Samo da razjasnimo ovo. Gospodin Albijanić je pomenuo testove koje svi zaposleni kadrovi G17 plus polažu pri zapošljavanju, u to ne ulazim, to je unutrašnja stvar G17 plus.
Zakon je jasan. Za rad na ovim poslovima treba da se poseduje, odnosno da se položi stručni ispit. Naravno, postoji taj rok od godinu dana u kome se mora položiti stručni ispit, a vaši testovi su vaša stvar, G17 plus.
Ponavljam, ovo što sam izneo, nisu tvrdnje, to su informacije koje sam dobio iz Poreske uprave, od zaposlenih tamo. Oni najbolje znaju kakva je situacija u tom organu. I prošli put sam zamolio ministra da se lično angažuje i da proveri sve ovo. Međutim, koliko sam shvatio na osnovu odgovora, ministar se nije uključio u ovo već je to prepustio direktoru Iliću, koji je potpisao i dostavio odgovor.
Molim ministra da se on uključi, da se sve ovo proveri i ukoliko postoje ovi argumenti da se preduzmu odgovarajuće mere, a ako nisu, izvinjavam se u ime zaposlenih koji su mi ovo dostavili.

Dame i gospodo, neću o amandmanu, već hoću samo da ukažem na sam član 19. Mislim da je važno i da treba ministar da čuje i ako može da interveniše da se nešto izmeni ovde. Pročitaću prvi stav ovog člana da bi prisutni poslanici i građani znali o čemu se radi: ''Gradovi i opštine u 2006. godini mogu planirati ukupna sredstva potrebna za isplatu plata zaposlenih koje se finansiraju iz budžeta gradova i opština, tako da masu sredstava za isplatu dvanaest mesečnih plata planiraju polazeći od nivoa plata isplaćenih za septembar 2005. godine uvećanih najviše do 9%''.
Odmah da vam kažem, slažem se sa idejom da se malo uštedi sredstava u ovoj državi, slažem se da se na neki način ograniče plate, odnosno javna potrošnja. Međutim, postoji problem što smo se ovde vezali, odnosno predlagač se vezao za mesec septembar.
Sada je novembar i mi ćemo, mislim, ova većina će usvojiti ovaj budžet u novembru mesecu. Osnovica je septembar, odnosno septembarski nivo plata.
Evo jedan konkretan primer iz Bajine Bašte. Odbornička većina u SO Bajina Bašta je polovinom oktobra meseca (a tu većinu čine DS, SPS, DSS, SPO, NS i PSS) usvojila odluku po kojoj predsednik skupštine prelazi na stalni rad u SO. Postaje profesionalno plaćeno lice. Ako imamo 60 zaposlenih čiji je orijentaciono bruto iznos plata oko 1,5 miliona dinara, vidite koliko će taj iznos opteretiti plata jednog predsednika skupštine, koja je utvrđena u iznosu od 90% od poslaničke plate.
Znači, odluka je doneta da plata predsednika skupštine bude 90% od poslaničke plate. To znači da će njegova bruto plata, odnosno zarada biti oko 100.000 dinara. Ako uporedite 100.000 dinara sa 1,5 miliona dinara koliko je bruto iznos svih zaposlenih u opštini, jasno vam je da će ovih predviđenih 9%, koji se predviđaju kao neko povećanje zarada u narednoj godini, biti amortizovano ili anulirano tom njegovom platom koja nije postojala u septembru, jer pre oktobra predsednik Skupštine u Bajinoj Bašti nije bio u stalnom radnom odnosu.
Verovatno ima još ovakvih slučajeva u Srbiji. Verovatno ima opština koje su neke ljude zaposlile u mesecu oktobru. Treba jasno i otvoreno reći da će oni zaposleni koji su bili do septembra sada biti uskraćeni, njihove plate u nardnoj godini neće biti realno povećane, čak će biti realno mnogo manje nego što su bile u ovoj godini.
Molim ministra da razmotri ovo. Mislim da je logičnije da se kao osnovica ili taj reper uzme mesec novembar, odnosno mesec u kome usvojimo ovaj budžet ili mesec koji sledi iza usvajanja budžeta Republike, da bi opštine mogle imati to u vidu, da ne donosimo neke odluke koje će uzeti za osnovicu mesec koji je prošao pre dužeg perioda, a opštine nisu imale saznanje šta će se desiti i na koji način će morati da obračunavaju plate u sledećoj godini.
Pričam iz razloga, da oni zaposleni koji već godinama tamo rade ne budu oštećeni, a po ovoj odluci će biti oštećeni u narednoj godini, jer će njihove plati biti mnogo manje u opštinama gde imamo promene u oktobru ili novembru, dok se ovaj budžet ne usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih da ponavljam ono što je već rečeno, tj. da svedem na najmanju moguću meru, s obzirom na to da je ostalo malo vremena poslaničkoj grupi SRS a da ima još govornika.
Počeću prvim predlogom, zakon o Fondu za razvoj Republike, odnosno izmene i dopune tog zakona. Nekoliko primedbi koje sam uspeo da uočim, a koje su po meni bitne. Prvo je više tehničke prirode, a mislim da je bitna i da je trebalo malo drugačije definisati, a to je već u članu 2. Predloga, odnosno član 3. osnovnog teksta gde stoji da Fond na razvojnim principima podstiče privredni razvoj i učestvuje u ostvarivanju politike regionalnog razvoja, a može u ime i za račun Republike Srbije da obavlja i druge poslove.
Naime, ranije je stajalo, odnosno u osnovnom tekstu stoji da Fond funkcioniše na ekonomskim principima.
Sada se govori samo o razvojnim principima i pokušao sam da ovo razumem, pa sam iz izlaganja ministra zaključio da se to tumači time što je kamatna stopa kod Fonda za razvoj Republike između 1-5%, znači, niža od kamatnih stopa drugih komercijalnih banaka i da je to ta razvojna funkcija.
Mislim da ne može da stoji samo razvojni princip da mora i ekonomski, jer ova sredstva nisu bespovratna, nisu ni sa nultom kamatom. Znači, ona se vraćaju i postoji neka kamata koja je doduše niža od kamate komercijalnih banaka.
Sredstva su povratna, prema tome Fond funkcioniše i na ekonomskim principima. Znači, pored razvojnog mora biti prisutan i taj ekonomski princip.
Sledeća primedba se odnosi na član 4. osnovnog teksta, odnosno izmene tog 4. člana gde stoji kako se ovaj fond finansira. Znači, ubuduće od usvajanja ovog zakona više se neće finansirati iz budžeta Republike Srbije, već iz kreditnih plasmana i sredstava pomoći i drugih sredstava međunarodnih finansijskih organizacija, odnosno pojedinih zemalja koje se odobravaju zemljama u tranziciji za podsticanje programa zapošljavanja i realizaciju realnih programa i, pod tri, iz drugih izvora.
Naime, ako ovo ja dobro tumačim, Fond više neće imati drugih sredstava. Znači, to što sada ima to je zakovano, to je iznos od oko 450 miliona evra, kako ministar reče više prema ovom zakonu neće biti novih sredstava. Zašto? Zato što su ovo anuiteti po osnovu kreditnih plasmana. To su sredstva koja su već plasirana i vraćaju se nazad. Drugi je izvor presušio. Donacija više nema, solidarne pomoći takođe nema ili je simbolična, tako da za ovaj fond ona više ne predstavlja bitan izvor finansiranja.
Prema tome, kako stvari stoje, ovaj zakon će faktički u nekom vremenskom periodu pred nama ugasiti Fond za razvoj Republike Srbije. Ako trenutno imamo 450 miliona evra u Fondu za razvoj koja su verovatno plasirana, jer ne verujem da su ta sredstva slobodna, verovatno su plasirana u razne projekte, moramo čekati da se ta sredstva vrate da bismo ih plasirali dalje. Ogromne su kamate, između jedan i 5%, znatno niže od inflacije. Ova sredstva će se obezbeđivati vremenom.
U jednom vremenskom periodu koji je pred nama i ovaj fond će da se ugasi, odnosno ta sredstva će doći na jedan nivo koji neće biti značajan i na koji neće moći da utiče bitno na osnovnu namenu i funkciju ovog fonda.
U članu 6. osnovnog teksta, odnosno izmene koje se predviđaju i predlažu za ovaj član, stoji da se krediti iz sredstava Fonda ne mogu odobravati preduzećima sa društvenim bruto kapitalom, kao ni javnim preduzećima.
Ovo je potvrđeno i u obrazloženju gde se kaže, s obzirom na izmene propisa, Fond je svoju osnovnu aktivnost usmerio na finansiranje malih i srednjih preduzeća sa privatnim kapitalom. Ne bi to bilo sporno da kod nas u Srbiji ne postoji zadružna svojina.
Šta je sa zadrugama? Da li su zadruge izuzete ovim vašim izmenama? Šta ćemo sa mnogobrojnim poljoprivrednim zadrugama, znači, zemljoradničkim zadrugama, pčelarskim zadrugama, sa zanatskim zadrugama koje takođe egzistiraju u Srbiji, bave se nekim poslom, nekim biznisom, zapošljavaju neke ljude i imaju neke projekte. Zašto zadruge nisu obuhvaćene, jer kako je ovaj član formulisan, zadruge nisu obuhvaćene ovim zakonom, odnosno neće moći da koriste sredstva iz ovog fonda za razvoj Republike Srbije.
Drugi zakon koji je u ovoj jedinstvenoj raspravi na dnevnom redu, to je Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ono što sam uspeo da zaključim iz izlaganja ministra i poslanika koji su govorili pre mene jeste da se vraćamo na nešto što smo imali pre šest ili više godina, da će Vlada ponovo kontrolisati cene komunalnih usluga u lokalnim sredinama.
Samo da vas podsetim, odnosno da podsetim građane Srbije, do 2001. godine, dok je neka druga vlast vodila Srbiju, oni koji danas vode Srbiju i koji su je vodili od 2001. godine su, zbog tzv. centralizacije, lupali u šerpe, zviždali, pištali po Srbiji, a sada to vraćaju nazad. Sada kontrolišu ponovo cene komunalnih usluga, čak nameću nešto novo što nije ranije ni postojalo, a to je obaveza javnih preduzeća, znači lokalnih komunalnih preduzeća da dostavljaju Vladi Republike Srbije svoje planove i programe rada za narednu godinu do 1. decembra svake godine. Znači, imamo još jedan korak dalje u centralizaciji, odnosno ono što je bilo pre one čuvene oktobarske, odnosno buldožer revolucije.
Takođe, iz ovog predloga sam shvatio da će se javna preduzeća u Srbiji privatizovati i da je ovim čuvenim amandmanom predviđeno da se može privatizovati do 70% kapitala. To što – može do 70%, znači da će neko ići i dotle da to tako i sprovede. To ne garantuje nikome od nas poslanika, niti građanima Srbije, da se neće ići preko 49%. Zakon je dozvolio, neko će posegnuti za tim da iskoristi taj maksimum koji je zakon dozvolio.
Takođe, ovde se govori, to je ono što je dobro, da će, pri privatizaciji tih javnih preduzeća, akcije moći da upišu, da dobiju i građani zaposleni u javnim službama, znači u policiji, zdravstvu, prosveti, državnoj upravi, itd.
Pitam vas šta je sa seoskom populacijom? Da li će seoska populacija, seljaci, ljudi koji žive u selima od bavljenja zemljoradnjom, imati šansu da u Srbiji upišu jednu akciju u bilo kom preduzeću? Da li će moći, po tom osnovu, da dobiju jedan dinar? Zašto ste njih zaboravili?
Od Zakona o privatizaciji 2001. godine, velika nepravda se čini u Srbiji raznoraznim grupama građana. Neke nepravde se postepeno ispravljaju, ali ta će, čini mi se, ostati do kraja.
Mislim da će seljaci ostati uskraćeni, a sva ta javna preduzeća su stvarana prihodima koje su u tadašnje budžete ove države uplaćivali i seljaci.
Što se tiče ovog zadnjeg zakona o bankama, vrlo kratko. Čuli smo da je štednja u našim bankama oko dve milijarde evra, da se ministar hvali tom štednjom, tim iznosom.
Međutim, koliko sam razumeo, da mi imamo u našim bankama oko tri miliona korisnika onih kartica za plaćanje. Ako sam dobro razumeo gospođu Radetu – obaveza svakog pojedinca je, da bi dobio tu karticu, da položi depozit od 300 evra u banku, kao uslov za dobijanje kartice. Ako se to lepo pomnoži, primeni matematika, onda je to oko milijardu evra.
Znači, milijardu evra je neka prisilna štednja, štednja koja je građanima nametnuta kao obaveza da bi mogli da koriste neke usluge savremenog načina poslovanja.
Takođe, član 12. ovog zakona govori o osnivačkom kapitalu. Tu stoji da novčani deo osnivačkog kapitala banke ne može biti manji od 10 miliona evra. Znači, osnivački kapital mora biti veći, novčani mora biti minimum 10 miliona evra.
Član 22. govori o poslovanju banke i kaže da banka mora u svom poslovanju da obezbedi kapital minimalno u protivvrednosti od 10 miliona evra.
Pitam se da li je ovo samo novčani deo kapitala ili ukupan kapital? Znači, postoji mala kolizija između člana 22. i člana 12, odnosno član 22. nije preciziran.
Na kraju, time ću završiti, član 92. – govori o predstavništvima stranih banaka u Republici Srbiji. Mi imamo od 2001. godine poplavu stranih banaka u Srbiji, domaće su ugašene, sve smo to čuli, o tome je dosta rečeno.
Međutim, ne vidim, u ovim uslovima koje moraju ispuniti strane banke da bi otvorile predstavništvo u Srbiji, taj osnivački kapital, odnosno taj obavezni depozit od 10 miliona evra. Zašto i te strane banke, odnosno njihova predstavništva nemaju taj kapital od 10 miliona evra stalno na svom računu u Srbiji?
Doveli ste na ovaj način u neravnopravan položaj domaće banke i strane banke koje imaju svoja predstavništva u Srbiji. Naravno, o svemu šire ću govoriti o amandmanima. Zahvaljujem.

Gospodine Uroševiću, Fond za razvoj Republike Srbije je imao značajnu ulogu u razvoju Republike i pre 2000. godine. Znači, od 1992. godine ima značajnu ulogu, ne samo u poslednjih pet godina. U poslednjih pet godina ima značajnu ulogu zato što je kredit dobila gospođa Rašeta, verovatno ste čuli za taj slučaj. Čuli ste malopre iz izlaganja gospodina Rankića da je predstavnik DS u Boru takođe dobio jedan kredit koji je nenamenski utrošio iz Fonda za razvoj, i nisu to jedini slučajevi.
Trebalo bi da ova skupština ovde dobije izveštaj o poslovanju fonda i da ga dobija svake godine i da ona razmatra i usvaja izveštaj, a ne da se ostavi Vladi. Drugo, što se tiče štednje u bankama, ja sam rekao, pošto tu karticu ne posedujem i ne znam kako se dobija, ali sam ovde iz izlaganja prethodnika čuo da je depozit 300 evra po kartici i da imamo tri miliona kartica i rekao sam ako je to tako, onda je polovina te štednje po tom osnovu, znači, ograđujem se, nisam imao nameru da tvrdim i da slažem, odnosno da obmanem javnost.
Treća stvar, što se tiče Fonda za razvoj u članu 2. Predloga stoji – Fond na razvojnim principima podstiče privredni razvoj itd. Rekao sam da ovaj termin nije adekvatan, jer su isključeni ekonomski principi, a vi ste me samo ubedili u to. Ako u ugovoru koje Fond sklapa sa korisnicima stoji valutna klauzula, onda su to čisti ekonomski principi, dakle, na kojima posluje Fond. Znači, stoji valutna klauzula, postoji čak preko toga i kamata, dakle, niža nego ove komercijalne i onda su to ekonomski principi. I hteo sam samo da kažem da je trebalo u ovoj rečenici da stoji fond na razvojnim i ekonomskim principima i to je bila suština mog izlaganja.
Znači, ne mogu biti razni principi ako postoji kamata, ako postoji obaveza vraćanja i ako postoji valutna klauzula za koju nisam znao.

Dame i gospodo, pomalo je besmisleno govoriti ovako pred praznom ili gotovo praznom salom i to podseća na čas u praznoj učionici. Zbog građana Srbije, da se kratko osvrnem na ovo što se desilo ovde kada je počela ova sednica.
Pri usvajanju dnevnog reda, naime, predsednik Skupštine je, pored ovoga što je predloženo za dnevni red ove sednice, stavio na glasanje i jedan predlog grupe od 103 narodna poslanika, za koji je traženo da se stavi po hitnom postupku na dnevni red, a radi se o opozivu predsednika Republike Srbije. Ono što je meni nejasno, a verovatno i većini građana i upravo zbog njih ovo i govorim, koji možda nisu sinoć to videli, koji nisu shvatili o čemu se radi, želim da razjasnim, samo zbog njih.
Skupštinska većina tada nije glasala da u dnevni red ove sednice uđe i ta tačka – predlog za opoziv predsednika Republike Srbije.
Ja ću navesti nekoliko valjanih i razumnih razloga zbog kojih je skupštinska većina, a prvenstveno DSS, morala da glasa bar da to uđe u dnevni red i da se o tome raspravlja, a za ishod te rasprave da kasnije odluči kako će glasati.
Građani Srbije znaju da je pre godinu dana DS pokušala da otme jedan mandat od DSS. Građani Srbije, takođe, znaju da je pre, nekih, mesec dana poslanička grupa DS onako napustila ovaj parlament, pravdajući to razlogom što joj je skupštinska većina oduzela ili kako kažu otela dva poslanička mandata. Pri tome su optužili, najveću stranu u koaliciji, DSS.
Pre 15 dana u Beogradu, a i u drugim gradovima Srbije, osvanuli su oblepljeni ili izlepljeni plakati na kojima je prikazan predsednik DSS i aktuelni premijer, iznad slike naslov ili poruka – ''lažov''. Pre mesec dana, aktuelni predsednik Srbije pozvao je poglavara katoličke crkve da dođe u zvaničnu posetu Srbiji, a da za to nije imao odobrenje ili saglasnost SPC.
Takođe, pre 15 dana, aktuelni predsednik Srbije, kada je govorio o situaciji na Kosovu i Metohiji, odnosno o početku pregovora, govorio je i o našim argumentima, argumentima Republike Srbije, koje moramo iskoristiti da bismo sačuvali Kosovo i Metohiju u našim granicama. Ali, onda je rekao da će ti pregovori biti teški, kako i druga strana ima jake argumente, a onda je podvukao da je njihov najjači argument ''pravo na samoopredeljenje''.
Naravno, gospodin Tadić ne zna dovoljno ko može da ima pravo na samoopredeljenje i kao predsednik države koja je direktno zainteresovana za to pitanje ne može i ne sme da se na taj način obraća naciji. Sve su to valjani razlozi i argumenti zbog kojih je trebalo bar poslanička grupa DSS da stavi na dnevni red, odnosno pomogne glasanjem da na dnevnom redu ove skupštine imamo i to pitanje, pitanje opoziva predsednika Republike Srbije.
Uzgred, predsednik Republike Srbije je uglavnom predsednik DS i uglavnom obavlja tu funkciju, a vrlo malo i vrlo nekorektno i funkciju predsednika Republike Srbije.
Naravno, i ovaj predlog koji danas razmatramo ovde, takođe, govori o nekorektnom odnosu ili nepoštovanju Ustava, što je bolji izraz predsednika Republike Srbije, jer koliko sam ja shvatio iz sinoćne diskusije mi imamo od decembra prošle godine Ustavni sud u nekompletnom sastavu.
Skupština Republike Srbije je dobila i ovaj predlog sa dva kandidata krajem juna ove godine. Znači, više od šest meseci Republika Srbija nema kompletan Ustavni sud i to nije ništa novo otkako je ovaj konglomerat političkih stranaka, koji se nazivao DOS, 2000. godine došao i preuzeo Srbiju u svoje ruke.
Mi smo u startu imali godinu i po dana situaciju da Srbija nema Ustavni sud, godinu i po dana niko nije mogao da oceni ustavnost ni zakonitost mnogih zakona i drugih odluka koje su usvojene u ovom parlamentu. Mnoge od tih odluka su bile nezakonite, protivzakonite, neustavne, što se kasnije ispostavilo, ali, nažalost, i dalje su na snazi. Evo, i sada ta praksa se nastavlja. Mi već godinu dana nemamo Ustavni sud u kompletnom sastavu.
Predsednik Republike nije našao za shodno da blagovremeno interveniše, odnosno predloži kandidate. Ne ulazeći sada u valjanost ovih predloga, punih šest meseci nismo imali predloge, a i sada kako stvari stoje mi imamo opet, i ako se usvoje ova dva predloga, opet ostaje jedno mesto u Ustavnom sudu nepopunjeno. To predsednik Republike ovde jasno i kaže da on zna da krajem septembra meseca ističe mandat jednom sudiji Ustavnog suda i da će on, on obaveštava Skupštinu, blagovremeno dostaviti i taj predlog.
Prošlo je mesec i po dana od toga, mi taj treći predlog uopšte nemamo, konstantno je kršenje Ustava, iz čega se može zaključiti samo jedno, da, predsedniku Republike Srbije ne odgovara postojanje Ustavnog suda u Srbiji, da on namerno opstruiše i namerno želi da ta institucija, koja je najviša i treba da bude najviša u Srbiji, ne funkcioniše.
Što se tiče samih kandidata, neću obrazlagati ono što je već rečeno, ali jednostavno nekako simptomatično deluje da prvi kandidat ima biografiju opisanu na tri strane, a drugi samo na jednoj strani. Iz biografije prvog kandidata vidimo da je on bio angažovan u raznoraznim misijama, nevladinim organizacijama itd, što asocira direktno na izuzetno angažovanje u DS. A ono što je najbitnije u biografiji to je radno iskustvo, ovde je dato samo u dve rečenice. U te dve rečenice stoji da je ovaj kandidat bio pripravnik od 1989. godine, asistent na pravnom fakultetu. Najpre kao pripravnik devet godina, a kasnije kao asistent, punih 16 godina, asistent koji je pred doktorskom disertacijom.
Po meni, drugi kandidat ima veće prednosti, s obzirom na to da je ovaj drugi kandidat već sudija Vrhovnog suda. Ima, po meni, jedno značajnije radno iskustvo, kvalitetnije radno iskustvo od prvog kandidata.
Međutim, verovatno je ovo nagodba ili dogovor DS i DSS i iz tih razloga SRS neće glasati za ove kandidate, jer smatra da, ipak, treba da ta mesta zauzmu ljudi koji su stručni, kompetentni, da to budu ljudi sa visokim stručnim zvanjima, koje Srbija svakako ima.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 97. koji se odnosi na kaznene odredbe i ovim članom se propisuju novčane kazne u iznosu od 200.000 dinara do 1.000.000 milion dinara za određene prekršaje. To su prekršaji koji su navedeni u članu 44, na koji je amandman podneo narodni poslanik Krajinović i koji je želeo ovim amandmanom da se ovaj član briše.
Naravno, posledica tog amandmana jesu i svi ostali amandmani koje smo mi predložili, znači da se sve odredbe zakona koje su u vezi tog člana brišu. Međutim, ja bih kratko prokomentarisao, naravno, uz sve ono što je gospodin Krajinović rekao u vezi člana 44. Naime, ovde su navedene radnje koje su zabranjene na javnom putu i tu je taksativno navedeno 18 radnji, od kojih se neke svrstavaju u krivična dela, a neke u prekršaje i 19) tačka je nešto što je opšteg karaktera.
Meni je nejasno zašto su prve četiri radnje krivična dela, a sve ostalo su prekršaji, pa se prve četiri kažnjavaju kao krivična dela kaznom zatvora u određenom trajanju, a sve ostale se kažnjavaju novčanom kaznom. Postoje neke nelogičnosti i ja ću navesti par primera. Tačka 4) u članu 44. kaže: ''Na javnom putu zabranjeno je ispuštanje vode, otpadnih voda i drugih tečnosti na putu''.
U članu 95. se kaže – onaj ko učini ovo krivično delo, dakle, kazniće se zatvorom od tri meseca do jedne godine za ispuštanje vode i neke druge tečnosti na put. Odmah, 5) tačka posle toga kaže – onaj ko sprečava oticanje vode sa puta itd, po članu 97. se kažnjava novčanom kaznom od 200.000 hiljada dinara do 1.000.000 dinara.
Zamislite sada situaciju, čovek koji cisternom prevozi vodu ili bilo koju drugu tečnost, desi mu se havarija na putu, ne njegovom namerom i željom, dođe do isticanja, do prosipanja tečnosti, on se kažnjava zatvorom od tri meseca do jedne godine, a onaj ko namerno sprečava oticanje, dakle, te tečnosti sa puta, on se kažnjava novčanom kaznom.
Znači, moguć je takav slučaj da neko nenamerno ispusti vodi ili drugu tečnost na put, a da neko namerno spreči oticanje. Dakle, zakon ih dovodi u sasvim različite apsurdne situacije. Prvi se kažnjava kaznom zatvora, ne postoji nikakva druga mogućnost, a drugi se kažnjava novčanom kaznom.
Prema tome, postoje nelogičnosti u članu 44. i, naravno, u svim ostalim odredbama koje su vezane za taj član. Mi smo predložili da se ovaj član izbriše i da se reguliše ova materija koju treba regulisati, mi nismo protiv toga da se reguliše, ali da se reguliše Zakonom o bezbednosti saobraćaja, jer to je tamo primerenije, nego u ovom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da uputim primedbu predsedniku Komisije za hartije od vrednosti, koji nije našao za shodno da malo obrazloži pre diskusije poslanika ovaj izveštaj, koji smo mi dobili pre pola godine, a možda i više.
Povodom ovog izveštaja, koji je prilično obiman, osvrnuću se samo na nekoliko generalnih stvari, neću ulaziti u diskusiju o konkretnim ciframa koje su date u izveštaju, ali želim samo nekoliko generalnih primedbi da iznesem koje proizilaze iz ovog izveštaja.
Prvo, primedba je više upućena Narodnoj skupštini, odnosno predsedniku Skupštine, nego samoj Komisiji.
Iz samog izveštaja se vidi da ne postoji odgovarajuća saradnja ili koordinacija, odnosno Narodna skupština ne ispunjava zakonske obaveze koje ima prema Komisiji. Čini mi se da je nekako Komisija, iako je po zakonu definisana kao nezavisno telo, prepuštena sama sebi, da Skupština ne odrađuje svoj deo posla vezanog za Komisiju.
O tome upravo govori ova tačka dnevnog reda, koja je stigla tek u novembru, a trebalo je da bude do 30. aprila na dnevnom redu. Mi danas ovde razmatramo izveštaj o radu Komisije za 2004. godinu, koji je trebalo da bude na dnevnom redu do 30. aprila, kako stoji u Zakonu i kako je Komisija naznačila. Znači, godišnji račun, izveštaj o poslovanju Komisije trebalo je da razmatramo pre punih šest ili više od toga meseci.
Ne znam zbog čega Narodna skupština nije našla za shodno da to stavi na dnevni red i takođe ne znam na osnovu čega Komisija radi i ove godine ako plan nije usvojen za ovu godinu, kao što nije usvojen ni za 2004. godinu, navodno zbog problema oko izbora, odnosno nefunkcionisanja tadašnje Vlade i Narodne skupštine koja je bila raspuštena.
Sve to ne mogu biti razlozi da Narodna skupština ne ispunjava svoje obaveze i trebalo bi da u narednom periodu to bude u skladu sa zakonskim normama koje su propisane u Zakonu o tržištu hartija od vrednosti.
Osvrnuću se na jedan deo izveštaja koji govori o makro-ekonomskoj situaciji u Srbiji u 2004. godini, mada je možda deplasirano pričati o tome, nije se ništa bitno promenilo ni u ovoj 2005. godini. Naime, ovde stoji da su ostvarena određena pozitivna kretanja u privredi i na osnovu ovog izveštaja može se steći jedna divna slika kako kod nas privreda cveta, kako je produktivnost porasla, kako je bruto društveni proizvod porastao, pa se pominju uspesi u industrijskoj proizvodnji, u poljoprivredi, građevinarstvu i drugim granama privrede.
Međutim, situacija je ipak malo drugačija. Samo je poljoprivreda u prošloj godini imala određen rast, a što je posledica ne nekih mera Vlade Republike Srbije već prvenstveno pogodnih vremenskih i meteoroloških uslova, godina je bila pogodna za razvoj svih poljoprivrednih kultura i imali smo određene poraste proizvodnje. Inače, opšta ekonomska situacija u Srbiji prošle i ove godine je izuzetno teška.
Ono što je najteže, a o čemu smo pričali pre nekoliko dana, to je spoljnotrgovinska razmena. Naime, i u ovom izveštaju stoji, a to se odnosi na prošlu godinu, tendencija je i u ovoj godini ista, nije bilo nikakvih promena, obim spoljnotrgovinske razmene ili pokrivenost uvoza izvozom je izuzetno niska i nažalost verovatno najniža u novijoj istoriji Srbije.
Mi i u prošloj i u ovoj godini imamo pokrivenost uvoza izvozom negde oko 30%. To su rezultati koji su slabiji i od perioda kada smo bili pod sankcijama, kada smo poslovali pod vrlo teškim okolnostima, kada se morala privreda dovijati na razne načine da ostvari robnu razmenu sa inostranstvom.
Nažalost, imali smo u jednom periodu otkako je ova tzv. demokratska opozicija došla na vlast u jednom periodu čak deficit u razmeni poljoprivrednih proizvoda. Imali smo manji izvoz poljoprivrednih proizvoda od uvoza, što je katastrofalno za Srbiju, jer to se nikada nije desilo u našoj istoriji.
Naravno, posledica takve ekonomske situacije u Srbiji jeste i pad prometa na Beogradskoj berzi u 2004. godini u odnosu na prethodnu godinu, koji je ovde izražen u ciframa u apsolutnom iznosu, a globalno to je pad za više od dva puta.
Takođe, stoji u ovom izveštaju i generalna je primedba da u ovoj oblasti postoji problem sa zakonskom regulativom. Ti problemi su i u samom Zakonu o tržištu hartija od vrednosti, ali i u drugim propisima iz ove oblasti.
Naime, mnogi zakoni koji su u poslednje vreme doneti u Skupštini Srbije, a vezani su za ovu ekonomsku sferu, bukvalno su, sa manje ili više uspeha, prevedeni i prepisani iz zakonodavstva Evropske unije. Kao takvi mnogi od njih nisu potpuno jasni, nisu dorečeni i prave mnoge probleme u praksi. To ovaj izveštaj jasno pokazuje.
Znači, mnogi problemi postoje i u ovom Zakonu o tržištu hartija od vrednosti, ali rekao bih i u drugim zakonima, a prvenstveno mislim na Zakon o privatizaciji, koji je menjan pre izvesnog vremena, ali nažalost i dalje imamo dosta problema u privatizaciji onoga što još nije privatizovano u Srbiji, ali mnogo problema i u onim preduzećima koja su privatizovana.
Naime, stiče se utisak da ova vlada, kao i prethodna, ima cilj da se što pre sve ovo u Srbiji rasproda bez obzira na posledice i da se o tim posledicama ovde niko ne brine, nikoga ne interesuju. Predstavnici ove vlade su najavljivali u toku predizborne kampanje da će se mnoge privatizacije u Srbiji, koje su sprovedene po postojećem zakonu u prethodnom periodu, preispitati, da će se izvršiti njihova revizija. Međutim, od toga nije ispalo ništa.
Danas imamo u praksi velike probleme u preduzećima koja su privatizovana po tom postojećem zakonu. Agencija za privatizaciju je u suštini dosta pasivna i to je moja generalna ocena što se tiče Agencije, da se ponaša izuzetno pasivno kada su u pitanju zahtevi radnika koji su ostali bez posla u preduzećima koja su privatizovana, a koja u suštini ne funkcionišu i ne rade.
Agencija se zadovoljava nekim formalnim i fiktivnim ugovorima kojima se navodno pokreće proizvodnja, a u suštini te proizvodnje nema, a radnici su ostali bez posla.
Takođe nije logično i nije jasno kako novi vlasnik preduzeća, koji je kupio 50% akcija jednostavno postaje apsolutni gospodar, dozvoljava sebi da otpusti zaposlene koji su mali akcionari. On faktički otpušta svoje partnere, one koji dele vlasništvo nad preduzećem sa njim.
Sve su to problemi koje imamo u postojećem zakonodavstvu i koji naravno mnogo otežavaju poslovanje preduzeća u Srbiji, ali posledica svega toga najviše je težak položaj zaposlenih, odnosno bolje rečeno nezaposlenih, jer ovaj izveštaj pominje da trenutno u Srbiji imamo oko 30% nezaposlenih od radno sposobnog stanovništva, što je stopa koja je verovatno najveća u Evropi i u tome smo rekorderi.
Na kraju, ovaj izveštaj govori o tome da se Komisija finansirala po nekim privremenim odlukama u tri perioda u prošloj godini, što je mnogo loše. Skupština mora da obavi svoj deo posla. Ovo je primedba Skupštini, odnosno onima koji formiraju dnevni red skupštinskih sednica.
Međutim, ono što je ovde za mene posebno indikativno, to je da su navedeni prihodi Komisije od 16 miliona u prošloj godini i rashodi od 11.600.000. Znači da je Komisija ostvarila poslovanjem višak od pet miliona i verovatno je to uplaćeno u budžet, kako ovde stoji, što će i predsednik Komisije potvrditi. Komisija trenutno ima 34 zaposlena, a ovde je navedeno da će u 2005. godini, koja je na izmaku, taj broj da se poveća novim mladim i stručnim kadrovima, i naravno nije to veliki problem. Problem je što privreda ne funkcioniše kako treba i što ova komisija treba da bude u funkciji te iste privrede.
Najzad, samo bih se osvrnuo na privatizaciju preduzeća "Knjaz Miloš", odnosno na probleme koji su bili u toj privatizaciji, na koje se neko od mojih prethodnika osvrnuo.
Gledao sam jednu emisiju na TV "Politika", gde je gospodin Vučelić, koji je bio predsednik Anketnog odbora, govorio o radu Anketnog odbora i rekao da taj odbor nije doneo nikakvu odluku, niti zaključak.
Znači, on je izvršio određene provere, kontrole, saslušavanja, ispitivanja i, na kraju, sve je to ostalo mrtvo slovo na papiru, znači, bez ikakve odluke. Navodno, on je zaključio da treba sačekati gospodina Divca da on neku inostranu organizaciju angažuje, da sve to preispita i da tek onda Odbor donese konačnu odluku.
Naravno, s tim se ne slažem i poslanička grupa SRS ima velike primedbe na rad tih anketnih odbora, odnosno ne na njihov rad, već na predsednika Skupštine koji bi morao da stavi na dnevni red izveštaje tih anketnih odbora.
Naime, ako Skupština Srbije donese odluku o formiranju anketnog odbora, ako taj odbor provede određeno vreme u istraživanju svih relevantnih podataka i činjenica vezanih za određenu temu, a napominjem, ovde smo imali i ispitivanje vezano za električnu energiju, zatim anketni odbor vezan za prodaju "Knjaza Miloša" i neke druge anketne odbore.
Nijedan od tih odbora nije dostavio, odnosno nismo dobili njihove zaključke, a oni nisu stigli na dnevni red Skupštine. Morali smo, kao Skupština, da razmatramo izveštaje anketnih odbora i da zauzmemo stavove po njihovim zaključcima.
Nažalost, mislim da predsednik Skupštine krši Poslovnik time što te zaključke anketnih odbora ne stavlja na dnevni red. U nekim slučajevima imamo kašnjenje od godinu dana, a možda i više od godinu dana, kao što se na dnevnom redu nije našao do sada izveštaj za 2003. godinu.
Ovaj izveštaj Komisije za hartije od vrednosti za 2004. godinu kasni više od pola godine. Plan za 2004. godinu nije usvojen. Plan za 2005. godinu, sa zakašnjenjem. Evo, imamo još nekih 30 dana vremena da se usvoji plan za narednu godinu. Nadamo se da će to biti učinjeno u skladu sa zakonom. Hvala.

Dame i gospodo, ja ću početi izlaganje od obrazloženja koje je predlagač dao uz ovaj predlog zakona, i to u delu koji nosi naslov "Razlozi za donošenje zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju".
Citiram: "Postojeći Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju je restriktivan, u savremenim uslovima onemogućava razvoj ekonomskih odnosa sa inostranstvom i smetnja je pristupanju naročito STO i EU".
Takođe se kaže: "Počev od petooktobarskih promena, Vlada na razuman način tumači i primenjuje postojeći zakon, ali razumno tumačenje restriktivnog zakona nedovoljno je za utvrđivanje sigurnog reformskog pravnog okvira za ovu ključnu oblast ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Stoga je usvajanje predloženog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju hitno i neophodno."
Ovo su, znači, razlozi za donošenje ovog zakona. Znači, postojeći zakon je restriktivan i ne omogućava, kako predlagač kaže, kvalitetno uključivanje naše zemlje u STO i EU.
Moram da podsetim gospodu iz Ministarstva, pošto ministar nije prisutan, da zvanična statistika govori malo drugačije ili da je realnost malo drugačija. Naime, taj postojeći, još uvek važeći zakon je omogućavao Republici Srbiji i za vreme sankcija da uvoz pokrije sa 50% izvoza.
Imali smo manji deficit nego sada, a sada, pet godina posle vaših demokratskih promena, kada su došli ovi navodni genijalci na vlast, sada imamo pokrivenost uvoza izvozom oko 30%. To je statistika, to je zvanično, što potvrđuju vaši zvanični organi.
Čak smo za vreme vlasti DOS-a imali, verovatno prvi put u novijoj istoriji, da je uvoz poljoprivrednih proizvoda bio veći od izvoza tih istih poljoprivrednih proizvoda. Nikada se ranije to nije desilo u ovoj državi. Znači, čak smo za vreme sankcija uvek više izvozili poljoprivrednih artikala nego što smo uvozili, ali za vreme tzv. DOS-ove vlasti i to se dešavalo.
Izneću nekoliko primedaba na ovaj predlog, s obzirom da je kratko vreme koje imam na raspolaganju. Počeću od druge glave, koja se odnosi na količinska ograničenja i dozvole.
U članu 17, gde se govori o raspodeli kvota, stoji da se kvote dodeljuju, po tački 2, prema redosledu prijema zahteva za dodelu kvota, u roku koji ne može da bude duži od 15 dana od dana kada je podnosilac zahteva podneo propisanu dokumentaciju. Naime, predlagač predlaže da se kvote dodeljuju na osnovu javnog poziva i prema redosledu prijema zahteva. Znači, ministar će raspisati javni poziv a zainteresovani subjekti će se prijavljivati i prema redosledu će dobijati kvote.
Ovo je prostor za razne zloupotrebe. Ministar može da obavesti nekoga ko je njegov prijatelj, a ko se bavi ovim poslom ili je zainteresovan, da će sutra raspisati javni poziv. Taj će već sutra da konkuriše i da se pojavi sa zahtevom i on će po ovom kriterijumu da bude prvi i dobiće kvotu za uvoz ili izvoz određenih proizvoda.
Takođe, u tački 1) govori se o uslovima za dodelu kvota. Međutim, uopšte uslovi nisu navedeni striktno u ovom predlogu zakona. U tački 3) se kaže da odluka o dodeljivanju kvote sadrži uslove, ali ti uslovi u zakonu nisu propisani, a u tački 5) se ponovo poziva na uslove, koji opet ne stoje u Predlogu zakona. Znači, nema logike da pominjete na tri mesta ove uslove, a da ti uslovi nisu sadržani u ovom zakonu, znači nisu jasni i striktno propisani, već će biti u samoj odluci kojom dodeljujete kvote nekom od zainteresovanih subjekata.
Takođe hoću da ukažem i na treći deo, a to su mere zaštite, gde stoji da Vlada može da uvede nekoliko mera zaštite, konkretno četiri. To su: antidampinške dažbine, kompenzatorne dažbine, mere zaštite od prekomernog uvoza i mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa. Pod jedan stoji - antidampinške i kompenzatorne dažbine, član 34, gde se govori o samim pojmovima, pa se u tački 2) objašnjava šta je damping i kaže se: "Damping u smislu ovog zakona je uvoz robe u Republiku po ceni nižoj od normalne vrednosti te robe", pa se dalje navodi šta to podrazumeva.
Ponovo ukazujem na ono što je gospodin Šarović ovde govorio i na šta je ukazao, a to je sam termin "normalna vrednost robe", šta znači normalna vrednost robe i da li postoji ona nenormalna vrednost robe. No, neću da ponavljam ono što je već rečeno, ali tvrdim da je ovaj mehanizam koji je kasnije ovde propisan i objašnjen u sledećim tačkama za utvrđivanje te vrednosti robe vrlo složen, da može biti predmet neke doktorske disertacije, ali da ne može biti deo zakonskog teksta i da će odneti mnogo vremena dok se utvrdi da li je neka cena normalna ili nije normalna, odnosno zašto potpada pod ovaj termin dampinga.
Takođe, u članu 51. govori se o roku u kome se mora okončati postupak ispitivanja. Kaže se da se ovaj postupak okončava najkasnije u roku od 12 meseci od dana pokretanja. Znači, kada počne postupak ispitivanja da li postoje uslovi za primenu ovih mera, ostaje rok od 12 meseci.
Molim vas da razmislite šta se dešava ako, imamo pretpostavku, neko uveze robu po dampinškim cenama i vi čekate 12 meseci i ispitujete da li postoje uslovi da primenite ove zaštitne mere koje ste propisali. Taj će prodati robu i plasirati je na naše tržište, pretpostavljam da se radi o robi koja ne zadovoljava one svakodnevne potrebe kupaca, već o nekoj tehničkoj robi koja se kupuje jednom u 10, 15 ili 20 godina.
Šta se dešava sa našim proizvođačima? Oni su trajno oštećeni, oni su zatvoreni, naše tržište više neće imati potrebu za tom robom, jer će sve proizvode koji su stigli po tim cenama da apsorbuje u vrlo kratkom roku, a vi imate rok od godinu dana da ispitate, a tek kada izvršite ispitivanje imate 45 dana da donesete odluku da uvedete neke zaštitne mere koje predviđate ovim zakonom.
Treća mera je mera zaštite od prekomernog uvoza. I ovde postoje dve mere, a to su količinsko ograničenje uvoza određene robe ili uvođenje dodatne uvozne dažbine na uvoz određene robe.
Kada se radi o ovoj dodatnoj dažbini, u članu 58. stoji da Vlada, na predlog Ministarstva, u hitnim slučajevima može da uvede privremenu meru uvođenja dodatne uvozne dažbine, u trajanju od najduže 200 dana, ako je u postupku ispitivanja utvrđeno. Ja ne znam šta znači hitna mera. Ako je sproveden postupak ispitivanja, mera nije hitna. Znači, ispitano je, utvrđeno je, postoje uslovi i razlozi, donosi se mera i ne vidim šta znači hitnost u ovom slučaju ovde. Takođe, nejasno mi je zašto baš 200 dana, odakle ste to našli i sa čim je to povezano.
Takođe, u stavu 3. istog člana kaže se: "Ako se u postupku ispitivanja utvrdi da povećani uvoz nije izazvao niti preti da izazove ozbiljnu štetu domaćim proizvođačima, iznos naplaćen na osnovu stava 1. ovog člana vraća se bez odlaganja".
Gospodo, ako se u procesu ispitivanja utvrdi da postoji šteta, ozbiljna šteta ili pretpostavka da će biti ta šteta, onda ne može biti greške. Ko može da pogreši? Taj koji je pogrešio neka nadoknadi štetu.
Na kraju, da završim ovo izlaganje konstatacijom da sve ove mere koje ste ovde predložili, koje su novčane, svi ti prihodi su prihodi budžeta. Znači, sve se uplaćuje u budžet. Nigde u zakonu nije pomenuto da li će se deo tih sredstava po osnovu zaštite domaćih proizvođača rasporediti onima koji su najviše i ugroženi, pogođeni tim merama koje ovde i predviđamo za njihovu zaštitu, odnosno zašto nije predviđeno da se ta sredstva u celosti prenesu proizvođačima koji će biti pogođeni dampinškim cenama, prekomernim uvozom itd.
Nije moguće da sve ide u budžet, a da oni koji su najviše indirektno pogođeni ostanu bez ikakve naknade, subvencije za štetu koju će pretrpeti, a oni će pretrpeti štetu, jer će njihova proizvodnja biti ugašena posle ovoga.

Dame i gospodo, ja ću početi od ove uprave za duvan koja se pominje u članu 3. Predloga zakona, a kojim se faktički ukida dosadašnja Agencija za duvan koja je konstruisana pre dve godine prethodnim Zakonom o duvanu.
Mi smo tada kritikovali Agenciju i od dolaska DOS-a na vlast osnovano je bezbroj raznoraznih agencija, ali to je tada obrazlagano potrebom da se osnuju tzv. regulatorna tela koja su nezavisna od politike, gde neće političari moći da utiču i da uposle svoje ljude, već da to budu tela koja će biti potpuno nezavisna od politike i da obavljaju taj stručni deo posla.
Danas se ta agencija ukida ovim zakonom i vraća se sve pod nadležnost Ministarstva finansija, odnosno pod kontrolu ministra finansija. Znači, imamo jedan obrnuti proces, to je ono što je čudno, u odnosu na sve procese koji su se dešavali od 2001. godine do danas.
U članu 4. stoje nadležnosti ove uprave i tačka 4) kaže da ova uprava, pored ostalog, vodi registre i evidencione liste. Registri se vode za proizvođače duvana, obrađivače duvana, proizvođače duvanskih proizvoda, trgovce na veliko duvanskim proizvodima, uvoznike duvana, izvoznike duvana i postoji registar o markama duvanskih proizvoda. To su vrste registara koji se propisuju ovim zakonom i koje će ova uprava voditi.
Evidencione liste po članu 6. vode se o fizičkim licima proizvođačima duvana i o trgovcima na malo duvanskim proizvodima. Da se samo razjasni, mislim da je ostalo dosta nejasno ovde ko su proizvođači duvana.
Član 9. govori preciznije o tome i kaže da se proizvodnjom duvana može baviti privredno društvo, preduzeće, zemljoradnička zadruga i preduzetnik koji ispunjava određene uslove. Ovde su nabrojani uslovi, ima ih šest, a između ostalog stoji u tački 2) da ovaj subjekt koji se bavi proizvodnjom duvana treba da ima najmanje pet hektara obradivih površina u vlasništvu, pod zakupom, odnosno u kooperaciji sa fizičkim licem - proizvođačem duvana. Ministar je objasnio da to mora biti pet hektara zasađenog duvana, a ne bilo kakve površine u vlasništvu.
Međutim, ovde je sporno to što se ovaj uslov provlači i kada se traži ispunjenost ovih uslova od strane uprave stoji u sledećem stavu da se dozvola dobija na osnovu zahteva, a uz zahtev se prilažu dokazi, pa pod tačkom 2) - dokaz da ima najmanje pet hektara obradivih površina.
Šta hoću da kažem? Ako neko od ovih privrednih subjekata koji želi da se bavi proizvodnjom duvana sklopi ugovor sa proizvođačima fizičkim licima, da li mora po ovom zakonu da bude vlasnik pet hektara zemljišta, da li mora da ima sopstveni zasad duvana.
Ja mislim da ne mora, da je dovoljno da sklopi ugovor o kooperaciji sa fizičkim licem proizvođačem duvana na najmanje pet hektara površine i da je to dovoljan uslov. Međutim, ovde to nije tako urađeno i ovde ostaje kao neophodan uslov da on ima u vlasništvu pet hektara.
Zamislimo sada nekoga ko registruje firmu koja se bavi proizvodnjom duvana, nema ni jednog ara zemljišta, ali ima kooperante koji će za njega proizvoditi taj duvan; zašto mu sada tražiti da kupi pet hektara zemlje ili, u tački 3), da ima tehničke mogućnosti za obradu i pripremu zemljišta za setvu, berbu itd. Znači, mora da ima mehanizaciju i sve ostale uslove za proizvodnju duvana, a zakon omogućava u tački 2) da ostvari ove uslove preko kooperacije. Mislim da je ovo malo nejasno ovde i da bi trebalo razjasniti, da ne bude problema u primeni zakona.
Jasno je u jednom od ovih stavova ovog člana da i fizičko lice može biti proizvođač duvana, može se baviti proizvodnjom duvana, ali mora da ima ugovor sa proizvođačima, odnosno nekim subjektom iz prethodnog stava koji se bavi proizvodnjom, koji je registrovan za proizvodnju duvana i to je ono što nije sporno. Međutim, sporno je kada se govori o evidencijama.
U članu 7. nametnuta je obaveza da se vode evidencije i proizvođača duvana fizičkih lica i njima se nameće obaveza da oni vode posebne evidencije o stanju zasada koji poseduju. U stavu 2. člana 7. nameće se obaveza fizičkim licima da na zahtev uprave dostavljaju izveštaje o podacima o kojima vode evidenciju, najkasnije u roku od sedam dana od dana prijema zahteva.
Zamislite jednog seljaka koji ima 30 ari duvana i on će se dopisivati sa upravom svakih sedam dana, da joj dostavlja raznorazne podatke koji se upravi nametnu kao neophodni za njen rad. Malo je to neozbiljno ili malo je previše tražiti od jednog običnog malog proizvođača, seljaka koji ima malu površinu pod zasadom, da vodi neku evidenciju ili, kako stoji u stavu 1, da pet godina čuva tu evidenciju. Zamislite seljaka koji pet godina treba da čuva evidenciju o svom zasadu od 15, 20, 30 ari duvana.
Dalje, član 14. govori o brisanju iz registra proizvođača duvana. Znači, imamo registar proizvođača, uslovi postoje i na osnovu tih uslova će uprava upisati u registar proizvođače duvana. Sada kaže pod kojim uslovima se briše iz registra, pa u tački 1) kaže – briše se u roku od pet dana od dana isteka roka važenja dozvole.
Znači, kada istekne dozvola, u roku od pet dana proizvođač se briše iz registra. Ako dozvola istekne u junu mesecu, za pet dana vi proizvođača izbrišete iz registra, a on ima ugovore sa 50 kooperanata, ko će preuzeti tu proizvodnju?
Na stranu njegove ugovorne obaveze prema prerađivačima, ali ko će preuzeti one primarne proizvođače, fizička lica sa kojima je on sklopio ugovore o kooperaciji? To ovde nije regulisano. Njemu oduzimate dozvolu. Znači, niko više ne misli na proizvođače sirovine, onog sirovog duvana.
Dalje, član 26. (to je poglavlje peto - proizvodnja i promet duvanskim proizvodima) u stavu 2. kaže da se dozvola za obavljanje proizvodnje duvanskih proizvoda izdaje po sprovedenom javnom tenderu. To je logično. Međutim, nigde ne piše kada se taj tender sprovodi, da li se sprovodi po formiranju ove uprave jednom za vjek vjekova ili se svake godine sprovodi. Znači, u kojim vremenskim intervalima će se sprovoditi tender za proizvođače prerađevina od duvana, odnosno duvanskih proizvoda?
Šta ćemo ako se za dve godine u Srbiji pojavi neko ko želi da investira u pogon za proizvodnju proizvoda od duvana? Kako će uopšte moći da počne proizvodnju? Ne može, ako nije učestvovao na tenderu. Tender je bio 2005. godine, a on se pojavljuje 2007. Na osnovu čega će moći da dobije dozvolu za proizvodnju ovih duvanskih proizvoda?
Što se tiče postupka tendera, tu možda ima neke logike. Međutim, ono što nije logično: "Postupak javnog tendera sprovodi tenderska komisija, koju obrazuje ministar nadležan za poslove finansija". Zašto je ovo izvučeno od uprave, zašto je dato ministru da on formira komisiju? Zašto uprava ne formira komisiju, ako uprava sprovodi sve ostale procedure i sav postupak oko tendera, zašto ministar da formira komisiju? To je meni prilično sumnjivo, jer postoji prostor za zloupotrebe, da ministar preko svojih ljudi u komisiji izvrši određene zloupotrebe.
Dalje, član 29 – pravo učešća na javnom tenderu za proizvodnju i promet duvanskim proizvodima, tačka 7), pored ostalih uslova koje treba da ispunjava onaj ko učestvuje na tenderu za proizvodnju, treba da se obaveže da godišnje proizvede ili kupi domaći obrađeni duvan u količini od najmanje 50% sopstvene godišnje proizvodnje cigareta i drugih duvanskih proizvoda u Republici, s tim što ta količina ne može biti manja od dve hiljade tona godišnje.
Ovo mi se čini dobrim, dobro je da obavežemo proizvođače da moraju otkupiti domaći duvan, jer ovih godina imamo poplavu uvoznog, stranog duvana, sirovog duvana, koji je, koliko sam bar ja informisan, kvalitetniji i jeftiniji od domaćeg. Međutim, mi moramo da forsiramo i domaću proizvodnju i treba na ovaj način zaštititi domaću proizvodnju, odnosno obavezati prerađivače duvana da otkupe i određenu količinu domaćeg sirovog duvana.
Na kraju, time ću završiti, kod uvoza je procedura slična. Uvoznici duvana moraju da dobiju dozvolu, da ispune određene uslove. Međutim, od uslova stoji samo, pod jedan, da je subjekt koji želi da se bavi uvozom registrovan u registru privrednih subjekata za obavljanje delatnosti spoljnotrgovinskog prometa i da ima zaključen ugovor o kupovini duvana itd. sa stranim partnerom.
Meni ovo nije logično i plašim se da ćemo imati poplavu uvoznih prerađevina duvana, da ćemo na taj način ugušiti domaću proizvodnju, kako proizvodnju duvanskih proizvoda, tako automatski i proizvodnju sirovog duvana, odnosno primarnu proizvodnju. Mislim da je ovde trebalo, pored ovih uslova, staviti i uslov da uvoznik duvana izveze određenu količinu duvana ili proizvoda od duvana iz Srbije, da na taj način ostvarimo neki reciprocitet i da zaštitimo domaću proizvodnju.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o javnim putevima, o jednom sasvim novom tekstu zakona koji je izuzetno značajan za sve građane Republike Srbije i naravno za Republiku Srbiju i njene odnose sa susednim državama, a i sa kompletnom međunarodnom zajednicom.
U svom izlaganju želeo bih prvo da se osvrnem na postojeće stanje koje imamo danas i koje naši građani uglavnom znaju.
Situacija sa našim putevima danas je izuzetno teška i to stanje nije novo, to je nešto što hronično traje već duži niz godina. Svi građani koji malo više putuju po Srbiji znaju koliko su naši putevi loši, u kakvom su stanju i koliko je teško proći uopšte pojedinim putevima.
Naravno, nadležni organi svake godine pokušavaju da nešto urade, pa i ove godine se objektivno radi nešto na tim putevima. Međutim, ono što je meni lično nejasno, a verovatno i većini građana, jeste, na osnovu kojih kriterijuma se vrši izbor puteva, odnosno putnih pravaca koji se u toku jedne godine rekonstruišu, odnosno održavaju.
Naime, pored redovnog održavanja ili urgentnog održavanja, kao što je krpljenje udarnih rupa na pojedinim putevima, neki putevi se rekonstruišu u većem obimu, većoj meri, rehabilituju, ali malo su nejasni kriterijumi izbora tih puteva, ko vrši izbor i na koji način.
Ovde želim da podsetim i da pozovem nadležne organe, prvenstveno Republičku direkciju za puteve, verovatno postoji mnogo zahteva, ali činjenica je da ne postoji zahtev u Republičkoj direkciji, za završetak izgradnje puta koji je značajan za dve opštine – za opštinu Bajina Bašta i opštinu Kosjerić.
Radi se o putu koji povezuje ove dve opštine. To je put preko Varde čija je izgradnja započeta pre više od 10 godina. U tom periodu od pre 10 godina, koji je bio izuzetno težak, uspelo se da se taj put skoro završi, međutim ostalo je nekih pet kilometara neasfaltirano, iako je tada urađeno sve do asfalta, bez sredstava da se to i dovrši. Taj put stoji više od 10 godina nezavršen, a moram da podsetim da je izuzetno značajan za dve opštine sa preko 50.000 žitelja i da zamolim Republičku direkciju, ako postoje uslovi i mogućnost, da to stavi u plan za narednu godinu.
Samo da podsetim da je to najkraći put od Kosjerića prema Republici Srpskoj i da u Kosjeriću imamo fabriku cementa koja verovatno ima potrebe da svoje proizvode izvozi u Republiku Srpsku i dalje u Bosnu i Hercegovinu i da je to najkraća veza. Ti kamioni moraju da obiđu preko Užica, da idu preko Valjeva i Loznice.
Što se tiče ovog predloga koji je pred nama, radi se o jednom prilično ambicioznom projektu koji je pokušao da obuhvati sve ono što je vezano za puteve u Srbiji.
Međutim, postoje neke stvari koje bar meni ili nama u poslaničkoj grupi SRS nisu dovoljno jasne i nisu dovoljno objašnjene u samom zakonskom tekstu. Ono što pada u oči na prvi pogled, čitajući Predlog zakona, prvenstveno obrazloženje zakona, jeste da je ovo još jedan zakonski projekat koji je iznuđen od strane Evropske unije.
Naime, u obrazloženju je nedvosmisleno rečeno da je Evropska unija, odnosno oni koji daju novac ili žele da daju novac, uslovljavaju davanje kredita koji ćemo vraćati donošenjem ovakvog zakonskog projekta. To predlagač ne krije, to je sve u obrazloženju jasno i glasno rečeno.
Naime, u razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku stoji da "ugovori o kreditu sadrže klauzulu prema kojoj se povlačenje tranši kredita uslovljava promenom statusa Republičke direkcije za puteve, odnosno njenim organizovanjem kao javnog preduzeća".
Takođe stoji: "Pored navedenog, potpisivanje ugovora o novim kreditima za finansiranje izgradnje putne mreže u Republici Srbiji uslovljeno je stavljanjem u skupštinsku proceduru novog zakona kojim će se urediti upravljanje, održavanje i korišćenje javnih puteva u Republici Srbiji, što pre, a najkasnije početkom marta 2005. godine" itd.
Znači, ovo je direktiva Evropske unije, tzv. međunarodne zajednice i ovo je još jedan u nizu zakona koji donosimo po direktivama te međunarodne zajednice.
Takođe, ono što stoji ovde u obrazloženju jeste da je jedan od zahteva te međunarodne zajednice i izjednačavanje naknade, tzv. putarine za domaća i strana vozila. Znači, to će se uskoro desiti na našim putevima, imaćemo iste putarine i za domaća i za strana vozila.
Ono što je takođe ovde evidentno i što je ministar naglasio u svojim izlaganjima, to je teška materijalna situacija u Srbiji, kada su u pitanju putevi, rekonstrukcija, izgradnja i održavanje puteva, odnosno finansijski problemi, jer kako reče ministar, od 2001. godine, to takođe stoji ovde, postoje problemi. Zašto postoje problemi od 2001. godine? Ukinuta je uredba po kojoj su određena zahvatanja postala iz cene goriva.
Samo da podsetim, te 2001. godine na vlast je stupio DOS i tadašnja DOS-ova vlada je ukinula tu uredbu po kojoj se izgradnja i održavanje puteva finansiralo iz cene goriva. Evo, sada shvatate koliko je to bilo loše i nepotrebno, a sve sa željom da se kompletne finansije i sva sredstva koja se prikupe u Srbiji stave pod kontrolu jednog čoveka.
Sam ministar je naveo nekoliko primera, počev od našeg okruženja, susednih zemalja pa do Engleske, gde se izuzetno visok procenat izdvaja iz maloprodajne cene goriva za ove namene. Kod nas to nije slučaj. Čudi me da i u ovom predlogu ne stoji da se izdvaja procenat iz maloprodajne cene, već se ovde predviđa izdvajanje iz akcize. Mislim da bi bilo pametnije da se ide na maloprodajnu cenu, pa da se obezbede neka veća ili značajnija sredstva. Ne znam da li je amandmanom to promenjeno. Slažem se, ali u predlogu stoji tako.
Ono što takođe nije jasno ovde, već u članu 2, kada su objašnjavani pojedini pojmovi i izrazi koji se koriste u zakonu, a to je pojam javnog puta, ovde stoji da je to put koji ispunjava propisane kriterijume za kategorizaciju od strane nadležnog organa.
Organi koji vrše kategorizaciju puteva su Vlada Republike Srbije i lokalna samouprava.
Međutim, kriterijumi za kategorizaciju nigde ne postoje u zakonu. Ovde u predlogu stoji da će Vlada propisati kriterijume, pa će posle Vlada, na osnovu tih kriterijuma, da izvrši kategorizaciju tih državnih puteva, a lokalna samouprava za ostale javne puteve. Međutim, ostaje malo nejasno šta ako neki put, koji nije državni, lokalna samouprava, koja možda nije organizovana kvalitetno, imamo probleme u mnogim lokalnim sredinama, ponavljaju se izbori, lokalna uprava ne funkcioniše, ako se ne izvrši kategorizacija tamo nekih puteva, a onda to povlači probleme u daljoj primeni ovog zakona.
Samo ću par reči da kažem o ovom javnom preduzeću koje se predviđa ovim zakonom, o upravljanju državnim putevima. Reći ću par reči o finansiranju ovih poslova, nadležnosti javnog preduzeća, odnosno o finansiranju, izgradnji i održavanju puteva. Dobro je da se osniva javno preduzeće koje će upravljati državnim putevima, jer je to delatnost od opšteg interesa, kako ovde stoji.
Međutim, nije dobro ono što se u stavu 2. člana 8. predviđa, a to je da se upravljanje državnim putevima može poveriti nekom preduzetniku. To nije dobro i to mi ne možemo prihvatiti. Posle ovog člana 8. ne koristi se termin "javno preduzeće", kada se govori o upravljanju, već se koristi termin "upravljač", misleći na to da pored javnog preduzeća upravljanje može da vrši i neko drugi.
Međutim, moram da vam kažem da je sve to u koliziji sa članom 21. gde se govori koja sredstva se od naplaćene naknade za korišćenje puteva itd. prebacuju kome, odnosno ko je korisnik sredstava, pa u članu 21. kaže: "Sredstva od naplaćene naknade iz člana 17. tačka 3) do 13) ovog zakona, prihod su javnog preduzeća". Sada se ne pominje upravljač, već javno preduzeće.
Znači, sva ta sredstva idu javnom preduzeću. Šta ćemo ako se neki državni put ustupi na upravljanje nekom preduzetniku ili nekom drugom pravnom licu? Logično je da onaj ko upravlja i koristi sredstva, ali vi ste u članu 21. ta sredstva usmerili direktno javnom preduzeću, bez obzira ko je upravljač nad određenim delom državnog puta, iako se ne slažemo sa tim da neko drugi, osim javnog preduzeća bude upravljač na državnom ili delu državnog puta.
Kada se govori o finansiranju, ovde je taksativno navedeno kako se sredstva pribavljaju, pa je rečeno: 1) od naknade za upotrebu javnog puta; 2) naknade za održavanje državnog puta u visini od 10% od akcize. Koliko sam razumeo gospodu iz ministarstva, amandmanom je intervenisano da to bude od maloprodajne cene, a ne od akcize, što je povoljnije.
U članu 17. se bliže utvrđuje koje se to naknade propisuju za upotrebu javnih puteva. Samo ću kratko da prokomentarišem neke od njih. Kaže se: "Za upotrebu javnog puta plaćaju se naknade, i to: 1) godišnja naknada za motorna vozila, traktore i priključna vozila". Ovu godišnju naknadu donosi Vlada Republike Srbije, a to je prihod lokalne samouprave, prihodi opštine. Verovatno će se plaćati uz registraciju motornih vozila i biće prihod lokalne samouprave. "2) Godišnja naknada za vozila na motorni pogon koja nisu obuhvaćena tačkom 1) ovog člana". Ovo je deplasirano. Koja je to količina drugih vozila? Radi se o simboličnim sredstvima, tako da ne bude previše bacanja prašine u oči lokalnoj samoupravi, da će imati neka sredstva po ovom osnovu.
Zatim, "3) naknada za vanredni prevoz". Nije jasno koji je to mehanizam po kome će se naplatiti ta naknada i šta je to vanredni prevoz, kada će se moći naplatiti naknada i kome. Da li su to đačke ekskurzije? Na koji način će se ova naknada uopšte moći naplatiti.
Dalje "4) naknada za postavljanje reklamnih tabli, reklamnih panoa, itd". Nije sporno da se uvede i takva vrsta naknade. Međutim, sporno je, ako prođete našim putevima, koliko je tih tabli i reklamnih panoa oko puteva, koji su zapušteni, koji su u izuzetno lošem stanju, što ostavlja jednu ružnu sliku na one koji prolaze tim putevima. Treba propisati i ko će voditi računa o tome ako se već ta naknada naplaćuje, da se ti panoi, odnosno table održavaju u nekom bar estetski prihvatljivom stanju, da ne ruže izgled naših puteva i kompletne države.
Zatim, 6) "naknada za prekomerno korišćenje javnog puta". Ko će utvrditi šta je prekomerno korišćenje, na koji način, kada? Trebalo je reći ovde direktno da li je to opterećenje ili je to učestalost. "Prekomerno", sam termin može da se tumači na različite načine. Zatim, "naknada za zakup delova zemljišnog pojasa javnog puta".
Molim vas, da li se uopšte ovaj pojas može izdavati u zakup. Ovde je davanje u zakup delova zemljišnog pojasa, a drugo je naknada za priključenje javnim putevima. Dakle, davanjem u zakup zemljišnog pojasa koji može biti čak i samo metar od kolovoza i to je vrlo nejasno, odnosno mislim da nije dovoljno pametno to uraditi.
Zatim: "naknada za priključenje prilaznog puta na javni put". Šta ćemo ako lokalna samouprava ne izvrši kategorizaciju puteva, dakle, oni koji su u njenoj nadležnosti, pa neki put nekog zaseoka na njenoj teritoriji ne proglasi javnim putem, ko će da plati naknade za priključenje tog zaseoka od tri, pet, ili 15 kuća na neki javni put, da li će svaka kuća, svaki meštanin plaćati neku naknadu za to.
Postoje neke stvari i neki mehanizmi koji nisu ovde do kraja razrađeni i razjašnjeni, čija je nadležnost, koji su rokovi, do kada opštine moraju da izvrše kategorizaciju tih puteva na svojoj teritoriji, odnosno iz svoje nadležnosti.
Pazite dalje: "naknada za priključenje prilaznog puta na javni put, naknada za izgradnju objekata kojima je omogućen pristup sa javnog puta, zatim godišnja naknada za korišćenje objekata kojima je omogućen pristup sa javnog puta".
Mislim da je ovo malo previše da neko mora da plati naknadu za priključenje na javni put, za izgradnju objekta i da mora svake godine da plaća naknadu zato što ima objekat od koga može izaći na javni put. Mislim da je malo previše i da ćete izazvati dosta nezadovoljstva kod građana Srbije.
Dalje, u članu 19. i time ću završiti, govori se kako se sredstva prikupljaju i da idu preko Trezora i da ministarstvo prenosi sredstva Javnom preduzeću.
Da li je propisano, a mislim da nije ovim zakonom, nisam gledao kaznene odredbe, šta ako ministarstvo ne prenese sredstva, sva sredstva koja su namenjena Javnom preduzeću ili ako ne prenese ta sredstva blagovremeno, pošto je zamišljeno da se ta sredstva prenose sukcesivno kako pristižu na račun ministarstva.
Da li postoji neka kazna za ministarstvo, ako ne poštuje te odluke, odnosno ako ne poštuje zakon, u smislu da sva sredstva prenese i da ih prenosi sukcesivno, čim stignu na račun ministarstva. Ovim ću završiti, a oduzeo sam vam previše vremena i iz svih ovih razloga SRS neće glasati za ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo objedinjenu raspravu pet zakonskih predloga. Osvrnuću se kratko samo na prvi od tih predloga, s obzirom na to da su moje kolege dosta govorile o zakonu o prekršajima i posledicama tog zakona, to je zakon o sudijama i zakon o uređenju sudova.
Moram se osvrnuti samo na Predlog zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom. O tom predlogu je ovde najmanje govoreno. Mislim da ima smisla reći nekoliko rečenica, s obzirom na to da je ovaj zakonski predlog došao ovde kao direktna posledica naloga ili direktiva EU, što je i predlagač u obrazloženju nedvosmisleno rekao.
Naime, u obrazloženju, kada se govori o razlogu za donošenje ovog zakona, stoji da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona potreba za usklađivanjem domaćeg zakonodavstva sa direktivama EU.
Takođe, ono što meni nije logično i, po mom mišljenju, prihvatljivo, jeste to što se navodi kada se govori o razlogu za donošenje po hitnom postupku ovog zakona, stoji da se predlaže donošenje po hitnom postupku radi ispunjavanja obaveza preuzetih Akcionim planom za harmonizaciju propisa Republike Srbije sa propisima EU.
Lično smatram, a i SRS je to rekla na početku ove sednice kada smo utvrđivali dnevni red, da ima mnogo prečih stvari koje treba ovde razmatrati. Prvenstveno je trebalo ovde govoriti ovih dana o onome što je najaktuelnije i najbitnije za Republiku Srbiju, a to je problem Kosova i Metohije, odnosno početak pregovora o tzv. konačnom statusu Kosova i Metohije i Rezolucija koju je Evropa usvojila u pogledu navodnog kršenja ljudskih i manjinskih prava u Vojvodini.
Mislim da je bilo mnogo logičnije i pametnije da smo govorili ovih dana o tome, a ne da se jedan ovakav zakonski predlog stavlja na dnevni red koji, da budemo realniji i iskreni, neće zaživeti u praksi.
I sam naziv je previše rogobatan i nejasan. Naziv zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom upućuje da postoje neki proizvođači u Srbiji koji proizvode svesno i namerno proizvode, stvari i robu sa nedostatkom. Sam naziv ne odgovara suštini ili smislu onoga što je trebalo ovde da se uradi.
Predlog je prilično konfuzan i nejasan i kao takav verovatno u praksi neće zaživeti. Ako i zaživi izazvaće velike probleme jer će se otvoriti mnogi sudski procesi koji će trajati verovatno u nedogled, u kojima se neće moći ništa dokazati.
Pokušaću da ukažem na nekoliko stvari koje nisu logične i nemaju svoj smisao. U članu 4. stoji da, nedostatak kod nekog proizvoda ili stvari koje se proizvode postoji ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje, s obzirom na sve okolnosti. Zamislite jednu takvu rečenicu kakve sve posledice i kako se može dokazati nešto na osnovu jedne ovakve rečenice?
Šta znači ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje, s obzirom na sve okolnosti? S obzirom na koje okolnosti?
Član 5. kaže da je – šteta, u smislu ovog zakona, šteta prouzrokovana smrću ili telesnim povredama i šteta nastala uništenjem ili oštećenjem nekog dela imovine, pod uslovom da se on uobičajeno koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju i da ga je oštećeni u tu svrhu koristio. Ovaj član nema smisla, nema logičan smisao ova rečenica u članu 5. Na šta se ovde misli?
S obzirom da se on uobičajeno koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju i da ga nije u tu svrhu koristio, da li se misli na deo imovine koji je oštećen ili na proizvod koji je korišćen pa je zbog njegovog nedostatka izazvana šteta?
U članu 7. govori se o odgovornosti proizvođača za štetu nastalu od proizvoda sa nedostatkom i kaže se da proizvođač odgovara bez obzira na to da li je znao za nedostatak. Molim vas, ako proizvođač zna za nedostatak, on svesno plasira na tržište proizvode i robe, odnosno stvari sa nedostatkom i to podleže verovatno nekim drugim zakonima po kojima bi trebalo da odgovara.
Postavlja se logično pitanje, šta u slučaju ako proizvođač uoči nedostatak, znači ne proizvodi svesno robu sa nedostatkom ali uoči u toku proizvodnje da postoji nedostatak i šta ako on kao savestan obavesti potencijalne kupce o tom nedostatku? Da li u tom slučaju odgovara ili treba da odgovara za štetu koja može da nastane primenom, odnosno korišćenjem takvog proizvoda?
U članu 8. se kaže da proizvođač neće biti odgovoran ako dokaže da nedostatak verovatno nije postojao u vreme kada je stavio proizvod u promet ili da se pojavio kasnije. Šta znači ako dokaže da verovatno nije postojao? Ako dokaže da nije postojao, to mogu da prihvatim, ali da verovatno nije postojao, to ne može biti nikakav dokaz.
Dalje, kaže se, ako dokaže da on nije proizveo proizvod namenjen za prodaju i da proizvod nije proizveden u okviru njegove redovne delatnosti – ako nije namenjen prodaji i ako nije u okviru redovne delatnosti, on ne može ni biti u prometu, to je nešto što je ilegalan promet, što podleže nekim drugim zakonima.
Zatim, kaže se, ili ako dokaže da je nedostatak nastao usled usaglašavanja svojstva proizvoda sa propisanim normama – to se mora usaglasiti pre stavljanja u promet i mora biti upodobljeno sa propisanim normama. Takođe se kaže, ako dokaže da nivo naučnog i tehničkog znanja u vreme kada je proizvod stavljan u promet nije omogućavao otkrivanje nedostatka – kako će neko dokazati posle dve ili pet godina da je u momentu kada je stavio proizvod u promet, nivo naučnih i tehničkih znanja bio takav da nije mogao da se uoči taj nedostatak. Vrlo je teško sve to dokazati.
A u sledećem stavu člana 8. se kaže:''Proizvođač sastavnog dela proizvoda neće biti odgovoran ako dokaže da se nedostatak može pripisati dizajnu proizvoda ili da je posledica uputstva datog od strane proizvođača''. Molim vas proizvođač sastavnog dela ne treba da bude odgovoran ni u jednom slučaju. On ne stavlja taj deo posebno u promet već, ga isporučuje nekom krajnjem proizvođaču koji ga kao sastavni deo svog proizvoda stavlja u promet i odgovornost treba da preuzme taj finalni proizvođač koji koristi podsklopove, sastavne delove za sklapanje, montažu i proizvodnju svog finalnog proizvoda. On je taj koji stavlja u promet taj finalni proizvod. Znači nema logike da neko ko je proizvođač sastavnog dela odgovara pred kupcem. Trebalo bi da odgovara onaj ko stavi ceo sklop ili konačan proizvod u promet.
Kaže: ''Proizvođač se može delimično ili potpuno osloboditi odgovornosti ako je oštećeni ili lice za koje je on odgovoran delimično doprineo nastanku štete''. Ako je proizvod sa nedostatkom onda ne može korisnik delimično doprineti nastanku štete. Korisnik može nesavesnim rukovanjem da napravi štetu, iako je proizvod bez nedostatka. A, ako je sa nedostatkom onda šteta može da nastane i pravilnim rukovanjem i to bi trebalo da bude smisao i suština ovog zakona, znači da neko odgovara ako je rukovanje pravilno ali nastaje šteta kao posledica nedostatka koji proizvod nosi sa sobom.
Da ne bih trošio više vremena, mislim da ovaj zakon neće biti u praksi primenljiv, da je ovo zakon koji usvajamo pro forme ili reda radi da bi neko tamo u Evropi bio zadovoljan, jer smo ispoštovali neke naše obaveze, ali rekao sam, trebalo je da razgovaramo ovih dana o mnogo prečim i važnijim stvarima za Srbiju od ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto je neverovatno otkud Vladi toliko hrabrosti da posle deset dana otkako je obavljeno glasanje o ovom istom predlogu, kada zakon nije prošao u ovoj skupštini, ponovo izađe pred ovu skupštinu sa identičnim Predlogom zakona o veterinarstvu. Šta se dogodilo za ovih deset dana znaćemo vrlo brzo, kada dođe na glasanje ovo.
Verovatno su oni koji podržavaju Vladu ušli u koaliciju i sada će za zakon i glasati.
To formalno ulaženje u koaliciju potvrđeno je izborom nekoliko članova SPS-a u upravne odbore javnih preduzeća koje je ovih dana imenovala Vlada Republike Srbije, tako da od sada možemo govoriti da je SPS koalicioni partner ove vlade, odnosno koalicije koja je do sada činila većinu u ovom parlamentu.
Što se tiče Predloga zakona o veterinarstvu, prvi utisak je da je preambiciozno zamišljen, da je predlagač imao želju da obuhvati sve oblasti na koje bi se inače morao odnositi, ali da je u mnogim segmentima ostao nedorečen i da su mnoge odredbe prilično paušalne, odnosno bez jasnih mehanizama koji bi definisali do kraja, odnosno potpuno, kako bi zakon mogao biti primenjiv u praksi.
Izložiću nekoliko odredbi koje, po mom mišljenju, nisu na mestu i koje bi trebalo korigovati kako bi zakon, ako prođe glasanje ovog puta, bio za praksu relevantan i primenjiv. Prva primedba odnosi se na član 11, gde se govori o subjektima u veterinarstvu i o tome na koji način se može osnovati veterinarska ambulanta, odnosno apoteka. U članu 11. stoji da veterinar sa licencom, koji nije u radnom odnosu, može da osnuje veterinarsku ambulantu, odnosno veterinarsku apoteku ako ispunjava određene uslove koje ovaj zakon propisuje.
To nije sporno. Međutim, u drugom stavu stoji da veterinarska ambulanta koju osnuje veterinar koji nije u radnom odnosu ne može da organizuje, sprovodi i kontroliše obeležavanje životinja i vodi registar obeleženih životinja, kao i da sprovodi program mera zdravstvene zaštite životinja u epizootiološkoj jedinici u kojoj nije organizovana veterinarska stanica.
Povezao bih ovaj stav člana 11. sa drugim stavom člana 16, gde se govori o veterinarskoj ambulanti bliže, odnosno taksativno se navode delatnosti veterinarske ambulante. U drugom stavu stoji da veterinarska ambulanta može da organizuje, sprovodi i kontroliše obeležavanje životinja i vodi registar obeleženih životinja, kao i da sprovodi program mera zdravstvene zaštite životinja u epizootiološkoj jedinici u kojoj nije organizovana veterinarska stanica na osnovu ovlašćenja ministra.
Malo je deplasirano u jednom prethodnom, odnosno 11. članu reći isključivo da ne može ambulanta da obavlja ove poslove, a zatim u sledećem ili posle nekoliko članova reći da to može, ali na osnovu ovlašćenja ministra.
Znači, ministar ima diskreciono pravo da ovlasti pojedine ambulante da mogu ove poslove obavljati. Ovo je prostor samo za korupciju i ništa više od toga. Ako na nekom području nema organizovane veterinarske stanice, sasvim je logično da ove poslove koji su ovde navedeni može da obavlja i veterinarska ambulanta koja tamo postoji.
Takođe, ono što mi je zasmetalo u izlaganju ministra, a i u obrazloženju ovog predloga jeste da na području na kome nije organizovana zdravstvena zaštita životinja, odnosno veterinarska ambulanta ili stanica postoji mogućnost da država organizuje kao javnu službu. U obrazloženju stoji da država može, a i ministar je takođe rekao da postoji mogućnost. U samom tekstu Predloga zakona to je lepše rečeno - da država mora, i to je ono što je jedino ispravno. Znači, ako negde nije ta služba organizovana, onda država mora da je organizuje da bi sva područja bila obuhvaćena zdravstvenom zaštitom životinja.
Sledeća stvar na koju želim da ukažem je komora. Ovim zakonom se osniva komora. Po informacijama koje ja imam, komora već postoji, znači ne treba je osnivati ako već postoji, treba je prilagoditi nekim novim uslovima koje vi propisujete ovim zakonom.
Ono što je takođe nejasno je i nadležnost komore. U tački 8) stoji da komora predlaže cene veterinarskih usluga. Mene interesuje ko te cene donosi. Ako ih komora predlaže, neko ih mora doneti, usvojiti i odobriti. Ko to radi? Da li to ostaje samo u nadležnosti komore, odnosno statuta, ako dobro tumačim ovaj predlog, da to treba statutom da se reguliše. Čini mi se da je malo neozbiljno da se to prepusti samo komori bez ikakve kontrole, jer mi se čini da će te cene biti visoke i da naši seljaci ne mogu izdržati sve to što bude propisano kao cena za pojedine usluge.
Zatim, član 46. koji se odnosi na zoohigijensku službu. Ovim članom nalaže se lokalnoj samoupravi da na svojoj teritoriji organizuje zoohigijensku službu koja će obavljati određene poslove. Ovo je dobro i potrebno. Međutim, ovde nisu nigde predviđena sredstva neophodna za osnivanje takve službe i za njen rad. Ako se radi o službi, a ovde tako stoji, to podrazumeva da ta služba ima nekoliko zaposlenih lica i da ta lica za obavljanje ovog posla koji je ovde predviđen za njih imaju i odgovarajuću tehničku opremu. To je jedan novi trošak za naše lokalne uprave, koje su i tako u teškom materijalnom stanju. Smatram da je ovde trebalo predvideti određena sredstva za rad tih službi.
Dalje, u članu 47. govori se o savetu za veterinarstvo, da ministar može formirati savet za veterinarstvo koji će mu pomagati u obavljanju poslova iz njegove nadležnosti. Ni to nije sporno. Međutim, u obrazloženju se ovaj savet tretira kao naučni savet, što mi je malo zasmetalo, pa u tom smislu i reagujem na ovo. Dakle, to nije naučni savet, to je savet za veterinarstvo i ne može biti naučni savet koji će savetovati ministra.
Član 71. govori o naknadi štete u slučajevima kada dođe do raznih epidemija, zaraznih bolesti i kada Ministarstvo naloži da se određena grla ubiju da bi se zaraza zaustavila i sprečilo njeno širenje.
Ovde je to dosta dobro predviđeno da se u tom slučaju visina štete vlasnicima životinja nadoknadi. To je dobro. Međutim, nije dobro što ovaj član nije definisan do kraja. Ovde ostaje rok. Predviđen je rok od 30 dana u kome se podnosi zahtev za naknadu štete.
Znači, vlasnik životinje koja je po nalogu Ministarstva ubijena da bi se sprečilo širenje zarazne bolesti ima pravo na naknadu štete i mora podneti zahtev u roku od 30 dana od dostavljanja zapisnika. Međutim, nigde ne stoji rok u kome ministar mora da donese rešenje o naknadi štete. Znači, to je u jednom stavu da ministar donosi rešenje, ali se ne pominje rok. Šta vredi pravo koje ima vlasnik životinje, ako će čekati godinu dana da mu se ta šteta nadoknadi? Znači, trebalo je predvideti i rokove za donošenje rešenja od strane ministra.
Takođe, u članu 84. govori se o obeležavanju i evidenciji životinja. To je dobro, treba obeležiti sva grla na teritoriji Republike. Međutim, nije dobro da troškovi koji prate ovaj posao padnu na teret vlasnika životinja. Znači, svi vlasnici goveda, ovaca, koza, a možda i svinja, ako sam to dobro pročitao, moraju platiti troškove evidentiranja tih grla.
Vi znate da je selo u teškoj situaciji, da su naši seljaci, pogotovo ove godine, iscrpljeni niskim otkupnim cenama za sve njihove proizvode, da nemaju materijalnih sredstava i ne mogu da izdrže ovo. I ovde je trebalo da Republika, Vlada interveniše; s obzirom na to da, kako reče ministar finansija, budžet kipi, da ima previše sredstava, da smo pravili neki pozitivni rebalans, trebalo je predvideti sredstva bar da se u tom početnom periodu, odnosno u prvoj fazi izvrši besplatno obeležavanje, odnosno da Republika finansira obeležavanje grla. Mislim da će ovo seljaci teško prihvatiti, da će biti puno otpora jer se udara na njihov budžet, koji je i tako iscrpljen.
Na kraju, govori se o osnivanju javnog preduzeća za uništavanje leševa životinja i drugih otpadaka životinjskog porekla. To je republičko javno preduzeće. To opet nije sporno, ali čini mi se da nije dorečeno kakav će odnos biti između tog javnog republičkog preduzeća i ovih službi koje su osnovane ili koje se osnivaju na lokalnom nivou. Ko će preuzeti u pojedinim situacijama nadležnost ili obavezu da preuzme leš neke životinje i da ga transportuje do određenog objekta za prikupljanje leševa životinja?
Član 119. je sporan, jer kaže da obavljanje poslova sakupljanja, prerade i uništavanja leševa životinja i drugih otpadaka životinjskog porekla Ministarstvo može ugovorom poveriti pravnim licima koja ispunjavaju propisane uslove. Dakle, opet se daje neko diskreciono pravo ministru da izabere pravno lice, znači preduzeće, privatnu firmu koja može da obavlja ove poslove i kojoj će poveriti obavljanje ovih poslova, verovatno uz određenu naknadu, što je opet prostor za korupciju.
Postavljam pitanje da li ovaj član, odnosno ova aktivnost podleže Zakonu o javnim nabavkama. Verovatno bi trebalo raspisati neki tender, pa da se putem tendera ili konkursa izabere pravno lice koje će obavljati ove poslove.
Pošto gospodin Marković nije prisutan, sa ovim ću završiti, ali imao sam jedno poslaničko pitanje za gospodina predsednika Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam stigao da govorim o mom prethodnom amandmanu, pa ću iskoristiti priliku da o ovom amandmanu na član 38. kažem ono što sam inače hteo reći, pošto se radi o istim amandmanima na dva slična člana.
Jednostavno, nema logiku i smisao ovo što predlagač ovde u zakonu navodi kao novu organizaciju državne uprave u odnosu na postojeće stanje. Znači, radi se o jednoj novoj organizaciji koja podrazumeva mnogo veći državni aparat od onoga koji smo do sada imali.
Naime, nije mi baš jasno da pored ministra u sastavu jednog ministarstva imamo i državnog sekretara, jednog ili više njih, ne znamo kolika je ta gornja granica, koliko ih može biti, zatim pomoćnike ministra, sekretara ministarstva, posebne savetnike ministra, savet ministra.
Znači, to su sve organi koji su prvi saradnici ministra. Pored njih u ministarstvu se obrazuju organi uprave, koji mogu biti inspektorati, direkcije i uprave. Zatim, pored tih organizacija moguće je osnovati, odnosno formirati i posebne organizacije pri ministarstvu. Te posebne organizacije su sekretarijati i zavodi.
Molim vas, pre šest ili sedam godina Ministarstvo rudarstva i energetike je imalo oko 70 zaposlenih. U tih 70 zaposlenih bile su i inspekcija parnih kotlova i elektroenergetska inspekcija.
Zamislite sada jednog neodgovornog ministra kome zakon dozvoljava, a ovaj zakon dozvoljava, da formira sva ova tela koja su ovde navedena, a koja sam nabrojao. Jedno takvo malo ministarstvo može da preraste u jednu holding kompaniju, da ima nekoliko stotina zaposlenih.
Molim vas da razmislite kuda sve to vodi, ko će da izdržava toliki i tako glomazan državni aparat. Mnogo ovoga što je u zakonu dato je nepotrebno. Predlagač treba da razmisli o tome da se ovo na neki način izmeni, redukuje ili da se, na kraju krajeva, ovaj zakon povuče iz procedure da bi se korigovao i poboljšao. Ipak nismo na tom nivou ekonomskog razvoja ili standarda da možemo da izdržavamo tako glomaznu upravu, kako to ovaj zakon predviđa.
Što se tiče člana 38. on je sličan prethodnom. Radi se o pomoćniku direktora posebne organizacije i opet je naša primedba ista kao i kod zamenika direktora. Znači, opet se govori o pet godina njegovog mandata, a ne o četiri, kako to mi predviđamo, odnosno želimo da ispravimo našim amandmanom, jer je logično da se mandati svih tih funkcionera vežu za mandat ministra, odnosno Vlade. To je logika.
Molim vas, ovo što ste vi ovde radili je po sistemu – da mi smestimo naše a vi posle gledajte šta ćete; da mi zaposlimo sve naše kadrove koje imamo, a vi posle, kada dođete na vlast, gledajte šta ćete sa vašima. Nije ovo korektno.
Molim vas, trenutno u Srbiji je teška situacija. Zapošljavaju se samo ljudi koji su politički opredeljeni, koji su članovi vaših stranaka koje su u koaliciji i koje su na vlasti. Ne na funkcije, već običan nekvalifikovani radnik ne može da dobije posao ako nije član neke od vaših partija. A, vi pričate o depolitizaciji.
Nema depolitizacije. Ovo je samo želja da se neko smesti i da ostane tamo. E, pa sad, gledajte, imali smo nekoliko vlada u zadnjih četiri-pet godina, pa su sve smestile svoje kadrove. Dokle? Nema više mesta! Nema gde!
Takođe, se ovde ponovo pozivate na zakon kojim se uređuje položaj službenika. To je zakon o državnim službenicima, koji još nije usvojen i sasvim je deplasirano da se on pominje u ovom zakonu. Ne možete nešto ovim propisivati i uređivati po nekom zakonu, koji je još u formi predloga, koji nije usvojen, koji de fakto ne postoji.
Ako ste već imali takvu ideju onda je trebalo prvo da usvojite taj zakon, pa da se onda pozivate na njega u ovom zakonu koji ovde predlažete. To je suština svih naših primedbi.
Sada bih iskoristio samo par minuta, pošto je predsedavajući gospodin predsednik Skupštine, pre nekoliko dana sam postavio ponovo pitanje zašto nisam dobio odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio pre 45 dana.
Naime, 21. jula sam postavio četiri poslanička pitanja koja su vezana i odnose se na Poresku upravu u Užicu. Pre nekoliko dana sam, kada je predsedavao gospodin Anđelković, urgirao da mi se dostavi odgovor, pa pošto je poslovničko vreme isteklo taj odgovor ni do današnjeg dana nisam dobio.
Molim gospodina predsedavajućeg koji je predsedavao i tada kada sam postavio pitanja da interveniše kod ministra finansija, koji je inače nadležan i kome su pitanja upućena, da što pre dobijem odgovore na četiri poslanička pitanja, a vezana su za Poresku upravu u Užicu.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram prvo malo da se udaljim od teme dnevnog reda i da u skladu sa Poslovnikom postavim jedno poslaničko pitanje.
Naime, moje poslaničko pitanje glasi, kada ću dobiti odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio pre više od mesec dana. Gospodine predsedavajući, obzirom da predsednik Skupštine nije tu, molim da mu prenesete ovo poslaničko pitanje.
Ja sam pre više od mesec dana postavio pitanje, odnosno četiri poslanička pitanja, vezano za rad Poreske uprave u Užicu. Svi rokovi koje Poslovnik predviđa za odgovor na to pitanje su istekli i odgovor još uvek nisam dobio. Molim vas da intervenišete kod predsednika Skupštine kako bih u što kraćem roku dobio taj odgovor, a naravno i ostali narodni poslanici koji imaju pravo po Poslovniku da dobiju odgovor na svako poslaničko pitanje.
Što se tiče samog zakona, već je dosta rečeno ovde o problemima i nedostacima ovog zakonskog predloga, sama činjenica da je Vlada podnela na sopstveni predlog preko 30 amandmana, da je juče skupštinski Odbor za prosvetu uputio dodatnih 11 amandmana na isti ovaj predlog, govori o tome da ovaj predlog nije dobar i da ne bi trebalo da se usvoji ovakav i da uđe u pravni promet.
Juče sam pažljivo slušao poslanike koji su pričali u načelnoj raspravi. Gospodin Gašo Knežević je u svom uvodnom izlaganju kao predstavnik poslaničke grupe naglasio i pohvalio Predlog zakona, jer kako reče, ovim predlogom se ukida autonomija fakulteta, Evropa je ne poznaje, već se autonomija prenosi na univerzitet. Ako sam dobro razumeo, izvinjavam se ako je nešto drugačije od onog što sam shvatio u odnosu na izlaganje gospodina Kneževića.
Takođe sam u svom izlaganju rekao da je to osnovna ideja ovog predloga, ali da predlagač pravi kompromis, ne znam iz kojih razloga, i odstupa malo od te svoje osnovne ideje, pa ostavlja mogućnost nekim fakultetima da imaju svojstvo pravnog lica i da imaju određeni stepen i ekonomske i druge autonomije.
U članu 47, koji je već objašnjen i na koji smo mi srpski radikali imali amandman, stoji u stavu 7. da fakultet, odnosno umetnička akademija ima svojstvo pravnog lica, ako ostvaruje najmanje tri odobrena, odnosno akreditovana studijska programa. Znači, pravi se jedan kompromis da neki fakulteti imaju svojstvo pravnog lica, a da neki fakulteti nemaju to isto svojstvo, i tu se nalazi neka granica da to budu tri akreditovana programa, i fakulteti koji to ostvaruju moći će da posluju kao pravno lice, a oni koji ne ostvaruju taj uslov, neće moći da posluju kao pravno lice.
Podneo sam amandman na član 60. koji se faktički naslanja na član 47, u stvari je jedan logički nastavak svega toga i moj amandman je logičan nastavak amandmana gospođe Vjerice Radete, koja je podnela amandman na član 47.
Naime, član 60. se odnosi na prihode, sopstvene prihode koje visokoškolske ustanove ostvaruju. U stavu 1. stoji da sredstva koja visokoškolska ustanova ostvari, izuzev sredstava koja obezbeđuje Republika, čini sopstveni prihod te visokoškolske ustanove.
Pa u zagradi stoji - školarina, pružanje usluga trećim licima, pokloni, donacije i tako dalje.
Drugi stav ovog člana kaže - da sredstvima iz prvog stava visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica sa svojstvom pravnog lica raspolaže u skladu sa zakonom i opštim aktom te visokoškolske ustanove, odnosno visokoškolske jedinice. Opet se pominje visokoškolska jedinica sa svojstvom pravnog lica. Znači, opet oni fakulteti koji su u sastavu univerziteta, znači, kao visokoškolske jedinice, ali imaju tri programa, pa imaju i svojstvo pravnog lica i na njih se odnosi ovaj drugi stav.
Svojim amandmanom predvideo sam da se ove reči koje se odnose na te visokoškolske jedinice sa svojstvom pravnog lica brišu, odnosno ovaj moj amandman je u skladu sa opredeljem i stavom SRS da sve visokoškolske jedinice koje su u sastavu univerziteta imaju svojstva pravnog lica, znači, dakle, da imaju tu autonomiju i ekonomsku, pored svih ostalih oblika autonomije koje treba da zadrže.
To je suština našeg amandmana na ovaj član i mislimo da ovo treba prihvatiti, obzirom da će sve veći broj privatnih fakulteta imati svojstva pravnog lica, dok će mnogi fakulteti koji su u sastavu univerziteta, koji su sa dugom tradicijom, to svojstvo izgubiti. Molim vas, malo razmislite samo da li je logično da fakultet koji je u sastavu univerziteta, koji nema ovaj uslov i ne može da ispuni uslov da ostvaruje tri studijska programa, a koji na jednom ili na više programa upisuje po hiljadu i više studenata, da nema svojstvo pravnog lica, a da neki drugi fakultet, koji će ostvariti ovaj uslov i imati tri studijska programa, ali upisivati po 100 i 150 studenata, ima svojstvo pravnog lica. Mislim da tu nema logike i da treba ovaj amandman podržati. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, posle briljantnog izlaganja predstavnika poslaničke grupe SRS, profesora Poskurice, obratiću svoju i vašu pažnju na nekoliko konkretnih pitanja, odnosno na nekoliko mesta koja smatram problematičnim u ovom zakonu, sa namerom da dođemo do kvalitetnijeg teksta od ovog koji je ponuđen od strane Vlade.
Prvi problem jeste problem Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, odnosno pitanje formiranja ovog tela, koje po ovom predlogu ima zadatak i nadležnost da uređuje mnoga pitanja iz oblasti visokog obrazovanja. Stav poslaničke grupe SRS jeste da je ovo trebalo, sve ove nadležnosti, preneti Nacionalno-prosvetnom savetu koji je osnovan Zakonom o osnovama sistema obrazovanja, jer smatramo da je to telo kvalifikovano da obavlja i ove poslove, pošto tamo u sastavu Nacionalno-prosvetnog saveta imamo 15 ili možda i više članova koji su članovi Srpske akademije i nauka ili su profesori univerziteta.
To je više od ukupnog broja članova ovog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Takođe, imamo jednu malu dozu sumnje u način i proceduru izbora članova Nacionalnog saveta, ako se to usvoji, a očigledno da je volja većine da će to tako i biti, jer imamo jedno iskustvo koje je loše sa Nacionalnim prosvetnim savetom, gde je izbor tog tela trajao skoro godinu dana.
Ukoliko usvojite u ovakvom obliku, onda bi trebalo povesti računa da se i rokovi koji su zakonom predviđeni ispoštuju i da se procedura ispoštuje, mada mnoga pitanja, sada nemam vremena da zalazim u detalje, ovde nisu potpuno precizno definisana i trebalo bi to precizirati, kako bi to proteklo u skladu sa idejom i namerom predlagača.
Po Predlogu zakona članove ovog nacionalnog saveta, malo ću govoriti o njemu, s obzirom da je volja većine da to tako i ostane kako je predlogom predviđeno, predlažu Konferencija univerziteta i Konferencija akademija strukovnih studija. Na isti način se predlažu, odnosno slično i članovi Komisije za akreditaciju, i njih predlaže, za razliku od prethodnog, samo Konferencija univerziteta.
Nije mi jasno zašto predlagač vrši diskriminaciju visokoškolskih ustanova. Zašto nisu predviđene i ostale visokoškolske ustanove, da i one imaju učešća u ovom predlaganju i zašto zakonom nije predviđeno osnivanje konferencija i ostalih visokoškolskih ustanova.
Naime, Zakon nameće obavezu osnivanja Konferencije univerziteta i Konferencije akademija strukovnih studija, ali se nigde u zakonu ne pominje i osnivanje konferencija ostalih visokoškolskih ustanova, visokih škola i visokih škola strukovnih studija. One su ravnopravne, odnosno one su takođe visokoškolske ustanove predviđene ovim zakonom.
Takođe, nije mi jasno zašto se ovde sprečavaju lica koja su članovi organa političkih stranaka da budu u sastavu ovih tela. Bez obzira na njihovo političko opredeljenje, u našim političkim strankama ima mnogo kvalifikovanih stručnih ljudi koji mogu kompetentno da učestvuju u radu ovih tela.
Kada smo kod Komisije za akreditaciju, predviđeno je Predlogom zakona da se rad ove komisije finansira od naknade koju će komisija dobijati za akreditaciju. Naknadu propisuje Savet i postavljam pitanje, da li će ta naknada, s obzirom da ova komisija ima veći broj članova, da ima i neka svoja radna tela, biti dovoljna za redovno finansiranje ove komisije, s obzirom da je obaveza visokih škola, odnosno visokoškolskih ustanova da se akreditacija vrši jednom u pet godina. Ili će iznos naknade biti srazmerno visok, odnosno mislim da će biti previsok, da mnoge ustanove neće moći da isfinansiraju tu naknadu.
Sledeća stvar na koju želim da obratim pažnju jeste obim studija, koji je propisan članom 29. ovog predloga zakona, gde stoji da osnovne akademske studije imaju 180 do 240 bodova, odnosno da traju od 3 do 4 godine, ako je minimum za ove studije 60 bodova u jednoj godini.
Nije mi jasno zbog čega predlagač ide na degradaciju nekih studijskih programa koje danas imamo po važećem zakonu, čije će se trajanje smanjiti, odnosno skratiti za godinu ili dve. Ne znam da li ćemo na ovaj način zadržati kvalitet studija koji smo do sada imali.
U članu 31. predviđeno je prenošenje ovih bodova između različitih studijskih programa, ali mi nije jasno zašto je to predviđeno da se vrši sporazumom između različitih visokoškolskih ustanova.
Znači, ako student želi da pređe sa jednog programa na drugi on mora da čeka da li će te dve ustanove između kojih želi da izvrši prelazak potpisati takav sporazum. Ako takvog sporazuma nema, student ne može preći na neke druge studije na koje bi želeo da pređe. Mislim da ovo pitanje treba regulisati na neki drugi način, odnosno da to reguliše ovaj Nacionalni savet za visoko obrazovanje, da se ne ostavlja na volju pojedinim ustanovama da se one same opredeljuju da li će sa nekom drugom ustanovom potpisati sporazum ili neće. Mislim da time sprečavamo donekle slobodu kretanja studenata kroz različite studijske programe.
Visokoškolske ustanove, član 32; osnovna intencija ovog zakona u stvari jeste, ono što je gospodin Knežević pričao, da Univerzitet ima autonomiju, a da fakulteti tu autonomiju koju su do sada imali izgube u korist univerziteta. Međutim, ovaj zakon je ostavio mogućnost fakultetima da budu pravna lica. Fakultet koji ima tri studijska programa ima mogućnost da ima svoj žiro račun i da posluje kao zasebno pravno lice, pa mi nije jasno da li se odstupilo od one osnovne ideje ili ne.
Takođe, sledeća stvar jeste član 52, sastav Saveta. Sinoć je na Odboru gospodin Rankić upozorio da taj član nije dovoljno preciziran i molim samo da se ovo poboljša, da izbegnemo neke moguće nedoumice i probleme u praksi, da obratite pažnju na ovaj član i eventualno nekim amandmanom popravite da bi se ovo moglo u praksi i sprovesti bez nekih problema.
Dalje, pravila studija, član 87; sinoć sam na Odboru postavio pitanje i ponovo postavljam pitanje. Student koji se sam finansira mora da pohađa nastavu iz predmeta kojima ostvaruje minimalno 37 bodova. Molim vas, student koji 4 godine studira, sam se finansirajući, ostvariće ukupno po ovom vašem predlogu 148 bodova. To je manje od minimalnog broja bodova, bilo za strukovne, bilo akademske studije. Nisam čuo sinoć odgovor, želeo bih da ga čujem bar danas.
Dalje, ono što je možda poenta mog izlaganja jesu pravila studija, odnosno jeste broj ispitnih rokova i neka prava studenata koji treba da u toku jedne godine polože sve predmete koji su obavezni, i one izborne, da bi ostvarili onaj minimum od 60 bodova ako su studenti na budžetu.
Predlagač je predvideo ovde četiri redovna ispitna roka i predvideo je da student polaže ispit odmah nakon predavanja, i da posle toga može koristiti još samo jedan ispitni rok za isti predmet. Amandmanima je intervenisano, nekoliko poslaničkih grupa, pa je predlagač prihvatio još jedan ispitni rok oktobarski i prihvatio je da student ima pravo još jednom, odnosno treći put da polaže isti predmet.
Opravdanje za ovo jeste da je cilj zakona i države da se efikasnost studiranja poveća, odnosno da imamo kvalitetnije studije, odnosno manji prosečan broj studiranja i ja se sa tim slažem. Međutim, mislim da je pristup pogrešan i lično se zalažem za to da se studentima ostavi mogućnost da polažu ispite u svih pet rokova, ako je to pet ispitnih rokova, a da se na drugoj strani, u članu 94, gde se govori o prestanku statusa studenta, izvrši promena.
Ako želite da skratite studije, odnosno da povećate efikasnost studiranja, zašto ostavljate status studenta da traje dva roka, odnosno dve dužine godina trajanja studijskog programa. Znači, ako je studijski program četiri godine, vi ostavljate da student ima status studenta osam godina, dopuštate to, a na drugoj strani uskraćujete pravo polaganja ispita više od dva ili tri puta u toku jedne godine.
Studenti su zrele ličnosti, ostavite im mogućnost da iskoriste svih pet rokova kako oni znaju i umeju, oni će se vrlo brzo u svemu tome snaći, pa će rasporediti svoje vreme i obaveze, a sa druge strane, ako je tendencija da svi ispiti budu jednosemestralni, polovina tih ispita biće u drugom semestru, u letnjem semestru, pa će imati mnogo manje vremena na raspolaganju, imaće samo tri roka na raspolaganju.
Studenti će sami rasporediti svoje vreme kako bi mogli da očiste godinu, jer po ovom zakonu više nema prenošenja ispita, što prihvatam u smislu povećanja efikasnosti, ali ovaj deo zakona i ovaj drugi deo oko statusa studenata nije korektan, trebalo bi član 94. promeniti, a u prethodnom članu gde se govori o broju ispitnih rokova takođe promeniti, da student ima svih pet rokova u jednoj godini, a da status studenta ne traje dvostruko duže od trajanja školovanja, već da traje 50% duže od toga, da bismo skratili prosečno vreme studiranja.
Još jedna rečenica oko prigovora studenata na ocenu. Ostavljen je rok od 36 sati za prigovor, što je kratko vreme, ali bez obzira na to nije precizirano da li ponovo ispit polaže pred profesorom istim, pojedincem, ili pred komisijom. Mislim da je neophodno da polaže ispit pred komisijom, ako se prigovor studenta uvaži.