Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8509">Dejan Mihajlov</a>

Govori

Gospodin Arsić nije u pravu kada kaže da ćemo mi na ovaj način ostaviti Srbiju bez mogućnosti da uzima, prvo, to nisu subvencionisana sredstva. To su sredstva koje građani Srbije vraćaju. Jeste kamata manja za 1-2%, nego kod komercijalnih banaka, ali da se ne stvori pogrešan utisak da su to donacije. To su krediti koje građani Srbije jednako vraćaju kao i sve druge kredite.
Hoćete li da mi kažete, vi ste pominjali ovde u ovim klupama nabavku autobusa u Beogradu. To je kredit o kome je govorila gospođa Gajić. To je kredit za nabavku autobusa, gde se potpuno isključuje "Ikarbus" iz mogućnosti da on učestvuje na konkursu, da da svoje autobuse. Zašto? Zato što takav postupak koji nametne onaj ko nama ne donira pare. To su pare koje će građani Srbije vraćati. Da li će Beograđani, da li će iz budžeta Republike Srbije? Znači, mi vraćamo te pare, a uslove nam diktira IBRD, po kojima će moći da se javi samo strana kompanija koja će za podizvođače da uzme naše domaće firme koje će da rade na granici rentabilnosti, a zaradu će da uzme neka strana firma koja će ispuniti uslove tog tendera, jer su uslovi tog tendera, koji će se postaviti, kao u ovom slučaju da se isključi "Ikarbus", biti da ima međunarodne reference, da ima godišnji promet preko 500 miliona evra, ako je neki projekat od 100 miliona evra u Srbiji, da ima ovo, to domaće firme, u trenutku kada srpska privreda beleži pad BDP, ne mogu da ostvare.
Doći ćemo u situaciju da će naše firme biti podizvođači stranim firmama koje će da dolaze ovde, da učestvuju na međunarodnim tenderima. Od para koje građani Srbije vraćaju, te pare neće vraćati evropska zajednica ili građani EU, pošto je to kredit od IBRD. Te pare će da vraćaju građani Srbije, a kajmak od tog posla će da skine neka firma iz EU koja će moći da ispuni uslove tog tendera. Ovde ne kažemo da ne treba da se uzimaju sredstva i krediti od IBRD i ostalih banaka, Nemačke razvojne banke, naprotiv, to su povoljni krediti i treba da se uzmu.
Kažemo samo da treba izbaciti član koji kaže da su oni ti koji odlučuju o uslovima tendera i o izboru ponuđača. Tražimo da se izbor ponuđača i postupka sprovede u skladu sa našim zakonom i da naručilac bira ponuđača bez obzira čija su sredstva. To su pare koje mi vraćamo. Te pare neće vraćati Nemci u slučaju Nemačke razvojne banke. Te pare će da vraćaju Srbi, ali će nemačka firma da uzme taj kajmak, taj profit koji će da ostane, a naše firme će da rade za malu zaradu.
O tome govorimo i naša namera je upravo da se omogući da naše domaće firme imaju veće mogućnosti da učestvuju na tenderima kada se Srbija zadužuje i da one mogu da ostvare profit, a ne da taj profit izađe iz Srbije. Znači, krajnje je dobra namera da ostavimo posao srpskim firmama. Hvala.
Pomenuo sam "Ikarbus" i ostaću dosledan tom primeru u ovoj situaciji. Niko ne spori pravo i želju svih nas da država Srbija izgleda bolje i da se uredi. Prosto, to je interes. Mi smo apsolutno za to i država, ukoliko ne može sama neka sredstva da obezbedi, treba da uzme kredit. To je potpuno nesporno.
Ono što je sporno za nas, to je da, recimo, kod nabavke tih autobusa za grad Beograd, EBRD je odredio takve uslove da ni jedan domaći proizvođač, ne samo "Ikarbus", ima i u Nišu proizvođač i u Novom Sadu autobusa, ne može da se javi na taj tender. Uslov tog tendera, po obimu posla, proizvodnji određenog broja autobusa, mogu da ispune samo strane firme. Došli smo u situaciju da ćemo mi parama, koje će građani Srbije da vraćaju, da kupimo autobuse ili od engleske, ili od poljske ili od neke druge firme, a ne od "Ikarbusa". Onda gledamo – koji je interes grada Beograda i koji je interes građana Srbije da nabave 130 ili koliko autobusa iz Poljske, a da ne kupe 130 autobusa iz "Ikarbusa".
To je ono što je naša dilema i zašto smo predložili ovaj amandman. Mi, u stvari, ovde nemamo dilemu. Predlažemo da prihvatite ovo rešenje koje je, po nama, kvalitetnije i koje omogućava ravnopravnost domaćih proizvođača u jednoj utakmici na konkursu, na tenderu sa stranim kompanijama i da ne dozvolimo, vi kao država i mi kao Skupština, da nam EBRD strane banke koje nam daju kredite prave takve uslove da isključuju domaćeg proizvođača. To je, po nama, u ovom trenutku nedopustivo i to je u sukobu sa nacionalnim interesom za koji se mi svi ovde zalažemo, za rast domaće proizvodnje i za oporavak srpske privrede.
Gospodine Đeliću, ono što sam ja čuo, zašto kasni isporuka autobusa, zato što je kasnio avans koji je grad trebalo da uplati za proizvodnju tih autobusa. Zato ti autobusi kasne. To je ono što sam ja čuo iz Skupštine grada i iz "Ikarbusa".
Prosto, ako imamo nameru da se podigne proizvodnja "Ikarbusa", ja se potpuno slažem. Grad je možda trebalo da sedne i napravi sa "Ikarbusom" dogovor – hajde da vidimo šta vama treba da pravite autobuse evropskog nivoa, i da grad, kao što je uložio u PKB, uloži nešto i u "Ikarbus" i to bi bilo jedno rešenje koje bi možda bilo na korist svih.
Ono zašto je propala privatizacija "Ikarbusa", po mom skromnom znanju o toj privatizaciji, "Ikarbus" kada je privatizovan u gradu Beogradu i u drugim gradovima nije imao partnera za prodaju autobusa. Pogledajte u vreme privatizacije koliko je autobusa grad Beograd nabavio u tom periodu i videćete da je nekome stalo da ta privatizacija propadne, zato što su je možda kupili Rusi, a neko iz nekog razloga tada nije želeo da razvija te projekte, tako da treba pogledati. To su one informacije koje smo mi tada imali zvanično i od ruske ambasade i od kompanije.
Ovde možemo da raspravljamo o svim stvarima, možemo sve da otvorimo, nemamo nikakav problem sa tim, ali treba da vidimo na koji način mi najviše možemo da pomognemo domaćoj proizvodnji. Imaćemo kasnije jedan amandman u ovom zakonu u kome će se govoriti o zaštiti domaćih ponuđača na tenderima ili u postupku javnih nabavki. To je naš interes ovde generalno. "Ikarbus" je jedan primer.
Ako nam je svima namera da učinimo nešto dobro za "Ikarbus", za "Neobus", za "Nibus" i za ostale proizvođače autobusa u Srbiji, onda to treba da uradimo i delima, a ne samo rečima.
Gospodine Đeliću, želim da verujem da će grad Beograd otkupiti sve autobuse koje "Ikarbus" može da proizvede i mislim da bi to bila jako dobra odluka, pogotovo što su autobusi koje će grad sada nabaviti skoro duplo skuplji od autobusa koje "Ikarbus" može da proizvede. Hvala.
Po mojim informacijama avans nije dat "Ikarbusu", jer se čekalo da se obezbedi kredit od EBRD, a da oba postupka nekako idu paralelno. To možda negde po vama nije sporno, ali po nama jeste. Trebala su sredstva da budu data i verujem da bi se zaposleni u "Ikarbusu" potrudili da Beograđanima obezbede da se komfornije voze nego što se sada voze.
Prosto, svima nama ovde je u interesu da i ovaj zakon bude dobar i da postupci javnih nabavki budu takvi da se što više spreči korupcije i da se građani, ne samo Beograda, već i u celoj Srbiji bolje voze, kao i da ne samo "Ikarbus", nego i "Nibus" i "Neobus" i sve ostale kompanije dobiju priliku da učestvuju na tenderima i da njihovi autobusi budu u prilici da se voze i po Beogradu i po drugim gradovima Srbije. S toga ovaj naš amandman ima za cilj da upravo svim proizvođačima autobusa u Srbiji omogući da ravnopravno učestvuju na svim tenderima. Ne samo proizvođačima autobusa, već i građevinskoj operativi, ovde je gospodin Dinkić govorio o proizvođačima kablova, o Fabrici kablova u Jagodini, kao i svim drugim proizvođačima.
Ovakva odredba u zakonu prosto isključuje sve domaće proizvođače iz tržišne utakmice i mogućnost da učestvuju u javnim nabavkama. Domaća privreda će pretrpeti određenu štetu zbog toga što ne može da učestvuje na ovim tenderima, već će samo kao podizvođač ili kao neki sitni izvršilac, potrčko, raditi za velike i moćne strane kompanije. Mislim da je to suštinski problem i da o tome moramo da vodimo računa prilikom donošenja i ovih, kao i svih drugih zakona. Hvala.
Dugo čekam repliku, prosto, neumesno je toliko pominjanje narodnog poslanika, našeg kolege i jednog od najozbiljnijih dramskih pisaca, živog u Srbiji, Siniše Kovačevića i njegove porodice, koji su svi vrsni umetnici.
Prosto, u kontekstu se pokušava da se na neki način to stavi u funkciju ove rasprave ovde. Mislim da nije umesno i mislim da bi mnogo bolje poređenje da ste uzeli situaciju u Ateljeu 212 od letos, kada je ceo glumački ansambl protestvovao protiv direktorove samovolje, koji je kršio, kako su oni tada govorili, njihovo pravo da se bave umetnošću, da glume i njihov umetnički izraz. To bi bilo mnogo bolje poređenje nego ovo, jer je tada u toj situaciji, kada su jedni od naših najboljih glumaca koje imamo u Srbiji sada, svi do jednog gotovo stali u to da odbrane svoju profesiju protiv samovolje jednog direktora koji je sam određivao predstave koje će da budu. Delio ih svojim prijateljima, a pri tom je on sam režirao u drugim pozorištima. Došao je do jedne situacije gde se napravio jedan zatvoreni krug i gde su se oni glumci koji apsolutno ne pripadaju nijednoj političkoj opciji, svi pobunili i tražili smenu i razrešenje tog direktora. Dugo su čekali na to, da bi se upravo njima omogućilo da ostvare neko svoje pravo i da glumci budu ti koji će se najviše pitati oko umetničkog programa, koje će predstave da se izvode i na koji način će se raditi.
To ste potpuno u pravu da ne trebaju te ćate, računovođe i svi ostali da se pitaju, već oni koji proizvode kulturu, koji proizvode umetnička dela i koji učestvuju u proizvodnji tih umetničkih dela i koji ih realizuju, trebaju da budu centar ovog amandmana i da se njima omogući na najbolji mogući način da mogu da ostvare svoja umetnička prava.
Samo bih zamolio da Sinišu Kovačevića i njegovu porodicu ne mešamo u ovoj jednoj raspravi, koja je nekada ispod nivoa samog parlamenta, već uzmite primer Ateljea 212, Kokana Mladenovića i celog glumačkog ansambla. Hvala.
Samo hoću još jednom da ukažem na važnost ovog, naizgled sitnog amandmana, odnosno hitnog postupka koji se uglavnom odnosi na neke slučajeve havarije, kao što je pomenuo gospodin Petković. Daću vam primer.
Mi uvodimo građanskog nadzornika za velike nabavke koje su preko milijardu i njih ima otprilike 35 svake godine, što je 35, 40 milijardi od iznosa 300 milijardi koliko su javne nabavke u Srbiji, a 20% javnih nabavki su po hitnom postupku, što je oko 60 milijardi. Sada vidite tu nelogičnost – vi uvodite jednog građanskog nadzornika za velike nabavke od preko milijardu, koje su možda u svom obimu iste kao ove javne nabavke po hitnosti, a ove nabavke po hitnosti, zato što nećete da usvojite ovaj amandman, ne postoji nikakva kontrola. Pa, građanski nadzornik je potrebniji za ove nabavke po hitnosti, jer njima ima 60 milijardi i one se sprovode bez ikakve kontrole, niti Uprave niti Republičke komisije. Onaj ko se žali na ovo, to uopšte ne suspenduje, to se sve završi čas posla i to je najveća siva zona i najveća mogućnost za petljanje, muljanje i korupciju.
Uzimajući u obzir krajnje iskrenu nameru predlagača da se bori protiv korupcije, mene čudi da on nije prihvatio ovaj amandman koji ima, ako ništa drugo, obavezu onih koji sprovode hitne nabavke, naručioca, da obavesti Upravu i da u roku od 24 časa sačeka da se Uprava izjasni, a ako se ne izjasni, da sprovede svoj postupak. Kroz ovaj primer se vidi kolika je ta siva zona hitnih javnih nabavki, da je ona oko 60 milijardi i ona se provlači onako, bez ikakve kontrole, a imamo građanskog nadzornika za velike nabavke na koje se potroši možda 50 milijardi, a to je manje nego na ove. Mi hoćemo tu sve da kontrolišemo, a ovde ćemo da prepustimo da ti koji su naručioci i koji organizuju javne nabavke po hitnosti petljaju i muljaju.
Ako je namera da se izborimo sa korupcijom u svakom segmentu, onda treba prihvatiti ovaj amandman koji će, ako ništa drugo, bar da bude mogućnost da se spreči korupcija u ovoj oblasti. Hvala.
Gospodine Arsiću, s obzirom da smo napisali 27 amandmana, sigurno smo pročitali zakon i videli ovaj stav, ali u tom stavu  ne postoji obaveza Uprave u kom roku će da odgovori, nego stoji na osnovu osnovanosti, znači, tu pre pokretanja pregovaračkog postupka. Mi ovim predviđamo da, to je ono što se zove u pravu ćutanje administracije, da ako Uprava ćuti, postupak može da se nastavi, da ne bi zbog nekoga u Upravi to stojalo, ukoliko dođe do stvarno neke hitnosti. Znači, samim tim teramo Upravu da mnogo efikasnije radi i da u postupcima po hitnosti postupa stvarno hitno.
Svi mi znamo kakva je naša administracija, koliko je troma, pasivna i sama po sebi birokratizovana i sklona korupciji i kroz ovaj postupak hoćemo da nateramo Upravu kroz ovaj rok, koji važi ćutanje administracije, da nateramo Upravu da bolje i efikasnije radi. Stoga smatramo da je naš amandman precizniji od ovoga, odnosno ni jedno ne isključuje drugo, ali ovaj amandman dodatno precizira obavezu Uprave.
Ne vidim da neko treba da ima problem što će se Upravi ostaviti jedan rok od 24 časa da nešto ne uradi. Ako ne uradi, ona će snositi odgovornost samim tim što nije odreagovala pravovremeno ako dođe do nekih nepravilnosti kasnije u postupku hitnih nabavki. Dajte da nateramo te ljude da rade i da zarade svoju platu i, s druge strane, da omogućimo ponuđačima da na neki način mogu da zaštite svoja prava i da ostvare svoja prava u postupku javnih nabavki. Ne vidim da postoji problem i kolizija sa onim što ste vi rekli.
Potpuno je u pravu gospodin Petković o ovome što kaže i prosto, mene su na Pravnom fakultetu učili kada je u pitanju Uprava, da formalizma treba da bude i treba kroz formu da se ograniči mogućnost zloupotrebe u Upravi i kroz ovaj postupak takođe smatram da ova odredba, o kojoj je govorio gospodin Petković, nije nešto što je u koliziji sa onim što vi pričate.
Potpuno mi je neshvatljiva upornost kojom odbijate da prihvatite jedan amandman koji nije u koliziji sa tim što vi pričate. Samo doprinosi da se preciznije definiše obaveza Uprave. Ako je hitno za one koji su poplavljeni, a hitno je i za te uprave da moraju da odreaguju u roku od 24 časa, ako ne i duže, ako ne i kraće. Ne vidim razlog da se ne prihvati ovaj amandman, s obzirom da samo preciznije definiše obavezu uprave i ništa drugo.
Naša namera nije da mi na bilo koji način dezavuišemo bilo koji drugi organ ili bilo koju drugu operaciju koju vi imate na umu. Ne, nego, prosto, mi imamo za cilj da se definiše nadležnost uprave i da se 20% nabavki koje se provlače pod hitno, svedu na ono pravo što jesu, a to su stvarno vanredne okolnosti. Stoga ne vidim razlog zašto ovaj amandman ne bi bio prihvaćen, jer će samo dodatno da poboljša tekst zakona i natera Upravu da efikasnije radi i funkcioniše u trenucima kada je građanima to najneophodnije.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici i kolege, dobro je da imamo jedan ovako važan zakon o kome se raspravlja na predlog poslanika. Prosto, to je jedna tema, naša poslanička, imaćemo prilike, mi poslanici, da napravimo jedno rešenje koje će biti dobro, da kroz jednu raspravu, dođemo do onog rešenja, uz usvajanje amandmana, koje će biti najkvalitetnije.
Svedoci smo ovih dana da je borba korupcije počela tamo gde se stalo, negde 2008. godine. Što se DSS tiče, podržavamo borbu protiv korupcije, jer je u ovom trenutku u nacionalnom interesu da se konačno sa korupcijom u Srbiji raščisti, da se ona svede na neku meru koja postoji u svim, da kažem, državama i okruženja i u Evropi, i da mi kao država možemo da kažemo da smo uradili nešto dobro za građane, da smo neke pare uštedeli i da će te pare, umesto u džepove onih koji se bave javnim nabavkama, završiti u socijali, ili onim namenama koje su ovoj državi najneophodnije.
Ono što mora na početku ove rasprave da se konstatuje, to je, po rečima"Transparence International", Vensana Dežera, koji je ambasador EU u Srbiji, stoji da je stepen korupcije počeo da raste krajem 2007. godine, i da je od 2008. godine, pa sve do sada, stepen korupcije u Srbiji rastao iz godine u godinu i to je činjenica, gospodine Đeliću, imaćete priliku posle da razgovaramo i o tome. Znači, to je izjava Vensana Dežera "Transparence International" i te podatke mi ne izmišljamo, to su zvanični podaci koji govore o situaciji u Srbiji.
Srbija je poslednjih godina po stepenu korupcije, padala i padala i došli smo u situaciju da smo jedna od zemalja u regionu koja ima najveći stepen korupcije. To govori i činjenica, da su nas određeni strani investitori, svih ovih godina, zaobilazili i odlazili u druge države upravo ne želeći da ulaze u sistem naših javnih nabavki i birokratskih procedura, koje su obeshrabrivali, već na samom početku, sve one koji su imali interes da u Srbiji ulažu.
Poslednjih godina politika i biznis su, nažalost, postali dve stranice jednog istog novčića i dve strane koje su se upotpunjavale i pravile jedan sistem u kome nije moglo da bude ni pravde, ni pravičnosti. Smatramo da je ovo pravi trenutak, u sklopu borbe protiv korupcije, da se donese jedan ovakav zakon o javnim nabavkama, koje jeste jedno antisredstvo u borbi protiv korupcije, odnosno za smanjenje korupcije i za uštedu para.
Javne nabavke, same po sebi, uvek su bile do sada i uvek će biti izvor u kome će oni koji rade te javne nabavke, naručioci posla, pokušati onima koji vrše te nabavke, da nađu neku rupu u zakonu, da kroz tu realizaciju, ma kako dobrog zakona, učine da se te javne nabavke izigraju i da možda neki mali iznos krene u nekom smeru. S toga ni kao stranka, očekujemo i da kroz ovaj zakon i kroz sve druge zakone, kao i kroz ovaj zakon koji možda neće biti konačan, da ćemo kroz godinu dana možda sesti ovde da razgovaramo o izmenama ovog zakona, da ova skupština krene da prati u ovoj oblasti dešavanja, da se sprovede strategija za borbu protiv korupcije i da, iz godine u godinu, poboljšavamo sistem, kako bi ga prilagodili potrebama građana Srbije i kako bi što više štedeli iz godine u godinu.
Ovaj zakon je sistemski zakon. Prošao je punu javnu raspravu, što je za svaku pohvalu od strane predlagača i prihvaćeno je dosta sugestija tokom javne rasprave.
Ovaj zakon je, da kažem, prvi u sazivu ove skupštine i ove vlasti, da je ušao u proceduru i da je prošao, što bi se reklo, da je odležao, da je prošao sve sugestije i to je dobro. Ovaj zakon je važan, zato što javne nabavke učestvuju sa 12% do 15%, u zavisnosti od godine, u BDP, ili na njih godišnje ode oko 300 milijardi dinara.
Kada su u pitanju javne nabavke, pored tih 300 milijardi dinara koja su ogromna sredstva, znači, od 12% do 15% BDP, ovde svake godine govorimo i prilikom rasprave o budžetu smo govorili o procentima – 1%, 2%, 3% BDP, vidimo koliko sredstava ode samo na javne nabavke i koliko bi značajna bila ušteda u nekom procentu od javnih nabavki, kada bi se smanjila korupcija, koliko bi to bilo osetno za budžet Srbije i za građane Srbije. Ako se ima u vidu koliko su troškovi za socijalna davanja i koliko sredstava treba, da bi se socijalna davanja povećala, gde je to, možda, 1% uštede od BDP kroz javne nabavke, da manje ode u privatne džepove onih koji rade poslove i koji izvršavaju poslove, i to bi bilo za 100% povećanje socijalnih davanja u Srbiji.
To je nešto što mi ovde u Skupštini treba da budemo svesni i da cilj donošenja ovog zakona upravo bude ta ušteda, taj višak sredstava koji će da ostane na raspolaganju građanima Srbije, za one potrebe za koje se kao Skupština izjasnimo i na način na koji Vlada predloži.
Kod javnih nabavki imamo dve vrste problema. Prvi problem je plan javnih nabavki, odnosno celishodnost potreba koje određena ministarstva iskažu za javnim nabavkama. Tu dolazimo u situaciju da se država i ove godine ne ponaša kao štedljiva i kao da shvata uslove krize u kojima se nalazi, već i dalje postoje primeri gde se država ponaša kao, pomalo, neki bahati naslednik.
Imamo slučaj Ratela, gde se 60.000 evra mesečno daje za zakup poslovnog prostora, i to se uzima od privatnog lica, od privatne firme, kao da ne postoji ni jedan prostor u vlasništvu države koji odgovara gospodi iz Ratela.
Imamo situaciju da su izdvojena sredstva da se gradi hala za košarku u Beogradu. Da li je Beogradu potrebna još jedna košarkaška hala? Da se u vrednosti od 155 miliona dinara nabave novi automobili iz Uprave za zajedničke poslove. Znači, to nisu stvari koje su najpotrebnije u trenucima krize, kada građani koji žive od socijalne pomoći i socijalnih davanja, jedva skrpe kraj s krajem, kada je pomoć za decu i dečiji dodaci na nivou od dve-tri hiljade dinara, kada se nema dovoljno da se kupi pakla pelena i pakla vlažnih maramica, mi ćemo da gradimo još jednu košarkašku halu u Beogradu i gospoda iz Ratela treba da plate 60.000 evra mesečno za zakup poslovnog prostora, jer, tobož, njima ništa u Srbiji ne odgovara, osim tog prostora koji su našli i država Srbija nema ni jednu jedinu kancelariju u koju bi oni mogli da se smeste.
Ovde govorimo o problemu celishodnosti određenih stvari koje država nabavlja, a drugi problem koji imamo je problem – kako sprečiti zloupotrebe u postupku javnih nabavki. To je ono što je danas tema ove naše rasprave i način na koji mi kao poslanici možemo da doprinesemo da se jedno zakonsko rešenje, koje je ovde na predlog poslanika, bude što bolje.
Ovaj zakon o javnim nabavkama predstavlja ozbiljan pomak u odnosu na postojeći zakon. Ima dosta novih i kvalitetnih rešenja. Ono što bi hteo da pomenem kao dobro rešenje je da imamo mnogo bolju definiciju naručioca posla, da će Vlada praviti spisak naručioca, što je jako dobro, da početkom godine svi znamo koja su pravna lica, koje su državne firme, koji organi su u obavezi da sprovode postupak javnih nabavki. To će Vlada doneti na početku godine, što je jako dobro.
Takođe, ono što je jako bitno je da će biti manje formalizma prilikom odbijanja ponuda. Do sada su, s obzirom da su, da kažem, u dobroj meri neki tenderi bili namešteni za razne izvođače, ponude su odbijane zbog najbesmislenijih stvari. Bukvalno, zbog jednog zareza, zbog jednog slova, zbog jednog broja koji je izostavljen, poništavani su tenderi. To je bila neka funkcija strogog formalizma. Tada se u zakonu uvodi termin – bitni nedostaci ponude i manji je formalizam prilikom odbijanja ponude. Znači, odbijanje ponude će se svesti samo na suštinske nedostatke, što je jako dobro i jako kvalitetno. Imali smo veliki broj ponuda koji su bili odbijani ne zbog suštinskih nedostataka, nego zbog toga što je neko našao neki zarez, ili se trudio da nađe neki zarez koji fali, da bi tu ponudu odbio i da bi je dobio onaj kome je ponuda namenjena.
Povećava se transparentnost postupaka, što je jako bitno u ovom zakonu. Imamo restriktnije definisanje, aneksiranje ugovora, o čemu je gospodin Arsić već pričao, tako da će se umesto 25% dodatnih radova na osnovu jednog ugovor, što smo imali do sada raditi, će se svesti na 15% i svešće se da najviše u roku od dve godine od zaključivanje ugovora. Sad imamo slučaj da postoje ugovori koji su na snazi 20 godina, a da se svake godine dopunjavaju sa novih 25% u toku godine, što je, priznaćete, potpuno ne prihvatljivo i ne logično i to je jedna situacija koja postoji. Naravno, ovaj zakon je prilika da se sa takvom praksom prestane.
Znači, imamo uređenje javnih nabavki male vrednosti, mnogo transparentniji postupak. Portal Uprave za javne nabavke koji će omogućiti da se potpuno ima uvid u sve javne nabavke. Biće mnogo precizniji postupak, transparentniji, sa mnogo više mogućnosti kontrole nego što je to do sada bio.
Isto tako uvodi se preciznija definicija hitnosti postupka, jer do sada po onome, koliko smo mi imali uvid u podatke, 20% svih javnih nabavki u Srbiji obavi se po hitnom postupku, jer su upravo mnogi koristili hitan postupak da bi zloupotrebili postupak javnih nabavki, da bi prikazali da je nešto hitno, da bi mogli da sprovedu hitan postupak koji nije transparentan, i koji omogućava da se taj posao nekome namesti.
Ovim zakonom i kroz amandmane, mi kao poslanička grupa, ćemo ponuditi predloge kako da se ta hitnost definiše, kako da se dovede u meru da ona ne može da bude zloupotrebljena. Meni je neverovatno da 20% nabavki u Srbiji se radi po hitnom postupku. To samo govori o stepenu na koji način su pronađene rupe u postojećem zakonu da bi oni koji su vršili javne nabavke mogli da javne nabavke namene onima sa kojima imaju prethodni dogovor.
Tako da kroz amandmane daćemo predlog i rešenja i za ovu situaciju. Iskustvo koje imamo za javne nabavke govori da ti koji sprovode javne nabavke se trude da nađu rupu u ovom zakonu kako bi na neki način zloupotrebili ovaj zakon. Ovaj zakon ostavlja mogućnost da se to iskontroliše. Moramo, a i Vlada koja će biti najodgovornija za sprovođenje ovog zakona da kroz mehanizme kontrole koji se uspostavljaju ovim zakonom da omogući da se izvrši maksimalna kontrola sprovođenja postupka javnih nabavki. Ovaj zakona, kao što sam rekao, je jedan od zakona koji je potreban da bi se uspostavila borba protiv korupcije, da bi se korupcija smanjila u postupku javnih nabavki. On nije dovoljan u borbi protiv korupcije. Postoje nadležni državni organi koji rade svoj posao. Demokratska stranka Srbije to podržava. Ono što je važno je da ovim zakonom smanjimo korupciju u javnim nabavkama. Da li će ta ušteda biti, kao što je predsednik Parlamenta rekao, 70 milijardi u prvoj godini, ne znam, ali da bude i 40 ili 50 već je veliki iznos koji može da se preusmeri u neke druge troškove i da te pare ne završe u džepovima nekih drugih, nego da završe u budžetu RS gde im je i mesto.
Ono što kao stranka hoćemo da kažemo je da ovaj zakon pored svih dobrih strana koje ima, kao što smo rekli da je značajan napredak u odnosu na postojeći zakona, da nudi mnogo mogućnosti da se izborimo sa zloupotrebama i korupcijom javnih nabavki, da ima niz novih rešenja koja će moći da pomognu da se javne nabavke sprovode mnogo transparentnije i odgovornije nego do sada, ima i svojih nedostataka. Hteo bih da kažem koju reč i o tim nedostacima. Ima niz nedorečenih instituta koji su pravljeni očigledno u dobroj nameri, ali nisu do kraja definisane nadležnosti i obaveze tih instituta.
Imamo građanskog nadzornika za velike nabavke, gde se u jednom članu govori o obavezama tog nadzornika, gde se kaže da je njegov krajnji domet, da li je to organizacija ili pojedinac koji je stručan u toj oblasti, da može da obavesti medije i da pošalje informaciju nadležnim organima. Građanski nadzornik, ukoliko idemo na to rešenje, mora da ima mogućnosti, ako njega imenuje Uprava za javne nabavke u dogovoru sa naručiocem, da ozbiljno i odgovorno pokrene posao, da njegovo posao ne bude da preko medija se obraća javnosti u svojim primedbama u postupku javnih nabavki, već njemu mora da se da konkretno ovlašćenje, a ne samo da obaveštava nadležne državne organe, već da može da ima neko konkretno rešenje i da može da utiče na sam postupak dodele posla od strane naručilaca izvršiocu posla. To jeste jedan institut koji postoji i u pojedinim državama u okruženju, konkretno u Sloveniji. On se pokazao u nekim situacijama kao dobar, a u nekima loš. Svakako, taj deo nije loš ali ga treba doraditi.
Imamo konkurentni dijalog. To je rešenje koje omogućava naručiocu posla da kroz jedan dijalog za potencijalnim izvršiocima bez previše javnosti izabere ponuđača. Ne znam koliko će to u našim mogućnostima moći da funkcioniše. Razgovarao sam sa kolegama iz Slovenije gde to delo postoji, koji su rekli da su rezultati primene tog dela u Sloveniji prilično tanki i da treba razmisliti na koji način će taj mehanizam biti sprovodljiv kod nas u Srbiji. On ostavlja mogućnost za određene zloupotrebe, nepovišen stepen kontrole i treba imati u vidu da li do kraja ići sa tim rešenjem u našem zakonu ili ostaviti da se kroz one postupke koji su transparentni, javni, a takođe u skladu sa ovim zakonom, da li je to restriktivni postupak ili otvoren, da se zameni konkurentni dijalog.
Ono što je za nas potpuno zaprepašćenje je ovlašćenje Republičke komisije da vodi postupak u Prvom stepenu. Republička komisija je vrlo važan organ koja ima vrlo važne nadležnosti po ovom zakonu i ona će biti jedno glomazno telo koje će kao kapa nadzirati sprovođenje javnih nabavki u Srbiji i to je dobro. Jedna stvar je da imamo Republičku komisiju koja odlučuje o zahtevu za zaštitu prava ponuđača i u okviru iste Republičke komisije postoji Prekršajno veće koje donosi odluku u Prvom stepenu po prekršaju. Oni imaju funkciju Prekršajnog suda. U okviru istog organa se donose dve odluke. Faktički, po nama to nije u skladu sa zakonom, jer ne može u okviru istog organa da se donosi jedna odluka na koju će se posle neko žaliti u okviru tog istog organa. Po nama ovo rešenje nije u skladu sa zakonom i treba videti da se prekršajni postupak prepusti Prekršajnom sudu, i da Prekršajni sud bude Prvo stepeni prekršajni, a u drugom organu da odlučuje isto o prekršaju, da Veće Prekršajnog suda odlučuje o drugom ogranu.
Mislimo da ovo rešenje o jednom organu gde se rešava u dva stepena je potpuno ne prihvatljivo. Imali smo sličan slučaj prilikom Zakona o Visokom savetu pravosuđa, gde je Ustavni sud srušio jedno takvo rešenje koje je postojalo po prethodnom zakonu, gde je Visoki savet pravosuđa odlučivao o izboru sudija i posle ustavne žalbe koji su podnosili Ustavnom sudu tretirao kao prigovore na njihovu odluku i odlučivao po tim prigovorima, odnosno po ustavnim žalbama. To rešenje je palo. Kroz amandmane smo predložili predlagaču da razmisli da li će ostati pri ovome ili će možda prepustiti Prekršajnom sudu da to radi.
Hoću da napomenem ovlašćenje članovima Republičke komisije koji se odnosi u članu 161, koje po nama prevazilazi iz nadležnosti Republičke komisije i zadire pre svega u nadležnost policije finansijske. Ne znam koliko je ovo rešenje u skladu sa Ustavom. Žao mi je što gospodin Cvijan kao vrstan pravnik nije tu da razmenimo mišljenje. Stoji – član Republičke komisije koji sprovodi kontrolu ovlašćen je da izvrši pregled, kopiranje dokumentacije u vezi sa javnom nabavkom, zapečati poslovne prostorije i dokumenta za vreme kontrole, uzme izjave od predstavnika, naručioca i drugih zaposlenih od naručioca. Ako je potrebna posebna pisana izjava, odrediće se rok za dostavljanje izjave Republičkoj komisiji.
Ovo su pečaćenje prostorija, kopiranje dokumentacije, to spada u nadležnost ili finansijske policije ili policije. Ograničenje slobode korišćenja poslovnih prostorija, stana, govori se o pravima na stan. U Ustavu je to kategorija koja je priznata, ali ograničenje može samo na osnovu sudske odluke.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Smatramo da ovo rešenje iskače iz ovog zakona i da daje, završavam za minut, članovima republičke komisije rešenje koje nije u skladu sa Ustavom, jer oni samo na osnovu sudske odluke mogu da plene, pečate i da se uzimaju izjave. Sami članovi republičke komisije nisu ni sudije, ni policajci, niti finansijski policajci, niti imaju odluku suda da ovo rade.
Predložili smo rešenje za ovaj član. Treba razmisliti oko svih tih rešenja i napravimo jedan zakon koji će biti usklađen sa pravnim sistemom naše zemlje, sa Zakonom o prekršajima, sa prekršajnim organima, sa funkcionisanjem drugih državnih organa i napraviti najbolje rešenje koje će pružiti adekvatan okvir da se sistem javnih nabavki što manje zloupotrebljava u obliku korupcije i da što više para uštedimo. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u ovoj raspravi ponovo imamo udrobljeno više stvari koje su suštinski vezane obe za pravosuđe, ali su suštinski različite. To je Predlog zakona o Krivičnom zakoniku i Zakon o krivičnom postupku i ovo drugo što se odnosi na izbor sudija i na izbor tužilaca. Znači, različite su stvari, tiču se pravosuđa. Mi kroz jednu raspravu moramo da se doteknemo…
(Slobodan Homen, s mesta: Izvinite, da li ste izmenili redosled?)
Imamo jednu raspravu kroz koju moramo da se dotaknemo jednih i drugih stvari i da stavimo sve to u funkciju realnog života i uopšte u funkciju građana.
Za razliku od uvažene koleginice Popović, ono što nju raduje, da je glavni razlog donošenja ovog zakona EU, najsrećniji bih bio da sam video da je glavni razlog donošenja ovog zakona interes građana Srbije. To je ono zbog čega sve ovo moramo da radimo i zbog čega bi trebali da radimo da donesemo ove zakone, da interes građana Srbije bude iznad interesa EU ili nekih drugih koji ne znaju do kraja odnose u Srbiji i ono što je potreba ovog društva.
Naravno da zakoni i usklađivanje ovih zakona sa potrebama društva je nešto što je nama neophodno. Stoga pozdravljamo donošenje i uvođenje nekih novih krivičnih dela, koja se odnose na nameštanje utakmica, na korupciju. To su krivična dela koja svakako moraju da isprate događaje i okolnosti u društvenim odnosima i koja moraju da normiraju pojave koje su evidentne, a to je da postoji nameštanje utakmica, da je korupcija zahvatila sve pore društva i da ona, po samim rečima te EU, na koju se pozivamo, Vensana Dežera, od 2007. godine napreduje u Srbiji, galopirajući da ona ove godine dostiže svoj maksimum.
Mi kao DSS smo kritikovali reformu u pravosuđu koja nije bila reforma, nego jedno opšte nazadovanje u pravosuđu. Na vama je nimalo lak zadatak, da očistite "Augijeve štale" koje su ostale iza vaših prethodnika i da rešite probleme i Visokog saveta pravosuđa i ovo što rešavamo ovim zakonom, nefunkcionisanje Visokog saveta pravosuđa. Imamo sudije koje nisu bile reizabrane, koje su vraćene na posao odlukom Vrhovnog suda i došli smo u situaciju da naša nazovi reforma pravosuđa bude tema i Saveta Evrope i Evropske komisije, koji su nama sugerisali da se ta reforma zaustavi i da se vrati tamo gde je bilo pre te reforme i da krenemo sa onim izmenama koje će doneti neku korist ovoj državi.
Očekujemo da se vi naredne godine ozbiljno pozabavite i Visokog saveta pravosuđa i mrežom sudova i uopšte da se napravi jedan novi sistem koji će biti usklađen sa potrebama Srbije, a ne sa pohvalama koje očekujemo iz EU, Saveta Evrope i sa nekih drugih mesta.
Nama bi trebao da bude interes da naš pravosudni sistem prilagodimo interesima i potrebama građana Srbije i države koju treba da gradimo i ovim krivičnim delima koja uvodimo i samom organizacijom sudstva, tako da očekujem da svi zajedno rešimo haos koji je ostavljen, koji smo nasledili. U nama ćete svakako uvek imati partnere da pomerimo sa tačke na kojoj smo sada, na bolje ovu situaciju.
Ovo je samo jedan deo problema koji imamo i koji ste nasledili. Malo više vremena posvetiću ukidanju klevete kao posebnog krivičnog dela.
Iskreno se nadam da ste dobro procenili da je sada pravi trenutak da se ukine ovo krivično delo klevete, da se izbriše iz našeg javnog poretka. Verujem da imate dobre procene da je naše društvo dovoljno zrelo i odgovorno za ovakvu meru.
Pretpostavljam da smatrate da je nivo tolerancije i razumevanja na nivou koji može da istrpi nesankcionisanje klevete kao česte pojave u našem društvu.
Za razliku od vas, nisam siguran da je naše društvo na onom stupnju koje može da podnese ukidanje krivičnog dela klevete. Ovo krivično delo nije ukinuto ni u
Velikoj Britaniji, Engleskoj, ni u jednoj drugoj evropskoj državi na čije zakonodavstvo smo se mi kroz istoriju Srbije ugledali, da li je to Francuska, Nemačka, Austrija, Italija. Ono postoji u svim tim zakonodavstvima i očigledno, po nama, postoji potreba da i u Srbiji to krivično delo zadržimo.
Smatramo da ukidanje krivičnog dela klevete bi samo proizvelo dodatne tenzije, vratilo neke tradicionalne načine rešavanja povrede časti i ugleda i obraza i kaljanja obraza, koja postoji kod nas. To bi samo prouzrokovalo dodatno širenje tenzija, netrpeljivosti i vratilo bi pravdu u ruke građanima.
Samo postojanje krivičnog dela klevete deluje i preventivno na one koji smatraju da mogu ili bi posegli za tim krivičnim delom i kazna koja je novčana i kazna sama po sebi, upis da je kažnjen i da je odgovoran i da je kriv za to krivično delo, jeste satisfakcija i jeste prevencija koja je nama neophodna.
U skladu sa preporukama Saveta Evrope, ovo krivično delo smo dva puta izmenili. Prvi put je ukinuta kazna zatvora za krivično delo klevete, a drugi put je ukinuto gonjenje po službenoj dužnosti za klevetu protiv državnih organa. Sveli smo klevetu samo na presudu da je taj neko ko je izvršio klevetu kriv. To je pod jedan. Pod dva, samo na novčanu kaznu koja završava u budžetu Republike Srbije, a ne kao u procesnim stvarima, građanskoj parnici, gde je to satisfakcija onoga ko je tužio.
Posebnost krivičnog dela klevete ogleda se i u tome da jedino kod uvrede i klevete u celom zakonodavstvu teret dokazivanja je na tuženom, a ne na tužiocu. Stavljanjem krivičnog dela klevete u parnični građanski postupak teret dokazivanja bi bio na tužiocu. Znači, tužioc bi morao da dokaže da nije uradio ono za šta ga neko kleveti.
Uzmimo za primer krivičnog dela klevete. Ja kažem da je profesor Petar Perić u svom kabinetu određenoj studentkinji predložio da će joj dati pozitivnu ocenu iz ispita ukoliko ode sa njim da popije kafu posle ispita. Ja to kažem i učinim krivično delo klevete ovim putem, preko sredstava javnog informisanja, što je još teži oblik i taj dotični profesor nema na raspolaganju mogućnost da me tuži za krivično dela klevete, iako svesno znam da taj profesor tog dana nije uopšte bio na fakultetu i ja učinim krivično delo klevete. Profesor nema mogućnost.
On može da pokrene parnicu i u toj parnici treba da dokazuje da tog dana nije učinio to krivično delo, da toj studentkinji nije ponudio polaganje ispita za uslugu da popiju kafu ili već šta drugo, da on nije uradio ništa od onoga za šta sam ga oklevetao, dok nije na meni, kao što je sada predviđeno postojećim zakonom, da ja dokazujem, ukoliko me taj dotični profesor tuži za krivično delo klevete, da je uradio to o čemu sam govorio.
Velika je razlika između ta dva postupka koja se vode sada po Zakonu o krivičnom postupku i po građanskom postupku koji će se voditi, gde je odgovornost na tužiocu da dokazuje da on to nije radio, a ne ovaj koji kleveće, kako sada stoje stvari, da treba da dokaže da je on to uradio.
Mislim da treba pažljivo još jednom razmotriti da li treba izbrisati krivično delo klevete iz našeg zakonodavstva.
Smatramo da je još rano za to, ako to nisu uradile države u kojima je tolerancija, sigurnost na mnogo višem nivou nego što je kod nas, da treba sa tim sačekati neko drugo i bolje vreme kada će se međuljudski odnosi u Srbiji biti bolji i kada će sama svest o tim krivičnim delima biti na mnogo višem nivou, neto što je to sada. Pogotovo, imajući u vidu kada su u Srbiji čast i obraz važniji od materijalne satisfakcije koju će dobiti kroz neki parnični postupak koji jako dugo traje. Za njih je važnije da se proglasi krivim taj neko ko ih je klevetao, nego to da on dobije neku novčanu nadoknadu.
Kada smo kod novčane nadoknade, kroz parnični postupak, ako uzmemo u obzir da izvršitelji, za koje predlažemo da budu zaštićeni ovim zakonom kao sudije i advokati, ako taj izvršitelj koji treba da sprovede odluku, koja je satisfakcija u parničnom postupku za onoga koga je neko kleveta, a on to ne može da sprovede, kakva je onda na kraju, satisfakcija onoga koga je neko lažno optužio da je nešto uradi. On tu satisfakciju na kraju neće ni dobiti.
Za naše ljude je mnogo važnije da nisu važni iznosi i sume koje će dobiti, koje su i ovak male u odnosu na čast i ugled, koji se nekom povredi. Tako da imamo prilike i kroz amandmane i sama Vlada da razmotri da li je pravi način i trenutak da se ukine krivično delo klevete? Prosto treba obezbediti slobodu informisanja i na drugi način, a ne ukidanjem krivičnog dela klevete sa kojim smo se kroz sudsku i pravosudsku praksu, susretali na raznim nivoima, od svađe komšija do toga da klevete ima u medijima.
Razmotrite još jednom. Vidim da kolege iz vladajuće koalicije su za, iz SPS i URS, da se ne briše krivično delo klevete. Pretpostavljam da će oni glasati za ovakav zakon, bez obzira na to što su u raspravi rekli da su protiv, ali većina poslanika smatra da ovo nije pravi trenutak za ukidanje krivičnog dela klevete.
Ono što je takođe važno jeste ukidanje zabrane komentarisanja presude. Slažem se da tajnost podataka iz sudskog postupka ne treba da se iznosi, ali komentarisanje presude pre njene pravosnažnosti, dok je doneta samo prvostepena ili u toku same rasprave, je nešto što nije dobro. Stavlja u neravnopravan položaj sve učesnike u postupku.
Onim učesnicima u postupku za koje se pretpostavlja da su materijalno imućniji, dolaze u poziciju da preko sredstava informisanja i na bilo koji drugi način mogu da zaštite sebe, da naprave medijsku klimu i kroz nju da izvrše pritisak na sam sud. To je nešto što nije prihvatljivo. Ne obezbeđuje svima njihovo Ustavom zagarantovano pravo na sud, na jednakost pred sudom i zato smatramo da treba obezbediti javnost sudskog postupka, da svi budu upoznati sa tim šta se pred sudom dešava, ali ne treba ukinuti zabranu komentarisanja presuda. Naročito ne treba dok je u toku sudski postupak i pre njegove pravosnažnosti. To je jedna mera koja može da doprinese da građani budu neravnopravni pred sudom, gde će se favorizovati oni koji su imućniji, koji mogu sebi da obezbede intervju u nekim novinama, u više novina da štampaju svoje priloge, podneske, pamflete koji će ubeđivati javnost i tako vršiti pritisak na sud.
Tako da treba razmisliti o modalitetima ove mere i ukidanju ovog krivičnog dela i na drugi način obezbediti javnost u postupku. Mi iz DSS pozdravljamo s jedne strane neka krivična dela i namere predlagača Vlade da se reše pojedine situacije i normiraju pojedini odnosi i pojave u društvu kao što su korupcija, nameštanje utakmica i ublažavanje pojedinih sankcija a pooštravanje drugih. Isto tako smatramo da je prerano da se ukine kleveta, da se potpuno ukine zabrana komentarisanja sudskih postupaka i presuda i da treba malo brže poraditi na rešavanju pitanja Visokog saveta pravosuđa, mreže sudova i opšte prilagođavanje celokupnog sudskog sistema, građanima Srbije a ne EU ili nekom drugom, jer mi smo svi ovde zbog građana. Da prilagodimo naš sistem kako bi naša država bolje funkcionisala i više radila u interesu građana i obezbeđivanju njihovih prava i kroz sudske postupke. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine Pastor, hoću da izrazim zadovoljstvo na početku činjenicom da je Skupština AP Vojvodine usvojila amandman DSS na ovaj predlog zakona. Što se nas tiče, time je promenila samo prirodu ovog predloga zakona koji ste vi predložili i dala mu je jedan novi kvalitet. Naš amandman glasi da se javni prihodi i primanja, javni rashodi i izdaci na teritoriji autonomnih pokrajina posebno evidentiraju.
Svrha ovakvog amandmana koji je predložila DSS ima za cilj da se prikažu ukupni prihodi i rashodi pokrajina u Srbiji, a u ovom slučaju govorim o pokrajini Vojvodini, iz razloga da se konačno vidi koliko se šta dobija. Za nas iz DSS nije sporno, još jednom da pomenem, 7% po Ustavu. Jedini put kada su isplaćivana ta sredstva bilo je za vreme Vlade DSS – Vojislav Koštunica, a ne za vreme vlade u kojima ste vi svi zajedno učestvovali u prethodnom periodu kada ste opet zakidali Vojvodinu. To je činjenica. Imamo potrebu da ponovimo da sve primedbe, tužakanja i rasprave koje slušamo ovde, pre svega sami sebe treba da pogledate u ogledalo i u oči i da kažete da ste vi najodgovorniji što ste pokrajinu Vojvodinu doveli u ovu situaciju da dobija manje od tih 7%.
Ovo što sada imamo je jedan kontinuitet koji je nastavljen od onog perioda koji je bio za vreme prošle vlade. Sada očekujete da se stranke koje su činile prošlu vladu i ovu vladu drugačije ponašaju u ovoj vladi nego u odnosu na prethodnu. Oni se potpuno isto ponašaju. Bila je za očekivati jedna ovakva situacija. Na vama je problem što ste vi tada podržavali onu vladu, ovu sada ne podržavate, i ovo je sada prilika za jedan politički sukob i pravljenje jednog političkog problema u situaciji kada se jedan deo vlasti u Vojvodini ponaša potpuno neprincipijelno i neodgovorno. Neodgovorno se ponašao tada, neodgovorno se ponaša i sada. Ako ste tada pristajali da dobijate manje od 7%, zašto sada pravite problem? Motivi su politički, a nije interes građana Vojvodine u prvom planu. Da je interes građana Vojvodine u prvom planu, vi biste se ovako isto ponašali jednako i pre dve, i pre tri godine kada ste dobijali manje od 7%.
Ovo pitanje više nije na terenu Ustava, zakona, ovo je sada priča na terenu politike. Neko pokušava od ovih 7% da napravi ozbiljan politički problem gde se preti da se o Vojvodini neće razgovarati, nego će se pregovarati. Kao da mi nismo u istoj državi i kao da za sve nas ne važi Ustav Srbije, nego neko hoće da se o Vojvodini pregovara. U Srbiji se neće pregovarati o Vojvodini. Mi Vojvođani to nećemo dozvoliti. Vojvodina je deo Srbije i tako će uvek i biti. O Vojvodini se u Srbiji neće pregovarati. Ovo je mesto gde ćemo razgovarati, ali morate biti svesni i da snosite posledice za ono što ste radili u poslednjih par godina, da sednemo svi da se dogovorimo kako ćemo prihode Vojvodine da uskladimo sa Ustavom Republike Srbije. To je ono što je tema i činjenica. Možda ste u pravu kada kažete da stavljanjem ovog zakona, raspravom ili glasanjem o ovom zakonu, posle Zakona o budžetu je potpuno besmisleno.
Potpuno je obesmišljen ovaj predlog zakona koji je morao da bude izglasan, pa makar odbačen ili ne bude usvojen u Skupštini, morao je da bude pre Zakona o budžetu, a ne da glasamo o tome posle kada je potpuno bespredmetno. Mogli smo o ovom zakonu da glasamo pre Zakona o budžetu. Naravno, ne bi bio usvojen ni tada, kao što neće biti ni sada, ali je morala neka procedura i neki redosled koraka da se poštuje. Ovde taj redosled koraka nije ispoštovan, a to ide na dušu većini u vladajućoj koaliciji, ali je moralo pre glasanja o budžetu da se kaže – mi na ovo ne pristajemo, 7% obračunavamo na način kako je to predviđeno budžetom i to je ono što mi prihvatamo.
Ono što smo mi tražili ovim amandmanom, a to je da se utvrde ukupni prihodi i rashodi koje ostvaruju pokrajine, u ovom slučaju pokrajina Vojvodina, od svih prihoda koji se ubiraju na teritoriji Republike Srbije. To je nešto što je za nas osnova da bismo mogli u budućnosti da raspravimo o prihodima Vojvodine. Da smo to imali znali bismo kako se troše sredstva iz Fonda za kapitalne investicije pokrajine Vojvodine, a ne da se izveštaj ove godine podnosi za period od 2006. do 2009. godine, iako je u obavezi svake godine da se podnosi izveštaj. Tu nikakve kontrole i evidencije nema. To su sredstva koja se transferišu u tih 7% iz Republike Srbije. To je jedna stvar.
Druga stvar, upozoravali smo prilikom rasprave na situaciju u Razvojnoj banci Vojvodine. Pokrajinska vlada je ipak donela odluku da se zaduži, da 150 miliona evra skrcka u Razvojnu banku Vojvodine i nakon toga je opet donela odluku o onome što je ministar Dinkić govorio, a na predlog koji je po novom Zakonu o zaštiti finansijskog sistema, da se Razvojna banka Vojvodine prisajedini nekoj drugoj banci. Znači, vi ste uspeli da potrošite pare i da uradite ono što ste mogli da uradite, a da niste potrošili te pare. Nalazimo se u situaciji da imamo jednu vlast u Vojvodini koja nemilice troši pare građana, nemilice ih troši u svrhu ostvarenja političkog cilja stvaranja Vojvodine kao jednog ambijenta koji može da bude na putu za odvajanje od Srbije, stvaranje jednog ambijenta koji vodi ka tome da Vojvodina dobije atribute državnosti.
Ne sprovođenjem odluke Ustavnog suda, Ustavni sud nije rekao da treba ukinuti finansiranje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, nego da pokrajina nema pravo da osniva, a samim tim i da finansira. Vi ćete naći paralelne izvore za finansiranje Vojvođanske akademije nauka. To ne mora da bude iz budžeta. Zavrnućete ruku nekim javnim preduzećima koja će da budu sponzori te akademije. Nismo ništa uradili, doći ćemo u situaciju da ta akademija postoji kao jedna institucija koja predstavlja jedan atribut državnosti pokrajine Vojvodine, što nekome cilj. Nekome je cilj da se pregovara o pokrajini Vojvodini, a ne razgovara. Ovo je mesto gde treba da razgovaramo i o poštovanju odluka Ustavnog suda i o finansiranju Vojvodine i o poštovanju Ustava oko tih 7%, da se utvrdi tačan spisak prihoda i rashoda pokrajine Vojvodine kako bi mi imali uvid kako se te pare troše. Nećemo da odlučujemo o tome. To je na građanima Vojvodine, ali moramo da imamo neki uvid u to kako se te pare troše. To su pare koje idu iz budžeta Republike Srbije i mi kao narodni poslanici, koji usvajamo budžet Republike Srbije, moramo da znamo kako se te pare troše.
Očekujem da, iako ovaj zakon neće biti usvojen, iako je glasanje o njemu usledilo posle Zakona o budžetu, obesmislili ste ovu raspravu sa ovim amandmanima i glasanje o tom zakonu, za narednu godinu svi sednemo i dogovorimo se kako će se tih 7% koje po Ustavu pripadaju pokrajini Vojvodini opredeliti i kako će se ona trošiti u interesu svih stanovnika Vojvodine. To je ono što bi trebalo svima nama da bude cilj i da se napravi jedan bilans prihoda i rashoda i da kao narodni poslanici imamo, ako ništa drugo, bar informaciju kako su ta sredstva raspodeljena i kako se ona troše, jer su to sredstva iz budžeta Republike Srbije. Mi za taj budžet odgovaramo kao narodni poslanici.
Stoga, izražavam zadovoljstvo, jer usvajanje ovog amandmana pokazuje spremnost da se možda nešto promeni u Skupštini Vojvodine, da se usvoji neki plan prihoda i rashoda koji bi omogućio nama, kao poslanicima, da imamo uvid u to.
Mi u DSS nećemo glasati za ovaj zakon, ali očekujemo od vladajuće koalicije, i od Skupštine Vojvodine, i od svih političkih aktera u Srbiji i Vojvodini da o Vojvodini razgovaraju, jer pregovore o Vojvodini nećemo dozvoliti, ali ćemo svakako biti ti koji će tražiti da se o Vojvodini u svakom razgovara i da se nađe rešenje koje je u skladu sa Ustavom i zakonom. Hvala.
Moram da priznam da poređenje sa Rubikonom i sa rimskim legijama možda nije najadekvatnije u ovom slučaju. Po ovom pitanju, vi i mi nemamo spora. Znači, mi se zalažemo da se u skladu sa Ustavom Srbije status Vojvodine uredi i to je ono što je za nas potpuno prihvatljivo. To je ono što smo i vi i mi jedini radili poslednjih godina za vreme naše Vlade. Vi ste kao stranka glasali protiv budžeta kojim nije išlo 7% za Vojvodinu, svih ovih godina ranije, za razliku od vaših koalicionih partnera koji su tada učestvovali u republičkoj Vladi.
To je ono što je za nas prihvatljivo i to je mesto oko koga se i mi i vi slažemo, oko poštovanja Ustava. Taj Rubikon ste vi prešli kada ste doneli Zakon o nadležnostima i Statut Vojvodine koji nije u skladu sa Ustavom Srbije. Mi smo vas tada upozoravali. Odneli smo Ustavnom sudu naše žalbe i Ustavni sud je to potvrdio. Znači, vi ste ti koji ste prvi prešli Rubikon, ne mislim vi lično, nego mislim na vladajuću koaliciju u tom trenutku.
Mi smo sad malo vratili na onu obalu Rubikona Statut Vojvodine i Zakon o nadležnostima Vojvodine, Ustavni sud je vratio. Mislim da u svim ostalim situacijama moramo na jednoj obali svi da stojimo i da situaciju i odnos Vojvodine i Srbije ne treba da se posmatra preko nišana i da vi namećete, ne vi, nego jedan deo stranaka u Vojvodini, nameće da su odnosi vlasti u Srbiji i vlasti u Vojvodini takvi da se mi sada gledamo preko nišana i ko je ko prelazio Rubikon i ko šta radi? Mislim da je to potpuno neadekvatno poređenje i da mi ovde ne govorimo o Rubikon, ni o čemu drugome, već treba da sednemo i da razgovaramo kako ova stvar da se reši.
Mi smo predlagali, imamo Odbor za ustavna pitanja Skupštine Srbije pred kojim može da se pokrene pitanje šta je tumačenje Ustava, odnosno kako se definiše tih 7%. To je ono što treba da počnemo da radimo sad da bismo to pripremili za budžet iduće godine ili za neki rebalans koji će uslediti možda. To treba da bude tema i za to ćete uvek imati našu podršku da se o tome razgovara, da se ne pregovara, da se ne prelazi Rubikon i da se ne gledamo preko nišana jer to ništa dobro neće doneti. To je ono na čemu ćemo mi kao DSS insistirati da se izbegne ta podela, da se izbegnu te podele Rubikoni, reke, jer nemojte od Dunava da pravite Rubikon.
Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poslednjih dana zaposleni "Ikarbus" obijaju pragove raznih institucija po Srbiji, po gradu Beogradu i ovde po skupštini u nadi da će uspeti da dobiju preispitivanje odluke Skupštine Grada Beograda o nabavci autobusa. To je tema koja je prisutna u javnosti poslednjih mesec dana i mi kao stranka u Skupštini Grada Beograda smo prvi inicirali raspravu po ovom pitanju i inicirali da se ta odluka stavi van snage i odluci autobusa po zajmu Evropske banke i BRD.
Naša inicijativa, inicijativa DSS u Skupštini Grada išla je u tome da odluku da od 130,5 miliona evra koji su opredeljeni za nabavku autobusa, a govori se o količini od 400 autobusa na nivou grada u narednih šest godina, koliko će trajati kredit, naravno sa grejs periodom, mi kao stranka smo tražili od Skupštine Grada da se to stavi van snage, prvo što grad nije usamljeno ili pusto ostrvo koje nema nikakvog dodira sa privrednom ekonomijom Srbije, sa državom Srbijom, iz više razloga.
Prvi je taj da ni u jednoj evropskoj ili svetskoj prestonici koja ima svog proizvođača autobusa na ulicama ne viđate, grad neće nabavljati isključivo autobuse strane proizvodnje. Odlukom grada koji je tender za nabavku autobusa raspisao bez odluke o nabavci, a tender je raspisan tokom leta, a tek 8. novembra, naknadno, znači kad su tek otvorene ponude i kad su svi strani ponuđači bili u Beogradu i prisustvovali otvaranju ponuda, grad je doneo odluku da se donese odluka o nabavci autobusa u visini vrednosti za 400 autobusa.
Ono što mi kao stranka, ovom prilikom moramo da kažemo, da je "Ikarbus" kompanija koja proizvodi autobuse, prilično kvalitetne autobuse za naše uslove i za evropske uslove, da su uslovi konkursa napravljeni tako da "Ikarbus" ne može da se javi, već da se otvori prostor da se jave samo strane kompanije, koje imaju veći obim, zato što posluju na većim tržištima u okviru EU. Tako da su nam se javili "Lejland" iz Engleske, iz Poljske, "Volvo" se javio i druge kompanije koje imaju mnogo veća tržišta i učestvuju na tržištu EU.
Znači, grad je sam svojom odlukom isključio najvećeg proizvođača autobusa u Srbiji "Ikarbus", koji ukoliko ne bude dobio deo posla, može da stavi ključ u bravu, jer drugog kupca nema. GSP je doneo odluku da se zaduži, a Grad da bude garant toga, što je suprotno Zakonu o javnom dugu, što je drugi problem, i treće, postupak nabavke autobusa je započet bez odluke Skupštine Grada o nabavci autobusa. Znači, u tri slučaja je prekršena procedura i urađeno je nešto što je potpuno nedopustivo u vremenu krize, kada evo i kroz raspravu o budžetu, i iz svih drugih rasprava se trudimo da svaki dinar pregledamo gde će da ide, okrećemo, preusmeravamo, da Grad donosi odluku da nabavku za 400 autobusa, u vrednosti od skoro 130 miliona evra da za oporavak ili za poboljšanje privrede Poljske, Engleske, Švedske, ili već neke druge zemlje, a da "Ikarbus", naš proizvođač autobusa, ostane bez i jednog evra od tog posla.
Odbornici DSS na Skupštini Grada su insistirali da ovaj posao ne može da se zaključi bez, što je u skladu sa Zakonom o javnom dugu, saglasnosti Ministarstva za finansije, koji treba da da saglasnost za svako zaduživanje, dok je odbornička većina u Skupštini Grada insistirala da se to uradi bez toga, na kraju je ipak doneto, nađeno jedno Solomonsko rešenje da se odluka donese, ali da ona stupi na snagu uslovno, ukoliko Ministarstvo finansija, Uprava za javni dug, pripremi i da mišljenje povodom zaključenja ovog ugovora.
Moje pitanje je namenjeno Ministarstvu finansija, Upravi za javni dug, a to je da li je pripremila mišljenje povodom zaključenja ugovora o zajmu za finansiranje javne nabavke autobusa za JKP u Beogradu u iznosu od 130,5 miliona evra, koje je zatražila odbornička grupa DSS, 13. novembra ove godine? Od tog mišljenja, od tog akta koje će doneti ministarstvo, kao saglasnost na ovo, zavisi da li će radnici "Ikarbusa" ostati bez hleba, bez posla, oni i njihove porodice, i zavisi da li ćemo dozvoliti da se i ovako prezadužen gradski budžet zaduži za još dodatnih 130 miliona evra i time ugrozi normalno funkcionisanje Grada. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, uvaženi ministri, ovim amandmanom predviđeno je da se sa pozicija usluge po ugovoru skine 204 miliona i prebaci na subvencije za stočarstvo u poljoprivredi. Usluge po ugovoru su obično stavka koja se koristi za prikrivene troškove, za zapošljavanje svojih stranačkih kolega, za neke poslove i za neke stvari koje će se obaviti, a koje nisu predviđene u budžetu. O tome je već govorila poslanica Donka Banović pre mene.
To su neka sredstva koja treba ograničiti, jer čim se nešto skriva i neće da se prikaže u budžetu, to je nešto što i nije najneophodnije i što ima potrebu da bude skriveno.
Ono što nama treba u ovom slučaju, to je da se 204 miliona prebaci na subvencije za stočarstvo, što jeste jedna od najperspektivnijih grana poljoprivrede i jedna od najzapostavljenijih grana i delatnosti poljoprivrede u Srbiji.
Stočni fond se godinama smanjuje i kao poljoprivredna zemlja, uvozimo meso, umesto da ga izvozimo, za šta takođe postoji tržište. Pogotovo treba ići u susret primeni SSP, od 1. januara 2014. godine, kada će biti dozvoljen uvoz mleka i svih ostalih proizvoda, bez ikakve kontrole, bez ikakvih zaštitnih odredbi za našu poljoprivredu i za naše poljoprivrednike i u kojima, mi kao država, moramo u ovom trenutku da obezbedimo subvencije, da bi naša poljoprivreda spremno dočekala tu liberalizaciju koja nas čeka potpunom primenom SSP.
Na ovaj način se opredeljuju sredstva koja će omogućiti da ne budemo zavisni od uvoznog mleka, od uvoznog mesa, već da naš seljak i naša poljoprivreda, budu u mogućnosti da budu konkurentna sa stranim proizvođačima i sa stranim kompanijama koje će doći na naše tržište primenom SSP.
Očekujemo da ova vlada pokaže spremnost da neka sredstva koja su opredeljena i u obrazloženju krajnje nemušto definisana, opredeli za neku korisnu stvar, za subvencije u poljoprivredi, stočarstvo, kako bi naš seljak spremno dočekao liberalizaciju koja nas čeka tom nesretnom primenom SSP od 1. januara 2014. godine. Hvala.