Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvažena gospođice ministar, da, vidi se koliko je važan ovaj član 7. Predloga zakona kada se ovoliko dugo vodi polemika oko njega.
U članu 7. predviđeno je da su nadležni rukovodioci policijskih uprava dužni da odrede policijske službenike koji će završiti specijalizovanu obuku i kao specijalizovani policijski službenici imaće mnogo više znanja, veština i umešnosti da mogu da prepoznaju potencijalno nasilje, da mogu da procene rizik, jer im je i to dato u nadležnost i da, naravno, kasnije mogu da izreknu neku od predloženih hitnih mera.
Zato ja smatram da bi taj policijski službenik, koji završi specijalizovanu obuku, trebalo da se zove – specijalizovani policijski službenik, jer svi policijski službenici, čak i onaj kod koga potencijalna žrtva dođe i prijavi eventualno nasilje jeste nadležni policijski službenik.
Vi ste, gospođice ministar, rekli da je primerenije da i dalje ostane – nadležni policijski službenik. Mislim da bi upravo zbog svega ovoga, videli ste koliko je polemike izazvao, potreba ili ne, da se završi specijalizovana obuka… Ja smatram isto tako da treba da se završi specijalizovana obuka, jer će tako postati umešniji da mogu sve ono što smo im ovim Predlogom zakona, bukvalno, natovarili na leđa, jer će oni biti stub u praktičnoj primeni ovog zakona i kada je otkrivanje nasilja u pitanju i kada je zaštita žrtve nasilja u pitanju. Zato je i ovaj amandman usledio. Hvala.

Samo da pojasnim. To je nekako shodno amandmanima kojima sam predložila da se promeni član 7, 8. i 9. i da tu bude postupanje specijalizovanih policijskih službenika, pošto tako odvajamo nadležne. Rekla sam svi su uglavnom nadležni za nasilje, ako im se prijavi, a specijalizovani su oni koji su se obučili specijalno da imaju veštine i znanja da mogu da postupaju po prijavi nasilja u porodici i u zaštiti žrtava od nasilja u porodici. U tom delu promene kod naslova.

Hvala, gospođo predsednice.
Upravo je gospođica ministar odgovorila na sličan amandman koji ja imam na član 14, ali ja moram zbog javnosti i prosto zbog toga što mislim da mogu da pokušam da vas ubedim da mi moramo da znamo šta će da se desi i da li treba da se izrekne hitna mera počiniocu nasilja ako nije priveden u policijsku stanicu.
Pre toga, ja bih htela čisto jednu tehničku ispravku. Prvi stav ovog člana kaže – specijalizovani policijski službenik mora, tako ste u predlogu stavili, da omogući učiniocu koji je doveden u policijsku stanicu pruži priliku da se izjasni o svim bitnim činjenicama. Mislim da je primerenije da stoji – nadležni policijski službenik je dužan da učiniocu koji je doveden u policijsku stanicu pruži priliku da se izjasni o svim bitnim činjenicama.
Naravno, i ja ću da insisitiram na ovom članu 2, odnosno dopuni člana 2, gde se kaže – nadležni policijski službenik može da proceni rizik i izrekne hitnu meru i učiniocu koji nije doveden u policijsku stanicu. Vi kažete da će se u tom slučaju, kada nije priveden, primeniti Zakon o policiji. Da, može da se primeni Zakon o policiji ako je potencijalni učinilac kući ili negde u blizini stana, a šta ako je u bekstvu ili se nalazi negde gde ni policija ne može da ga nađe? Šta u tom slučaju? Ostajemo nedorečeni. Da li ćemo mu posle procene rizika izreći neku hitnu meru u njegovom odsustvu?
Amandmanom smo i poslednji stav 3. promenili i kažemo – pre okončanja procene rizika, nadležni policijski službenici su dužni da obaveste centre za socijalni rad, jer se uglavnom posle nasilja i kobnog završetka, kada je nasilje u pitanju, prozivaju centri za socijalni rad. Nisu oni uvek krivi. Verujte, centri za socijalni rad imaju velike probleme da imaju informacije o eventualno nekom nasilju koje se dešava u porodici, tako da se i oni na razno razne načine dovijaju da imaju podatke o nasilju. Najčešće te podatke ima policija i dužna je da pre donošenja hitne mere, odnosno pre procene rizika i donošenja hitne mere obavesti nadležni centar za socijalni rad, a ne samo da može.

Hvala gospođo predsednice,

Kada se posumnja da postoji neposredna opasnost od nasilja i kada se nasilje prijavi, onda nadležni policijski službenik ima obavezu da prikupi sve informacije i sva obaveštenja, najpre iz svog okruženja, od policije, a ovim prethodnim amandmanom, na prethodni član rekli smo da je dužan da prikupi informacije i od centara za socijalni rad, jer uvek centri za socijalni rad budu nekako u onoj korpi krivi kada se nasilje desi. Onda se u stavu prvom ovog člana kaže da je procena rizika posle prikupljenih informacija dužna da se izrekne u što kraćem roku.

Mislim da je ovo formulacija u što kraćem roku…

Pošto nadležni policijski službenik procenjuje rizik od nasilja i donosi hitnu meru. Pitanje šta je to što kraći rok? Neki policijski službenik će proceniti da je to dva sata, nekome će trebati osam sati, nekome će trebati ceo dan da na osnovu informacija koje je prikupio proceni rizik i donese, odnosno izrekne hitnu meru.
Ja sam ovim amandmanom oročila to vreme na šest sati. Vi, gospođice ministar možete da procenite da li je to kraće, pa možda bude i deset sati, ali bitno je da se oroči vreme u kome je nadležni policijski službenik dužan da proceni rizik i da kasnije izrekne meru.
Kažem vam, nekome će trebati dva sata, a neko će se pozvati na to da tu formulaciju, kraće vreme i na ceo dan, a znate koliko je taj vakum kada se nasilje potencijalno prijavi ili čak šta više, ako se i desi.

Hvala gospođo predsednice, reklamiram Poslovnik član 106. i član 107. Govornik je dužan da govori samo o tački dnevnog reda i naravno povreda dostojanstva Narodne skupštine.
Prethodni govornik je dve trećine svog izlaganja bio van teme, samo nakratko sam negde u sredini našao u temi, a onda ponovo skrenuo i naširoko i nadugačko pričao o nečem sasvim drugom.
I, još nešto sve češće se od strane SNS čuju primedbe na DSS i na vreme kada je ona vodila Vladu Republike Srbije. Gospodo narodni poslanici SNS, vi danas ovde ne biste sedeli da vas DSS nije podržala u predsedničkoj kampanji u drugom krugu vašeg predsednika, tako da treba da nam zahvalite što danas sedite tu i to u tolikom broju. Možda smo se i pokajali što smo to učinili.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovana i uvažena ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege poslanici, poslanici DSS pozdravljaju nameru da se donese zakon o sprečavanju nasilja u porodici, a da li ćemo posle svih ovih debata i koliko će amandmana biti na ovaj zakon doneti dobar zakon, koji će u praksi biti primenjiv i koji će stvarno pomoći da sprečimo nasilje u porodici, to ćemo videti i od toga će zavisiti koliko ćete prihvatiti dobrih amandmana, koje je uglavnom većina ovih poslanika dala, da od toga zavisi da li ćemo i glasati za ovaj zakon.
Rekoše mnogi ovde, kolege i koleginice, da pojava nasilja u porodici do te mere zahvatila srpsko društvo da smo čak izneli ovde i statističke podatke koliko nas naslovnih strana, koliko nas udarnih vesti u udarnim televizijskim emisijama bombarduje stravičnim izveštajima o žrtvama nasilja i o slikama, o fotografijama, da vidimo kako prolaze žrtve nasilja.
Tako da nam se danas čini da mi i nemamo preči zadatak nego da što pre donesemo ovaj zakon i da što pre zakon bude primenjiv u praksi. A podatak da je od 1. januara do, maltene, ovih dana ubijeno najmanje 24 žene, dodatno nas i zabrinjava i obavezuje.
Kada se desi nasilje, najčešće se pitamo ko je tu zakazao. Da li je žrtva bila zaplašena pa nije znala kome da se obrati ili nije smela ili čak nije htela, vrlo često i mnoge žrtve nasilja kriju ili smo tu zakazali svi mi ponaosob, jer vrlo često znamo da se u mnogim porodicama dešava nasilje, ali naše moto je da to nije naš problem, okrenemo glavu i pustimo da to neko drugi reši. I naravno, najčešće kažemo – krive su nadležne institucije koje nisu blagovremeno i pravovremeno reagovale da bi sprečila nasilje i da bi u najgorem slučaju sprečile onaj najteži ishod nasilja.
Dosadašnjim praćenjem postupanja nadležnih institucija kada je nasilje u pitanju mogli smo da primetimo da mnoge institucije ili nisu blagovremeno reagovale ili nisu razmenile informacije o prijavljenom nasilju u porodici, pa imate slučaj da od momenta kada se nasilje prijavi u policiji do centra za socijalni rad do tužilaštva, prođe i nekoliko nedelja, a imate slučaj da se u sudu rešava sudski postupak tek posle godinu dana od učinjenog nasilja.
Vrlo često neprofesionalno ponašanje zaposlenih u nadležnim institucijama, minimiziranje i relativiziranje nasilja u porodici, vrlo često mi nemamo sankcije za takvo ponašanje nadležnih, odnosno zaposlenih i nadležnih institucija tako da vrlo često imamo i kobne posledice nasilja u porodici.
Svi mi vidimo i želimo da cilj ovog zakona bude nulta tolerancija na nasilje i ovaj zakon bi trebalo jasno da odredi šta je čija nadležnost kada su u pitanju državne institucije, državni organi i ustanove koje će se baviti ovim nasiljem. Naravno, prvi i osnovni stup ovde u ovom zakonu predviđena je policija. Oni će biti prvi korak od koga će se ići dalje ka tužilaštvu, ka sudovima i ka centru za socijalni rad.
Predviđena specijalna ili specijalizovana obuka za zaposlene u policiji, tužilaštvu, za zaposlene u sudovima, ne mora da znači da će doneti boljitak. Pogotovo zato što mi ovaj zakon pišemo, a imamo u vidu trenutni kadrovski potencijal, koji ovi državni organi i ove ustanove imaju. Verujte mi, iz prakse, iz centara za socijalni rad, inače centri za socijalni rad su preopterećeni svojim redovnim obavezama, smanjen je znatno u poslednjih godinu dve dana, pa i više, broj stručnih kadrova u centrima za socijalni rad. Oni su opterećeni svojim redovnim obavezama i poslovima, a i tu se usložnjava situacija.
Sličan situacija je i u policiji i u tužilaštvu i u sudovima. Tako da se bojim da zbog kadrovskog potencijala u ovim nadležnim institucijama nećemo napraviti neki boljitak i neki pomak ako ne dozvolimo da se prime novi stručnjaci i novi stručni radnici u svim ovim institucijama.
Samo ću kratko zbog vremena koje imam da se osvrnem na kaznene mere u ovom zakonu.

Poštovana predsednice, reklamiram Poslovnik, član 106. stav 3. - za vreme govora narodnog poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora. Upravo je, dok je izlagao gospodin Lapčević, kolega prekoputa iz srpske narodne stranke, Srpske napredne stranke dobacivao i ometao ga u izlaganju, a vi ga u tom niste opomenuli.

Poštovani predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika član 107. drugi stav, na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku korišćenje uvredljivih izraza. Pogotovo ovde kažem, kolega iz SNS je ovde rekao taj čovek, neki čovek, smatramo da je to uvredljiv izraz za narodne poslanike. Hvala.  

Hvala gospođo predsednice.
Uvaženi ministri i saradnici, koleginice i kolege poslanici, nažalost mi smo ovom objedinjenom raspravom sebi uskratili znatno vreme da razgovaramo i argumentovano potkrepimo svih ovih pet zajmova, jer se Srbija ovim zajmovima zadužuje za milijardu dolara i 244 miliona evra, tako da nama ostaje da u kratkom vremenskom periodu samo se u tezama dotaknemo pojedinih zajmova koji su ovde objedinjeni.
Samo kratko ću da se osvrnem na ovaj zajam od Fonda iz Abu Dabija. Kažete da je ovaj zajam milijardu evra, da će milijarda dolara uglavnom biti potrošena za finansijsku podršku budžeta. Na primedbu mnogi poslanika ovde da treba da znamo za koje će se namene tačno potrošiti ova milijarda, jer ne znamo za koje se tačno namene potrošila i prethodna milijarda, vi ste uglavnom gospodine ministre obrazložili da će dobar deo ovog kredita biti potrošen i da se vrate znatno skuplji zajmovi i krediti do sada uzeti. Koliko će od ovih para ostati i to ste lepo obrazložili kada se bude pravio programski budžet ostati za realne kapitalne investicije koje će biti osnov za ekonomski razvoj Srbije, to ćemo tek videti do 2021. godine.
Ovde ću samo kratko da vam skrenem pažnju na član 4. tačku 3) ovog Predloga zakona – šta je zaloga za ovaj zajam jer se kaže da nikakav spoljni dug nema prioritet u odnosu na zajam po osnovu zaloge nad imovinom zajmoprimca. Tako da mnogo treba da vodimo računa da ako ne budemo u prilici da vratimo ovaj kredit, čime ćemo ga vraćati? Da li zemljištem, da li vodom, da li zemljom, da li banjama? To je vrlo bitno pitanje o kome treba da razgovaramo ili možda našom kompanijom?
Skrenuću vam pažnju i da je ovo privatni fond. Verovatno je to jedan široki aranžman vezan i za „Beograd na vodi“ i za „Er Srbiju“ i za kupovinu zemljišta koji će se proširiti na ko zna koje još bogatstvo Srbije koje će doći ovde, vaši prijatelji iz Arapskih Emirata da pokupuju.
Zašto u ugovoru ne stoji valuta dolar ako stalno spominjemo da je to milijarda dolara, nego stoji dirham? Vi kažete da nema bojazni zbog stabilnosti njihove valute koja je godinama unazad stabilna, nema bojazni da će nam se ovaj kredit, odnosno glavnica ovog kredita kroz vreme kada treba da počnemo da ga vraćamo znatno povećati.
Prosto navodim napomenu da pitanje koliko će biti stabilna njihova valuta i vi najbolje znate od čega sva ta stabilnost zavisi. Kod ovog zajma na još nešto treba da se obrati pažnja, arbitraža. Arbitražni tribunal čini jedan naš predstavnik, jedan predstavnik fonda i treći ako se zajedno dogovorimo. Ako se za 60 dana ne dogovorimo njega imenuje generalni sekretar arapske lige pa je to 2:1 za arapsku stranu.
Kratko kod zajma za mala i srednja preduzeća. Tačno je da brojka od 350.000 malih i srednjih preduzeća i 850.000 radnih mesta sama za sebe govori da mala i srednja preduzeća treba da budu temelj budućeg razvoja Srbije, ali da li će ovih 150 miliona evra koje uzimamo biti samo za poslovne banke, jer ko će davati kredit, davaće poslovne banke pod uslovima koje one odrede. Da li će na kraju mala i srednja preduzeća opet ostati uskraćena da dođu do ovih sredstava? Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Koleginice i kolege poslanici, moje prvo pitanje je upućeno gospodinu ministru Vujoviću. Da li znate da je većinski vlasnik AIK banke a.d. gospodin Miodrag Kostić i njegove firme u nastojanju da postane stopostotni vlasnik ove banke, i to naravno kupujući akcije malih akcionara znatno ispod knjigovodstvene vrednosti, odnosno po ceni od 1.800 dinara, umesto po ceni od 5.555 dinara?
U jednom momentu, Privredni sud u Beogradu je zaustavio ovu kupovinu akcija malih akcionara po ovako ponižavajućoj ceni. Međutim, ta nastojanja su i dalje u toku.
Kako većinski vlasnici obaraju cene akcija relativno dobrih, u ovom slučaju, banaka? Tako što uz pomoć insajdera iz Vlade, iz NBS, iz Centralnog registra za HOV utvrđuju cene dva do tri puta niže od tržišne i na taj način omogućavaju uglavnom tajkunima da dođu do akcija.
Na isti način je, molim gospodina ministra da proveri, i EPS, državno preduzeće, prodao svoje akcije u AIK banci, i to 316.927 običnih akcija po ceni od 1.740 dinara i prodajom 145.588 prioritetnih akcija po ceni od 954 dinara, što je suprotno odluci Vlade Srbije da državna preduzeća prodaju svoje akcije, prodalo vrednost akcija za šest miliona, a vrednost tih akcija je 20 miliona evra. Da li će neko od rukovodstva EPS-a odgovarati za tu štetu nanetu državnom preduzeću?
Drugo pitanje je takođe vezano za bankarstvo. Prošlo je četiri godine od likvidacije i gašenje Agrobanke. Privatna imovina akcionara ove banke je prelivena u džepove tajkuna bliskih vlasti i tada, verovatno, pojedinih političara. Kada će se vratiti imovina akcionarima Agrobanke i kada će oni biti obeštećeni?
Treće pitanje je upućeno takođe ministru finansija. Danas počinje sledeća runda pregovora sa MMF-om i jedna od tema biće i jedina srpska domaća banka – banka Poštanska štedionica. Naravno, njena finansijska konsolidacija do kraja godine treba da usledi. Najstarija banka koja trenutno ima 114 ekspozitura, dva miliona klijenata i 1.500 zaposlenih posle preuzimanja i klijenata i depozita propalih domaćih banaka - Privredne banke Beograd, Agrobanke, Univerzal banke, Razvojne banke Vojvodine, naravno da je opterećena i da joj je kapitalna adekvatnost znatno ispod dozvoljene. U ovom momentu nema formalnih razloga za privatizaciju, ali postavljam pitanje – da li će država i ovoga puta, iz budžeta Republike Srbije, parama poreskih obveznika, konsolidovati ovu banku i na taj način je pripremiti za privatizaciju?
Četvrto pitanje namenjeno je ministru privrede, gospodinu Kneževiću, do kada mislimo da izdvajanjem subvencije iz budžeta Republike Srbije i davanjem istih stranim kompanijama znatno otežavamo poslovanje domaćim kompanijama i da li je istina da će se iz budžeta izdvojiti 4,4 miliona evra i dati britanskoj IT kompaniji „Endava“, naravno, uz tvrdnju da će stvoriti preko 300 radnih mesta i isto toliko uposliti radnika? Po mišljenju domaćeg IT sektora, uglavnom će se domaći IT stručnjaci, koji su inače deficitarni kod nas, samo preliti u strane kompanije koje će biti nelojalna konkurencija domaćim kompanijama i na taj način ćemo znatno oštetiti domaći IT sektor. Hvala.

Hvala gospođo predsednice.
Poštovani i uvaženi gospodine ministre i saradnici, poštovane koleginice i kolege poslanici, koliko je hitna bila ova tačka dnevnog reda govori i u hodu promenjen dnevni red ove Druge sednice našeg zasedanja.
Najpre smo dobili saziv da će biti samo jedna tačka dnevnog reda, a onda se dopunila sa još par tačaka i između ostalih je i ova tačka dnevnog reda koja je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o izmeni sporazuma između Vlade RS i Vlade Republike Azerbejdžan o zajmu za finansiranje deonice na Koridoru 11, a relacija Ljig – Bojkovci – Takovo – Preljina.
Sporazum o ovom zajmu, kako kaže i ministar potpisan je u februaru mesecu 2012. godine. U aprilu mesecu, a stupio je na snagu 4. ili 3. maja 2012. godine, sporazum, odnosno ugovor o izvođenju radova između investitora Koridora Srbije i azerbejdžanske firme „Azbrit“ potpisan je 7. aprila 2012. godine.
Ovim novcem finansira se 40 kilometara na deonici Koridora 11 i ukupna vrednost radova je projektu 308 miliona dinara, a vrednost, odnosno iznos zajma je 300 miliona dinara.
Četrdesetosam meseci je bio rok za korišćenje, odnosno raspoloživost za povlačenje ovih sredstava i istekao je u maju ove godine. Mi vidimo da je zahtev prema Republici Azerbejdžan za produženje roka raspoloživosti, samim tim i korišćenje ovih sredstava podnet tek u aprilu i maju mesecu ove godine. Vlada i resorna ministarka za koju ja izjavljujem žaljenje što nije ovde, jer bi uglavnom sve ove kritike i primedbe išle na račun tog ministarstva i na račun nje kao ministarke u tom ministarstvu.
Zašto se kasnilo, moramo to da podvučemo, zašto se kasnilo sa podnošenjem zahteva za produženje ovog roka korišćenja? Zašto to nije urađeno već u februaru ili martu mesecu i da li su sve to odložili vanredni parlamentarni izbori i naravno čekanje i formiranje nove Vlade? Čiji je to propust? Da li je to propust ministarke, resornog ministarstva ili cele Vlade i zašto se samo neke greške koje se možda pojave prepisuju samo podizvođačima koji su uglavnom domaće firme? A onda se ovih dana i nedelja ova tema oko deonice Ljig-Preljine seli na naslovne strane novina i uglavnom se sa kritikama obraćamo, odnosno od strane ministarke pogotovo, da je za kašnjenje radova i za probijanje roka da su uglavnom krivi domaći podizvođači, kao što je recimo firma „Planum“ koja je, mislim, jedna od većih podizvođača i kod ove azerbejdžanske firme.
Naravno, usledila je reakcija gospodina premijera i još uvek gospođe ministarke da radovi moraju biti gotovi do kraja oktobra kada će se svečano preseći vrpca na ovoj deonici. Gospodine ministre Vujoviću, pošto gospođa ministarka Zorana nije ovde, kako mislite da rokovi gradnje mogu da se poštuju i treba da se poštuju, a da se ne poštuju rokovi plaćanja izvedenih radova. Kako reče i moj kolega, izvedeno je skoro 98% radova, nadam se da će ovih 2% biti završeni do kraja oktobra meseca. Izvođač radova, azerbejdžanska firma i naši podizvođači, od februara meseca ove godine nisu dobili ni jedan dinar po privremenim situacijama koje su ovi isporučili.
Ako znamo da su naše domaće firme gradile i mostove, i tunele, i deonice zemljanih radova, i kompletnu elektriku na ovim deonicama, kako ste mislili da će oni te radove isfinansirati. Imamo situaciju da se i azerbejdžanska firma, da je povlačila kreditne linije kod svojih poslovnih banaka u iznosu od preko 20 miliona dinara, da su i naši podizvođači radova morali da se kreditno zadužuju u iznosu od preko 5 miliona dinara ne bi li ispoštovali dinamiku izvođenja radova i ne bi li ispoštovali pre svega ugovorne obaveze.
Vi ovde u obrazloženju kažete i vi ste sada ministre rekli, da je povučeno skoro 80% od odobrenog zajma, znači, to je nekih 240 miliona, zašto te pare nisu uplaćene izvođačima radova i podizvođaču radova. Ako pođemo od toga da će po otvaranju radova proći još godina dana da se ova deonica tehnički primi, a okončana situacija može da se uradi tek kada se tehnički primi deonica, onda možemo svi da izračunamo koliko će meseci da ne kažem i godina proći kada će izvođač i podizvođač radova uzeti svoj novac za određeni posao.
Poštovana gospodo iz ministarstva da li ste vi svesni kao što smo mi svesni da se naše građevinske firme koje su decenijama unazad bili kičma privrednog razvoja Srbije, koje su uvažene i tražene i na stranom građevinskom tržištu, već godinama unazad, pet, šest, osam godina, marginalizovane, eliminisane, sklanjane, jednostavno nije im se dala prilika da ravnopravno učestvuju i da uzimaju posao na tenderima, jer tenderski uslovi su ih eliminisali. Uglavnom su bili tako sastavljeni da mogu samo međunarodne firme da dobiju poslove, a naše domaće firme ako i ispune uslove, pa su bile prinuđene da formiraju konzorcijume ne bi li svojim referencama zadovoljili tenderske uslove, opet bivaju skrajnuti, eliminisani, pa na tim tenderima opet budu drugi i treći.
Strane firme svojim damping cenama koje idu i do 20, 30% dobijaju posao, najčešće je jedini uslov vrednost izvedenih radova, odnosno vrednost ponuđene cene za izvođenje radova i damping cenama oni dobijaju posao. To je nateralo mnoge naše građevinske firme da takođe idu sa spuštanjem cena ispod realnih, stvarno važećih cena i samim tim pokušavajući da koliko-toliko ravnopravno učestvuju sa stranim izvođačkim firmama i dobiju posao, već pojedu svoju supstancu, već pojedu plate za svoje zaposlene, već pojedu svoju dobit, ali na tržištu se mora opstati.
Vrednost radova samo u putarskoj industriji ili putarskoj operativi na godišnjem nivou je oko milijardu eura. Verovatno je to značajna cifra koja mora da se drži pod kontrolom, gde tokovi novca moraju da budu kontrolisani i zna se ko bi trebao te poslove da dobije.
Evo primera, samo ću dva primera navesti, gde su strane firme bile ispred domaćih firmi iako su naše bile konkurentnije. Na mostu kod Beške za radove od 33,5 miliona evra naša domaća firma „Mostogradnja“ je za pet miliona evra bila jeftinija da tako kažem od austrijske „Alpine“. Svi znamo posao je dobila „Alpina“. „Alpina“ je dve godine produžila ili probila, kako se to u građevinskom žargonu kaže roko izgradnje i onda je tražila za tzv. dodatne ili nepredviđene radove, kako god ih mi to zvali ili vi u građevinarstvu zvali, još 100 miliona eura novca za odštetni zahtev. Šta se tada desilo? Uglavnom je većina stručnog kadra iz „Mostogradnje“, znači, građevinski inženjeri za koje je ovo izazove da rade na jednom takvom mostu, otišla iz „Mostogradnje“ u „Alpinu“. Naravno, svi posle znamo šta se sa „Alpinom“ desilo.
Još jedan primer na Koridoru 10, na deonici Niš-Bugarska, Niš-Makedonija, tada su naše domaće firme sačinile konzorcijum, koliko sam ja informisana tu je „Planum“ sa svojim referencama podigao i ispunio, podigao kriterijume i ispunio uslove za konkurisanje na tom tenderu i naravno opet nije bio prvi i opet nije bio glavni izvođač.
Zahaljujući ovakvom tretmanu domaćih građevinskih firmi, a ja vam to ne govorim, zato što ja tako mislim, to je mišljenje apsolutno svih građevinskih firmi koje koliko-toliko opstaju na našem domaćem tržištu, kao što je, ako mogu, prosto na prste jedne ruke da nabrojim „Energoprojekt“, „Planum“, „Ratko Mitrović“ i to samo niskogradnja, visokogradnje gotovo i da nema.
Kada govorimo o svim ovim problemima trebalo bi da se malo osvrnemo uopšte na stanje putarskih preduzeća danas i na stanje putarske industrije ili putarske privrede uopšte danas. Privatizacijom putarskih firmi, tada državnih putarskih firmi koje su teritorijalno držale Srbiju od Kragujevca, Vranja, Niš, Kruševac, Užice itd, njihovom privatizacijom mi smo imali u jednom momentu da je samo „Nibens grupa“ i Vasa Micić iz Užica držali, odnosno kontrolisali 80% tržišta putarskog.
Naravno, da su tada privatizacijom svih tih državnih putarskih preduzeća novi privatnici automatski dobili, pazite, nikada nije bio raspisan tender za održavanje regionalnih i magistralnih puteva i oni su privatizaciju tih firmi automatski dobili iste te teritorije koje su ranije držale državne firme da održavaju puteve. Samim tim su se bi obezbedili siguran priliv novca za održavanje puteva od puteva Srbije i naravno mogli su koliko-toliko da budu konkurentni, kasnije kod konkurisanja za izgradnju puteva.
Rekla sam malopre da je vrednost, tržišna vrednost ili novac koji se okreće u putarskoj industriji ma nivou od godinu dana milijardu evra.
Mi danas imamo Javno preduzeće „Putevi Srbije“ koji su do osnivanja preduzeća „Koridori Srbije“ bili jedini investitor za izgradnju svih kategorija puteva, od auto-puteva do regionalnih i magistralnih puteva.
Kasnije, da li je bila 2009, 2010. godina vi ćete me ispraviti, osniva se preduzeće „Koridori Srbije“ prosto bez neke putarske, ekonomske logike, više je to ličilo na politički čin da se ova milijarda evra mnogo bolje kontroliše između koalicione Vlade ili stranaka koje su tada činile vlast, pa mnogo je da samo jedna garnitura drži toliko tržište pod svojom kontrolom.
Poštovani gospodine ministre, vi znate da su domaće banke dok su postojale, danas ih više nema nažalost, bile finansijska leđa našoj privredi, a naravno i našoj putarskoj privredi. Znate da danas sve ove naše građevinske firme koje s mukom upinju da opstanu na tržištu nemaju od koga da dobiju garanciju.
Strane banke daju garanciju ili su davale u neko vreme, verovatno posle Nibens grupe i svega što se dešavalo sa nekim našim putarskim firmama, kriterijume su podigle, znate koje sve uslove naše firme treba da ispune i mi više nemamo bankarski sektor, domaći sektor koji će pratiti našu domaću industriju.
I da možda na kraju zaključim, naše građevinske firme o svojim problemima nemaju s kim da razgovaraju. Gospođa ministarka građevine i infrastrukture, kako god se to zvalo i energetike, ali sada smo na ovom fokusu više nema i to opet nije samo moje mišljenje, to je mišljenje struke, više nema stručnog inženjerskog kadra da ume da razgovara sa građevinarima, da ume da razume njihove probleme, da zna terminologiju kojom oni vladaju, da ministarka ne treba da ide na gradilište i da broji mašine i radnike koji su tog dana došli na posao, da ministarka i ministarstvo ima samo upravni nadzor nad ovim poslovima, da o svemu treba da vode računa investitor, to su ovde „Koridori Srbije“, naravno projektant je tu koji je odgovoran za isprojektovanu deonicu, da je za izvođenje i kvalitet radova i rokove u kojima se radovi izvode, odgovoran izvođač radova, pa tek onda i podizvođači radova.
Ali, kada smo već kod izvođača radova i to moram da naglasim, moje su informacije da je azerbejdžanski izvođač radova jako korektan ozbiljan i odgovoran izvođač radova, čak šta više mnogo je korektniji on kao izvođač prema našim firmama, podizvođačima radova nego što je to naše resorno ministarstvo.
Resorno ministarstvo, opet moram da podvučem, ignoriše naše domaće izvođače samim tim što strani kreditori, strani zajmodavci imaju uglavnom uslov da oni izaberu izvođača radova, pa onda izaberu, izvođač radova izabere banku koja ga prati, naši izvođači radova su tu već u drugom planu.
Za podizvođače radova, i to nije samo moje mišljenje, stranim izvođačima radova kada već oni imaju nešto što se zove uslov, nude se firme, domaće firme, osnovane preko noći, bez referentnih lista, bez mehanizacije, bez stručnog kadra, pa onda imamo problem. A nađemo za shodno, konkretno ministarka, da optuži jednu renomiranu firmu koja posluje i opstaje na tržištu 68 godina, da je sagradio tunel koji je za toliko i toliko centimetara niži i da tu ne mogu da prođu kamioni sa visokim prikolicama, što apsolutno nije tačno.
I mediji se time bave eto ko ne valja, ne volja naš izvođač, eto koga treba da pomerimo, pa hajmo domaće izvođače i onda se verovatno ciljano optuže domaće firme da ne bi bile ozbiljni kandidati i ozbiljni izvođači radova na ovim velikim projektima.
Poštovani ministre, nastavili se ovakav odnos prema domaćoj građevinskoj industriji, probudićemo se u Srbiji u kojoj će biti tuđe pare, tuđi izvođači, tuđe banke, tuđe tehnologije a šta će biti naše ne znam, verovatno samo naša najamna radna snaga. Hvala.

Poštovana gospođice ministar i saradnici, koleginice i kolege poslanici koliko je ovoj Vladi smanjenje budžetskog deficita i fiskalna konsolidacija imperativ, a ja bih rekla i opsesija, jer se u poslednjih par meseci govori kao o najvećem dostignuću rada ove Vlade unazad  par godina, govori pre svega i ova prva tačka dnevnog reda Prvog jesenjeg zasedanja, izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava.
I ni manje ni više, tim zakonom ćemo uzeti, odnosno smanjiti prihode lokalnim samoupravama, više puta smo to čuli i juče i danas za 4,8% milijardi dinara i to preneti republičkom budžetu i to kroz samo dve stavke - brisanjem prihoda od poreza na nepokretnosti uz obrazloženje da će se to regulisati drugim zakonom i ono što je mnogo važnije uzimanjem, odnosno smanjenjem prihoda od poreza na zarade za gradove sa 80% na 77% za opštine sa 80% na 74% i za Beograd sa 70% na 66% .
Prva rečenica ili ono prvo što su u obrazloženju dali jeste da je ovo rezultat dogovora sa MMF. Ja bih rekla da to nije vaš dogovor, jer kada se sedne za sto sa MMF, bar u situaciji u kojoj se mi sada nalazimo kao država, nema pregovora, ima uslova MMF i ispunjenja tih uslova.
Mi ne sporimo da budžetski deficit treba da se drži pod kontrolom, ali molim vas na čiji teret treba da se poveća prihodna strana budžeta i ko treba da štedi da bismo smanjili rashodnu stranu?
Ako pogledamo ono što je urađeno u poslednjih par godina, mi smo taj teret prebacili na zaposlene i penzionere smanjenjem plata za 10% i smanjenjem penzija, a svi znamo kolike su plate danas u javnom sektoru 40.000 - 50.000 dinara, pa vas pitam mislite li vi da smo mi danas i visoko obrazovani kadar sveli na siromašne ljude?
Sada na udar i na red dolaze lokalne samouprave. Valjda je najlakše uzeti tamo gde će se najmanje buniti. I sada smo se eto dosetili da treba zakrpiti republičku kasu, državnu kasu sa gotovo celih pet milijardi dinara i to uzeti kome nego lokalnim samoupravama.
I kako to obično biva, najpre se u javnosti izađe kao što je bilo i kod smanjenja plata i penzija da će se smanjiti za 20% ili 30%, da će se ovaj prihod od poreza na zarade smanjiti lokalnim samoupravama za čitavih 50%, pa se naravno svi pobune, a onda se navodno u nekim pregovorima, razgovorima to svede na ovaj procenat koji je sada u Predlogu zakona i onda su svi zadovoljni. Valjda otuda i mlaka reakcija ili gotovo nema reakcija većine gradonačelnika i predsednika opština koji čak šta više hvale potez vas kao ministra i ministra finansija što će se čitavih pet milijardi iz lokalnih samouprava preliti u republičku kasu.
Da li to govori o tome da ti gradonačelnici i predstavnici lokalnih samouprava brinu o svom lokalnom budžetu i o tome kako će zakrpiti i kako će zatvoriti svoja dugovanja ili će slušati svoje centrale i naravno složiti sa svim ovim što je predloženo.
Slažemo se sa tim da finansiranje lokalne samouprave treba da bude sistemski uređeno i vi ste više puta ponovili da izvori finansiranja lokalnih samouprava moraju da budu pre svega predvidivi, moraju da budu dovoljni i moraju da budu stabilni.
To su principi oko kojih čelnici lokalnih samouprava mogu da se slože i da kažu – da, sada možemo da planiramo naše prihode i naš budžet za sledeću godinu. Vi znate da je ovo jesen i da se uveliko vrše pripreme za budžete za narednu godinu, a ne verujem da će biti predvidivi i ne verujem da će biti dovoljni jer će ovim odlivanjem na samom kraju godine, a već zakon će važiti od prvog januara, mnoge lokalne samouprave ostati i te kako u svojim dugovima.
Ovim promenama vi pogoršavate i do sada jako loš odnos u preraspodeli javnih prihoda između Republike i drugih nivoa vlasti, od pokrajine, preko gradova do opština. Vi znate da je to sada negde oko 11-12%, sada ovim izmenama i dopunama zakona taj udeo javnih prihoda prema nižim nivoima vlasti pašće i ispod 10%.
Znate kakva je praksa u zemljama EU, u mnogima je to do 30%, zahvatanje lokalnih samouprava iz ovih prihoda od zarada, a Boga mi, u skandinavskim zemljama taj procenat ide i do 47%.
Vi spominjete nove zakone, nove predloge zakona koji će nadomestiti ovaj iznos prihoda koji uzimate lokalnim samoupravama, pa spominjete porez, odnosno spominjete Zakon o taksama, pa spominjete zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara, ali to je tek nešto što ćemo sačekati. E tu je ono što je kod lokalnih samouprava kada planiraju svoje budžete, prisutna ta nepredvidivost i nestabilnost u samom finansiranju, u samom kreiranju njihovih lokalnih budžeta.
Ja dolazim iz opštine Svilajnac. Opština Svilajnac nije jedna od onih loših đaka koja mnogo više para troši na plate. Mi imamo samo 10% učešća plata u budžetu, a izdaci za kapitalne investicije su nam 20%.
Opština Svilajnac redovno godinama izdvaja za subvencionisanje kamata i za male privrednike i za poljoprivredne proizvođače, izdvaja znatna sredstva za socijalnu politiku, gotovo sve objekte i infrastrukturu smo popravili i uložili pa sigurno preko 500 miliona dinara, samo u prošloj godini. Sigurno ne spadamo u onog lošeg đaka koji mora da se disciplinuje na ovaj način smanjenjem prihoda od poreza na zarade.
A kada smo već kod loših đaka i kod toga koliko su pojedine opštine trošile na plate u prethodnom periodu kada su imale ovaj prihod, ja ću vam samo navesti malu opštinu Rekovac. Oni su posle dolaska SNS na vlast, znači od maja meseca, zaposlili 15 novih radnika na gotovo nepostojeća radna mesta.
Ja vas molim da to proverite. Nisu ispoštovali Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, pa imaju i zamenike zamenika, pa imaju lekara ginekologa koji je sada savetnik veterinarske službe.
Znači, nisu sve opštine ispoštovale i nisu kažnjene. Hvala lepo.