno uzimati penzije, organizovala je potpisivanje peticije, jednu veliku akciju „Ne damo penzije parazitima“, jer smo znali šta će s tim novcima biti i da neće otići tamo gde je u budžetu potrebno da odu i podneli smo ustavnu inicijativu Ustavnom sudu. On je, nažalost, odbio da o tome uopšte raspravlja.

U tom smislu, završila bih još jednom pozivom da kada dođemo do rasprave o amandmanima, svi ovde, svih 250 poslanika, koji sigurno u svojim porodicama imamo penzionere, dobro razmislimo da se usvoji amandman moje poslaničke grupe Dosta je bilo, da sve ono što je oteto penzionerima se vrati. Hvala.
Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103. poslanik, prethodni govornik javio se po Poslovniku, a ušao je u repliku koja zahteva odgovor.

Što se tiče sviranja u skupštini, mi smo bar svirali Bajagu, a vi ste …
Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103, stavovi 7. i 8.

Prethodni govornik se javio po Poslovniku i onda uopšte nije govorio o povredi Poslovnika, nego je ušao u repliku.

Član 103. to zabranjuje i stav 8. nalaže predsedavajućem, u ovom slučaju vama, da kazni takvog poslanika tako što će njegovoj poslaničkoj grupi oduzeti dva minuta od vremena poslaničke grupe koje je na raspolaganju za raspravu.

Ja vas molim da to sada učinite, a u buduće, pošto imate jednog serijskog prekršioca ovog člana i ovih stavova, ja vas molim da svaki sledeći put, čim krene u taj prestup da ga prekinete, da mu isključite mikrofon, a ne da ga puštate da unižava dostojanstvo Narodne skupštine i, da zlo bude grđe, stalno se javlja po povredi člana 107. urušavanje dostojanstva Narodne skupštine, a on je šetajuće urušavanje Narodne skupštine.

Molim vas, reagujte na to sledeći put isključivanjem mikrofona, a ne retroaktivno, kako vas sada molim u ovom slučaju, kada ste ga već pustili da prekrši član 103. stav 7. i sada morate po stavu 8. još i da ga kaznite.

Hvala unapred.
Hvala.

Član 109. – opomena se izriče narodnom poslaniku ako drugim postupcima narušava red na sednici ili postupa protivno odredbama ovog Poslovnika.

Sad ja, predsedavajući, pravo da vam kažem, imam dilemu da li da vas zamolim da po ovom članu 109. izreknete opomenu prethodnom govorniku, ili sami sebi. Ja sam vas lepo zamolila pri prethodnom javljanju da sledeći put kada ovaj serijski prekršilac Poslovnika počne da krši Poslovnik da mu isključite mikrofon, da mu oduzmete reč. To vi imate kao pravo po ovom Poslovniku.

Ne razumem logiku po kojoj vi, koji treba da se starate o redu na sednici i to možete da uradite jednostavnim stiskanjem tastera, uporno dozvoljavate prekršiocu, serijskom prekršiocu i unižavaocu dostojanstva Skuptšine da puna dva minuta krši Poslovnik, a onda se, kaobajagi, pravite puj pike ne važi, ništa nije bilo.

Ja vas molim, dakle, da po ovom članu 109. konačno prvi put u ove dve godine od kad radi ovaj Jedanaesti saziv ovom serijskom prekršiocu Poslovnika izreknete prvu opomenu ikad, te da mu na Administrativnom odboru uzmemo makar 10% od plate. Hvala.
Hvala.

Imam pitanja ispred poslaničke grupe Dosta je bilo za predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i to u vezi sa ovim pregovorima koji se vode u Briselu i njegovim, po meni, krajnje neodgovornim izjavama o tome šta se tamo pregovara nakon što se ti pregovori završe.

Osim što su neodgovorne te izjave, koje bi trebalo da imaju za cilj da obaveste građane Srbije šta se tamo uopšte dešava, takođe su i prilično nesuvisle i uglavnom ih treba tumačiti, jer ne znače ništa.

Eto tako, preksinoć smo čuli da je cilj ovih razgovora u Briselu da sačuvamo mir i da gledamo da nešto izvučemo ni iz čega, jer nam ništa nije ostavljeno. Ispada da nemamo ništa na KiM. Pitanje za predsednika Vučića glasi – kako nemamo ništa i kako nam ništa nije ostavljeno? Imamo pre svega veliki broj nealbanskog stanovništva koje živi u egzistencijalnom strahu, zar nemamo veliku brigu za njih? Imamo veliku kulturnu baštinu, koja je na dnevnom nivou pod pretnjom vandalizma zbog kulturoloških netrpeljivosti, zar nemamo brigu za to?

I, iznad svega, zar nemamo ogromnu imovinu na KiM, koja pripada ne samo privatnim licima koji su srpski državljani, nego i privatnim i javnim preduzećima Republike Srbije. Da li se o tome uopšte razgovara u Briselu? Da li uopšte pregovaramo o imovini ili je namera da se sve to pokloni, a da se oči javnosti zamažu nekakvim pričama o ratnim trubama, „Bljesku“ i „Oluji“, koji očigledno koji očigledno predstavljaju samo pokušaj manipulacije strahom građana Republike Srbije?

Znači, šta se dešava sa imovinom, da li je ona uopšte predmet razgovora u Briselu? Šta se dešava sa imovinom privatnih lica? Interno raseljena lica npr, podnela su zahteve za povraćaj blizu 30.000 uzurpiranih stanova, šta se sa tim dešava? Da li se o tome razgovara u Briselu? Da li se u Briselu razgovara o udelu Republike Srbije u raznim preduzećima i privrednim subjektima, koji funkcionišu na području KiM, kao što su to „Trepča“, „Skicentar Brezovica“, „Kosmet prevoz“? Šta je sa infrastrukturom javnih preduzeća Republike Srbije, sa infrastrukturom Železnica Srbije, Pošta Srbija, „Srbijašuma“, NIS Jugopetrolom, Aerodromom Priština? Država Srbija je u sve to uložila određeni kapital.

Da li je predmet pregovora u Briselu uopšte ova imovina ili je namera da se sve to jednostavno samo pokloni i da se opravda nekakvim čuvanjem mira, tj. izbegavanjem rate, a pri tome građanstvo koje živi na KiM, nealbansko stanovništvo, svakodnevno preti za svoju bezbednost. Da li se o tome razgovara u Briselu? Da li se razgovara o imovini SPC koja čuva našu kulturnu baštinu dole na KiM ili ovi pregovori, kako to reče predsednik Republike Srbije, priča se ni o čemu, jel nečega nema tamo ničega.

Molim predsednika Republike Srbije da prestane neodgovorno da se ponaša i daje ovako neodgovorne izgovore, nego da se uzdigne na visinu funkcije koju obavlja i da štiti pre svega imovinske interese Republike Srbije u ovim pregovorima. Hvala.
Hvala.

Od ovih 13 zakona, koliko danas imamo na dnevnom redu, najveću pažnju javnosti, sigurna sam u to, privući će ovaj Zakon o pružanju finansijske podrške porodici sa decom i ja bih se osvrnula isključivo na njega, jer u objedinjenoj raspravi je 13 zakona, a vi imate samo 20 minuta, ne možete kvalitetno da kažete ništa više od jednog zakona.

U ovom smislu imam neke nedoumice i imam pitanja vezano za ovaj Predlog zakona, zato što on u obrazloženju kaže, a to je i bez toga jasno, da je osnovni njegov cilj podsticanje rađanja, jer mi kao država i društvo stvarno imamo taj ogroman problem pada nataliteta i nismo jedini, čitava Evropa od toga pati, neke države više, neke manje, i to je problem koji proizvodi promena uslova. Vremena su se promenila, samim tim i ljudi se menjaju i njihovi životni prioriteti i potrebe se menjaju i sad je potrebno pronaći efikasno rešenje da se ovaj problem nekako reši, da se građani podstaknu na to da budu roditelji. Ali, to nije tako teško, većina ljudi prirodno ima potrebu da se ostvari kao roditelj. Međutim, ono što je problem jeste što vi i sa jednim detetom vi se ostvarite kao roditelj i vi ste svoju ličnu potrebu zadovoljili.

Država, međutim, i društvo imaju problem pada nataliteta ukoliko se roditelji zadrže samo na jednom detetu i sve mere koje donosimo moraju ići na to da podstaknu roditelje da rađaju više od jednog deteta.

Koliko sam razumela ovu strategiju, koja je doneta u martu i koju su radili stručnjaci i prilično su je, rekla bih, solidno uradili, naš osnovni problem, najveći problem je da roditelje sa jednim detetom motivišemo da se odluče i na drugo dete. Ta strategija ima spisak predloga raznih mera, koje su čak vremenski oročene u naredne dve godine, za određeni broj mera se kaže da treba da sa njima krene 2018. godine, za neke 2019. godine, za neke 2020. godine.

Ono što mene zbunjuje jeste što izmene ovog zakonodavstva, ovoga o čemu sad, danas pričamo, finansijska podrška porodicama sa decom, predviđena je da dođe tek 2020. godine, kao šlag na tortu ostalim nekim merama koje pre toga treba ili obaviti ili makar započeti. Čak se u samoj Strategiji kaže da iskustva drugih zemalja koje su pokušale da podstaknu rađanje samo tako što su nudili finansijsku pomoć, kao što je to sad ideja, nisu imale rezultate, možda malo kratkoročno, ali na duži vremenski rok, ovo je problem koji ne može da se reši preko noći, vi ne možete to imati kao jednokratnu meru, ona mora biti na vrhu ostalih mera koje su sistematske prirode. Znači, ovo je bilo predviđeno za 2020. godinu.

Ono što se Narodne skupštine tiče i izmene zakonodavstva, što se nalazi u toj Strategiji, jeste da 2018. godine treba pre svega izmeniti radno zakonodavstvo.

Meni nije jasno zašto ovo, što inače po Strategiji treba tek da bude kao poslednja mera, dolazi nama prvo, a da ono što je planirano da dođe kao prvo, nije pred narodnim poslanicima. Podsetiću vas da su veliki problemi, kada je reč o pravima trudnica i porodilja, upravo u okviru radnog zakonodavstva. Mi sad imamo situaciju da taj zakon u opšte ne prepoznaje prava trudnica i porodilja koje rade po nekim ugovorima, o privremenim i povremenim poslovima, o dopunskom radu, o autorskom ugovoru, koje su na nekim stručnim usavršavanjima koja su plaćena. Znači, kada žena koja radi po ugovorima ostane u drugom stanju ona nema nikakva prava u vezi sa nekim trudničkim i porodiljskim naknadama.

S druge strane, ovaj zakon koji je pred nama danas, o finansijskoj podršci porodicama sa decom, kada je reč o roditeljskom dodatku, pazite čuda, ove žene prepoznaje. Kada treba izračunati da li neko ima ili nema pravo na roditeljski dodatak, onda mu se računaju prihodi od poslova po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Znači, za žene koje rade po ugovoru ovo je duplo golo, dvostruki problem se stvara. Molim vas da pod hitno izmenimo ono što Strategija kaže da treba da izmenimo u vezi radnog zakonodavstva.

Druga stvar, Strategija predviđa da kad već menjamo radno zakonodavstvo treba da predvidimo i mogućnost da žene koje su na porodiljskom odsustvu nakon isteka porodiljskog odsustva, ukoliko to žele, imaju mogućnost da produže porodiljsko odsustvo uz umanjenu neku naknadu, ali da uopšte imaju tu opciju. I, ono što je meni najvažnije u tome, a mislim da i Strategija jasno kaže da na tome treba dobro da radimo, a to je uvođenje plaćenog odsustva za očeve, tj. kvote za očeve koje bi bile obavezne, neprenosive, i koje bi mogli očevi da koriste kad žele. Zašto obavezne i neprenosive?

Mi smo jedno patrijarhalno društvo u kome se smatra da se svi poslovi koji su vezani za porodicu, za decu, za uzgoj dece, za održavanje kuće, za brigu o ostarelim i bolesnim roditeljima na ženi. Onda se čudimo zašto žene neće da rađaju. Veliki je pritisak na ženama. Moramo da radimo na tome da očeve animiramo, da uzmu veće učešće u aktivnostima koje su porodičnog tipa.

U tom smislu, primer su nam skandinavske zemlje i treba da nam budu primer. Danska, Norveška, Švedska. To su tri od četiri zemlje Evrope koje su uspele da preokrenu trend niskog nataliteta u ovim skandinavskim zemljama, zahvaljujući tome što prirodno po mentalitetu i kulturološki je najnormalnije da otac učestvuje u podizanju dece i u rasterećenju pritiska koji žena oseća kada je reč o kućnim poslovima i obavezama. Četvrta zemlja je Francuska. Oni su prevrnuli trend, jer su shvatili da žene koje rade pre će se odlučiti na drugu i treću trudnoću ukoliko znaju da će dete moći da pošalju u vrtić.

Kod nas se očekuje da žena koja rodi, maltene 10 uzgaja to dete. Evo, i ovaj zakon to prepoznaje, jer negde će 10 isplaćivati u nekim ratama neku pomoć tim porodicama. Žene žele da se vrate nazad na posao. Kod nas nemamo dovoljno vrtića, nemamo dovoljno mesta u predškolskim ustanovama ni za decu žena koje rade, a da ne pričamo o ženama koje su nezaposlene i koje nemaju kada da traže posao, zato što moraju da čuvaju dete. Znači, moramo naći načina da rasteretimo žene i ova strategija to prepoznaje. Ona određene mere u tom smislu i predlaže i moramo naći načina da malo više očeve uvučemo u porodične aktivnosti.

Mi smo se kao društvo jasno trasirali, nećemo nazad u srednji vek. Evo samim tim što u ovoj Narodnoj skupštini zakonski mora da bude 30% žena, a nadam se da ćemo uskoro doći do toga da zakonski propišemo da ih mora biti 50% jer je to jedino ravnopravno. Samim tim, mi smo se kao društvo trasirali kao tome da želimo profesionalno ostvarene žene, jer prepoznajemo da one mogu da daju veliki doprinos u društvu. Da bi žene mogle i profesionalno i majčinski da se ostvare, mi njima moramo pomoći.

Ne možete od žena tražiti da se žrtvuju za državu. Država ima problem, država mora naći način da žene podstakne. Naravno i očeve. Što se očeva tiče i menjanja tog patrijarhalnog odnosa, imam predlog da počnemo od porodilišta. Do pre koju godinu očevima je bilo zabranjeno da prisustvuju porođaju. U nekim porodilištima imali smo opciju da mogu da plate kao da je bioskop u pitanju, Bože me oprosti. Mi moramo u porodilištima da već krenemo da menjamo taj odnos očeva prema porodičnom odnosu i obavezama i da gradimo sistematski jedan stav da oni treba da budu podrška i ravnopravni partner u tim porodičnim aktivnostima i poslovima, a ne samo neko ko se stara isključivo o zadovoljenju finansijskih potreba porodice. Samo tako se može smanjiti taj pritisak koji žene osećaju i koje samim tim, to je ta psihološka cena koju neke žene ne žele da plate. Država mora da im pomogne da ta cena bude jeftinija.

Naravno, postoji i ekonomska cena zbog koje imamo problem koji imamo. Ovaj zakonski predlog proklamuje da ima za cilj da reši ili ublaži upravo to. Mislim da imamo mnogo drugih prilika, da mnogo sistematičnije i dugoročnije i na jednoj održivoj bazi umanjimo taj finansijski pritisak koji svi roditelji osećaju.

Počnimo od škole, besplatni udžbenici za svu decu u školama. To vam je dugoročno, ako trasiramo, velika pomoć porodicama sa decom, iz godine u godinu. Roditeljstvo je najskuplje tokom školovanja deteta.

Ogroman problem i to ova strategija prepoznaje jesu nezadovoljene stambene potrebe mladih bračnih parova. Ova strategija predlaže da se država angažuje na izgradnji stanova koji bi se jeftino davali u zakup mladim bračnim parovima koji bi se pored jednog, odlučili za drugo i treće dete. To bi bio, mislim, najveći podsticaj mladim bračnim parovima, ako govorimo o ekonomskoj pomoći. U samoj toj strategiji stoji neverovatan podatak, da trećina porodica sa decom u Srbiji odvaja 40% porodičnih prihoda za stambene troškove. Znači, za zakup ili za kredit, za vražiji infostan, struju, grejanje. Istovremeno, u zemljama EU od porodičnih prihoda za zadovoljenje istih troškova odvaja se manje od 10% porodičnih prihoda. To je ogroman pritisak i sa tim treba početi.

Strategija predviđa i vaučere. Pre nego što se izgrade ti stanovi, jer to je ipak neki proces koji traje, vaučeri za mlade bračne parove kojima bi oni mogli da rentiraju neki stan. Mi imamo situaciju da po tri, četiri generacije, po sedmoro, osmoro ljudi živi u dvosobnim stanovima, zato što je to jedini način da podmire sve troškove. Od dve plate od po 20.000 dinara ne možete da platite i rentu i račune za infostan, struju, grejanje i da vam ostane još da se prehranite. LJudi preživljavaju, tako što imate po tri, četiri generacije pa onda imamo dve penzije i dve plate, pa nas sedmoro uspemo nekako da otplatimo stambene troškove i plus da jedemo ceo taj mesec.

Ali pitam vas – gde će mladi bračni par da rodi to prvo dete, ne drugo i treće, ako živi u takvoj zajednici? Ovakva mera i ako bi to bio prioritet, duboko sam u to uverena, kao kolateralnu dobrobit imala bi i smanjenje broja razvoda brakova, a i smanjenje nasilja u porodici.

Zato mi nije jasno, zašto od svih ovih pametnih stvari koje se u strategiji mogu naći i koja treba da bude jedno naše dugoročno opredeljenje i koja jasno kaže da prvo treba uraditi ovo, ovo, ovo i ovo, rešiti problem nedovoljnih mesta u vrtićima, onda potom, rešiti nezadovoljene stambene potrebe, radno zakonodavstvo izmeniti, pa tek na kraju opredeliti se za neku čisto keš finansijsku pomoć koja može biti, kada je samostalna ne može dati održiv dugoročni rezultat, ali uz ove ostale mere, daje.

Znači, nije mi jasno, zašto smo krenuli prvo od repa, umesto da krenemo od glave, da napravimo dobro temelje, pa na kraju da završimo sa tim šlagom na torti.

Ova mera, verujem daće neke rezultate, ali sam uverena da će oni biti ad hok i kratkoročno. Rodiće se neka deca, uzeće te neke parice, roditelji će možda lakše da doguraju do njihove desete godine života, a onda će da grcaju opet u nekim finansijskim problemima upravo u tom uzrastu od četvrtog do osmog razreda osnovne škole kad treba platiti užinu u školi, i udžbenike, i ekskurziju, i izlet, i pribor, i sveske, i vannastavne aktivnosti. Tu neće biti nekog pomaka i ta će deca dočekati punoletstvo, ako ne bude ovih drugih mera i ako ne promenimo ekonomsku politiku pravljena jeftine pravne snage, ako plate ostanu na nivou od 20 hiljada, ti isti roditelji koji će sad da uzmu ove pare, kad im deca napune 18 godina reći će im – bežite dece odavde. Pa, će ta deca onda novu decu rađati negde u inostranstvu. Znači, kompleksan je problem. Mi i sad imamo kao veliki problem to što u najreproduktivnijem dobu nama mladi bračni parovi odlaze iz zemlje i decu rađaju negde drugde. I to utiče na natalitet.

Zato, meni je žao što to moram da kažem, moj utisak je da je ovaj zakon pred nama danas, ne toliko zbog toga što nam je javni interes i borba za poboljšanje nataliteta na umu, što bi trebalo da bude, već da u korenu ovoga leži pre svega partijski interes, jer ovaj zakon ovakav kakav jeste može se oceniti isključivo kao jeftino populistički ukoliko uz njega ne idu sve ove druge mere koje su propisane u strategiji.

Kada možemo očekivati te druge mere? Molila bih da građanima Srbije kažete kada ćemo sve ostalo, naročito vezano za zadovoljenje stambenih potreba mladih bračnih parova moći da očekujemo. Hvala.
Hvala.

Da se zahvalim ministarki Đukić Dejanović na konstruktivnoj razmeni mišljenja. Samo bih htela da dodam jednu stvar koju smatram jako važnom. To je ova situacija sa porodilištima.

Pre 10 godina, vi ćete se toga možda setiti, ja sam nehotice digla jednu bunu zbog stanja u našem porodilištu, samo pišući blog. Ja sam pisala kako sam ja prošla u porodilištu i to je bilo jedno vrlo traumatično iskustvo, na to je jako puno žena reagovalo i poslale su svoje priče, preko 700 priča je stiglo i ja sam ih sve objavila na jednom veb-sajtu. Svaka treća priča, znate kako se završavala? „Nekada sam želela troje dece, ali nakon ovakvog iskustva, ne pada mi više na pamet.“

U ovoj strategiji se to spominje kao problem u nekom opisu, ali ne prati ga nikakva mera. Molim vas da nešto učinimo da porođaj u naših zdravstvenim ustanovama postane prijatno iskustvo koje roditeljima ostaje u lepoj uspomeni i odakle će iznići želja za drugim, trećim i četvrtim detetom. Ako to ostane kao jedno traumatično iskustvo, onda ćete teško nagovoriti roditelje, oba roditelja. Tu imamo problem i mita i korupcije, koje je u porodilištima specifično. Retko vam se šta traži, ali se očekuje čašćavanje i prebacuje se odgovornost za to na roditelje sa pričom – a što čašćavate? Moje pitanje glasi – lekari, a što primate? Ja vam molim za jednu kampanju među lekarima, a roditeljima. Hvala.
Hvala.

Što se tiče ovih zakona koji su danas na dnevnom redu, pre svega, par reči o ovom zakonu za smanjenje naknade za međubankarske transakcije. Tu se stvarno ne može naći neka zamerka. Moram da vam kažem da iz ličnog iskustva, kupujući u radnjama koje su male porodične firme, s tim problemom se unazad iks godina srećem i da je bukvalno bilo situacija da me preklinju da određenu robu ne plaćam karticom. Druga roba može, ali ta, molim vas, nemojte, jer je marža toliko niska, a naknada za korišćenje platne kartice je toliko visoka da su oni bivali u minusu.

Znači, to je nešto što treba pozdraviti, s tim što stoji ona zamerka koju su i moje druge kolege iz opozicije ranije već napomenule u petak, zašto smo tako dugo čekali?

Guvernerka Tabaković je u raspravi napomenula da je javna rasprava trajala izuzetno dugo, očigledno nekoliko godina i da je to bilo da bi sve zainteresovane strane mogle da iskažu svoja mišljenja. Kad pričamo o svim zainteresovanim stranama, tu naravno, najzainteresovanija strana su verovatno bankarski sektor. Meni to, pravo da vam kažem, više liči na dugogodišnje nagovaranje bankarskog sektora da prihvati ovo smanjenje naknada. Neka ste u tome uspeli. Ali, žao mi je samo što ovako dugi niz godina smo interese krupnog kapitala stavljali ispred interesa malih porodičnih firmi, s tim što, opet kažem, bolje ikad nego nikad.

Mnogo velike primedbe imamo na tri zakona koja su ovde u paketu. To su Zakon o finansijskom obezbeđenju, Zakon o stečaju i Zakon o privrednim društvima.

Zakon o finansijskom obezbeđenju i stečaju su međusobno ovde povezani i opet, ono što ja vidim kroz ovu promenu jeste da se interesi krupnog kapitala stavljaju ispred interesa građana Srbije.

Guvernerka je u svom obraćanju u petak, između ostalog, rekla da ovaj set finansijskih zakona predstavlja vrlo moderne zakone, koji, između ostalog, imaju za cilj da privuku ozbiljnije strane investitore, što negde predstavlja priznanje da dosadašnji strani investitori i nisu baš među najozbiljniji. Ja se ne slažem s tim. To bi možda bilo tačno da je ova država u nekom drugom stanju.

Smatram da ono što je preduslov jeste da mi budemo pravna država. Ako vi imate ovaj set modernih zakona u zemlji koja nije dovoljno pravno uređena, u kojoj je uticaj na pravosuđe ugrađen u Ustav, što treba da menjamo uskoro, onda ovakav set zakona ne donosi modernizaciju, već nas izlaže riziku da ponovo kroz nekakve koruptivne aktivnosti, jer nam pravosuđe nije dovoljno jako da se sa tim izbori, nije dovoljno nezavisno, opet na šteti budu građani, naročito ono koji rade u preduzećima koja su u stečaju.

Kada jedna firma ode u stečaj to znači da su njena dugovanja mnogo veća od prihoda koji ostvaruje, tj. da ona duguje mnogo više nego što uspeva da zaradi. Dužnici su, pre svega, radnici kojima često godinama nije staž uplaćivan, potom razni dobavljači, firme privatne sa kojima ima sklopljene ugovore, ali ta firma, znate, nije potpuno gola. Ona ima nešto, ona možda ima neku proizvodnju, mada nedovoljnu, i ona ima pre svega vrednu imovinu.

Kada je reč o firmama koje su u stečaju, kada iz stečajne mase koja obuhvata ono što se prihoduje i tu vrednu imovinu, treba na ravne časti nekako namiriti sve poverioce, onda je jedino odgovorno što država može da uradi da na prvom mestu prioritet da radnicima, da se prvo njima poveže radni staž i da im se isplati zarada na nivou minimalca, jer u stečaju svi gube, pa da onda iz preostalog novca se namire ostali poverioci.

Ono što u velikoj većini slučajeva u ovom našem koruptivnom društvu imamo, gde su se godinama unazad iz preduzeća u stečaju izvlačili novci upravo tako što se jedan poverilac namiri, a svi ostali izvise i taj jeste neki koji je politički povezan i koji možda i nekim koruptivnim radnjama utiče na to da na kraju tako bude.

Kao što znate, šef moje poslaničke grupe Dosta je bilo Saša Radulović ima veliko iskustvo sa stečajevima. Dok je bio ministar finansija 2013. godine, on je predložio izmene Zakona o stečaju upravo tako da se iz stečajne mase uvek prvo namire radnici, da im se isplate zarade i da im se poveže radni staž, a da potom iz stečajne mase koja je preostala ne ide sve jednom poveriocu, nego da se svi namire ravnopravno, koliko toliko, da se ne pravi prioritet nad nekim. Taj Predlog zakona takođe je striktno zabranjivao, čak predviđao, da se krivično kazni ovo što sada imamo u Narodnoj skupštini kao predlog zakona, a to je otvaranje mogućnosti da se neka of šor firma preko noći pojavi, otkupi potraživanja preduzeća u stečaju, uzme svu imovinu, a radnike ostavi da izvise i ostanu na cedilu.

Ovo je neodgovorno. Naravno da je tržište važno i da je važno da imamo jaku tržišnu ekonomiju. Međutim, ona ne sme dominirati, ona mora biti u ravnoteži sa odgovornom socijalnom politikom. Ne možemo u ime krupnog kapitala i proklamovane, kobajagi, tržišne ekonomije, koja u stvari predstavlja državni intervencionizam, ostavljati radnike na cedilu.

U tom smislu poslanička grupa Dosta je bilo protivi se donošenju Zakona o finansijskom obezbeđenju i izmenama Zakona o stečaju na način na koji je to ovde predviđeno.

Pošto poslanik Rističević već maše Poslovnikom, očekujem da sada idu napadi na Sašu Radulovića, koji je bio stečajni upravnik. Moram da vam kažem da sam ponosna na njega za sve što je uradio tokom stečajnih postupaka, jer su njemu na prvom mestu bili radnici, povezivanje njihovog radnog staža i isplata zarada, a potom iz stečajne mase ravnopravno raspoređivanje na sve poverioce, a zbog toga što nije podlegao uticajima krupnog kapitala upao je u probleme među korumpiranim poveriocima. Hvala.
Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103. st. 7. i 8. koji kažu da ukoliko se poslanik javi po Poslovniku, a onda to zloupotrebi, kao što je sada bio slučaj, jer nismo imali apsolutno nikakvo obrazloženje kako ste vi povredili Poslovnik, nego smo imali brutalan način na Sašu Radulovića, ni krivog ni dužnog, šefa moje poslaničke grupe, Poslovnik predviđa da oduzmete za kaznu dva minuta od predviđene minutaže za raspravu njegovoj poslaničkoj grupi, pa vas molim da to uradite.

Molim da to uradite i u slučaju moje poslaničke grupe, pošto moram da kažem jednu rečenicu o terapiji, a to je da prethodnom govorniku za tegobe od kojih on pati preporučujem terapiju akupunktura, ali isključivo vudu tupa.
Hvala.

Povreda Poslovnika član 103. pre svega stav 1. koji definiše da narodni poslanik može da ukaže na povredu Poslovnika neposredno nakon učinjene povrede.

Ovde smo imali situaciju da je predsedavajuća Gojković nakon izlaganja poslanika Obradovića reč dala guvernerki Tabaković.

Da je neko hteo da se javi za povredu Poslovnika trebao je to da učini neposredno nakon izlaganja poslanika Obradovića, a ne nakon izlaganja guvernerke Tabaković. Znači, nakon toga nije smela predsedavajuća uopšte da da reč po povredi Poslovnika, izuzev ako nisu hteli da ukažu na nešto u čemu je pogrešila guvernerka Tabaković.

Dalje, imamo kršenje isto člana 103. st. 7. i 8. Dva poslanika iz vladajuće koalicije koja su se javila po povredi Poslovnika uopšte nisu obrazlagala povredu Poslovnika, već su vreme od dva minuta iskoristila za brutalne napade koje nemaju veze sa povredom Poslovnika na poslanika Obradovića.

Ja bih zamolila predsedavajuću Gojković, da što se tiče prve povrede na koju sam ukazala da se izvine ovom parlamentu, u tom slučaju da prizna grešku, u tom slučaju ne moramo da glasamo o tome, a što se tiče ove druge povrede da oduzme dva minuta zbog zloupotrebe povrede Poslovnika poslaničkim grupama SNS i ne znam tačno kako se zove od ovog drugog poslanika njegova poslanička grupa, jer tako nalaže član 103. stav 8. Hvala.

U suprotnom da se glasa.