Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što nema TV prenosa večeras posle šest sati, jer prosto mislim da ovaj dan danas nije izgubljen, kako je neko ovde to rekao. Mislim da su građani Srbije danas mogli dosta toga da vide i čuju i da se uvere kakva je priroda i karakter DS, da shvate suštinu politike DS.
Naime, danas u Srbiji DS ne bira sredstva da ostvari jedan cilj, a cilj je pozicioniranje pred izbore. Znači, treba danas silom preuzeti vlast u onim opštinama u kojima inače nije vlast dobijena redovnim putem na izborima. Treba preuzeti i ono malo lokalnih budžeta koji nisu pod kontrolom DS, da bi se imalo sa čim na izbore, da bi se mogli građani kupiti, da bi se glasovi kupili i da bi se ostvario što bolji izborni rezultat. To je cilj DS, cilj koji opravdava sva sredstva i za njih su sva sredstva u ovoj situaciji dozvoljena.
Samo ću podsetiti, nažalost samo vas ovde, da danas u Srbiji imamo 19 opština u kojima je vanredno stanje. U 19 opština u Srbiji danas su privremene mere. Pre nekoliko dana, ministar Marković je ovde rekao kako on nije odgovoran, jer on je ministar tek od maja, ali ću da vas podsetim da je u opštini Užice poslednja sednica SO održana u junu prošle godine, godinu i po dana traje to neustavno stanje u opštini Užice. Ministar Marković je mogao, kada je u maju izabran ovde za ministra, da raspiše izbore u opštini Užice, ali nije hteo, jer je od tog momenta i DS ušla tamo u Privremeno veće i može sada sa ostalim partnerima koji su u koaliciji da raspolaže sredstvima građana opštine Užice bez kontrole lokalne skupštine. To je samo jedan segment, jedno svetlo na moral DS.
Neko je pričao danas od poslanika iz DS o moralu. Da vas samo podsetim, setite se samo onih afera ovde u ovoj sali koje su se desile 2001, 2002. i ostalih godina. Vi ste uveli krađu glasova u Skupštini Srbije kao vrhunski demokratski princip, vi ste glasali iz Soluna, Bodruma. Ovde imamo i video-zapis, video-snimke kako poslanici DS, nažalost dame, preko klupa svojih glasaju u red ispred karticama drugih poslanika.
Molim vas više vi iz DS nemojte o moralu, prosto ne ide uz vas.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je bila namera poslaničke većine u ovom parlamentu da pri usvajanju dnevnog reda, pre nekoliko dana, spajanjem nespojivog, a po onoj narodnoj "da se Vlasi ne dosete", izbegne raspravu o korupciji, rekao bih i kriminalu koji je u ovoj državi danas veći nego ikada. Ali, Vlasi se dosetiše, pa smo ova dva dana slušali priče upravo o korupciji i kriminalu u Srbiji. Naravno, to je neiscrpna tema, o tome se može pričati mesecima, ne samo nekoliko dana, ali bez obzira što je to dominantna tema ove tačke dnevnog reda, ja ću malo vašu pažnju da usmerim na nešto drugo.
Šesnaesta tačka dnevnog reda nosi naziv Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Saveta ministara Srbije i Crne Gore, Vlade Republike Mađarske i Vlade Rumunije o tački susreta državnih granica između Srbije i Crne Gore, Republike Mađarske i Rumunije. Naravno da imam ozbiljnu nameru da argumentima ubedim poslaničku većinu da ne prihvatite ovaj predlog, da se ovo vrati Vladi, da se nekakav sličan sporazum pravi ponovo.
Imam vrlo ozbiljne, čini mi se i jake argumente za to.
Zato ne mogu da prihvatim ono što je juče gospođa Kolundžija rekla - da je ova rasprava formalna, da su to sporazumi koji su već potpisani i da mi ovde samo raspravljamo tek reda radi, da ministri nisu ni potrebni u ovoj našoj raspravi.
Elem, ja ozbiljno hoću da osporim ovaj sporazum koji je potpisan 19. aprila 2006. godine u Novom Sadu. Ispred Vlade Republike Srbije potpisao ga je tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković. Nije sporno to što je on potpisao, sporno je to što je potpisan u tom momentu, a radi se o momentu kada je Crna Gora bila u referendumskoj i, rekao bih, antisrpskoj kampanji za odvajanje od Srbije, odnosno za stvaranje nezavisne Crne Gore. Nije mi jasno zašto je i ko je to u Vladi bio pametan da uopšte ovakav sporazum pravi i da ide u ovakav posao ako se već tada znalo, a znalo se, da će se Crna Gora odvojiti od Srbije.
Iz ovog materijala koji nam je dostavljen vidi se da će se na ovoj tromeđi, ovoj tački gde se sustiču tri države, postaviti jedno granično obeležje. To je jedna trostrana piramida koja će imati na svojim stranama grbove tri države koje se tu dodiruju. To, naravno, nije ništa sporno. Dati su u ovom predlogu izgled, skica piramide, dimenzije i sve ostalo što je bitno. Međutim, na fotografijama ove piramide koje su date sa sve tri strane u materijalu koji smo dobili nejasno je, odnosno ne vidi se uopšte šta stoji na toj piramidi. Na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije sam ovo potražio i došao do saznanja da na strani ove piramide koja je okrenuta prema Srbiji stoji grb državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Pitam vas sada, kao većinu koja podržava Vladu, da li je normalno da mi, godinu i po dana posle odvajanja Crne Gore od Srbije, imamo na našoj granici obeležje države koja je prestala da postoji?! Ako je to normalno, vi za to glasajte, ali morate reći jasno i glasno narodu zašto to radite. Zašto to radite? Ako ovo nije pitanje koje je od životne važnosti za Srbiju, zašto se ne sačeka, zašto se ovo ne koriguje?
U članu 6. stav 3. stoji lepo: "Ovaj sporazum se može promeniti ili dopuniti, pismenim putem, samo uzajamnom saglasnošću sve tri strane potpisnice." To znači da postoji mogućnost, regularna, korektna, da se ovo promeni. Vlade Rumunije i Mađarske će to prihvatiti, jer je to naša interna stvar koji će grb stajati na našoj strani. Mi smo pre godinu dana, ili nešto više od toga, usvojili u ovoj državi obeležje ove države, konsenzusom, odnosno voljom svih u ovoj skupštini, i čini mi se voljom i građana Srbije, da su oni to prihvatili; znači, imamo srpski grb, imamo državu Srbiju i logično je da na našoj strani ove piramide stoji grb Republike Srbije, a ne grb države koja više ne postoji.
Još jednom vas molim da razmislite o ovome i da u danu za glasanje ne prihvatite, kako bi se ovo vratilo i korigovalo, pa tek onda prihvatilo korektno u ovoj skupštini.

Dame i gospodo, javljam se po Poslovniku, član 226. Želeo bih da iskoristim prisustvo ministra poljoprivrede i da postavim jedno pitanje. Prošle godine je postojala Uredba Vlade Republike Srbije po kojoj je Ministarstvo poljoprivrede isplaćivalo naknadu poljoprivrednim domaćinstvima u iznosu od 40.000 dinara. Naime, svako nekomercijalno domaćinstvo moglo je, ako je nosilac bio poljoprivredni penzioner, da dobije 40.000 dinara za svakog penzionera u domaćinstvu.
Nažalost, veliki broj domaćinstava to nije iskoristio iz raznoraznih razloga, a rekao bih, prvenstveno oni najnemoćniji nisu mogli to da iskoriste, jer nisu blagovremeno obavešteni ili nisu mogli fizički da stignu da registruju svoja domaćinstva, a imaju te uslove za registraciju.
Interesuje me, a pouzdano znam da je prethodno Ministarstvo imalo nameru da nastavi sa tom merom, da li ovo ministarstvo razmišlja da to učini bar u narednoj godini, ako ne u ovoj, da se jedna vrsta nepravde ispravi, znači za ona domaćinstva koja to nisu koristila nijednom, da bar jednom to iskoriste. Naknadno je podnet veliki broj zahteva, vi to verovatno znate, to je stiglo u Ministarstvo, ali ove godine ta uredba očigledno ne postoji. Znači, da li se razmišlja o takvoj vrsti pomoći prvenstveno staračkim domaćinstvima, bar u narednoj godini, ako ne ove godine?

Usput, i ove mašnice su žute boje. Zamolio bih gospođu Kolundžiju da malo češće izlazi za ovu govornicu, bar kad su amandmani na dnevnom redu. Vidite, kada se malo pripreti, kako ministar žustro skače i odmah prihvata amandmane koje je Vlada ranije odbacila.
Dame i gospodo, već je u načelnoj raspravi rečeno mnogo o ovom Predlogu zakona o putnim ispravama. Poslanici Srpske radikalne stranke su ukazali svojim primedbama na njegove nedostatke.
Ovaj zakon je samo naizgled tehničke prirode, ima on i svoju suštinu. Neću puno da se vraćam na to, već je o tome dosta rečeno. Te primedbe koje su iznete u načelnoj raspravi su pretočene u amandmane i one su danas ovde pred vama.
Od dvadesetak amandmana, koliko je podneto od strane Srpske radikalne stranke, malopre smo dobili prvo prihvatanje jednog amandmana, na intervenciju gospođe Kolundžije. Vlada i dalje uporno i tvrdoglavo odbija sve amandmane SRS, iako su amandmani dobronamerni i želja nam je samo da popravimo predložene zakone kako bi bili što kvalitetniji kada uđu u pravni promet.
Podneo sam amandman na član 20. koji se odnosi na rok važenja diplomatskog i službenog pasoša. Citiraću taj član da bi javnost znala o čemu se radi: "Diplomatski pasoš i službeni pasoš izdaju se sa rokom važenja od pet godina.
Prestankom uslova iz člana 9. do 11. ovog zakona prestaje pravo na diplomatski i službeni pasoš i pre isteka roka iz stava 1. ovog člana."
Amandman koji sam podneo ispred SRS bi promenio ovaj član tako da on glasi: "Diplomatski pasoš i službeni pasoš izdaju se sa rokom važenja dok postoje uslovi iz člana 9. do 11. ovog zakona."
Da bi javnost znala o čemu se radi, kratko ću se osvrnuti na članove 9 - 11. predloženog zakona, gde se upravo govori o diplomatskom i službenom pasošu.
U članu 9. stav 1. stoji: "Diplomatski pasoš i službeni pasoš su putne isprave koje se izdaju radi efikasnog obavljanja državnih poslova u inostranstvu predviđenih međunarodnim pravom." U poslednjem stavu člana 9. stoji: "Izdavanje diplomatskog pasoša i službenog pasoša bliže se uređuje propisom Vlade."
Član 10. govori samo o diplomatskom pasošu i kaže: "Diplomatski pasoš se izdaje državljanima Republike Srbije koji u skladu sa međunarodnim pravom u inostranstvu imaju status diplomatskog agenta, konzularnog funkcionera, funkcionera međunarodnih organizacija, diplomatskim kuririma, kao i najvišim državnim funkcionerima, u skladu sa propisom iz člana 9. stav 5. ovog zakona."
Već sam rekao, taj stav 5. ništa bliže ne uređuje od tih uslova koji se ovde pominju, već govori samo da Vlada bliže uređuje uslove za izdavanje diplomatskog i službenog pasoša.
Zanimljiv je odgovor Vlade koja je odbila ovaj amandman. U odgovoru Vlade stoji: "Vlada ne prihvata ovaj amandman, jer za sve putne isprave zakon mora da utvrdi krajnji rok njihovog važenja, pa i za diplomatske i službene pasoše, zbog sprečavanja eventualnih zloupotreba, tim više što se za imaoce diplomatskih i službenih pasoša, prema međunarodnom pravu, vezuju i posebne pogodnosti i olakšice prilikom putovanja u inostranstvo."
Gospodine ministre, zbog svega ovoga je i podnet amandman, zbog eventualnih zloupotreba, koje su vrlo evidentne u prethodnom periodu. Znači, postojale su.
Zbog toga na ovaj način intervenišemo. Po nama, mnogo je bolje i pametnije da stoji da ove isprave važe dok postoji funkcija po kojoj je neko dobio ovu ispravu, a ne da mu se ostavi određeni broj godina, pa da dođe posle u situaciju da može zloupotrebiti, svojom voljom ili uz saglasnost nekoga ko bude u situaciji da mu tu zloupotrebu omogući.
Već sam rekao da ovaj zakon naizgled samo deluje kao da je tehničke prirode. Međutim, on ima svoju suštinu i već je o tome ovde govoreno.
Suština je da jedan broj ljudi u državi ima izuzetne privilegije, da stvorimo jednu političku elitu koja će uživati u svim privilegijama ove države i ovog društva.
Kada je ministar već pomenuo Bajinu Baštu, da se kratko osvrnem na ono što se trenutno dešava, a što je vezano za MUP. Naime, u Ministarstvu je u toku konkurs za zapošljavanje mladih ljudi u službu. Mislim da je u Srbiji raspisano za 90 momaka i 30 devojaka.
Hoću da vas uputim, čini mi se da postoji pokušaj zloupotrebe, da pokušate preko nadležnih organa da proverite koliko su sve informacije koje ja imam tačne, na koji način se vrši selekcija, odnosno odabir kandidata koji su prijavljeni.
Naime, pošto je Srbija u takvoj situaciji, svi znamo, vrlo teškoj, posla nema, onda deca jednostavno trče i za ovim mestima u policiji ne bi li došli do zaposlenja, i veliki je broj prijavljenih kandidata za ovih 120 mesta.
Prema informacijama koje imam, postupak je takav da se prvo vrše zdravstveni pregledi u mestima boravka, odnosno u tim okružnim centrima, ako sam dobro razumeo, što konkretno znači da je u Užicu vršen zdravstveni pregled, pa se posle toga kroz neku selekciju deca pozivaju u školu u Kamenicu, naravno, uz sve zdravstvene preglede koji će se obaviti u Beogradu.
Prema informaciji koju imam, iz Bajine Bašte je konkurisalo desetak mladića i devojaka, ali onaj koji je imao najbolje rezultate na tim pregledima u Užicu nije pozvan u Kamenicu, odnosno na dalje preglede i dalju proceduru. Interesuje me ko odlučuje i ko vrši tu selekciju na tom nivou ili ko vrši selekciju do kraja i zašto se ovakve pojave dešavaju. Napominjem da je ovo što sam izneo informacija iz dosta pouzdanih izvora. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, za razliku od mog prethodnika i poslanika vladajuće koalicije, smatram da se ovim zakonom ne rešava problem.
Ovaj zakon samo gasi požar, kako bi to rekli, odnosno, bavi se samo posledicama, a uzroke problema i ne dotiče. Uzroci problema su negde drugde i uzroke problema traba tražiti i rešavati na drugim mestima.
Naravno, treba i ovo da uključimo u sve to, ali treba poći od porodice, treba poći od škole, znači, treba krenuti od onih najranijih godina, od najranijeg detinjstva svakog pojedinca, da bi se svako od nas, svako od dece vaspitavalo na pravi način i pripremalo za život na pravi način.
Izgubili smo tu sponu sa realnošću, sa odnosom prema ovoj državi, prema ovoj zemlji.
Naime, našu decu ni u porodici, pa ni u školi, ne učimo da vole svoju državu, da vole svoj narod, da vole svoju otadžbinu i da imaju pozitivan odnos prema njoj. To onda uzrokuje, kasnije, sve negativnosti koje se u ovoj državi dešavaju.
Neću ponavljati ono što su već rekle moje kolege prethodnici, s obzirom na to da je vreme koje imam na raspolaganju vrlo kratko.
Rekao bih samo da nismo čuli od ministra koje su pozitivne strane ili efekti ovog zakona koji već četiri godine egzistira.
Ovaj zakon je donet 2003. godine i nismo čuli šta je to pozitivno doneo ovom društvu, ovoj državi, s obzirom na to da vidimo da ima puno negativnih pojava na našim sportskim manifestacijama u poslednjem periodu, poslednjih nekoliko godina, čak i sa fatalnim ishodom, s ubistvima.
Osvrnuo bih se na član 2. ovog predloga, gde je naveden jedan segment preventivnog delovanja, na kome insistiram.
Naime, kaže se da su, u cilju preventivnog delovanja i smanjenja rizika od izbijanja nasilja, sportske organizacije i klubovi dužni da podstiču organizovanje i ponašanje svojih navijača itd.
To je ono što je bilo u postojećem zakonu, a u ovom predlogu, pod tačkom 6, stoji: ''podstiču pozitivno ponašanje i delovanje igrača i službenih lica pre, za vreme i nakon održavanja sportske priredbe''.
Ovo je vrlo bitno. Bitno je ko to treba, ko je po ovom zakonu obavezan da podstiče i sportiste i rukovodioce, pa i same navijače, na pozitivno ponašanje.
Treba da ih podstiču oni koji rukovode klubovima. Nažalost, u poslednjih šest-sedam godina, našim klubovima rukovode političari, naše najveće klubove su preuzeli političari. Nisu ih preuzeli da bi sredili situaciju, nisu ih preuzeli zato da ono što sada piše u zakonu i urade, već da kontrolišu novac, jer je tamo veliki novac.
Setimo se samo, upravo gospodin Batić ulazi, da je on negde posle 5. oktobra, onih dana kada se trijumfovalo ovde, rekao na jednoj od televizija, čini mi se, čak, na državnoj, kako je on pozvao navijače ''Crvene zvezde'' da 5. oktobra provale, uđu u Saveznu skupštinu i naprave onaj haos koji je tamo urađen.
Tada je trebalo trijumfovati, trebalo je pokazati ondašnjoj koaliciji DOS-a koliki je značaj svakog pojedinca koji je učestvovao u svemu tome, ali za to se odgovara u svakoj pravno uređenoj državi.
Naravno, za to će i gospodin Batić odgovarati kada dođe neko drugi na vlast, neko ko bude imao hrabrosti da to i učini. Takođe, gospodin Batić zna kako je "Radnički" iz Obrenovca ušao u prvu ligu pre nekoliko godina.
Znači, ne mogu ljudi koji vode klubove, a vode ih ljudi koji su u kriminalu i politici, na ovaj način rešavati probleme naših navijača, kako to ovde piše.
Iskoristio bih priliku, pošto je ministar prisutan, da se osvrnem na stanje u MUP-u u poslednjem periodu, naravno, i u periodu od kada aktuelni ministar vodi to ministarstvo.
Imam ovde jedan dokument i molio bih, pošto ću sada citirati dobar deo, da se zaustavi vreme. Dokument se zove - Zaključak o pokretanju disciplinskog postupka protiv jednog službenika, pripadnika MUP-a, koji je bio predsednik policijskog sindikata Srbije.
Ne bih pominjao ime čoveka, čoveka ne poznajem, niti sam njegov advokat, ali me ovo zaintrigiralo zato što se govori o situaciji u MUP-u i zbog toga je vrlo bitno. Naime, 31. 5. 2007. godine je napisano, a 4. 6. predato, odnosno zavedeno.
Pokrenut je disciplinski postupak protiv izvesnog pripadnika MUP-a, zato što je, citiram, molim da se samo zaustavi vreme, "dana 10. 5. 2007. godine, u svojstvu predsednika policijskog sindikata Srbije, održao pres konferenciju u Medija centru u Beogradu, na kojoj je govorio o diktaturi ministra policije Dragana Jočića i ovom prilikom izneo proizvoljne, netačne i neistinite konstatacije i tvrdnje koje se odnose na ukupan rad MUP-a Republike Srbije, ponašanje i rad ministra MUP-a, starešina Policijske uprave za Grad Beograd, čime je učinio teške povrede službene dužnosti, iznošenjem neistinitih tvrdnji o Ministarstvu, ponašanjem koje štete ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima, iz člana tog i tog Zakona o policiji".
U obrazloženju stoji: "Na osnovu spisa predmeta, utvrđeno je da postoje osnovi sumnje da je prijavljeni policijski službenik, u svojstvu predsednika policijskog sindikata Srbije, organizovao i održao pres konferenciju u Medija centru, na temu "Diktatura ministra policije gospodina Dragana Jočića", i tom prilikom izneo proizvoljne tvrdnje, i to: da od početka mandata gospodina ministra ništa nije ulagano u MUP Republike Srbije, u policijske službenike koji treba da obavljaju poslove koje je pred njih stavila država, a svi ti poslovi se podrazumevaju, od zaštite državne granice, uspostavljanja javnog reda i mira, zaštite imovine i života naših građana, preko svih ostalih vidova sprečavanja kriminaliteta sa kojima se susreće naše društvo".
Mislim da ovo ne treba objašnjavati i dokazivati, to je evidentno. Od bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, od materijalnih sredstava u MUP-u, vrlo je malo, ili ništa novo nije nabavljeno, bar mi obični građani to ne vidimo. Drugo, rekao je da se opstruiše i zabranjuje rad policijskog sindikata Srbije. Dalje, podeljena su 33 stana u Beogradu, po sistemu - ja poznajem tebe, ti poznaješ mene.
Govoreći o odnosu prema porodicama poginulih i ranjenih kolega, rekao je da se pojedine starešine na totalno nezaštićenim ljudima iživljavaju, da leče komplekse i da se radi o bolesnim umovima, da policijski službenici, prilikom obezbeđivanja sportskih manifestacija većeg značaja, dobijaju u lanč-paketima konzerve iz 1945. i 1950. godine.
Dalje, da pojedine starešine pred penzijom, prilikom napada navijačkih grupa na policijske službenike angažovane na obezbeđenju sportskih manifestacija, ne žele da izdaju naređenje za upotrebu sredstava prinude, jer planiraju da se, koliko sutra, ubace u "Crvenu zvezdu" i "Partizan", da na 1.297 napada na policijske službenike nije reagovano, itd.
Citiraću i nekoliko segmenata iz dnevne štampe, koja se vrlo stidljivo bavila ovom problematikom, odnosno ovim događajem, pa u jednom dnevnom listu stoji: ''Na konferenciji za novinare je izneto da se zaposlenima ne plaćaju prekovremeni i noćni rad, naknade za topli obrok i regres i putni troškovi, zbog čega će MUP morati da plati ogromnu štetu, odnosno naknadu, jer su zaposleni tužili".
Takođe, "od 1990. godine u MUP-u nisu obavljeni sistematski pregledi. U grupi od 33 stana koja su podeljena u Beogradu, samo četiri zaposlena zaslužuju stanove, ostali su ih dobili i rentiraju ih''.
''Još uvek ne postoji zakon o državnoj granici". Pa, postoji, znači policija koja obezbeđuje državnu granicu ima obavezu, zakona nema, a neki drugi zakoni se stavljaju na dnevni red.
Takođe piše: "Prošle godine je zabeleženo 1.297 napada na policiju prilikom obavljanja službene dužnosti. Tužioci su preko 90% tih slučajeva odbacili kao neosnovane".
Prema tome, završiću ovim. Situacija u MUP-u je alarmantna.
Zamolio bih ministra Jočića da demantuje ovo, ako može to da demantuje. Dobar deo ovih navoda se ne može demantovati, jer svi vidimo situaciju na ulicama, ali kažem, sve ovo je nekako nespojivo sa demokratičnošću kojom zrači gospodin ministar.
Hvala.

Gospodine Batiću, ovo ima i te kako veze sa temom, jer su mnogi političari, pa i vi, kada ste bili u situaciji, zloupotrebljavali navijače. I, ovo što sam rekao, video sam svojim očima negde posle 5. oktobra. Vi ste na jednoj televiziji rekli, onako slavodobitno, trijumfalno, kako ste vi onaj koji je komandovao navijačima ''Crvene zvezde'' da upadnu u Saveznu skupštinu. A šta je bilo posle toga tamo bilo, znamo, posledice su vidljive i dan-danas. To što su ciljevi revolucije bili takvi ili izdati, to je vaš problem i problem koalicije u kojoj ste bili i u kojoj ste i dan-danas.
Ministre Jočiću, što se tiče ovog drugog, gospodina ne poznajem, nikada ga video nisam, niti sam njegov advokat. Samo sam izneo ono što je ovde pisalo, pročitao, a tvrdim sada da je deo ovoga tačan, jer mi, kao obični građani, na ulici svaki dan vidimo policajce, koje automobile voze, kako obavljaju svoj posao, a znamo kolike su im plate. Plate im su im skromne i nisu promenjene u nekoliko poslednjih godina, a voze automobile koji su nabavljeni za vreme Dušana Mihajlovića.
Ne bih sada otvarao priču oko toga kako je on to nabavio, ali ništa novo od te opreme ne vidimo na ulicama i oni vrlo teško obavljaju svoj posao.

Dame i gospodo narodni poslanici, već je gospođa Tabaković rekla da se radi ovde o zajmu koji je Republika Srbija faktički uzima od nemačke države, jer je KFW državna banka koja je u vlasništvu 80% savezne nemačke vlade, a 20% nemačkih provincija.
Takođe što je bitno, a vezano za ovu banku, jeste da ona, citiram, prati nemačke izvoznike velikim finansiranjem investicionih dobara i širom sveta podržava projekte od nemačkog interesa. To je vrlo bitno za priču koju danas imamo oko zajma.
Naime, ovde imamo sporazum o zajmu i finansiranju, čija je ukupna vrednost 12 miliona evra, od čega je osam miliona evra donacija ili pomoć nemačke vlade, a 12 miliona je zajam koji će država Srbija vratiti.
Radi se takođe o jednom projektu koji je definisan ovim sporazumom, a to je Projekat rehabilitacije lokalnog sistema grejanja u Srbiji, i to treća faza, a već smo čuli da su prve dve faze realizovane kao donacija nemačke vlade, odnosno nemačke države. Sada smo došli u treću fazu koju ćemo morati da vratimo, a vratićemo ovaj kredit po vrlo visokoj ceni, odnosno radi se o vrlo skupom kreditu i zajmu.
Ono što je takođe bitno jeste da su do sada tri grada u Srbiji koristili ova sredstva u prve dve faze, a to su Beograd, Novi Sad i Niš, da sada treba da koriste ova sredstva Niš, Novi Sad i Kragujevac, ali po rečima bivšeg ministra finansija Dinkića ostaje prostora za još tri grada.
Kada je sporazum potpisivan 13. aprila 2006. godine, ministar Dinkić je pozvao lokalne samouprave da se obrate Ministarstvu energetike i KFW banci, kako bi konkurisali za ova sredstva. Mene interesuje odmah ovde da li je taj konkurs realizovan, da li znamo koja su to još tri grada u Srbiji koja će koristiti ova sredstva ili će to biti opet po onim partijskim kanalima, interesima, pa će to dobiti oni gradovi gde su na vlasti one strukture kojima pripada i Vlada Republike Srbije.
Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija, 27. septembra 2006. godine je potpisao jedan sporazum o zameni duga između Srbije i ove nemačke banke sa direktorom nemačke banke u Beogradu, gospođom Elke Kalštern. Ovim sporazumom predviđeno je da se dug od 25 miliona evra, koji Srbija ima prema ovoj nemačkoj banci, otpiše, odnosno da se transformiše u investicije u vrednosti od 5,5 miliona evra, koje Srbija treba da investira u određene projekte u Srbiji.
Mene interesuje, pošto su po ovom sporazumu neke obaveze preuzete, da li su one realizovane. Naime, trebalo je da se odmah uplati Narodnoj banci Srbije ovaj iznos od 5,5 miliona evra, a da u roku od šest meseci ova banka otpiše ovaj dug od 25 miliona i sve pripadajuće kamate, pa me interesuje da li je to realizovano u ovom periodu, s obzirom da je prošlo malo više vremena, radilo se o septembru 2006. godine.
Takođe, hoću da kažem da ovo što imamo danas ovde kao ovaj sporazum nije ništa novo. Ovo mi posmatramo već sedam godina, odnosno da budem precizniji, od 2001. godine, posebno na lokalnom nivou, imali smo sijaset ovakvih tzv. donacija. Znate kakve su to donacije.
Dođu oni predstavnici raznoraznih agencija sa Zapada, pa vam ponude pomoć od 10.000 evra, dolara, nije bitno, ali uz uslov da lokalna zajednica na tih 10.000 njihovih uloži još 20.000, pa će od tih 30.000 15.000 da uzmu njihovi raznorazni medijatori, konsultanti itd, da nas ovde obučavaju i podučavaju, a ono ostalo će ovi naši lokalni već na poznate načine da pokupe sebi.
Isto je to i ovde sada. Pored tih 12 miliona, odnosno uslov da bi se dobio ovaj zajam jeste da još 12 miliona Republika Srbija usmeri u ove projekte. Šta je još ovde bitno? Što se tiče samog sadržaja ovog sporazuma, poći ću redom i pokušaću da za ovo vreme koje mi je ostalo, bar za one glavne tačke koje možda nisu dovoljno potencirane, ovo iznesem.
Tačka 1.2 kaže - zajmoprimac, a to je Republika Srbija, a krajnji korisnici su lokalne samouprave, odnosno tzv. agencije, kako ih ovde krste, koje će dobiti ove projekte do njihove realizacije, zajmoprimac, Republika Srbija će distribuirati sredstva odabranim preduzećima za lokalno grejanje u Republici Srbiji, koji će biti agencije za izvršenje projekta. Sada stoji u zagradi da svaka od tih agencija se naziva agencija za izvršenje projekte.
Ono što je ovde sporno, u sledećoj rečenici stoji da će zajmoprimac, Republika Srbija i banka KFW, odlučiti o detaljima projekta za svaku lokalnu samoupravu, uključujući kriterijume za odabir tih lokalnih samouprava, dostavljanje roba i usluga, a shodno ugovorima o izvozu koji će se zaključiti radi projekta.
Mene interesuje o kakvom se izvozu ovde radi. Ili je ovaj sporazum pisala nemačka strana, pa je za njih ovo izvoz. Oni su ovde osigurali jedan dobar posao, jer će izvesti raznorazne uređaje, koji su neophodni da bi se ovi projekti realizovali, i na taj način ovaj novac vratiti u Nemačku, a mi ćemo to sve skupo platiti kao robu i skupo plaćati kredit, odnosno zajam koji uzimamo. To je suština svega ovoga. Znači, oni vas uslovljavaju, nas, da uzmemo skup kredit i da skupim kreditom kupimo njihovu skupu robu. Mi u to sve ulazimo ćutke.
Dalje, u članu 2. govori se o odnosu zajmoprimca, znači Republike Srbije i lokalne samouprave. I sada, zajmoprimac Republika Srbija daje ova sredstva kao kredit lokalnim samoupravama sa fiksnom kamatom od dva posto godišnje. To je u redu.
Sada pitam gospodina Vujadinovića, koji je ovde malopre govorio i rekao da će kamata koju će Srbija platiti Nemačkoj po ovom zajmu biti ispod dva posto. Zašto mi sada uzimamo dva posto od naših lokalnih zajednica, ako ćemo platiti nižu kamatu Nemačkoj? Znači, nije tačno da će biti ispod dva posto i to ćemo videti kasnije u ostalim članovima koliko to iznosi.
Ono što još ovde stoji kao pitanje, ako mi dobijamo 40 posto sredstava bespovratno kao pomoć, kao donaciju, kako već hoćete, zašto mi sredstva dajemo lokalnim samoupravama pod kamatom kao povratna sredstva, zašto mi sada Novom Sadu ili Nišu, nije bitno, ne ustupimo 40 posto sredstava kao bespovratna sredstva.
Ovo podseća na onu priču, neko je danas pomenuo - nafta za demokratiju, sećate se 2001. godine. Dobijete donaciju, dobijaju gradovi, odnosno opštine gde je vlast bila Dosova, pa onda to gorivo, odnosno energente besplatne, naplaćujete građanima kroz grejanje. Zašto sada ne kažemo - 40 posto od ovih sredstava će biti besplatno, ustupljeno, a 60 posto ćemo kroz kamatu, sa obavezom da se vrati.
Dalje, ono što takođe nije logično ovde, nije normalan stepen mešanja ovog stranog faktora, odnosno zajmodavca Nemačke u neke naše unutrašnje odnose. Vidite, takođe u članu 2. kaže - KFW i zajmoprimac će se pomoću posebnog sporazuma dogovoriti i o obliku i sadržini posebnih sporazuma o zajmu sa lokalnim samoupravama.
Sada KFW ulazi i u te naše interne dogovore i sporazume sa lokalnim samoupravama, ne prepušta ništa slučaju. Znači, oni hoće da regulišu i naše odnose, odnose Vlade Republike Srbije sa lokalnim samoupravama koje su korisnici ovih sredstava.
Dalje, što se tiče kamate pitam, svi smo ovde normalni ljudi, da li bi neko od vas, koji sedite u sali, prihvatio, odnosno uzeo kredit u banci, uz ugovor u kome ne stoji iznos kamate.
Mi ovde prihvatamo sporazum o zajmu, i to višemilionskom, u kome ne stoji iznos kamate koju ćemo platiti za ova sredstva. Tvrdim da ovo nije normalno.
Ovde se znaju drugi troškovi. Zna se marža od 1,2 posto godišnje na sredstva, zna se i naknada za poslovanje od 0,5 posto na ukupna sredstva, sve je to u redu, ali iznos kamate nije poznat i rečeno je da će biti poznat dva dana pre povlačenja sredstava.
Molim vas, ko je normalan da to prihvati ili ko bi normalan to mogao da prihvati?
Dalje, pošto vreme ističe, još samo par stvari, član 9. projekat, pa kaže - zajmoprimac će osigurati, znači, država Srbija će osigurati da svaka ta agencija i lokalno preduzeće koje se bavi isporukom toplotne energije, do mere do koje je uključeno u projekat, do 31. decembra 2006. godine primeni sistem tarifiranja koji je zasnovan na potrošnji.
Sada vas pitam, da li je u onim gradovima u kojima je ovo već realizovano to urađeno i sprovedeno, da li je primenjeno ili nije?
Ono što je meni bitnije, to je sledeća tačka, opet obaveza da pre povlačenja sredstava za korišćenje od strane takve agencije, da obezbedi dokaz da je uvela adekvatan sistem alokacije cena i da je razradila biznis planove koji su primenjivi za duži period, i da je sve to zadovoljavajuće za KFW.
Vidite dokle oni idu. Oni idu dotle da nam određuju i cene grejanja sutra u našim opštinama i da te cene budu njima po volji. Ne možemo mi sami da ih uređujemo i utvrđujemo, već moramo da konsultujemo ovu nemačku banku ili nemačku vladu, kako hoćete, kolike će cene grejanja biti u državi Srbiji u nekom narednom periodu.
Izvinjavam se, ako mogu još minut, završavam. Da pitam, pošto se ovde u prvom članu pominju ove agencije koje će sprovoditi i realizovati ove projekte, a zatim se u članu 9. kao obaveza zajmoprimca navodi da će uložiti najveće napore da, što je moguće pre, prenese vlasništvo nad ovim agencijama sa zajmoprimca na odgovarajuće opštine.
Pitam, da li vi pravite neka nova lokalna preduzeća, odnosno republička, pod ingerencijama i u vlasništvu Vlade Republike Srbije, koja ćete kasnije morati da prenesete na lokalnu samoupravu.
I na kraju, da vas samo podsetim da je činu potpisivanja ovog sporazuma, 13. aprila 2006. godine, prisustvovao i ambasador Nemačke u Republici Srbiji, gospodin Andreas Cobel. Da li treba nešto da dodam? Ako ni zbog čega drugog, onda zbog ovog, SRS neće glasati za ovaj zakon.

Dame i gospodo poslanici, više od mesec dana poslanici Srpske radikalne stranke iznose činjenice u ovom parlamentu i pokazuju i dokazuju građanima Srbije koliko je izvršna vlast u Srbiji štetna po državu Srbiju i po svakog građanina, odnosno pojedinca, dakle, od onog nesrećnog predsednika Srbije, pa do poslednjeg ministra u Vladi, skoro bez izuzetka.
Juče sam govorio o štetnosti jednog učesnika vlasti iz političke organizacije G 17 plus i na primeru njihovog amandmana koji su podneli na član 6. ovog predloga izmena Zakona o akcizama dokazao njihovu nedoslednost i neprincipijelnost. Danas ću se samo kratko osvrnuti na to sa jednog drugog aspekta.
Naime, poslanik Živadinović iz poslaničke grupe G 17 plus podneo je amandman na član 6. Naravno, na isti član i u istom obliku podnela je amandman i Srpska radikalna stranka tražeći da se ne prihvati uvođenje akciza na tečni naftni gas. U svom izlaganju gospodin Živadinović je na kraju rekao, a ja ću vam citirati dve poslednje rečenice: "Zbog toga što je ovo minimalan prihod za budžet Srbije, ja sam ispred G 17 plus i predložio amandman da se ove akcize ukinu. Očekujem da svi narodni poslanici koji vode računa o interesima građana koji su glasali za njih u danu za glasanje podrže ovaj amandman i da ćemo i dalje biti bez akciza na tečni naftni gas".
Posle dva dana isti poslanik je povukao taj amandman. Moram da podsetim da ovo nije bila njegova lična namera i želja, da je on, kako ovde sam kaže, podneo amandman ispred poslaničke grupe G 17 plus, što znači da je vrh stranke za ovo znao i, naravno, odobrio takav amandman.
Ono što je interesantno ovde, to je da je amandman podnet posle usvajanja predloga budžeta na samoj Vladi. Naime, u četvrtak, 14. juna, Vlada je usvojila na svojoj sednici predlog budžeta, a tek posle toga, dakle, u petak popodne, predlog budžeta je stigao u Skupštinu i mi kao poslanici smo dobili taj predlog i tek tada smo mogli da podnosimo amandmane.
Znači, predstavnici G 17 plus sede u Vladi, glasaju za predlog budžeta i posle toga podnose amandmane na isti taj predlog. Znajući gospodina Dinkića, znajući karakter ove političke organizacije, ja tvrdim da se ovde radi o trgovini jednog ministra sa ostatkom Vlade, odnosno premijerom.
Sada takođe želim da vam ukažem na štetnost ove vlade, i citiraću samo deo iz obrazloženja budžeta koji je usvojen pre nekoliko dana. U obrazloženju na strani 81. pod naslovom - Makroekonomski okvir za sprovođenje fiskalne politike, stoji: "Budžet Republike Srbije za 2007. godinu zasniva se na ostvarenim makroekonomskim i fiskalnim rezultatima u 2006. godini i u proteklom delu 2007. godine, na predviđenom kretanju privredne aktivnosti i planiranoj fiskalnoj politici za 2007. godinu".
Dalje, na sledećoj strani predlagač je rekao: "Prema preliminarnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, realni rast bruto domaćeg proizvoda u prvom kvartalu 2007. godine procenjuje se na oko 7% u odnosu na prvi kvartal 2006. godine." Na istoj strani dalje stoji: "Procena realnog rasta bruto društvenog proizvoda u 2007. godini iznosi 5,9%".
Molim vas, za prva četiri meseca realan rast je bio 7%, a procena je da će na nivou godine biti 5,9%. To znači, za preostalih osam meseci, kada imamo Vladu, imaćemo pad ovog bruto društvenog proizvoda ili ćemo imati mnogo manji rast nego što smo imali u periodu bez Vlade. Faktički, u prva četiri meseca ove i tokom nekoliko meseci prethodne godine mi smo bili bez vlade; ona je sama priznala, bila je tehnička i nije mogla da donosi nikakve važne odluke, niti da utiče na privredna kretanja i život u Srbiji. Prema tome, Vlada sama priznaje ovde da je štetna po Republiku Srbiju i kao takva nam nije ni trebala, naravno, ne u ovom obliku i sastavu.
Što se tiče amandmana, ja sam podneo amandman na član 27. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, a član 27. se odnosi na član 40đ osnovnog Zakona o akcizama. Ovaj član 40đ govori o načinu objavljivanja maloprodajnih cena i njihove promene u "Službenom glasniku Republike Srbije" i obavezi tog objavljivanja od strane onih koji se bave prometom duvanskih prerađevina.
Po postojećem zakonu, ova obaveza je bila u Upravi za duvan. Odnosno, po postojećem zakonu to je bila Agencija za duvan, a po Zakonu o duvanu Agencija za duvan je ukinuta, ugašena, a osnovana je Uprava za duvan u Ministarstvu finansija.
Ovaj predloženi član ima dva segmenta. Prvi je taj tehnički, što se deo ovog zakona usaglašava sa Zakonom o duvanu. Po Zakonu o duvanu agencija više ne postoji, postoji Uprava u sastavu Ministarstva finansija i logično je da te nadležnosti koje je imala agencija pređu sada u nadležnost Uprave. Onaj drugi deo, onaj drugi segment ovog člana je taj suštinski deo u kome se govori da obavezu objavljivanja maloprodajnih cena i njihove promene više nema Uprava za duvan, već to moraju uraditi proizvođači, odnosno uvoznici. Po ovom predlogu proizvođač, odnosno uvoznik mora da prijavi Upravi za duvan promenu maloprodajne cene, a zatim, po dobijanju saglasnosti od Uprave, da on sam objavi tu promenu u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Ponavljam, do sada je to bila obaveza Uprave za duvan i moj amandman ide u tom smeru, da to ostane obaveza Uprave za duvan i da se ne prenosi na proizvođače, odnosno uvoznike. Zašto to kažem? Kažem zbog toga što ovo kako je ovde napisano menja karakter Zakona o duvanu. Ovde ima dosta pravnika, ja nisam pravnik ali mislim da ne možemo kroz Zakon o akcizama promeniti neke stavove Zakona o duvanu.
U članu 67. Zakona o duvanu iz 2005. godine stoji, citiram: "Proizvođač, odnosno uvoznik duvanskih proizvoda dužan je da pre stavljanja u promet duvanskih proizvoda odredi maloprodajne cene tih proizvoda i prijavi Upravi. Lica iz stava 1. ovog člana dužna su da Upravi prijave i svaku promenu maloprodajne cene duvanskih proizvoda pre njihovog stavljanja u promet." Ova obaveza je definisana Zakonom o duvanu.
Predlagač u Zakonu o akcizama unosi u ovaj član novi stav koji glasi: "Proizvođači, odnosno uvoznici duvanskih prerađevina dužni su da u prijavi maloprodajnih cena iz stava 1. i 2. ovog člana, odnosno u aktu o utvrđivanju, odnosno promeni maloprodajnih cena iz stava 1. i 2. ovog člana naznače dan od kada se te maloprodajne cene primenjuju." Ovaj stav je potpuno suvišan, jer je sve ovo lepo definisano Zakonom o duvanu.
Dalje, u članu 68. Zakona o duvanu stoji: "Rešenja o upisu u registre", ovde se misli na registre proizvođača, uvoznika, prerađivača itd, "koji se vode u skladu sa ovim zakonom, odnosno maloprodajne cene iz člana 67. stav 1. ovog zakona, objavljuju se u Službenom glasniku Republike Srbije". Sledeći stav: "O objavljivanju rešenja i o objavljivanju maloprodajnih cena iz stava 1. ovog člana u "Službenom glasniku Republike Srbije" stara se Uprava."
Znači, Zakonom o duvanu definisano je da je to nadležnost Uprave za duvan i ne možete sada Zakonom o akcizama da tu nadležnost prebacujete na nekog drugog. Molim vas, ovo treba uskladiti sa Zakonom o duvanu i mislim da predlagač još uvek može da reaguje tako da ostavi samo ovaj tehnički deo ovog predloga i ovog člana 27, a ovaj suštinski deo, koji prebacuje nadležnost na uvoznike i prerađivače, da izbaci iz ovog člana, da bi ovo bilo sasvim korektno. No, uradite kako hoćete, u vašim rukama je i nož i pogača, ali vodite računa, pogača je sve manja.

Dame i gospodo narodni poslanici, lično mislim da redosled koraka nije najbolji.
Naime, trebalo je prvo, po nekoj logici zdravog razuma, usvojiti poreske zakone, odnosno izmene, a onda usvajati budžet. Ovako, već smo usvojili budžet i sve ono što je predloženo ovim poreskim zakonima već je ukalkulisano u novi budžet. Sada smo tu gde smo i moramo usvojiti i prihvatiti kako je ovde predloženo, bez mogućnosti na bilo kakve izmene.
Hoću samo da vas podsetim da je postojala mogućnost da se nešto promeni, jer je poslanička grupa G17 plus pre sedam dana diskutovala ovde u smislu da se ovaj član, odnosno pomenuta akciza na tečni naftni gas briše ispred ovog zakona, odnosno da se ne uvode uopšte i onda bi to značajno poremetilo i promenilo suštinu ovog zakona, a samim tim i budžet koji je već usvojen.
Naime, samo da vas podsetim, pre sedam dana poslanik G17 plus je diskutovao u tom smislu da ne treba uvoditi ovu akcizu na tačni naftni gas, da će poslanička grupa G 17 plus glasati protiv toga i pozvao je s ove govornice i druge poslanike da glasaju. Naravno, naveo je jednu dobru argumentaciju koju podržavam, a i poslanici SRS, jer su predložili isti amandman koji će doći na dnevni red odmah posle ovoga. Tada je bilo izvesno da ovaj amandman ima šansu da prođe u ovom parlamentu, odnosno da se ova akciza uopšte ne uvede.
Ova govorim iz razloga da bih vam pojasnio ili razjasnio karakter ove jedne politike ili poslaničke grupe G 17 plus, politike koja je pre sedam dana imala argumente protiv ovog zakona, a posle nekoliko dana ta ista grupa, odnosno isti poslanik je povukao predloženi amandman, uz neko obrazloženje da se povinovao volji svog šefa, odnosno lidera partije. Naravno, to je politika stranke koja je nama dobro poznata.
Želim u tom kontekstu ovde da ukažem i građanima Srbije na nešto što je vezano za stranku G 17 plus, a desilo se pre nekoliko dana u Užicu. Naime, u Užicu je održana konferencija za novinare pre nekoliko dana u organizaciji podmlatka ili omladine G 17 plus na kojoj su rekli da Mlađan Dinkić kao lider partije, 6 meseci posle izbora, želi da nagradi svoje istaknute aktiviste, omladinu G 17 plus, koja je učestvovala u kampanji vrlo uspešno, prešli cenzus, i ušli u Parlament. Sada ih nagrađuje, 30 aktivista, odlaskom na sedmodnevni odmor ili posetu Parizu, odnosno Francuskoj.
Sada se ovde nameće jedno logično pitanje, kako to da se setio Mlađan Dinkić posle šest meseci od izbora da nagradi svoje aktiviste? Zašto to nije uradio odmah posle izbora? Znao je rezultat, znao je da je ušao u Parlament. Naravno, nije imao hrabrosti, jer to košta, tih sedam dana u Parizu za 30 osoba košta.
Sada, kada je konačno ušao u Vladu i kada je dobio ministarstvo sa dosta para na raspolaganju, sada može da časti i više od 30 omladinaca iz svoje partije, naravno, o trošku građana Srbije.
Ima gospodin Dinkić na raspolaganju mnogo sredstava iz ovog budžeta i može da se ponaša tako bahato, naravno, biće sponzora, jer je gospodin Dinkić u svoje ministarstvo prisvojio i turizam, pa tamo ima dosta investicija i ima dosta agencija koja se bave tim poslovima. Naći će se sponzori da sve to lepo sponzorišu. Naravno biće oni adekvatno nagrađeni od Dinkića, ali sve to preko leđa građana Srbije.
Što se tiče same akcize na tečni naftni gas, ako pogledate u obrazloženju koje je dala Vlada, u svom izveštaju kojim ne prihvata ove amandmane i obrazloženje koje se nalazi u budžetu, videćete da je to prepisano. Bukvalno, obrazloženje iz budžeta i obrazloženje iz ovog Vladinog obaveštenja je isto prepisano, samo se razlikuje jedan podatak, a to je neka projektovana cena TNG za krajnjeg potrošača, pa se u budžetu pominje cifra od 50 dinara po litru, a u Vladinom izveštaju od 40.
Samo da podsetim ministra i Vladu, tečni naftni gas je već danas, odnosno pre sedam dana na tržištu poskupeo na tih 40 dinara, iako zakon još nije usvojen, iako tih šest dinara akcize još nije ukalkulisano, on je već poskupeo. Pitam se sada, posle usvajanja ovog zakona, da li će cena ostati 40 dinara ili će se tek onda dodati ova akciza od 6 dinara, odnosno od 10, posle nove 2008. godine.
Sa druge strane, vrlo je kontradiktorno, u obrazloženju Vlade stoji, citiram – predlaže se proširenje predmeta oporezivanja derivata nafte i na tečni naftni gas za pogon motornih vozila, a imajući u vidu značajnu godišnju potrošnju ovog proizvoda. Od 2003. do 2005. godine povećana je potrošnja tri puta, da bi u istom tom pasusu pri kraju rekli, da to ne bi izazvalo povećanje troškova u privredi, jer se za sada tečni naftni gas koristi veoma malo u komercijalne svrhe. Šta to znači?
To znači da su najveći broj potrošača upravo građani, obični ljudi i fizička lica, i to najsiromašniji slojevi, jer se radi o najjeftinijem energentu za pogon motornih vozila. Sada je, čak je i poslanik G17 naveo neku cifru, verovatno je čovek informisan pošto ima neke informacije koje drugi poslanici nemaju, da postoji u Srbiji oko 150 hiljada korisnika ovog energenta. Uglavnom se radi, i to Vlada ovde priznaje, o običnim građanima kao korisnicima ovog energenta.
Sada vidite, ako običnom građaninu, najsiromašnijem, koji jedva preživljava i koristi ovaj energent kao najjeftiniji i povećate cenu, a sada je već povećana za 30%, kada stupi ovaj zakon na snagu, i ako se još koriguje to, možda posle Nove godine, kada se akciza poveća na 10 dinara, on će još više poskupeti, ako vi povećate za 50% za godinu dana ili manje od godinu dana, vidite koliki je to udar na džep običnog, najsiromašnijeg građanina u Srbiji.
S druge strane, pričamo o gasu kao ekološki najčistijem gorivu. Uzmite u obzir da uređaj za gas koji ugrađujemo u naša vozila košta i preko 1000 evra.
Ugradnja tog uređaja košta i preko 1000 evra na novijim automobilima, raspitajte se malo, kolega, pa ćete videti. Atestiranje uređaja takođe je vrlo skupo i ako pričamo da želimo da pospešimo i motivišemo građane da više koriste ovaj gas kao ekološki najčistiji, onda ne možemo i ne treba da ih opterećujemo na ovaj način. Ako će se običnom smrtniku ovaj uređaj, ugradnja i korišćenje gasa isplatiti posle 100 hiljada kilometara i posle pet godina, on nema interes da ga ugrađuje.
Prema tome, ovim merama i tu tendenciju koja je postojala do ovih mera u Srbiji, povećanja potrošnje i korišćenja tečnog naftnog gasa, mi zaustavljamo ovim i doći će do pada korišćenja, odnosno potrošnje u ove svrhe za pogon motornih vozila. Pored onog lošeg efekta koji sam pomenuo, to je udar na kućni budžet ili na budžet i džep običnog čoveka. Samim tim, opet idemo u suprotnom smeru sa aspekta ekološkog značaja i opet ćemo koristiti više ove naftne derivate koji zagađuju životnu sredinu.
Ja bih samo toliko. Ukazao bih na ovo što je trenutno prisutno. Kao inicijativa Vlade, ne stoji obrazloženje koje je Vlada dala za uvođenje ove akcize, pogotovo što tamo na jednom mestu stoji da je prihod ispod milijardu dinara u ovom polugodištu. Ne radi se o velikom prihodu koji će država imati od ove akcize, to se moglo nadomestiti na drugi način, a pogotovo to se moglo ostvariti i imati neukidanjem akcize na uvoz ovih sokova itd. Time smo mi naše domaće tržište, koje je takvo od 2000. godine, potpuno otvoreno za stranu robu, još više otvorili i još više gušimo ovu našu domaću proizvodnju. Hvala vam.

Dame i gospodo poslanici, moram da kažem da nemam ništa protiv Exita i sličnih festivala, ali smeta mi što je od 2000. godine merilo uspeha i vlada, ali i lokalnih samouprava postalo upravo to ko će dovesti neku kvalitetniju i jaču grupu iz inostranstva u Srbiju, ko će napraviti veći koncert u Srbiji, kao da je u Srbiji sve u redu, sve probleme smo rešili i sad treba samo da zabavljamo narod tim vremešnim muzičarima iz belog sveta.
Ne bi mi smetalo ovo što je gospođica Momirov predložila ovde da je ujedno predložila i da se povećaju, recimo, sredstva za izbeglice, da se reši problem izbeglica u Srbiji. Pre petnaestak dana sam postavio poslaničko pitanje ovde, na koje nisam dobio odgovor, verovatno ga neću ni dobiti u onom poslovničkom roku, ali samo hoću da kažem da je taj položaj izbeglica izuzetno težak u Srbiji i da postoji tendencija ovih vlada koji su u kontinuitetu da se sredstva iz budžeta za izbeglice smanjuju iz godine u godinu.
Primera radi, u 2005. godini bilo je izdvojeno 1.300.000.000 dinara za izbeglice, da bi se u 2006. godini ta cifra smanjila na 931.000.000, a zatim ove godine na 905.000.000. Postoji tendencija smanjenja sredstava namenjenih izbeglicama u Srbiji. Istovremeno, tim ljudima se ne nudi integracija u srpsko društvo, oni se seljakaju iz jednog centra u drugi, a vidimo da postoji najveća verovatnoća da će se ti kolektivni centri definitivno i ukinuti.
Ono što takođe smeta jeste što je kod izbeglica predviđeno za stalne troškove 11.000.000, a za usluge po ugovoru 16,6 miliona. Pazite, te usluge po ugovoru šta predviđaju.
U obrazloženju budžeta stoji, u okviru sredstava za tekuće rashode Komesarijata za izbeglice: najveći deo se odnosi na stalne troškove (to su troškovi grejanja, komunalni troškovi i troškovi zakupa poslovnog prostora), kao i na usluge po ugovoru (to su usluge prevođenja, izrade softvera, informisanje javnosti i tendera i oglasa).
Molim vas, 16,6 miliona dinara se potroši na prevodioce, na izradu softvera, na oglašavanje i informisanje javnosti kada su izbeglice u pitanju!
Da je ova vlada štetna po Srbiju pokazaću vam i na jednom primeru. Preduzeće "Tarateks" iz Bajine Bašte ne radi nekoliko godina. Prošle godine, u septembru mesecu, Vlada je usvojila socijalni program za ovo preduzeće. Po toj odluci trebalo je da se zaposlenima isplati deset prosečnih bruto zarada u Republici Srbiji na ime tog socijalnog programa.
Takođe, trebalo je po tom dogovoru da se to uradi jednokratno, da bi se oni na neki način zbrinuli i da bi preduzeće zatim išlo na aukciju, odnosno da se privatizuje.
Isplaćena je jedna rata u decembru mesecu u iznosu od 10% i još nekoliko, takođe, po 10% u narednih nekoliko meseci.
Postavljam poslaničko pitanje: šta je sa tim ugovorom, odnosno dogovorom ili odlukom prethodne vlade, a ova je u kontinuitetu sa prethodnom, i kada će se realizovati ovaj socijalni program za preduzeće "Tarateks" iz Bajine Bašte?
Ne bih više vremena oduzimao. Toliko.

Gospodine predsedniče, javljam se po članu 226. Poslovnika i po tom članu imam pravo, kao narodni poslanik, na objašnjenje od predsednika Narodne skupštine, odnosno drugih funkcionera.
Naime, pitam, da li su svi poslanici dobili isti materijal danas sa Zakonodavnog odbora.
Mi smo dobili Izveštaj Zakonodavnog odbora u kome su samo tri amandmana navedena kao pravna moguća, a ostali se uopšte ne pominju. Vi ste ovde sada, najavljujući narodnog poslanika Veroljuba Arsića, rekli da je Zakonodavni odbor dao mišljenje da je njegov amandman pravno moguć. To se nigde u Izveštaju ne pominje.
Takođe, ministar Cvetković je u svom obrazloženju malopre rekao da je Vlada Republike Srbije na današnjoj sednici prihvatila amandmane narodnog poslanika Srđana Šajna i narodnih poslanika Arsena Đurića i Miloljuba Albijanića.
Odmah da kažem da se ova dva amandmana narodnih poslanika Miloljuba Albijanića i Arsena Đurića uopšte ne pominju u ovom izveštaju Zakonodavnog odbora kao pravno mogući.
Interesuje me da li postoji nekakav drugi papir iz Zakonodavnog odbora ili je ovo jedini koji su narodni poslanici dobili?

Dame i gospodo narodni poslanici, moram najpre da konstatujem da je Vlada Republike Srbije uz punu, rekao bih, pre svega, logističku podršku aktuelnog predsednika Skupštine, uvela vanredno stanje u Skupštinu Republike Srbije. Da je tako, dokaz je i ova današnja sednica i sve sednice koje smo održali od izbora nove vlade. Naime, iako u Poslovniku stoji da se sednice održavaju isključivo utorkom, sredom i četvrtkom, od 10 do 18 časova, mi u te dane ne držimo sednice, već, naprotiv, petkom, subotom, nedeljom i, eventualno, ponedeljkom, po pravilu, u kasnim večernjim satima.
Da u Skupštini, a rekao bih i u Srbiji, na određen način, vlada vanredno stanje, dokaz je i ova sednica koja je krštena kao Drugo vanredno zasedanje .
Neću pričati o ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu. Samo ću da ukažem na suštinu onoga što se dešava danas u Skupštini Srbije, a to je uporno kršenje Ustava Republike Srbije od strane Republičke vlade, naravno, preko predsednika Skupštine i skupštinske većine.
U članu 5. Ustavnog zakona jasno stoji šta se mora naći na dnevnom redu prve sednice Narodne skupštine posle izbora Vlade, znači, posle konstitutivne sednice. Ta prva sednica je prošla pre deset dana. Na toj sednici nije urađeno ništa, vođena je debata desetak sati, pa su se nakon toga razišli bez ikakvog zaključka i ikakve odluke.
Naime, u članu 5. Ustavnog zakona stoji da novoizabrani sastav Narodne skupštine u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade treba da uskladi sa Ustavom zakone kojima se uređuje zaštita građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost i izabere Zaštitnika građana, zatim, organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost, kao i guvernera Narodne banke Srbije i organe Državne revizorske institucije.
Znači, ni ovo što je danas na dnevnom redu, iako je ovo druga sednica, nije u skladu sa Ustavom, jer je danas morao da se izabere i Zaštitnik građana i guverner Narodne banke Srbije.
Čuli smo od predstavnika predlagača da se ne može danas birati Zaštitnik građana, jer su danas na dnevnom redu izmene i dopune tog zakona, ali mogao je guverner Narodne banke.
Zašto nije? Zato što nije postignut dogovor ili trgovina među koalicionim partnerima u Vladi Republike Srbije, o tome ko bi trebalo da bude guverner Narodne banke.
Takođe, da je država na određen način u vanrednom stanju govori činjenica da nemamo Ustavni sud već mesecima u Srbiji. Ustavni zakon i Ustav Srbije obavezuju i u svakoj normalnoj državi Ustavni sud postoji permanentno. Nema pauza u postojanju i radu Ustavnog suda.
U članu 9. Ustavnog zakona piše da će se izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda izvršiti najkasnije do kraja Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine. To prvo redovno zasedanje nekako se podudarilo s onom konstitutivnom sednicom i ona je zauzela taj prostor, ali je, po nekoj logici, trebalo da se na Prvoj vanrednoj sednici izaberu sudije Ustavnog suda. Imamo uslove, to je ovaj ustavni zakon, koji, takođe, govori da izaberemo 10 sudija, što daje mogućnost da Ustavni sud punopravno radi i odlučuje.
Neću pričati o ovome što je na dnevnom redu. Želim i imam obavezu da i vama, kao poslanicima, a i javnosti Srbije, ukažem na situaciju u kojoj se danas u Srbiji nalaze izbegla, prognana i raseljena lica. Naime, pre nekoliko dana sam bio u jednom kolektivnom centru i dobio sam informaciju da ih raseljavaju iz tog centra. Vidim da je to trend u celoj Srbiji i da ih iz svih centara preseljavaju u druge centre itd.
Mnogi od tih ljudi su u pojedinim centrima, na pojedinim lokacijama, proveli 15 godina. Posle 15 godina, ponovo postaju izbeglice u Srbiji i ponovo odlaze na nova mesta, u nove centre, i ponovo treba da se adaptiraju na neke nove uslove i da izgrađuju neke veze sa lokalnim stanovništvom na drugim mestima.
Situacija je vrlo teška i mene interesuje da li aktuelna vlada ima ikakvu strategiju ili bilo kakav drugi plan sa tim ljudima?
Oni su jednu tragediju doživeli u svom zavičaju i sada ih ponovo ovde izlažemo tim neprijatnostima, da se ponovo sele, sve stvari koje imaju, a vrlo malo toga imaju, da pakuju kofere i da idu u neka nova boravišta.
Komesarijat za izbeglice ne radi ništa u tom pogledu, ili se bar ništa na terenu ne vidi. Sredstava nema, bar ne vidimo na terenu da postoje bilo kakva sredstva koja Vlada izdvaja za ove namene, jer su ti ljudi prepušteni sami sebi.
S druge strane, mnogi od njih, i ako pokušaju i zatraže državljanstvo ove države, ne mogu da ga dobiju, prvo, zato što je cena tog zahteva oko 10.000 dinara. Oni te pare nemaju. Ako neko i uspe da podnese taj zahtev, čeka godinama da dobije rešenje o upisu u knjigu državljana.
Treće, njihova imovina u državama iz kojih su proterani i iz kojih su izbegli ostala je tamo i ova naša država ne vodi računa o tome, odnosno naša diplomatija ništa nije učinila da se ta njihova imovina što pre vrati, da dođu u njen posed, da bi mogli bar na određen način da se obeštete i da ovamo u Srbiji započnu neki novi život.
Postavio bih poslaničko pitanje, da li ova vlada ima jasnu strategiju i jasan plan i da li želi da integriše te ljude u pravni i društveni sistem ove države ili ne? Ako ona to ne želi, treba to javno da im kaže, da oni znaju na čemu su, da bi mogli da planiraju ostatak života na drugačiji način.
Hvala vam puno.

S obzirom na to da je aktuelna vlast,  ovim današnjim činjenjem, nametnula ovu temu, osećam obavezu da vam pročitam ovaj dokument.
Dokument je donela Skupština opštine Srebrenica, 25. juna 2005. godine.
On glasi: "U cilju utvrđivanja pune istine o zločinima koji su se dogodili na području opštine Srebrenica, a radi izgradnje poverenja i svetlije budućnosti građana Srebrenice, na osnovu člana 12. Statuta opštine Srebrenica, Skupština opštine Srebrenica je na 8. sednici, održanoj 25. 6. 2005. godine, donela sledeći zaključak:
1. Skupština opštine Srebrenica osuđuje sve zločine koji su se desili nad svim građanima opštine Srebrenica, a posebno zločine koji su se desili u periodu od 10. do 19. jula 1995. godine;
2. Skupština opštine Srebrenica traži od nadležnih organa Republike Srpske i Bosne i Hercegovine i međunarodnih institucija da se zločinci što prije privedu sudu, kako bi se ostvarila pravda i kako bi se skinula kolektivna odgovornost naroda, a radi bolje budućnosti i suživota na ovim prostorima;
3. Skupština opštine Srebrenica apeluje na sve svoje građane da osude sve zločine iz perioda 1992-1995. godine i da istraju u svom zahtevu da svi zločini budu sankcionisani, da bi sadašnje i buduće generacije srebreničkog kraja zajednički izgrađivale uslove za svoju bolju budućnost, sa jasnom porukom da se srebrenička tragedija nikada više ne ponovi".
Molim vas, ovo je odluka koju su usvojili odbornici Skupštine opštine Srebrenica, kojih je tada bilo 27, od kojih je 17 bilo muslimana, a 10 Srba. Srbi nisu učestvovali u ovome, samo je 17 muslimana donelo ovakvu odluku.
Da li ste čuli u ovim zaključcima da se bar jednom pominje reč genocid? Nijednom. A predsednik ove države uporno ponavlja da su Srbi u Srebrenici izvršili genocid.
Molim vas, gospodine mandataru, sa tim čovekom ulazite u koaliciju i pravite Vladu. Da li ste i vi, kao i on, za to da se Srbi proglase genocidnim narodom i da ova skupština usvaja rezoluciju o genocidu u Srebrenici? Izjasnite se o tome!

Dame i gospodo, opšti utisak koji se može steći kada se pročita i prostudira ovo što je poslanicima uručeno ovih dana, a što je danas na dnevnom redu, može se sažeti u jednoj rečenici: država Srbija je i dalje država apsurda.
Jer na osnovu ovoga sledi zaključak da niti ima u svetu siromašnijeg naroda niti bogatije države. Draža u kojoj narod bukvalno gladuje ima budžetski suficit i ima 1,6 milijardi evra za tzv. kapitalne investicije.
Centralna tema ovog našeg višednevnog zasedanja jeste ova knjiga, koju smo dobili ovih dana, koja po formi i suštini liči i podseća na diplomski, ili eventualno magistarski rad. Knjiga kojom je ministar finansija pokušao da obmane Srbiju, odnosno pokušava i dalje, sve do glasanja.
U ovoj knjizi, koja nosi prilično ambiciozni naslov, ''Nacionalni investicioni plan'', gospodin Dinkić pokušava da ubedi građane Srbije da država ima dovoljno sredstava da u narednih nekoliko meseci ili u nekoliko godina Srbiju izmeni iz osnova.
Da Srbija ima dovoljno sredstava, dovoljno moći, da se u narednih nekoliko godina, naravno pod vodstvom Mlađana Dinkića i verovatno Vlade u ovom istom sastavu, iz temelja promeni i da postane neka nova, bogatija i uređenija država.
Pokušaću da malo polemišem sa ovim dokumentom, mada on zaslužuje mnogo više vremena od ovih 15 minuta, koliko imamo na raspolaganju.
Naime, već na prvoj strani, uz fotografiju dotičnog ministra, stoji da je Srbija u 2006. godini ostvarila višak privatizacionih prihoda i budžetski suficit u ukupnom iznosu od preko 2,1 milijardu evra.
To je preko 160 milijardi dinara. Podvlačim, stoji višak prihoda, znači to je višak u odnosu na ono što je ministar finansija planirao budžetom za 2006. godinu.
Ako je to višak, onda se postavlja logično pitanje zašto mi u rebalansu budžeta govorimo samo o trideset i nekoliko novih milijardi dinara.
Šta je sa ostalih 130 ili više milijardi dinara, koje su ostvarene privatizacijom kao višak prihoda u ovoj godini? Gde je to sakriveno, zašto to nije prikazano u ovom rebalansu budžeta?
Kada smo već kod privatizacije, moram kratko da se udaljim od ove centralne teme i da upoznam prisutne poslanike, ali možda važnije i javnost Srbije, mada su poslanici SRS ranije ukazivali na pogubnost privatizacije po modelu koji je DOS uveo dolaskom na vlast 2001. godine, a ova vlada preuzela i nastavila da radi na isti način, jer lično mislim da je ta privatizacija strašnija od svake izdaje zemlje i da su njene posledice pogubnije po građane Srbije od izdaje zemlje.
Imam ovde materijal koji je vezan za preduzeće "Hidrotehnika-Hidroenergetika" iz Beograda. Povodom privatizacije, koja je izvršena 2003. godine, verovatno neki od poslanika znaju za ovaj materijal, možda imaju kod sebe isto to, pa ću postaviti njima, ali i nadležnim organima pitanje, zašto se ovo ne rešava, ne razrešava i zašto državni organi ne poštuju propise koji su na snazi.
Naime, ovo preduzeće je na javnoj aukciji kupio konzorcijum, po uslovima koji su tamo postignuti i na zakonski rok od šest godina. Međutim, zbog nepoštovanja ugovornih obaveza, Agencija za privatizaciju je pokrenula spor pred Trgovinskim sudom za raskid ugovora i isti je raskinut 2005. godine kod Trgovinskog suda u Beogradu, a zatim je ta presuda potvrđena kod Višeg trgovinskog suda.
U međuvremenu, konzorcijum je sredstvima koja su u međuvremenu pristizala od radova u inostranstvu emitovao akcije, i to dva puta, i tim akcijama je izvršio dokapitalizaciju preduzeća. Raskidanjem ugovora između Agencije i konzorcijuma, sve radnje koje je konzorcijum preduzeo u međuvremenu postale su ništave.
Međutim, iako je Agencija pokušala da ubedi nadležne državne organe da se presude Trgovinskog suda, i osnovnog i Višeg, sprovedu, Centralni registar nije ovu obavezu ispunio, odnosno nije postupio po presudi, tako se i dalje u Centralnom registru ovaj konzorcijum vodi kao vlasnik određenog broja akcija, čime je vlasništvo države svedeno ili smanjeno na nekih 38% umesto 70% kapitala, koliko bi trebalo da bude u posedu države posle poništenja ugovora.
Da ne širim priču oko ovoga, postavljam samo pitanje nadležnim organima, od agencije do Centralnog registra, kako mogu da dva državna organa različito tumače isti propis i zašto se odluka, odnosno presuda Višeg i Trgovinskog suda ne sprovede i ne poništi druga emisija akcija, odnosno zašto se država ne obešteti i ne vrati državi vlasništvo 80% kapitala u ovom preduzeću.
Vratiću se na ovo kapitalno delo ministra Dinkića. Već sam rekao da postoji jedan problem u startu, ako se radi o višku od 160 milijardi dinara, a u rebalansu se prikazuje samo 30, znači pitanje je šta je sa ostalim 130, zašto nisu ovde prikazane, gde se kriju i za šta se čuvaju.
U ovom delu gospodin Dinkić govori o ravnomernom razvoju Republike, odnosno o tome da je Vlada navodno imala strategiju razvoja Srbije pred sobom, pa je na osnovu te strategije pokušala da ova sredstva, koja je opredelila za investicije u Srbiji, rasporedi ravnomerno po svim regionima, kako bi se te razlike u razvijenosti pojedinih područja smanjile.
Na strani 11. postoji jedna tabela u kojoj stoji da je za region zapadne Srbije, iz kojeg dolazim, namenjeno 162 evra po stanovniku. Prvo pitanje,, koje se može postaviti ovde, jeste ta strategija na koju se ovde poziva, gde je, da li uopšte postoji, a tvrdim da ne postoji. Ako možda negde i postoji u nekoj ili nečijoj fioci, zašto nije u ovom parlamentu pred poslanicima Skupštine Srbije.
Već pet godina ovde se priča o raznoraznim strategijama, od strategije razvoja Srbije, preko strategije razvoja poljoprivrede, energetike i drugih oblasti, a mi smo od svih tih strateških dokumenata videli, kao poslanici koji bi trebalo da se izjasne o tim dokumentima strateškim, samo strategiju razvoja energetike do 2015. godine. Nijedan drugi strateški dokument nije stigao u ovu skupštinu.
Ovakav plan investicija, sa 1.600.000.000 evra, mora da se bazira, da se zasniva na jednom strateškom dokumentu koji se zove strategija razvoja Republike Srbije. Mi od Prostornog plana Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, nikakav sličan dokument nismo videli i ne znam na osnovu čega i ko je procenio koji su to strateški projekti za Srbiju.
Što se tiče zapadne Srbije, reći ću samo par rečenica o opštini Bajina Bašta, koja pripada Zlatiborskom okrugu, koji je po ovoj studiji nerazvijen, i kojoj je trebalo da pripadne, po ovoj računici, prema broju stanovnika, blizu 5.000.000 evra. Bajina Bašta će na osnovu ovog dokumenta dobiti oko 750.000 evra investicija ili, preciznije rečeno, dobiće umesto 162 evra po stanovniku samo 25 evra po glavi stanovnika.
Sada postavljam pitanje, verovatno ministar zna odgovor ali nije tu, da li je problem u ministru i ministarstvu koje je odlučivalo o ovome ili Vladi, ili je problem u nosiocima vlasti u lokalnoj samoupravi Bajina Bašta, koji možda nisu dostavili projekte po konkursu za ovaj nacionalni plan.
Neshvatljivo je da se Nacionalni investicioni plan donosi na osnovu projekata lokalnih samouprava, pojedinaca, udruženja građana, nevladinih organizacija itd.
Oni mogu biti predlagači projekata, treba da budu, ali Vlada mora da ima taj strateški dokument, na osnovu kojeg će izvršiti valorizaciju svih projekata i na osnovu koga će odrediti i utvrditi prioritete za ulaganja.
Takođe, ministar Dinkić je u svom ekspozeu govorio i o načinu praćenja ovih projekata, realizacije projekata, odnosno o načinu ustupanja pojedinih radova izvođača, odnosno o javnim nabavkama, pa je rekao, doslovce, da će po prikupljanju ponuda, kada se ponude otvore, onda ona najniža ponuda biti osnovica za nekakvu licitaciju, na koju će pozvati sve učesnike i onda pred TV kamerama izabrati najpovoljnijeg, znači još jeftinijeg od one najniže ponude. Pažljivo sam pročitao ovo i na strani 36, 37, 38 se govori o tome, a nigde se ne pominje ova televizijska licitacija pred TV kamerama.
Da li je to samo ministar u svojoj glavi zamislio, ne znam, ali to nije u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, a možda kao ideja nije loše. Ali, ako je dobro i ako će se to primeniti ovde, zašto se ne unese u Zakon o javnim nabavkama, pa to da bude pravilo za sve javne nabavke u Srbije, a ne da Zakon o javnim nabavkama bude samo pokriće za korupciju na svim nivoima u Srbiji.
I, što se tiče i samog amandmana, pošto je vreme pri kraju, par rečenica i o njemu, podneo sam amandman na razdeo 22, koji se odnosi na Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine, i ono što je po nama apsurdno ovde, za mašine i opremu je predviđeno 1.200.000 dinara. Pitam vas, da li je moguće da se za osnovna istraživanja u Srbiji za sve naučne discipline, za nabavku neophodne opreme, izdvoji samo milion dinara? Da li je to dovoljno i da li se sa tim može govoriti o naučnim istraživanjima? Bez istraživanja nema nauke, a bez nauke nema ni razvoja jednog društva. Zato smo mi predložili da se ova cifra promeni, da se poveća za nekih milijardu i po dinara, i molim poslanike da u danu za glasanje prihvate ovaj amandman. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, prvo, to prezime nikako da pogodite. Drugo, mislim da nemamo uslove još uvek za rad po amandmanima na ovu tačku dnevnog reda, jer ovde nije obezbeđeno prisustvo ministra. Ministar bi trebalo da sluša ove amandmane i naša obrazloženja, da reaguje i da obrazloži neprihvatanje, odnosno da prihvati amandmane koje bi trebalo da prihvati.
Mi smo na ovaj predlog podneli preko 20 amandmana. Smatramo da je većina kvalitetna i da bi mogli da doprinesu poboljšanju kvaliteta ovog predloženog zakona. Nažalost, Vlada je prihvatila samo šest, što nije dovoljno da bitno popravi ovaj tekst.
S druge strane, Vlada je intervenisala svojim amandmanima neposredno pred početak rasprave, tako da je i suštinu zakona bitno promenila, a mi nismo imali vremena da reagujemo i na te amandmane. Ja još moram da pitam ministra, pošto nije prisutan ovde, ostaje pitanje skupštinskoj većini – kako to da je Strategija razvoja turizma u Srbiji usvojena na Vladi, ako sam dobro razumeo ministra, a da taj dokument nije ušao u ovaj parlament?
Imali smo prošle godine primer da je Ministarstvo energetike, odnosno Vlada predložila Skupštini Srbije i podnela na usvajanje jedan sličan dokument, Strategiju razvoja energetike u Srbiji, što je dobro i pohvalno, ali je trebalo na isti način ovde doneti i ostale strateške dokumente, predložiti ih Skupštini Srbije, otvoriti raspravu o njima i tek na osnovu njih kada se usvoje donositi zakone iz određene oblasti.
Ovako idemo na usvajanje zakona iz oblasti turizma, a da nemamo ovde, bar mi poslanici ne znamo šta je to Strategija, kakva je Strategija, šta se sve predviđa i predlaže Strategijom razvoja turizma. Usvajamo zakone na osnovu Strategije, Strategiju nismo ni videli.
Što se tiče samog amandmana, mi smo podneli nekoliko amandmana na ovaj član 3, kojim su definisani neki pojmovi i izrazi korišćeni u ovom zakonskom tekstu. Ja sam u načelnoj raspravi rekao da su mnogi od ovih izraza, korišćenih u tekstu, definisani na nekorektan način ili u nekoliko slučajeva čak na komičan način, da su izrazi, odnosno definicije prilično smešne.
Mi smo pokušali sa nekoliko amandmana da ukažemo da je to trebalo kvalitetnije i korektnije učiniti. Nažalost, samo je jedan od tih amandmana prihvaćen, prihvaćen je amandman gospodina Rodoljuba Gačevića na tačku 9), dok ostali nisu prihvaćeni.
Naime, ovde imamo definicije pojedinih pojmova koje su prilično trivijalne i smešne. Takva je definicija skijanja, objašnjenje značenja ovog termina.
Zatim objašnjenje značenja termina skijaš, gde stoji da je skijaš fizičko lice, pa verovatno i ne može biti nikakvo drugo osim fizičko lice, definicija termina "ski-staze", pojam "ski-staza", koji je gospodin upravo obrazložio.
Dobro je što prihvaćen amandman gospodina Gačevića na tačku 9), gde se definiše zaštitna zona "ski-staze", stajalo je da je to prosečno do pet metara, što isključuje automatski, odnosno uključuje mogućnost da nema tog prostora, da je taj prostor širine nula, što ne može da stoji, a onda se gubi pojam značaja ili suština značaja i značenja zaštitne zone, pa je prihvaćen amandman koji smo mi predložili da to bude minimalno jedan metar.
Takođe, u ovim objašnjenjima, u tački 17) stoji da je "ski-lift" sredstvo visinskog prevoza za vuču skijaša po snegu uzbrdo, što je prilično smešno, jer naravno da je logično i da je nedvosmisleno da "ski-lift" vozi skijaše, odnosno vuče skijaše uzbrdo.
Ali, pored ostalog, pored ovih uglavnom smešnih definicija u ovom članu 3, nisu definisani pojmovi "ski-pas" i "ski-područje", koji se kasnije koriste, a koji su vrlo bitni, jer se kasnije pojavljuju u zakonskom tekstu i trebalo ih je ovde objasniti da bi se ovaj tekst mogao kasnije pravilno tumačiti, razumeti i primenjivati.
Sve ovo pričam iz razloga da pokažem koliko je ovaj zakon loše urađen, iako je, kako to stoji u obrazloženju, rađen nekoliko godina, navodno, vrlo studiozno u dužem vremenskom periodu, pa je godinu i po dana stajao u Skupštini, čekao na dnevni red i onda Vlada, pred sam početak sednice na kojoj se razmatra ovaj predlog, podnosi amandmane kojima suštinski menja ovaj zakonski tekst.
Znači, kompletan zakon je prilično nekorektan, prvo terminološki, zatim i suštinski, o tome ćemo kasnije pričati i ja bih zamolio predsedavajućeg da obezbedi prisustvo ministra da bismo nastavili sa radom na način kako to Poslovnik predlaže, da bismo mogli da čujemo i mišljenje ministra o pojedinim amandmanima.