Dame i gospodo narodni poslanici, moram da odgovorim ministru. Malopre je izašao ovde i rekao da ne razume zašto ga napadamo večeras.
Gospodine ministre, mi vas ne napadamo. Mi smo samo zabrinuti za sudbinu ove države. Što se tiče podataka koje smo iznosili ovde, rekao sam jasno i glasno da je vaš načelnik Generalštaba, general Ponoš, izjavio da je cilj vojnog i državnog rukovodstva da 2010. godine Srbija ima 21.000 vojnika. To je izjavio u emisiji "Poligraf", u junu ove godine. Možete i na sajtu to da pročitate, doslovce. Takođe je rekao da Grčka, koja je malo veća od Srbije, ima 140.000 vojnika.
Mi nismo rekli da ste vi upropastili Vojsku, vi ste samo jedna karika u lancu ministara koji sistematski uništavaju Vojsku.

Dame i gospodo narodni poslanici, jasno je i nama u Skupštini Srbije, jasno je i Vladi Republike Srbije, jasno je i građanima Srbije da ovo što danas imamo pred nama, o čemu raspravljamo, nije u stvari ono što je trebalo da se nađe pred nama u ovom trenutku.
Naime, Ustav Republike Srbije i Ustavni zakon nalažu da Skupština Republike Srbije pre raspisivanja predsedničkih izbora usvoji zakone o službama bezbednosti, a ne dokument koji danas ovde imamo, koji nosi naziv Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije. Očigledno je da se vlastima žuri, ili bar jednom delu vlasti, da što pre raspišu izbore pa pokušavaju ovako providno da neku formu, navodno, ispune da bi te izbore raspisali. U takvoj situaciji Vlada Republike Srbije je izabrala slobodnu temu i, nažalost, ni na tu slobodnu temu nije odgovorila.
Naime, ovo što je pred nama moglo bi i da se prihvati i ozbiljno razmatra da je uredilo neke elemente koji su vezani za funkcionisanje službi bezbednosti u Srbiji. Ovakav zakon koji definiše osnove za funkcionisanje službi bezbednosti u Srbiji morao je da definiše, prvo, koje to službe bezbednosti postoje u Srbiji; da definiše njihove nadležnosti, da ih razgraniči, da se one u svom funkcionisanju ne preklapaju; zatim, da potpuno i precizno definiše organe i tela koja rukovode ovim službama, da jasno reši na koji način naše službe mogu da sarađuju sa istim službama drugih država i, na kraju, da kvalitetno uredi nadzor nad radom ovih službi. Ovaj predlog je vrlo površno neke stvari ovde pomenuo, nije ušao u suštinu ovih problema i nije na ova pitanja odgovorio.
Zbog vremena koje imam na raspolaganju sada ću prekinuti, a detaljno ću ukazati na primedbe koje imam i koje mi kao SRS imamo na ovaj predlog kada dođe rasprava o amandmanima na ovaj predlog. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću, u skladu sa vremenom koje imam na raspolaganju, da ukažem na neke nedostatke predloženih zakona. Mada ću težište mog izlaganja staviti na ovaj drugi predlog, a to je zakon o vojsci.
Generalno, nama ovde prvo nedostaju oni strateški dokumenti, koji bi trebalo da definišu neke strateške stvari i iz kojih bi onda trebalo da proisteknu ovi zakoni koji su pred nama. Naime, mi nemamo strategiju nacionalne bezbednosti i strategiju odbrane.
Mislim da je to nešto što je starije od ovoga i da je trebalo prvo to da usvojimo, pa tek onda da idemo na usvajanje ovih zakona koji su danas.
Ali, očigledno je da je predlagač imao nameru da barem formalno ispuni neke obaveze koje ima po važećim propisima - da bi se što pre raspisali predsednički izbori u Srbiji.
Samo da vas podsetim da je npr. Hrvatska usvojila strategiju odbrane pre skoro pet godina, a Srbija je nema ni dan-danas. Ono što se vidi jasno iz ovog predloga zakona o vojsci i naravno iz zakona o odbrani jeste - da je cilj ove vlasti, koja danas vodi Srbiju, da se u nekom narednom periodu izvrši potpuna profesionalizacija vojske.
Nažalost, ne vidimo iz ovih dokumenata u kom to roku želite to da ostvarite i to je pitanje koje treba da se reši ovom strategijom odbrane, znači, da znamo do kada će Vojska Srbije biti potpuno profesionalna, odnosno kada će se ukinuti služenje one vojne obaveze koju smo imali do sada prisutnu.
Takođe, generalno posmatrano, ovde je prenaglašena uloga predsednika države, ali posebno uloga ministra odbrane. Nekako je Generalštab i načelnik Generalštaba, kao lice koje je stručno, ostalo po strani u rukovođenju i komandovanju, a ministar odbrane je dobio znatno veća ovlašćenja i znatno veću ulogu nego što mu pripada.
Ministar odbrane je najčešće civilno lice, koje ne mora čak ni da bude lice koje je odslužilo vojni rok, vojnu obavezu, pa takvo lice će doći na mesto ministra odbrane i ono će imati jednu vrlo aktivnu i značajnu ulogu u rukovođenju i komandovanju vojskom. Mislimo da to nije dobro i da to ne može da se prihvati, odnosno da se mora na neki drugi način urediti.
Dalje, predlog je formalno nekorektan i to se ovde pojavljuje u više članova. Mi smo pokušali nekim amandmanima da to ispravimo. Ne znamo da li su prihvaćeni i koliko je od toga prihvaćeno, ali to je generalno karakteristika svih predloga koji stižu od ove vlade - da su formalno nekorektni.
Na kraju, kao poslednja generalna primedba jeste - nedorečenost predloga ovih zakona, odnosno nedostaju neki drugi propisi koji bi morali biti doneti barem istovremeno sa ovima ili biti sastavni deo ovih propisa.
Mi sada nemamo zakon o vojnoj obavezi, nego se pozivamo na onaj postojeći stari zakon, pa ćemo neke odredbe tog zakona eksploatisati, koristiti i dalje, dok se ne donesu te odredbe. Nemamo propis, odnosno zakon o socijalnom, penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih lica. Znači, to bi trebalo, a nigde ne vidimo ovde u ovim predlozima - koliko je to oročeno i do kada će to biti ovde pred narodnim poslanicima, da bi smo imali kompletno zaokruženu ovu materiju.
Pokušaću da ukažem samo na nekoliko odredbi ovog zakona u ovom momentu, pa ćemo verovatno u pojedinostima šire govoriti o tome. Prvo, što se tiče člana 2, gde se govori o položaju, naročito Vojske Srbije, u drugom stavu se kaže da predsednik Republike Srbije može, on lično ili lice koje on ovlasti, da dozvoli upotrebu Vojske Srbije u rešavanju nekih unutrašnjih problema.
Sada ovde postavljam jedno pitanje i zamolio bih ministra da malo sasluša ovo jer me interesuju odgovori na ova pitanja i neke dileme koje ovde imam.
Da li ovo znači da će ministar ili predsednik Srbije odobriti upotrebu vojske Srbije u hapšenju, recimo, haških optuženika? Hoće. Ako je to to, znači hoće, e to je, ministre, nedopustivo. Vojska Srbije treba da štiti suverenitet, celovitost ove države, a ne da juri i hapsi one ljude koje je Haški sud optužio.
Dalje, što se tiče upotrebe Vojske Srbije van granica Srbije u nekim misijama, mi smo naravno protiv toga, ali dok ste vi na vlasti nećemo vam dozvoliti i pokušaćemo da vas sprečimo da to uradite kako ste zamislili. Tražićemo da se to reši ovde u Skupštini, ne zakonom, već pojedinačnim aktima u svakom konkretnom slučaju.
U članu 10. govori se o civilnim licima na službi u Vojsci Srbije i oni se sada proglašavaju vojnim službenicima i nameštenicima. Pitao bih vas šta se dešava, nigde se ovde ne pominje ugostiteljsko-turistički deo vojske, odnosno vojne ustanove poput Tare, poput Vrnjačke banje i drugih, šta je sa njima, kakav je njihov dalji status, da li imate u toj vašoj strategiji i, ako imate bar u glavama, da li imate rešenje za ovaj deo vojske?
U članu 14. govori se o zabrani članstva vojnog lica u političkim strankama, što je naravno jasno, u redu i prihvatljivo. Ali, kaže - zabranjuje se vojnom licu da prisustvuje političkim skupovima u uniformi. Da li to znači da bez uniforme može da prisustvuje? Mislim da je to nedopustivo. Vojno lice ne sme da prisustvuje tim skupovima ni bez uniforme, ni u uniformi.
Ono što je veliko iznenađenje jeste odredba koja kaže da je dozvoljeno sindikalno organizovanje u vojsci. To nikada nije bilo, mislim da je to loše rešenje. Da li je po Ustavu ili nije, nebitno je, to je loše rešenje da se to dozvoli u vojsci.
Član 15. govori o zakletvi i postavio bih pitanje kakvu zakletvu polažu lica koja služe civilno vojsku i da li polažu uopšte zakletvu?
Druga primedba se odnosi na tekst zakletve. Nekada kada smo mi bili u vojsci zaklinjali smo se svojim životom, a danas se zaklinju čašću, kako stoji u ovoj vašoj zakletvi. Kakva nam je čast, takva nam je danas i vojska.
Član 24 - vojni praznici. Zašto nije ovim zakonom definisan bar taj praznik Vojske Srbije? Zašto nije u ovom zakonu jednostavno neki datum koji je bitan za vojsku, na koji se možemo pozivati, iz naše tradicije, usvojen kao dan vojske, i da to ovim zakonom definišemo, a ne da to ostaje za neke druge propise i da neko drugi o tome odlučuje, znači da ova skupština odluči o tome.
Član 32. govori o službi u Vojsci Srbije i pitanje moje je kada će biti donet taj zakon o službi u Vojsci Srbije, o vojnoj obavezi? Da li znate, a znate verovatno, da 50% naše dece koja su vojni obveznici danas služi civilno? Recite mi kakve su njihove obaveze po odsluženju takvog vojnog roka? Kakav je njihov ratni raspored i da li ga imaju uopšte posle? Kako će oni koji civilno služe uopšte moći sutra, ne daj bože da dođe do toga, da stanu u neki stroj i da se nekome odupru, ako nisu pušku u ruke uzeli.
Član 39 - prijem u profesionalnu vojnu službu za mesta podoficira i oficira; govori se o prijemu lica iz građanstva na ova mesta, nigde kao uslov ne postoji obaveza da je odslužio vojni rok sa oružjem. Mislim da je to neophodno. Ako je to za vojnika profesionalnog neophodno, treba da bude i za podoficira i oficira. To u zakonu ne stoji.
Ovde se govori o licima iz građanstva. Znači, može se primiti u vojnu službu profesionalnu na mesto podoficira i oficira čovek koji nije završio akademiju. Znači, završio je fakultet, ekonomski, pravni ili bilo koji drugi i može se kao takav primiti u vojnu službu.
Član 42 - ugovor o prijemu u profesionalnu vojnu službu. Ovde se govori o prijemu ovih lica pod ugovorom na određeno vreme, tri godine itd. Tu postoji jedna formalna greška: u jednom stavu se kaže da je do tri godine, a u drugom da se ugovor pravi na tri godine. To se mora ispraviti. Moraju se zakonom precizirati uslovi ugovora.
Desilo se, verovatno znate, 1998. godine u Nišu da je jedan bataljon vojne policije, profesionalci, kada je trebalo da putuju, odnosno da idu na zadatak na Kosovo, jednostavno su došli i raskinuli ugovore. Kako ćemo se od toga obezbediti sutra u slučaju ratnog stanja, da nam profesionalni vojnici ne dođu i kažu - gospodo, mi vraćamo ugovore, nas ovo više ne interesuje. Kako ćemo ih obavezati da budu lojalni ovoj državi i izvršavaju te zadatke i u ratnom stanju?
Gospodo, mora se patriotizam izgrađivati od porodice, od škole do vojske i do svake druge institucije u ovoj državi. Bez tog patriotizma nijedan ugovor neće biti valjan, validan i neće nam obezbediti i osigurati da će nas neko sutra braniti od neke agresije.
Da kažem na kraju da je i struka, znači ljudi koji su svoju dužnost prema ovoj državi časno obavili, rekli su da ovo nije dobro i da se ni amandmanima ovakav predlog ne može ispraviti. Zbog toga mi kao stranka ne možemo za ovo glasati kada bude dan za glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 10. o kome razgovaramo je dobar primer kako onaj ko je pisao ovaj zakon razrađuje ustavne odredbe.
U članu 116. Ustava, gde se govori o mandatu predsednika Republike, u stavu 1. stoji: ''Mandat predsednika Republike traje pet godina i počinje da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom''. Ta jedna rečenica je sada u Predlogu zakona razrađena u dve rečenice. I to je kompletna razrada od strane predlagača zakona. Znači, tako je on razradio ustavne odredbe.
Hteo sam da kažem, a gospodin Tomislav Nikolić je već rekao, u vezi s terminologijom koja se koristi u stavu 3. ovog Predloga, da se poslanici ne mogu okupljati i da ne može da prestane mandat Skupštini.
Izneo bih još jednu napomenu – da se u ovom članu jasno vidi da nam nedostaje zakon o Narodnoj skupštini. Naime, u stavu 3. govori se da postoji obaveza Narodne skupštine da se sastane, da održi sednicu na kojoj će predsednik položiti zakletvu. Međutim, ovde se ne pominju nikakvi rokovi. U kom to periodu posle proglašenja konačnih rezultata izbora za predsednika Republike Srbije treba održati sednicu na kojoj će predsednik položiti zakletvu?
Mislim da to nekim aktom mora da se definiše. Ovako, postoji mogućnost da se napravi opstrukcija ukoliko su novoizabrani predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine iz nekih suprotstavljenih političkih opcija. Iako to što je gospodin Petronijević malopre pomenuo Poslovnik reguliše jednim svojim članom, mislim da treba da postoji zakon o Narodnoj skupštini, da ga moramo što pre usvojiti i tu obavezu Narodne skupštine precizno definisati.
Najveći problem ovog zakona, pored tih formalnih nedostataka, jeste u tome što nije precizan, što nije definisao sve moguće situacije i rešenja za sve moguće situacije, i nije utvrdio ni rokove u kojima se moraju neke stvari odraditi, odnosno neke odluke doneti.
Još jednom ponavljam – ovaj zakon nije pisao ni ministar, ni neko od bliskih saradnika ministra, ovo je pisao neko ko je nižerazredni službenik u ministarstvu i ko očigledno nije imao ni stručnosti, a ni dobre volje da napravi nešto kvalitetnije od ovoga.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Zoran Krasić je podneo amandman na član 17. koji govori o zamenjivanju predsednika Republike. Stav 1. ovog člana, kako je predlagač nama dostavio, faktički je preuzet iz Ustava Republike Srbije.
U stavu 1. člana 17. stoji: "Ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine najduže tri meseca".
Verovatno je predlagač mislio na sprečenost u smislu da se čovek razboli i zbog bolesti ne može da obavlja svoju funkciju. U tom slučaju predsednika Republike, koji je u takvoj situaciji, zamenjuje predsednik Narodne skupštine. Ali je predlagač i ograničio taj period na tri meseca, dakle, maksimalno ga tri meseca može zamenjivati.
Zatim, u drugom i trećem stavu predlagač govori o nadležnostima predsednika Skupštine u funkciji predsednika Republike, odnosno predsednika Skupštine koji zamenjuje predsednika Republike u toku ovog perioda od najduže tri meseca. Tu su pobrojane nadležnosti koje može da obavlja u tom periodu. Naravno, ne može sve. Nešto što je nadležnost predsednika Republike po Ustavu, predsednik Narodne skupštine ne može obavljati u tom periodu.
Ono što je sporno, a vezano je za ovaj prvi stav, jeste šta se dešava posle ova tri meseca. Naime, nigde u zakonu o predsedniku Republike nije propisano šta se dešava ako je predsednik Republike sprečen da obavlja svoju funkciju i posle tri meseca, odnosno ako ta sprečenost traje duže od tri meseca. Šta će se desiti u tom slučaju? Na koji način će se ta situacija prevazići?
Hoću da kažem da je Ustav takvu situaciju predvideo, ali predlagač zakona nije preneo ustavno rešenje u zakon, što je trebalo uraditi. Nažalost, i Ustav je ovde ostao nedorečen, bolje rečeno - nije precizan.
U trećem stavu člana 120. Ustava, gde se govori o zamenjivanju predsednika Republike, stoji: ''Izbore za predsednika Republike predsednik Narodne skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran''.
To je sada već problem. Ako je obaveza predsednika Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike da u roku od tri meseca od nastanka sprečenosti raspiše izbore, onda su neke stvari ovde loše rešene. Onda bi morao predsednik Narodne skupštine da raspiše izbore prvog dana kada nastupi sprečenost predsednika Republike.
Ovde je sporna odredba Ustava. Sad, naravno, to ne možemo jednostavno promeniti, ali je moglo bar da se to prepiše u zakon, pa da imamo to u zakonu, da ne bi zakon ostao nedorečen. Ovako je i zakon nedorečen. U zakonu se, znači, ne predviđa situacija da sprečenost predsednika traje duže od tri meseca. Tu situaciju je trebalo zakonom razrešiti.
Gospodin Krasić je svojim amandmanom predvideo da se u stavu 3. člana 17. Predloga zakona posle reči "zamenjuje predsednika Republike" dodaje tekst "a u slučaju sprečenosti predsednika Narodne skupštine najstariji potpredsednik Narodne skupštine".
Znači, imamo jednu novu situaciju. Šta se dešava ako je u momentu kada je predsednik Republike sprečen da obavlja funkciju sprečen i predsednik Narodne skupštine? Da li to ostaviti da se rešava zakonom o Narodnoj skupštini? Da li primeniti direktno odredbe Poslovnika? Mislim da to mora da se reši ovim zakonom jer ne možemo sada sa predsednika Skupštine Poslovnikom prenositi nadležnosti koje mu daje zakon o predsedniku Republike.
Zakon o predsedniku Republike prenosi nadležnosti u određenoj situaciji na predsednika Narodne skupštine. Kako sada te nadležnosti preneti na potpredsednika Skupštine ako to ne regulišemo zakonom? To mora ovim zakonom da se reši, jer su to nadležnosti predsednika Republike i ovaj zakon mora da reši i tu situaciju, a ne da se ostavlja da se Poslovnikom mora primenjivati, ako nekada usvojimo i taj zakon o Narodnoj skupštini.
Takođe, gospodin Krasić je dalje u stavu 3. predvideo da se posle reči "predsednika Republike" briše tekst "i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom", i da se to zamenjuje rečima "da raspiše izbore i ukazom proglašava zakon". Znači, onaj koji zamenjuje predsednika Republike, ako je to predsednik Narodne skupštine, ili ako je to najstariji potpredsednik u slučaju sprečenosti i predsednika Skupštine, ima pravo i obavezu da raspiše i izbore.
Još jednom ponavljam, trebalo je to sve ovim zakonom regulisati. Ne podrazumeva se ništa. Po ko zna koji put pričamo o nepreciznostima, nejasnim formulacijama ovog zakona. Mora predlagač zakona da svaku formulaciju jasno propiše, da bude precizna i nedvosmislena, i da svaku situaciju predvidi i da ponudi rešenje za svaku situaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Mirović je podneo amandman na član 22, gde je predvideo da se u stavu 1. broj "90" zamenjuje brojem "30".
Kako glasi član 22? Odnosi se na raspuštanje Narodne skupštine kao ustavnu dužnost predsednika Republike. Član 22. glasi: ''Predsednik Republike dužan je da raspusti Narodnu skupštinu ako Narodna skupština u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja ne izabere Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kad je prethodnoj Vladi prestao mandat''.
Ovde je očigledno napravljen lapsus, jer je i Ustav Republike Srbije definisao da je rok za izbor nove Vlade 90 dana. Naša želja je bila, i ovo je, u stvari, nešto slično amandmanu gospodina Todorovića na član 18, da se ovi rokovi nekako skrate. S obzirom da je to Ustav definisao, treba razmišljati o izmenama Ustava i ima i drugih problema s tim, tako da vrlo brzo mora da se razmišlja o tome da se to uradi. Treba razmišljati da se i u samom Ustavu ovi rokovi skrate.
Imali smo u toku ove godine, posle poslednjih parlamentarnih izbora, situaciju da smo dobili Vladu poslednjeg, devedesetog dana od konstituisanja Skupštine, i to u pet do dvanaest uveče. Trebalo bi tu situaciju nekako prevazići. Nije Srbija danas u situaciji da može da čeka tri meseca na novu Vladu.
Molio bih gospodina Milivojevića malo da sasluša. Nije Srbija danas u situaciji, nije u takvom stanju da može da bude tri ili više meseci bez Vlade. Zato je bitno razmišljati o tome da se izmenama Ustava ovi rokovi skrate, da dobijemo Vladu u što kraćem roku kako bi mogla da rešava probleme koji postoje.
Amandman gospodina Todorovića na član 18. imao je isti smisao, da se uredi način predlaganja mandatara, precizno zakonom, i da se rokovi za taj postupak skrate, da ne ostaje to u nadležnosti predsednika u nedogled, do poslednjeg, 90. dana i da onda poslednjeg tog dana čekamo da li će Solana da se seti, odluči i prelomi da napravi Vladu Srbije. A ako on to već i radi, dajte da mu skratimo to vreme, pa neka to uradi za 30 dana, ako može, a ako ne, onda ćemo mi sami praviti Vladu ili ići na nove izbore.
Gospodin Mirović je u drugom delu svog amandmana predvideo da se posle stava 1. dodaje novi stav 2. koji glasi: ''Istovremeno sa raspuštanjem Narodne skupštine predsednik Republike raspisuje nove izbore za Narodnu skupštinu''.
To je logično i trebalo je predlagač to da prihvati. Logična je obaveza predsednika Republike da, čim se raspusti Narodna skupština, raspiše nove izbore, ali to mora da stoji u zakonu, a ne da ostane na nekom slobodnom i proizvoljnom tumačenju predsedniku Republike.
Uz izvinjenje prisutnim poslanicima, malo bih se udaljio od dnevnog reda i, s obzirom da je gospodin Marković prisutan ovde, a da se ovo o čemu ću pričati odnosi i na njega, skrenuo vašu pažnju na jednu situaciju, koju imamo danas u Beogradu. Naime, već četiri puna dana jedan građanin Beograda štrajkuje glađu pred Palatom pravde. Teška je to odluka u ovom vremenu, ovih dana kada su temperature ispod nule. Radi se o izvesnom gospodinu Milanu Tešiću iz Jakova koji već četiri puna dana štrajkuje tražeći pravdu koju čeka punih deset godina. O čemu se radi?
Gospodin Tešić je bio zaposlen, verovatno je i dan danas, u PKB-u, odnosno nekadašnjem preduzeću "7. juli" (mislim da se tako zvalo) u Surčinu. Daleke 1998. godine iz Fonda solidarnosti deljen je jedan stan u tom preduzeću. On je tada trebalo da dobije stan jer je bio na prvom mestu na rang-listi. Međutim, stambena komisija preduzeća je napravila određene nepravilnosti u raspodeli, tako da je i predsednik komisije krivično odgovarao zbog toga, a tu situaciju, dok se komisija nagađala oko toga i pokušavala to da uradi, iskoristio je tadašnji direktor preduzeća gospodin Miloš Bugarin i stan protivzakonito dodelio jednom zaposlenom u preduzeću.
Ovo je bitno jer je gospodin Miloš Bugarin danas predsednik Privredne komore Srbije, ako ja imam dobre informacije, a po nekim navodima iz sredstava javnog informisanja i bliski saradnik ili prijatelj gospodina Milana Markovića, aktuelnog ministra za državnu upravu. Takođe je bitno reći i to da je gospodin Marković u tom momentu, kada se sve ovo dešavalo, bio predsednik upravnog odbora ovog preduzeća i zato je bitno da se ovo čuje ovde i da se zna.
Naime, posle pokretanja sudskog postupka, Opštinski prvostepeni sud je doneo odluku da se poništi rešenje komisije, Okružni sud je tu odluku potvrdio i Vrhovni sud je to potvrdio. Nažalost, nije se po tome postupilo. Odnosno, komisija koja je ponovo formirana 2002. godine napravila je isti propust, pa je gospodin Tešić ponovo krenuo da pravdu isteruje preko suda i ponovo je prvostepeni sud doneo istu odluku da se poništi rešenje komisije, ali je onda, na volšeban način, Okružni sud tu odluku preinačio. I to je razlog zbog čega gospodin Tešić sada štrajkuje glađu.
Naravno, i to je argument više, preduzeće se nije žalilo na odluku prvostepenog suda, ali je, rekao sam, na volšeban način, drugostepeni organ, Okružni sud, odluku prvostepenog preinačio. Pozivam nadležne, pre svega ministra pravde, da reaguju na ovo. Četiri dana i noći stajati ili sedeti napolju na ovim temperaturama je strašno samo po sebi. Neko u ovoj državi mora da reaguje na ovakve slučajeve, ali da reaguje odmah, da se ne čeka nekakav drugačiji, neželjeni ishod.
Slično se dešava i sa drugim ljudima, koji nemaju više načina da ostvare svoja prava pa se odlučuju na ovako teške korake. Slično je i sa ovim ljudima iz Prokuplja, koji već mesecima štrajkuju na razne načine, i sa mnogim drugima u državi Srbiji. Sve to govori o situaciji i stanju u kome se država Srbija nalazi.
Molim gospodina Markovića, koji je prisutan ovde, a molim i ministra pravde da učine sve da ovaj čovek što pre prekine štrajk glađu, da se pokuša videti šta je to u Okružnom sudu u Beogradu. Ja sam danas posetio čoveka. Slučajno je tu bio i advokat suprotne strane, koji mi je rekao da je on napustio proces jer je shvatio o čemu se radi. To opet dovoljno govori o situaciji u ovom predmetu, u ovom sporu, i o situaciji u pravosuđu Srbije uopšte. Naravno, uz izuzetak onih časnih sudija, koji pošteno obavljaju svoj posao.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovu raspravu hoću da dopunim jednim primerom koji je, čini mi se, najdrastičniji u Srbiji u ovom trenutku. To je primer opštine Užice.
U Užicu su privremene mere uvedene prošle godine u novembru. Prošlo je, dakle, punih godinu dana od uvođenja privremenih mera u Užicu. Ono što je još drastičnije u svemu tome, jeste da je poslednja sednica SO Užice održana u junu 2006. godine.
Godinu i po dana se ne sastaje, ne postoji SO Užice. I ta junska sednica, prošle godine, bila je tehničkog karaktera jer je već bila kampanja za izbor novog predsednika opštine. Znači, mnogo pre toga je održana neka poslednja sednica SO Užice koja je imala neke druge karakteristike, odnosno one prave koje treba da ima SO koja je odlučivala o nekim konkretnim stvarima.
Da li je normalno da jedna opština poput Užica, koja ima blizu 100.000 stanovnika, godinu i po dana nema skupštinu opštine? Da li je normalno da je nema dve godine, jer će, očigledno, izbori za lokalnu samoupravu biti održani tek u 2008. godini, i to još uvek ne znamo kada?
Da li je normalno da pola mandata jednu veliku opštinu poput Užica vodi privremeno veće?
Ministar je malopre ovde objašnjavao zašto je sve to tako rađeno, pa je izrazio jednu nedoslednost. Prvo je rekao da je dolaskom nove Vlade, u maju ove godine, on poštovao novi Ustav Republike Srbije, koji govori o rokovima za lokalne izbore. Ali, tada je već bilo jasno da lokalni izbori ne mogu biti održani do kraja ove godine, da će proći mnogo vremena do održavanja novih lokalnih izbora.
Zašto onda niste ostali dosledni pa rekli: poštovaću novi, važeći Ustav Republike Srbije i pri imenovanju privremenih organa, pa ćemo u privremeni organ u Užicu staviti i radikale, i predstavnike SPS-a, i drugih partija koje su tamo imale odbornike?
Odbornička grupa SRS u Užicu je bila druga po snazi, a sad tamo nema nijednog radikala u privremenom veću. Vi ste izborom nove Vlade samo promenili sastav, pa ste izbacili SPO koji više nije u Vladi, i ubacili one koji su sada u ovoj novoj Vladi Republike Srbije – DS. I sada je lepo i fino.
Molim vas, bez obzira na to kako taj organ radi, kako se tamo novac troši, i da se troši najpoštenije – nije normalno da jedna lokalna samouprava funkcioniše bez skupštine. Nije normalno, i to stanje treba što pre prekinuti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o predsedniku Republike, koji se odnosi na uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike.
Citiram član, samo da bismo znali o čemu se radi: "Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima".
Amandmanom sam predvideo da se reč "ministarstva" briše iz ovog člana pošto smatram da svaki propis, svaki zakon, svaka norma u zakonu mora biti formalno perfektna, savršena, nedvosmislena i da se pojedini termini ne ponavljaju više puta u jednoj istoj normi.
Naime, ministarstvo je državni organ. Ako je već u formulaciji, u ovoj rečenici, pomenuto da su državni organi dužni da obezbede uslove za vršenje funkcije predsednika Republike, onda ne treba posebno isticati ministarstva. Ako su pomenuti Vlada i ostali državni organi, onda je sasvim jasno i precizno definisano da su tu svrstana i ministarstva i svi ostali državni organi.
Sada, šta kaže Vlada u obrazloženju, zbog čega ne prihvata ovaj amandman? Citiram: "Amandman se ne prihvata. Vlada i ministarstva imaju odvojene nadležnosti, a ministarstva nisu deo Vlade. Primera radi, kad je reč o predsedniku Republike, samostalnu komunikaciju s predsednikom Republike imaju Ministarstvo pravde (kod pomilovanja), Ministarstvo odbrane (u pojedinim pitanjima odbrane i pitanjima vezanim za vojsku) itd.''
Zašto onda u ovoj formulaciji člana 4. Predloga zakona nisu stavljeni, recimo, Generalštab ili neke bezbednosne službe koje takođe imaju direktnu komunikaciju sa predsednikom? Znači, to je neka logika i propis mora da bude sa tog logičkog aspekta korektan, što ovaj očigledno nije.
Ali, da ne idemo dalje, ovaj amandman jeste tehničke prirode i trebalo je, u stvari, da ukaže samo na te logičke i formalne nepreciznosti i nekorektnosti.
Hoću da se malo osvrnem na ono što je već prošlo, a to su, faktički, ovi amandmani o kojima je ovde već diskutovano, odnosno i na ceo zakon, mada sam pominjao to i u načelnoj raspravi.
Naime, kompletan ovaj predlog je formalno, rekao sam u načelnoj raspravi nekorektan, a sada bih bio precizniji − loš. Sa formalnog aspekta, da ne ulazim u njegovu suštinu, svaki propis mora biti korektan, u smislu da je precizan, jasan, logičan, nedvosmislen. Ovaj je daleko od toga i problem ove Vlade je što nam uporno predlaže zakone na isti način.
Nije to problem samo ovog zakona, to je problem i drugih koji su stigli u proceduru u Skupštinu Republike Srbije. I u drugim predlozima, drugih zakona, imate iste ovakve situacije – da su pojedini članovi logički i jezički nekorektni i nepravilni. Stvarno bih zamolio i Vladu i taj Sekretarijat za zakonodavstvo da pribavi jednog lektora tamo, pa kad neko nešto napiše, da se to lepo lektoriše, da bi bilo jezički korektno i ispravno, da ne dobijamo u Skupštini ovakve predloge.
I, nažalost, mnoge naše amandmane uopšte ne prihvatite. Većina poslanika vladajuće koalicije ne pročita predloge, ne pročita zakone, to se samo pro forme izglasa, i takav propis ode posle u taj pravni promet, što je loše.
Moram da se osvrnem i na prethodni član, član 3, s obzirom na to da imam vremena da diskutujem o njemu, ali opet se to odnosi na ceo ovaj zakon.
Naime, nadležnosti predsednika Republike su utvrđene Ustavom, to je tačno, ali Ustav u članu 112. govori samo o sedam nadležnosti koje su eksplicitno tu izražene. U tački 8. kaže se da predsednik ''vrši i druge poslove određene Ustavom'' i postoji stav 2. koji se odnosi na nadležnosti predsednika Republike u oblasti odbrane, odnosno vojske.
Zakon o predsedniku Republike je osnovni ili, kako se to već kaže, matični zakon za predsednika Republike. On mora da sadrži sve nadležnosti predsednika Republike. Znači, to je taj propis koji razrađuje nadležnosti predsednika Republike i tačno je to što je ministar više puta ovde izneo, da se zakonima razrađuju nadležnosti predsednika Republike. Naravno, ne mogu se proširiti ni redukovati, ali se razrađuju.
Ovaj zakon, kao osnovni zakon za predsednika Republike, treba da razradi nadležnosti koje je Ustav propisao, a ne da se nadležnosti eksplicitno pojavljuju u nekim drugim propisima ili, ne daj bože, podzakonskim aktima.
Znate, dobićete kasnije, kada krenemo u raspravu po nekim drugim zakonima, predloge gde u nekom drugom zakonu stoji – dužnosti i obaveze predsednika Republike su te i te, pa se onda nabroji deset ili više tačaka.
Sve to je trebalo da stoji ovde, jer je ovo osnovni zakon za predsednika, i tu su sve nadležnosti predsednika Republike trebalo da budu obuhvaćene, prikazane, i posle u tim ostalim zakonima da se poziva na ovaj zakon kada je bitno da se to definiše.
U ovom momentu sam želeo toliko da kažem o ovome, opet sa apelom onima koji pišu ove predloge zakona da zakoni moraju da imaju taj logični sled, da budu logički korektni.
Opet podvlačim da mora tamo da postoji lektor koji će sve to da pregleda i da dobijemo, bar formalno, korektan predlog zakona. Mi sada ne možemo da ulazimo u suštinu, odnosno pokušaćemo suštinu da promenimo amandmanima, ali dajte bar da ne pišemo ove tehničke amandmane koji treba da ispravljaju vaše pravopisne greške. Dajte bar tu da to bude korektno.
Vaša suština i naša suština se razlikuju, to je očigledno, al' bar da predlozi budu formalno korektni, ispravni, i da nemamo tih formalnih primedbi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po amandmanu gospodina Šarovića na član 5. Samo bih hteo da vam predočim jednu dilemu, o kojoj bi možda trebalo da se razmisli.
Naime, ovde stoji: ''Rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, ... određuje Vlada pošto pribavi saglasnost predsednika Republike''.
Ovde je moguć problem. Šta se dešava ako je predsednik Republike iz jedne političke opcije, a premijer, odnosno Vlada, iz druge? Po ovom članu, kako stoji, Vlada predlaže, predsednik daje saglasnost. Šta ako to što Vlada predlaže nije prihvatljivo za predsednika? Kako ćemo onda to urediti? Kako će se onda doći do rešenja?
Mislim da je ovaj član morao da bude precizniji, da se u zakonu precizira procedura za određivanje ovih objekata koje će predsednik koristiti, da ne bismo u praksi došli u situaciju da imamo ovakve dileme.
Očigledno je da može da nastane takav slučaj. Bio je, recimo, u prošlom mandatu slučaj da imamo jednu političku opciju koja vrši vlast na nivou Vlade, a drugu na nivou predsednika Republike.
Mogu, dakle, nastati takvi problemi i trebalo je to u ovom prethodnom članu preciznije definisati da ne bi ostale te nedoumice kasnije u praksi.

Pošto se ministar odobrovoljio i nagovestio mogućnost prihvatanja nekih amandmana, hoću samo malo da pomognem da se neke dileme reše, da se lakše donese odluka.
Vratiću se na član 5. i amandman gospodina Nemanje Šarovića. Ministar je rekao da bi prihvatio prvi deo amandmana da se ubaci reč ''porodičnog'', ali da ne može da prihvati ovaj drugi deo gde se brišu reči ''u zemlji i inostranstvu“.
Pročitaću ovaj član sa kompletnim amandmanom poslanika Nemanje Šarovića, da vidite kako izgleda, i onda da uporedimo sa ovim što stoji u predloženom članu, pa ćete videti da nema nikakve razlike.
Ako prihvatimo kompletan amandman Nemanje Šarovića, član 5. stav 2. će glasiti: Rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak predsednika Republike i članova njegovog porodičnog domaćinstva i radni prostor Generalnog sekretarijata predsednika Republike i Vojnog kabineta predsednika Republike određuje Vlada pošto pribavi saglasnost predsednika Republike.
Šta se menja u odnosu na postojeće rešenje? Dobija se samo jedan opšti karakter u odnosu na ovo što je dato. Znači, ništa se neće isključiti ni posle tih objekata u zemlji i inostranstvu. Ostaje opet na Vladi da svojom odlukom uredi gde će ti objekti postojati i kako će se oni urediti. Mislim da nema nikakvih smetnji da se ovaj amandman na član 5. kompletno prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, neki narodni poslanici su danas, ovde, u svom obraćanju po ovim predlozima zakona, zamerili gospodinu ministru što je svoje polučasovno izlaganje jutros sveo na čitanje predloženih zakona. Ja mu ne zameram na tome jer to i nije problem. Problem je što je gospodin ministar očigledno jutros prvi put čitao ovaj zakon.
Naime, ako se pažljivo pročita ovo što je napisano ovde, očigledno je da je ovo pisao neki nižerazredni službenik Ministarstva za državnu upravu, koji nije dovoljno stručan, a nije ni imao volju da napravi nešto, bar formalno, korektno. Predloženi tekst ovog prvog zakona, o predsedniku Republike, i formalno je nekorektan, i to u velikoj meri. Pokušaću, u vremenu koje imam, na nekoliko primera to i da dokažem.
Prva i generalna primedba jeste što je pisac ovog predloga nedosledan. Naime, u velikom broju odredbi prepisan je Ustav, bukvalno su odredbe Ustava prepisane, da bi se posle nekoliko članova od toga odustalo, pa se samo pozivalo na odredbe Ustava.
Konkretno, u članu 3, gde se govori o nadležnostima predsednika Republike, u stavu 1. stoji: ''Nadležnosti predsednika Republike određene su Ustavom''. Prethodna dva člana su bukvalno prepisana iz Ustava, da bi se u 2. stavu ovog 3. člana reklo: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Pa, upravo ovaj zakon treba da razradi ono što je Ustav predvideo kao nadležnosti, obaveze, prava i dužnosti predsednika Republike. Koji će to novi ili drugi zakon da razradi nadležnosti predsednika, ako ne ovaj koji je matični zakon za funkciju predsednika Republike Srbije?
Svaki sledeći član je faktički prepisan iz Ustava. U nekim slučajevima je samo izvršena permutacija, odnosno red reči je promenjen, ali je suština ostala, naravno, ista.
Takođe ću vas uputiti i na član 14, koji govori o ostavci predsednika Republike. I ovde je, opet, Ustav prepisan. Kolege su već uputile primedbu na 2. stav ovog člana gde stoji: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Termin, koji je rogobatan, koji nije iz pravničke prakse, nije na mestu i trebalo je ovo na drugi način rešiti.
Međutim, ono što je meni sporno, jeste to što se ovde malo, čini mi se, udaljilo od Ustava. Naime, u Ustavu, u članu 117, govori se o ostavci predsednika Republike i u stavu 2. stoji: ''Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandat'', a po zakonu predsednik Republike ima obavezu, u članu 14. stav 3. stoji: ''dužan je da obavesti javnost o tome da je podneo ostavku''. To znači da je, kada se predsednik Republike preko sredstava javnog informisanja obrati građanima Srbije i kaže da je podneo ostavku, tog momenta njegov mandat prestao. Nema više potrebe da šalje bilo šta u Narodnu skupštinu, pogotovu da se na ovaj način to formuliše, kako je formulisano u članu 14.
Takođe, član 17, koji govori o zamenjivanju predsednika Republike u slučajevima kada je on sprečen da obavlja svoju funkciju, pa 1. stav kaže: ''Ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine najduže tri meseca''. Onda se u drugom ili trećem stavu razrađuju nadležnosti koje može predsednik Skupštine da obavlja u toku ta tri meseca dok zamenjuje predsednika Republike, ali nije prepisan član 120. Ustava Republike Srbije. Šta se dešava posle ta tri meseca? Zašto i taj stav 3. člana 120. Ustava Republike Srbije nije prepisan u ovaj zakon? Zašto nije rečeno šta će se desiti po isteku ta tri meseca, da li će raspisati izbore ako predsednik Republike i dalje nije u mogućnosti da obavlja svoju funkciju?
Znači, nije bilo doslednosti u pisanju ovog zakona, formalne doslednosti. Trebalo je, ako se pratio Ustav, da se isprati i ispoštuje od prvog do poslednjeg člana. Ako treba da se prepišu odredbe Ustava - da se prepišu, tamo gde treba da se razrade - da se razrade. A ne ovako - u nekim članovima je bukvalno prepisan, u nekima smo izvršili neku permutaciju pa smo zadržali suštinu a formu člana promenili, a negde uopšte nismo prepisali odredbe Ustava koje se tiču funkcije predsednika Republike.
Što se tiče suštine, navešću samo dve stvari koje su suštinske i bitne za ovaj zakon, bar po mišljenju poslanika SRS-a. Prva primedba se odnosi na predlaganje kandidata za predsednika Vlade. Već je gospodin Tomislav Nikolić pričao u svom izlaganju o tome. Mi pokušavamo našim amandmanom koji smo uputili Narodnoj skupštini, naravno očekujemo odgovor od predlagača, da tu proceduru pojednostavimo i da je zakonski regulišemo tako da tu ne bude ništa dvosmisleno, a da eventualna politička kriza, koja može nastati posle izbora, bude skraćena, znači, da bude najkraća moguća.
Imamo primere, posle poslednjih parlamentarnih izbora, kada smo nekoliko meseci bili bez Vlade. Znači, tri puna meseca posle konstituisanja Skupštine bili smo bez Vlade, a ako se prisetimo samo da je i Vlada Vojislava Koštunice bila tehnička nekoliko meseci pre izbora, onda ćete shvatiti da smo bukvalno pola godine bili bez Vlade u Republici Srbiji. Ako možemo pola godine, onda možemo i celu godinu i onda nam Vlada i ne treba.
Naša želja ovim amandmanom jeste da se ta eventualna politička kriza koja može nastati posle izbora skrati. Drugim rečima, šta mi želimo? Mi želimo da se zakonom precizno definiše kome se dodeljuje mandat za sastav Vlade. Ukoliko taj prvi mandatar, koji predsedniku Republike dokaže ili pokaže da ima dovoljan broj poslanika za izbor Vlade, to ne uspe u roku od 15 dana, onda se po sili zakona mandat dodeljuje predstavniku najbrojnije poslaničke grupe iz parlamenta i daje mu se rok od sedam dana. Ako ni on ne uspe, taj mandat ili tu mogućnost dobija predstavnik druge stranke, odnosno opcije koja je druga po veličini, po broju poslanika u Skupštini Srbije. Ako ni on ne uspe, to je, znači, ukupno nepun mesec dana. Posle toga se raspisuju izbori. Priča je završena. Nema pogađanja, nema trgovine, nema u nedogled trajanja tih pregovora oko sastava Vlade.
Još jedna stvar koja je po meni suštinska za ovaj predlog zakona o predsedniku. To je poglavlje VI. Generalni sekretarijat predsednika Republike. Ovde je uspostavljeno nešto što nije do kraja razrađeno. Uspostavljeno je, znači, jedno telo koje se zove Generalni sekretarijat, ali i Kabinet predsednika Republike. To su dve nove službe, koje nisu zakonom dovoljno precizno definisane. Naime, ne može se ostaviti predsedniku Republike, bez obzira na to što je on izabran voljom građana na neposrednim izborima, da pravi ove dve službe na način kako to ovaj zakon predviđa, znači bez ikakve zakonske kontrole. Mora zakon da precizira, bar okvirno, koliko službenika može da ima i jedna služba i druga služba, koliko savetnika može da ima, na kraju krajeva, i predsednik Republike.
Imamo sada situaciju u Srbiji da pojedini ministri imaju veliki broj savetnika. Sećam se vremena kada smo mi bili u Vladi, da naši ministri nisu imali nijednog savetnika. Imali su savetnike kao zaposlene u ministarstvu, ali nisu dovodili ljude iz svojih stranaka da budu pro forme savetnici, da bi primali tamo platu, da bi ih smestili u državnu upravu i da na taj način nađu uhlebljenje.
Znači, mislim da ovo nije dobro, da je trebalo ovde da se precizira. Još ako uzmete u obzir da su predviđeni zakoni i radna tela koja će ad hoc možda neko ovde, odnosno predsednik Republike, da konstituiše za pojedine poslove, onda shvatate koliki će broj ljudi biti angažovan samo oko predsednika Republike. I sve će to, naravno, da se svali na grbaču građana Srbije jer se sve to mora platiti iz budžeta, a verovatno znate da je javna potrošnja u Srbiji strahovito velika i da mi kao država nismo sposobni da to sve isfinansiramo.
Nisam pomenuo Narodnu kancelariju, koja već de facto postoji. Ovde nije pomenuta, što nije dobro ako nameravate da je zadržite, da ostane kao takva, i to je još jedan od tih troškova koji idu na teret građana Srbije.
Još par rečenica samo o Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike. Samo ću se osvrnuti na nekoliko stvari koje su, po nama, suštinske u ovom predlogu. Naime, mi smo vrlo ozbiljno ovo sve sagledali i predlažemo svojim amandmanima neke suštinske promene, vrlo ozbiljne promene, jer nam je cilj da ovi zakoni traju. Naime, utisak, i moj i poslanika SRS-a, jeste da su ovi zakoni pravljeni za jednokratnu upotrebu. Znači, da se sad izbori obave, pa ćemo posle videti šta ćemo i kako dalje; zavisi, naravno, od rezultata izbora.
Prva primedba je član 10, odnosno potpisi birača koji podržavaju kandidaturu. Mi smo amandmanom predložili da to bude 50.000 umesto dosadašnjih 10.000. Ovo ne govorimo zbog toga što smo mi trenutno najjača stranka u Srbiji. Govorimo zbog toga što je funkcija predsednika izuzetno ozbiljna i tome treba dati i takav ton ozbiljnosti. Bez uvrede bilo kome, ali ne može bilo ko da se kandiduje za predsednika Republike. Znači, neko ko ima iza sebe podršku velikog broja birača - treba da se kandiduje, a onaj ko nema i ko će na izborima dobiti manje glasova nego što je potpisa podrške predao - on ne treba uopšte da ulazi u sve to i da samo zamagljuje i pravi probleme u predizbornoj kampanji.
Druga stvar koja je takođe suštinska jeste u članu 11. Naša namera je da se pored dokumentacije koja ide uz kandidaturu priloži i uverenje o zdravstvenom stanju. Mislim da je to sasvim logično, najlogičnije. Pa, za bilo kakav posao u Srbiji potrebno je to uverenje. Valjda je normalno da i onaj ko je prvi čovek Srbije priloži takvo uverenje, da je zdrav, kako bi mogao kvalitetno da obavlja tu funkciju.
Na kraju, u članu 18, kada se govori o izboru, odnosno kada se proces glasanja završi, kako se bira ili kome se dodeljuje taj mandat predsednika Republike. Ovde, u ovom predlogu, zadržano je postojeće stanje. Znači, zadržan je tzv. dvokružni sistem izbora, znači da dva kandidata, koja dobiju najveći broj glasova u prvom krugu, idu u drugi krug izbora. Formalna primedba jeste što se to ovde zove ponavljanjem izbora. To nije ponavljanje, to je drugi krug izbornog ciklusa.
Ali, suštinska naša primedba jeste da mi smatramo da treba prekinuti sa tom praksom da se ide u dva izborna kruga. Mnogo je argumenata za to, mnogo je razloga zbog kojih to predlažemo. Smatramo da je dovoljno da se izbori obave u jednom krugu. Smatramo da je dovoljno da bude samo jedan krug i da kandidat koji je dobio najveći broj glasova u tom prvom krugu automatski postaje predsednik Republike.
Mislim da je to demokratski jer se građani u prvom krugu odlučuju prema svojim simpatijama prema kandidatima, a ono što se zove drugi krug, to je posle neka međustranačka trgovina, kalkulacija itd., u kojima samo gubimo vreme, a i novac. Malo razmislite kol'ko je novca potrebno da se održi taj drugi krug, kol'ko biračkih mesta, pa po desetak članova biračkih odbora, pa komisija itd.
Molim vas samo da ozbiljno razmislite o ovim amandmanima SRS-a, posebno o ovim suštinskim. Da pokušamo malo popraviti ovo i da ovaj zakon traje izvesno vreme u Srbiji, da ne bude samo za jednokratnu upotrebu, za ove predstojeće izbore. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što u svom izlaganju moram da se vratim na pitanja koja su postavile gospođica Nataša Jovanović i gospođa Vjerica Radeta, ali sam isprovociran nastupom gospodina Rajka Đurića i žao mi je što on trenutno nije ovde.
Naime, zdravstveno stanje bilo kog funkcionera države ne može biti privatna stvar, mora biti javna stvar i građani Srbije moraju znati kakvo je zdravstveno stanje svakog od ljudi koji vode ovu državu. Ne pričamo mi ovo zato što nas raduje ako je to o čemu pričamo tačno. Naprotiv, žao nam je ako je to tako, ali građani Srbije moraju da znaju i naravno da su, zajedno sa svima nama, zabrinuti ako su te informacije tačne.
Moram da podsetim sve vas ovde da je Srbija trenutno u jednoj teškoj situaciji, da se vode ti pregovori oko statusa Kosova i Metohije, daj bože u budućnosti da nijedan predsednik nema takvu odgovornost, odgovornost te vrste koju ima danas aktuelni predsednik Srbije. Zbog toga je vrlo bitno da građani Srbije znaju o kakvim je zdravstvenim problemima reč kod predsednika Srbije i da li to eventualno može da utiče na pregovore u kojima se Srbija trenutno nalazi.
Moram takođe da podsetim i gospodina Đurića, možda on nije pratio događaje na političkoj sceni Srbije u proteklih sedam godina, da je predsednik takozvane demokratske vlade gospodin Đinđić sve članove Vlade 2001. godine vodio na zdravstvene preglede. To neki od današnjih ministara znaju jer su i tada bili ministri, u toj Vladi. Bila je ideja, i ta ideja je na mestu, da svi članovi Vlade prođu kroz te zdravstvene preglede i da javnost Srbije zna ko će Srbiju voditi u narednom periodu.
Nažalost, ti lekarski izveštaji o zdravstvenom stanju tadašnjih ministara nikada nisu stigli pred ovu skupštinu niti pred javnost Srbije. Ja sam zbog toga i promenio karakter svog pitanja i pridružujem se onome što su govorile gospođica Nataša Jovanović i Vjerica Radeta. Znači, moje pitanje je isto kao i njihovo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da odgovorim gospodinu Vujadinoviću, posle onog što je rekao.
U neko vreme, pre osam i više godina, u vreme onog režima protiv koga se borio gospodin Vujadinović, koji je nazvan nedemokratskim, za rad ovog parlamenta bilo je potrebno 126 poslanika.
Znači, ne za početak sednice, nego i za rad. U svakom momentu je moralo da sedi ovde 126 poslanika da bi se radilo. Došla je demokratija i sada ne treba ni za početak sednice 126, treba 84.
Druga stvar. Danas u 13 časova, većina poslanika SRS-a je bila na sednici IO u Zemunu, to je naš redovan sastanak, petkom u 12 časova, pa iz tih razloga nismo bili ovde svi.
Inače, mi smo ovde najprisutniji i najredovniji svakog dana, a to što vas nema ovde i što je vas četvoro iz DS-a, a nema nikog iz DSS-a, G17 plus itd., to je vaš problem, problem vaše koalicije. O tome vi na nekom sastanku koalicije malo raspravite.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 225. Poslovnika u vezi sa izlaganjem gospođe Čomić. Naime, zamolio bih gospodina Albijanića da izdvoji malo vremena i održi nekoliko časova iz matematike gospođi Čomić pošto je u svom izlaganju malo ušla i na teren matematike. Naime, gospođa Čomić reče da naši građani danas imaju problema jer danima čekaju u redu za vize sa beskonačno mnogo papira.
Gospodine Albijaniću, objasnite gospođi Čomić kada se od beskonačnog oduzme konačan broj ostaje opet beskonačno. Prema tome, gospođo Čomić, licemerno je i krajnje nekorektno da kažete da danas čekaju sa beskonačno mnogo papira u redu za vizu, a da ćete vi ovim sporazumom da im smanjite muke jer ćete samo dva papira da oduzmete od te beskonačne sume papira. Budite korektni pa recite da će biti malo bolje, ali nemojte reći – ovo je crno, ali ovaj sporazum će doneti belo. Ne može tako! Tako ste rekli. Molim vas, objasnite građanima Srbije zašto uopšte posle sedam godina vaše vladavine još stoje u redu za vize?

Dame i gospodo narodni poslanici, već su moje kolege dovoljno govorile o vrlinama ovog prvog dokumenta, Sporazuma o viznim olakšicama, a ja ću samo dopuniti to da se radi o jednom diskriminatorskom Sporazumu. Sa nekoliko rečenica ću da se osvrnem na ovaj drugi dokument, nazovisporazum o readmisiji. Zašto kažem nazovisporazum? Iz prostog razloga što, da bi neki dokument bio sporazum treba da postoje dve ravnopravne strane koje se dogovaraju o nekom problemu, nekom pitanju i onda donose određeni sporazumi. Ovde te ravnopravnosti nema.
Ovde se radi o odnosu između EU i aktuelne srpske vlasti, koji je identičan odnosu između gospodara i sluge, odnosno gospodara i vazala, odnosno podanika. U takvim uslovima se ne može govoriti o sporazumu, već o diktatu. Ovo ovde, što je pred nama, pod tač. 2. i 3. to su diktati EU, aktuelnoj vlasti Republike Srbije, ali će oni debelo koštati i sve građane Srbije.
Ovaj sporazum je nastao iz želje EU da se što pre, odnosno pod hitno oslobodi prvenstveno Roma i Šiptara koji nelegalno borave u EU. To treba otvoreno reći. U svemu tome, u želji i težnji te demokratske Evrope, Srbija im izlazi u susret i prihvata uslove njihovog diktata. Sporazum je jednostran, iako se u obrazloženju pominje reciprocitet, očigledno je jasno da drugog smera nema. Ovde postoji samo jedan smer, smer iz Evrope ka Srbiji.
Ovaj sporazum je i terminološki nekorektan. Već je gospodin Krasić ukazao da se u ovom jednom dokumentu pominje i Evropska Zajednica i EU, što naravno nije korektno. Još jedna nekorektnost je veća i pominje se u članu 2, gde se govori o obavezama Srbije u procesu readmisije prema sopstvenim državljanima. Navodi se koje to građane koji imaju državljanstvo Republike Srbije a borave nelegalno u zemljama EU ova država mora da prihvati. Onda se u drugoj tački kaže da će Srbija, takođe, pored onih koji imaju državljanstvo Republike Srbije prihvatiti i ''maloletnu nevenčanu decu'' lica koja su državljani Republike Srbije.
Molim vas, ako već nešto prihvatate i potpisujete, bar se potrudite da to bude terminološki sa onim što se zove srpski jezik. Ne znam, nisam pravnik, pokušao sam da konsultujem neke pravnike da mi objasne da nije neki pravnički termin, koji se u pravnoj praksi koristi, kako maloletna deca mogu biti nevenčana. Da li postoje venčana maloletna deca? Deca mogu biti iz bračne zajednice, iz vanbračne zajednice, ali ''venčana i nevenčana'' ne mogu biti. Bar to uskladite u ovim dokumentima.
Reći ću da ovaj sporazum tretira dve kategorije građana. Prva kategorija su državljani Republike Srbije, već sam pomenuo, ništa nije sporno sa aspekta ove države da prihvati sve svoje građane koji nelegalno borave u zemljama EU. Mislim da je to obaveza države Srbije.
Ne treba niko da izvlači poruke ili pouke iz izlaganja predstavnika SRS da smo mi protiv tih građana. Ne, mi ih prihvatamo, oni jesu naši državljani, naši građani i treba da se vrate ovamo, ako već ne mogu tamo da borave. Zbog njih ne treba da se potpisuje i pravi ovakav sporazum. To je naša obaveza, i ustavna i ljudska i moralna i kakva god hoćete. Treba reći da ti naši građani nisu otišli odavde silom, niko ih nije oterao i proterao, otišli su uglavnom iz ekonomskih razloga, jer nemaju ekonomske uslove za život u ovoj zemlji.
Ono što je sporno ovde to je druga kategorija građana, koja je predmet ovog sporazuma, a to su državljani trećih zemalja i lica bez državljanstva. Molio bih, možda grešim u tumačenju ovoga, da mi neko objasni kakva je razlika između lica državljana treće zemlje i lica bez državljanstva. Ako to dobro shvatam, za ove prve se zna odakle potiču, čiji su državljani, a za ove druge se ne zna. Ako se zna za neke građane iz koje zemlje potiču, čiji su državljani, otkud onda obaveza Srbije, a nisu državljani Srbije, da ih prihvati.
Ne mogu da se složim i ne mogu da prihvatim takvu vrstu obaveze. Šta će se desiti ako Evropska unija, odnosno zemlje Evropske unije sada krenu da sve Šiptare, što reče kolega da su Šiptari i oni koji su državljani Albanije, da sve Šiptare koji su preko Kosova, kojima je Kosovo usputna stanica, otišli u Evropsku uniju, sada vrate Srbiji? Da li aktuelna vlast poseduje informaciju da ovakav sporazum postoji između Evropske unije i Albanije?
Da li postoji između Evropske unije i nekih drugih zemalja u našem okruženju? Zašto mi ovde uopšte razgovaramo i pravimo sporazum da prihvatimo i lica koja su državljani trećih zemalja? Uopšte ne vidim logiku. Ako se već zna za neko lice čiji je državljanin zašto se ne isporučuje, odnosno ne vraća tamo, a ne Srbiji?
Moram da vas podsetim da veliki broj građana šiptarske nacionalne manjine na Kosovu nisu državljani Republike Srbije i to nije od 1999. i 2000. godine, to je proces koji traje decenijama na ovim prostorima. Veliki broj građana iz Albanije je prelazio pre Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata na teritoriju Kosova i Metohije, naseljavao se i nikada nije dobio državljanstvo. Tamo žive i mogu sa boravišnim papirom koji dokazuje njihovo boravište na Kosovu da se vrate u Srbiju. Mogu po ovom vašem sporazumu da se vrate na osnovu putne karte, na osnovu dva svedoka i bilo kakvog dokumenta, koji inače nije validan za dokazivanje u ovakvim situacijama.
Samo ću podsetiti da imam informaciju, možda nije tačna, ali reći ću da je čak jedan predsednik bivše socijalističke države, znači, predsednik države bio bez srpskog ili jugoslovenskog državljanstva, kolega. Veliki je broj takvih građana.
Koliko je ovaj dokument ponižavajući prvenstveno za državu Srbiju i za srpski narod dokazaću samo na nekoliko primera, nekoliko detalja iz ovog dokumenta. Recimo, u članu 2, govori se o readmisiji sopstvenih državljana, državljana Republike Srbije, stoji – Srbija će prihvatiti bez posebnih formalnosti. Znači, Srbija ne sme ni da pokuša da proveri ono što joj se ponudi od strane bilo koje zemlje koja traži povratak, odnosno koja proteruje građane koji tamo žive u Srbiju.
Dalje, u članu 2, tačka (4) kaže – nakon što Srbija da pozitivan odgovor na zahtev za readmisiju, diplomatsko predstavništvo Srbije izdaće odmah, a najkasnije u roku od tri radna dana, putnu ispravu itd.
Molim vas, naši građani, građani ove države koji su ovde rođeni, čekaju uverenje o državljanstvu godinama od svoje države, a sada moramo najkasnije u roku od tri radna dana da izdamo putne isprave licima koja, neki tamo, iz Evrope proteruju u Srbiju.
Takođe, ponavlja se u članu 3, da će Srbija prihvatiti, na zahtev države članice i bez posebnih formalnosti, lica koja su državljani trećih država. Znači, ne smemo da ih pitamo da li su ti dokumenti, koje nam nude kao dokaz na osnovu kojih isporučuju i proteruju građane, da li su valjani, validni i da li možemo na osnovu toga da prihvatimo te građane.
Član 8. kaže – moramo da prihvatimo te građane i sa dokumentima čiji je rok važnosti istekao. Mi ovde našim građanima, državljanima Srbije, propisujemo neke rokove važenja pojedinih dokumenata, da ne kažem da traju danima, odnosno da se izražava vreme trajanja danima, vrlo kratke rokove propisujemo, a primamo sada tuđe građane, trećih zemalja, na osnovu dokumenata kojima je rok istekao. Gospodo, ovde se radi o diktatu.
U članu 10, kaže se – na zahtev za readmisiju mora se odgovoriti pisanim putem u roku od dva dana. Molim vas, mi ni u jednoj situaciji u našoj državi nemamo ovako kratke rokove, ni za jednu pravnu radnju ili neki upravni postupak nemamo ovako kratke rokove, a sada moramo za dva dana da odgovorimo i to pisanim putem na zahtev ovih država.
Da ne bih uzimao više vreme mojim kolegama iz SRS, još jednom ću se osvrnuti – ovi dokumenti koji su pred nama štetni su za državu Srbiju. Rekao sam da je ovaj prvi diskriminatorski, a ova druga dva su rasistički.