Hvala.

Povreda Poslovnika, član 92. koji narodnim poslanicima garantuje pravo da podnesu dopune dnevnog reda, pravo koje je juče uskraćeno poslanicima Dosta je bilo.

Lično sam juče, sa našim predlozima, dopuna dnevnog reda bila na pisarnici Skupštine pre 10.00 časova, pokušala da podnesem te dopune i šef pisarnice je to odbio da uradi, uz obrazloženje da sednica još nije zakazana, onda je izašao nešto pre 10.00 časova iz pisarnice, otišao u kabinet Maje Gojković, vratio se nakon 10.00, zakazao sednicu sa 10.00 sati. Ja sam sve vreme bila u pisarnici, kada sam zatražila da i naše dopune dnevnog reda zavede kao da su predate u isto vreme, jer mi smo sve vreme bili u pisarnici, on je to odbio da uradi. Draga gospodo, ovim je izvršeno krivično delo, motiv je potpuno jasan, da se poslanici Dosta je bilo spreče da govore u Skupštini. Mi ćemo podneti krivične prijave. I sasvim je jasno da se ovo krivično delo izvršilo u dosluhu sa predsednicom Narodne skupštine Republike Srbije. Ono što mi zahtevamo jeste da se ovo ispravi tako što će se naše dopune dnevnog reda koje smo na vreme blagovremeno u pisarnici predali uvrste u dnevni red ove Skupštine.

I da, ukoliko ne prihvatite da naše dopune dnevnog reda koje smo blagovremeno predali ne uvrstite, želim da se glasa o ovoj povredi Poslovnika.

Dobar dan.

Poštovani građani, vaši narodni predstavnici ovde su se danas sastali da bi, kao što to želi vlast, izmenili nekakve izborne zakone. Morate da znate, dragi građani, da je demokratski standard svuda u svetu da se u godinu dana pre održavanja izbora izborni zakoni ne menjaju, da bi svi politički subjekti koji žele da izađu na izbore na vreme mogli da znaju i da računaju pod kakvim uslovima će da vode kampanju.

Ono što mi danas imamo, mi imamo da mesec dana pred izbore, kad je kampanja već počela, mi menjamo nekakve izborne uslove. I kada pitate vlast, oni će vam reći da je to iz njihove silne želje da poboljšaju te izborne uslove pod kojima se na izbore ide, a ono što vam prećutkuju, dragi građani, jeste da se njima žuri na izbore. Njima gori pod nogama da što pre izađu na izbore, jer da im ne gori, oni bi ih lepo odložili za to kad se steknu uslovi.

Jer, trenutno, politički subjekti treba da vode kampanju dok su još na snazi zabrane okupljanja, dok još ne postoje uslovi za vođenje kampanje. Zašto žure i zašto im se žuri? Zato što, kada bi odložili izbore na jesen, dragi građani, sve pogubne posledice po ekonomiju, koje će imati ove srednjevekovne mere zatvaranja zdrave nacije u karantin, biće više nego očigledne. I oni žele da izađu na izbore pre nego što vi to na svojoj koži osetite, jer onda ćete možda glasati i drugačije.

Kada im kažete ovo što ja sad vama, dragi građani, pričam, kada im zamerite na tim srednjevekovnim merama karantina, zatvaranja cele nacije u kućni pritvor na period od mesec i po dana, oni vama kažu - mi smo sačuvali narod, smrtnost je mala. Znate šta, to kako ste nas vi sačuvali, tako je mogla da nas sačuva i moja pokojna baba sa tri razreda osnovne škole - zatvorim sve pod ključ i bog da me vidi. Građani od vas, gospodo, očekuju, i zato vas biraju, da imate inteligentnija rešenja nego što je to kopiranje rešenja moje pokojne babe sa tri razreda osnovne škole.

Uništili ste privredu. Posledice toga tek će da se osete na jesen. Zato vam se žuri na ove izbore.

Uslova za održavanje fer i slobodnih izbora nema. Nije ih bilo ni pre protivustavnog uvedenog vanrednog stanja, nema ih ni sad, nakon što je to vanredno stanje ukinuto, ali su sad još dodatno pogoršani i još su gori nego što su bili pre svega ovoga.

Da vam je, gospodo draga, uopšte stalo do demokratije, pored koje ja sumnjam da ste u životu uopšte i prošli, vi biste odložili održavanje izbora dok se ne steknu uslovi da se oni mogu odvijati u normalnoj atmosferi, a ne bi na njih ovako brzali i žurili da što pre dođete.

Sad bih još morala samo da kažem da, ukoliko imate nameru uopšte da odgovarate, bilo ko od poslanika vlasti ili predstavnika Vlade na ovaj moj govor, što možda i nećete, jer kao što vidim, nakon govora poslanika Radulovića maca pojela jezik, ali ako ipak neko nešto odgovori, ja bih da unapred najavim da želim nakon toga repliku i pozivam se na pravo na tu repliku, po osnovu onoga što mi je jedan vaš poslanik pre četiri meseca rekao, a to je da svako ko traži repliku, dobije, u ovom demokratskom parlamentu koji vi vodite. Hvala.

Hvala.

Dragi građani, da vam objasnim šta se sada upravo desilo.

Moram da odam priznanje poslanicima SNS. Ono što vam priznajem, vrhunski ste manipulatori.

Dragi građani, vi ne vidite sve što se dešava u direktnom prenosu, morate da budete unutra ili da vam neko objasni, kao što ću ja sada vama da objasnim.

Znači, poslanik Parezanović uopšte nije na spisku govornika. On je ustao da replicira, to je jedini osnov po kome je on mogao da se javi za reč, meni da replicira. Imao je najdužu repliku u istoriji parlamentarizma u Srbiji. Pri tome, uopšte ne odgovara meni, nego se svađa sa Savezom za Srbiju, sa bivšom vlašću i svađa se sa nekim drugim opozicionarima i navodi neke njihove nepodopštine.

Molim vas, nemojte mene i „Dosta je bilo“ stavljati u isti koš sa bivšom vlašću. U politiku sam zbog bivše vlasti i ušla. Ono što njima zameram jeste što nisu uradili i uveli red koji je trebalo da uvedu, pa su mi oni krivlji od vas, jer da su oni to obavili, vi se ne bi ni desili. Vi ste mi krivi zato što ste imali priliku sve da izmenite, a ne da niste izmenili, nego ste 100 puta pojačali bahatost. Vi se, bre, ni Boga ne plašite.

Onda shvati čovek da neće niko da promeni, ni bivša, ni sadašnja, nego pod stare dane mora žena da ulazi, samohrana majka, u politiku, da vam pokaže kako trebaju stvari da se promene.

„Dosta je bilo“ nikada nije bio deo bivše vlasti, niti sadašnje vlasti, niti bilo kakve vlasti nigde, ni na lokalu. Naše vreme tek dolazi. Računajte nas u buduću vlast.

Hvala.

Dragi građani Srbije, obraćam vam se danas iz ovog Doma, vašeg Doma u kome mi jesmo samo vaši predstavnici koji se danas, evo sastao da ukinemo vanredno stanje za koje nas niko nikada nije ni pitao, da li uopšte treba da se uvodi u Srbiji, iako Ustav Republike Srbije jasno propisuje da vanredno i ratno stanje može da proglasi samo i isključivo Narodna Skupština.

Dragi moji građani, vi koji površno pratite politiku zato što radite i po tri posla da bi prehranili svoje porodice i nas birate ovde da štitimo vaše interese, jel vi nemate vremena, morate da znate dragi moji građani da je 15. marta u Republici Srbiji izvršen državni udar, nakon što su tri visoka partijska funkcionera SNS, poimence Ana Brnabić, Aleksandar Vučić i Maja Gojković na nekakvom partijskom sastanku odlučili da prekrše Ustav, zabrane Narodnoj Skupštini da se sastane, suspenduju je, zabrane joj da raspravlja i odlučuje i praktično su oteli sve nadležnosti vaših predstavnika, dragi moji građani koje ste birali da ovde štite vaše interese.

Sve su to uradili samo i isključivo, dragi moji građani zato što su znali da je Narodnoj skupštini bilo dozvoljeno da raspravlja o uvođenju vanrednog stanja i da joj je bilo dozvoljeno da raspravlja o ovim srednjovekovnim merama kojima smo bili izloženi poslednja dva meseca. Dragi građani, oni su znali da u ovoj Skupštini postoji minimum tri narodna poslanika, poslanika DJB koji bi se tome usprotivili, koji bi izneli drugačije argumente za drugačiji stav prema borbi protiv Koronavirusa, trezveno baratajući činjenicama, čime bismo smirili strah koji kod građana postoji, a koji je ova vlast, nakon što je ukinula Narodnu skupštinu bezočno raspirivala i dodatno pogoršavala umesto da građane smiri, samo zato što svoje građane ne poštuje, što zna da poverenje građana nema i što se plaši da se na bilo koji drugi način obezbedi zdravlje stanovništva, osim represijom i silom.

Ljudi su, narod naš je, gospodo moja draga, to su razumna bića. Kada imaju poverenje u svoju vlast, dovoljno je da im propišete preporuku, niko normalan ne želi da se zarazi od Koronavirusa. Ne možete uvoditi srednjovekovnu meru karantina za starije od 65 godina da mesec i po dana ljudi ne mogu sunca da vide. To je gore čak i od srednjovekovne mere. U srednjem veku su bolesne ljude zatvarali u karantin, a ne zdrave. Za ovaj virus se zna, za koga je opasan, a za koga nije.

Dragi moji građani, od 1000 zarađenih, 900 ljudi nema nikakve simptome, ni ne znaju da su zaraženi, preleže grip bez ikakve potrebe. Sto ljudi ima nekakve simptome, od njih, 10 ima teške simptome i zahteva hospitalizaciju. Vaš je posao, draga moja vlasti SNS bio da zaštite tih 10, od tih 1000, da bismo stekli kolektivni imunitet, kao što ga je Švedska stekla, preko ovih 900 koji nemaju nikakve simptome i Švedska sada ne mora da se pretplaćuje ninakakve zbrzane vakcije, jer već ima kolektivni imunitet, a mi poklanjamo dva miliona evra SZO, kao pretplatu za vakcinu, pa sram vas bilo.

Hvala.

Danas su na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine. Malopre me je u hodniku jedna novinarka pitala – hoće li neko reći nešto o predloženom zakonu?

Pošto je, evo, treći dan rasprave, uglavnom smo u raspravi slušali ili literarne sastave o tome kako je lepa priroda Srbije u raznim krajevima naše domovine ili o tome kako je prethodna vlast zloupotrebljavala javne resurse. Evo, ja imam nameru da kažem nešto i o zakonskom rešenju koji se predlaže.

Ali, pre toga dozvolićete i meni da i ja malo evociram uspomene o ovoj aferi „Očistimo Srbiju“. Ja se nje jako dobro sećam. To je bilo nekih tri do četiri godine pre nego što sam ušla u politiku. Ispratila sam je građanskim očima i sećam se, ona je pukla u javnosti kada je dospela informacija u javnost da je veb-sajt „Očistimo Srbiju“ plaćen 26.000 evra. Kada odete na taj veb-sajt, taj veb-sajt je imao jednu jedinu stranicu koja je imala predviđeno jedno šest linkova koji nisu radili. Danas tog sajta nema, on nikada nije ni proradio, 26.000 evra smo, znači, bacili u neki bunar ili pak u nečiji privatni džep. Sećam se, nakon toga je izašla u javnost informacija da je na nekom teniskom turniru koji je trajao jedan vikend, dva dana, za bilbord bilo plaćeno, za bilbord „Očistimo Srbiju“, pola miliona evra, kao što to reče jedan poslanik SNS malopre. U to doba bila sam toliko šokirana time, kao građanka, da sam morala da upitam jednog prevejanog političara koji je tad još uvek bio u DS – kako je to moguće, kako je moguće da se to dešava? A odgovor je glasio – ali, sve je urađeno po zakonu. I tu dolazimo do osnovnog problema ovih zakonskih rešenja koja su danas na dnevnom redu.

Koleginica Čomić je juče pričala, kao odgovor na sve napade na bivšeg ministra Dulića, da od silnih krivičnih prijava na kraju ništa nije bilo. Znači, građani u nečemu što vlast radi prepoznaju zloupotrebu javnih resursa, ali pravosudni organi ne prepoznaju. Zašto? Zato što je problem u zakonima, gospodo, do nas je. Mi donosimo zakonska rešenja koja omogućavaju zloupotrebu javnog novca.

Ovde se pričalo mnogo o tome kako je bivši ministar Dulić bio u sukobu interesa jer je bio predsednik Upravnog odbora Fonda za zaštitu životne sredine, ali nije rečeno da je Državna revizorska institucija podnela hrpu prekršajnih i krivičnih prijava ne samo protiv ministra Dulića, već i protiv svih članova Upravnog odbora i niko ovde nije našao za shodno da kaže da je jedan od tih članova bio i današnji ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan. Kako od tih krivičnih prijava ništa nije bilo ni tada, ja verujem da neće ni ubuduće ništa od njih biti, u smislu ispunjenja očekivanja javnosti i građana, da nakon što donesemo sada ova zakonska rešenja i nakon što ponovo omogućimo lakšu zloupotrebu javnih sredstava, na kraju ništa neće biti i ispašće da je sva zloupotreba izvršena po zakonu.

Ono što ovo zakonsko rešenje danas predviđa jeste ukidanje obaveze raspisivanja javnog konkursa za trošenje finansijskih sredstava koja se slivaju za zaštitu životne sredine.

Pri tome se napominje da u naredne dve godine očekujemo oko 160 miliona evra iz pretpristupnih fondova EU. Znači, mi praktično ćemo, donošenjem ovih izmena, omogućiti lakšu zloupotrebu.

Ne kažem, unapred se ne može znati da li će te zloupotrebe biti ili ne, ali kažem da nema potrebe da otvaramo vrata bilo kakvoj mogućnosti zloupotrebe, jer do sada smo se uverili da ako su vrata otvorena, kroz ta vrata će se i proći.

Kad već pričamo o pretpristupnim fondovima EU, moram da kažem i nešto što građani Srbije ne znaju, a to je da veći deo sredstava koji nama dolazi na taj način biva utrošen na honorare savetnika EU koji dolaze ovde da nama pomognu da mi upravljamo tim sredstvima. Znači od tih 160 miliona evra, nakon što se namire honorari inostranih savetnika i nakon što se namiri partokratija, biće dobro ako ostane 50 miliona za to da se nešto s tim novcima konkretno uradi.

Poslanička grupa DJB se protivi ovim i ovako predloženim rešenjima. Javnog konkursa mora biti. Transparentnih kriterijuma za dodelu sredstava mora biti. Transparentnog izveštaja koji će se objavljivati na internetu o tome kako je svaki dinar i svaki evro koji je ušao u budžet, na kraju potrošen, mora biti.

Nemojte nas više, ni bivša ni sadašnja vlasti, ubeđivati nas iz DJB, a ni građane Srbije, da smo svi isti, jer nismo. Vi ste svi isti, mi smo drugačiji. Mi znamo da možemo drugačije i mi ćemo kad-tad pokazati da može drugačije i da je moguće državu voditi u javnom interesu, potpuno transparentno, uz jasno definisane kriterijume i odgovornu brigu o javnom novcu. Hvala.

Hvala.

Nekoliko pitanja za predsednika Srbije, sva su vezana za veoma aktuelnu temu, rešavanja pitanja statusa Kosova i Metohije. Pre svega, ne ulazeći uopšte u analizu i pitanje da li je Briselski sporazum uopšte trebalo potpisivati, sama konstatujem u ime moje poslaničke grupe, da za ovih šest godina sve obaveze koje tim sporazumom je preuzela Republika Srbija, Republika Srbija je i ispunila dok Priština nije ispunila nijednu jedinu. Najvažnija obaveza koju je Priština trebalo da ispuni je formiranje zajednice srpskih opština.

Poslanička grupa Dosta je bilo je na stanovištu da briselske razgovore treba odmah zamrznuti, da Prištini treba odrediti rok od tri meseca da podnese nacrt statuta zajednice srpskih opština koja je izuzetno važna za Srbe koji žive južno od Ibra i kojih ima više nego na severu Kosova, a ukoliko se nakon tri meseca to ne desi, onda Briselski sporazum treba proglasiti pravno ništavnim zbog neispunjenja Prištine, što treba da potvrdi i Narodna skupština Republike Srbije.

Pitanje za predsednika Srbije glasi, šta misli o ovom predlogu? Da li će zamrznuti razgovore sa Briselom i odrediti ovaj rok od tri meseca za donošenje statuta o zajednici srpskih opština, što je preduslov za formiranje te zajednice.

Naime, Srbiji se otvara jedan potpuno novi prostor u poslednje vreme, jer je odnedavno Amerika promenila svoju politiku prema Balkanu. Nama valja mudro, državnički iskoristiti tu priliku, okrenuti se od pogubne do sada vođene politike vezano za Kosovo i Metohiju, koja se naslanjala na nametnuto i po Srbiju štetno nemačko rešenje, samo zbog toga što nam se nekakvom trulom šargarepom EU mahalo ispred nosa. Sada se otvorio prostor za jedno potpuno drugačije kreativno rešenje koje će biti državotvorno, koje će biti odgovorno u istorijskom smislu prema generacijama i pokolenjima koja dolaze.

Poslanička grupa Dosta je bilo je prošle nedelje predstavila javnosti predlog jednog tog novog kreativnog rešenja i uputila ga, između ostalog, i predsedniku Srbije, kao i predsednici Vlade, predsednici Narodne skupštine, svim relevantnim političkim organizacijama u zemlji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, uz poziv da uzmu učešća u javnim raspravama i okruglim stolovima koje ćemo tokom oktobra organizovati.

Rešenje koje predlažemo je Nacrt zakona o Kosovu i Metohiji, koji za osnov ima presek između Ustava Republike Srbije i međunarodnog prava tj. Rezolucije 1244, a kao model uzima odnos Danske i Farskih ostrva.

Ukoliko se jedan ovakav zakon usvoji otkloniće se svi razlozi koji se navode za potrebu razgovora sa Prištinom oko finalnog statusa Kosova. Rečju, da Republika Srbija nema kontrolu nad kompletnom teritorijom Kosova i Metohije i da njen Ustav ne važi na toj teritoriji.

Znači, ovim rešenjem podvodi se Kosovo i Metohija pod ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Ovoj južnoj srpskoj Pokrajini se daje jedna veoma široka autonomija, a istovremeno se onemogućava da traži stolicu u UN i podvodi se pod Ustav Republike Srbije.

Da li predsednik Srbije ima nameru da uzme učešća u okruglim stolovima i javnim raspravama na koje smo ga pozvali, a u vezi sa ovim objašnjenim rešenjem? Hvala.

Hvala za aplauz.

Pitanje za ministra poljoprivrede. Paori iz Banatskog Karađorđeva zamolili su da se njihova muka iznese u Narodnoj skupštini i da se ministar poljoprivrede, ako je to ikako moguće, založi da se njihov problem reši.

Naime u Banatskom Karađorđevu je sproveden proces komasacije mimo svih pravila, uz brojne nepravilnosti, tako da se najvećem broju malih gazdinstava oduzima dobra zemlja, a zauzvrat im se daje zemlja lošijeg kvaliteta. Takođe, u procesu komasacije, u Komisiji za komasaciju bili su kao članovi ljudi koji su u direktnom sukobu interesa i koji imaju ličnu korist od ovako sprovedene komasacije.

Ovo je za paore iz Banatskog Karađorđeva i izuzetno emotivno pitanje, jer to su potomci naših solunskih ratnika, koji su tu zemlju dobili kao zaslugu za svoju borbu u Prvom svetskom ratu. U njihovim domovima oni čuvaju silno ordenje svojih pradedova. Oni vrlo emotivno reaguju na pomisao da se ta zemlja koja se naziva, oni je zovu dobrovoljačka zemlja, na ovaj način od njih otima, a pri tome je pre samog postupka komasacije njima bilo obećano da se dobrovoljačka zemlja neće dirati.

Oni mole ministra poljoprivrede da obrati pažnju, da se upozna sa ovim slučajem i da učini sve što je u njegovoj nadležnosti da se otklone nepravilnosti koje su napravljene tokom procesa komasacije, tj. da ceo proces krene ispočetka prema Zakonu i propisanim pravilima.

Drugo pitanje je za predsednicu Vlade, Anu Brnabić. Poslanička grupa Dosta je bilo prošle nedelje predstavila je javnosti Nacrt zakona o Kosovu i Metohiji, koji za osnov ima presek između Ustava Republike Srbije i međunarodnog prava, tačnije Rezolucije 1244 i koji predlaže jedno dugoročno održivo rešenje za status Kosova i Metohije i rešavanje ostalih problema od kojih stanovništvo u toj južnoj srpskoj pokrajini pati. Kao model za rešavanje ovog problema uzet je odnos između Danske i Farskih ostrva.

Usvajanjem ovog zakona, što inače i naš Ustav predviđa, izbegla bi se bilo kakva potreba za potpisivanjem bilo kakvog obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, otklonio bi se jedan od najčešćih razloga koji se navodi kao razlog za potrebu tog sporazuma, a to je da mi nemamo ustavnu kontrolu nad kompletnom teritorijom. Znači, uz pomoć ovog zakona, ta kontrola se uspostavlja, u potpunosti se Kosovo i Metohija podvode pod naš Ustav, ustavno-pravni poredak i međunarodno pravo.

Dosta je bilo, namerava u oktobru da organizuje javne rasprave, okrugle stolove, javna slušanja i uputilo je kopiju ovog pisma sa kopijom ovog zakona, nacrta zakona, predsednici Vlade, predsedniku Republike i predsednici Narodne skupštine, svim relevantnim političkim organizacijama, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ovim otvaramo dugo očekivani unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji.

Pitanje za predsednicu Vlade glasi – da li će uzeti učešća u važnoj javnoj raspravi o rešenju za status Kosova i Metohije, koje je predložila poslanička grupa Dosta je bilo, kroz nacrt ovog zakona koji treba da postane predlog i uđe u skupštinsku proceduru. Hvala.

Hvala.

Danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona kojim se ukida pre četiri godine protivustavno doneta Odluka o otimanju penzija, i to od penzionera koji primaju penziju između 25 i 50 hiljada dinara. Upravo ovi penzioneri koji primaju između 25 i 50 hiljada dinara podneli su najveći teret u poslednje četiri godine kada je reč o otimanju, ponoviću otimanju, i to protivustavnom otimanju penzija od penzionera.

Penzije nisu socijalna kategorija, penzije su imovina. Ne može država da odlučuje da nekome ko je ceo život odvajao u penzioni fond, tokom svog radnog veka, tu ušteđevinu i imovinu otmu.

Ovo što danas imamo je ruganje penzionerima koji su podneli teret ovog protivustavnog zakona zato što im se prezentuje kao da se sad penzije vraćaju na staro, što uopšte nije istina. Inflacija je veća za ove četiri godine, nego što je ovo vraćanje penzija, tako da su njima penzije ponovo umanjene i ponovo im je oteto.

Ono što ovom zakonu takođe nedostaje jeste vraćanje, odredba o vraćanju svega onoga što je oteto do sad. To ovaj zakon ne predviđa… (Isključen mikrofon.)

Stvarno ne znam. Profesor Atlagić kada kaže da je neko „obična bitanga“, „lezijedović“, onda je to u redu, a ja ne smem da kažem „oteto“ i „pašteta“. Kada sam rekla „pašteta“ 20% od plate ste mi uzeli. Ne vi, drugi predsedavajući, ali predsedavajući, oni koji vode ovu Skupštinu.

Šta ima loše u reči „oteto“? To je vrlo precizna reč. Imovina je „oteta“.

Da li možete da mi sugerišete koju reč, umesto „oteto“, da koristim? Poslušaću vas.

Šta je urađeno sa penzijama u poslednje četiri godine? Da li je ukradeno? Šta je urađeno, ako reč „oteto“ nije prikladna? Ako nekome protivzakonito i protivustavno uzmete imovinu, uđete nekom u kuću, iznesete mu stolicu, šta ste uradili sa tom stolicom? Oteli ste mu je.

Znači, ovom zakonu koji se proklamuje kao vraćanje penzija na staro nedostaje odredba o vraćanju svega onoga što je od penzionera – ona reč što ne smem da kažem. Ćapljeno, kaže kolega Vukadinović.

Poslanička grupa Dosta je bilo podnela je amandman u tom smislu i nadamo se da će oni naići na razumevanje kolega koji imaju većinu u ovoj Skupštini, da će to biti izglasano i ta velika nepravda ispravljena.

Samo bih još jednom ponovila ono što mene najviše uznemirava, kada je reč o celoj ovoj storiji oko penzija, koja je počela još 2014. godine, a to je zavadi pa vladaj, što je inače manir vladavine ove vladajuće koalicije. Kada se krenulo u kampanju objašnjavanja javnosti da će Srbija bankrotirati ako se penzije ne smanje, kampanja je išla u pravcu zavadi penzionere međusobno, pa se pričalo o penzionerima koji imaju basnoslovno visoke penzije.

Penzionera koji imaju penzije veće od 100 hiljada dinara ima 325. Šest stotina hiljada penzionera, koji su podneli najveći teret ove otimačine, to su penzioneri koji primaju penzije u visini između 25 i 50 hiljada dinara. NJima su penzije bile smanjene. Od tog novca nije spasen bankrot Srbije. Da su bar ti novci otišli u neke socijalne programe, da su otišli u zdravstvo, pa i hajde.

Tim novcima mi smo plaćali subvencije inostranim korporacijama, mahom nemačkim, da dođu u Srbiju, pri tome im poklanjajući gradsko građevinsko zemljište, obezbeđujući im preko lokalne samouprave svu neophodnu logistiku i infrastrukturu, potpuno džaba da bi oni otvorili neke fabrike u kojima će da zaposle našu decu da rade za 200, 250 do 300 evra. A, oni su dobijali subvencije od nekoliko hiljada, pa i 10.000 evra po otvorenom radnom mestu. Pri tome, znači, mi smo finansirali potpuno nelojalnu konkurenciju domaćim firmama koje te pogodnosti nisu imale. Na to su otišle sve ove pare koje su uzete od penzionera. Nisu otišle u zdravstvo. I, to je ono što mene najviše pogađa kada pričamo o ovoj celoj tragediji otimanja penzija.

Poslanička grupa Dosta je bilo, još 2014. godine, čim je najavljeno da će se od penzionera uzimati, protivustavno uzimati penzije, organizovala je potpisivanje peticije, jednu veliku akciju „Ne damo penzije parazitima“, jer smo znali šta će s tim novcima biti i da neće otići tamo gde je u budžetu potrebno da odu i podneli smo ustavnu inicijativu Ustavnom sudu. On je, nažalost, odbio da o tome uopšte raspravlja.

U tom smislu, završila bih još jednom pozivom da kada dođemo do rasprave o amandmanima, svi ovde, svih 250 poslanika, koji sigurno u svojim porodicama imamo penzionere, dobro razmislimo da se usvoji amandman moje poslaničke grupe Dosta je bilo, da sve ono što je oteto penzionerima se vrati. Hvala.

Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103. poslanik, prethodni govornik javio se po Poslovniku, a ušao je u repliku koja zahteva odgovor.

Što se tiče sviranja u skupštini, mi smo bar svirali Bajagu, a vi ste …

Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103, stavovi 7. i 8.

Prethodni govornik se javio po Poslovniku i onda uopšte nije govorio o povredi Poslovnika, nego je ušao u repliku.

Član 103. to zabranjuje i stav 8. nalaže predsedavajućem, u ovom slučaju vama, da kazni takvog poslanika tako što će njegovoj poslaničkoj grupi oduzeti dva minuta od vremena poslaničke grupe koje je na raspolaganju za raspravu.

Ja vas molim da to sada učinite, a u buduće, pošto imate jednog serijskog prekršioca ovog člana i ovih stavova, ja vas molim da svaki sledeći put, čim krene u taj prestup da ga prekinete, da mu isključite mikrofon, a ne da ga puštate da unižava dostojanstvo Narodne skupštine i, da zlo bude grđe, stalno se javlja po povredi člana 107. urušavanje dostojanstva Narodne skupštine, a on je šetajuće urušavanje Narodne skupštine.

Molim vas, reagujte na to sledeći put isključivanjem mikrofona, a ne retroaktivno, kako vas sada molim u ovom slučaju, kada ste ga već pustili da prekrši član 103. stav 7. i sada morate po stavu 8. još i da ga kaznite.

Hvala unapred.

Hvala.

Član 109. – opomena se izriče narodnom poslaniku ako drugim postupcima narušava red na sednici ili postupa protivno odredbama ovog Poslovnika.

Sad ja, predsedavajući, pravo da vam kažem, imam dilemu da li da vas zamolim da po ovom članu 109. izreknete opomenu prethodnom govorniku, ili sami sebi. Ja sam vas lepo zamolila pri prethodnom javljanju da sledeći put kada ovaj serijski prekršilac Poslovnika počne da krši Poslovnik da mu isključite mikrofon, da mu oduzmete reč. To vi imate kao pravo po ovom Poslovniku.

Ne razumem logiku po kojoj vi, koji treba da se starate o redu na sednici i to možete da uradite jednostavnim stiskanjem tastera, uporno dozvoljavate prekršiocu, serijskom prekršiocu i unižavaocu dostojanstva Skuptšine da puna dva minuta krši Poslovnik, a onda se, kaobajagi, pravite puj pike ne važi, ništa nije bilo.

Ja vas molim, dakle, da po ovom članu 109. konačno prvi put u ove dve godine od kad radi ovaj Jedanaesti saziv ovom serijskom prekršiocu Poslovnika izreknete prvu opomenu ikad, te da mu na Administrativnom odboru uzmemo makar 10% od plate. Hvala.

Hvala.

Imam pitanja ispred poslaničke grupe Dosta je bilo za predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i to u vezi sa ovim pregovorima koji se vode u Briselu i njegovim, po meni, krajnje neodgovornim izjavama o tome šta se tamo pregovara nakon što se ti pregovori završe.

Osim što su neodgovorne te izjave, koje bi trebalo da imaju za cilj da obaveste građane Srbije šta se tamo uopšte dešava, takođe su i prilično nesuvisle i uglavnom ih treba tumačiti, jer ne znače ništa.

Eto tako, preksinoć smo čuli da je cilj ovih razgovora u Briselu da sačuvamo mir i da gledamo da nešto izvučemo ni iz čega, jer nam ništa nije ostavljeno. Ispada da nemamo ništa na KiM. Pitanje za predsednika Vučića glasi – kako nemamo ništa i kako nam ništa nije ostavljeno? Imamo pre svega veliki broj nealbanskog stanovništva koje živi u egzistencijalnom strahu, zar nemamo veliku brigu za njih? Imamo veliku kulturnu baštinu, koja je na dnevnom nivou pod pretnjom vandalizma zbog kulturoloških netrpeljivosti, zar nemamo brigu za to?

I, iznad svega, zar nemamo ogromnu imovinu na KiM, koja pripada ne samo privatnim licima koji su srpski državljani, nego i privatnim i javnim preduzećima Republike Srbije. Da li se o tome uopšte razgovara u Briselu? Da li uopšte pregovaramo o imovini ili je namera da se sve to pokloni, a da se oči javnosti zamažu nekakvim pričama o ratnim trubama, „Bljesku“ i „Oluji“, koji očigledno koji očigledno predstavljaju samo pokušaj manipulacije strahom građana Republike Srbije?

Znači, šta se dešava sa imovinom, da li je ona uopšte predmet razgovora u Briselu? Šta se dešava sa imovinom privatnih lica? Interno raseljena lica npr, podnela su zahteve za povraćaj blizu 30.000 uzurpiranih stanova, šta se sa tim dešava? Da li se o tome razgovara u Briselu? Da li se u Briselu razgovara o udelu Republike Srbije u raznim preduzećima i privrednim subjektima, koji funkcionišu na području KiM, kao što su to „Trepča“, „Skicentar Brezovica“, „Kosmet prevoz“? Šta je sa infrastrukturom javnih preduzeća Republike Srbije, sa infrastrukturom Železnica Srbije, Pošta Srbija, „Srbijašuma“, NIS Jugopetrolom, Aerodromom Priština? Država Srbija je u sve to uložila određeni kapital.

Da li je predmet pregovora u Briselu uopšte ova imovina ili je namera da se sve to jednostavno samo pokloni i da se opravda nekakvim čuvanjem mira, tj. izbegavanjem rate, a pri tome građanstvo koje živi na KiM, nealbansko stanovništvo, svakodnevno preti za svoju bezbednost. Da li se o tome razgovara u Briselu? Da li se razgovara o imovini SPC koja čuva našu kulturnu baštinu dole na KiM ili ovi pregovori, kako to reče predsednik Republike Srbije, priča se ni o čemu, jel nečega nema tamo ničega.

Molim predsednika Republike Srbije da prestane neodgovorno da se ponaša i daje ovako neodgovorne izgovore, nego da se uzdigne na visinu funkcije koju obavlja i da štiti pre svega imovinske interese Republike Srbije u ovim pregovorima. Hvala.

Hvala.

Od ovih 13 zakona, koliko danas imamo na dnevnom redu, najveću pažnju javnosti, sigurna sam u to, privući će ovaj Zakon o pružanju finansijske podrške porodici sa decom i ja bih se osvrnula isključivo na njega, jer u objedinjenoj raspravi je 13 zakona, a vi imate samo 20 minuta, ne možete kvalitetno da kažete ništa više od jednog zakona.

U ovom smislu imam neke nedoumice i imam pitanja vezano za ovaj Predlog zakona, zato što on u obrazloženju kaže, a to je i bez toga jasno, da je osnovni njegov cilj podsticanje rađanja, jer mi kao država i društvo stvarno imamo taj ogroman problem pada nataliteta i nismo jedini, čitava Evropa od toga pati, neke države više, neke manje, i to je problem koji proizvodi promena uslova. Vremena su se promenila, samim tim i ljudi se menjaju i njihovi životni prioriteti i potrebe se menjaju i sad je potrebno pronaći efikasno rešenje da se ovaj problem nekako reši, da se građani podstaknu na to da budu roditelji. Ali, to nije tako teško, većina ljudi prirodno ima potrebu da se ostvari kao roditelj. Međutim, ono što je problem jeste što vi i sa jednim detetom vi se ostvarite kao roditelj i vi ste svoju ličnu potrebu zadovoljili.

Država, međutim, i društvo imaju problem pada nataliteta ukoliko se roditelji zadrže samo na jednom detetu i sve mere koje donosimo moraju ići na to da podstaknu roditelje da rađaju više od jednog deteta.

Koliko sam razumela ovu strategiju, koja je doneta u martu i koju su radili stručnjaci i prilično su je, rekla bih, solidno uradili, naš osnovni problem, najveći problem je da roditelje sa jednim detetom motivišemo da se odluče i na drugo dete. Ta strategija ima spisak predloga raznih mera, koje su čak vremenski oročene u naredne dve godine, za određeni broj mera se kaže da treba da sa njima krene 2018. godine, za neke 2019. godine, za neke 2020. godine.

Ono što mene zbunjuje jeste što izmene ovog zakonodavstva, ovoga o čemu sad, danas pričamo, finansijska podrška porodicama sa decom, predviđena je da dođe tek 2020. godine, kao šlag na tortu ostalim nekim merama koje pre toga treba ili obaviti ili makar započeti. Čak se u samoj Strategiji kaže da iskustva drugih zemalja koje su pokušale da podstaknu rađanje samo tako što su nudili finansijsku pomoć, kao što je to sad ideja, nisu imale rezultate, možda malo kratkoročno, ali na duži vremenski rok, ovo je problem koji ne može da se reši preko noći, vi ne možete to imati kao jednokratnu meru, ona mora biti na vrhu ostalih mera koje su sistematske prirode. Znači, ovo je bilo predviđeno za 2020. godinu.

Ono što se Narodne skupštine tiče i izmene zakonodavstva, što se nalazi u toj Strategiji, jeste da 2018. godine treba pre svega izmeniti radno zakonodavstvo.

Meni nije jasno zašto ovo, što inače po Strategiji treba tek da bude kao poslednja mera, dolazi nama prvo, a da ono što je planirano da dođe kao prvo, nije pred narodnim poslanicima. Podsetiću vas da su veliki problemi, kada je reč o pravima trudnica i porodilja, upravo u okviru radnog zakonodavstva. Mi sad imamo situaciju da taj zakon u opšte ne prepoznaje prava trudnica i porodilja koje rade po nekim ugovorima, o privremenim i povremenim poslovima, o dopunskom radu, o autorskom ugovoru, koje su na nekim stručnim usavršavanjima koja su plaćena. Znači, kada žena koja radi po ugovorima ostane u drugom stanju ona nema nikakva prava u vezi sa nekim trudničkim i porodiljskim naknadama.

S druge strane, ovaj zakon koji je pred nama danas, o finansijskoj podršci porodicama sa decom, kada je reč o roditeljskom dodatku, pazite čuda, ove žene prepoznaje. Kada treba izračunati da li neko ima ili nema pravo na roditeljski dodatak, onda mu se računaju prihodi od poslova po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Znači, za žene koje rade po ugovoru ovo je duplo golo, dvostruki problem se stvara. Molim vas da pod hitno izmenimo ono što Strategija kaže da treba da izmenimo u vezi radnog zakonodavstva.

Druga stvar, Strategija predviđa da kad već menjamo radno zakonodavstvo treba da predvidimo i mogućnost da žene koje su na porodiljskom odsustvu nakon isteka porodiljskog odsustva, ukoliko to žele, imaju mogućnost da produže porodiljsko odsustvo uz umanjenu neku naknadu, ali da uopšte imaju tu opciju. I, ono što je meni najvažnije u tome, a mislim da i Strategija jasno kaže da na tome treba dobro da radimo, a to je uvođenje plaćenog odsustva za očeve, tj. kvote za očeve koje bi bile obavezne, neprenosive, i koje bi mogli očevi da koriste kad žele. Zašto obavezne i neprenosive?

Mi smo jedno patrijarhalno društvo u kome se smatra da se svi poslovi koji su vezani za porodicu, za decu, za uzgoj dece, za održavanje kuće, za brigu o ostarelim i bolesnim roditeljima na ženi. Onda se čudimo zašto žene neće da rađaju. Veliki je pritisak na ženama. Moramo da radimo na tome da očeve animiramo, da uzmu veće učešće u aktivnostima koje su porodičnog tipa.

U tom smislu, primer su nam skandinavske zemlje i treba da nam budu primer. Danska, Norveška, Švedska. To su tri od četiri zemlje Evrope koje su uspele da preokrenu trend niskog nataliteta u ovim skandinavskim zemljama, zahvaljujući tome što prirodno po mentalitetu i kulturološki je najnormalnije da otac učestvuje u podizanju dece i u rasterećenju pritiska koji žena oseća kada je reč o kućnim poslovima i obavezama. Četvrta zemlja je Francuska. Oni su prevrnuli trend, jer su shvatili da žene koje rade pre će se odlučiti na drugu i treću trudnoću ukoliko znaju da će dete moći da pošalju u vrtić.

Kod nas se očekuje da žena koja rodi, maltene 10 uzgaja to dete. Evo, i ovaj zakon to prepoznaje, jer negde će 10 isplaćivati u nekim ratama neku pomoć tim porodicama. Žene žele da se vrate nazad na posao. Kod nas nemamo dovoljno vrtića, nemamo dovoljno mesta u predškolskim ustanovama ni za decu žena koje rade, a da ne pričamo o ženama koje su nezaposlene i koje nemaju kada da traže posao, zato što moraju da čuvaju dete. Znači, moramo naći načina da rasteretimo žene i ova strategija to prepoznaje. Ona određene mere u tom smislu i predlaže i moramo naći načina da malo više očeve uvučemo u porodične aktivnosti.

Mi smo se kao društvo jasno trasirali, nećemo nazad u srednji vek. Evo samim tim što u ovoj Narodnoj skupštini zakonski mora da bude 30% žena, a nadam se da ćemo uskoro doći do toga da zakonski propišemo da ih mora biti 50% jer je to jedino ravnopravno. Samim tim, mi smo se kao društvo trasirali kao tome da želimo profesionalno ostvarene žene, jer prepoznajemo da one mogu da daju veliki doprinos u društvu. Da bi žene mogle i profesionalno i majčinski da se ostvare, mi njima moramo pomoći.

Ne možete od žena tražiti da se žrtvuju za državu. Država ima problem, država mora naći način da žene podstakne. Naravno i očeve. Što se očeva tiče i menjanja tog patrijarhalnog odnosa, imam predlog da počnemo od porodilišta. Do pre koju godinu očevima je bilo zabranjeno da prisustvuju porođaju. U nekim porodilištima imali smo opciju da mogu da plate kao da je bioskop u pitanju, Bože me oprosti. Mi moramo u porodilištima da već krenemo da menjamo taj odnos očeva prema porodičnom odnosu i obavezama i da gradimo sistematski jedan stav da oni treba da budu podrška i ravnopravni partner u tim porodičnim aktivnostima i poslovima, a ne samo neko ko se stara isključivo o zadovoljenju finansijskih potreba porodice. Samo tako se može smanjiti taj pritisak koji žene osećaju i koje samim tim, to je ta psihološka cena koju neke žene ne žele da plate. Država mora da im pomogne da ta cena bude jeftinija.

Naravno, postoji i ekonomska cena zbog koje imamo problem koji imamo. Ovaj zakonski predlog proklamuje da ima za cilj da reši ili ublaži upravo to. Mislim da imamo mnogo drugih prilika, da mnogo sistematičnije i dugoročnije i na jednoj održivoj bazi umanjimo taj finansijski pritisak koji svi roditelji osećaju.

Počnimo od škole, besplatni udžbenici za svu decu u školama. To vam je dugoročno, ako trasiramo, velika pomoć porodicama sa decom, iz godine u godinu. Roditeljstvo je najskuplje tokom školovanja deteta.

Ogroman problem i to ova strategija prepoznaje jesu nezadovoljene stambene potrebe mladih bračnih parova. Ova strategija predlaže da se država angažuje na izgradnji stanova koji bi se jeftino davali u zakup mladim bračnim parovima koji bi se pored jednog, odlučili za drugo i treće dete. To bi bio, mislim, najveći podsticaj mladim bračnim parovima, ako govorimo o ekonomskoj pomoći. U samoj toj strategiji stoji neverovatan podatak, da trećina porodica sa decom u Srbiji odvaja 40% porodičnih prihoda za stambene troškove. Znači, za zakup ili za kredit, za vražiji infostan, struju, grejanje. Istovremeno, u zemljama EU od porodičnih prihoda za zadovoljenje istih troškova odvaja se manje od 10% porodičnih prihoda. To je ogroman pritisak i sa tim treba početi.

Strategija predviđa i vaučere. Pre nego što se izgrade ti stanovi, jer to je ipak neki proces koji traje, vaučeri za mlade bračne parove kojima bi oni mogli da rentiraju neki stan. Mi imamo situaciju da po tri, četiri generacije, po sedmoro, osmoro ljudi živi u dvosobnim stanovima, zato što je to jedini način da podmire sve troškove. Od dve plate od po 20.000 dinara ne možete da platite i rentu i račune za infostan, struju, grejanje i da vam ostane još da se prehranite. LJudi preživljavaju, tako što imate po tri, četiri generacije pa onda imamo dve penzije i dve plate, pa nas sedmoro uspemo nekako da otplatimo stambene troškove i plus da jedemo ceo taj mesec.

Ali pitam vas – gde će mladi bračni par da rodi to prvo dete, ne drugo i treće, ako živi u takvoj zajednici? Ovakva mera i ako bi to bio prioritet, duboko sam u to uverena, kao kolateralnu dobrobit imala bi i smanjenje broja razvoda brakova, a i smanjenje nasilja u porodici.

Zato mi nije jasno, zašto od svih ovih pametnih stvari koje se u strategiji mogu naći i koja treba da bude jedno naše dugoročno opredeljenje i koja jasno kaže da prvo treba uraditi ovo, ovo, ovo i ovo, rešiti problem nedovoljnih mesta u vrtićima, onda potom, rešiti nezadovoljene stambene potrebe, radno zakonodavstvo izmeniti, pa tek na kraju opredeliti se za neku čisto keš finansijsku pomoć koja može biti, kada je samostalna ne može dati održiv dugoročni rezultat, ali uz ove ostale mere, daje.

Znači, nije mi jasno, zašto smo krenuli prvo od repa, umesto da krenemo od glave, da napravimo dobro temelje, pa na kraju da završimo sa tim šlagom na torti.

Ova mera, verujem daće neke rezultate, ali sam uverena da će oni biti ad hok i kratkoročno. Rodiće se neka deca, uzeće te neke parice, roditelji će možda lakše da doguraju do njihove desete godine života, a onda će da grcaju opet u nekim finansijskim problemima upravo u tom uzrastu od četvrtog do osmog razreda osnovne škole kad treba platiti užinu u školi, i udžbenike, i ekskurziju, i izlet, i pribor, i sveske, i vannastavne aktivnosti. Tu neće biti nekog pomaka i ta će deca dočekati punoletstvo, ako ne bude ovih drugih mera i ako ne promenimo ekonomsku politiku pravljena jeftine pravne snage, ako plate ostanu na nivou od 20 hiljada, ti isti roditelji koji će sad da uzmu ove pare, kad im deca napune 18 godina reći će im – bežite dece odavde. Pa, će ta deca onda novu decu rađati negde u inostranstvu. Znači, kompleksan je problem. Mi i sad imamo kao veliki problem to što u najreproduktivnijem dobu nama mladi bračni parovi odlaze iz zemlje i decu rađaju negde drugde. I to utiče na natalitet.

Zato, meni je žao što to moram da kažem, moj utisak je da je ovaj zakon pred nama danas, ne toliko zbog toga što nam je javni interes i borba za poboljšanje nataliteta na umu, što bi trebalo da bude, već da u korenu ovoga leži pre svega partijski interes, jer ovaj zakon ovakav kakav jeste može se oceniti isključivo kao jeftino populistički ukoliko uz njega ne idu sve ove druge mere koje su propisane u strategiji.

Kada možemo očekivati te druge mere? Molila bih da građanima Srbije kažete kada ćemo sve ostalo, naročito vezano za zadovoljenje stambenih potreba mladih bračnih parova moći da očekujemo. Hvala.