Hvala.
Ja sam podnela dva amandmana na ovaj Predlog zakona, oba u istovetnom tekstu – briše se. Zašto? Zato što smatram da rešenje za probleme Javnog medijskog servisa koje mi imamo ne može više tražiti u produžavanju rokova. Krajnje je vreme da neko sedne, zasuče rukave i nađe rešenje za probleme koji nisu od juče, koji postoje odavno. Pet godina je ova vladajuća većina imala na raspolaganju da krene da rešava te probleme. Umesto da to uradi, ona samo produžava rokove zadržavajući status kvo. Zašto? Zato što joj odgovara status kvo, a naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da su pred nama jedna do dve, a možda i tri predizborne godine, te samim tim zadržati finansijsku kontrolu nad Javnim medijskim servisom ovoj vladajućoj većini više odgovara nego da rešava probleme. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Moj amandman glasi – briše se, na član 2, kao što je glasio i na član 1. takođe - briše se. Zbog čega? Zbog toga što je ovaj Predlog zakona potpuno besmislen i ništa ne rešava. Ne poričem da postoji problem, imamo problem, ali ovaj zakon ga neće rešiti.
U čemu je problem? Poslanik Martinović, predlagač zakona, vrlo dobro zna da osnovni problem sa ovim zakonom nije u rokovima za sprovođenje određenih odredbi, već u činjenici da su te odredbe suprotne našem Ustavu. Na ovo upozorava Venecijanska komisija još od 2006. godine, kada smo taj Ustav doneli, i upozorava da mi Poglavlje 23 nećemo moći da zatvorimo dok ne sprovedemo ove odredbe, a da ove odredbe mi ne možemo da sprovedemo dok nam je Ustav ovakav.
Umesto da založi svoj politički autoritet da se pokrenu promene Ustava, kako bi mogli da implementiramo ove odredbe, jer će nam one garantovati nezavisnost sudstva, a nama treba nezavisno sudstvo zbog nas, a ne zbog EU, poslanik Martinović pravi se potpuno nevešt i produžavanjem rokova održava status kvo, koji odgovara vladajućoj većini, a to je da sudstvo ostane zavisno od političkih upliva i da suštinskih promena ne bude, da do njih nikada ne dođe. Hvala.

Koliko vremena imam?

Hvala.
Kolega Orliću, tj. da se direktno ne obraćam, kolega Orlić tvrdi da se ja isključivo pozivam na nešto što EU i Venecijanska komisija od nas zahtevaju. Moram da kažem da sam, pripremajući se za obraćanje u ovoj Skupštini po ovom amandmanu, pregledala stenografske beleške prethodnog skupštinskog saziva, kada je prošli put produžavan ovaj rok, kao što se sad opet traži da se produžava ovaj rok. Tada je ministar Selaković, visoki funkcioner SNS, ovde, u ovom domu, i to je proverljivo u stenografskim beleškama, rekao isto ovo što sam ja sad rekla, da ove zakonske odredbe mi moramo da implementiramo da bi mogli da zatvorimo Poglavlje 23, jer te odredbe garantuju nezavisnost pravosuđa. S druge strane, mi ne možemo da ih implementiramo zbog toga što su one protivne našem Ustavu.
Mene zanima zašto se predlagač ovog zakona pravi nevešt, pa sad kobajagi podnosi neku ustavnu inicijativu, a zna šta će da odgovori Ustavni sud, zašto svoj politički autoritet u ovi poslednjih pet godina, on i njegove kolege nisu uložile u promenu Ustava, da se ovaj problem reši, ne zato što EU od nas to zahteva, nego zato što nama treba nezavisno pravosuđe? Ne zbog EU, zbog nas nam treba nezavisno pravosuđe.
U tom smislu, ovaj Predlog zakona, ne samo da smatram besmislenim načinom da se ovaj problem reši, nego i neiskrenim i licemernim. Hvala.

Upravo sam htela da se zahvalim, prvo na promociji predizborne ideje pokreta Dosta je bilo, u pokušaju da se objedine zdrave snage koje postoje još, a koja su neka opozicija u Srbiji ne bi li se suprotstavili trenutno vladajućoj većini. Hvala.

Hvala.
Član 63. propisuje četiri vrste harača za stanare. Jedan se odnosi na troškove tekućeg održavanja, drugi na troškove upravljanja, treći na troškove investicionog održavanja i četvrti na troškove unapređenja svojstava zgrade.
Ovim članom pokušava da se uspostavi kriterijum po kom osnovu će stanari plaćati ove troškove, pa se kaže da će se troškovi tekućeg održavanja i upravljanja zgradom, unutar stambene zajednice, plaćati po broju stanova, tj. posebnih delova, a da će se troškovi investicionog održavanja i unapređenja svojstava zgrade, plaćati po veličini stana, tj. po kvadratnom metru. Što veći stan neko ima, to će više učestvovati u ovim troškovima. Taman kada pomislite da je nešto regulisano, u narednom stavu se kaže – ali stanari mogu da odluče i drugačije, ako se oni drugačije dogovore.
Moj amandman predlaže da ne ostavljamo stanarima mogućnost da se oni bilo šta dogovore, jer da su mogli da se dogovore, u velikom broju slučajeva, ovaj zakon nam ne bi ni trebao. Moj amandman predlaže da se veličina stana uzme kao kriterijum za sva četiri harača, zato što je to jedino društveno odgovorno, da se držimo ekonomske snage vlasnika stanova, kada je reč o tome u kom iznosu treba da učestvuju u troškovima ova četiri harača. Hvala.

Hvala.
Ovaj zakon reguliše dve vrste načina plaćanja troškova stanova koji su u javnoj svojini. Prva kategorija tih stanova odnosi se na stanove u javnoj svojini i koji su za službenu upotrebu i daju se na korišćenje, a druga kategorija stanova u javnoj svojini jesu stanovi koji se daju kao stambena podrška licima koja nisu u stanju da samostalno ispune svoju stambenu potrebu, tj. beskućnici kojima država treba da pomogne da nađu krov nad glavom, i to se reguliše u kasnijim članovima, u članu 94. posebno. E, sad, zakon propisuje da ova četiri harača o kojima sam već pričala treba da plaća vlasnik stana. U slučaju stanova u javnoj svojini to je država.
Međutim, u ovom zakonu, kada je reč o stanovima za službene potrebe, to tako i ostaje. Država plaća sva četiri harača, a kada je reč o beskućnicima koji ne mogu samostalno da zadovolje svoju stambenu potrebu, zakon propisuje da oni treba da snose troškove zajedničkog održavanja zgrade i troškove prinudnog i uopšte profesionalnog upravnika. Smatram da je ovo društveno neodgovorno, da stvara velike socijalne razlike u društvu i da treba izjednačiti ove kriterijume i moj amandman je išao u tom pravcu, odbijen je, veoma sam nezadovoljna zbog toga. Hvala.

Član 87, stav 1. – sednice Narodne skupštine po pravilu se održavaju utorkom, sredom i četvrtkom od 10,00 do 18,00 časova, sa pauzom od jednog časa.
Nakon toga sledi još pet stavova u kojima se kaže da može drugim danima, može i duže od 18,00 časova, ali nigde, apsolutno nigde ne stoji da može da se ukine pauza od jednog časa.
Molim vas, ja sam gladna. Kada ćemo mi da jedemo? Mi dosledno svaki dan radimo od 10,00 ujutru do osam, devet, deset, dvanaest uveče bez pauze za ručak. Možda ova skupštinska dijeta odgovara nekim poslanicima, meni ne odgovara, kolabiraću.
Da je vanredno stanje, da je ratno stanje, položila bih život na oltar otadžbine, ali mislim da nema potrebe. Molim pauzu za ručak. Hvala.

Naravno.

Hvala.
Ovaj amandman koji sam podnela imao je dve vrste intervencija na ovom članu. Jedna je pravopisne prirode, pošto se jedna ispravka odnosi na ispravku pravopisne greške, a drugom intervencijom sam htela potpuno da ukinem mogućnost neprofitne kupovine kao vida stambene podrške.
Što se tiče neprofitne kupovine, to je oksimoron. Stambene podrška treba da se omogući neprofitnim zakupom, a ne kupovinom. Kupovina mora biti tržišna.
Inače, što se pravopisne greške tiče, ona je jedina koja je ovde obrazložena od strane predlagača zakona. O neprofitnoj kupovini ni reči u obrazloženju nema. A, obrazloženje glasi da se moj amandman u tom smislu odbija zato što je prihvaćen isti amandman, u istovetnom tekstu, sa istom ispravkom, kolege Zorana Živkovića. U tom smislu, kolega Živkoviću, čestitam.

Hvala.
Mene sekira upravo isto ovo što sekira i kolegu Konstantinovića. Znači, imamo neprofitni zakup i onda se kaže na njega pravo imaju osobe čiji su prihodi mesečni niži od tog i tog iznosa, a onda se u ovom članu 94. sad odjednom kaže – ako se slučajno takav stan izda pod tim kriterijumima nekoj porodici, ali onda vremenom ta porodica se snađe, hvala Bogu, prihodi joj porastu i oni više ne ispunjavaju kriterijume za taj neprofitni zakup, oni ipak mogu da ostanu u istom stanu, s tim što će im se povećati po nekom koeficijentu sad taj zakup.
Moje pitanje za ministarku glasi – kako će se povećati, koja je sada to kategorija? To nije kategorija neprofitnog zakupa. Da li je to profitni zakup? Da li je to po tržišnim cenama? Ako nije po tržišnim cenama, onda je moje pitanje – a zašto nije po tržišnim cenama? Ako jeste po tržišnim cenama, onda moje pitanje glasi – zašto se onda ne raskine taj zakup o neprofitnom zakupu, taj ugovor, pa osoba neka traži na tržištu stan po tržišnoj ceni, a mi da čuvamo stambeni fond jedinica lokalnih samouprava za one ljude kojima je stambena podrška stvarno potrebna? Molim odgovor na ovo pitanje. Znači, da li su te cene tržišne kada se skoči ili nisu tržišne cene? Hvala.

Hvala.
Član 96. predviđa, sad ide korak dalje, da stambena podrška ne mora da bude samo neprofitni zakup, pa onda meni potpuno nelogična „neprofitna kupovina“,nego vi sada u članu 96. možete da dodelite porodičnu kuću ili stan nekome i sada tu postoji nešto, ograđuje se, kaže, to bi trebalo da bude prioritetan vid stambene podrške u seoskim područjima, a nigde se ne kaže da mora isključivo.
Znam da ima puno seoskih kuća koje su napuštene, da je to jedan veliki stambeni fond sa kojim ne znamo šta ćemo, ali molim vas, dodeljivati to za „dž“ ljudima, stvarno ne razumem kako je to u interesu bilo koje jedinice lokalne samouprave. Imaćete krize, imamo migrantsku krizu, nemamo gde ljude da smestimo. Biće, daleko bilo, ali dešavalo se, prirodnih katastrofa, zemljotresa, koječega i trebaće nam taj stambeni fond.
Shvatam da to treba u međuvremenu nekako održavati, ali hajde da napravimo plan da se takve kuće održavaju nekim programom, a ne da se dodeljuju tek tako za „dž“ i da se osiromašuje stambeni fond jedinica lokalne samouprave. U tom smislu, predložila sam potpuno brisanje ovog člana i potpuno brisanje mogućnosti da poklanjate ljudima javnu imovinu. Hvala.

Hvala.
Članom 101. određuju se kriterijumi za stambenu podršku u vidu dodeljivanja sredstava koji bi pomogli čoveku da unapredi uslove stanovanja, tj. ukoliko živi u nekoj kući koja nema toalet ili nema grejanje, onda opština može, ili jedinica lokalne samouprave, da pripomogne sredstvima određenim da se upristoji taj životni prostor, da se poboljšaju uslovi stanovanja. I sve je to u redu, ali onda u članu 3. kaže – izuzetno od stava 1. ovog člana, korisnik ovog vida stambene podrške, može biti i vlasnik stana, bez obzira na visinu prihoda, ukoliko deo stambenog prostora izda u zakup licu koje ima potrebu za stambenom podrškom.
Znači, mogu da krenem da zidam kuću i obavim grube radove, donji sprat uradim i unutrašnje radove, izdam jedan deo nekome u vidu stambene podrške kao neprofitni zakup, a onda se kvalifikujem da naredna tri sprata praktično odradim tako što će jedinica lokalne samouprave da subvencioniše da to uradim.
U obrazloženju zašto je moj amandman odbijen, rečeno je da se na ovaj način žele motivisati ljudi da izdaju ljudima koji imaju potrebu za stambenom podrškom svoje lične stanove po neprofitnom zakupu. To nema da se desi. To ni jedan privatnik neće da uradi ako ne vidi neki svoj interes u tome, a mislim da je ovo što sam malo pre opisala, realan interes koji će ljudi da vide i da ovde postoji mnogo mogućnosti za zloupotrebu.
Zato predlažem brisanje ovog stava i veoma sam nezadovoljna što nije prihvaćeno.

Hvala.
Svečani trenutak, pa sam rešila da ustanem, ako me glas ne izda zbog gladi.
Od 33 amandmana koje sam podnela na ovaj predlog zakona, četiri je predlagač usvojio. Od ta četiri tri su, što bi se u skupštinskom žargonu reklo, amandmani higijenske prirode tj. ispravljanje tehničkih, pravopisnih i sličnih greški s obzirom da očigledno nemamo dovoljno novca da u ministarstvu i Vladi zaposlimo lektore. Meni nije problem da radim posao lektora uz posao narodnog poslanika, jer sam u zakonima pronalazila konstrukcije tipa – centar za kontrolu trovanja Republike i to nije u redu.
Međutim, ovaj četvrti prihvaćeni amandman na član 115. jeste predlog da se u njega uvede transparentnost, da se jedinice lokalne samouprave obavežu da nakon što donesu strategiju i akcione planove o stambenoj politici, to moraju odmah po donošenju da objave na svojim internet prezentacijama. Ja pretpostavljam da je predlagač, tj. ministarstvo i Vlada su shvatili da će ovim njima biti olakšan posao da kontrolišu način na koji jedinice lokalne samouprave sprovode stambene strategije i da li ih donose. Još sad kad bi otišli korak dalje, pa sve ono što oni rade objavljivali na internet prezentacijama, da građani isto tako lako mogu njih da proveravaju i prate, gde bi nam kraj bio. Hvala lepo.

Hvala.
Ovim amandmanom na već pomenuti član 18, kojim se propisuje da jedinica lokalne samouprave vode registar stambenih zajednica, htela sam da predložim da se taj registar, nakon zaštite posebno osetljivih podataka o ličnosti kao što je to jedinstveni matični broj građana, objavljuju na internet prezentaciji jedinica lokalne samouprave.
Amandman je odbijen uz obrazloženje da se ne prihvata zato što nadležnost za javnu dostupnost podataka zakonom je poverena Republičkom geodetskom zavodu. Molim vas, ne možete vi nadležnost za dostupnost podataka poveriti nikome.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja kaže da bilo koji građanin od bilo kog organa vlasti može da zahteva bilo koji papir i dokument koji on poseduje. Znači, ne može jedinica lokalne samouprave koja neki papir poseduje reći – znate šta, posedujemo, ali tražite ipak od drugog organa, zato što i oni poseduju, nego je dužna da to izda.
Ne vidim razlog zašto se registar ne bi mogao istovremeno objavljivati i na reprezentaciji Republičkog geodetskog zavoda, ali i na reprezentaciji jedinice lokalne samouprave, zato što će tu biti pregledniji. Kada vi tražite podatke o svom mestu na sajtu Republičkog geodetskog zavoda, on će biti sahranjen u moru i masi drugih podataka i mnogo ćete ga teže naći. Prirodno je da svaki građanin u potrazi za nekim podatkom o nekoj stambenoj zajednici prvo potragu krene od internet prezentacije svoje jedinice lokalne samouprave. U suprotnom, može se pogubiti u traženju nadležnosti, jer nisu svi potkovani u tome ko je nadležan za šta.
U tom smislu sam razočarana što nije ovo prepoznato kao potreba i zamolila bih još jednom da se razmisli da se ovaj amandman ipak prihvati, jer ne vidim da postoji neki strašan razlog zašto se to ne bi uradilo. Hvala.