Znači, radi se o članu zakona koji uvodi promenu, da se predsednik suda umesto na jedan mandat od pet godina i bez prava na drugi mandat, da se ta odredba menja sa dva mandata na četiri godine.
Ja se slažem sa poslanikom Orlićem, koji je u svojoj diskusiji kazao da se praktično ništa ne menja u odnosu na ono što je bilo do sada, odnosno pravosuđe je bilo urušeno i ranije, pre nego što su došli na vlast, i nastavilo je na isti način. Tako da, zaista se slažem sa tom ocenom.
Međutim, naš posao ovde je da stvari promenimo i da promenimo na bolje. To što je neko napravio katastrofalnu reformu pravosuđa 2009. godine ne znači da sad nova vladajuća većina treba da radi iste i još gore stvari.
Struka je rekla jasno povodom ovoga, i društvu sudija i sve sudije od integriteta, da je ovo jedna pogrešna odluka, odnosno da pravimo dva mandata za predsednika suda je pogrešna politička odluka. Činjenica da su se i ranije sudije birale politički i bio politički uticaj na njih ne menja ništa na činjenici da nam je potrebna promena, a ne kontinuitet sa onim što je bilo ranije.
Znači, struka kaže sledeće – potrebna je relativizacija uloge predsednika suda, ne jačanje uloge, nego relativizacija. Onda se ovde postavlja pitanje, kao – kako kada napravimo dva mandata, kako će to otvoriti veći prostor za politički uticaj na sudije? Pa, u stvari, ova jedna odluka daje vladajućoj većini, a u Srbiji je poznato, to građani znaju, da svako ko se dočepa vlasti, misli da će na vlasti zauvek i ostati, pa onda sebi daje ovim mogućnost da nekog sudiju nagrađuje ili kažnjava, zavisno od poslušnosti prema vlasti.
Predsednik suda je spona najbrža između sudstva i izvršne vlasti. Društvo sudija jasno kaže da najveći, odnosno najvažniji kanal pritiska na sudije ide preko predsednika sudova, i to 44% od onih koji su pitani kažu da je to tako, dok velika većina, taj broj nam nije dat, uopšte se ne izjašnjava o tome, odnosno ne želi da odgovori na ovo pitanje iz straha.
Zbog ovoga je ovo jednostavno pogrešno. Ovo ne treba raditi. Struka nam kaže da ovo ne treba raditi. Ono što je potrebno da bude za predsednika suda je to da bude prvi među jednakima, a ne da se na ovakav način privileguje, i videćemo kada dođemo do članova 2. i 3, kako izgleda ta privilegija koja se sada predsednicima suda daje.
Dajte da promenimo ovo. Dajte da konačno napravimo jedan otpon od onoga kako pravosuđe u Srbiji funkcioniše od vajkada. Hajde jednom da pokušamo da postignemo nezavisno pravosuđe. Znači, predsednik suda treba da bude prvi među jednakima, ne treba da dobija privilegovan položaj i ne treba da bude u situaciji, gde može da zadovoljava naloge političke većine i da na taj način kao poslušan predsednik suda bude izabran na dalje i dobije privilegije koje ćemo videti u članu 2. i članu 3. Predloga ovog zakona. Član 4. posebno, ima amandman, na njega o čemu ćemo posle govoriti.
Znači, da ponovim, treba nam relativizacija uloga predsednika sudova, ne jačanje uloge predsednika sudova. Shodno tome trebalo bi prihvatiti ovaj amandman, u stvari trebalo bi da vladajuća većina povuče ovaj predlog u celosti i malo je, zaista, bežanje od odgovornosti da Vlada ne predlaže zakon, nego da koristi poslanika koji će ovo da uradi.
Pitanje koje imamo kod izbora predsednika sudova, i o ovome govorio poslanik Orlić, zakon je takav kakav je, Ustav je takav kakav je i politički se biraju i predsednici sudija i sudovi. Kad kažem politički, mislim na Skupštinu. Zato što vladajuća većina koja glasa na zvonce, podsetiću vas, izglasava ovo. Znači, ovo nije slobodna diskusija poslanika, nego jednostavno nalog partije koja je na vlasti.
Druga stvar, ono iz čega je potpuno jasno da je to tako, imamo, takođe, predlog za predsednike sudova koja je deo ove tačke dnevnog reda, u kojoj ništa ne možemo da zaključimo iz biografija koje su nam date, pošto nikakvih rezultata rada tih sudija nema na osnovu kojih bi poslanici uopšte mogli da donesu …