Samo tako i mogu.
Ministre, to je naravno tačno. Međutim, vi morate da uzmete ovaj drugi deo u obzir o čemu govorimo. Morate da vidite koje je stanje tamo. Znači, mora sistematizacija radnih mesta, moraju popisi imovine, moraju ugovori da se pogledaju, ima štetnih ugovora. To mora da se sagleda. Onda kada se to sagleda, znaćemo koliki je novac potreban i mi mislimo da to onda treba platiti iz budžeta.
Znači, ne imati novi namet za građane, bilo da se zove taksa ili pretplata, sasvim je svejedno. Građani svakako plaćaju porez. Iz tih poreza treba to finansirati…

Pa, dozvolite, ako ministar, predsedavajući…

…govori o ovome da možemo da imamo normalnu diskusiju o tome…

…ali ne da stalno upadaju Rističević sa njihovim cirkusom u Skupštini. Hvala.

Ovo je bilo fantastično objašnjenje kako nema uticaja na pravosuđe. Naravno, stvari ne rade tako kako bi poslanik Martinović hteo da prikaže. Uticaj na pravosuđe ide raznim stranačkim kanalima. Građani to jako dobro znaju, tako da neću dalje obrazlagati. Znači, uticaj na pravosuđe je stravičan i cenu toga plaćamo svakodnevno.

Zahvaljujem se.
Znači, serija neistina koje je izrekao. Daću konkretne primere Asumakom Sabrato, prebijanje brata i prebijanje brata Siniše Malog na paradi ponosa, afera helikopter, sve sporne privatizacije koje su na kraju završile u fioci. Sve ono sa čime se hvalio na sve utiče. Moja tužba protiv njega koja ne može da mu bude uručena dve godine, beži od sudova. Pitanje za Vučića bi bilo, što bežite. Znači, svaki predmet, gde god se čovek okrene ista stvar.
A ta čitava priča o tim stečajevima, ja sam ponosan što sam u tim stečajevima štitio interese zaposlenih, štitio interese poverilaca koji su znali tačno šta se radi, a te priče o firmama su zaista smešne i to ćete na sudu morati na kraju da objasnite.
Građani Srbije jako dobro znaju šta se radi u pravosuđu. Jako dobro znaju da su različiti aršini za partijske čelnike i za sve ostale građane Srbije. Privilegovana manjina, partijski paraziti koji uništavaju Srbiju, na svakom koraku. Od zapošljavanja preko sudstva, preko subvencija koje delite. Korupcija je u svakoj pori društva. Vi imate obraza da se javljate. Znači, ja sam radio protiv svih lupeža koji su krali. Za sve postoje sudske odluke, te odluke korumpirane Agencije za stečajeve su sudovi ukinuli. Vi to znate, a to zna i Aleksandar Vučić koji vam je dao taj materijal, zna jasno da govori laži. Međutim, to ga ne sprečava da ih govori i da obmanjuje građane Srbije sa tom i takvom politikom.
U aprilu vam dolazi na naplatu i sprovešću vam stečaj svima. Hvala.

Ja se zahvaljujem predstavnicima SNS što čitaju naš program i što nas promovišu na televiziji. Želim vam još više vremena da pročitate čitajući naše programe, ali posao bi vam bio da se bavite zakonom, a time se ne bavite. I praktično nijednu reformu ne sprovodite. Sve čime se bavite je pokušaj, da podvučem, pokušaj vređanja i omalovažavanja. Međutim, to ne ide, to mnogo više govori o vama nego o bilo kome drugom. Hvala vam još jednom.

Hvala predsedavajuća.
Skupština radi od deset sati. Zaposleni su došli već u osam. Kršimo Zakon o radu, četrnaesti sat rada za zaposlene u Skupštini. I nije pitanje poslanika nego pitanje ljudi koji ovde rade ovoliko vremena. Do kog člana ste mislili, odnosno do kog zakona imate prolazno vreme danas da držite raspravu?

Zahtevam da prestanemo da kršimo Zakon o radu i prava i prekinite raspravu.

Još jednom, predsedavajuća, kršite Zakon o radu i prava zaposlenih u Narodnoj skupštini. Prekinite sednicu, preko 14 sati ljudi rade.

Hvala.
Zakon o radu zabranjuje poslodavcu da drži zaposlene duže od 12 sati, eksplicitne odredbe Zakona o radu. Predsednica Skupštine to ignoriše i isključuje mikrofone…(isključen mikrofon)

Poštovani građani, dame i gospodo imali smo već raspravu, odnosno razgovor sa ministrom ranije u pogledu ovih zakona koji su donešeni, odnosno koji se donose, 27 tačaka dnevnog reda.
Čuli smo od ministarka u njenom izlaganju kako to i nije tako strašno jer smo ovo imali i ranije, znači valjda se i ranije donosi ogroman broj zakona na jednoj sednici, recimo ova sednica gde je svih 27 tačaka smešteno u jednu, 27 tačaka i mojih 20 minuta izlaganja je ukupno 45 sekundi po tački dnevnog reda. Praktično neka smislena diskusija je onemogućena, pretpostavljam da ministarka razume da to što je neko radio pogrešne stvari u prošlosti ne opravdava ovu Vladu ili poslednjih četiri, pet godina da radi iste stvari. Građani očekuju promenu, odnosno očekujemo da nemamo ovakvu sednicu gde se o 27 tačaka raspravlja u jednoj objedinjenoj tački. Time praktično je onemogućena rasprava.
Ono što smo slušali od ministra Antića u vezi „Petrohemije“, koje ću da podsetim, ovim zakonom treba građani Srbije da daju 105 miliona evra, odnosno oko 13 milijardi dinara za dugove koje imaju, „Petrohemija“ ima prema NIS-u, pa je ministar objasnio kako u stvari „Petrohemija“ napreduje kako su pripremili UPPR, kako sve ide u dobrom pravcu, jedini problem sa svim tim je što nijedan od tih dokumenata nije priložen uz zakon. Sve što se traži od narodnih poslanika je da prihvate da preuzmu na leđa poreskih obveznika 13 milijardi dinara.
Ako pogledamo malo kako je budžet, odnosno način na koji je budžet donesen i kako je tamo predviđena štednja, od penzionera je uzeto 20 milijardi dinara, tako da u stvari možemo i da kažemo da u penzioneri sa tim što su se odrekli penzije platili nesposobni menadžment, odnosno platiće nesposobni menadžment „Petrohemije“ u iznosu od 13 milijardi dinara. Da on nije izolovan slučaj kažu nam, recimo, podaci o izvršenju budžeta u poslednje tri godine 2014, 2015. i 2016. godina, gde imamo po 30 i 35 milijardi dinara koliko su poreski obveznici godišnje na sebe preuzimali obaveza javnih preduzeća po garancijama za dugove koji su ona preuzimala. Znači, 95 milijardi dinara za poslednje tri godine otišlo nesposobnom partijskom rukovodstvu ovih javnih preduzeća, dok i je sa druge strane penzionerima uzeto 20 milijardi dinara.
Ovo sa „Petrohemijom“ samo nastavlja u istom pravcu. Ovaj super hik budžet za 2017. godinu koji i dalje predviđa to da Vlada zavlači ruku u džepove građana i privrede, da uzima penzionerima, nastavnicima, lekarima, medicinskim sestrama, s druge strane poklanja nesposobnim partijskim rukovodstvima javnih preduzeća i poklanja novac stranim investitorima, da je taj budžet predvideo 47 milijardi dinara na ime otplate, odnosno plaćanja garancija za dugove koje javna preduzeća ne mogu da izmire.
Znači, to je to, taj nedostatak uvođenja reda o kome govorimo gde štede građani, štedi privreda, smanjuju deficite s druge strane, Vlada praktično ništa ne radi na tome da se uvede red i da se ovi i ovakvi gubici smanje. Jer, da njih nema bilo bi nepotrebno smanjenje plata, smanjenje penzija, povećanje akciza odnosno uvođenje akciza za struju, itd. Znači, problem je što se ne uvodi red. Naravno da je potrebno smanjiti deficit, ali ne na ovakav način.
Onda smo od ministra takođe slušali o fantastičnim rezultatima „Petrohemije“ koje tobože od 2012. godine beleže samo uspeh, ja nisam uspeo da dobijem repliku, ali to što je on ispričao, to je u domenu bajki. Ne znam da li su te bajke pisali braća Andersen ili brat Grim, ali u svakom slučaju su bajke. Pa, kad malo pogledamo poslovanje „Petrohemije“ u poslednjih pet godina, vidimo da nižu gubitke iz godine u godinu. Recimo, u prethodnoj godini ukupan neto gubitak je 1,4 milijarde dinara, 2014. godine 11 milijardi dinara, 2013. godine 11,8 milijardi dinara, 2012. godine 12,3 milijarde, itd. unazad. Znači konstantni veliki gubici.
Ono što izgleda ide na ruku „Petrohemiji“ što je dobra stvar jeste pad troškova materijala na svetskom tržištu, tako da troškove materijala su recimo u 2015. godini smanjeni sa 42 na 27 milijardi, tih 15 milijardi u stvari jeste doprinos pozitivnom poslovanju, a ne uvođenje reda u „Petrohemiju“, nažalost. Naravno da je red moguć uvesti, on se može uvesti u svaku firmu i to se radi poprilično jednostavno to restrukturiranje je poznato u svetu već godinama, desetinama godina. Znači, popiše se imovina, uradi se lična karta, procene se vrednosti imovine, uradi se neki poslovni plan, analiza tržišta, investicioni plan i onda se tome pristupi. Da je Vlada bila ozbiljna oko ovoga to bi bili svi podaci koji bi dobili uz usvajanje ovog zakona nažalost to nismo dobili.
Ono o čemu još nismo razgovarali je čitav niz kredita koje država Srbija treba da preuzme, između ostalog zajam za kredit za povlašćenog kupca, za gradnju Surčin – Obrenovac, dela puta, gde kineska „Eksport-import“ banka daje 198 miliona dolara da bi „China Communication Construction Company“ dobila ugovor. Znači, ovo rade „banane“ države gde se zadužuju kod drugih država, a onda njihove firme u stvari pomažu njihov bruto društveni proizvod u ovom slučaju to je za Kinu. Međutim, slična situacija je i sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj gde naše građevinske firme ne dobijaju poslove, nego dobijaju strane kompanije koje onda ostavljaju mrvice našim kompanijama. Na ovakav način se naravno uništava domaća građevinska industrija, ovo je nešto što Vlada ne bi smela i ne bi trebala da radi zato što nije u korist domaće privrede. Znači, nekoliko vrlo sličnih kredita koji na isti način tretiraju ovu materiju.
Država Srbija bi morala da zna, odnosno Vlada bi morala da zna da kada se gradi infrastruktura i kad se već zadužujemo za taj novac, taj novac bi trebao da ide u domaću privredu jer jedino tako je čitav postupak, odnosno projekat isplativ da novac ide u rast domaćeg bruto društvenog proizvoda, a ne da se daje stranim korporacijama koje onda sa povlašćenog, nepozicije, potpisuju ugovor sa našim preduzećima i praktično čine nam štetu.

Poštovani građani Republike Srbije, dame i gospodo, ovo malo što je ostalo u sali, danas razgovaramo, imamo jednu objedinjenu tačku dnevnog reda sa 27 podtačaka, koje bi da se poštuju pravila, svih 27 bi trebalo praktično da budu posebne tačke dnevnog reda i da imaju posebnu diskusiju. Da bi se objedinile neke tačke dnevnog reda, da bi se objedinili zakoni u jednu raspravu član 157. Poslovnika jasno kaže – Narodna skupština može da odluči da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja o njima međusobno povezana.
Naravno, nikakve veze nema ili uslovljenosti između Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, Zakona o javnim medijskim servisima, Zakona o uređenju sudova, o tržištu kapitala, o preuzimanju akcionarskih društava, o javnoj svojini, o akcizama, o PDV. Traje ovo čitanje, jel? O poreskom postupku i poreskoj administraciji, o preuzimanju obaveza Petrohemije, o Carinskom zakonu, o proceniteljima vrednosti nepokretnosti, o regulisanju javnog duga SFRJ, o regulisanju javnog duga Republike Srbije na ime neisplaćene devizne štednje, o ugovoru o zajmu za kredite povlašćenog kupca, o Sporazumu o zajmu od Međunarodne banke za obnovu i razvoj, zatim o prestanku funkcije javnog tužioca, o izboru članova Saveta guvernera NB, o izboru članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, Saveta komisije za zaštitu konkurencije, koju je podneo Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku. Evo, već dva minuta čitam i to samo skraćeno čitam šta je na dnevnom redu, Saveta REM-a, Odbor Agencije za borbu protiv korupcije, izmena članova i zamenika članova Odbora Narodne skupštine Republike Srbije.
Znači, ovo je sve stavljeno u jednu tačku dnevnog reda i zaista Skupština dovedena do apsurda. Znači, mi jednostavno nemamo vremena ni da se spremimo, a kamo li da podnesemo amandmane i da diskutujemo suštinski o ovim tačkama dnevnog reda. Evo zašto? Ja imam 20 minuta da izlažem. U tih 20 minuta ovih 27 tačaka dnevnog reda, ja praktično imam 45 sekundi po tački dnevnog reda, od čega mi nekih 10 sekundi treba samo da pročitam naziv tačke, a kamoli da ulazim u suštinu rasprave. Čemu ovo sve služi? Služi da bi kao kroz protočni bojler prošla ova diskusija, da u suštini ne bi raspravljali ni o čemu.
Gde je problem sa kršenjem pravila? Kada Skupština krši pravila, onda šalje jednu jako lošu poruku građanima da su pravila onako proizvoljna da mogu da se poštuju, da mogu da se ne poštuju, imamo dvostruke aršine, koje inače vidim ovde svaki dan u zasedanju u Narodnoj skupštini.
Potpuno je neprihvatljivo da se ovako radi. Ozbiljni zakoni, ozbiljne stvari, ovoliko malo vremena za pripremu. Inače, i sednica je zakazana po hitnom postupku, tu je prekršen član 167. zato što nema obrazloženja za hitan postupak po ovim zakonima i to smo dobili u sredu u 10, do tri, dok je još trajala prethodna sednica, koja je nastavljena do kasno u noć, pa je u četvrtak ujutru bilo glasanje, da bi ova sednica krenula juče u tri sata i prekinuta negde oko sedam naveče, nakon čega više nije moglo biti ni podnošenja amandmana.
Znači, očigledno je, pokušaj, ovo je sednica za sednicom u kojoj vladajuća većina pokušava da onemogući opoziciju da ima bilo kakvog smisla u diskusiji. Vladajućoj većini priprema ne treba zato što su jednostavno tu da glasaju za ono što traži Vlada.
Naravno, Poslovnik krši predsedavajući koji sve dozvoljava. Inače, sam taj predlog da se objedine tačke dnevnog reda nije smeo ni da se nađe na glasanju zato što Poslovnik kaže kakvi predlozi mogu da se nađu na glasanju. Ovo je primer urušavanja dostojanstva Skupštine. Ovo je primer u stvari ponižavanja Skupštine koja ne može da radi svoj posao.
Sada kada prolazimo kroz sve ove zakone, među njima su zakoni, recimo, koji odgađaju stupanje na snagu nekih odredaba zakona gde naravno nije urađeno ono što je trebalo da bude urađeno u prethodnih godinu, dve i više, pa se samo pomeraju rokovi. Recimo, pitanje plata u javnom sektoru, pitanje za AP, za opštine, pomeranje rokova sa 2017. godine na sredinu 2017. godine, na 2018. godinu. Naravno, mi do danas, još uvek nemamo popis zaposlenih u javnom sektoru, nemamo jasne registre gde možemo tačno da vidimo koliko imamo zaposlenih, koliko po ugovorima o radu, na neodređeno vreme, na određeno vreme, privremeni i povremeni poslovi, ugovori o delu. Ništa od toga nemamo, a to je u stvari i glavni deo tog partijskog zapošljavanja koji izjeda budžet. Ali, sa druge strane, recimo, imamo akcize na duvan koje se povećavaju. To je otprilike negde deset posto povećanje akciza.
Naravno, da nije problem da se negde podignu neki poreski nameti, ako je to dobro za građane, ali na nekom drugom mestu bi morali da budu smanjeni, to bi bila poreska reforma, jer ako ne smanjujete nigde namete, a povećavate na nekim mestima, to je onda samo zavlačenje ruku u džepove građana. Slično tome je recimo, i ovo produženje privremenih taksi za medijski servis, kao što znamo predsednik Vlade je obećavao da će ukinuti pretplatu. Ukinuo je pretplatu, a uveo takse. Znači, nije šija nego vrat. Ista stvar, praktično svim građanima je zavučeno u džep, Vlada je to uradila da bi popunila budžet i mogla da se hvali deficitom, odnosno smanjenjem deficita. Tako da praktično imamo te akcize na duvan, imamo takse za medijski servis. Ovo su sve primeri povećanja, nigde nemamo smanjenje.
Problem sa budžetom, za koji smo taman završili raspravu pre desetak dana, je u tome što je super hik budžet. Znači, uzima od građana, uzima od privrede, jer deficit jeste veliki, njega treba smanjiti. S druge strane, ništa Vlada ne radi na tome da uvede red, da se smanji bacanje novca, da se smanji trošenje novca koji ide na održavanje partijskog parazitskog sistema u kome svi mi živimo, i onda se još dodatno taj novac daje raznim stranim investitorima po raznoraznim subvencijama i praktično pravi ista takva dalja rupa u budžetu.
Znači, problem sa svim ovim što dobijamo i problem za građane, što se građanima zavlači ruka u džep. To radi Vlada. S druge strane, ne štedi ništa i ne uvodi red i to vidimo jasno iz ovih pomeranja rokova u raznim ovim zakonima, gde praktično nije urađeno ono što je trebalo da bude urađeno, pa rokovi moraju da budu pomereni. Evo, recimo, pomenuo sam te plate, sudovi, takođe itd.
Sad, ovde imamo par dobrih stvari, na primer, izmena Zakona o poreskom postupku i carinskog zakona, zato što u tim zakonima konačno posle jako dugo vremena, drugostepeni organ više nije poreska uprava ili uprava carine, nego je to prebačeno u Ministarstvo finansija, kao što je i trebalo da bude.
Naravno, to nije garancija da će postupci biti bolji i da više nećemo imati ono što je bilo ranije, a to je velika proizvoljnost poreske uprave u drugom stepenu, različiti aršini za različite poreske obveznike, nego ćemo valjda, nadam se, imati unutar Ministarstva finansija. jedan aršin koji će vladati, biti isti, znači, za sve građane, za sva pravna lica, bez obzira ko su ona i da će na isti način sve to skupa biti tretirano, jer problem u Srbiji jesu različiti aršini, jedno važi za jednu grupu ljudi, a nešto potpuno drugo za privilegovanu manjinu koja je uglavnom u vezi sa vrhovima političkih stranaka, tako da imate neke koji moraju da plaćaju porez i da im se razrezuju neke drakonske kazne, a drugi mogu godinama ništa da ne plaćaju i to je sasvim u redu.
Naravno, uz ovo bi morala da ide i neka transparentnost koju ovde ne vidimo u zakonu, kada se rade ovi postupci, sve bi moralo da bude transparentno i jasno vidljivo, ne bi li onda građani mogli da sude da li su jednaki aršini za sve ili se oni menjaju u zavisnosti od situacije.
Onda imamo ovde primer „Petrohemije“. O tome se dosta govorilo i danas, i ministar je govorio o „Petrohemiji“, 105 miliona evra, da ponovim 105 miliona evra treba država Srbija da preuzme dug „Petrohemije“ prema NIS. To je otprilike 13 milijardi dinara.
Da podsetim građane, penzionerima se godišnje uzima oko 20 milijardi dinara, tako da možemo kazati u ovom slučaju da je penzionerima iz džepova izbijeno 20 milijardi dinara da bi se nesposobnom rukovodstvu „Petrohemije“ dalo 13 milijardi dinara.
Ovde je pominjano biće restrukturiranja, UPPR je pomenut, unapred pripremljen plan reorganizacije. Kada malo pogledamo bilanse „Petrohemije“ iz 2015. godine, oni su poslednji javno dostupni, 52 milijarde dinara su gubici iznad visine kapitala, a 16 milijardi dodatni dugovi, tako da je ukupno 68 milijardi dinara dug „Petrohemije“. Pretpostavljamo da će UPPR koji se radi, a koji nije javno dostupan, biti nešto slično kao i sa RTB Borom, gde je urađen UPPR, obrisan ogroman dug RTB Bora, a onda država, kao što smo videli u budžetu za 2017. godinu, mora tog nesposobnog direktora i dalje da dotira, 2,5 milijarde dinara je predviđeno budžetom da se da RTB Boru, pa očekujemo vrlo sličnu stvar „Petrohemije“.
Ministar poljoprivrede, čini mi se, je govorio o ovim procenama vrednosti imovine, pa da kažem gde je problem sa tim precenjenim delovima. Pretpostavljam da je ministar govorio o ovim diskontovanim novčanim tokovima, odnosno DNT metodi, ili kako bi naš predsednik Vlade rekao diskontovani keš flou, pošto to valjda zvuči bolje od novčani tokovi.
Problem sa UPPR-ovima, recimo, kod RTB Bora je to apsolutno vidljivo, pretpostavljam i kod „Petrohemije“, da bi opravdali UPPR, onda precene svoje prihode, potcene svoje rashode, naprave kao da će to biti posle savršena kompanija, ne bi li onda svi poverioci, a pomenuo sam ovde 68 milijardi dinara potraživanja prema „Petrohemiji“ bili svedeni na jedan plan otplate koji nikada ne može biti realizovan, kao što je slučaj sa RTB Borom. Recimo, to je primer precenjene vrednosti imovine, ne u privatizaciji. U privatizaciji imamo obratan postupak, u kome se potcenjuje vrednost imovine ne bi li namešteni partijski kupci mogli da kupe imovinu ispod cene. To nam je primer privatizacije pljačkaške kroz koju je prošla država gde se potcenjuje imovina.
Precenjuje se samo tamo gde imaju ovakvi interesi. Recimo, država pravi fiktivne UPPR, gde hoće da prikaže da je nešto uradila kako treba, a praktično, samo sam gurnuo taj dug malo kasnije, pa nam opet dođe na naplatu, recimo, kroz ovakve zakone kao što je „Petrohemija“.
Inače, „Petrohemija“ ima kratkoročnih obaveza. To je do godinu dana 66 milijardi dinara u finansijskom izveštaju za 2015. godinu. Ja sam pokušao da uvedem red tamo 2013. godine. Krenuli smo sa ličnom kartom, to je krenulo, pa zaustavljeno, i to zaustavljeno od predsednika Vlade. Praktično, sve ove gubitke koje imamo od tada do sada, a to je bio januar kada sam podneo ostavku zbog prekida reformi do danas, su posledica neodgovornosti. Jer, da smo uradili posao tada, ove dugove danas ne bismo imali.
Da pokažemo i koliko ti dugovi u stvari utiču na ceo budžet. Ovo treba da znaju dobro i penzioneri i pravna lica i svi koji plaćaju poreze u Srbiji. U 2016. godini za prvih 11 meseci ukupan trošak za budžet, izvršenja budžeta, na ime garancija koje država mora da plaća javnim preduzećima koji ne mogu da plate dugove koji su uzeli, a na koje je država dala garancije, je 35 milijardi dinara.
Ponoviću, penzionerima je oteto 20, u prvih 11 meseci 35 milijardi. Na tih 35 će doći još ovih 13 milijardi za „Petrohemiju“, znači, ukupno 48 milijardi dinara.
U 2015. godini po tim garancijama 30 milijardi, u 2014. godini 13 milijardi. Znači, ukupno za tri prethodne godine 95 milijardi dinara na ovakvo uvođenje reda. Prema tome, nemojte da nam govorite da se uvodi red, kada je očigledno iz izvršenja budžeta da se to ne radi. Deficit se smanjuje isključivo tako što se podižu poreska davanja građana i privrede, što se otima penzionerima, nastavnicima, lekarima, medicinskim sestrama, radnicima u komunalnim preduzećima, koji zaista rade na terenu, da bi izdržavali sve one kancelarijski zaposlene partijske kadrove koji ništa ne rade, a dobijaju veće plate od njih.
Znači, deficit potiče od ovih stvari. Onda se na kraju poseglo u džepove svih građana i privreda, ništa nije urađeno na uvođenju reda, kao što vidimo i u ovom zakonu o „Petrohemiji“. Očekuje se od građana da veruju da ovo vodi negde napred. Pa, vodi, naravno, samo u održanje partijskog parazitskog sistema koji je centralni problem Srbije, zbog koga u stvari i propadamo.
Znači, ovo je 13 milijardi dinara koji ide na to i taj UPPR koji je praktično nesprovodiv, kao i mnogi drugi UPPR-ovi, zato što je imovina, odnosno novčani tokovi su precenjeni. Ono što bi bilo korektno kada se da ovaj zakon o „Petrohemiji“, da uz njega ide popis imovine „Petrohemije“, procena vrednosti imovine, poslovni planovi, plan iz tog UPPR-a kakve prihode očekujemo, koje rashode očekujemo, koji profit se očekuje, kako će se vratiti 66 milijardi dinara duga recimo samo na kratkoročne obaveze, pa onda u sklopu svega toga da ovde možemo da glasamo i kažemo - „Petrohemija“ treba da stane na noge, uradili smo analizu tržišta, uradili smo poslovni plan, imamo sistematizaciju radnih mesta, znamo tačno šta radimo i ovo je trošak koji se više neće ponoviti.
Naravno, ništa od toga nema. Imamo samo zakon koji traži da damo još 13 milijardi dinara.
Slična situacija je sa RTB Borom, slična situacija je sa svim drugim javnim preduzećima. Nigde nema odgovornosti za ovo što se dešava, a odgovornost je lako utvrdiva, pravila se znaju, mogu se postaviti. Zašto to Vlada neće da radi? Zašto to premijer ne radi? Zato što nema interes, jer da ima interes, on bi to uradio. Pošto ga nema, odnosno time bi morao da odstrani parazita iz javnog sektora, a to su partije koje su sele i vode nesposobni kadrovi koji vode ta javna preduzeća. To bi ga mnogo koštalo. Prema tome, ne može to da radi.
Što se tiče Zakona o javnoj svojini, gde se takođe odgađaju stvari, drago mi je čuti od ministra da se radi konačno popis imovine. Međutim, mi bismo voleli da vidimo u međuvremenu šta je skupljeno, da se negde stavi na veb, da možemo da vidimo šta to država ima. Priznaćete svi, neshvatljivo je da smo u 2016. godini, na kraju 2016 godine, i da nemamo popis državne imovine. Ovo je jedna od stvari zbog koje sam i podneo ostavku u januaru 2014. godine.
Kad govorimo o proceniteljima, ovo je taj novi zakon, naravno da je potrebno uvesti red u tu profesiju. Sam zakon govori o formiranju udruženja procenitelja gde, interesantno, Vlada određuje članarine, govori o tome kako će se licencirati neke takve i slične stvari i onda kaže takođe da će biti nacionalni standardi, kodeks etike i pravila profesionalnog ponašanja licenciranog procenitelja. To je ostavljeno stručnom odboru i Ministarstvu da utvrdi. Znači, suština zakona je van zakona. Odnosno, imam zakon koji će uzeti naknade za ispite, uzeti naknade za licence, napraviti celu strukturu, a suština, srce zakona, a to su nacionalni standardi, to nije pred poslanicima i to nije pred građanima Srbije.
To treba da donese ministar, lepo kaže – stručni odbor ima devet članova, dva kandiduje Ministarstvo, jedan Narodna banka, šest po konkursu, bez ikakvih kriterijuma. Znači, kad se jave ljudi koji zadovoljavaju eliminacione kriterijume iz zakona kako ćemo ih rangirati dalje – to u zakonu ne piše. To, u stvari, jeste rak-rana, kako rangiramo ljude nakon što eliminacione kriterijume zadovolje. Znači, ministar donosi standarde, a stručni odbor ga predlaže. Ministar donosi i program i način polaganja ispita, stručni odbor predlaže. Ništa o tome nemamo u zakonu.
Problem sa proceniteljima je zavisno od situacije. Tamo gde neko hoće da se proda jeftino, a to je tipično bila privatizacija, onda se nameštaju likvidaciona vrednost, pa se potceni maksimalno, pa 50% od toga i praktično ode budzašto. To je recimo pitanje privatizacije gotovo svega što se desilo u Srbiji, pljačkaške privatizacije koja je sprovedena. Ovo jako dobro znaju akcionari „C marketa“, „Luke Beograd“. U tim procenama vrednostima, recimo, građevinsko zemljište, koji je najvažniji deo imovine, je procenjen bio na nula. Što znači da nam se praktično cela pljačkaška privatizacija svela na grabež za građevinskim zemljištem, i to ne ni u svojini, nego za pravom korišćenja koje je u knjigama bilo procenjeno na nula.
Sa druge strane, recimo, kada oni koji su privatizovali daju u zalogu tu imovinu onda koriste TNT metodu, pa napuhaju vrednost, pa tu moraju da učestvuju u tome i korumpirani ljudi iz banaka koji uzimaju procente na te kredite da im prihvate te naduvane vrednosti da bi dali velike zajmove, ovi uzeli svoj reketni procenat i time završili privatizaciju. Ovo kao primer imamo svuda u Srbiji, gde god je privatizacija sprovedena.
Da ponovim, ovo što radimo danas je neprihvatljivo, ovo je nastavak takođe neodgovornosti … da Vlada ne radi svoj posao.

Dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije. Prvo pitanje ide Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, direktoru, 3. novembra smo uputili jedan zahtev za informaciju od javnog značaja, na njega nam nije odgovoreno. Žalićemo se naravno Šabiću, ali pokušavam da iskoristim i ovu priliku da postavim ova ista pitanja.
Pitanje jedan – da nam dostavi informaciju o svim službenim putovanjima u zemlji i inostranstvu za predsednika Upravnog odbora Fonda za PIO, u 2015. i 2016. godini. I to destinaciju putovanja, datum putovanja, iznos bruto dnevnica i troškova za svako putovanje i zbirno po godini, razlog putovanja, kopiju izveštaja sa službenog puta.
Drugo, kopije svih faktura proknjiženih kao trošak reprezentacije na teret sredstava Fonda PIO za 2013, 2014, 2015. i 2016. godinu. Zatim informaciju da li je Fond PIO ustupio na korišćenje jedan službeni automobil PUPS-u, po kom osnovu, u kom periodu, ko snosi troškove amortizacije i registracije vozila, koja marka vozila je u pitanju, koje godište proizvodnje, te zahtevamo kopiju akata kojim se reguliše pravo korišćenja vozila između PUPS i Fonda PIO.
I informaciju da li je i koliko prostorija u vlasništvu Fonda PIO dodeljeno na korišćenje PUPS, te zahtevamo sve ugovore i između Fonda za PIO i PUPS o korišćenju poslovnih prostorija.
U vreme kada se protivustavno smanjuju penzije penzionerima i novac troši za subvencije stranim investitorima, za razne druge stvari partijskim kadrovima, mislimo da je jako važno da dobijemo transparentnost što se tiče ovih konkretnih pitanja.
Drugo pitanje ide predsedniku Vlade Republike Srbije. U „NJuzviku“ se pojavio jedan tekst, odnosno intervju sa članom marketinškog tima SNS, jednog od mnogobrojnih, koja je radila kao telefonski operater, anketar i promoter, jer se bavila raznim stvarima kao što je komentarisanje na sajtovima, komentarisanje na svim mestima gde imamo tzv. botove o kojima javnost već dosta toga zna. Iz samog tog teksta imamo par veoma interesantnih stvari čime se ti marketinški timovi SNS bave. Pitanje je za predsednika Vlade, da li je ovo istina i zbog čega ovakve stvari dozvoljava.
Iz samog intervjua on kaže ovako – na samom početku radila sam na mestu telefonskog operatera, anketara i promotera, kompletne spiskove imena i prezimena koja smo trebali da zovemo smo dobijali, kako se govorilo među nama, direktno iz baze Telekoma, kao i iz opštinskih partijskih baza naređenje je bilo saznajte šta ljudi sanjaju, i to im obećajte. Pitanje je da li su ovo zaista radili?

Nemojte da me prekidate, mi ne prekidamo nikog drugog. Pitanje za predsednika Vlade Republike Srbije koji bi morao da vodi računa o ovome.