Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici i kolege, dobro je da imamo jedan ovako važan zakon o kome se raspravlja na predlog poslanika. Prosto, to je jedna tema, naša poslanička, imaćemo prilike, mi poslanici, da napravimo jedno rešenje koje će biti dobro, da kroz jednu raspravu, dođemo do onog rešenja, uz usvajanje amandmana, koje će biti najkvalitetnije.
Svedoci smo ovih dana da je borba korupcije počela tamo gde se stalo, negde 2008. godine. Što se DSS tiče, podržavamo borbu protiv korupcije, jer je u ovom trenutku u nacionalnom interesu da se konačno sa korupcijom u Srbiji raščisti, da se ona svede na neku meru koja postoji u svim, da kažem, državama i okruženja i u Evropi, i da mi kao država možemo da kažemo da smo uradili nešto dobro za građane, da smo neke pare uštedeli i da će te pare, umesto u džepove onih koji se bave javnim nabavkama, završiti u socijali, ili onim namenama koje su ovoj državi najneophodnije.
Ono što mora na početku ove rasprave da se konstatuje, to je, po rečima"Transparence International", Vensana Dežera, koji je ambasador EU u Srbiji, stoji da je stepen korupcije počeo da raste krajem 2007. godine, i da je od 2008. godine, pa sve do sada, stepen korupcije u Srbiji rastao iz godine u godinu i to je činjenica, gospodine Đeliću, imaćete priliku posle da razgovaramo i o tome. Znači, to je izjava Vensana Dežera "Transparence International" i te podatke mi ne izmišljamo, to su zvanični podaci koji govore o situaciji u Srbiji.
Srbija je poslednjih godina po stepenu korupcije, padala i padala i došli smo u situaciju da smo jedna od zemalja u regionu koja ima najveći stepen korupcije. To govori i činjenica, da su nas određeni strani investitori, svih ovih godina, zaobilazili i odlazili u druge države upravo ne želeći da ulaze u sistem naših javnih nabavki i birokratskih procedura, koje su obeshrabrivali, već na samom početku, sve one koji su imali interes da u Srbiji ulažu.
Poslednjih godina politika i biznis su, nažalost, postali dve stranice jednog istog novčića i dve strane koje su se upotpunjavale i pravile jedan sistem u kome nije moglo da bude ni pravde, ni pravičnosti. Smatramo da je ovo pravi trenutak, u sklopu borbe protiv korupcije, da se donese jedan ovakav zakon o javnim nabavkama, koje jeste jedno antisredstvo u borbi protiv korupcije, odnosno za smanjenje korupcije i za uštedu para.
Javne nabavke, same po sebi, uvek su bile do sada i uvek će biti izvor u kome će oni koji rade te javne nabavke, naručioci posla, pokušati onima koji vrše te nabavke, da nađu neku rupu u zakonu, da kroz tu realizaciju, ma kako dobrog zakona, učine da se te javne nabavke izigraju i da možda neki mali iznos krene u nekom smeru. S toga ni kao stranka, očekujemo i da kroz ovaj zakon i kroz sve druge zakone, kao i kroz ovaj zakon koji možda neće biti konačan, da ćemo kroz godinu dana možda sesti ovde da razgovaramo o izmenama ovog zakona, da ova skupština krene da prati u ovoj oblasti dešavanja, da se sprovede strategija za borbu protiv korupcije i da, iz godine u godinu, poboljšavamo sistem, kako bi ga prilagodili potrebama građana Srbije i kako bi što više štedeli iz godine u godinu.
Ovaj zakon je sistemski zakon. Prošao je punu javnu raspravu, što je za svaku pohvalu od strane predlagača i prihvaćeno je dosta sugestija tokom javne rasprave.
Ovaj zakon je, da kažem, prvi u sazivu ove skupštine i ove vlasti, da je ušao u proceduru i da je prošao, što bi se reklo, da je odležao, da je prošao sve sugestije i to je dobro. Ovaj zakon je važan, zato što javne nabavke učestvuju sa 12% do 15%, u zavisnosti od godine, u BDP, ili na njih godišnje ode oko 300 milijardi dinara.
Kada su u pitanju javne nabavke, pored tih 300 milijardi dinara koja su ogromna sredstva, znači, od 12% do 15% BDP, ovde svake godine govorimo i prilikom rasprave o budžetu smo govorili o procentima – 1%, 2%, 3% BDP, vidimo koliko sredstava ode samo na javne nabavke i koliko bi značajna bila ušteda u nekom procentu od javnih nabavki, kada bi se smanjila korupcija, koliko bi to bilo osetno za budžet Srbije i za građane Srbije. Ako se ima u vidu koliko su troškovi za socijalna davanja i koliko sredstava treba, da bi se socijalna davanja povećala, gde je to, možda, 1% uštede od BDP kroz javne nabavke, da manje ode u privatne džepove onih koji rade poslove i koji izvršavaju poslove, i to bi bilo za 100% povećanje socijalnih davanja u Srbiji.
To je nešto što mi ovde u Skupštini treba da budemo svesni i da cilj donošenja ovog zakona upravo bude ta ušteda, taj višak sredstava koji će da ostane na raspolaganju građanima Srbije, za one potrebe za koje se kao Skupština izjasnimo i na način na koji Vlada predloži.
Kod javnih nabavki imamo dve vrste problema. Prvi problem je plan javnih nabavki, odnosno celishodnost potreba koje određena ministarstva iskažu za javnim nabavkama. Tu dolazimo u situaciju da se država i ove godine ne ponaša kao štedljiva i kao da shvata uslove krize u kojima se nalazi, već i dalje postoje primeri gde se država ponaša kao, pomalo, neki bahati naslednik.
Imamo slučaj Ratela, gde se 60.000 evra mesečno daje za zakup poslovnog prostora, i to se uzima od privatnog lica, od privatne firme, kao da ne postoji ni jedan prostor u vlasništvu države koji odgovara gospodi iz Ratela.
Imamo situaciju da su izdvojena sredstva da se gradi hala za košarku u Beogradu. Da li je Beogradu potrebna još jedna košarkaška hala? Da se u vrednosti od 155 miliona dinara nabave novi automobili iz Uprave za zajedničke poslove. Znači, to nisu stvari koje su najpotrebnije u trenucima krize, kada građani koji žive od socijalne pomoći i socijalnih davanja, jedva skrpe kraj s krajem, kada je pomoć za decu i dečiji dodaci na nivou od dve-tri hiljade dinara, kada se nema dovoljno da se kupi pakla pelena i pakla vlažnih maramica, mi ćemo da gradimo još jednu košarkašku halu u Beogradu i gospoda iz Ratela treba da plate 60.000 evra mesečno za zakup poslovnog prostora, jer, tobož, njima ništa u Srbiji ne odgovara, osim tog prostora koji su našli i država Srbija nema ni jednu jedinu kancelariju u koju bi oni mogli da se smeste.
Ovde govorimo o problemu celishodnosti određenih stvari koje država nabavlja, a drugi problem koji imamo je problem – kako sprečiti zloupotrebe u postupku javnih nabavki. To je ono što je danas tema ove naše rasprave i način na koji mi kao poslanici možemo da doprinesemo da se jedno zakonsko rešenje, koje je ovde na predlog poslanika, bude što bolje.
Ovaj zakon o javnim nabavkama predstavlja ozbiljan pomak u odnosu na postojeći zakon. Ima dosta novih i kvalitetnih rešenja. Ono što bi hteo da pomenem kao dobro rešenje je da imamo mnogo bolju definiciju naručioca posla, da će Vlada praviti spisak naručioca, što je jako dobro, da početkom godine svi znamo koja su pravna lica, koje su državne firme, koji organi su u obavezi da sprovode postupak javnih nabavki. To će Vlada doneti na početku godine, što je jako dobro.
Takođe, ono što je jako bitno je da će biti manje formalizma prilikom odbijanja ponuda. Do sada su, s obzirom da su, da kažem, u dobroj meri neki tenderi bili namešteni za razne izvođače, ponude su odbijane zbog najbesmislenijih stvari. Bukvalno, zbog jednog zareza, zbog jednog slova, zbog jednog broja koji je izostavljen, poništavani su tenderi. To je bila neka funkcija strogog formalizma. Tada se u zakonu uvodi termin – bitni nedostaci ponude i manji je formalizam prilikom odbijanja ponude. Znači, odbijanje ponude će se svesti samo na suštinske nedostatke, što je jako dobro i jako kvalitetno. Imali smo veliki broj ponuda koji su bili odbijani ne zbog suštinskih nedostataka, nego zbog toga što je neko našao neki zarez, ili se trudio da nađe neki zarez koji fali, da bi tu ponudu odbio i da bi je dobio onaj kome je ponuda namenjena.
Povećava se transparentnost postupaka, što je jako bitno u ovom zakonu. Imamo restriktnije definisanje, aneksiranje ugovora, o čemu je gospodin Arsić već pričao, tako da će se umesto 25% dodatnih radova na osnovu jednog ugovor, što smo imali do sada raditi, će se svesti na 15% i svešće se da najviše u roku od dve godine od zaključivanje ugovora. Sad imamo slučaj da postoje ugovori koji su na snazi 20 godina, a da se svake godine dopunjavaju sa novih 25% u toku godine, što je, priznaćete, potpuno ne prihvatljivo i ne logično i to je jedna situacija koja postoji. Naravno, ovaj zakon je prilika da se sa takvom praksom prestane.
Znači, imamo uređenje javnih nabavki male vrednosti, mnogo transparentniji postupak. Portal Uprave za javne nabavke koji će omogućiti da se potpuno ima uvid u sve javne nabavke. Biće mnogo precizniji postupak, transparentniji, sa mnogo više mogućnosti kontrole nego što je to do sada bio.
Isto tako uvodi se preciznija definicija hitnosti postupka, jer do sada po onome, koliko smo mi imali uvid u podatke, 20% svih javnih nabavki u Srbiji obavi se po hitnom postupku, jer su upravo mnogi koristili hitan postupak da bi zloupotrebili postupak javnih nabavki, da bi prikazali da je nešto hitno, da bi mogli da sprovedu hitan postupak koji nije transparentan, i koji omogućava da se taj posao nekome namesti.
Ovim zakonom i kroz amandmane, mi kao poslanička grupa, ćemo ponuditi predloge kako da se ta hitnost definiše, kako da se dovede u meru da ona ne može da bude zloupotrebljena. Meni je neverovatno da 20% nabavki u Srbiji se radi po hitnom postupku. To samo govori o stepenu na koji način su pronađene rupe u postojećem zakonu da bi oni koji su vršili javne nabavke mogli da javne nabavke namene onima sa kojima imaju prethodni dogovor.
Tako da kroz amandmane daćemo predlog i rešenja i za ovu situaciju. Iskustvo koje imamo za javne nabavke govori da ti koji sprovode javne nabavke se trude da nađu rupu u ovom zakonu kako bi na neki način zloupotrebili ovaj zakon. Ovaj zakon ostavlja mogućnost da se to iskontroliše. Moramo, a i Vlada koja će biti najodgovornija za sprovođenje ovog zakona da kroz mehanizme kontrole koji se uspostavljaju ovim zakonom da omogući da se izvrši maksimalna kontrola sprovođenja postupka javnih nabavki. Ovaj zakona, kao što sam rekao, je jedan od zakona koji je potreban da bi se uspostavila borba protiv korupcije, da bi se korupcija smanjila u postupku javnih nabavki. On nije dovoljan u borbi protiv korupcije. Postoje nadležni državni organi koji rade svoj posao. Demokratska stranka Srbije to podržava. Ono što je važno je da ovim zakonom smanjimo korupciju u javnim nabavkama. Da li će ta ušteda biti, kao što je predsednik Parlamenta rekao, 70 milijardi u prvoj godini, ne znam, ali da bude i 40 ili 50 već je veliki iznos koji može da se preusmeri u neke druge troškove i da te pare ne završe u džepovima nekih drugih, nego da završe u budžetu RS gde im je i mesto.
Ono što kao stranka hoćemo da kažemo je da ovaj zakon pored svih dobrih strana koje ima, kao što smo rekli da je značajan napredak u odnosu na postojeći zakona, da nudi mnogo mogućnosti da se izborimo sa zloupotrebama i korupcijom javnih nabavki, da ima niz novih rešenja koja će moći da pomognu da se javne nabavke sprovode mnogo transparentnije i odgovornije nego do sada, ima i svojih nedostataka. Hteo bih da kažem koju reč i o tim nedostacima. Ima niz nedorečenih instituta koji su pravljeni očigledno u dobroj nameri, ali nisu do kraja definisane nadležnosti i obaveze tih instituta.
Imamo građanskog nadzornika za velike nabavke, gde se u jednom članu govori o obavezama tog nadzornika, gde se kaže da je njegov krajnji domet, da li je to organizacija ili pojedinac koji je stručan u toj oblasti, da može da obavesti medije i da pošalje informaciju nadležnim organima. Građanski nadzornik, ukoliko idemo na to rešenje, mora da ima mogućnosti, ako njega imenuje Uprava za javne nabavke u dogovoru sa naručiocem, da ozbiljno i odgovorno pokrene posao, da njegovo posao ne bude da preko medija se obraća javnosti u svojim primedbama u postupku javnih nabavki, već njemu mora da se da konkretno ovlašćenje, a ne samo da obaveštava nadležne državne organe, već da može da ima neko konkretno rešenje i da može da utiče na sam postupak dodele posla od strane naručilaca izvršiocu posla. To jeste jedan institut koji postoji i u pojedinim državama u okruženju, konkretno u Sloveniji. On se pokazao u nekim situacijama kao dobar, a u nekima loš. Svakako, taj deo nije loš ali ga treba doraditi.
Imamo konkurentni dijalog. To je rešenje koje omogućava naručiocu posla da kroz jedan dijalog za potencijalnim izvršiocima bez previše javnosti izabere ponuđača. Ne znam koliko će to u našim mogućnostima moći da funkcioniše. Razgovarao sam sa kolegama iz Slovenije gde to delo postoji, koji su rekli da su rezultati primene tog dela u Sloveniji prilično tanki i da treba razmisliti na koji način će taj mehanizam biti sprovodljiv kod nas u Srbiji. On ostavlja mogućnost za određene zloupotrebe, nepovišen stepen kontrole i treba imati u vidu da li do kraja ići sa tim rešenjem u našem zakonu ili ostaviti da se kroz one postupke koji su transparentni, javni, a takođe u skladu sa ovim zakonom, da li je to restriktivni postupak ili otvoren, da se zameni konkurentni dijalog.
Ono što je za nas potpuno zaprepašćenje je ovlašćenje Republičke komisije da vodi postupak u Prvom stepenu. Republička komisija je vrlo važan organ koja ima vrlo važne nadležnosti po ovom zakonu i ona će biti jedno glomazno telo koje će kao kapa nadzirati sprovođenje javnih nabavki u Srbiji i to je dobro. Jedna stvar je da imamo Republičku komisiju koja odlučuje o zahtevu za zaštitu prava ponuđača i u okviru iste Republičke komisije postoji Prekršajno veće koje donosi odluku u Prvom stepenu po prekršaju. Oni imaju funkciju Prekršajnog suda. U okviru istog organa se donose dve odluke. Faktički, po nama to nije u skladu sa zakonom, jer ne može u okviru istog organa da se donosi jedna odluka na koju će se posle neko žaliti u okviru tog istog organa. Po nama ovo rešenje nije u skladu sa zakonom i treba videti da se prekršajni postupak prepusti Prekršajnom sudu, i da Prekršajni sud bude Prvo stepeni prekršajni, a u drugom organu da odlučuje isto o prekršaju, da Veće Prekršajnog suda odlučuje o drugom ogranu.
Mislimo da ovo rešenje o jednom organu gde se rešava u dva stepena je potpuno ne prihvatljivo. Imali smo sličan slučaj prilikom Zakona o Visokom savetu pravosuđa, gde je Ustavni sud srušio jedno takvo rešenje koje je postojalo po prethodnom zakonu, gde je Visoki savet pravosuđa odlučivao o izboru sudija i posle ustavne žalbe koji su podnosili Ustavnom sudu tretirao kao prigovore na njihovu odluku i odlučivao po tim prigovorima, odnosno po ustavnim žalbama. To rešenje je palo. Kroz amandmane smo predložili predlagaču da razmisli da li će ostati pri ovome ili će možda prepustiti Prekršajnom sudu da to radi.
Hoću da napomenem ovlašćenje članovima Republičke komisije koji se odnosi u članu 161, koje po nama prevazilazi iz nadležnosti Republičke komisije i zadire pre svega u nadležnost policije finansijske. Ne znam koliko je ovo rešenje u skladu sa Ustavom. Žao mi je što gospodin Cvijan kao vrstan pravnik nije tu da razmenimo mišljenje. Stoji – član Republičke komisije koji sprovodi kontrolu ovlašćen je da izvrši pregled, kopiranje dokumentacije u vezi sa javnom nabavkom, zapečati poslovne prostorije i dokumenta za vreme kontrole, uzme izjave od predstavnika, naručioca i drugih zaposlenih od naručioca. Ako je potrebna posebna pisana izjava, odrediće se rok za dostavljanje izjave Republičkoj komisiji.
Ovo su pečaćenje prostorija, kopiranje dokumentacije, to spada u nadležnost ili finansijske policije ili policije. Ograničenje slobode korišćenja poslovnih prostorija, stana, govori se o pravima na stan. U Ustavu je to kategorija koja je priznata, ali ograničenje može samo na osnovu sudske odluke.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Smatramo da ovo rešenje iskače iz ovog zakona i da daje, završavam za minut, članovima republičke komisije rešenje koje nije u skladu sa Ustavom, jer oni samo na osnovu sudske odluke mogu da plene, pečate i da se uzimaju izjave. Sami članovi republičke komisije nisu ni sudije, ni policajci, niti finansijski policajci, niti imaju odluku suda da ovo rade.
Predložili smo rešenje za ovaj član. Treba razmisliti oko svih tih rešenja i napravimo jedan zakon koji će biti usklađen sa pravnim sistemom naše zemlje, sa Zakonom o prekršajima, sa prekršajnim organima, sa funkcionisanjem drugih državnih organa i napraviti najbolje rešenje koje će pružiti adekvatan okvir da se sistem javnih nabavki što manje zloupotrebljava u obliku korupcije i da što više para uštedimo. Hvala.