Ja se još jednom zahvaljujem poslaniku što mi je dao još dva minuta da govorimo o ovim suštinskim stvarima u budžetu.
Naravno, ja sam ponosan što sam štitio interese svih tih poverilaca u stečajevima koji su napisani. Branio sam njihovu imovinu od lupeža koji su preko partijskih veza hteli da pljačkaju tu imovinu i koji su koristili korumpirane države agencije da do njih dođu.
Međutim, što se samog stečaja tiče, ja ću sa zadovoljstvom sprovesti stečaj SNS na narednim izborima. Tako da bi poverioci, građani koji su dali glas i dobili ovo što su dobili mogli da dobiju bar deo zadovoljenja svog potraživanja.
Što se tiče ovog zakona i ovoga što predlažemo, predlažemo potpunu transparentnost i svaki pokušaj vređanja, skretanja sa teme praktično govori o tome da vladajuća većina ne želi da razgovara o tome, a zašto ne želi potpunu transparentnost? Zašto potpisuje tajne ugovore? Zašto se ne zna gde se troši svaki novac pa mi moramo recimo od zaposlenih da dobijamo informacije da EMS gradi na Kopaoniku za rukovodstvo odmaralište? Naravno da čitava ta priča jeste…Hvala koleginice. Zove se „tetreb“, da tu informaciju nemamo, samim tim onda kada se potpisuju ugovori, kada se raspisuje tender.
Koje je to objašnjenje da se novac recimo troši na takve stvari a sa druge strane uzima od penzionera?
Znači, u Srbiji je najveći problem partijski parazitski sistem i rešenje tog problema, odnosno sprečavanje partokratije da pljačka građane, da živi kao parazit na leđima svih je ono što će u stvari spasiti Srbiju.
Jedan od ključnih lekova za to je potpuna transparentnost. Za svaki dinar da se zna kako je potrošen, ko ga je potrošio i po kom ugovoru je potrošen i onda ćemo se time u stvari odbraniti od korupcije koja je pojela celu Srbiju. Hvala.

Hvala vam.
Drago mi je da se ministar slaže da je potrebna veća transparentnost i sasvim dozvoljavam da je moguća mnogo bolja i preciznija definicija, pa bih molio onda ministra i Vladu da tu definiciju i da. Mi ćemo podržati takav jedan predlog, ako ga Vlada dostavi, u kome će definisati precizno, onako kako Vlada smatra, da je u skladu sa svim propisima.
Ali, nemojte da izbegnemo ovu temu, pošto mislim da je izuzetno važna. Znači, da sve mora da bude objavljeno. Ja ne poznajem tajno trošenje javnih sredstava. Ono mora da bude javno. Praktično, svi podaci bi morali da budu javni, to nam već govori Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja i treba ga napraviti takvim da je to proaktivno.
Siguran sam da bi jedna ovakva transparentnost pomogla ministru finansija, i vama i budućem ministru finansija, da bolje vodi računa o tome kako se troši budžetski novac i da ne dozvoli partokratiji i političkim strankama koje su praktično pojele celo društvo, da troše novac…(Isključen mikrofon.)

Replika, ne po amandmanu, član 104.

Imam pravo, pomenuta je sva opozicija više puta, i od strane poslanika Martinovića, i od strane poslanice Gojković … (Isključen mikrofon.)

Konačno da dobijem reč. Javljao sam se i po prethodnom amandmanu, takođe, pa mi niste dali reč. Ovim smo amandmanom praktično premestili sredstva sa subvencija, stavili ih na penzije, 20 milijardi, kako bi penzionerima bilo vraćeno ono što im je država otela i ostatak, umesto subvencije koja je poklon, stavili na mesto finansiranja gde bi država onda svim tim firmama kojima hoće da da poklon, odnosno subvenciju, mogla ako postoje obaveze da da kredit i da uspostavi hipoteku na imovini kako bi mogla ta sredstva da vrati nazad. Mislimo da su te subvencije krajnje pogrešne.
Takođe, gledajući sam nacrt budžeta, imamo u budžetu Vlade, i to postoji naravno, tačka 3, imamo tri nepotrebna potpredsednika Vlade, odnosno četiri i tri nepotrebna ministra bez portfelja. Tako da, praktično za njih zajedno, te nepotrebne potpredsednike i nepotrebne ministre bez portfelja treba da se izdvoji ukupno 530, preko 530 miliona dinara, što je jedan nepotreban trošak.
Ove ministre bi trebalo ukloniti iz Vlade, takođe potpredsednici ne trebaju da imaju duple budžete. Jednom kao, u kabinetima svojim, recimo, ministar unutrašnjih poslova ima svoj budžet u kabinetu, pa još jedan kao potpredsednik, pa ministar spoljnih poslova takođe, a imamo i naše omiljene ministre bez portfelja koji imaju 160 i 225 miliona dinara. Jedan ministar bez portfelja, Krkobabić, za regionalni razvoj i javna preduzeća i drugi, potpredsednik za demografiju i populacionu politiku, znači 160 miliona dinara i 225 miliona dinara.
Ovo nam govori koliko Vlada u stvari štedi, odnosno ne štedi, a sa druge strane uzima ljudima zaposlenim u Skupštini, koji rade preko 20 sati, često bez prestanka, smanjuju platu i drže ih ispod 200 evra. Hvala.

Ja sam se za repliku javio…

Bio je iskrivljen način tumačenja…

Bilo je iskrivljeno tumačenje amandmana.

Ovo je nekorektno.

Ovo je zaista nekorektno.

Nijednu uvredu nisam kazao. Nijednu uvredu.

Tražio sam repliku.

Hvala.
Prvo za ministra, ja ne znam, verovatno ste prevideli, postoji tačka u budžetu, kada sam radio relokaciju sredstava, ona je tačka 4) – izdaci za nabavku finansijske imovine, koja je značajno poveća na vrednost 85 milijardi dinara.
Znači, ono što je predloženo amandmanom je umesto da država samo plati kamatu na garancije koje je davala neodgovornim javnim preduzećima i drugim firmama, recimo „Galenici“, itd, u stvari to pretvori u vrstu kredita i uzme hipoteku na imovinu.
Zašto je ovo važno? Ta preduzeća već imaju neke poverioce i ako država ulazi i spašava firmu, inače bi otišla u bankrot, što je namera Vlade, znači, umesto da im poklanjamo novac da se država pojavi kao poverilac. Ja mislim da je to domaćinsko ponašanje. Tako da ja nisam amandmanom ukinuo ove obaveze, nego praktično ih prebacio sa mesta gde je poklon, na mesto gde se nabavlja finansijska imovina. Mislim da je to bolje ponašanje države, odnosno da je to domaćinsko ponašanje države.
U svemu tome, naravno, pronašao 20 milijardi dinara koje bi se prebacile Fondu PIO i time praktično poništile protivustavan zakon Vlade koji otima penzionerima penzije. Praktično, ovim amandmanom pokušavam da pokažem da je moguće pronaći novac u budžetu i da je moguće vratiti penzionerima oteto i uraditi obaveze koje država ima.
Druga stvar, što se tiče budžeta Vlade, koji je povećan za 1,6 milijardi dinara, ponavljam, ima četiri potpredsednika i tri ministra bez portfelja koji su potpuno nepotrebni. Na primer, potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova već ima budžet u Kabinetu ministra spoljnih poslova. Čemu budžet od 24 miliona dinara unutar budžeta Vlade? Zatim, Kabinet potpredsednika Vlade i ministra trgovine, turizma i telekomunikacija - 17 miliona. Zatim, Kabinet potpredsednika Vlade i ministra građevine - 34 miliona. Zatim, opet potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova – 29 miliona. Onda imamo ministar bez portfelja za demografiju i populacionu politiku – 160 miliona i bez portfelja zadužen za regionalni razvoj i javna preduzeća, gospodin Krkobabić, 225 miliona dinara.
Ovo su potpuno nepotrebna ministarstva bez portfelja koja ništa ne rade, samo koštaju građane Srbije, jer pitanje demografije, pitanje uvođenja reda kod javnih preduzeća, regionalnog razvoja je pitanje kojim se bave sva ministarstva i onda očekivati da građani poveruju da neko kao gospodin Krkobabić će time što će dobiti ovaj novac u stvari nešto unaprediti u ovoj oblasti zaista ne zaslužuje nikakav komentar.
Ponavljam, Vlada nigde ne štedi tamo gde treba da štedi, na sebi, na uvođenju reda i u stvari obara deficit isključivo tako što je zavukla ruku u džep građana i privrede. Oni su se odrekli i time je smanjen deficit.

Subvencije su jedan izuzetno loš način da se podstiče privreda. Ne postoje nikakve analize koje su kod nas urađene, koje govore o tome koliko i da li je uopšte bilo koja subvencija koja je davana podstakla privredni rast. Subvencije je poklon. Kada ne uradite ništa u društvo onda pokušavate da objasnite građanima kako morate da plaćate nekoga da dođe u Srbiju i otvara radna mesta, pa na primer kineski investitor u Obrenovcu treba da dobije preko 27.000 evra po radnom mestu koje treba građanima da plaća 200 evra.
To je nešto potpuno neshvatljivo. „Istinomer“ je radio priču o ovome i radio analizu.
Znači, mi se pretvaramo u zemlju jeftine radne snage. Građani to očigledno ne razumeju i ove priče o tome kako mi trebamo radna mesta, kako hoćemo da podstičemo su prazne priče dok se ne pokaže da zaista postoji neka veza između poklanjanja novca i nekog privrednog rasta sa druge strane.
U stvari, najveći investitor i podrška privredi je došla iz inostranstva u vidu pada cene nafte koje su recimo samo u 2014. godini pomogle domaćoj privredi sa preko 300 miliona evra. Izgleda da će i naredne 2015. i 2016. godine imati takođe ovakav efekat.
I drugi je naravno je pad kamatnih stopa na svetskom tržištu koje su korisne za Srbiju. To jeste doprinelo i pomoglo malo. Međutim, mere kao što su subvencije su jedna katastrofalno pogrešna politika. Vođena je 2008. i 2009. godine. Već znamo za lik i delo bivšeg ministra Mlađana Dinkića. Aleksandar Vučić je preuzeo tu politiku i ona se i dalje nastavlja.
Ovo treba zaustaviti jer situacija u kojoj domaći proizvođač bojlera plaća poreze, a te poreze onda uzme Vlada pa daje nekom stranom investitoru, njegovom konkurentu da pored njega otvori fabriku i njegovu ugasi, pa to je zaista gubitnička „perpentum mobile“, ekonomska politika.
Subvencije valja ukinuti. One ništa ne doprinose. U stvari, samo nas koštaju i još gore, vezane su za korupciju. Kada sam bio ministar privrede, otkrili smo u to vreme da su davane subvencije išle uz partijski reket od 30%. Ovo su nam sami privrednici govorili, kojima su partijski kadrovi i parazitski sistem, koji nas u stvari najviše košta, dolazili sa predlozima – daćemo vam subvenciju ako nam na drugi način vratite taj novac. Krivični postupci se vode oko ovoga.
Subvencije su do sada uvek bile pokriće za korupciju. NJima postajemo zemlja jeftine radne snage i ovo treba konačno prekinuti. Hvala.

Znači, već pet minuta mi je uključeno ovo ovde, tako da ovi vaši komentari su stvarno neprimereni.
Što se tiče ovih ekonomskih teorija o Kejnsu i Fridmanu, mi ovde govorimo o subvencijama, državna ulaganja su dve različite stvari. Subvencija je poklon, a državno ulaganje je državno ulaganje. Poklon i ulaganje su dve različite stvari.
Druga stvar, što se Frdgmana tiče, imam samo jednu anegdotu da ispričam za Fridmana, ide vrlo slično ovome što je Aleksandar Stevanović ispričao.
Kada je prolazio pored puta gde su sa lopatama gradili auto-put u jednoj socijalističkoj državi, da ne pominjem kojoj, Fridman je pitao što koriste lopate a ne mehanizaciju, a oni su mu rekli – pa zato što to postiže punu uposlenost, a onda je Fridman pitao – što im ne date kašičice? Znači u istom slučaju pitanje je, ako je to tako dobro sa subvencijama, pa 84 milijarde valja pokloniti nekome, pa zašto ne 160 milijardi? Zašto ne da se zadužimo za sve pare i sve sjurimo na to? Zašto tako nešto ne uradimo, jer to bi vam onda bila, po vama, ekonomska politika. Ovo naravno nema nikakvog smisla, perpetu mobile, nije izmišljen i ne postoji. Ova ekonomska politika se može najbolje nazvati tim imenom. Znači, ista je kao Dinkićeva, perpetu mobile ekonomije. Hvala.

Slažem se sa kolegom, đavo će doći vrlo brzo, već u aprilu. Što se tiče ovoga ponovo oko Frindmana i Kejnsa, da ponovim kolega, razumećete možda, drugi put, subvencija je jedno, to je poklon, a investicija države je nešto sasvim drugo. Molio bih kolegu, pošto je pročitao sve te knjige, da kaže tačno na koju knjigu Miltona Fridmana, i u kom delu, pa ćemo potražiti to o čemu on govori. Znači, kažite nam tačno o kojoj knjizi Miltona Fridmana govorite i šta je tačno tamo rekao. Hvala.