Dame i gospodo, moram da počnem svoju diskusiju onom narodnom "kuća gori, a baba se češlja". Prosto ne mogu da se otmem utisku da su ovi zakonski predlozi danas u Skupštini samo reda radi, da bi i ovo ministarstvo pokazalo da nešto radi i da na neki način učestvuje u političkom životu.
Naime, to je prvi utisak, a ako se i malo dublje pogleda i pročitaju ovi predlozi, koji su pred nama, dolazi se do onog glavnog razloga zbog koga su ovi zakoni danas u proceduri, a to je potreba ove vlade da se zakloni iza nekog paravana, da nađe neki zakon, da nađe nekog posrednika između nezadovoljnih radnika i Vlade. Suština jeste u stvari želja Vlade da se, na neki način, amortizuje ogromno nezadovoljstvo radnika o onome što se dešava u poslednje četiri godine.
Zbog toga je bilo mnogo pametnije i svrsishodnije da je ovo ministarstvo krenulo, odmah po formiranju, odnosno izglasavanju Vlade Republike Srbije, u izmene Zakona o radu, da pređe odmah na suštinu, a ne da se bavi onim što bi trebalo da se tiče posledica Zakona o radu. Naime, suština je u Zakonu o radu. On generiše, on proizvodi nezadovoljstvo, on proizvodi sve ovo na šta se odnose ova dva zakonska predloga: nezadovoljstvo i sporove, i potrebu za rešavanjem tih sporova.
Što se tiče prvog predloga, to je zakon o socijalno-ekonomskom savetu, pokušaću ukratko da iznesem neke svoje primedbe na ovaj predlog. Najpre želim da se osvrnem na činjenicu da ovaj savet postoji od 2001. godine i da je to ministar juče potvrdio. Mada, verovatno mnogi građani nisu ni znali da to postoji, jer efekti rada tog saveta su nevidljivi. I ministar je juče to potvrdio rekavši da je dosadašnji savet bio "ljuštura bez sadržine".
Pitam se i pitam ministra (njega nema ovde trenutno) šta garantuje da će ovaj zakon, ako se izglasa, imati sadržinu, odnosno da će ovaj savet, koji se izglasava ovim zakonom, imati sadržinu. S druge strane, postavio bih pitanje ministru: šta je sa prethodnim savetom, kakvi su efekti rada tog saveta, zašto nismo dobili nikakav izveštaj o radu tog saveta - a on je postojao tri godine i potrošio značajna sredstva za svoj rad, a efekata nigde nema?!
Ovaj savet koji se predlaže i osniva ovim zakonom ima 18 članova saveta, to je tripartitno telo koje obuhvata pored predstavnika Vlade, predstavnika poslodavaca i sindikata. Međutim, pored toga, ovaj savet će imati i jednu tehničku službu, a to je sekretarijat koji će obavljati organizacione i administrtivno-tehničke poslove. Želim da naglasim da će ovaj sekretarijat kao tehnička služba imati i određeni broj zaposlenih ljudi, što će, naravno, samo povećati i tako nagomilanu birokratiju u našem društvu i zahtevati određena sredstva za svoj rad.
U članu 9. sadržani su i zadaci ovog saveta. Kaže se da ovaj savet razmatra pitanja razvoja i unapređivanja kolektivnog pregovaranja, uticaja ekonomske politike i mera za njeno sprovođenje na socijalni razvoj i stabilnost, politike zapošljavanja, politike zarada i cena itd. Znači, pitanja iz ove oblasti.
Socijalni savet, po ovom članu 9, zauzima stavove o pitanjima koja razmatra i dostavlja Vladi. Kaže se dalje (u članu) da, ovaj savet donosi odluke konsenzusom, odnosno za donošenje odluke potrebna je saglasnost svih članova saveta.
Mene interesuje da li će se nekada doneti neka odluka, ako znamo da su u tom savetu predstavnici grupa koje su dijametralno različite ili suprotne po svojim interesima? Kako će se i kada će se moći postići saglasnost između njih, ako su njihovi interesi toliko različiti i suprotstavljeni?
Takođe, u članu 10. stoji da savet svoje mišljenje dostavlja ministarstvu. Ukoliko ministarstvo ne odgovori na mišljenje saveta u roku od 30 dana, onda savet može svoje mišljenje da prosledi Vladi. Stoji da "može", a ne "mora". Ali, ovo je sve diskutabilno, jer se u samom zakonu nigde ne nalaže obaveznost donošenja ovih stavova, odnosno obaveznost prihvatanja stavova ovog saveta.
U odgovoru na amandman gospodina Dragana Čolića stoji da se ovakvim rešenjem, rešenjem da se odluke donose konsenzusom, ne blokira rad ovog saveta, jer stavovi i mišljenje ovog tela ne obavezuju. Šta će nam jedno telo ako njegovi stavovi i njegovo mišljenje ne obavezuju?
Čemu sve ovo?
U članu 11. govori se da ovaj savet može da obrazuje i radna tela, i to: neka stalna, a neka povremena. U ovim radnim telima mogu da uzmu učešće i predstavnici nevladinih organizacija, kao i istaknuti naučnici, stručnjaci itd.
Pitam se, odakle sada nevladine organizacije u jednom telu koje osniva Vlada? Kakva je njegova uloga u ovome i ko će da finansira sve to? Da li je ovo samo jedan nov način da se vlasi ne dosete, da se finansiraju nevladine organizacije.
Da vas podsetim, prethodna Vlada je finansirala nevladine organizacije direktno iz budžeta, a ova - verovatno nije smela da ide tako daleko, pa, sada nalazi neke druge načine da finansira nevladine organizacije.
Što se tiče ovih saveta na lokalnom nivou, ostavlja se mogućnost da opštine formiraju ove savete, za svoj nivo, gde će se analogno republičkom savetu obrazovati ovi saveti kod predstavnika lokalne vlasti, sindikata i poslodavaca, na lokalnom nivou. Međutim, ovde stoji da, ako dva učesnika pokrenu inicijativu za obrazovanje lokalnog saveta, ostali učesnici su dužni da prihvate inicijativu.
Ne znam zašto govorite u množini, jer ako dva prihvate ostaje još jedan učesnik, znači i taj preostali, treći, mora da prihvati inicijativu.
Pitam se sada, šta će se desiti ako sindikati na lokalnom nivou i poslodavci krenu sa inicijativom da se obrazuje ovaj savet? Onda znači da mora i lokalna vlast tu inicijativu da prihvati, da se savet formira, a u zakonu stoji da rad tog saveta finansira lokalna samouprava. To znači da mora biti na teretu budžeta.
Da li znate kakva je finansijska situacija u opštinama, u lokalu?! Da li ti budžeti uopšte imaju prostora za još jedan ovakav trošak?
Informacije radi, u Bajinoj Bašti startovala je nova vlast i odmah je prva odluka SO bila zaduživanje, kredit od 15 miliona, da bi mogli da prežive. Odakle sada finansirati još jedan savet, još jedno telo koje će se baviti nekim pitanjima koja uopšte nisu od značaja ili nisu od presudnog značaja za život i rad naših građana.
Na kraju ovog zakona, u članu 24, govori se o sredstvima potrebnim za rad ovog saveta na republičkom nivou. Tu je rečeno da se u ovoj godini, po ovom zakonu, izdvaja četiri milina dinara za rad ovog saveta, a da se budžetom za 2005. godinu predviđa 15 miliona dinara. To je nešto više od milion dinara mesečno za rad ovog saveta. Ako uzmemo u obzir da će on imati 18 članova koji će imati određene naknade ili nagrade za svoj rad, da ima sekretarijat koji će biti verovatno glomazan, mislim da je ovih 15 miliona malo, nedovoljno. Naravno, ne tražim više, samo to da se ovaj predlog povuče iz procedure.
Mislim da su ta sredstva nerealno predviđena i projektovana, da će biti potrebno mnogo više sredstava. Da će stvarni troškovi rada ovog saveta biti mnogo veći nego što su ovde predloženi.
Što se tiče zakona o mirnom rešavanju sporova - i to je jedan zakon koji je potpuni promašaj u ovom trenutku, treba ga povući iz procedure, kao i prethodni predlog. Opet se prave novi nameti. Ovim zakonom se osniva nova agencija, koja će imati posao tj, da mirno rešava radne sporove između poslodavaca i zaposlenih, kako u kolektivnom tako i u individualnom smislu. Ovde se predviđaju miritelji za kolektivne sporove i arbitri za pojedinačne, odnosno individualne sporove.
U članu 21. se kaže da, ako strane u sporu ne odrede svog predstavnika onda postupak mirenja vodi miritelj neposrednim kontaktom sa stranama u sporu. Nigde se ne predviđa mogućnost da strane u sporu odustanu u toku spora, a u članu 5. se govori o načinu dobrovoljnosti. Ako postoji način dobrovoljnosti onda postoji i mogućnost svake strane u sporu da, u bilo kom momentu, odustane.
Kod kolektivnih sporova, u članu 26. govori se o preporuci koju miritelj donosi, odnosno koju donosi odbor za mirenje, a koja nije obavezujuća za strane u sporu.
Što se tiče individualnih sporova, arbitar donosi rešenje (član 36.). Ono što nije logično, nema analogije između procesa mirenja u kolektivnom sporu i procesa arbitriranja u individualnom sporu.
Naime, kada u procesu mirenja odbor donese određenu odluku sa njom moraju biti saglasni – i jedna i druga strana u sporu, da bi ona bila prihvatljiva, odnosno da bi bila prihvaćena.
Kod arbitraže donosi se rešenje od strane arbitra, koje obavezuje, odnosno postaje pravosnažno i izvršno iako strane u sporu ne daju saglasnost. To je prosto nemoguće. Znači, strane u sporu moraju da se saglase sa rešenjem da bi ono bilo pravosnažno i izvršno.
Predlažem ministru, mada nije tu, da se ovo povuče iz procedure jer je u ovom momentu deplasirano za Srbiju.