Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ovaj zakon najviše okrenut ka Elektroprivredi Srbije, odnosno proizvodnji i prometu električne energije, kratko ću se osvrnuti na probleme Elektroprivrede Srbije, koje je ona imala u periodu do 2001. godine, do dolaska DOS-a na vlast, i u periodu posle 2001. godine, ovih zadnjih tri i po godine.
Do 2001. godine EPS, kao najveći sistem u zemlji, koji ima preko 60 hiljada zaposlenih radnika, imao 23 kompanije u svom sastavu, od čega je bilo sedam proizvodnih kompanija, jedna za prenos, tri površinska kopa, jedna podzemna eksploatacija uglja i 11 distribucija.
Veliki broj zaposlenih je bio balast jedne takve kompanije. Tadašnja vlast je bila svesna tog balasta i tih problema, nije uspevala da to reši, i pored nekih pokušaja da se nekim normativima ograniči prijem novih radnika, odnosno da se taj prijem svede na neku razumnu meru. Prema tim normativima, koji su tada rađeni, procena je da je u EPS-u tada bilo oko 20 hiljada radnika viška.
Drugi problem, koji je EPS kao takav imao u tom periodu, bila je niska cena električne energije, koja je 1997. godine u proseku iznosila 25 para po kilovat satu. To je, u poređenju sa prosečnom evropskom cenom, bilo negde oko 48% u odnosu na tu prosečnu evropsku cenu električne energije. I tada je, doduše, postojao stalni zahtev EPS-a da se ta cena promeni, da se poveća, međutim, tadašnja vlada nije imala sluha za to, jer je tražila stalno od EPS-a da maksimalno iskoristi sve svoje unutrašnje rezerve i takođe je vodila računa o ekonomskom stanju građana Srbije, koji nisu imali mogućnosti da plaćaju više cene struje.
Treći problem, koji je u tom periodu bio dominantan, to je problem remonta. Naime, zbog niskih cena struje EPS nije mogao da izdvoji sredstva koja su bila dovoljna da se remonti obave na kvalitetan način, pa su remonti vršeni samo u onom nužnom obliku. Naravno, to je imalo odgovarajuće posledice.
Četvrti problem su bili izuzetno veliki gubici, kako u prenosnoj, tako i u distributivnoj mreži. U prenosnoj mreži su se kretali oko 3%, a u distributivnoj oko 15%. Još jedan problem, koji bih istakao kao bitan za taj period, to je bio problem velikih potraživanja EPS-a, nenaplaćenih potraživanja, problem koji je verovatno i danas dominantan u EPS-u. EPS nije uspevao da naplati sva potraživanja od potrošača, kako domaćinstava, tako i privrede. Godine 1997. ta potraživanja su se kretala oko milijardu i 300 miliona dinara.
Da nije sve tako crno bilo u EPS-u, želim na kraju da pohvalim EPS u tom periodu pre 2000. godine, za sve ono što je uradio u toku NATO agresije. EPS se tada pokazao kao vrlo stručan, vrlo kvalifikovan i vrlo profesionalan sistem, koji je uspeo da otkloni vrlo brzo i efikasno posledice NATO agresije, odnosno dejstva NATO agresora po objektima Elektroprivrede Srbije.
Kakva je danas situacija u EPS-u? Dolaskom DOS-a na vlast 2001. godine nije preduzeto ništa na restrukturiranju EPS-a, iako je tada bilo nekih najava da će se početi sa tim poslom, pa su pravljeni neki normativi, po kojima je tada procenjeno da u EPS-u ima čak oko 30 hiljada radnika viška. Međutim, osim izvlačenja podzemne eksploatacije iz sastava EPS-a, ništa drugo nije urađeno u tom pogledu.
Dolaskom DOS-a na vlast odmah je višestruko povećana cena električne energije. Od prosečnih 25 para po kilovat satu 1997. godine, došlo se do cene koja se kreće u sledećem rasponu, evo najnovije obaveštenje od 1. jula ove godine, najjeftiniji kilovat sat košta 66 para, to je zelena zona – niža tarifa, a najskuplji kilovat sat košta 9,36 dinara, to je crvena zona – viša tarifa.
Naravno, ovo su cene bez poreza na promet. Ne znam da li je neko izračunao prosečnu cenu koja danas važi u EPS-u, ali smatram da je ta prosečna cena daleko iznad pet američkih centi po kilovat satu. Evo, mogu čak i da to dokumentujem jednim beogradskim računom. Na potrošnju od 74 kilovat sata, račun je, bez poreza na promet, znači, utrošena električna energija plus fiksni deo – 271 dinar, što znači oko četiri dinara po kilovat satu, što je znatno više od pet američkih centi.
I pored ovakve situacije koja trenutno vlada u Srbiji, gde je prosečna cena povećana preko 10 puta za zadnje tri i po godine, ministar tvrdi da nije dostignuta ekonomska cena, odnosno nije dostignut nivo ekonomskih cena, što znači da treba da očekujemo i dalje povećanje cena električne energije.
Sve je to lepo, međutim, ovih dana je beogradska distribucija štrajkovala i na njihovoj poslovnoj zgradi su stajali plakati na kojima piše – štrajk zbog pljačke naroda. I oni sami su shvatili da se radi o pljački naroda i zbog toga su stupili u štrajk.
Što se tiče remonta, treba reći da su remonti u prošloj i pretprošloj godini izvršeni na znatno kvalitetniji način nego što je rađeno ranije, da je to posledica donacija koje su stigle u ovom periodu i kredita koji su uzeti od stranih finansijskih institucija. Ali, ostaje pitanje zašto nismo izvršili te remonte sopstvenim sredstvima, ako je cena već toliko povećana. Gde su te pare utrošene, zašto ih ne možemo izdvojiti za remonte naših kapaciteta.
Ono što mi je takođe privuklo pažnju jeste činjenica da i ovih dana imamo remonte u nekim našim postrojenjima, da su neki strani donatori prisutni. Međutim, pored donacija koje su poslali, oni su poslali i svoje revizore da kontrolišu kako se donacije troše, što očigledno govori o poverenju koje imaju u vas kao rukovodstvo Ministarstva, odnosno kompletnog EPS-a.
Sledeća stvar je pitanje gubitaka u energetskom sistemu. Postavljam pitanje gospodinu ministru, pošto verovatno, po funkciji i prirodi stvari, mora biti upoznat sa tim – kakav je nivo gubitaka danas u prenosnom sistemu i distributivnoj mreži? Da li je taj nivo na onom koji sam malopre pomenuo, iz 1997. godine, ili su gubici umanjeni, što bih pozdravio, ali nemam te podatke.
Takođe, želim da napomenem da je proizvodnja, i pored ovih kvalitetnih remonta koji su izvršeni u prethodnoj godini, 2003. godine bila neznatno veća od proizvodnje 1997. godine. Ukupna proizvodnja u 2003. godini bila je 36 hiljada gigavat sati, a 1997. godine je bila 35 hiljada i 128 gigavat sati, što znači da se radi o vrlo malom, neznatnom povećanju proizvodnje, iako su ogromna sredstva uložena u remonte i, kako vi kažete, da je sistem na znatno višem nivou.
Sledeće pitanje je pitanje nenaplaćenih potraživanja. Ministar je sinoć u emisiji na BK televiziji rekao da sada nenaplaćena potraživanja od privrede i građana, znači domaćinstava, iznose oko 32 milijarde dinara, odnosno po 16 milijardi i tamo i ovamo. Voleo bih da napravimo komparaciju sa onim iznosom koji sam pomenuo za 1997. godinu i videćemo da je realno potraživanje EPS-a sada znatno veće nego što je bilo 1997. godine.
Takođe, treba reći da je dolaskom DOS-a na vlast došlo do diskriminacije potrošača, tako da potrošači u Beogradu plaćaju utrošenu električnu energiju na jedan način, a potrošači u drugom delu Srbije na drugi način.
Evo na primer, ovo je račun kojim se plaća struja u Beogradu. To je račun kojim se plaća po završetku obračunskog perioda za energiju koja je utrošena. Znači ona je stvarno utrošena. U unutrašnjosti sve distribucije, osim beogradske, obračunavaju energiju na drugi način, odnosno tamo potrošači plaćaju akontaciju, pa ako do 15. u mesecu ne platite (možda je to promenjeno, ali je ranije bilo tako) akontaciju za naredni mesec, od 15. se zaračunava kamata. Radi se o diskriminaciji koja nije bila ranije prisutna u Srbiji.
Takođe, dolaskom DOS-a na vlast ukinuta je dnevna niža tarifa, tako da smo sada dobili samo mogućnost da koristimo jeftiniju struju u kasnim noćnim satima, od 24 do 7 sati ujutru, što naravno utiče i na potrošnju, na strukturu potrošnje, ali utiče i na sve nas kao potrošače i građane u Srbiji, i to naravno negativno.
Na kraju, dolaskom DOS-a na vlast pojavila se u Srbiji energetska mafija, predvođena Vukom Hamovićem i Vojinom Lazarevićem, odnosno firmom I-Ef-Ti, koja je, što smo i utvrdili na Anketnom odboru, na nezakonit način trgovala strujom u Srbiji, kupovala, uvozila, izvozila itd. i time oštetila i EPS, i NIS, i državu za ogromne iznose. Naravno, očekujemo da organi, koji treba da preduzmu određene mere, to i učine.
Sada da se vratim na zakon. Ovaj zakon, pored onoga što je pozitivno, to je strategija razvoja energetike, koja se pominje u zakonu, i politika u oblasti energetike, po našem mišljenju ne nudi nešto posebno dobro Srbiji. Zakon je dosta konfuzan i uglavnom je usmeren na rušenje EPS-a kao jedinstvenog tehničko-tehnološkog sistema.
Možda je, čak, u ovu skupštinu trebalo ući prvo sa strategijom razvoja energetike, pa tek onda sa zakonom. Možda bi to bilo pametnije i adekvatnije. Da prvo utvrdimo šta želimo postići u ovoj oblasti u narednom periodu od deset i više godina, pa tek onda da svemu tome prilagođavamo i zakon.
Ovaj zakon razdvaja energetske delatnosti, pa tako sada imamo posebno razdvojene proizvodnju, preradu, prenos, distribuciju, trgovinu, upravljanje prenosnim sistemom, upravljanje distributivnim sistemom itd. Vladi je ostavljena mogućnost da formira od postojećeg EPS-a dva nova preduzeća, ako sam dobro razumeo član 181. Jedno je za prenos i drugo za proizvodnju, distribuciju i trgovinu električnom energijom.
Nejasno je ovde kako će se između distributera i kupca ugraditi trgovac. Naime, u članu 3. pominje se, kada se govori o distribuciji, da je to prenošenje energije preko distributivnog sistema radi isporuke energije, osim snabdevanja. To upućuje da distributer nije onaj krajnji u lancu do kupca i da će između distributera i kupca biti neko drugi. To je trgovac.
Postavlja se pitanje kako će se on ugraditi ako distributer, koji je vlasnik distributivne mreže, ne želi ustupiti svoju mrežu za prenos energije. Ne može se električna energija nositi u paketima ili kofama.
Zakonom su predviđene dve agencije. Agencija za energetiku i agencija za energetsku efikasnost. To je stara priča koja se ponavlja iz vremena DOS-a, kada su se samo osnivale uredbama agencije, a sada se osnivaju zakonom, dok je suština ista.
Međutim, u članu 15. stoji da agencija za energetiku obavlja poslove koji su joj određeni - kao poverene, što znači poverene od strane Ministarstva energetike, odnosno da ti poslovi izvorno pripadaju Ministarstvu energetike. Pa, ako pripadaju tamo, zašto ih Ministarstvo onda i ne obavlja, nego ih prenosi agenciji, odnosno osniva agenciju da bi se ona bavila tim poslovima.
Što se tiče druge agencije, nekada je postojao Savet za racionalno gazdovanje energijom pri Ministarstvu. To je bila ideja nekih vaših koalicionih partnera iz ranijeg saziva. Taj savet nije dao neke efekte, a postojale su i neke direkcije koje su se bavile tim problemima u okviru EPS-a, a pošto se radi o visokostručnim poslovima, moglo je to da se ostavi i dalje pri Direkciji EPS-a, da ona te poslove i dalje radi.
Izneću i nekoliko konkretnih stvari. U članu 2. ne pominje se ugalj kao energent. Sinoć je ministar pokušao da to objasni, da se ne pominje ni nafta, međutim, nafta se pominje. Nafta se pominje kao energent i ovde je trebalo samo ugalj pomenuti kao energent, u članu 2. gde su definisani energenti, odnosno trebalo je reći - pored prirodnog gasa, nafte, trebalo je staviti i ugalj.
Da vas podsetim, ugalj je energent kojim se proizvodi 70% električne energije u Srbiji. I u narednih 50 godina ugalj će biti osnovni energent za proizvodnju električne energije. Ne treba ga tek tako izbaciti iz ovog zakona, da se čak on i ne pominje.
Čini mi se da treba malo više pažnje obratiti na član 79. ovog zakona, odnosno da ga treba korigovati i promeniti. U ovom članu utvrđena je obaveza vlasniku poseda nekretnine na kojoj se nalazi energetski objekat da mora na određen način vršiti održavanje tog energetskog objekta, odnosno da mora uklanjati, kako ovde stoji: drveće ili drugo rastinje oko energetskog objekta ili ispod ili iznad mreže.
Ukoliko on to ne radi, taj posao će uraditi vlasnik energetskog objekta, ali će troškove ispostaviti vlasniku poseda odnosne nepokretnosti na kojoj se objekat nalazi. Molim vas da shvatite - u Srbiji je veliki broj tih objekata na imanjima ljudi koji su stari preko 70 godina, čija deca nisu tu ili su ta domaćinstva napuštena. Ko će izvršiti ovo o čemu se priča u članu 79. Neko se možda nalazi u Kanadi 20 godina i nije tu uopšte.
Do sada to nije bila praksa, bila je obaveza vlasnika energetskog objekta i trebalo bi i dalje to tako da ostane. Zamolio bih vas da intervenišete u ovom članu na taj način. Evo, nisam stigao sve da završim, ali biće prilike da se o detaljima više kaže.