Hvala.

Povreda najmanje 10 članova Poslovnika. Najradije bih o isto ovom 112, ako mogu, ako hoćete da navedem još neki, npr. 104.stav 4.

Rekli ste da ona nije navela, pa ja mogu.

Molim vas, teče mi vreme.

Član 112, kaže ako predsednik Narodne skupštine redovnim merama ne može da održi red na sednici…

Odrediće pauzu dok se ne uspostavi red.

Rekli ste da se ona nije pozvala ni na jedan član.

Konstatovali smo ili ćemo u danu za glasanje?

Član 104. stav 4. replika ne može da traje duže od dva minuta. Takođe, član 103. stav 1. i 2, povreda Poslovnika ima prioritet nad svim ostalim. Javila sam se, po povredi Poslovnika, odmah tokom pauze, a vi ste dali reč poslaniku Rističeviću, umesto da date meni, pošto povreda Poslovnika ima prednost. Tada sam htela reklamirati taj član 112, a poslaniku Martinoviću dozvolili ste da priča više od dva minuta u okviru svoje replike, ne kao nadoknadu vremena. Poslaniku Raduloviću niste dozvolili repliku ni dva minuta, nego ste oglasili pauzu zbog, kobajagi, nereda na sednici, a u stvari pravi razlog za objavljivanje pauze bio je pokušaj da zaustavite seriju replika i da onemogućite poslanika Radulovića da odgovori na optužbu da iznosi laži.

I da odgovori na uvrede.

Niste nadoknadili, nego produžili.

Hvala.

Član 103. stav 1. – narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku i to neposredno po učinjenoj povredi.

Stav 3. – predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji ukazuje na povredu iz stava 1.

Molim vas, predsedavajući, pre nego što ste dali reč ministru Vujoviću mahala sam Poslovnikom i javljala se po povredi Poslovnika. Pravili ste se da me ne vidite i uskratili ste mi reč, a tada sam želela da se javim po članu 104. stav 1, koji definiše da narodni poslanik ima pravo na repliku, koju ste vi uskratili narodnom poslovniku Saši Raduloviću.

Molim vas da obrazložite zašto ste uskratili repliku koja po svakom osnovu kolegi Raduloviću pripada, jer je pomenut imenom i prezimenom u uvredljivom kontekstu, a čak da mu i prezime nije pomenuto, naša je poslanička grupa tako spomenuta. Hvala.

Hvala.

Podržavamo predlog da se ovaj član u Predlogu zakona o biomedicinski potmognutoj oplodnji a koji se tiče uvoza i izvoza briše do daljnjeg, a odmah zatim ide predlog da nakon toga uputimo izmene i dopune ovog zakona u kome ćemo nazad vratiti mogućnost uvoza i izvoza, ali pod jasno definisanim uslovima.

Znači, trenutno je vrlo neozbiljno da u ovom predlogu zakona ni u jednom jedinom članu dozvolimo uvoz i izvoz, a potom kažemo da će sve ostalo biti definisano u podzakonskom aktu, to jednostavno tako ne može. Vi dovodite narodne poslanike u vrlo nezgodnu situaciju. Ja treba da glasam o ovom zakonu koje neki građani očekuju kao malo vode na dlanu, a ja ne mogu da glasam o njemu ako nisam dovoljno informisana o čemu zapravo glasam.

U petak nam je ministar ovde rekao da su predlozi podzakonskih akata mahom već spremni i da čekaju usvajanje zakona kako bi većina njih odmah potom mogla biti i doneta. Pretpostavljam da je podzakonski akt koji se odnosi na uvoz i izvoz reproduktivnih ćelija jedan od tih spremnih u vidu predloga. Nadovezujem se na ono što su rekle kolege već i ranije iz drugih poslaničkih grupa, zašto mi nismo taj predlog, taj nacrt dobili? Da bismo mogli informisanije da glasamo? Hvala.

Hvala.

Evo, kolege Bačevca nema više tu, ali ispostavilo se da je podnošenjem ovog amandmana podržao ono o čemu sam ja pričala i u raspravi i u načelu. On malopre reče da je od devet amandmana koje je podneo, sedam predlagač zakona tj. Vlada prihvatila. Mogli ste baš i ovaj amandman kao osmi da mu prihvatite.

Inače, ovim amandmanom se traži da se trenutno predviđeno rešenje da se redovan inspekcijski nadzor vrši jednom u dve godine promeni i da se vrši jednom u godinu dana.

Mislim da postoji dosta razloga da se inspekcijski nadzor promenom ovog zakona, promenom načina uređenja ove oblasti pooštri. Pre svega, u do sada važećem zakonu ovom delatnošću nije mogla da se bavi privatna praksa. Ovom verzijom zakona privatnoj praksi se dozvoljava da se bavi ovom delatnošću. U prethodnoj verziji zakona sve ustanove koje su se bavile ovom delatnošću morale su da obnavljaju dozvolu na svakih pet godina. U novoj verziji zakona ta se dozvola daje trajno, na neodređeno vreme.

Znači, ako liberalizujemo bavljenje ovom delatnošću, onda treba da pooštrimo inspekcijski nadzor. Ne možemo inspekcijski nadzor da ostavimo jednom u dve godine.

Jeste ministar objašnjavao u petak ovde da niko ne može ni dobiti dozvolu da se ovim bavi ako prethodno ne ispuni određene uslove. Ja verujem da su uslovi vrlo čvrsti, vrlo dobro propisani. Jedino mi je žao što ne mogu da ih vidim, jer su propisani podzakonskim aktom, pa je sve na nivo vere i poverenja, ali kako ovo nije politički kontroverzna oblast, već jedna oblast koja je svim građanima potrebna, ja verujem da svi imamo opšti interes na prvom mestu.

Međutim, i to me brine. Može jedna ustanova u trenutku izdavanje dozvole da ima sve uslove ispunjene i dozvolu da dobije, ali uslovi se menjaju. Sam predlagač zakona kaže da je ovo oblast sa vrlo progresivnim razvojem. Ja očekujem da se ti uslovi stalno menjaju. Ministar je rekao da je jedan od razloga što se neke stvari propisuje podzakonskim aktom upravo to što se uslovi brzo menjaju i brže se promeni podzakonski akt nego zakon koji mora da ide u Skupštinu.

Ako već očekujemo tako brzo menjanje uslova, a izdajemo dozvolu trajno i liberalizujemo, uvodimo neverovatno veliki potencijalni broj novih privrednih subjekata na tržištu koji će se baviti ovom delatnošću, tj. tzv. privatna praksa, za koju pak, i to moram da napomenem, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, krovnom zakonu koji uređuje oblast zdravlja, u članu 56. u stavu 6. se u stvari privatnoj praksi zabranjuje da se bavi ovakvom vrstom delatnosti. Tu se priča o transplantaciji organa, ali je ovo srodna i prilično se može povezati ta oblast. Znači, ako sad pravimo presedan pa idemo suprotno onome što nam krovni zakon o zdravstvu propisuje, ja mislim da treba da budemo mnogo, mnogo oprezni i da treba da pooštrimo inspekcijski nadzor.

Ne mora na način na koji sam ja predložila, a ja sam predložila da bude jednom godišnje redovan, nego neka bude na način na koji je kolega poslanik Muamer Bačevac predložio, a on je predložio da bude jednom godišnje, ali je razlika u njegovom i mom predlogu, jer moj predlog dolazi iz redova opozicije, a njegov predlog dolazi iz redova vladajuće većine. U tom smislu, još jednom apelujem da se predlog prihvati, tj. da se amandman kolege Bačevca o pooštrenju redovnog inspekcijskog nadzora prihvati. Hvala.

Hvala.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ pozdravlja nameru i želju da se unaprede rešenja u ove dve oblasti u odnosu na zakone koji su trenutno važeći. Prepoznajemo činjenicu da nije bilo lako pisati ove zakone i uređivati ove oblasti, a naročito oblast biomedicinski potpomognute oplodnje, jer kao što sam i na odboru rekla, tu nema nekontroverznih rešenja, samo možemo da ih gradiramo od manje kontroverznih do najkontroverznijih.

Pozdravljam činjenicu da u odnosu na prethodni zakon u oblasti biomedicinske oplodnje su neke stvari liberalizovane. Međutim, moram da izrazim veliku brigu zbog načina na koji je to urađeno. Mislim da postoji prostor da se pooštri kontrola da bismo bili sigurni da neće doći do nekih zloupotreba. Mislim da i sam predlagač zakona kaže u analizi efekata zakona da je ova oblasti vrlo osetljiva, sa progresivnim razvojem i sa velikim mogućnostima zloupotrebe. To je onaj deo koji mene brine. Znači, mene ne brine želja da nešto liberalizujemo, nego kako ćemo i da li ćemo dovoljno dobro to uspeti da iskontrolišemo.

Ono što me najviše brine jeste da je do sad u prethodnom zakonu jednim jedinim članom zakona uvoz i izvoz bio zabranjen. Sada uvoz i izvoz dozvoljavamo i to je kao ideja sasvim u redu. Međutim, brine me činjenica da se on dozvoljava u jednom jedinom članu zakona. U tom članu se kaže – uvoz i izvoz se dozvoljavaju, a ostalo će da propiše ministar kroz podzakonske akte i rešenja. Takođe se propisuje da se uvoz i izvoz moraju obavljati pod uslovom da budu obezbeđeni kvalitet i bezbednost. Mislim da nije dovoljno propisati samo kvalitet i bezbednost kao neophodne uslove u zakonu, a sve ostalo ostaviti za podzakonski akt, zato što mogu da zamislim razne situacije, a već smo imali kroz diskusiju i primere nekih od njih, koje mogu da iskrsnu i koje su vrlo problematične, koje nisu neophodno vezane za kvalitet i bezbednost, ali mogu da predstavljaju problem. Mislim da to ne treba propisivati kroz podzakonski akt, nego da bi trebalo malo detaljnije to učiniti u zakonu.

Da dam primer, da otprilike znate o čemu pričam. Na primer, kada je u pitanju uvoz reproduktivnih ćelija, naš zakon propisuje da se mogu koristiti samo reproduktivne ćelije davaoca koji je živ. Ako mi uvezemo ćelije, kako ćemo znati, znači, uvezemo ćelije, one su bezbedne, one su kvalitetne, ali mi ne znamo da li je davalac tih reproduktivnih ćelija i dalje živ i nemamo načina da to proverimo. Možda je on svoje reproduktivne ćelije dao u državi u kojoj zakonodavstvo dozvoljava da i nakon njegove smrti ćelije budu dalje donirane. Znači, i tu imamo sad nego nesaglasje.

S druge strane, u slučaju izvoza ćelija, naše zakonodavstvo kaže da se od jednog donora ili davaoca reproduktivnih ćelija može oploditi samo jedan par supružnika, ali ukoliko mi uvozimo ćelije, da li mi znamo da li je već u inostranstvu davalac tih ćelija već donirao nekome, što je potpuno u skladu sa njihovim zakonodavstvom, znači, nije u suprotnosti sa zakonodavstvom te zemlje. Opet imamo kvalitetne i bezbedne reproduktivne ćelije za upotrebu, ali ih upotrebljavamo suprotno od onoga što je našim zakonom propisano. U tom smislu, volela bih da vidim u ovom predlogu zakona mnogo više detalja za tako neke kontroverzne situacije. Mislim da jedan član nije dovoljan da sve to pokrije.

Dalje, druga velika stvar koja me brine jeste što ovaj zakon u odnosu na prethodno važeći dozvoljava da se ovom delatnošću bavi i privatna praksa. U prošlom zakonu, u zakonu koji još uvek važi, u stvari, ovom delatnošću su mogli da se bave zdravstvene ustanove u državnoj svojini i privatne ustanove koje su društva sa ograničenom odgovornošću, znači, koje su klinike. Pričam o ekonomskim pojmovima, a privatnoj praksi, što su narodski rečeno paušalci, tj. preduzetnici, nisu imali mogućnost da se bave ovom delatnošću, sada se njima to dozvoljava. To ne mora neophodno biti loše, ne kažem ni da je to neophodno loša ideja, ali me nešto brine. Brine me činjenica da privatna praksa, to su privatne ginekološke ordinacije.

Mi smo već imali problem sa privatnim ginekološkim ordinacijama koje su preduzetnici, u stvari, mislim da ga imamo i dalje, kada je reč o prijavljivanju abortusa koje obavljaju. Vi znate vrlo dobro da se naša zvanična statistika apsolutno ne slaže sa ciframa koje stručni ljudi iz te oblasti iznose kada je reč o broju abortusa koji se kod nas obavi. U obrazloženjima se uvek kaže da je razlog u tome što privatne ginekološke ordinacije ne prijavljuju slučajeve abortusa najverovatnije iz ekonomskih razloga, zato što paušalci ako probiju neki limit gube statut paušalca i onda se to radi tako na sivo, na crno. Ne mogu ni njih da krivim jer naše su poreske stope stvarno nenormalne, ali samo konstatujem da to imamo kao problem.

Ako znamo da je to problem sa privatnom praksom, a sada imamo jedan zakon koji propisuje i jedinstveni informacioni sistem, propisuje vrlo pipave, osetljive podatke koji obavezno moraju da se vode, da li smo mi sigurni i koliko smo mi sigurni da te i takve ginekološke ordinacije će da ispoštuju tu odluku. Naravno, tu je stvar kontrole. Zato imamo inspekciju. Međutim, trenutno važeći zakon je za dozvolu za obavljanje delatnosti propisivao da mora da se obnavlja na pet godina. Ovaj zakon kaže – dozvola je trajna.

Razumem argument da time žele da se uštede troškovi izdavanja dozvole tim zdravstvenim ustanovama pre svega u državnoj svojini, ali s druge strane se plašim, s obzirom da je ovo vrlo pipava oblast koja ima, i sami kažete, progresivan razvoj i sa vrlo velikom mogućnošću zloupotreba, ako mi svima damo dozvole na neograničeni vremenski period, a pri tome nam inspekcijski nadzor nije pooštren, da je bar pooštren na godinu dana, nego je i dalje ostao na dve godine, ja prosto izražavam strah i zebnju da tu može doći do pojava neželjenih koje smo mogli preduprediti, znači, da smo malo striktnije tu kontrolu propisali.

Ako trenutno nismo u stanju to da uradimo, možda smo mogli da odložimo davanje dozvole privatnoj praksi još neko vreme jer u ovom predlogu zakona ni jednog ni drugog, recimo, nije propisan rok kada će inspekcija početi sa radom. U Zakonu o transfuzijskoj medicini propisani su rokovi da jedinstveni informacioni sistem treba da proradi za dve godine, ja sam vrlo zadovoljna što je to tako, što je propisan rok. Propisan je i još jedan rok, ali ne i rok za to kada treba inspekcija da počne sa radom. Tako da, ako bi moglo da se, sada je kasno, ili kroz neki amandman ili kroz naknadni predlog izmene ili dopune zakona o ove dve stvari o striktnijoj kontroli povede računa, ja bih onda bila vrlo zadovoljna.

To su dve najkrupnije primedbe. Ovo ostalo su neke stvari koje su mnogo lakše ispravljive, kao na primer količina podzakonskih akata koja se očekuje da je ministar propiše nakon što se donese ovaj zakon je za mene neverovatno velika i neprihvatljivo velika. Mi imamo Predlog zakona od 73 člana. U 20 od ta 73 člana se spominje da će ministar propisati bliže uslove za ovo, bliže uslove za ono itd. To je preveliki broj podzakonskih akata. Smatram da su neki od njih mogli da budu sastavni deo ovog zakona, iz više razloga.

Jedan od meni strašno bitnih razloga je činjenica da se podzakonski akti donose daleko od očiju javnosti, znači, unutar nekih stručnih krugova izvan laičke javnosti, ne kažem unutar unutarstručnih krugova, ali mi nemamo kao laici lak pristup tim zakonima. Na veb-sajt prezentaciji Ministarstva zdravlja i ostalih ministarstava uredno ćemo naći sve zakone iz oblasti zdravlja, ali podzakonske akte vrlo retko. Znači, kada se donese taj akt vrlo je teško kasnije do njega doći. Moguće je, nije nemoguće, ali je komplikovanije.

Druga stvar, ja sam za to da, kada je reč o donošenju propisa, što veći broj propisanih odredbi bude donet u Skupštini, koja je najviše zakonodavno telo, a da se za podzakonske akte koje će propisivati ministar ostave obrasci visine troškova nekih taksi i tako te neke manje stvari. Ali, na primer, uslovi i način po kojima će se obavljati uvoz i izvoz, to bi stvarno trebalo da bude sastavni deo ovog zakona, a ne podzakonski akt. Isto važi i za uslove pod kojima će se testirati, distribuirati, očuvati itd. reproduktivne ćelije. Nacionalni standardi kvaliteta takođe bi trebalo da su deo ovog zakona, po meni, a ne deo podzakonskog akta, a time bi rasteretili i ministra da ne mora da preradi, što bi rekli.

Još jedna primedba odnosi se na član 3. u Zakonu o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, gde su nabrojani značenje izraza koji se koriste u zakonu – tako glasi naslov tog člana. Tu, na primer, imate određeni broj izraza koji su definisani, a koji se apsolutno nigde ne koriste u zakonu: laboratorija za krio postupke, embriološka laboratorija, validacija, kvalifikacija, krtično. U onom drugom zakonu o transfuzijskoj medicini postoji: hemovigilanca, koja se isto nigde u zakonu ne spominje. Pretpostavljam šta se tu moglo desiti, ima dve verzije; jedna je da se jednostavno prevodilo nešto što neka direktiva EU zahteva, pa da je tako promaklo, a drugo je da su možda ovo izrazi koji su u nekom prvom nacrtu zakona stvarno bili korišteni, a posle je rešeno da se to prebaci u podzakonski akt.

Poslednja stvar odnosi se na oba zakona, moram i ovde da zamerim, zamerila sam i na Odboru, da materijal koji smo dobili u vezi sa ova dva zakona, znači, kako sami zakoni, predlozi zakona, tako i analize razloga za donošenje zakona su imali neprihvatljivo veliki broj gramatičkih, pravopisnih i slovnih grešaka. Mi smo i ranije dobijali zakone, pronađe se tu i tamo neka greška, ali to je normalno, ko radi taj i greši. Međutim, ovde je toga bilo strašno, strašno mnogo i samo sam htela da sugerišem i da dam predlog da pre nego što se u Skupštinu upute zakoni, taj materijal pogleda neki lektor, ako imate zaposlene lektore u Ministarstvu ili u Vladi, ako ne, ne bi bilo zgoreg da se zaposle. Izuzetno je teško čitati materijal sa ovolikim brojem slovnih grešaka.

Što se tiče Zakona o transfuzijskoj medicini, pozdravljamo bolje uređenje rada transfuzioloških službi. Mislimo da je ovo dobro rešenje, ali i dalje stoje primedbe, ove opšte primedbe koje su iste za oba zakona, a to je da opet imamo neverovatno veliki broj podzakonskih akata za koje se očekuje da ministar propiše, a ne Narodna skupština. Od 55 članova zakona u 17 članova zakona se spominje da ministar treba nešto da propiše.

I, kao što sam rekla, rok za uspostavljanje i početak rada inspekcije nije propisan, dok je recimo propisan za vođenje jedinstvenog registra i za uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema dat je rok. To želim da pohvalim. Vrlo sam zadovoljna što imamo neke rokove, e sad još samo da ih ispoštujemo i onda će sve biti u savršenom redu. Toliko od mene ovom prilikom. Hvala.

Hvala.

Htela sam, pre svega, da se zahvalim ministru na odgovoru koji mi je ponudio, na jedan deo mog izlaganja, ali moram samo da zamolim za dodatnu pomoć, pošto, ako sam dobro razumela, možda nisam dobro razumela. Razumela sam da ste mi rekli da postoji rok u zakonu koji je propisan za uspostavljanje nove inspekcijske službe i da on iznosi da li 12, da li 18 meseci. To ne uspevam da nađem u zakonu, ako biste mogli da mi kažete koji je član? Sasvim je moguće da sam to negde propustila da vidim.

U članu 71 stoji do organizovanja obavljanja poslova Inspektorata za biomedicinu, poslove inspekcijskog nadzora obavlja zdravstvena inspekcija osnovana, ona prethodna, koja je po prethodnom zakonu. Upravo vas zbog ovog člana 71 sam i došla do tog pitanja, a do kada je rok da se osnuje ova nova, unutar Uprave za biomedicinu? Kada će ona da proradi?

Koliko vidim od rokova propisanih, mi imamo dva propisana roka u ovom Zakonu. Jedan kaže da zdravstvene ustanove koje žele da se bave ovom delatnošću biomedicinski potpomognute oplodnje imaju rok od 12 meseci da svoj rad usklade sa odredbama ovog Zakona, a ministar ima rok od 18 meseci da propiše sve ove podzakonske akte koji se spominju u Zakonu. Meni je i to malo nelogično, jer mislim da treba manje vremena da se nešto propiše, nego da se ispuni, čak i da nije tako, možda je komplikovano zbog republičke stručne komisije koja mora da razradi mnogo tema.

Kako možemo očekivati od ustanova da ispune sve uslove, kada masa uslova još nije ni propisana, i to u roku kraćem od roka u kome će se propisati ti uslovi? To mi je čisto jedna nelogičnost i ponovo vraćam na to.

Na kraju samo bih zamolila, ako će ministar da mi odgovara išta duže od u kom članu se nalazi inspekcija, najlepše molim da me na kraju uvredite, jer mi je to jedini način da se nekako izborim za repliku, u suprotnom mi neće dati reč. Molim vas. Hvala.