Za razliku od gospođe Mićić, koja nema moralno pravo da interveniše povodom nepravilnostima koje su evidentne, jer je u prethodom periodu sedela na mestu predsedavajućeg Narodne skupštine Republike Srbije i radila isto ono što radi i sadašnje rukovodstvo, u ime poslaničke grupe SRS želim da izrazim nezadovoljstvo zbog načina na koji se ove sednice sazivaju i utvrđuje dnevni red.
Mi iz SRS imamo potpuno moralno pravo, jer smo na te nepravilnosti ukazivali i u ranijem periodu. To se ponavlja i u ovom sazivu. Za ovih 80 dana, koliko Vlada Republike Srbije funkcioniše, možda nijedan predlog nije stigao u redovnoj proceduri. Sve je bilo po hitnom postupku, sve je bilo na brzinu, sve je bilo lišeno mogućnosti da poslanici kvalitetno prouče materijal i daju kvalitetne amandmane.
Takođe, predsednik Narodne skupštine je malopre rekao nešto što nije tačno, što ne stoji, a to je njegovo tvrđenje da smo dobili ovaj zakon pre 20 dana. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o obrazovanju smo dobili u ponedeljak, ne sećam se tačno koji je datum bio, ali je to bilo pre devet dana, a ušao je u Skupštinu 14. maja. Znači, pre 12 dana je primljen od strane skupštinske službe. Sednica je bila zakazana za petak. Znači, od ponedeljka do petka je bilo neko vreme koje je ostavljeno poslanicima da mogu da se pripreme i intervenišu amandmanima, što je izuzetno kratko.
Izgubili smo petak i ponedeljak zbog nagodbi i trgovine među koalicionim partnerima i sada se vrši pritisak, da ne kažem ucene poslanika, da se sve ovo mora završiti do petka u 24,00, kako bi u ovom redovnom zasedanju bilo završeno. Čak se i medijskim putem vrše određeni pritisci na narodne poslanike. To je ono što je sporno.
Poslanici SRS u Odboru za prosvetu su na 2. sednici, pre dva meseca, tražili i zahtevali od Ministarstva, odnosno Vlade Republike Srbije da se izjasni u najkraćem mogućem roku, a to je bilo sedam dana, Odborom je predsedavao gospodin Ljušić, povodom postojećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Hteli smo da znamo tada da li ova vlada podržava postojeći tzv. "Gašin zakon" ili ga ne podržava; da li ima nameru da nešto menja ili ne?
Mi smo želeli promene ovog zakona. Da smo dobili jasan stav onda, mi bismo danas pripremili naš predlog i verovatno obezbedili i većinu u ovoj sali da se on izglasa. Ministarstvo je ćutalo skoro dva meseca i onda su počele u javnosti, u medijima, izjave da će se nešto menjati.
Ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja, koji je pred nama, nije idealno, ni celovito rešenje. Međutim, on je bolji od prethodnog zakona, izvinjavam se gospodinu Kneževiću, moram taj zakon tako da nazivam, jer je znatno kraće, jednostavnije i razumljivije za javnost, bolji je u tome što u znatnoj meri suspenduje onaj "Gašin zakon". To je ono što je bolje i svaki zakon posle onog "Gašinog zakona" verovatno je bolji za građane Republike Srbije.
Najpre ću u nekoliko rečenica da vas podsetim, mada većina poslanika i zna, ali mislim da naša javnost nije potpuno upoznata sa načinom na koji je "Gašin zakon" sprovođen u Srbiji i sa posledicama koje je mogao proizvesti da je duže ostao u upotrebi. Evo nekoliko rečenica. Čak je Eparhija žička Srpske pravoslavne crkve izdala jedno specijalno vanredno izdanje Žičkog blagovesnika, koje je posvetila reformi obrazovanja po Gaši Kneževiću. Citiraću nekoliko rečenica iz ovog Žičkog blagovesnika, zarad javnosti, da se javnost upozna, oni koji ne znaju, koliko su bile pogubne posledice tog zakona.
Citiram: "U toku letnjeg raspusta 2002. godine Ministarstvo prosvete i Vlada Srbije organizovali su kampove za učenike srednjih škola (kako bi se deca, navodno, družila i učila uz igru i odmor). Međutim, po završetku letnjih kampova, počele su u javnost da prodiru vesti o čudnim "radionicama" izvođenim u Sremskoj Mitrovici, na Tari, na Divčibarama. Deca su od strane pojedinih "edukatora" bila podvrgavana ponižavajućim radnjama i raznim bestidnostima.
Ministar prosvete Gašo Knežević je priznao da je u Sremskoj Mitrovici bilo neobičnih pojava. Evo njegove izjave: "U jednom momentu igrali su neku igru "Donesi – donesi" i devojčica, da bi uštedela vreme, umesto da donese grudnjak, što je naloženo, jer sa vremenom donošenja grudnjaka se skupljaju poeni za svoju ekipu, skida taj grudnjak. Vreme trajanja manje od 30 sekundi. Potpuno zatvoreno mesto, nema vojske, nema nikoga, klinci su tu, domah joj dobacuju nešto, ona se oblači i dva muškarca koje je ponela atmosfera takođe se skidaju, isto 30 sekundi ili manje, oblače se, i tačka. U tom momentu, u tih 30 sekundi, niko nije reagovao. Edukatori, profesori, niko nije reagovao.
Ono što lično zameramo niškim nastavnicama jeste što nisu reagovale, ali su, gospodo moja, slikale foto-aparatom. To je pitanje morala, više nego morala devojčice koja je skinula grudnjak". (Na pitanje novinara zašto deca nisu donosila loptu umesto grudnjaka, ministar je odgovorio da u "kampu ima i lopti, pa ima i grudnjaka.")
Primer iz Sremske Mitrovice je najdrastičniji, ali i drugde su se dešavale čudne vežbe. Zanimljivo je napomenuti da su izvođači u edukativnim radionica đacima rado pričali protiv autoriteta profesora i često sprečavali profesore, koji su decu doveli u kampove, da prisustvuju radionicama.
Drugi vrlo upečatljiv primer Gašinih edukativnih radionica je scenario za obradu nastavne jedinice o svetom Savi, primenjen u sedmom razredu Osnovne škole "Braća Ječmenica" u Užicu. Jedna grupa učenika je imala zadatak da napiše intervju sa svetim Savom. Evo kako je ta intervju izgledao: "Kako se danas osećate? – Osećam se mrtvo; Kada se vraćate na nebo? – Prvim JAT-ovim avionom; Ko vam je napravio tu jež frizuru? – Ilija Gromovnik; Gde vam je oreol? – Ostao u mašini za pranje; Šta mislite o prosvetnim radnicima? - Žao mi je što moraju da prose između časova". Ovim sam završio citiranje Žičkog blagovesnika.
Ove i sve druge negativne pojave koje su se dešavale u proteklih nekoliko godina nisu originalne ideje prethodnog ministra Kneževića. On je samo bio oruđe u rukama globalnih ideologa, proizvodnje postmodernog deteta, iza kojih stoji Đerđ Soroš ili Džordž Soroš, kako ga već zovete, mađarski Amerikanac, koji je preko Fonda za otvoreno društvo finansirao mnogobrojne nevladine organizacije u Srbiji, čiji je jedini cilj da unište sve ono što nosi nacionalni predznak, preko raznoraznih seminara i radionica. Cilj je razoriti srpsku tradiciju i kulturu.
Šta se nudi predlogom koji je pred nama? Ovaj predlog, za razliku od onog "Gašinog zakona", nema jasan cilj. To je osnovni njegov problem. "Gašin zakon" je bio jasan, imao je jasan cilj, sa kojim se mi duboko ne slažemo i nismo se slagali prošle godine, ali za razliku od njega, ovaj predlog nema jasan cilj. On je pokušaj kompromisa između "Gašinog zakona", zahteva međunarodne zajednice i nečega što bi trebalo da bude tradicija srpske kulture i srpske nacije.
(Predsedavajući: Da li koristite i narednih 10 minuta?)
Da. Pokušaću u ovih desetak minuta da ukažem na neke osnovne stavove i ideje ovog predloga i da ponudim građanima Srbije i ono što SRS na tom planu želi da kaže.
Prvo, ovaj predlog kao značajnu novinu uvodi nacionalni prosvetni savet. To je novo telo koje zamenjuje tri saveta prema prethodnom zakonu, odnosno postojećem zakonu; naziv je - nacionalni i prosvetni savet, i to je ono što je dobro; dobro je što ovo telo bira Narodna skupština.
Međutim, u ovom predlogu, pored ovog saveta, nacionalno-prosvetnog saveta koji ima mogućnost da formira komisije, stalne i povremene, ovaj predlog predviđa i formiranje zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i za vrednovanje kvaliteta u oblasti obrazovanja, i oni bi bili vladino telo, odnosno vladine ustanove. Znači, njih formira Vlada Republike Srbije. U okviru zavoda, odnosno prvog od ta dva zavoda, formiraju se četiri centra kao obavezna, a omogućene su i druge organizacione jedinice, odnosno razni stručni timovi.
Sve ovo nas navodi na pomisao i na zaključak da se neće ništa učiniti na planu racionalizacije, birokratije, koja je prethodnim, odnosno još uvek postojećim zakonom predviđena.
Na ovaj način, ako ovo sve ovako ostane, opet ćemo imati glomaznu birokratsku strukturu, glomazan aparat, samo prepakovan na malo drugačiji način.
Mi iz SRS se zalažemo da se ovo pojednostavi, da ovi zavodi ne funkcionišu kao posebna ustanova, već da u okviru nacionalnog saveta formiramo stalne komisije koje bi se ovim pitanjem bavile.
Ono što je sporno kod ovog saveta jeste i način izbora članova ovog saveta. Predviđeno je da to radi Skupština i to nije sporno. Međutim, predviđeno je u članu 3. Predloga zakona da predlaganje članova saveta vrše neke institucije, organizacije i udruženja. Faktički, ovim predlogom se nameće obaveza, i to je ono što je sporno, raznoraznim institucijama i udruženjima da moraju predložiti svoje kandidate u ovaj nacionalni savet.
Prosto je neverovatno, jer kako možemo mi nametnuti jednim zakonom obavezu nekome ko nije zainteresovan možda za taj zakon i za tu oblast. Ovde se pominje, pored ostalih, a trebalo bi da budu zainteresovani i recimo Udruženje poslodavaca Srbije. Ne mogu da shvatim kako ovo udruženje može da ima interes i da li ga uopšte ima za oblast obrazovanja, ko ga može prisiliti da kandiduje jednog svog člana u ovaj savet; ili, sindikati koji su reprezentativni u Srbiji takođe treba da se usaglase oko jednog člana.
Gospodo, ti sindikalci se ne mogu saglasiti oko onog osnovnog, mislim na onu osnovnu delatnost, to su prava radnika, ne mogu da se usaglase da stupe u štrajk, a kamoli da se usaglase oko toga ko će ih predstavljati u ovom savetu.
Sledeća stvar na koju želim da ukažem to je položaj organa upravljanja, pre svega, direktora škole. Po ovom predlogu, koji je otišao korak dalje u negativnom smeru u odnosu na onaj prethodni zakon, to je jedna inovacija koja je uvedena ovde, to je ispit za direktora škole.
Postojeći zakon predvideo je obuku direktora škole, a sada se ide dalje, uvodi se ispit, tako da onaj ko želi da konkuriše za mesto direktora mora da položi ispit za direktora škole.
Mi imamo problem, jer se u Srbiji vrlo malo kvalitetnih ljudi prijavljuje na konkurse za direktore. Ako sada usvojimo i ovo na ovaj način, usvajamo jednu obavezu onome ko želi da se kandiduje da mora položiti taj ispit, a u Predlogu zakona stoji da troškove polaganja snosi kandidat koji polaže.
U ovoj materijalnoj situaciji, koja je izuzetno teška za prosvetne radnike, biće vrlo teško pronaći i motivisati kvalitetne ljude da konkurišu za mesto direktora, ako oni imaju obavezu i da plate sve troškove tog ispita, znači, da spreme ispit i da plate sve troškove.
Sa druge strane, šta mu taj ispit donosi: neizvesnost. On mora, da bi konkurisao, da bi se prijavio, da ima taj ispit položen, jer niko i ništa mu ne garantuje da će biti izabran za direktora. Ovo se pravda time što direktor obavlja raznorazne pravne poslove koji nisu stručni iz profesionalne struke i da treba da poznaje raznorazne druge zakone.
Gospodo, ne može direktor završiti pravni fakultet na jednom ovakvom ispitu. Sa druge strane, ako se ne izabere u jednom mandatu, već posle četiri ili osam godina, ko garantuje da će ti propisi biti važeći, a pogotovu sa godinama u kojima je on polagao ovaj ispit.
Mi smatramo da je ovo bespredmetno, da treba izbaciti i da treba ostaviti ono postojeće stanje koje smo do sada imali.
Takođe, naša zamerka je i na sam pojam licence koja je uvedena postojećim zakonom, Gašinim zakonom, i koja je opstala u ovom zakonu, mada je malo procedura oko licence izmenjena. Naime, ovde se predviđa polaganje ispita za licencu, ali, za razliku od Gašinog zakona, ovde licenca ima trajni karakter. Po Gašinom zakonu licenca je svake pete godine morala da se produži, a ona ovde ima trajni karakter, s tim što postoji mogućnost da se licenca suspenduje zbog povreda radnih obaveza ili da se trajno ukine.
Mi smo za postojeće rešenje, odnosno ono prethodno rešenje, a to je rešenje stručnog ispita, mi smo za to da prosvetni radnici polažu stručni ispit, kao što su i ranije polagali, da je to sasvim dovoljno da bi se čovek osposobio za rad sa decom i da to rešenje zadržimo, da ne uvodimo sam pojam licence, koji nije adekvatan uopšte, a pogotovu ovaj ispit za licencu.
Takođe, ono što je za nas sporno, to je nadležnost ministarstva.
Po ovom predlogu, ministarstvo je dosta rasterećeno. Mnoge nadležnosti koje bi trebalo da pripadnu samom ministarstvu sada su prebačene na neke druge organe, tako da je ministarstvo faktički ostalo kao jedan formalni organ. Ministarstvo ne donosi nastavne planove i programe. Njih sada donosi nacionalni prosvetni savet i to je po nama sporno.
Ministar prosvete je persona, lice koje stoji iza celog sistema obrazovanja; on mora biti upoznat sa svim pojedinostima koje su vezane za obrazovanje i ne može ministar prosvete biti van nastavnih planova i programa, biti neupoznat sa njima, čak on ne daje ni saglasnost na školske programe koje škole donose, odnosno organ upravljanja škole.
Znači, organ upravljanja škole, školski odbor, može da donese školski program koji niko neće verifikovati. On ima obavezu da donese taj program prema nastavnom planu i programu koji su propisani od strane saveta, ali niko to ne pregleda da li je ispunio ili nije tu obavezu. Znači, nema tog kontrolnog mehanizma, nema saglasnosti ministra.
Smatramo da je to nedopustivo.
Takođe, pitanje izbora direktora. Po postojećem zakonu direktora škole bira organ upravljanja na osnovu konkursa, a po pribavljenom mišljenju nastavničkog veća. Po postojećem zakonu, koji nije u tom delu promenjen ovim predlogom, nastavničko veće daje mišljenje, ali to mišljenje ne obavezuje školski odbor. Igramo se demokratije, dajemo neke ingerencije zaposlenima u školama ...
(Predsedavajući: Vreme, molim vas.)
Izvinjavam se, citirao sam, pa bih vas molio da mi to ne računate.