Hvala.

Javnosti je poznato kada je ubijen Aleksandar Stanković, osuđeni trgovac narkoticima, zvani Sale Mutavi, u vreme kada mu je otvoren automobil, u gepeku su pronađeni službeni pištolji MUP-a Republike Srbije, službene legitimacije, službena oprema koja je tamo bila, a onda su se takođe u javnosti pojavile vesti da je u stvari štitio članove porodice predsednika Republike. Ovo su sve stvari koje zaista zahtevaju da se ispitaju. S jedne strane, može da se pokaže da je ovo sve netačno. Ovo je jako dobra prilika i za predsednika Republike da to pokaže pred svim građanima, da u ovim glasinama, kako vole da kažu o njima, nema istine, ali može da se pokaže i ovo drugačije.

Takođe, javnost je dobro upoznata oko reketiranja raznih preduzeća koja na jedan čudan način pronalaze drugog vlasnika i to se povezuje sa bratom predsednika Republike. Ovaj anketni odbor bi bila jedna dobra prilika i da brat predsednika Republike, zajedno sa predsednikom Republike može da otkloni sve sumnje oko ovih stvari o kojima se u javnosti govori. Mi, naravno, imamo direktna saznanja o ovome, podneli smo i krivične prijave i povodom ovoga u vezi sa Saletom Mutavim, a takođe i u vezi sa preuzimanjem ovih restorana. Inače, konstantno viđamo članove porodice predsednika Republike sa ljudima koji dolaze iz kriminalnog miljea, i to naravno nekako ne bi smelo da se dešava.

Prema tome, ovaj anketni odbor je jedna jako dobra prilika da sve ove stvari ispitamo i da proverimo da li se to zaista desilo ili ne. Tako da, umesto vladajuće većine koja pominje neke svoje anketne odbore da ispitaju mene ili koga već, i tako šest godina pričaju jedno te isto, a ništa na tome ne rade, a imaju priliku, imaju svu vlast u rukama, hajde da odradimo jednom ovakvo, jer mi podržavamo sve vaše anketne odbore u kojima hoćete da ispitujete, recimo, kako sam ja radio kao stečajni upravnik u preduzećima u kojima sam bio, šta sam tačno radio tamo, da li sam štitio interese poverilaca i borio se protiv lupeža ili sam radio nešto drugo.

Znači, ovo je dobra prilika da sve ove stvari proverimo, da konačno izađemo iz ove neverovatne priče gde se stalno javlja jedan te isti čovek, Marijan Rističević, koji blati sve oko sebe, bez ikakve odgovornosti, i onda ne glasaju za sopstvene predloge. Evo, mi smo danas glasali za njegov predlog da se ispita moje sve što sam radio u karijeri, jer sam ponosan na to, pa evo prilike, recimo, da uradimo istu stvar što se tiče predsednika Republike i njegovog brata. Hvala.

Hvala.

Železara Smederevo je godinama pravila ogromne gubitke, posebno nakon vremena kada je SNS došao na vlast i praktično postavio tamo svoje kadrove koji su bukvalno urnisali Železaru.

Ono što građani ne znaju je da Železara nije privatizovana, odnosno nije prodata firma Železara Smederevo, nego je na aukciji prodata imovina Železare koju je kupio kineski investitor. Tako da, praktično svi dugovi koje Železara pravila su pali na teret građana Srbije. Radi se o dugovima, odnosno o gubicima koji se mere u stotinama miliona evra. Da su samo zaposlenima isplaćivali plate, gubitak bi bio tri puta manji. Tako da je očigledno da je novac izlazio na neke interesantne načine van zemlje, preko nekih vrlo čudnih ugovora, gde je nekako za Železaru sve to vreme trošak sirovina, trošak svega u vezi sa poslovanjem bio jako veliki, a prihodi jako mali. Pa je onda, podsetiću vas sve, predsednik Republike rekao kako je doveo čudotvorni menadžment koji je povezan sa ranijim Ju-Es Stilom, da će taj menadžment da uvede neviđen red, da će konačno da procvetaju ruže Železari.

Nakon toga smo dobili menadžment koji je mesečno za plate od države Srbije uzimao nekih 340.000 evra, 340.000 evra kao mesečna zarada menadžmenta. Nakon što su napravili dalje ogromne gubitke, a taj glavni menadžer koji je dobio, preuzeo, odnosno dao mu je SNS da vodi Železaru je onda preko svojih firmi koje su postale, zamislite, glavni kupac i glavni dobavljač Železare. Znači, direktor firme koji ima svoje privatne firme preko kojih nabavlja sirovine i preko kojih plasira železo na tržište, preko njega je sve išlo i nakon što je napravio ogromne dugove samo se izvukao iz kompanije. E, tu bi bio kraj da nakon toga nije još dodatno tužio Republiku Srbiju, pa izgleda sada arbitraža negde nekih 11 miliona dolara još moramo da platimo za sve to.

Znači, ovo je jedan ogroman javašluk koji nas ponovo košta stotine miliona evra. Građani treba da znaju da onaj težak život koji imaju, to što ne mogu da dobiju besplatne udžbenike, to što im se otimaju plate i penzije, u direktnoj je vezi sa tim da u državi ne postoji red, da nas vode najgori, da nas vode ljudi sa kupljenim diplomama i onda vam je trošak takvog sistema toliki da jednostavno ovako loše…

Hvala.

Ovo je još jedan anketni odbor koji se tiče izbornog procesa. Jako je važno da budemo sigurni da nema krađe na izborima. Krađa se dešava na više nivoa. Nije samo pitanje zastrašivanja ljudi, kao što smo nedavno videli u Majdanpeku, gde se u džipovima obilaze kuće, izvode građani da glasaju i koji onda tamo u strahu moraju da zaokružuju na biračkom mestu, nije samo da se kupuju glasovi i prave bugarski vozovi, nego se manipuliše sa biračkim spiskovima, manipuliše se sa onima koji su glasali, pa pronalazite ljude koji nisu bili u zemlji, a za koje se piše da su glasali, pa se manipuliše na kraju i sa rezultatima izbora.

Osnovna stvar u demokratiji je da imate slobodne i fer izbore. Ovo će naši dragi prijatelji iz Evropske unije, koji podržavaju ovu Vladu, jako dobro znači, pošto je to za njih kod kuće jedna od najvažnijih stvari, jer to definiše da li živite u slobodnoj zemlji ili živite u zemlji u kojoj je diktatura. Slobodnu zemlju odlikuju slobodni izbori, gde se ni na koga ne vrši pritisak, gde su birački spiskovi sređeni, odlikuje zemlju u kojoj imate normalnu medijsku situaciju, gde poslanici, recimo, članovi opozicije mogu normalno zajedno sa poslanicima pozicije da raspravljaju o različitim predlozima i da bi građani dobili najbolje rešenje.

Slobodnu zemlju odlikuju slobodni izbori, gde se ni na koga ne vrši pritisak, gde su birački spiskovi sređeni, odlikuje zemlju u kojoj imate normalnu medijsku situaciju, gde poslanici recimo, članovi opozicije, mogu normalno zajedno sa poslanicima pozicije da raspravljaju o različitim predlozima i da bi građani dobili najbolje rešenje.

Nažalost, u Srbiji ništa od toga nema. Onda nam je potrebno da malo pogledamo svake od tih izbora i da utvrdimo šta je tu zaista rađeno, kako bi sprečili da se ovakve stvari ponavljaju u budućnosti.

Ovakvu situaciju imamo veći niz godina, nije SNS izmislio ove stvari, postojali su i pre SNS, međutim SNS je kroz svoju Pink koaliciju ovo doveo do apsolutnog savršenstva. E, pa, kad nemate slobodne izbore u zemlji, onda nemate ni demokratiju.

Siguran sam da će kolege iz SNS želeli da razgovaraju o ovome, i da pokažu koliko čisto dobijaju izbore, koliko se ne bave manipulacijama i da će im biti drago da to mogu da predstave građanima Republike Srbije, jer ja bi se tako ponašao da sam na njihovoj strani. Kad neko pokrene ovako jedno pitanje, ja bih ga podržao, kao što smo danas ja i ceo poslanički klub DJB podržali inicijativu Marjana Rističevića, koji bi da ispita šta sam ja radio pre nego što sam ušao u politiku, da li sam nekoga krao, ili sam u stvari štitio interesa radnika, štitio interese poverilaca i borio se protiv lupeža.

Ovo su stvari o kojima smo hteli danas da razgovaramo, sve su pokušali da nas spreče da uopšte govorimo o ovome, pa su pokušali sa izgladnjivanjem, pa su pokušali sa tim da čim izađem napolje na minut, da me prozovu, nažalost, odnosno na sreću, nije uspelo. Tako da, ove teme su jako važne, ovo je suština demokratije. Hvala.

Hvala.

Izgleda predsedavajući da gospodin Marijan Rističević može da priča o čemu god hoće, to naravno, onako, potpuno bez smisla, sa mnogo uvreda. Zaista ne razumem zašto ne reagujete. Onda pretpostavljam da mogu i ja da pričam šta mi padne na pamet, pošto praktično kolega može da priča o stvarima koje nije predložio u svom anketnom odboru.

Ono što je bitno, ponovo je, za svaki izborni proces treba da se utvrdi da li je zaista bilo izborne krađe i u kom vidu je bilo izborne krađe. Jako je bitno da taj posao odradimo kako bi svi građani Srbije mogli to da vide. Mislim da je u interesu i gospodina Rističevića i kompletne vladajuće većine da upravo odradimo ove anketne odbore da bi utvrdili, da bi oni mogli da pokažu kako nigde nije bilo krađe. Nešto mi govori da kada pogledamo te biračke spiskove, a i podaci do kojih smo došli, da je više nego jasno da su glasali umrli, da su glasali ljudi koji nisu bili u zemlji kada je organizovano glasanje, da imamo onaj veliki problem, to građani znaju, da ljudi dobijaju pozive za glasanje na adresama na kojima se ne nalaze.

Znači, niko ne zna, oni mali beli listići, one trakice što se pred izbore stavljaju u poštanske sandudžiće, obično u svakom ulazu ostane veliki broj njih, gde se nalaze imena ljudi za koje stanari nikada nisu čuli. Ovo vam jasno govori o tome da postoje ozbiljni problemi u biračkom spisku, da postoje ozbiljni problemi sa glasanjem. Onda bi bilo interesantno recimo videti da li ti ljudi, za koje stanari u svojim zgradama znaju da ne žive tu, da li su glasali na izborima.

Imate takođe manipulacije koje su takve da se prijavi veliki broj ljudi koji prijavi prebivalište u opštini tik pred izbore, na neki način to prođe, odnosno iako postoji ograničenje da ne možete da menjate tako mesto, onda odmah posle izbora to vrate nazad, ali koristi se ova tehnika za lokalne izbore.

Sada da ne bi spekulisali sa ovim, da ne bi kao i vladajuća većina kao što radi, šest godina pričali o jednom te istom, a na kraju nemali nijedan dokaz i da niko ne završi u zatvoru, mi hoćemo da se ovi anketni odbori odrade da bi na kraju mogli da kažemo. Jeste, bili smo u pravu, bilo je izborne krađe, ovo su ljudi koji su je organizovali i završili u zatvoru i da kažemo ne, pogrešili smo, tvrdili smo nešto što nije tačno, izbori su bili regularni.

Znači, ovo je ono što nam treba. Ja da sam na strani vladajuće većine, a biće zdravlja, doći ćemo i do toga, ja bih sve ove anketne odbore usvojio i onda bih imao jednu normalnu diskusiju gde bi dokazali građanima Srbije da su izbori fer i pošteni. A pozdrav našim prijateljima iz EU koji čitav ovaj cirkus podržavaju. Hvala vam.

Hvala predsedavajući.

Neću se baviti kolegom Rističevićem, on se u svom govoru samnom bavi svaki put. Ono što mi je zaista interesantno, kako je moguće da između mojih predloga za dopunu dnevnog reda upadaju njegove, jer ja kada sam otišao na pisarnicu i predao svojih 30 predloga nije bilo Rističevića i kako ste uspeli da ubacite njega između? To je zaista neverovatno.

Vi ste jedan čudotvorac, gospodine Arsiću, koji u stanju takve stvari da iskombinuje. Elem što se tiče RTB Bora, sproveden je stečajni postupak na RTB Borom, gde su ogromni gubici koje je napravio menadžment sa gospodinom Spaskovskim, na čelu, ogromni gubici koji su prešli milijardu evra.

Oni su u tom stečajnom postupku praktično obrisani, bez da je iko utvrdio kako su ti gubici napravljeni. Jedan najveći deo gubitaka se odnosi na potpuno promašenu investiciju topionicu, o tome Branislav Mihajlović naš dr nauka iz Bora, koji tamo radi ceo svoj život, može tomove da vam priča i ti ogromni gubici su napravljeni praktično i sve je otišlo pod tepih. Velika potraživanja državnih preduzeća su praktično pobrisana, tako da su gubici prevaljeni na teret građana Republike Srbije, a nesposobni menadžment se izvukao.

Onda, nakon svega toga, nakon tog ogromnog javašluka, koji je, podsećam, koštao preko milijardu evra, i to nije samo ova vlast, to se proteže i u prethodnu vlast, pošto je gospodin Spaskovski, isto kao i naša predsednica Skupštine, serijski preletač koji ide od jedne do druge stranke, tako da ovo ima kontinuitet i gubici su pravljeni u jednom dugom vremenskom periodu.

Na kraju, zbog toga i takvih partijskih kadrova, nesposobnih, koji su dobili da vode tako važna preduzeća, mi praktično imamo ovolike probleme. Imamo probleme sa javnim dugom, pa se otimaju plate i penzije, umesto da se uvede red. Taj RTB Bor, nakon ovolikog javašluka i gubitaka preko milijardu evra je prodat Kinezima, praktično bud zašto, jer rezerve koje u Borskoj Reci ima RTB Bor, istražene rezerve su negde na nivou 35 milijardi dolara, a prodat je za 340 miliona. Pored toga kupio je, odnosno pokušava da kupi „Čokaru Peking“, gde su Kanađani, gde su rezerve bile prvo na nekih 5,5 milijardi dolara, a sada porasle na preko 100 milijardi.

O svemu ovome nam je govorio predsednik DJB Branislav Mihajlović. Ni jedan državni organ ne reaguje na to, a godinama pokušava da se uvede red tamo, jer zna koliki je resurs RTB Bor. Umesto toga, mi smo prava kolonija koju kolonuje ko stigne, a evo sada i Kinezi.

Upravo zbog ovog govora koji ste predložili sam i predložio danas da se razrešite sa mesta potpredsednika Skupštine, pošto zloupotrebljavate svoju poziciju, a kolege iz opozicije su sa razlogom otišle.

Mi samo nećemo da vam priuštimo to zadovoljstvo, da nas oterate, jer nećete nas oterati.

Što se tiče ovog privremenog smanjivanja penzija, dobra je stvar da je to konačno ukinuto, odnosno konačno posle četiri godine otimanja od penzionera, od svih naših baka i deka, na kraju je to vraćeno nazad.

Da podsetim građane Republike Srbije, preko 60% penzionera nije dobilo smanjenje, to su oni koji su imali penzije ispod 25.000 dinara, a svi koji su imali preko 25.000 dinara su dobili smanjenje od 22 i 25% iznad 40.000 dinara. Onda se pričala priča o tome kako se tobože uzima od bogatih penzionera, čuvaju se ovi drugi i praktično je vlast gledala da zavadi penzionere međusobno.

Zamislite situaciju, jedan penzioner koji ima malo više od 25 hiljada, to je većina, dobija umanjenje. A sve ove gubitke koje država pravi zbog neodgovorne vlasti, ne samo ove nego i one pre nje i pre nje, koji ne umeju, očigledno, da vode državu, jer vođenje države je ozbiljan posao za ozbiljne ljude, koji umeju da ne prave gubitke i da prave vrednost za građane Srbije, znači, zbog svega toga, praktično, to smanjenje penzija je bilo zavlačenje ruke u njihov džep, da bi partokratija, ovi nesposobni partijski kadrovi, mogli da se prehrane.

To je zavlačenje ruku u džep da bi, na kraju, recimo, ova nova direktorka Muzeja Nikole Tesle mogla da izbaci čoveka koji je vodio taj muzej Nikole Tesle godinama, koji poznaje verovatno bolje od bilo koga drugog život i delo Nikole Tesle. Pa, zar ste morali i u tu instituciju da ugurate nekog vašeg partijskog, bez ikakvog iskustva?

Ono što ne valja je – dobro je što ste vratili penzije nazad, međutim, četiri godine ste otimali. Tu ima nekih 720 miliona evra, donja granica računice, mada ima različitih računica, pošto su bila i ta neka mala povećanja u međuvremenu, pa smo gledali da sve to ukalkulišemo, znači, 720 miliona evra ste uzeli penzionerima, oteli.

Mi predlažemo da se to oteto i vrati, jer – oteto je prokleto, penzije su imovina, nisu socijalna davanja. Pa smo onda predložili amandman na vaš zakon, gde smo rekli da sa svakom novom penzijom treba da se isplati penzionerima jedan mesec onoga što im je oteto. I ostaćemo pri tome do kraja, tako da ćemo ovaj i ovakav zakonski predlog i dalje obrazlagati.

Ono što je jako bitno i danas sam to pokazao kroz čitavu ovu seriju, anketni odbor, ako su predložili, koliko država rasipa pare i koliko nesposobna partokratija na vlasti u stvari uništava državu Srbiju. Prema tome – vratite penzionerima oteto.

Hvala.

Ovo je onaj zakon o besplatnim udžbenicima. O tome smo pričali kada je bio zakon na dnevnom redu. Ministar obrazovanja se složio sa tim besplatnim udžbenicima, rekao je da će uraditi nešto po tom pitanju, pa onda, naravno, kao i sve ostale stvari, nije uradio ništa.

O čemu se zapravo radi? U uređenom svetu, gde je većina naših mališana pobeglo, znači, deca koja nam beže u dijasporu pa se nastane u različitim zemljama, Americi, Kanadi, u zemljama EU, ali i u Rusiji, čak i u Bocvani, država je prepoznala da je obrazovanje pravo deteta. Šta to znači? Pa, ako je nešto pravo deteta, onda ne možete opterećivati roditelje za nešto čemu je društvo dalo pravo, odnosno, udžbenici treba da budu plaćeni iz budžeta.

Kad pogledate tako svake godine, roditelji jedva sastavljaju kraj sa krajem, u zemlji u kojoj imamo ogroman problem sa natalitetom, gde imamo problem sa tim da nemamo dovoljno dece, država ne podstiče obrazovanje nego tera roditelje da iz onako malih plata, često penzija od baka i deka, odvaja po 15-20 hiljada dinara mesečno da bi deci nabavili komplet knjiga.

Moja deca su prvih par razreda škole pohađala u Americi. Amerika je najkapitalističkija zemlja na svetu i zamislite, povedete vaše dete prvi dan škole, odvedete ga u školu i dete tamo dobije ceo komplet udžbenika. Ovo radi najkapitalističkija zemlja na svetu, ovo rade mnoge zemlje EU, ovo radi Rusija i, pomenuh vam, ovo radi čak i Bocvana.

I onda se postavlja pitanje – da li mi ovo možemo da platimo? Jedan racionalan sistem korišćenja tih udžbenika je da se oni nabavljaju tako da se prenose sa generacije na generaciju, pa dete uzme udžbenike, godinu dana odradi, nakon toga prenese na narednu generaciju, i samo one udžbenike koje dete uništi, a i to se dešava, roditelji moraju da plate. A za one koji su normalno očuvani, sa normalnim habanjem, nema nikakvog plaćanja. Nakon četiri godine se, tipično u ciklusu, menjaju ti udžbenici i kupuju novi.

Ako se uspostavi ovakav sistem, izmene udžbenika na četiri godine, ukupan trošak po budžet Republike Srbije za svu decu u osnovnim školama, kojih ima negde oko 560 hiljada u Srbiji, i za svu decu u srednjim školama, nekih 260 hiljada, bi iznosilo 0,23% budžeta Republike Srbije. Da vam ponovim – 0,23%.

Prema tome, ako skupite ove jarbole i novogodišnja osvetljenja i ova čuda po Beogradu, mogli bi da platite udžbenike za svu decu.

Znači, obrazovanje je pravo deteta i evo nam prilike da to i učinimo u Srbiji. Hvala.

Ovo je nastavak ove tačke o kojoj sam govorio.

Često čujemo argumente kako nema novca u budžetu za ovo što predlažemo, kako besplatni udžbenici su privilegija, kako država to ne može da plati, a kada pogledamo sve stvari na koje se baca novac, više je nego očigledno da ovo može da se plati.

Ako kažemo da je natalitet i da su deca prioritet u Srbiji, a jesu, odnosno trebala bi da budu, onda bi trebali da omogućimo da roditeljstvo bude maksimalno potpomognuto od strane države. Znači, ne samo udžbenici za decu u osnovnim i srednjim školama, nego i predškolsko obrazovanje pošto je pokazano studijama da je jako važan i taj segment obrazovanja, gde se deca uvode u školu.

Trošak ovoga svega, trošak svih udžbenika za osnovne i srednje škole, kao što sam rekao, za 560 hiljada dece koji su nam u osnovnim školama i 260 hiljada u srednjim školama iznosi 0,23% budžeta Republike Srbije. Na subvencije se baca milijarda evra godišnje. Za ovo nam je potrebno godišnje nekih 20 do 25 miliona evra. Kao što sam objasnio, ti udžbenici se prenose sa generacije na generaciju i menjaju otprilike svake četiri godine.

Ovakav sistem je moguće uspostaviti. Ovo Srbija nikada nije imala. Imali smo delom plaćene udžbenike za neke kategorije. Ono što mi govorimo jeste da je obrazovanje pravo deteta, da obrazovanje ne sme da zavisi od ekonomske snage roditelja i ovde bi treballi praktično, možemo lako da pronađemo ta sredstva koja su potrebna, da sva deca dobiju besplatne udžbenike a onda ćemo time možda podstaći roditeljstvo pošto je veliki broj mladih parova koji žele da imaju decu. Imaju, naravno, i parovi koji ne žele da imaju decu i ovo se ne odnosi na njih, govorim o onima koji žele da imaju decu.

Ako učinite sistem takvim da država pomaže odgajanje te dece, sklanja troškove koje može da skloni, a to su troškovi udžbenika, troškovi vrtića, time ćemo praktično podstaći te ljude, pošto znaju da se država stara o njima da imaju decu. To je najbolja mera za borbu protiv pada nataliteta.

Druga stvar, građani verovatno ne znaju, udžbenici u Srbiji su pretvoreni u jedno jako profitabilno tržište i zamislite 60% tržišta udžbenika u Srbiji drže nemački izdavači. Znači, većinu udžbenika za svu decu u osnovnim i srednjim školama pišu nemačke kompanije, pa nam se onda i desi tako da zaboravimo stogodišnjicu proboja Solunskog fronta.

Jako je bitno da se uvedu besplatni udžbenici. To je nešto što budžet mora da plati. Hvala.

Hvala.

Da građani razumeju kako ovoliko različitih predloga, a tema je vrlo slična, pa imamo nekoliko zakona, imamo osnovni krovni zakon koji pokriva sve vrste obrazovanja. Nakon toga, posebne zakone za osnovne i srednje škole, pa sa nadamo da će negde kod ovih zakona vladajućoj većini se upaliti lampica i kazati – Hajde ljudi ovo da podržimo.

Znači, radi se o besplatnim udžbenicima, o tome da sva naša deca u dijaspori, ogromna većina njih, pošto obično idu u zapadne zemlje, ali takođe i u Rusiji i u Bocvani imaju besplatne udžbenike, i onda bi bilo dobro da tu našu decu, koja su otišla u inostranstvo, gde dobijaju besplatne udžbenike, da ove naše mališane kod kuće izjednačimo sa njima.

Znate, prosečna primanja domaćinstva u Srbiji, gde imate često penziju ulaze, znači ne prosečna plata, nego celo domaćinstvo koliko zarađuje, negde oko 60.000 dinara.

Znam da mnogima to zvuči previše i tačno je, pošto i statistike su malo nakrenute na stranu onih koji prijavljuju prihode, a ne prema onima koji rade na crno i često dobijaju manje od toga. Međutim, ovo je zvanična statistika, kada bi koristili neke druge brojeve napadali bi nas da govorimo suprotno onome što statistika kaže. Tako da moramo da koristimo ovaj iznos od 60.000.

Pa, sad zamislite ta porodica koja prehranjuje recimo, četvoro, ima dvoje dece, kako podnesu da za tu decu plate udžbenike? Kompleti udžbenika koštaju 15-20.000 dinara sa priborom koji ide uz to. Pogledajte koliko koštaju torbaci za učenike. Kad to sve saberete, pa vidite, sve moguće ekskurzije, sve gde se vode deca, sve što imate da platite tokom godine, onda zaista ispada da su građani Srbije i ove naše porodice koje odgajaju decu u stvari čudotvorci koji iz ničega prave nešto, pošto je matematički nemoguće pokriti to da praktično sa svojim primanjima možete da pošaljete decu u školu.

Ovo je nešto Srbija može da reši, ovo je nešto što Srbija mora da reši. U budžetu ima dovoljno novca za to, potrebno je samo 0,23% budžeta Republike Srbije da bi se ovo pokrilo.

Pogledajte na subvencije. Vlada godišnje baca milijardu evra. Pa, trebalo bi samo da odvoji nekih 25 miliona evra od tog velikog broja i da praktično pokrije besplatne udžbenike za svu decu u osnovnim i srednjim školama, odnosno udžbenike koji su plaćeni iz budžeta.

Inače, to tržište udžbenika je toliko naduvano, cene su toliko naduvane, kao što sam govorio malopre, nemačke kompanije kontrolišu to tržište, većina građana ne znaju, pa kad bi to preuzela država, onda bi cene tih udžbenika značajno pale. Znači, dajte obrazovanje da bude pravo svakog deteta. Hvala.

Hvala.

Ovaj zakon se tiče predškolskog obrazovanja. Pošto mislimo da je obrazovanje pravo deteta, mislimo da bi boravak u svim predškolskim ustanovama trebao takođe da bude plaćen iz budžeta za svu decu u Srbiji.

Često nam na ovo kažu, ali ima porodica koje nisu socijalno ugrožene, koje imaju velika primanja, zašto i njima to da plaćamo? Pa, zato da ne bi pravili razliku među decom. Zato da se ona deca čiji roditelji ne mogu da plaćaju ne bi osećala manje vrednim od ove druge dece kojima roditelji mogu da plate, a u stvari ta razlika između tereta koji mogu da podnesu roditelji iz imućnijih porodica se pravi u poreskom sistemu. Te porodice koje zarađuju više, treba da plaćaju više poreze, jer time finansiraju opšti sistem sa većim iznosima i onda preko toga u stvari i ostvarujete ovu socijalnu pravdu, a ne pravite razlike među decom.

E, sad imali smo mnogo primera gde roditeljima, pogotovo u Beogradu, zaračunavani su vrtići po mnogo većim cenama, nego što je i sam zakon to predviđao. Godinama su plaćali vrtiće mnogo više nego što su trebali da plate, jer postoji odredba zakona koja kaže da roditelji nose samo 20% cene i u stvari tih 20% mi mislimo da treba ukinuti da sva deca treba da dobiju mesta u vrtićima.

Onda su morali uz našu pomoć često da tuže svoju državu da bi dobili to pravo da im cena bude samo 20%. Ovo je pokrenuto pod prethodnom vlašću u Beogradu, ovaj problem, pa su roditelji plaćali mnogo više, pa je to nastavilo pod ovom vlašću, u jednom trenutku prekinuto. Međutim, grad ne vraća dobrovoljno ovaj novac, nego roditelji moraju da tuže.

Jako je bitno iz svega ovoga izvući par ključnih poruka. Ako su nam zaista, ako zaista kažemo i mislimo, stojimo iza tih reči da su deca naša budućnost i da je ulaganje u decu najvažnije, onda treba pre svega da učinimo obrazovanje za decu dostupno svoj deci, da obrazovanje bude pravo deteta, da dete ima pravo da ima mesto u vrtiću, da dete ima pravo da dobije besplatne udžbenike i da to pravo niko ne može da ugrozi i da ekonomska snaga roditelja ni na koji način ne može da utiče na budućnost deteta.

Ovo treba uraditi za svu decu u Srbiji i praktično dovesti ih sve u isti položaj, kao što sam rekao, mnogi od ovih stvari postoje u uređenim zemljama na zapadu i u Rusiji i u Bocvani, kao što rekoh, i priča o tome da ovo ne možemo da platimo jednostavno nije istina.

Podsetiću još jednom na subvencije, država baca milijardu evra godišnje na aktivirane garancije preko 400 miliona, prekinemo javašluk, ima novca za udžbenike i vrtić.

Hvala.

Prvo pitanje ide ministru poljoprivrede. U opštini Žitište, u Banatskom Karađorđevu se sprovodi komasacija. Tu komasaciju, taj projekat je pomagala nemačka GIZ. Radi se o nekoliko pilot projekata i sada u Banatskom Karađorđevu se dešava sledeća stvar.

Kroz taj proces komasacije, o kome naravno paori ništa ne znaju, nego slušaju opštinske čelnike koji im govore da će sve biti u redu, se praktično premeštaju sa kvalitetne zemlje na nekvalitetno zemljište ne bi li mala grupica ljudi koji pripada vladajućoj većini tamo za sebe uzela velike parcele zemljišta.

Radi se o selu koje je dobilo dobrovoljačku zemlju nakon Prvog svetskog rata, gde su učesnici tih ratova, Prvog svetskog rata za oslobođenje Srbije i celog Balkana, dobili od kralja tu zemlju kao zasluge za njihovo angažovanje u Prvom svetskom ratu i posebno na proboju Solunskog fronta.

Pitanje za ministra je da li zna šta se dešava u Banatskom Karađorđevu? Da li je upoznat sa tim da se seljacima tamo otima zemlja, da mala grupica koristeći paravan komasacije, pokušava da ih gurne na nekvalitetnu zemlju i da za sebe zadrži najkvalitetniju zemlju tamo.

Ovo je jako važno, pogotovo na 100 godina proboja Solunskog fronta. Ima i drugih sela u Vojvodini, ali i u celoj Srbiji gde se sprovode slične stvari. Pirot je takođe jedno mesto.

Nismo obeležili proboj Solunskog fronta koji se desio pre 100 godina, o tome sam već postavljao pitanje, a sada se i tim dobrovoljcima otima dobrovoljačka zemlja. Molim ministra poljoprivrede da hitno odgovori na ovo pitanje i, ako nije upoznat sa ovim problemom, da ode u Banatsko Karađorđevi i vidi šta se tamo dešava.

Ja sam tamo bio pre 10 dana. Razgovarali smo sa preko 150 meštana, lokalnih paora, koji učestvuju u ovom procesu. LJudi su uplašeni. Žele da dobiju informaciju da ih neće opljačkati, da im imovina neće biti oteta.

Drugo pitanje ide ministru unutrašnjih poslova. Naime pre jedno pola godine smo dobili informaciju od zvaničnih organa da je država Srbija dala aplikaciju, odnosno omogućila aplikaciju za azil za preko 620 hiljada migranata. Nakon toga su prestali da daju informaciju o tome.

Ono što je interesantno oko svega ovoga, migranti prvo dođu u EU, to je Grčka, tamo im ne daju aplikaciju za azil, pa idu preko Bugarske, koja je takođe EU, ili preko Makedonije dođu u Srbiju i tek u Srbiji im omoguće da podnesu aplikaciju za azil. Ovo je potpuno nelogično da jedna zemlja kao što je Srbija nosi toliki teret. Verovatno građani ne znaju, ali ako aplikacija migranata, koji obično idu ka Nemačkoj, to je tipičan put, budu vraćeni, biće vraćeni u zemlju u koju su podneli zahtev za azil, a to je Srbija.

Interesuje nas koliki je sada broj tih migranata, pri čemu država Srbija, odnosno Ministarstvo je prestalo da daje te informacije, pa moram na ovaj način da se obratim ministru, koliko je do sada podneto aplikacija za azil? Znamo da je manji broj odobren. Radi se o hiljada, ali broj koji je podneo je preko 620 hiljada.

Da li je ovo deo dogovora između vlasti i Vlade Nemačke, odnosno Merkelove i šta je pozadina tog celog dogovora? Ovo je jako važno pitanje za građane Srbije.

Naravno, migrantima treba pomoći, ali je potpuno nelogično da dolaze i prolaze kroz EU i da prvo Srbija bude zemlja u kojoj je moguće podnošenje aplikacije za azil.

Zatim, pitanje za ministra finansija, hvalio se ovde u Skupštini kako pada nezaposlenost, govorio o raznim procentima – da li ministar finansija zna koliko se građana Srbije godišnje iseljava iz Srbije i da li zna da je Srbija jedina zemlja u kojoj se Vlada hvali sa padom nezaposlenosti, a da istovremeno ima i pad zaposlenosti, odnosno održavanje zaposlenosti na istom nivou? Ovo je svetski primer da i jedna i druga cifra padaju.

Da možda nije taj pad nezaposlenosti direktno vezan sa iseljavanjem naših ljudi iz Srbije? Iz Srbije se masovno iseljavaju, sa celog Balkana, sa Kosova. Građani verovatno ne znaju da je tamo manje od 700 hiljada ljudi. Znači, da li ministar zna da se u stvari hvali time što nam deca beže iz zemlje? Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Juče je predstavnik Prištine Tači rekao da oni nemaju nikakvu nameru da ispune deo Briselskog sporazuma koji govori o zajednici srpskih opština i da praktično nemaju nameru da zajednici srpskih opština, kao što to kaže Briselski sporazum, daju bilo kakve izvršne nadležnosti.

Pitanje za ministra spoljnih poslova, Ivicu Dačića koji je šest godina zajedno sa Aleksandrom Vučićem potpisao sa predstavnicima Prištine Briselski sporazum, o čemu dalje razgovaramo sa predstavnicima Prištine? Ako je sporazum potpisan, a jeste pre šest godina, država Srbija je ispunila sve tačke tog sporazuma i praktično povukla se sa teritorije KiM. Povukla sve svoje institucije, ispunila sve tačke, dok Priština nije ispunila ni jednu jedinu. Pitanje je šta dalje razgovaramo sa njima? Pokret Dosta je bilo je uputio predlog zvanično Vladi Republike Srbije da zamrzne dalje pregovore sa Prištinom dok ne ispune ono na šta su se obavezali. Priznaćete, potpuno je besmisleno pregovarati sa nekim o bilo čemu, a da taj neko ne ispunjava ono što je dogovoreno evo već šesta godina.

Znači, ovaj predlog je razuman i racionalan. Ovo je nešto što bi svi morali da razumeju. Svi u svetu su razumeli i to je jedan dobar potez kojim bi se zaštitili interesi Republike Srbije zato što je Srbiji potrebno da se oformi zajednica srpskih opština da bi se zaštitilo nealbansko stanovništvo posebno južno od Ibra gde je i većina Srba na Kosovu.

Zatim, drugo pitanje ide Vladi Republike Srbije, predsedniku Republike Srbije i predsednici Narodne skupštine. Naime, Pokret Dosta je bilo je uputio jedan Predlog zakona o KiM i želimo da razgovaramo o tom Nacrtu zakona koji praktično rešava poziciju Republike Srbije u odnosu na pitanje KiM. Građane već praktično dnevno bombarduju razne novine koje su bliske vlasti o tome kako je Kosovo izgubljeno, da nam preti najezda Albanaca do Vranja, da nam je Kosovo kamen oko vrata i da treba da ga odsečemo i da treba da pristupimo EU i da će na tamo kada odsečemo Kosovo procvetati ruže.

Na sve ovo Matija Bećković je rekao par jako dobri i jakih rečenica koje kažu ako Kosovo nije naše zašto od nas traže da im ga damo. Ako je njihovo, zašto ga otimaju, a ako već mogu da ga otmu, ne znam što se toliko ustručavaju. Ovo bi trebalo jasno da nam kaže da naravno ne možete tek tako da se Kosovo odvoji od Srbije, postoji Rezolucija 1244 koja jasno kaže da su KiM sastavni delovi Srbije nad kojim je protektorat UN.

Nemačka upravlja Balkanom već duže od deset godina i američke demokrate su dolaskom Obame i Klintonove na vlast pre deset godina praktično predale Nemačkoj ceo Balkan, i nemački interes je praktično pravno obavezujući sporazum sa Prištinom. Jedan od glavnih argumenata koji se navodi jeste da Srbija ima Ustav koji ne važi na celoj teritoriji jer se ne znaju naše granice. Naravno, granice naše se znaju, one su definisane i našim Ustavom i međunarodnim pravom, Rezolucijom 1244, međutim, Srbija bi trebalo da skloni sa stola ovaj argument da naš Ustav ne važi na celoj teritoriji Republike Srbije.

Ovaj zakon koji smo predložili, zakon o KiM može bez promene Ustava, ukrštanjem našeg Ustava i Rezolucije 1244, koristeći model odnosa Danske i Farskih ostrva da praktično reši pitanje statusa i definiše dalju pregovaračku poziciju Srbije u vezi KiM.

Da podsetim građane Danska je članica EU, ima deo teritorije koje su Farska ostrva, koje su same proglasile nezavisnost u referendumu, međutim to im ne daje stolicu u UN. Građani Farskih ostrva zamislite nisu ni građani Danske, niti su članovi EU, a i dalje su sastavni deo Danske. Srbija može ovaj model da primeni, da bi praktično rešili sva sporna pitanja u vezi KiM za građane koji žive dole. Naš zakon rešava pitanje državljanstva, pitanje ličnih karata, Predlog zakona rešava sve odnose i ostaju sporne stvari kao što su kulturni spomenici, kao što su imovina Republike Srbije na Kosovu o čemu bi trebalo da se pregovara.

Pitanje je zašto Vlada, predsednik i Narodna skupština ne žele da razgovaraju, imamo unutrašnji dijalog, recimo o ovakvom jednom zakonskom predlogu, uputili smo vam ga, očekujemo odgovor. Hvala vam.

Hvala.

Pre 100 godina, od 14.-18. septembra 1918. godine, uz pomoć i podršku savezničkih snaga srpska vojska je probila Solunski front koji su držale nemačke i bugarske snage. Prvom i Drugom armijom su komandovali generali Petar Bojović i Stepa Stepanović. Ovo je jedan od najslavnijih događaja u istoriji Srbije. Solunskim borcima dugujemo slobodu svi mi. Država Srbija nije obeležila ovaj događaj.

Da li se Srbija i zarad čijih interesa stidi naših predaka? Pitanje za Vladu Republike Srbije – zašto nije obeležila 100 proboja Solunskog fronta? To da ćemo obeležiti neke druge događaje u vezi sa Prvim svetskim ratom nije opravdanje za to da smo propustili ovaj izuzetno važan događaj, da ponovim, tim ljudima, našim precima, dugujemo slobodu.

Dosta je bilo je predložio predsednici Skupštine da organizuje posebnu sednicu kako bismo odali počast solunskim borcima. Predsednica Skupštine nije odgovorila na naš zahtev. Pitanje je zašto? Molim predsednicu Skupštine da poštuje član 287. stav 4. da ne daje usmene odgovore, nego da odgovor da isključivo pismeno.

Pitanje za ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića, prošlo je više od šest godina od potpisivanja Briselskog sporazuma koji ste vi i Aleksandar Vučić potpisali sa predstavnicima Prištine. Srbija je ispunila sve tačke sporazuma i praktično povukla državu Srbiju sa KiM. Priština nije ispunila nijednu. Pitanje je o čemu dalje razgovaramo sa nekim ko ne ispunjava ono što je dogovoreno.

Dosta je bilo je uputio predlog da Srbija zamrzne dalje razgovore sa Prištinom, dok Priština ne ispuni ZSO na šta se obavezala pre šest godina. Zašto ne podržite ovaj predlog koji je u interesu Srbije? To je razumljiv i razuman predlog na koji niko ne može da stavi zamerku. Predložili smo i da ukoliko Priština ne oformi ZSO u roku od tri meseca, Vlada proglasi Briselski sporazum ništavim zbog neispunjenja Prištine. Srbija mora da vuče smirene, mudre i razumne poteze i štiti svoje interese. Zašto to ne čini?

Zatim, EU nije Evropa, to je projekat koji je otišao u pogrešnom pravcu i postao poligon za nemačku dominaciju. Evro i evro grupa su postale instrument dužničkog ropstva u kome se drže Grčka, Španija, Italija. Nemačka EU je ušla u direktan sukob sa Amerikom. Amerika na podseća u poslednja dva meseca da smo bili saveznici u dva svetska rata. EU projekat, ovaj sukob dolara i evra neće preživeti. Srbija je prespavala pad Berlinskog zida i zatekla se na pogrešnoj strani i platili smo ogromnu cenu za to. Nemamo luksuz da prespavamo i ovu tekstonsku geopolitičku promenu.

Zašto smo opet na pogrešnoj strani? Zašto se Srbija drži nemačke politike i dominacije, ko je knez Pavle u današnjoj Srbiji i ko gura Srbiju u kandže Nemačke? Nemačka je kolonizovala u upravljala Balkanom u poslednjih 10 godina. U interesu Nemačke je Balkan jeftine radne snage, poslušne autokrate na vlasti, Nemačkoj ne smeta ni medijski mrak, ni izborne krađe, ni korupcija, nemački interes u Srbiji je vojvođanska zemlja, EPS, Telekom, jeftina radna snaga. Građani ne znaju da nemačke kompanije drže preko pola tržišta udžbenika za osnovne i srednje škole u Srbiji. Plan nemačke je da Srbija potpiše pravno obavezujući sporazum sa Prištinom i omogući Prištini stolicu u UN. Zbog čega Srbija sluša diktat Berlina i prati nemačku politiku?

Pitanje za predsednika Srbije. Najavio je početkom septembra na KiM da će održati istorijski govor, koji je, kako je rekao, spremao mesecima, i saopštiti šta je njegova ideja za rešenje pitanja Kosova. Posle prenemaganja otišao je u Kosovsku Mitrovicu i nije rekao ništa. Šta se desilo? Zašto se tresla gora, a rodio se miš? Koja je politika koju on predlaže za KiM, drži građane u neznanju.

Zatim, pitanje – zašto je kancelarija predsednika Srbije obavestila javnost da je predsednik Srbije podneo izveštaj sinu Soroša o stanju pregovora između Beograda i Prištine. Mi poslanici ne znamo ništa o pregovorima, Vlada ne zna ništa o pregovorima, građani ne znaju ništa o pregovorima. Zašto Soroš zna? Soroš je instrument nemačke politike. Zbog čega Srbija sluša, podnosi izveštaje, ispunjava nemačku politiku u Srbiji, a ne podnosi izveštaj sopstvenim građanima? Hvala.

Hvala.

Poštovani građani Republike Srbije, danas imamo 33 različite tačke dnevnog reda objedinjene u jednu, tako da je nemoguće govoriti o svima njima, iako ima jako interesantnih tema. Koncentrisaću se na par njih, a za ostali će ostali poslanici iz poslaničke grupe „Dosta je bilo“ govoriti.

Prva tema o kojoj ću govoriti jeste ovaj zakon o izmenama Zakona o penzijskom sistemu. Naime, pre četiri godine, 28. oktobra 2014. godine je donesen taj sporni i, po nama, protiv ustavan zakon, kojim su penzionerima smanjenje penzije. Od 1.700.000 penzionera, koliko ima u Srbiji, njih 600.000 je podnelo taj teret i to svi oni koji su imali penzije preko 25.000 dinara, taj iznos preko 25.000 dinara je smanjen za 22%, a svi oni koji su imali penzije preko 40.000 dinara, smanjeno je za 25%. To penzioneri znaju. Znači 600.000 njih je platilo ovu cenu.

Jako je dobro da se taj zakon sada ukida, odnosno da se ovo privremeno smanjenje penzija, koje je trajalo četiri godine, ukida. Mi smo predložili zakon pre duže od godinu dana koji je, takođe, tražio ukidanje tog zakona. Jedna razlika između ovog vladinog predloga i ono što smo mi predložili u našem zakonu je da se ono što je oteto bude vraćeno zajedno sa zakonskom zateznom kamatom. To Vlada ovim zakonom nije uradila, nego je praktično samo poništila smanjenje penzija, bez ikakve nadoknade penzionerima onoga što im je praktično protiv ustavno i protiv pravno oteto.

Mi smo, zajedno sa Udruženjem sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije, sačinili jedan amandman, koji je i podnesen među amandmanima, koji bi praktično omogućio vraćanje svega otetog i to zajedno sa svakom sledećom penzijom u naredne četiri godine, da se vrati zajedno sa zakonskom zateznom kamatom i ono što je oteto u prethodne četiri godine.

Sada, ono što je bitno za penzionere, malo da sagledamo taj period u poslednje četiri godine, pošto se mnogo govorilo o tome kako je ovo bila neophodna mera, kako bi Srbija bankrotirala da nije donesena ova mera i da nije ovih 600 hiljada ljudi, kojima su otete penzije bez da ih je iko o tome išta pitao, da toga nije bilo da bi propala Srbija. To je, praktično, bio narativ, pa bih ja da proverimo to malo sa brojevima u odnosu na neka druga trošenja koja je država Srbija imala u prethodne četiri godine, da vidimo da li je to zaista istina, jer govorilo se mnogo o tome kako su reforme neophodne, što je tačno, da je država Srbija u jako teškom finansijskom stanju pre četiri godine, što je takođe bilo tačno, međutim onda metod koji je odabran da se Srbija izvuče iz tog problema, umesto da se uvodi red u državi, da partokratija smanji svoje troškove, da se smanji ono kako žive na grbači građana Srbije, poseglo se u džepove penzionera i svih ostalih građana tako što su smanjene penzije, pa su smanjene plate u javnom sektoru, lekarima, prosvetnim radnicima, ali takođe podigli su sve poreske stope.

Podsetiću vas, verovatno su građani već zaboravili do sada, stopa PDV-a je dignuta sa 18% na 20%, donja stopa sa 8% na 10%, akcize sve su povećane, od goriva preko akciza na duvan, pa je onda povećan, recimo, i porez na imovinu i svi mogući porezi u ovom vremenu i to je način čime je konsolidovan budžet Republike Srbije, ne reformama nego tako što je država posegla u džepove građana, privrede i penzionera, da bi ovo ostvarila.

Penzionerima je za ove četiri godine otprilike uzimano u proseku nekih 20 milijardi dinara godišnje, što je onda za ove četiri godine rezultiralo nekih 88 – 90 milijardi dinara sve skupa, što iznosi nekih 730 miliona evra. Znači, ovi penzioneri, njih 600 hiljada, su dali budžetu Republike Srbije i svim građanima iz svojih džepova, bez da ih iko pitao išta, 730 miliona evra.

Valja pogledati ko su ti ljudi, s jedne strane i, s druge strane, šta smo drugo mogli da uradimo za to vreme. Priča je kružila po narodu i po novinama i praktično su se okrenuli penzioneri protiv penzionera, pošto 60% penzionera nije imalo smanjenje zato što imaju penzije manje od 25.000 dinara i onda je išla priča o tome kako tobože oni koji imaju ogromne i velike penzije da se njima uzima i onda su svi rekli – pa, jeste, njima i treba uzeti.

Šta mislite, koliko ima penzionera koji imaju penziju preko 50 hiljada dinara? Oko 5%. Znači, od 100 penzionera koje uzmete, među njima nekih 5 ima penziju preko 50 hiljada dinara. Šezdeset posto njih ima penziju ispod 25 hiljada dinara. Tako da su većinu ove, nazovi, reforme, odnosno ovih 730 miliona evra, platili penzioneri koji imaju penzije između 25 hiljada dinara i 50 hiljada dinara.

Oni koji imaju penzije preko 100 hiljada dinara, o njima se pričalo kao da ih ima ne znam koliko, ima 235 takvih penzionera. Znači, glavni teret su podneli penzioneri koji imaju penzije od 25 do 50 hiljada dinara.

Onda, deo nepravde u svemu ovome je takođe, zamislite imate dva penzionera iz istog domaćinstva, muža i ženu, koji imaju penzije po 25 hiljada dinara, znači, ukupna primanja domaćinstva od 50 hiljada, njima penzije nisu smanjivane, a imate, recimo, drugo domaćinstvo u kome imate samo jednog penzionera, koji ima recimo penziju od 40 hiljada dinara. Znači, manje od ovog drugog domaćinstva, e takvom penzioneru je penzija smanjena, tako da mu je recimo mesečno umanjena penzija za 3.300 dinara. Godišnje za 36.600 dinara i za ove četiri godine 158.000 hiljada dinara.

Ovo je jedna velika nepravda. Mi smo i tada govorili da ovakav sistem ne treba uvoditi jer ne radi na balansiran način ono što bi trebalo uraditi u društvu, pre svega nije ni trebalo opterećivati penzionere.

Hajde da vidimo šta su penzioneri u stvari platili sa tih 730 miliona evra, koje su platili u poslednje četiri godine, na šta je novac potrošen? Kaže ovako, recimo u periodu poslednje četiri godine, na subvencije je država Srbija bacila 3,9 milijardi evra, odnosno 477 milijardi dinara. Znači, na subvencije je otišlo 3,9 milijardi. Penzioneri su tim subvencijama doprineli sa 730 miliona. Znači, 20% svih subvencija, većina bacanje novca na neodgovorna javna preduzeća koja su ga arčili na sve moguće načine. Ovi penzioneri sa ovim penzijama od 25 do 50 hiljada dinara su dali takvim neodgovornim preduzećima. Među njima su i davali novac ovim, nazovi, stranim investitorima koji otvaraju radna mesta za jeftinu radnu snagu.

Ako se pitate, građani, dame i gospodo penzioneri, koji ste morali na ovakav način da odvajate novac, odnosno, koji vam je otet, davali ste na ovakve stvari, 3,9 milijardi. Tako da, kada vam neko kaže da novca nema, iz ovoga očigledno vidite da novca ima, samo se troši na neke druge stvari, a ne na one na koje bi trebalo da se troši.

Kada pogledamo, recimo aktivirane garancije države Srbije u poslednje četiri godine, na to je otišlo 1,1 milijarda evra. Znači, negde 2/3 ovog iznosa su platili penzioneri sa ovih 730 miliona. Znači, ljudi sa penzijama od 25 do 50 hiljada dinara mesečno, 1,1 milijarda. Kada saberemo sa subvencijama to vam je pet milijardi evra u poslednje četiri godine.

Zatim, kada pogledate recimo, javašluk u javnim preduzećima, na primer EPS. U poslednje četiri godine je na ime neplaćene struje, znači EPS isporučuje struju, a ta struja nije plaćena od neodgovornih korisnika i EPS ništa nije uradio da zaštiti državu od toga, je ukupno država Srbija izgubila, odnosno EPS 660 miliona evra. Po godinama, 2014. godine – 220 miliona, 2015. godine – 150 miliona, 2016. godine – 160 milina itd.

Svake godine država Srbija gubi preko 100 miliona evra na neplaćenu struju. Znači tu nije uveden red i onda se naravno išlo u džepove penzionera. Tako da, dragi penzioneri, dame i gospodo, vi ste platili svima onima koji nisu platili struju u iznosu od 660 miliona evra u poslednje četiri godine. Za to vas niko ništa nije pitao.

Recimo, Železara Smederevo, u poslednje četiri godine je napravila gubitke od 425 miliona evra. Sećate se onih velikih menadžmenta, taj Piter Kamaraš, koji je dobijao 340 hiljada evra mesečno kao naknadu za svoj menadžerski rad i onda je na kraju još i tužio Republiku Srbiju, evo, saznali smo pre mesec dana da je i dobio spor, još 12 miliona dolara treba država da mu isplati. Na toj Železari Smederevo, zbog neodgovornosti države u poslednje četiri godine je bačeno 425 miliona evra. Dame i gospodo, dragi naši penzioneri, bake i deke, vi ste platili, vas 600 hiljada, ovaj gubitak.

Onda recimo „Er Srbija“, u poslednje četiri godine je napravila poslovni gubitak od 218 miliona evra. Poslovni gubitak vam je razlika između prihoda od poslovanja i rashoda u poslovanju, pa pošto je ta razlika jako velika 218 miliona evra, onda je država Srbija dala subvenciju, odnosno poklon „Er Srbiji“ u iznosu od 175 miliona evra u poslednje četiri godine. Kada to saberete sa Železarom, dragi penzioneri, platili ste i ovaj trošak. Ne znam da li vas je neko pitao da li želite da plaćate ovaj trošak, ali na ovo je otišao vaš novac.

Onda, kada pogledamo razne druge projekte, tipa novogodišnje rasvete u Beogradu, u poslednje četiri godine preko 10 miliona evra bačeno je na to. Da li vas je neko pitao za to i mnogi slični projekti.

Onda nastavak pljačkaških privatizacija, ogroman novac koji je nestao i tu. Recimo, sada je PKB prodat. Prodat je za 105 miliona evra. Kupila ga je nazovi arapska firma. Ja ni jednog Arapina nisam video dok se sa njima pregovaralo, praktično, očigledno se radi o nekim našim parama, koje na neki način dolaze u Srbiju. U tom PKB-u koji ima 28 hiljada hektara zemljišta, koji ima oko 300 hektara pored Pupinovog mosta, koji će biti građevinsko zemljište koje vredi barem 200 miliona evra, prodat je za 105 miliona evra.

Ovo je nastavak pljačkaške privatizacije, čija je suština grabež za građevinskim zemljištem, kao što je i „Beograd na vodi“, kao što je i većina pljačkaških privatizacija u Srbiji, uništavanje privrede da bi došli do jeftinog građevinskog zemljišta.

Građevinsko zemljište „Beograd na vodi“ tih 100 hektara, verovatno najatraktivnije na Balkanu, vredi oko milijarde evra. Država Srbija nije uzela ništa za to. PKB se takođe zbog tog zemljišta prodaje na ovakav način. Da ne govorimo o drugoj imovini, pored poljoprivrednog, 38 hiljada metara kvadratnih različitih tehničkih postrojenja, veliki broj grla stoke, zatim mnoga povezana društva, između ostalog, recimo, PKB…

Ovo ima veze sa zakonom, predsedavajuća, zato što ovo govori penzionerima na šta je otišao njihov novac u poslednje četiri godine i kako bi moglo da im se isplati ono što im je oteto protivpravno. Prema tome, ovo je direktno u vezi sa tačkom dnevnog reda.
Ista situacija je sa RTB Borom, gde je praktično prodat za 350 miliona evra. To je jedno nalazište koje je jako vredno u Borskoj reci koje ima potencijal rudnog bogatstva, čitav RTB Bor, nekih 50 milijardi dolara. Znači, to je prodato za 350 miliona evra.
U isto vreme, jednoj maloj kanadskoj kompaniji koja je radila istraživanje na jednoj drugoj lokaciji, Čukaru Peki, gde su praktično našli rudno bogatstvo od 5,5 milijardi dolara, koje su onda prodali pravo na istraživanje i eksploataciju toga drugoj kanadskoj kompaniji za 384 miliona dolara.
Znači, deset puta manje rudno bogatstvo su prodali po većoj ceni nego što je prodat ceo RTB Bor. Ovo govori o neodgovornosti države.
Tako da, praktično, kada imate ovoliku neodgovornost države, koja se meri u milijardama evra, jedini način koji državi preostane da može da funkcioniše je da zavlači ruku u džepove građana, privrede i penzionera.
Ono što je velika neistina koja se plasira građanima Srbije je da novca nema. Očigledno je da novca ima, samo se troši na stvari koje nisu u interesu građana, nego na stvari koje su u interesu partokratije. Na vlasti je jedan veliki javašluk, jedan veliki nered u državi. To je ono što treba promeniti, Srbiji treba uvođenje reda, ne zavlačenje ruku u džepove penzionera.
Da ponovim još jednom, poslanička grupa DJB je predložila izmene zakona kojima smo tražili da se penzionerima vrati sve oteto u poslednje četiri godine. Kao što vidite, novca za to ima, samo kada bi se uveo red i predlog je zajedno sa udruženjem sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije koji su i pisali deo predloga, mi smo dodali neke naše stvari, je da se u narednom periodu svakog meseca penzionerima isplati unazad za po mesec dana koji im je otet zajedno sa zakonskom zateznom kamatom.
Ovo je taj prvi zakon o kojem mogu da govorim. Drugi je interesantan. Sa San Marinom potpisujemo Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Ovo je zaista interesantno, pošto naša razmena sa San Marinom je toliko mala, a zakon je toliko otvoren da je praktično moguće različito izbegavanje poreza, pa je zaista interesantno da ovakve sporazume uopšte potpisujemo. Nikakvog vremena nema sada da diskutujemo o tome šta su odredbe tog sporazuma, ali indikativno sa tim malim zemljama da pravimo ovakve sporazume, gde je razmena između nas zaista minorna, otkud nam se ovo pojavljuje? Ono što nedostaje u tim sporazumima je uvek jaka saradnja između poreskih uprava da bi se sprečilo pranje novca, da bi se sprečile sve mahinacije finansijske, a toga naravno nikada nema.
Zatim, jedan drugi sporazum je takođe interesantan i taj sporazum podržavamo. Ne znam da li građani Srbije znaju, ali Srbija ima potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini sa državama EFTA.
Podsetiću građane da je EFTA evropska organizacija koja je bila konkurent Evropskoj ekonomskoj zajednici, koja je kasnije prerasla u EU, i da je ta EFTA bazirala svoju saradnju na ekonomskoj saradnji. Evropska ekonomska zajednica i sama EU je pošla putem političke saradnje, dok su zemlje EFTA ostale na toj ekonomskoj saradnji, zajedničkom šengen prostoru i stvarima koje su više od interesa za građane, a ne pravljenje jednog nadnacionalnog sistema kao što je EU.
Praktično, u toj EFTA su zemlje: Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn i te zemlje se drže unutar EFTA i sve sporazume sa ostalim zemljama EU… Jugoslavija je svojevremeno, pre nego što je došlo do njenog raspada, htela da postane članica EFTA, što bi bio jako dobar potez. Velika Britanija je osnovala EFTA, koja sada napušta EU. Očekuje se da će ponovo oživeti ceo taj prostor i za njom idu neke skandinavske zemlje kao što je Danska, ali i Severna Irska itd.
Ovaj sporazum je interesantan za nas zato što se pored ovih zemalja u EFTA, a mi treba da težimo ka toj ekonomskoj saradnji i integraciji sa tim zemljama, pominju i Farska ostrva. Farska ostrva su, interesantno, sastavni deo Danske. Međutim, nemaju stolicu u UN. Danski Ustav ih tretira kao deo Danske, iako su potpuno poseban entitet sa svojom autonomijom. Interesantno je da Sporazum između Danske i EU predviđa da građani Farskih ostrva nisu članovi EU, što nam govori da su moguće situacije u kojima imate zemlju u EU u kojoj deo njene teritorije, koji je pod njenim Ustavom, gde su građani proglasili nezavisnost, nema stolicu u UN. Da je to moguće da postoji unutar EU i ovo je vrlo interesantan podatak koji poredi ovo što se nama priča u vezi sa KiM da su takve pravne situacije nemoguće.
Ovaj sporazum sa EFTA je nešto o čemu treba da razmišlja Srbija, pošto EU kao projekat je otišao u potpuno pogrešnom pravcu i pretvorio se u poligon za dominaciju najveće evropske države, a to je Nemačka. Ta dominacija je u potpunosti ekonomska, zavladali su evropskim prostorom i ona se sada polako pretače i u političku moć kojom utiču i obrazuju tokove u Evropi. Britanija je to prepoznala, izašla iz EU, očekuje se do marta naredne godine da se završe ti pregovori, a nakon čega mislimo da će organizacija kao što je EFTA ojačati.
Ovo su neke stvari o kojima Srbija treba da razmisli pošto EU, kao politički projekat podržava sve loše stvari koje se dešavaju u Srbiji, koji je postao projekat dominacije, pretvaranja Balkana u prostor jeftine radne snage. Znači, ne prostora u kome treba da podržimo evropske vrednosti, ne prostora u kojem ćemo se boriti za slobodu medija, za vladavinu prava, za jednaku dostupnost zakona građanima, da nema izborne krađe, da nema manipulacije sa biračkim spiskovima, već sve to prećutno, tada administracija kaže da Srbije ide u dobrom pravcu.
Sukob između Nemačke i Amerike je postao već očigledan, prebija se preko Irana, sukob između dolara i evra. Srbija bi zaista trebala, vreme je, da pogleda ka alternativama i načinu na koji može bolje da ostvari svoja prava. Ovaj evropski projekat, odnosno projekat EU ide u pogrešnom pravcu. Evropi je svakako potreban drugačiji projekat. Potreban je projekat saradnje među evropskim zemljama, integracije na tom nivou, bojim se da je EU u stvari, izgubila kredibilitet na tom putu.